You are on page 1of 12

NEZAVISNI UNIVERZITET BANJA LUKA FAKULTET POLITIKIH NAUKA Smjer: Meunarodni odnosi- Diplomatija. II Ciklus.

OD AUTORITARNE KA DEMOKRATSKOJ POLITIKOJ KULTURI


-Seminarski rad-

Mentor: doc.dr Ostoja Barain

Student: uro Vrtuni, MMO-018/11

Banja Luka, juli 2013.

Sadraj: Uvod 1. Politika kultura 2. Politika kultura u autoritarnim sistemima 3. Demokratija u politikoj kulturi Zakljuak Literatura

UVOD Ve prve godine tranzicije u postkomunistikim zemljama pokazale su da e konsolidacija demokratije biti u velikoj mjeri uslovljena transferom naslijeene autoritarne politike kulture u demokratsku politiku kulturu. Dok je za transformaciju politikih institucija (vrijeme pravnika) i njihovo praktino uhodavanje (vrijeme politiara) bilo potrebno svega nekoliko godina za promjenu politike kulture (vrijeme graana) potrebne su decenije (Dal). To je reaktuelizovalo sloenu i kontraverznu tematiku politike kulture kao i srodnih fenomena kao to su nacionalni mentalitet, kolektivni karakter i sl., ali istovremeno i upozorenje nekih autora da su ovi pojmovi supstancijalno sporni i da empirijska istraivanja nisu ni potvrdila ni osporila njihovo postojanje. Sadraj politike kulture, njeni formativni faktori, njene funkcije, njen odnos prema politikim institucijama, mehanizmi njene izmjene, razliita teorijski pristupi i sl. posebno su vani i zanimljivi za istraivanje na podruju zemalja zapadnog Balkana. Uprkos startnoj prednosti, zemlje i narodi ove subregije zaostale su na putu demokratske tranzicije i konsolidacije, pored ostalog i zbog ukrtenih politikih podkultura, naslijeenih jo iz predkomunistikih vremena.

1. POLITIKA KULTURA Politika kultura je politoloki, socioloki, i povjesni struni izraz. Oznaava ukupne politike stavove pojedinih lanova drutva jedne zemlje. Stavovi se smatraju kao izraz sustava vrijednosti koje se odnose prvenstveno na sustav dravne vlasti.Od politike kulture drutva ovisi i stupanj i nain sudjelovanja graana u politici, jer politika kultura utjee na odnose izmeu vlasti i puanstva. "Politika kultura moe se definirati i kao "orijentacija graana jedne nacije prema politici, percepciji politikog legitimiteta, i tradicije politike prakse". Politika kultura drave ili dijela stanovnitva moe imati razliite oblike. Ako primjerice velika veina stanovnistva eli demokratski politiki poredak, onda se politika kultura drutva naziva "demokratskom", pri emu je nekoliko oblika demokratske politike kulture mogue.Ukoliko se politika kultura i politikog poredak drave razlikuju znaajno i dugotrajno, mogu nastati ozbiljni problemi vezano uz legitimnost drave i time dovesti do njezine destabilizacije.1 Kultura, kao ovekova druga priroda, nije nita drugo do ureenje ljudskog ivota. Ona je pobeda nad neredom. Nered pokazuje odsustvo duha, otuda u svetu kulture nema mesta neredu.Politika kultura je, kao deo opte kulture, unoenje reda u politiki ivot, odnosno u javno polje. Politiku kulturu ine vrednosti, uverenja, ubeenja, stavovi, simboli, stilovi i obrasci politikog delovanja i ponaanja pojedinca i drutva. Ona presudno utie na izbor ciljeva i pravaca po kojima se pojedinci, drutvo i drava kree i razvijaju. Od nivoa razvijenosti politike
kulture zavisi ureenost politikog poretka. to je nerazvijenija politika kultura pojedinaca, to su vee mogunosti uzurpacija i manipulacija. I obrnutno: to je ona razvijenija, politika zajednica je ureenija.

U formiranju politike kulture drutva najveu odgovornost imaju politike i duhovne elite i elite znanja. One pomou obrazovanja i socijalizacije, ali i posrednog uticaja na vaspitanje, imaju p resudnu ulogu.Takoe, veliku ulogu imaju mediji. Zbog toga su oni vani i odgovorni kad je u pitanju formiranje, irenje i odravanje politike kulture nekog pojedinca, drutva i drave. Od toga kako elite odreuju strategiju drutva i drave zavisie i kakva e biti politika kultura. U autoritarnim vladavinama dominira parohijalna i podanika politika kultura.Te politike kulture odgovaraju autoritarnim vlastodrcima jer pomou njih dre stanovnitvo u podreenom poloaju, odnosno u stanju nezrelosti i upotrebljivosti u svoje svrhe. Pripadnici parohijalne politike kulture u potpunosti su nezainteresovani za politiki ivot. Oni ive ivotom prvobitnih zajednica plemenskih, verskih i porodino-zadrunih. Bezopasni su za vlast i lako ih je drati u pokornosti. Podanici su svesni autoriteta vlasti. Oni se prema vlasti i politikom ivotu odnose afektivno ili je prihvataju i oboavaju ili su ravnoduni i nezainteresovani. U sutini, podanik je u politikom ivotu pasivan. Naravno, to odgovara autoritarnim vladarima i vladavinama. Podanike kao linosti karakterie autoritarnost. Autoritarna linost pokazuje i praktikuje slepu odanost i poslunitvo prema onima koji su hijerarhijski iznad nje, ali istovremeno i okrutnost i prezir prema onima ispod i onima koji su zavisni od nje. Takoe, karakterie ih krutost u miljenju. Zato lako prihvataju predrasude i stereotipe. Skloni su strahovima i strepnjama, nisu otporni ni na zavist i mrnju. Sve te karakteristike utiu da se mogu upotrebljavati kao poslunici i podanici. S njima se lako upravlja i njih je lako zloupotrebiti. Ljudima se u autoritarnim vladavinama upravlja kao sa stvarima. U autoritarnim vladavinama mediji se koriste samo u propagandne i manipulativne svrhe. to je propagandna manipulacija ogoljenija, posledice po one koji se
1

Izvor: http://hr.wikipedia.org/wiki/Politi%C4%8Dka_kultura

suprotstavljaju vulgarnije su i brutalnije. Autoritarne vladavine i autoritarna politika kultura svodi medijsko delovanje na propagiranje vladajue volje i na taj nain ugroava slobodu miljenja. Politiku kulturu karakteriu trajne vrednosti, a ne dnevna reagovanja na probleme i politika delovanja. Upravo se u dnevnim reagovanjima prepoznaju vrednosti koje pojedin ci zastupaju. Kad je u pitanju demokratska politika kultura to su prevashodno univerzalne vrednosti. Na osnovu njih pojedinci se orijentiu i deluju u politikom ivotu. Nivo razvijenosti demokratske politike kulture zavisi od prihvatanja i praktikovanja univerzalnih vrednosti (istina, pravda, dobro, ljubav, lepota, sloboda, ljudsko dostojanstvo i solidarnost) kao merila za sve ostale vrednosti (posebne i pojedinane). Politika kultura zavisi i od nivoa opte kulture graana (njihove pismenosti); potovanja linosti; potovanja i garantovanja individualnih i kolektivnih prava; poverenja izmeu graana i poverenja izmeu graana i vlasti; spremnosti da se brani pravo na javnost i javni duh za sva zajednika delovanja; i odgovornosti (pojedinane i kolektivne). Pored ovih elemenata potrebno je praktikovati i sledea sredstva u politikom ivotu: dijalog, toleranciju, kompromis, konsenzus, kritiku i kontrolu. Vana su i tri principa: princip ostavke, princip smenjivosti, i princip ogranienog mandata. Da bi se formirala dijaloka politika kultura, potrebno je podii nivo opte kulture graana; izgraditi poverenje izmeu graana (stvaranje oseanja pouzdanosti) i poverenje izmeu onih na vlasti i graana; usaditi javni duh i javnost; najzad, potrebna je i odgovornost za izgovorenu javnu re, kao i odgovornost pred sopstvenom saveu uesnika u javnom ivotu2

http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/20-Prof.-dr-%C4%8Cedomir%C4%8Cupi%C4%87Politi%C4%8Dka-kultura-i-mediji.pdf

2. POLITIKA KULTURA U AUTORITARNIM SISTEMIMA

U nae vreme je dosta rairena predrasuda da demokratski poredak, navodno, titi ljudsko drutvo od totalitarnog reima i da svako odstupanje od demokratije u pravcu autoritarnog sistema vodi drutvo u totalitarizam. Da li je to tano? Obe ove forme drave, i autoritarna i demokratska, dobro su nam poznata iz istorije. Svaka drava kojom upravlja vlast, nezavisno od narodnog izbora i kontrole, jeste autoritarna drava: takve su sve patrijarhalne optine, sve teokratske drave, sve diktatorske republike, sve aristokratske nasledne republike, sve autokratske diktature i sve apsolutne monarhije. Autoritarni poredak ne iskljuuje narodno predstavnitvo (ali mu daje samo savetodavna prava): vladar drave (lini ili kolektivni) slua savete naroda, ali upravlja samostalno. Takvo autoritarno zakonodavstvo i upravljanje nipoto ne vodi totalitarnom reimu. Totalitarizam znai iskljuenje bilo kakve samoaktivnosti graana: njihove line slobode, njihovog korporativnog organizovanja, lokalnog i profesionalnog samoupravljanja, odluivanja u linim i porodinim stvarima, njihove privredne inicijative i njihove kulturne samodelatnosti. Takav (ili njemu slian) reim predstavlja u istoriji oveanstva retke i kratkotrajne izuzetke, neuspele pokuaje koji nisu ni u kom sluaju povezani sa autoritarnom formom drave. Takav reim i nije mogao da bude konsekventno ostvaren do 19. veka zbog nepostojanja tehnikih uslova (eleznikih pruga, telegrafa, telefona, radija, avijacije) i administrativne operativnosti (organizacije sveopte zavisnosti i uzajamnog denunciranja); ovakav reim je, strogo govorei, bio mogu tek u 20. veku. Za nas je pouna istorija Rusije: zemlja je politiki nastala, ojaala i kulturno procvetala pod autoritarnom formom drave, a sada ivi u bedi, trpi ponienja, kulturno se ne razvija, fiziki izumire upravo pod totalitarnim reimo. Ovakav reim je determinisan ukupnim (totalnim) obimom dravne regulative. Meutim, autoritarni sistem ne insistira na tom obimu: on moe da se zadovolji manjim administrativnim meanjem, bez pretenzija da nametne svestrano tutorstvo nad ivotom. tavie, veliki vladari su uvek teili da razviju kod graana slobodnu samoaktivnost i da podstiu njihove inicijative. I kada korumpirani pisci, u elji da ugode levim ili desnim totalitaristima, ponu Petru Velikom da pripisuju totalitarne tendencije, oni time samo pokazuju svoje neznanje i govore neistinu. Komunistika revolucija u Jugoslaviji oznaila je ne samo promenu drutvenog sistema, karaktera vlasti i ideologije, ve i, u odreenim elementima, diskontinuitet sa tradicionalnim sistemom vrednosti. U celini gledano, ovaj diskontinuitet se najupadljivije manifestovao kroz odnos prema religiji, ravnopravnosti polova i naciji. Afirmacija ateizma i naunog pogleda na svet, ostvarivanje vee ravnopravnosti ena i mukaraca (posebno u javnoj sferi), kao i potiskivanje nekih formi tradicionalnih kolektivnih identiteta (pre svega etnikog i konfesionalnog), a sve u ime jugoslovenstva i proleterskog internacionalizma, bili su osnovna linija raskida sa tradicijom.14 Tako se modernizacija odvijala u smislu selektivnog odbacivanja tradicionalnih vrednosti. Primera radi, za vreme vladavine Komunistike partije u bivoj Jugoslaviji u nekim istraivanjima zabeleen je vrlo nizak prosek prihvatanja tvrdnje koja je govorila o tome da svaki ovek mora da veruje u neku natprirodnu silu i da joj se pokorava bez pogovora. Svakako da razlog tome nije bio zato to je negativan stav prema ovoj tvrdnji u skladu sa tradicionalnom kulturom, nego zato to su nova vlast i uspostavljena ideologija pokazali vrlo otar i krajnje negativan stav prema religiji i normama ponaanja koje ona nalae.

Kada je u nekim drugim istraivanjima ova tvrdnja bila zamenjena po formi i strukturi slinom tvrdnjom - U svakom drutvu mora da postoji politiki autoritet (voa) kojem e ljudi potpuno verovati i ije e odluke sprovoditi bez pogovora- zabeleen je visok stepen prihvatanja. Dakle, jedno verovanje zamenjeno je drugim, tj. verovanje u natprirodne sile zamenjeno je verovanjem u ovozemaljske autoritete. Iz svega prethodno navedenog moemo da zakljuimo da su politiki sistem i autoritarna politika klima u bivoj Jugoslaviji uticali kako na odravanje, tako i na formiranje autoritarnog raspoloenja i orijentacije pojedinaca. Komunistika elita inila je to na dva naina neposredno, naturajui odreene obrasce i stil ponaanja, ali i sistematski, putem odreene politike socijalizacije mladih u koli i van nje (u pionirskim i omladinskim organizacijama). ak i kada je zvanino uvedeno samoupravljanje, koje je trebalo da podrazumeva demokratski model odluivanja, odravan je kult vrhovnog voe - Josipa Broza Tita. Nakon njegove smrti jo dugo je u itankama i udbenicima istorije briljivo negovan njegov lik i delo. Istraivai drutvene svesti u nas otkrili su i postojanje tzv. reaktivne autoritarnosti, tj. situaciono uslovljene, koja se u populaciji manifestuje vie u vidu raspoloenja i ponaanja, nego u vidu trajnije karakteristike linosti (Golubovi, Kuzmanovi, Vasovi, 1995.). Ovaj viak autoritarnosti, registrovan devedesetih godina, naroito u periodu graanskog rata na tlu bive Jugoslavije, predstavlja uobiajenu reakciju na frustracije, nejasne situacije, pa i krize koju donose promene. Naime, kada se pojedinac suoi sa dezintegracijom drutvenih institucija ili pak cele drutvene zajednice, u njemu se javlja oseaj bespomonosti i tada trai vrstu ruku voe koji e mu pokazati pravi put. Ponekad je ak spreman i na to da ukae svoje poverenje bilo kome ko mu obeava bar malo sigurnosti i nade. Dakle, ova poveana autoritarnost moe se shvatiti kao odgovor drutva na pojaanu potrebu za stabilnim i ureenim svetom, za redom i mirom u haosu, tj, za autoritetom koga e svi potovati i sluati, a koji e moi da rei sve nagomilane probleme. Meutim, uspostavljanjem racionalnih autoriteta, tj. obezbeivanjem funkcionisanja pravne drave i njenih institucija, mogue je izbei masovno vezivanje za iracionalne autoritete ili bar povui taj viak autoritarnosti.

3. DEMOKRATIJA U POLITIKOJ KULTURI Kada je re o gradjanskom i demokratskom identitetu, panja se obino usredsredjuje na politiku sferu u kojoj su merodavni pojmovi demokratija i gradjanstvo. Problem je, medjutim, mnogo iri, buduci da demokratija ne podrazumeva samo odredjen oblik politike vladavine i funkcionisanje politikih institucija. Demokratija poiva i na odredjenom obliku politike (demokratske) kulture; ona podrazumeva razlicite vrste odnosa i komunikacija medju akterima koji ucestvuju u javnom zivotu, na osnovu uoblicenih stavova o datom drustvenom poretku, zasnovanih na prihvacenim drustvenim vrednostima kao osnovnom okviru orijentacije individua i drustvenih grupa u svetu u kojem zive. Stoga treba imati u vidu dve komponente: politiku demokratiju i politiku (demokratsku) kulturu, da bi se oblikovao takav nain ivota koji se naziva demokratijom. iri okvir za razmatranje gradjanskog i demokratskog identiteta je civilno drutvo, koje oznaava sferu javnog delovanja izvan administrativnog, dravnog okvira i nezavisno od njega. Tako shvaceno civilno drutvo obuhvata sve one aktivnosti gradjana koje proizlaze iz spontanog i slobodnog organizovanja radi reavanja nekog problema od javnog interesa i vrenje uticaja na nosioce drutvene i politike moci da bi se izvrile neophodne drutvene promene. Uestvujuci u takvim aktivnostima, pojedinac formira svoj gradjanski identitet, koji je po prirodi demokratski, budui da otvara prostor za pluralitet identiteta. A to znai mogucnost izbora razlicitih oblika aktivnosti i angaovanja u ostvarenju razliitih ciljeva i zadovoljavanju razliitih potreba i interesa. Jedan od osnovnih razloga za nepostojanje gradjanskog identiteta u bivim socijalistikim/totalitarnim reimima bila je nemogunost slobodnog organizovanja i spontanih aktivnosti izvan zvanino priznate, i jedine, partijske (komunistike) organizacije i od nje kontrolisanih transmisija, u kojima je bilo obavezno ucee svih stanovnika. Re je o nepostojanju odredjenog prostora za formiranje civilnog drutva kao sfere nezavisne od partijske drave. Vraajuci se na osnovne pojmove gradjanski i politiki identitet treba, pre svega, rei da demokratija podrazumeva takvu vladavinu koja titi gradjane od zloupotrebe vlasti i garantuje njihova ljudska individualna i kolektivna prava i slobode (pojam pravne drzave je temeljna okosnica demokratije ali se ona njime ne iscrpljuje). U tom kontekstu, pojam gradjanstva znai jednaka inidividualna prava i dunosti, slobode i ogranicavanja moci i odgovornosti. A gradjanska prava su ona koja su neophodna da bi se uspostavila autonomija: pravo na slobodu linosti i puna jednakost pred zakonom. Neki teoretiari konstatuju da demokratija zasluuje to ime samo ukoliko gradjani imaju mo da delaju kao gradjani, ako mogu da uivaju gradjanska prava koja im omogucuju demokratsko uese. U demokratiji se ispoljava borba izmedju slobode i autoriteta. U tom smislu, demokratija podrazumeva rizik, jer je povezana sa izborom u stalnoj nesigurnosti i oseanju odgovornosti za sopstvene odluke. Suprotno tome, diktatura znai oslobadjanje oveka od odgovornosti, jer za sve odgovara drava. Zato se i moe razumeti da je tee pridobiti ljude za demokratiju i da se esto svojevoljno priklanjaju diktaturi, koja im, po cenu neslobode, nudi nekakvu izvesnost i sigurnost. Dakle, pojmovi demokratija i sloboda linosti su tesno povezani, na ta je ukazao jos John Stuart Mill, kada je pisao da nijedno drutvo u kojem se ne potuju individualne slobode nije slobodno; neophodno je, dakle, postojanje prava na individualnost Ne treba, medjutim, smetnuti s uma da je i u demokratskim drutvima esto dosta razvijen konformizam i bekstvo

od slobode (videti: D. Riesman, Usamljena gomila, i E. Fromm, Zdravo drustvo i Bekstvo od slobode). To se moe objasniti fenomenom masovnog drustva u kojem mnotvo vri pritisak na individue, unifikujui uslove ivota i primoravajui pojedince da se ponaaju onako kako gomila diktira da ne bi trcali iz svoje sredine. Ali, u demokratskim drutvima nije zatvoren prostor za razvoj slobode i za nezavisno delovanje gradjana, pa je to stvar opredeljenja izmedju slobode i autoriteta, a zavisi i od volje pojedinaca. Jedan od bitnih uslova koji odredjuju smer opredeljenja gradjana jeste razvijenost demokratske politike kulture. Kada je re o uklapanju gradjana u politiku kulturu datog sistema, presudnu ulogu igraju porodina socijalizacija u ranom detinjstvu i politika socijalizacija u kasnijoj dobi, koja se poklapa sa preuzimanjem propisanih ili izabranih drutvenih uloga od strane individua. Politika socijalizacija utie na formiranje stavova pojedinaca prema datom poretku i na oblikovanje gradjanstva kao politike odrednice individualnog identiteta. Kroz politiku socijalizaciju, koju u demokratskim drustvima obavljaju politike stranke i druge organizacije civilnog drutva u bivsem socijalistikom sistemu tu ulogu je vrila drzava sa vladajuom (komunistikom) partijom pojedinci se pripremaju za tip participacije u javnim delatnostima. U totalitarnom sistemu sovjetskog tipa politika participacija je bila prinudna, jer se iskazivanjem javne lojalnosti reimu kroz uese u akcijama koje je usmeravala komunistika partija merila individualna privrenost. Tu su ljudi bili prinudjeni da uestvuju na izborima (jer je neizlazak na izbore bio tretiran kao neprijateljski in), da dolaze na mitinge podrke vodji i reimu i na sve manifestacije u kojima se potvrdjuje lojalnost vladajuoj ideologiji. Glavni rezultat politicke socijalizacije je usvajanje odredjene ideologije. Samo, u demokratskim drustvima postoji pluralitet razlicitih ideologija koje pojedinci biraju vec samim izborom politicke partije, u skladu s tim kojim drustvenim vrednostima vise inkliniraju. U totalitarnim sistemima, pak, namece se jedna zvanicno priznata ideologija, kojoj se moraju priklonit isvi gradjani. Dakle, u zavisnosti od tipa drustvenog sistema, i uloga politicke socijalizacije je razlicita. U demokratskim drustvima ona priprema individue da postanu gradjani, tj. slobodne licnosti, koje ce biti sposobne da vrse izbor politickog kursa koji najvise odgovara njihovim dispozicijama i vlastitoj zamisli dobrog drustva, sto ce moci da praktikuju kroz ucesce u dobrovoljno izabranim organizacijama i asocijacijama. U autoritarnim i totalitarnim rezimima, medjutim, politicka socijalizacija ima suprotno dejstvo. Naime, njen cilj je da spreci da se pojedinac oformi kao gradjanin, jer se tu uspostavlja takav tip drzave koja opstaje samo ako celokupnu populaciju pretvori u podanike, potpuno zavisne od drzave. Stoga i ideologija igra razlicitu ulogu u razlicitim sistemima: u prvom slucaju, na liniji prihvacenog pluralizma formiraju se razlicite ideologije kao matrice osnovnih vrednosnih orijentacija, pomocu kojih pojedinci oblikuju svoje ponasanje i prakticne akcije. U drugom slucaju ideologija je snazan instrument vlasti i sluzi kao lazna svest s ciljem prevaspitavanja individua da budu na liniji politickog kursa koji je drzava zadala kao pravi i jedino moguci. Zato je u rezimima bivseg socijalizma ugusivana javnost, da ne bila dovedena u pitanje vladajuca ideologija. Da je u prirodi svakog autoritarnog i totalitarnog poretka da suzbija nastajanje nezavisnog javnog mnenja, potvrdjuju prakse postsocijalistickih drzava u kojima se obnavlja autoritarna vladavina. Takav je slucaj i u republikama bivse Jugoslavije, gde rezim tezi da pod svoju kontrolu stavi sve izvore informacija i da dozvoli samo vlastitu interpretaciju cinjenica i dogadjaja. Zato se moze reci da je javnost nespojiva sa autoritarnim/totalitarnim rezimima koji pocivaju na monopolu drustvene/politicke i ekonomske moci i na iskljucivanju pluralizma u informativnoj i vrednosnoj sferi. Nije, stoga, slucajno sto je prva ozbiljnija korozija bivsih socijalistickih sistema u Istocnoj Evropi nastajala sa pojavom alternativnih sredstava komunikacije i kulture (u Poljskoj, CSR, Madjarskoj; u SFR Jugoslaviji postojala je manje ili

vise institucionalizovana sloboda u sferi nauke i umetnosti, dok su masovni mediji bili stroze kontrolisani). Te nove, alternativne forme kulturne delatnosti, koje su podsticale stvaranje javnosti posebnog underground tipa, doprinosile su demistifikaciji prirode tadasnjeg socijalistickog sistema i okupljanju sve vise pristalica za pokretanje njegove destrukcije. Drugim reima, omoguile su pojavu gradjanstva svesnog svoje odgovornosti u pogledu sudbine autoritarnog reima i nunosti angaovanja da bi se prokrili putevi za demokratizaciju tih drutava. Odsustvo civilnog drutva, budui da je partijska drava bila jedini legitimni predstavnik drutva u celini (fenomen svodjenja drutva na dravu), bilo je glavna prepreka za takvu drutvenu dinamiku koja bi mogla uticati na menjanje postojeeg sistema. Stoga se moe rei da je, zahvaljujui tome, bivi socijalistiki reim i mogao potrajati decenijama, uprkos tome sto nije bio ostvaren nijedan od ciljeva koje je revolucija proklamovala. Dotle je za konstituisanje gradjanstva nuno da drutvo bude otvoreno i da ima irok prostor delovanja nezavisno od drave, da bi mogle doi do izraaja inicijative i volja gradjana u konstituisanju njima odgovarajueg poretka. Oblikovanje gradjanskog/demokratskog identiteta je posebno aktuelno za zemlje u tranziciji, budui da se proces transformacije iz autoritarnog/totalitarnog poretka u demokratski ne moe ostvariti ako se ne izvri takva politika rekonstrukcija koja ce omoguiti da se putem politike socijalizacije formiraju individue kao gradjani. Prelazak iz statusa podanika drave u gradjanstvo nije nimalo lak. Decenijama ustaljene navike i svojstva podanikog mentaliteta mnogo se sporije menjaju nego institucionalni oblici drutva. Cinjenica da se i u postsocijalistikim drustvima i novoformirane politike stranke ponaaju na autoritaran nain, pogotovo vodje tih stranaka, i da je paternalistika vezanost za dravu jo uvek jaka kod veine pojedinaca, potvrdjuju tezu da se autoritarna struktura linosti jo nije bitnije izmenila. Iz tih razloga, ustanovljene demokratske institucije jo ne funkcioniu na demokratski nain, kao na primer kod nas u BiH, gde postoji niz kvazidemokratskih ustanova, a iza demokratske fasade razvija se nov autoritarni sistem, koji reprodukuje autoritarni mentalitet.

ZAKLJUAK Sta oznaava pojam politika kultura? U kovanici politika kultura potrebno je definisati oba pojma: kultura i politika. Kultura se moe ukratko odrediti kao ukupna suma naina delovanja i miljenja, ili kao nain ivota jednog naroda, ali u smislu istorijski stvorenih dizajna za ivot i razlicitih praksi koje ukljuuju kako norme tako i akcije. Kultura, dakle, kao simboliki univerzum i kao gramatika drutvenog ivota obezbedjuje neophodnu orijentaciju individuama za ivot u datoj drutvenoj zajednici i sire u svetu i za uspostavljanje odnosa sa drugima, ali i prema samima sebi. Drugi pojam politika ne svodi se na tehnologiju vlasti, kao sto se uobiajeno misli, vec oznaava i to kako se ljudi ponasaju kao gradjani, odnosno, sledeci misao Aristotela, da je ovek zoon politikon. David Held je napisao: Politika je mo uopte, to jest sposobnost drutvenih aktera, agencija i ustanova da ouvaju ili promene socijalnu ili fizicku sredinu. Politika se, dakle, odnosi na drutvenu praksu individua kao gradjana i na njihovo uestvovanje u drutvenom ivotu svoje zajednice, bilo da unaprede postojeci drutveni poredak ili da ga promene. Iz toga proizlazi da se pojam politika kultura odnosi na specifian nacin zivota koji utie na formiranje sprit du temps (duha vremena) na osnovu kojeg se kristalie odredjena praksa delovanja i ponaanja, kao i tipovi drutvene participacije gradjana. Prema Robertu Tukeru, politika kultura odredjuje, pre svega, matricu ili tip orijentacije drutva za politike akcije, odnosno sadri skup znacenja i ciljeva u kojima se oliava dati politiki sistem. A Claus Offe u politiku kulturu ukljuuje, pored pravila politikog vladanja i normi propisanog ponaanja, i tipove drustvenih/politikih akcija, kao i procese u kojima se individue pripremaju za drutvenu participaciju, kao sto su: socijalizacija, a posebno politicka socijalizacija, formiranje drutvenog karaktera, simbolizacija i rituali koji izrazavaju prihvaene tipove verovanja i ideologije, kao i dominantni mentalitet. U tom kontekstu, formiranje javnosti je vaan segment politike kulture i na osnovu postojanja ili nepostojanja javnosti moemo suditi o tipu politike kulture i politikog sistema.
U autoritarnim vladavinama dominira parohijalna i podanika politika kultura.Te politike kulture odgovaraju autoritarnim vlastodrcima jer pomou njih dre stanovnitvo u podreenom poloaju, odnosno u stanju nezrelosti i upotrebljivosti u svoje svrhe. U demokratskim drustvima ona priprema

individue da postanu gradjani, tj. slobodne licnosti, koje ce biti sposobne da vrse izbor politickog kursa koji najvise odgovara njihovim dispozicijama i vlastitoj zamisli dobrog drustva, sto ce moci da praktikuju kroz ucesce u dobrovoljno izabranim organizacijama i asocijacijama. U autoritarnim i totalitarnim rezimima, medjutim, politicka socijalizacija ima suprotno dejstvo. Naime, njen cilj je da spreci da se pojedinac oformi kao gradjanin, jer se tu uspostavlja takav tip drzave koja opstaje samo ako celokupnu populaciju pretvori u podanike, potpuno zavisne od drzave.

LITERATURA: 1. edomir upi, politika antropologija, igoja tamapa,Beograd, 2002. 2. Dal Robert, Demokratija i njwni kritiari, CID, Podgorica, 1999 3. Nenad Kecmanovi: Dometi demokratije, igoja, Beograd 2005 4. Milan Mati: Politika kultura, EPK, Savremena administracija, Beograd 1993 5. www. Wikipedia.org