U eseju Helioterapija Afazije Rastko Petrovi analizira prirodu oboljenja koje brie pamenja, a po inje da se ispoljava postepenim unitavanjam

renika.Tako nastaje smrt rei: afazija zadire u biblioteku mozga, i pustoi ga. A usta presahnjuju kao utuljeni izvor govora. Zamire zlatoreje kazivanja. Same rei, itave kategorije rei, itave vrednosti gramatike oboljevaju od ove opake bolesti koja brie memoriju, pamenje, seanje. Grobne slikovne scena u faraonskim piramidama, bareljefi na drevnim sarkofazima, krajputai i steci u nas, u tradiciji naeg naroda, nisu nita drugo do nastojanje da se, poto su rei afazici koji umiru, okameni vizuelno pamenje pretea i da se njihov trajni lik utisne u mermeru i boji, u idelizovanom, invertnom, ogledalu. Time se anfasi minulog vremena portreta pretau u imenik svevremenog pamenja. Za Rastka afazija je, meutim, i bolest estetike, umetnosti. Ljudi gledaju svekolike prizore, pakla, Sudnjeg dana, afazinim oima zaborava.

U eseju Helioterapija afazije, objavljenom godinu dana posle Otkrovenja, Petrovi nam daje zanimljive podatke o svom odnosu prema rei: "Hou da budem neposredan. Misliti bez simbola. Svaka re treba da izraava samo predmet koji oznaava, nita vie. Govorei, nuno je izraavati rei... Iza rei postoji znaenje koje je ire od nje, iza znaenja je utisak koji je jo iri, iza utiska se iri panja, iza panje podsvesni ivot, seanje na trbuni ivot, nesvest, venost, utroba iz koje izlaze venosti, nuda da se nae jo neto ire od najirega! Re je najui otvor na ogromnom levku... nuda da komplikujem izraze. Svaka taka zemlje je vrh beskrajnog konusa. Svaki trenutak je nova taka oslonca venosti."[24]