Ermoza Bahar

O IDEJAMA KOJE UBIJAJU

Danijel Jona Goldhagen - Hitlerovi dobrovoljni dželati (Obični Nemci i Holokaust)

Smrt je majstor iz Nemačke.

Paul Celan

"Stotine hiljada Nemaca sudelovale su u genocidu u mnogo širem sistemu podjarmljivanja kakav
je bio sistem koncentracionih logora. I pored mlakih pokušaja režima da genocid drži daleko od
očiju većine Nemaca, za masovne pokolje su znali milioni. Hitler je više puta jasno najavio da će
se rat završiti istrebljenjem Jevreja. Ubijanja su nalazila na sveopšte razumevanje, ako ne i
odobravanje. Nijedna druga politika (sličnih illi širokih razmera) nije bila sprovođena sa više
upornosti i žara, i uz manje teškoća, nego genocid, izuzimajući možda sam rat."

Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 14.

Odgovornost običnih Nemaca i zlo banalnosti

Goldhagenova je teza krajnje uznemiravajuća, iznosi istine koje je teško podneti, jer
govori o običnim ljudima i njegovoj fascinaciji Zlom i saučešništvu u Zlu. Kada je u
pitanju Holokaust, taj običan čovek-počinilac je Nemac, a te ideje koje mirišu na krv jesu
specifičan oblik modernog nemačkog antisemitizma, koji, kako ga Goldhagen prikazuje,
prolazi kroz faze latentnosti i operativnosti i koji su Hitler i njegovi nacistički sledbenici
vrlo lako mobilisali kako bi obične, nenacističke Nemce pridobili za svoj osnovni cilj, a
to je uništenje "svetskog jevrejstva".

Osnovna pretpostavka ove knjige je da počinioci nisu ni automati ni marionete, već bića
koja imaju vrednosti i uverenja i koja se ponašaju po modelu izbora. Ukazivanje na
motivacionu snagu tih vrednosti i uverenja je više nego opravdano. Zaista, kada imamo u
vidu antisemitizam onih koji su učestvovali u brojnim pogromima u istoriji, kao i onih
koji su učestvovali u Holokaustu, kada imamo u vidu da su oni verovali u pravednost i
opravdanost svojih postupaka, postaje nam jasno zbog čega je Hitleru bilo tako lako da
dobije masovnu podršku i zbog čega su "kretali u pogrome čista srca".1 Jednako čista srca
i Amerikanci su ratovali protiv Japanaca, verujući i pravednost svoga cilja.2 Goldhagen
počinioce smatra za individue, koje su slobodno izabrale kako će da se ponašaju i zbog
toga je čvrsto uveren da tu ne može ni biti govora o kolektivnoj krivici, već samo o
individualnoj. Kritičari će, opravdano, ukazivati na protivrečnost između temeljnih
pretpostavki o slobodi izbora i o uticaju ideja na stvarnost, koju obično tumače kao
kulturni determinizam, kao i na kolebanje između zahteva za individualnom krivicom i
retorike ponavljanja koja navodi na pomisao o kolektivnoj krivici. Bez obzira na sve to,
posao istoričara nije da donosi moralne sudove, niti ga zanima kažnjivost nekog
postupka, već on pre svega objašnjava njegove uzroke.3

Goldhagenova knjiga nastala je kao odgovor na delo Kristofera Brauninga, objavljeno

1992, pod nazivom "Obični ljudi: 101. rezervni policijski bataljon i Konačno rešenje u
Poljskoj". Predmet ove studije su policijski bataljoni koji su bili odgovorni za ubistvo
38,000 Jevreja u Lublinskoj oblasti i deportaciju 45,000 Jevreja u Treblinku. Brauningov
zaključak je sledeći "ukoliko su ljudi iz 101. rezervnog bataljona mogli da postanu ubice,
koja grupa ljudskih bića to ne bi mogla?" Goldhagen ide još dalje i zahteva da se pođe od
toga da je tim običnim ljudima jedino zajedničko to da su Nemci i da su postali ubice
samo zahvaljujući specifično nemačkom, ubilačkom, eliminacionističkom obliku
antisemitizma koji je kao takav bio sveprisutan i ukorenjen u nemačkoj kulturi od kraja
osamnaestog veka pa sve do kraha Hitlerovog režima4 i koji je prožimao sve slojeve
nemačkog društva, od uzgjivača stoke pa do univerzitetskih profesora. Preokrećući tezu
Hane Arent o banalnosti zla, on govori o zlu banalnosti, ciljajući na zlo antisemitizma
koje pretvara obične ljude u zveri, u zločince iz ubeđenja.5

Štaviše, Goldhagen tvrdi "da su antisemitska uverenja Nemaca bila središnji uzročnik
Holokausta", misleći pritom, što se iz konteksta vidi, na njegov motivacioni uzrok.6
Međutim, on ne naglašava to dovoljno u tekstu,7 tako da kritičari ističu da antisemitizam
nije jedini uzrok Holokausta, da je Goldhagen nedovoljno ukazao na poraz Nemačke u
Prvom svetskom ratu, Versajski mir, stravičnu privrednu krizu, klasne sukobe8, uticaj
nacističke propagande koja je povezivala judaizam sa boljševizmom9, da je potcenio moć
totalitarne države i njena sredstva zastrašivanja, baš kao i moć društvenog pritiska i
tehnike. Štaviše, zameraju mu da je značaj gasnih komora toliko podcenio, da se
približava revizionističkim istoričarima koji poriču njihovo postojanje. Goldhagen im ne
pridaje isuviše značaja, budući da bezlično ubijanje u nacističkim fabrikama smrti ne
smatra najvažnijom odlikom Holokausta, već upravo uverenja i vrednosti koje su
najvažniji pokretač delovanja. Još veću zabunu stvara njegova teza o antisemitizmu kao
nužnom i dovoljnom motivacionom uzroku Holokausta. 10

Zaključak ove knjige je da je antisemitizam nagnao na hiljade "običnih" Nemaca - a da bi

nagnao i milione drugih da su se našli na odgovarajućam mestu - da ubijaju Jevreje."11 To
su činili sa spremnošću i oduševljenjem koju mogu da imaju samo ljudi uvereni u
ispravnost toga što rade. I ovo je, po njegovom mišljenju, radikalno novo objašnjenje
Holokausta, baš kao što je radikalno nov i čitav njegov pristup i proučavanje počinilaca
Holokausta kao njegov temelj. Dosadašnjoj istoriografiji Goldhagen zamera da malo toga
zna o počiniocima, o njihovom broju12 i motivaciji, kao i to da je malo ko postavio pitanje
o tome zbog čega je Hitleru tako lako pošlo za rukom da navede nemački narod na
zločine, zbog čega su počinioci poslušali naređenje da ubijaju, zbog čega su radili i više
nego što je od njih zahtevano, štaviše, s poletom i oduševljenjem.

To je, po Goldhagenovom mišljenju, problem koji učesnici rasprave između

intencionalnista i funkcionalista, koja se bavi genezom inicijacije Holokausta, uopšte i ne
postavljaju. Intencionalisti su dokazivali da je Hitler oduvek želeo da istrebi Jevreje,
Holokaust sa tako pokazuje kao logička posledica nacističke politike i Hitlerovog
pogleda na svet. Kada će doći do konačnog rešenja, to je samo stvar vremena i uslova.
Intencionalisti nisu smatrali bitnom činjenicu da nije pronađeno nikakvo pisano
naređenje; oni su dokazivali da je Hitler jasno stavio do znanja svoju nameru, tako da
eksplicitno naređenje nije ni bilo potrebno.

Funkcionalisti su smatrali da takav dugoročni plan istrebljenja nije postojao i da je do

1941. proterivanje Jevreja bio zvaničan cilj, mada je Hitler povremeno govorio o
istrebljenju. Prem funkcionalistima, proterivanje je postalo nepraktično kada sa
osvajanjem SSSR-a više nije bioo mesta na koje bi se Jevreji odveli, pa je istrebljenje
počelo 1941. kao spontani čin lokalnih SS jedinica koje nisu znale šta da rade sa
Jevrejima. Međutim, ni jedni ni drugi se ne pitaju zbog čega je Hitleru tako lako pošlo za
rukom da navede nemački narod na zločine, zbog čega su počinioci poslušali naređenje
da ubijaju, zbog čega su radili i više nego što je od njih zahtevano, štaviše, s poletom i
oduševljenjem. Dosadašnjoj istoriografiji Goldhagen zamera da malo toga zna o
počiniocima, o njihovom broju13 i motivaciji i odbacuje mnoge "neupitne istine" o
počiniocima od kojih su istoričari polazili, kao što je npr. teza da su počinioci bili nacisti,
pokazujući na primeru slučajnog uzorka, 101. policijskog bataljona da su to bili obični,
normalni Nemci, porodični ljudi, a ne ideološki fanatici ili patološke ličnosti. Između
ostalog, odbacuje i pretpostavku da su počinioci, pod pretnjom smrću, bili primorani da
ubijaju, da su to činili iz interesa, nedovoljne svesti o tome što čine ili opšte ljudske (ili
specifično nemačke) težnje za povinovanjem autoritetu, kao i tezu čija je najpoznatija
zagovornica Hana Arent, po kojoj je totalitarna država od njih napravila ubice.14

Sva ova objašnjenja pretpostavljaju, prema Goldhagenu, da su počinioci imali neutralan

stav prema svojim delima, ili da su ih osuđivali. Kao da se nije radilo o najužasnijim
zločinima koje ljudski um može da zamisli i kao da se nije radilo o ljudima koji su, ma
kakve njihove radnje bile, sposobni da biraju. Drugim rečima, nauka o Holokaustu je
zanemarivala vrednosti i stavove koji su počinici imali o žrtvama, kao i činjenicu da su te
žrtve bile Jevreji. Štaviše, bilo je nezamislivo priznati da obični ljudi odobravaju pokolje,
a kamoli da sa uživanjem učestvuju u njima. Upravo su to pretpostavke od kojih
Goldhagen polazi: obicni Nemci su odabrali da ubijaju, pod uticajem svojih antisemitskih
shvatanja, koja su se nalazila u temelju njihovih vrednosti i pogleda na svet, verujući pri
tome da čine nešto ispravno i poželjno. I budući da su ta antisemitska ubeđenja o
Jevrejima i te vrednosti bile, po Goldhagenovom mišljenju, zajedničke za nemačku
kulturu i to u tolikoj meri da su čak i filosemiti bili neka vrsta antisemita, on deo svoje
knjige posvećuje analizi nemačkog antisemitizma u devetnaestom i dvadesetom veku.

Kao što Hana Arent, pobijajući različite teorije o poreklu mržnje prema Jevrejima,
antisemitizam naziva uvredom zdravog razuma15, Goldhagen na sličan način nemačko
društvo nacističkog perioda smatra neshvatljivim sa stanovišta zdravog razuma, kao
potpuno suprotno temeljima zapadne moderne civilizacije.16 Rečju, činimo grešku ako
Nemačku ovog razdoblja shvatamo kao "manje-više 'normalno' društvo, koje je
funkcionisalo shodno načelima 'zdravog razuma' nalik našim vlastitim17, a Nemce prema
"idealnim predstavama koje gajimo o sebi".18 Temelj ove "nenormalnosti"19 jeste
opsesivni antisemitizam koji se nalazio u temelju Nemačke kulture, od srednjeg veka pa
sve do sloma Hitlerove Nemačke i koji je bio "ontološki" i "kosmološki" aksiom
"ugrađen u moralni poredak Nemačke u doba nacizma20, neobičan hibrid
srednjovekovnog shvatanja "Jevrejina kao rušitelja svetskog moralnog poretka", kao
oruđa zla i zlo po sebi i rasističkog modernog shvatanja da je Jevrejin takav zahvaljujući
"pogubnosti svoje nepromenljive prirode, odnosno rase"21, osnovni kulturni model, koji
oblikuje mišljenje pojedinca22 i koji je prožimao kako elite tako i mase.23

Štaviše, Goldhagen tvrdi da nema dokaza da su Nemci napustili sveprisutni

antisemitizam srednjeg veka24 i da "sveprisutno javno ispoljavanje antisemitizma" za
vreme nacizma nije odražavalo i lična uverenja ljudi, dok se za suprotno može naći
mnoštvo "pozitivnih empirijskih dokaza".25 Pažnju privlači i njegova teza, koju smatra
svojim originalnim doprinosom proučavanju antisemitizma, o latentnosti ili manifesnosti
antisemitizma, na osnovu kojih pokušava da dokaže kontinuitet modernog nemačkog
antisemitizma.26 On smatra da nije dovoljno naprosto tvrditi da se antisemitski talasi
javljaju i iščezavaju sami od sebe. Naime, oni se ne ne pojavljuju ponovo ni iščega.27
Latentna antisemitska shvatanja, koja postaju pod izvesnim društvenim uslovima
manifestna, jesu upravo oni aksiomatski kulturni modeli koji moćno oblikuju mišljenje i
delanje pojedinca.

Ova teza nosi u sebi različite teškoće, od kojih je najveća teškoća kulturni determinizam.
Na primer, da li antisemita može biti odgovoran za svoje dela, ukoliko je njegovo delanje
predodređeno kulturnim modelima. Zatim, na osnovu čega njegovo delanje uopšte može
da se osudi, ako su moralne norme samo relativne, samo kulturni obrasci ponašanja. Na
osnovu kojih modela su se ponašali Nemci koji su se usudili da se suprotstave
antijevrejskim merama, koji su spašavali svoje sugrađane jevrejskog porekla? Taj
aksiomatski kulturni antisemitizam nasleđe je hrišćanstva i zajedničko je za čitavu
hrišćansku civilizaciju.28 Parafrazirajući Goldhagena, možemo samo da se upitamo kako
su ta antisemitska uverenja srednjovekovne kulture mogla tek tako da "ispare" u svim
evropskim državama osim u Nemačkoj, i kako to da su se samo u Nemačkoj zadržala
svoju moć i sveprisutnost. Bilo bi zanimljivo načiniti uporednu analizu koja bi pokazivala
kako je u evropskim društvima došlo do promene spoznajnih modela o Jevrejima. Zatim,
kada govori o dve suštinski različite vrste antisemitizma29, on pravi razliku između
"normalnih" etničkih stereotipa i antisemitizma koji su postali utkani u moralni poredak
društva, daje primer klasične američke predrasude "koja se javlja u obliku "ja sam
Italijan, ili Irac, ili Poljak, a on je Jevrejin i ne sviđa mi se", a da pritom ne objašnjava
kako su se i u kojoj meri američki potomci Italijana, Iraca ili Poljaka oslobodili
hrišćanskog antisemitizma karakterističnog za njihove evropske postojbine i religijska
uverenja. Nisu li moralna načela i norme njihove kulture, s obzirom na koje oni ocenjuju
Jevreje, upravo ona moralna načela i norme na osnovu kojih se Jevreji poistovećuju sa
kršiteljima moralnog poretka društva.

Posebna pažnja se posvećuje nemačkom antisemitizmu s početka devetnaestog veka, koji

označava početak modernog antisemitizma u punom smislu te reči.30 Za sva raznolika
ispoljavanja modernog nemačkog antisemitizma zajednička su tri shvatanja koja
sačinjavaju temelj nemačkog kulturnog modela "Jevrejina": da su Jevreji drugačiji od
Nemaca, da su im suprotni, da su "zloćudno i štetno" drugačiji", što znači da su onik
uzrok svih društvenih, političkih i ekonomskih teškoća.31 Oni su "zlonamerni, moćni i
opasni", paraziti koji ne obavljaju nikakav proizvodni rad i žive na račun društva.32
Jednom rečju, Jevreji su tuđinci u Nemačkoj i u suštini treba da iščeznu.33 Ovo mišljenje
je bilo sveprisutno u Nemačkoj i Nemci se nisu slagali samo oko načina na koji Jevreje
treba ukloniti. Ovaj antisemitizam bio je reakcija na raspravu o emancipaciji Jevreja, koja
se pojavila krajem XVIII veka.

Kontraverzna je Goldhagenova teza, kojom on dokazuje svoj stav o sveprisutnosti

antisemitizma u Nemačkoj, da su čak i zagovornici te emancipacije, "filosemiti", bili
antisemitski nastrojeni, antisemiti u jagnjećoj koži, to jest da su polazili od istog
kulturnog modela o Jevrejima kao i protivnici emancipacije.34 Razlikovali su se samo u
jednom: liberalni "filosemiti" su, u duhu prosvetiteljstva, smatrali da se Jevreji mogu
prevaspitati, da se njihova "moralno iskvarena" priroda može vaspitanjem promeniti, dok
su ih antisemiti smatrali "nepopravljivim". Na onovu analize javnog diskursa u Nemačkoj
devetnaestog veka, na osnovu "lavine reči" i "količine strasti koja se utrošila na te teme",
na osnovu "količine štamparske boje utrošene na jevrejsko pitanje", Goldhagen ukazuje
na opsesivnu zaokupljenost Nemaca mestom Jevreja u Nemačkoj, u kojoj su Jevreji činili
samo oko jedan procenat stanovništva.35 Postavljeno je "jevrejsko pitanje" i značaj
Jevreja je bio naduvan do svetskih razmera: "jevrejski problem tiče se čitavog sveta".36

Sredinom devetnaestog veka u igru je ušao pojam rase: nemačka rasa je suprotstavljena
jevrejskoj i Jevrejin nikada ne bi mogao da postane Nemac, Jevreji su shvaćeni kao
antiteza narodu (Volk)37: Jevrejin je shvaćen kao izvor svakog zla i "svet neće doživeti mir
sve dok Jevreji ne budu pobeđeni",38 Jevrejin po neumitnosti svoje krvi radi protiv svega
što je nemačko i kao takvi se moraju odstraniti iz nemačkog društva. Svi su se slagali oko
toga, iako još nije bilo konsenzusa po pitanju načina na koji taj zadatak od nacionalnog
značaja treba obaviti. Iako su formalno bili emancipovani, Jevreji su ustvari bili
neprekidno lišavani prava.39 Nastaju prve antisemitske partije, koje na izborima 1893,
osvajaju većinu u Rajhstagu. Njihovu retoriku kasnije usvajaju i sve ostale
nesocijalističke stranke.40 Rađa se najpogubnija forma antisemitizma - eliminacionistički
antisemitizam, ali se u početku ne razmišlja o radikalnim rešenjima.41 Do toga dolazi tek
u drugoj polovini devetnaestog veka, kao logična posledica eliminacionističkih ideja. Taj
zahtev je krajem devetnaestog veka dobio mnoge pristalice,42 mada se ograničavao na
verbalne činove. Sa dolaskom nacista na vlast, njegovi nasilni i genocidni potencijali
dolaze do svog ispunjenja.

Osnovni postulati eliminacionističkog antisemitzma ponovo dolaze do izražaja uoči

Prvog svetskog rata, kao i u doba Vajmarske republike. U Vajmarskoj republici
antisemitizam je bio tako sveobuhvatan i u svakom smislu agresivan, da ne čudi da je
nacistička partija, čiji je opštepoznati rasistički, eliminacionistički antisemitizam imao
glavno mesto u partijskom programu i retorici, na izborima dobila ogromnu većinu.43 U
svojoj knjizi Goldhagen dokazuje svoju osnovnu tezu da se velika većina Nemaca slagala
sa nacističkim shvatanjem o Jevrejima, iako će nekim delovima nacističkog programa
pružati otpor. Kulturni model o Jevrejima koji je već decenijama postojao u Nemačkoj,
koji je bio deo nemačke kolektivne svesti, ne samo da nije nestao, već je postao još jači.
Odmah po dolasku na vlast, nacisti su počeli da antisemitske delove svog programa
pretvaraju u državnu politiku i da donose zakonske mere koje bi Jevrejima trebalo da
život u Nemačkoj učine nepodnošljivim, kako u psihološkom, tako i u fizičkom smislu,44
koje su, u skladu sa okolnostima, polako dobijale genocidni smisao i formu. Goldhagen
dokazuje da je velika većina nemačkog naroda bila svesna tih mera i da ih je aktivno
odobravala;45 on odbacuje mit o "nedužnoj" nemačkoj javnosti.46

Primer Kristalne noći dosta govori: obični Nemci su se, umesto da budu solidarni sa
svojim sugrađanima, spontano i aktivno pridružili nacistima ili su sa odobravanjem
posmatrali ovaj napad na Jevreje. Čak su i kritičari ovog događaja bili u posedu istog
antisemitskog kulturnog modela kao i njegovi učesnici.47 U trećem poglavlju, Goldhagen
navodi mnoštvo primera koji pokazuju da je velika većina Nemaca smatrala da Jevreje
sustiže zaslužena kazna; rasistički antisemitizam prihvatale su i crkve, ti bastioni
tradicionalnog morala, kao i svi slojevi društva, pa čak i zaverenici, koji su planirali
atentat na Hitlera. Pozivajući se na arhivsku građu i navodeći mnoge primere, Goldhagen
dokazuje da ta činjenica nije rezultat nacističkog ispiranja mozga, kao ni nesposobnosti
Nemaca da se pobune, buduću da su Nemci glasno izražavali neslaganje sa merama koje
su bile u neskladu sa njihovim vrednostima.48

Goldhagen ubedljivo pokazuje da uništenje Jevreja nije neželjena i nenameravana

posledica, baš kao što ni Hitlerove pretnje nisu bile metafore ili puko praznoslovelje.
Eliminacija Jevreja je bila nacistički ideal, koji je sprovođen postupno, u skladu sa
okolnostima i promenljivim geostrateškim uslovima; postojao je kontinuitet ove namere,
uprkos zaokretima ili taktičkim odlaganjima i odstupanjima i tek kada je kucnuo čas, ova
namera je počela da se sprovodi u delo i prerasla je u otvoreni i organizovani genocidni
poduhvat. Postojale su različite faze u odnosu prema Jevrejima, kao i različite
"eksperimentalne" eliminacionističke mere49 i tek u leto 1941, sa napadom na Sovjetski
Savez, počeo je da se ostvaruje program sistematskog istrebljenja, koji pre toga nije bio
ostvarljiv.
Naravno, do genocida ne bi ni moglo da dođe da Hitler nije imao sveopštu podršku.
Upravo zbog takve podrške, Goldhagen smatra da je potrebno precizno definisati pojam
počinioca. "Čime se definiše ustanova za genocidno ubijanje? Čime se definiše počinilac:
ustanova za genocidno ubijanje je svaka ustanova koja je bila deo sistema uništenja.
Počinilac je svako ko je na neki blizak način svesno doprinosio masovnom pokolju
Jevreja, opšte uzev, svako ko je radio u nekoj ustanovi za genocidno ubijanje. To
uključuje sve ljude koji su lično oduzimali Jevrejima živote i sve koji su pripremali
pozornicu za poslednji smrtonosni čin, čija je pomoć doprinosila usmrćivanju Jevreja."
Budući da je tih ustanova (geta, koncentracioni logori, "radni" logori, marševi smrti,
Redarstvena policija, Žandarmerija, SS, Vermaht)50 bilo mnogo, milioni ljudi su ih
opsluživali,51 a Goldhagen procenjuje da je broj stvarnih počinilaca iznosio na stotine
hiljada.52

Logor se u ovoj knjizi razmatra kao paradigmatska ustanova za ubijanje, kao simbolička
ustanova Nemačke nacističkog doba. To je potpuno nova ustanova, nacistički izum, čin
nacističkog stvaranja novih vrednosti, prototip uređenja buduće Evrope pod nacističkom
vlašću, a takođe i jedan od sistema nemačkog društva, pored političkog, društvenog,
privrednog i kulturnog sistema. Izuzetno veliki broj običnih Nemaca, koji nisu pripadali
Partiji i SS, činio je osoblje logora. Pažljivom analizom njihovog života, Goldhagen je
pokazao da oni nisu bili prisiljeni da čine to što su činili, već da su to radili iz ubeđenja,
već dobrovoljno, čineći i ono što od njih nije zahtevano, inspirisani određenim
shvatanjem o žrtvama, verujući da čine herojska dela i da uništavajući Jevreje eliminišu
smrtnu opasnost koja preti njihovom narodu. Međutim, uloga običnih Nemaca u
Holokaustu najbolje može da se shvati na primeru policijskih bataljona.

Policijski bataljoni, ogranak Redarstvene policije, Goldhagenu su naročito zanimljivi

zbog njihovog sastava. Policijski bataljoni dali su svoj genocidni doprinos ili direktnim
učešćem u masakrima ili kao pratioci deportacija za logore smrti. Oni su, u statističkom
pogledu, reprezentovali prosečan uzorak nemačkog društva. Sačinjavali su ih mobilisani
obični Nemci, koji nisu bili ideološki indoktrinirani i kojima zbog godina i životnog
iskustva mozak nije bio ispran. Ova ustanova nije bila nacifikovana, 53 iako su se obični
Nemci koji su se u njoj nalazili sa lakoćom pretvorili u antisemitske ideološke ratnike i,
kako sačuvane fotografije koje su sami počinioci načinili za potomstvo, oduševljene
genocidne ubice. Jedna takva fotografija je snimak streljanja jevrejske žene koja u
naručju drži dete i koju je nemački vojnik poslao kući, svojoj ženi i deci. Njima je bila
data mogućnost da ne ubijaju, a disciplina koja je vladala u policijskim bataljonima bila
je prilično labava; uprkos tome, bili su veoma revnosni i bespotrebno okrutni, više nego
što su to naređenja od njih zahtevala i u svojim genocidnim aktivnostima često su
pokazivali "inicijativu" - a to znači značajnu količinu svireposti i iživljavanja.

Osim toga, analiza neubilačkog dela njihovog života otkriva da su itekako znali da se
usprotive naređenjima koja im nisu odgovarala, da im je data šansa da se oslobode od
ubijanja, da su rado i sa zastrašujućom lakoćom prihvatili naređenje da se Jevreji ubijaju,
da su se toliko ponosili svojim delima da su vodili svoje supruge, pa čak i trudne, da
prisustvuju pokoljima. Kako su takvi ljudi onda mogli da budu načelni protivnici
ubijanja, kako su to često u posleratnim svedočenjima tvrdili? Po Goldhagenu, ovi Nemci
su značajni za analizu budući da oni pokazuju kako bi se verovatno ponašali drugi obični
Nemci da su se našli na njihovom mestu.54 Groteskna ilustracija ove teze je i jedan od
primera koje Goldhagen navodi: kada su glumci koji su došli da zabavljaju ratnike iz
policijskog bataljona zahtevali da lično streljaju Jevreje u jednoj od akcija bataljona. Nije
poznato koliko su tačno Jevreja policijski bataljoni usmrtili ili deportovali u smrt. "Broj
izvesno premašuje milion, a mogao bi biti i tri puta veći".55 Pretpostavlja se da su ljudi iz
101 bataljona za samo šesnaest meseci ubili 39000 poljskih Jevreja, a 44000 Jevreja
poslali u Treblinku. Takođe nije poznat ni tačan broj ljudi iz policijskih bataljona koji su
učestvovali u pokoljima; Goldhagen procenjuje da ih je bilo najmanje petnaest hiljada, a
možda i devetnaest hiljada.56

Očigledno je da su verovali da rade nešto opravdano i moralno i da je njihov stav prema

žrtvama57 upravljao njihovim delima. Nemački eliminacionistički antisemitski kulturni
model je došao do svog logičnog ispunjenja i sa reči prešlo se na dela. Kao i Krisofer
Brauning, u svojoj studiji o 101. rezervnom policijskom bataljonu, i Goldhagen smatra da
je primer 101. bataljona naročito poučan. Kao i Brauning, i Goldhagen ukazuje na
činjenicu da su pripadnici policijskog bataljona imali mogućnost da ubijaju i da nije
zabeležen nijedan slučaj da je neki Nemac stradao zato što je odbio da ubija Jevreje.
Međutim, on ne dolazi do zaključka da bi svaki običan čovek, da se našao u sličnoj
situaciji, učinio isto, već to isto zaključuje o običnim Nemcima, koje je antisemitizam
motivisao da se sa lakoćom pretvore u genocidne ubice. Na primer, istorija svedoči da su
obični Italijani u sličnim situacijama potpuno drugačije postupali. Takođe, Goldhagen se
ne slaže sa Brauningom ni oko toga šta je te sredovečne Nemce pretvorilo u okrutne
ubice. Brauning misli da se tu radi o pritisku grupe, a Goldhagen akcenat pomera na
uverenja i vrednosti, koje su više od pukih negativnih etničkih stereotipa o kojima
Brauning govori.58

O pogubnosti ovog specifičnog antisemitizma govore i primeri jevrejskog "rada" i

marševa smrti o kojima Goldhagen detaljnije govori. On pokazuje da je pogrešno
shvatanje po kojem se nemačko korišćenje jevrejske radne snage u "radnim" logorima
nalazilo u skladu sa racionalnim, privrednim načelima. Naprotiv, ono je bilo protivno
svakoj privrednoj racionalnosti: Nemci su uništavali preko potrebnu jevrejsku radnu
snagu, i to kada im je bila najpotrebnija. Goldhagen dolazi do zaključka da bi trebalo
preispitati uobičajenu razliku između logora smrti i radnih logora. Radni logori su ustvari
bili logori smrti; jedini cilj jevrejskog rada bila je smrt. To je bio besmisleni, sizifovski
rad,59 rad radi mučenja i dovođenja do smrti, koji je nenadoknadivu radnu snagu
pretvarao u leševe koji i nije imao za cilj profit, već kažnjavanje jevrejskih "parazita".
Cilj ovih logora nije bila proizvodnja, sem ukoliko se ne misli na proizvodnju patnje i
smrti njegovih jevrejskih žrtav, čija se stopa smrtnosti značajno razlikovala od stope
smrtnosti nejevreja u logorima. Ovo svedoči o antisemitskom zaleđu ovakvih iracionalnih
postupaka, o "trijumfu politike i ideologije nad vlastitim privrednim interesom". 60

O pokretačkoj snazi nemačkog antisemitizma, o Nemcima kao dobrovoljnim,

oduševljenim ubicama svedoče i takozvani "marševi smrti", čiji je jedini cilj bio
mrcvarenje i ubijanje jevrejskih žrtava, a ne premeštanje jevrejske radne snage, to je bio
pohod Jevreja u smrt, koji je sam sebi bio cilj. Sa time se nastavilo do poslednjeg
trenutka, iako je bilo jasno da je rat izgubljen, i čak se prekršilo i Himlerovo naređenje da
se prekine sa ubijanjem Jevreja. Primer marša smrti iz Helbrehtsa je veoma ilustrativan.
Stražari, koji su pred kraj rata mogli da izaberu kako će da se ponašaju prema Jevrejima,
koji su mogli da ih puste na slobodu, da ih izruče Saveznicima ili bar da uteknu sa
dužnosti, svesni da je rat izgubljen, odabrali su genocidno delovanje, izlažući se
opasnosti da i sami budu zarobljeni od strane Saveznika. "Unaokolo se rušio njihov svet,
a oni su do kraja istajavali na genocidnom ubijanju."61

Oni nisu bili prinuđeni da učestvuju u genocidu, nisu bili poslušni izvršioci naređenja,
osobe koje ne razmišljaju, nisu bili ravnodušne birokrate, a još manje da su u sebi
moralno osuđivali postupke na koje su navodno bili prinuđeni. Besmislenost marševa i
besciljnost njihove maršrute, kao i ponašanje stražara, govore da je njihov pravi razlog
bio ostrašćeni elkiminacionistički antisemitizam i da su se oni sa lakoćom pretvorili u
dobrovoljne, oduševljene svirepe ubice, koje su ubijale iz ubeđenja; njihovi zločini nisu
bili "zločini iz poslušnosti" i činili su i više nego što od njih naređenje zahteva. "Uslovno
poštovanje vlasti od strane Nemaca treba da bude očigledna istina. Nemce ne treba
karikirati; kao i drugi narodi, vlast poštuju ukoliko je smatraju legitimnom, a naređenja
ukoliko ih smatraju opravdanim. (...) Naređenja za koja se smatra da narušavaju moralne
norme, osobito temeljne moralne norme, zapravo mogu umnogome potkopati legitimitet
režima od kojeg potiču - kao što bi to učinilo i naređenje za pokolj jedne zajednice za
drugom, više desetina hiljada nezaštićenih ljudi, žena i dece, u očima svakoga ko je
verovao da su smrti žrtava nepravedne."62

"Slučaj Goldhagen"

Goldhagenova teza da su počinioci bili obični Nemci, zadojeni ubilačkim

"eliminacionističkim" antisemitizmom, što znači, da nisu samo nacisti i esesovci činili
zločine, zaista objašnjava ono što druge, standardne pretpostavke ne mogu. Objašnjava
okrutnost i entuzijazam počinilaca, koji su činili i više nego što se od njih zahtevalo.
Druga objašnjenja zaista teško mogu da objasne činjenicu, na koju Goldhagen ukazuje,
da je počiniocima bila data mogućnost da ne ubijaju, da se nekažnjeno usprotive
naređenju. Za sve njih je zajedničko da na ovaj ili onaj način poriču odgovornost
počinilaca za sopstvene postupke, da počinioce ne tretiraju kao subjekte, već kao objekte
spoljnih faktora, da ih ne tretiraju kao slobodne i da im osporavaju sposobnost donošenja
odluka.63

Teza o prinudi, o poštovanju naređenja i autoriteta uopšte pada u vodu kada se malo bolje
upoznamo sa delima počinilaca, to jest, ne izdržava empirijsku proveru, budući da nikako
ne može da objasni spremnost počinilaca na ubijanje. Pogotovo ako se ima u vidu da su
Nemci itekako znali da se suprotstave naređenjima koja su bila u suprotnosti sa njihovim
moralnim prinicipima i da se usprotive onim aspektima nacističkog programa koji im
nisu bili po volji. Kritičarima onda jedino preostaje da pokažu da je Goldhagen
falsifikovao izvore i iskrivljavao činjenice i da tako dokažu da njegova teza nije
empirijski potkrepljena, da dovedu u pitanje njegovu metodologiju, da pokažu da krši
logička pravila, da tragaju za unutrašnjim protivrečnostima u argumentaciji i za bitnim
činjenicama preko kojih je autor prešao, naravno tendenciozno, a koje bi mogle da
dovedu do potpuno drugačijeg zaključka, da njegovu tezu odbace kao neprihvatljivu,
ukazujući na njene logičke posledice ili da pokušaju da dokažu potpuno suprotnu tezu.
Njegovi kritičari upravo to i čine. A bilo ih je mnogo, sa različitih pozicija, levih i desnih
i i kritikovali su različite aspekte njegovog dela.

Ova provokativna doktorska disertacija, sa turobnom i uznemiravajućom tezom,

objavljena 1996., mladom harvardskom istoričaru Danijelu Joni Goldhagenu donela je
priznanja i neočekivanu popularnost. Istovremeno došlo je do nezapamćene javne
rasprave, koja je prekoračila granice stručnih krugova i postavila mnoga ozbiljna i teška
pitanja. Knjiga je prodata u pola miliona primeraka i proglašena je za bestseler,
adekvatno je medijski i marketinški propraćena, a i dela njenih kritičara su, blagodareći
ovoj polemici, dobila odličnu reklamu. Objavljeno je mnoštvo radova koji se bave
"slučajem Goldhagen", na Internetu se pojavilo preko 2000 sajtova u kojima se pominje
Goldhagenovo ime, javnost se podelila na "za" ili "protiv" ove knjige, koja je dobila
ugledne branioce i ugledne kritičare, a akademske kritike su sve više dobijale notu
ostrašćenosti. Zanimljivo je i to što je ova knjiga naišla na veliki odaziv u Nemačkoj, da
su iza nje stala ugledna imena kao što su Jirgen Habermas i Jan Filip Remtsma, da je
dobila prestižnu nagradu časopisa "Der Blatter" za demokratiju.

Učesnici te rasprave su istoričari i politikolozi, od kojih su mnogi jevrejskog porekla i

zameraju Goldhagenu bukvalno sve što se zameriti može, od senzacionalizma do
revizionizma. O "slučaju Goldhagen" potrošeno je mnogo reči, mnogo retorike koja
povremeno prekoračuje granice dobrog ukusa i prelazi u sofizam. S jedne strane, njegovu
knjigu su podržali lideri jevrejskih organizacija, imena kao što je Eli Vizel ili istoričar
Sajmon Šama i dobila je sva moguća priznanja i naklonost publike, što baca naročito
svetlo na odnos popularne i akademske istorije.64 Još 1994, tada neobjavljena doktorska
disertacija dobila je nagradu Američke asocijacije političkih nauka. S druge strane, naišla
je na žestoke pokude profesionalnih istoričara, od kojih su najpoznatiji Jehuda Bauer,
direktor istraživačkog centra u Jad Vašemu i penzionisani profesor Hebrejskog
univerziteta u Jerusalimu, Raul Hilberg, Eberhard Jekel, Kristofer Brauning, Omer
Bartov, Tom Segav, Fric Štern, Robert Vistrih, Norman G. Finkelstin i Rut Betina Birn.
Oni su njegovu knjigu proglasili za potpuno bezvrednu, odbacili su i njegovu tezu i
njegovu argumentaciju, njen uspeh su protumačili kao orkestriran, marketinški poduhvat.

Rut Betina Birn je jedna od njegovih najžešćih i najznačajnijih kritičara. Ova kanadska
istoričarka nemačkog porekla, koja radi kao ekspert u odeljenju za ratne zločine
kanadskog ministarstva pravde, jedan je od najboljih poznavalaca arhiva u Ludvigzburgu,
u kojem se nalaze svedočenja počinilaca sa posleratnih suđenja. Ona je Goldhagena i
uputila na te arhive i na kraju svoje knjige Goldhagen joj se zahvaljuje na dragocenim
savetima, da bi je na kraju, kada se njena kritika pojavila, tužio zbog klevete. Kanadski
jevrejski kongres je zahtevao do kanadskog ministarstva pravde da preduzme akcije
protiv Birnove. U svojoj kritici65, Birnova upoređuje njegovo delo sa lošim istorijskim
romanom, optužuje ga da ne zadovoljava akademske standarde, da daje zašećerenu
verziju Holokausta, aistoričnu i monokauzalnu, da Holokaust prikazuje kao nužan ishod
nemačke istorije, da nije dokazao svoje teze, da ignoriše činjenice, krivotvori izvore i da
Nemce proglašava za protivrasu i da na na osnovu nedovoljnog broja činjenica donosi
preterane generalizacije. Istražujući izvore koje Goldhagen spominje u napomenama, ona
utvrđuje da bismo, pristupajući činjenicama na Goldhagenov način, na osnovu materijala
iz Ludvigzburga mogli doći do upravo suprotnog zaključka.66 Ona mu je skrenula pažnju
na tri dokumenta koja su poslužila kao temelj njegove teze. Oni su se ticali ponašanja
izvesnih policijskih bataljona za vreme pokolja na Istoku, stražara u radnim logorima,
kao i stražara koji su pratili marševe smrti. U sva tri slučaja, Birnova optužuje
Goldhagena da donosi zaključke na osnovu malog broja činjenica i da ih na
manipulativan način tumači.

U tekstu koji je objavio na svom sajtu, Goldhagen odgovara na ove kritike uzvraćajući
istom merom.67 Do zanimljivog zapleta došlo je kada je Birnova objavila svoju kritiku
zajedno sa kritikom Normana G. Finkelstina, politikologa jevrejskog porekla, poznatog
po svojim anticionističkim stavovima.68 Dok Birnova istražuje primarne izvore na koje se
Goldhagen poziva u fusnotama, Finkelstin upoređuje u svojoj kritici 69 Goldhagenove
navode sa sekundarnom literaturom na engleskom jeziku i otkriva unutrašnje
protivrečnosti. Pored standardnih optužbi za simplifikovanost, monokauzalnost i
obezvređivanja akademske vrednosti njegovog dela i kritike za preterano naglašavanje
uloge antisemitizma u Holokaustu, Finkelstin ga optužuje za manihejsku sliku sveta,
smeštajući ga u korpus neautentične "Holokaust literature", koja je proizvod cionističke
propagande i ima za cilj da pruži alibi za izraelske "zločine nad Palestincima", za razliku
od autentičnog izučavanja "nacističkog holokausta".

Finkelstin je Goldhagenovu knjigu opisao kao proizvod holokaust industrije, cionističke

tvorevine, koja manipuliše žrtvama nacizma, kako bi se skrenula pažnja sa izraelskih
zločina. Njegova teza o cionistickoj zaveri približava ga antisemitima i revizionističkim
istoričarima. Ono što se označava kao "Holokaust", po njegovom mišljenju je cionistički
prikaz pravog, nacističkog holokausta, koji je, pretvoren u jedinstveni događaj koji se
razlikuje od svih ostalih genocida, marketinški promovisan i iskorišćen u političke svrhe.
Naravno, i njemu Goldhagen odgovara na svom sajtu70, a odgovor na Goldhagenov
komentar Finkelstin takođe objavljuje u sajber prostoru.71 Upotrebljavajući apsurdnu
retoriku, Finkelstin je optužio da kalja uspomenu na šest miliona jevrejskih mučenika. U
sličnom duhu Goldhagenovu knjigu komentariše izraelski publicista i istoričar Tom
Segev, koji je u časopisu Haarec,72 tvrdi da je logična posledica Goldhagenove teze da svi
nejevreji mrze Jevreje. Aferu koja je pratila pojavu Nacije na optuženičkoj klupi, koju su
preporučili ugledni istoričari nacizma kao Raul Hilberg, Jan Keršo, Arno Majer i
Kristofer Brauning, Segav naziva "činom kulturnog terorizma". Zbog Finkelstinovih
stavova, Svetski jevrejski kongres pokušao je da spreči objavljivanje ove knjige, a
Abraham Foksman, direktor Antidefamacione lige je izjavio: "Ne radi se o tome da li je
Goldhagenova teza ispravna ili ne, već šta je to legitimna kritika i koje su njene granice".
Zaista, šta je to legitimna kritika i šta je razlikuje od kritike koja dobija političke
konotacije i diskurs istoričara opasno približava revizionističkoj istoriografiji73 i opasnom
"novom diskursu poricanja"?
Obimnost Goldhagenove knjige, brojne fusnote i česta, ponekad suvišna ponavljanja, bez
obzira na jasnoću i jezivu lakoću izlaganja, predstavlja ozbiljan izazov za koncentraciju i
tumačenje. Zbog svega ovoga, čak i veoma iskusnom čitaocu mnogo toga može da
promakne i može mu se desiti da sklizne sa sigurnog terena onoga što je rečeno u tekstu, i
da autoru pripisuje i ono što nije rekao, niti je imao nameru da kaže. Pored otvorenosti za
argumentaciju one druge strane, neophodno je brižljivo tumačenje autorovih teza, uz
odgovarajuće i dovoljno opsežne citate, puno dobre volje, nepristrasnosti i intelektualnog
poštenja. S druge strane, da bi se bilo šta reklo o empirijskoj zasnovanost njegovih teza,
potrebno je odlično poznavati primarne i sekundarne izvore, arhivsku građu i sve što je
napisano na tu temu, ali i posedovati zavidno hermeneutičko umeće, bez kojeg nema
adekvatnog tumačenja činjenica. Samo su malobrojni, koji su čitav život posvetili
proučavanju nacističkih zločina, kvalifikovani za takav poduhvat. I jedino osobe od
izuzetnog moralnog integriteta i izrazito pravdoljubive neće zloupotrebiti svoj
privilegovani položaj znalca i javnosti pružiti iskrivljenu sliku o toj bolnoj temi, koja bi
možda bila politički korektna, ali naučno nekorektna. Na tom nesigurnom tlu odigrava se
i polemika između Goldhagena i njegovih kritičara, u kojoj jedni drugima zameraju na
zlonamernom tumačenju i krivotvorenju teksta, na izvrtanju smisla, na citatima
istrgnutim iz konteksta i neosnovanim optužbi.

Neki kritičari su osporavali da je njegova teza donela bilo šta novo, da je samo varijacija
na temu "Sonderweg" teze, popularnoj u decenijama posle Drugog svetskog rata, teze o
"specijalnom putu Nemačke, koja se oslanja na generalizacije o nemačkom nacionalnom
karakteru i Nemce predstavlja kao isključive, po kojoj je Nemačka krenula sopstvenim
putem koji je odvojio od Evrope. Zameraju mu da pogrešno interpretira istoriju Nemacke
pre nacizma, baš kao i što ignoriše realne činioce koji su Nemce sprecavali da se
suprotstave ubijanju Jevreja, kao kritikuju ga da je njegova analiza nemačkog
antisemitizma pre dolaska Hitlera na vlast skroz pogrešna. Zatim, pokazuju da, iako
upozorava da treba da razdvojimo spoznajnu i delatnu dimenziju antisemitizma, on sam
to ne čini, ne razdvaja emocije i delanje Zameraju mu da Nemce proglašava za lud narod,
u posedu iracionalnih strasti, slično kapetanu Ahabu koji je opsednut Mobi Dikom, kao i
njegovu tezu o potpunoj iracionalnosti antisemitizma koji nema veze sa jevrejskom
prirodom i postupcima, da preuvelicava mesto genocida na d Jevrejima u nacistickom
programu, da ne govori dovoljno o borbi liberala, socijalista i komunista da se protiv
antisemitizma.

Kritikuju ga da selektivno tretira činjenice, da pojedinačne anegdote predstavlja kao

dokaze, da zanemaruje posleratna svedočenja sa suđenja u kojima pocinioci izražavaju
kajanja, kao i slucajeve onih koji su pomagali Jevrejima ili su emocionalno patili zbog
onoga što su uradili, da neutemeljeno tvrdi da su svi Nemci znali za masakre, da su znali
za njihove razmere, da su ih citavim svojim bicem odobravali. Ukazuju na to da je
Nemačka među prvima dala Jevrejima građanska prava i da su je Jevreji smatrali
domovinom. Kako je tako nešto bilo moguće, ukoliko je Nemackom od 19. veka vladao
opsesivni antisemitizam? Pozivaju se na Hanu Arent da niko nije mogao da pretpostavi
šta ce da se dogodi. Zbog cega su Hitler i nacisti skrivali svoje genocidne planove od
naroda, ukoliko je u nemackom narodu bio ukorenjen eliminacionisticki antisemitizam?
Najopštije mesto su one kritike koje Goldhagenu zameraju na neutemeljenoj
generalizaciji i ukazuju na još mnogo faktora koji su bili presudni za pojavu Holokausta.

Da li je njegova knjiga proizvod nekakvog antinemačkog rasizma, ili potrebe za

istorijskom istinom? Da li naglasak na identitetu počinilaca zbilja znači optužbu za
kolektivnu krivicu? Ili bi trebalo pre obratiti pažnju na ono što je Goldhagen zaista rekao,
a ne na ono što je nameravao da kaže? Činjenice koje on spominje govore same za sebe,
kao i jezivi primeri, koje bi kritičari morali na drugi način da protumače, ili da ih
poreknu. Zbog čega bi jednostavna objašnjenja bila a priori pogrešna? Ne teži li svako
objašnjenje pojednostavljivanju, pa time i jednostavnosti? Goldhagen se ionako nije
bavio svim uzrocima nacizma i Holokausta u čitavoj njegovoj složenosti, svim njegovim
društvenim, ekonomskim, kulturnim i idejnim pretpostavkama, već samo jednim
njegovim aspektom - njegovom motivacionom stranom.

Iritirani njegovom tezom o običnim Nemcima koji su činili najbrutalnije zločine,

optužujući ga da na optuženičku klupu smešta čitav nemački narod, istoričari neosetno
prelaze preko neizrecivo jezive prirode Holokausta, umanjujući njegovu strahotu i
previđajući da je Holokaust bio počinjen u ime Nemačke i u ime nemačkog naroda, koji
je, pre privučen nego odvraćen antisemitskom retorikom, Hitlera i naciste demokratskim
putem doveo na vlast. Goldhagenovi kritičari su u pravu kada kažu da bez Hitlera ne bi
bilo Holokausta, što i Goldhagen tvrdi, ali je podjednako istinita i teza da ne bi bilo
Hitlera da nije bilo nemačkog antisemitizma. Goldhagen jasno daje do znanja da
antisemitizam sam po sebi nije dovodio do Holokausta da do njega ne bi došlo da nije
došao na vlast, to jest izabran na izborima, nacistički pokret koji je bio "posvećen tome
da antisemitsku maštariju pretvori u državno organizovani genocidni pokolj."74 Holokaust
je jedinstveni događaj upravo zbog toga što, po rečima istoričara Eberharda Jekela,
"nikada pre jedna država nije odlučila i proglasila, pod autoritetom svog vođe, da jedna
određena grupa ljudskih bića mora da se uništi, po mogućnosti u celini ... i tu odluku
država je ostvarivala svim raspoloživim sredstvima."75

Prema Goldhagenu, postoji samo individualna krivica i da zbog toga treba akcenat treba
staviti na počinioce koji su u literaturi u Holokaustu prikazivani kao "bezimeni dželati
koji ubijaju isto tako bezimene žrtve" (Vidal-Nake). Iako Nemci nisu bili jedini počinioci
Holokausta, a Jevreji njegove jedine žrtve, Goldhagen se, što je sasvim opravdano, u
knjizi o nemačkim počiniocima Holokausta bavi tom kategorijom počinilaca i žrtvama
koje su bili opsesivni motiv nacističke ideologije. Tema Goldhagenove knjige su nemački
počinioci, koji su činili zločine u ime Nemačke i on se bavi njima, a ne počiniocima koji
nisu Nemci, a oni nisu bili malobrojni i koje je takođe pokretala jaka mržnja prema
Jevrejima. Na bezbroj mesta Goldhagen naglašava činjenicu o zajedničkom nemačkom
poreklu, koje je bilo zajednička osobina počinilaca iz različitih društvenih slojeva i ne
propušta priliku da spomene da su oni bili pre svega Nemci. Naravno, takva "retorika
ponavljanja" može mnoge da iritira. Kritičari mu zameraju da pruža manihejsku, crno-
belu, pojednostavljenu, isuviše pojednostavljenu sliku, a neki ga optužuju čak i za
antinemački rasizam. Međutim, posao istoričara nije prikrivanje činjenica, ma kako one
bile neprijatne, i ma kako mogle da povrede nečiji nacionalni ponos ili da političarima
pomrse račune. Istoričar upravo treba da nazove stvari svojim imenom, ma kakvo ono
bilo.

Goldhagen tvrdi da su obični Nemci, dakle oni koji nisu spadali u fanatične naciste,
itekako odobravali genocidna naređenja, da su ih smatrali opravdanim i da u njima nisu
videli ništa nepravedno i nemoralno i da su ubijali iako to nisu morali da čine. Velika
većina Nemaca koji su imali priliku da ubijaju to su i činili. Iako su izražavali svoje
neslaganje sa nacističkom politikom po mnogim pitanjima, samo se mali broj njih
suprotstavljao ubijanju Jevreja i antistemitskoj slici o Jevrejima. Na osnovu toga on
donosi zaključak da bi i oni Nemci koji nisu ubijali to činili da su imali priliku. Ovakva
teza počiva na pretpostavci kolektivne odgovornosti, koju kritičari smatraju
problematičnom, izjednačavajući sa optužbom za kolektivnu krivicu. Goldhagen u
izvesnom smislu govori o odgovornosti nemačkog naroda u statističkom smislu; za tu
"statističku odgovornost" možda bi najpogodniji bio termin Herberta Jegera "masovna
individualna krivica".76 Zaista, da li je Goldhagenova namera bila da čitav jedan narod
izvede na optuženičku klupu? Da li se jedan kolektivitet može osloboditi od odgovornosti
za krivična dela koja su masovno činjena i podržavana od strane velike većine njegovih
pripadnika i u ime tog kolektiviteta?

Ublažavanje činjenica, umanjivanje njihovog značaja, što je jedan vid krivotvorenja, vodi
zaboravu, a zaborav vodi poricanju, a poricanje ponavljanju. A to poricanje je strašno i
mnogo opasnije od neizgovorene, ali retorikom nagoveštene ali neizrečene generalizujuće
Goldhagenove teze o kolektivnoj krivici nemačkog naroda. Uostalom, on u svojoj knjizi
izričito odbacuje pojam kolektivne krivice kao besmislen i ni jednom rečju ne spominje
neku bezvremenu "aistorijsku" nemačku suštinu, neki neponovljivi nemački nacionalni
karakter, već govori o kulturnim modelima koji su oblikovale mišljenje pojedinca. Kao
što pokazuje primer posleratne Nemačke, ti kulturni modeli nisu nikakve nepromenljive
nacionalne odlike, već se, kao što to Habermas kaže menjaju sa promenom svesti.77
Goldhagenu kao istoričaru i nije cilj, pola veka nakon kraja Drugog svetskog rata, posle
procesa u Nirnbergu, kada se u novoj Nemačkoj pojavio potpuno novi duh, da sa
osuđivanjem insistira na kolektivnoj krivici Nemaca, čak i ako bi se ona shvatila u
Jaspersovom smislu, kao politička odgovornost naroda za dela vlade koju su izabrali.78

Međutim, čitav smisao njegove knjige potvrđuje uvide Hane Arent o vezi političke i lične
odgovornosti.79 On ubedljvo pokazuje da je Holokaust bio nemački nacionalni projekat,
koji bez pomoći i podrške miliona Nemaca ne bi bio moguć. O tome dovoljno govori
čudovišna srazmera mašinerije ubijanja, o tome svedoči šest miliona mrtvih Jevreja i
milioni drugih žrtava. Takođe, činjenica o veoma razgranatom logorskom sistemu i o
najmanje deset hiljada logora u Nemačkoj, na koju Goldhagen ukazuje, govori sama za
sebe. Taj sistem ne bi mogao da opstane bez ogromne podrške Nemaca. Hana Arent
sasvim umesno primećuje da šraf, bez kojeg mašinerija ne bi mogla da funkcioniše, iako
je bio zamenljiv, nije oslobođen od odgovornosti za svoja dela. Govoreći o odgovornosti
"šrafova" ukazuje na besmislenost teze o pokoravanju naređenju: "Čak i u strogo
birokratskoj organizaciji sa utvršenim hijerarhijskim poretkom funkcionisanje "šrafova" i
zupčanika mnogo se bolje može posmatrati u smislu sveopšte podrške zajedničkom
poduhvatu, nego u uobičajenom smislu pokoravanja naređenjima."80 Značaj
Goldhagenove knjige je upravo u tome što skreće pažnju na otrovni uticaj ideja, koje će
možda, pojačane uticajem medija i publikacija, inspirisati neke nove generacije na neke
nove pogrome, genocide i holokauste, u ime Vere, Boga, Nacije ili Rase? Krvavi događaji
na Balkanu pred kraj dvadesetog veka još jednom su nam pokazale smislenost takvog
poduhvata.81 Goldhagen na cenu istorijskog istraživanja postavlja običnog čoveka koji se,
pod izvesnim okolnostima, kada etnički stereotipi prisutni u svakom narodu oslobađaju
svoj ubilački potencijal i pretvaraju se u slepu mržnju prema Drugom, transformiše u
zver.

Plitkoumnost "malog" čoveka i banalnost zla

Za žrtve nacističkih zločina, baš kao i za preživelog pesnika Paula Celana, smrt je bila
"majstor iz Nemačke"; Holokaust je bio nemački državni projekat, koji je imao veliku
podršku u narodu - u tome se sastoji čudovišna istina ovog stiha koji Goldhagen uzima
kao moto jednog od svojih poglavlja. Međutim, ovaj majstor je "nadnacionalan" i ta
činjenica trebalo bi da u svima nama izazove lekoviti stid zbog toga što smo ljudi. I
najpovršnijem poznavaocu istorije je jasno da je čovek spreman i na najužasnije zločine, i
da oni nisu samo nemačka specijalnost. Istorija dvadesetog veka kao istorija velikih
totalitarnih sistema: nacizma i staljinizma svedoči nam o tome šta se dešava kada se veo
civilizacije podere i ogoljava zlo na koje su mali, obični ljudi spremni. Ona nam, takođe,
govori i o velikim, krvoločnim idejama koje su ih pokretale i u čije ime su postajali i
zločinci i žrtve, o apstraktnim opštostima koje su se konkretizovale u totalitarnim
državama, i održavale se na velikim ljudskim žrtvama.

Šta je to motivisalo počinioce da čine to što su činili? Goldhagen je sasvim ispravno

pretpostavio da takve zločine mogu da čine samo oni koji se sa njima slažu, koji ih
smatraju moralno prihvatljivim. Zbog čega bi narod morao da bude u suštini dobar i
nevin? Zbog čega, na kraju krajeva, ideje ne bi mogle da budu ubice? I šta je to što
običnog čoveka tako lako dovodi u njihov posed? Zašto je običan čovek potpadao i
potpada pod uticaj propagande, koja je postojala i u nenacističkoj Nemačkoj u čiju možda
najotrovniju vrstu spadaju antisemitske ideje? Kako to da totalitarni pokreti, kakav je
nacizam bio, među običnim, malim ljudima imaju svoje najodanije pristalice? Drugim
rečima, zbog čega je antisemitizam, ne samo u Nemačkoj, imao tako mnogo pristalica i
zbog čega su njegove posledice bile toliko krvave? Na to pitanje pokušaćemo da
odgovorimo pozivajući se na misao najpoznatije teoretičarke totalitarizma, Hane Arent i
na njene pojmove plitkoumnosti i banalnosti zla.82

Kao što Sartr tvrdi, antisemitizam ima svoje poreklo u strahu od mišljenja i u potpunosti
je iracionalan; antisemitizam nije mišljenje, već je strast. Taj strah od rasuđivanja je strah
od neizvesnosti procesa mišljenja, od neizvesnosti istine koja nije gotova i data;
antisemita se plaši sumnje i privučen je apsolutnom izvesnošću i "trajnošču kamena".83
Na sličan način i Adorno opisuju autoritarni karakter, koji je prijemčiv za oba vida
totalitarizma: nacizam i boljševizam: ukočenost, konvenicionalizam, konformizam, slaba
samosvest, poistovećivanje sa realnom moći kao takvom i identifikacija sa velikim
kolektivom jesu njegove najvažnije odlike.84 Autoritarnog čoveka plaši promenljivost
stvari, on bi da ih zauvek zahvati i da njima zavlada.

Hana Arent govori o nacističkim zločinima kao o manifestaciji radikalnog zla. To su oni
neizrecivi zločini koji se ne mogu ni oprostiti, ali ni kazniti na pravi način, jer za njih ni
jedna kazna nije dovoljno stroga. Po njenom mišljenju, nacistički zločini prevazilaze
postojeće kategorije pravde, morala, savesti i odgovornosti i potpuno su izbrisane granice
između kriminalaca i normalnih ljudi, krivaca i nevinih.

U tekstu "Organizovana krivica i univerzalna odgovornost", ona ističe da fenomen

nacističkih zločina nije izraz nemačkog nacionalnog karaktera i da nam tu neće pomoći
nikakve spekulacije o nemačkoj istoriji. Taj fenomen je moderni fenomen i nemački mali
čovek, kojeg ona naziva "buržujem", proizvod je moderne krize. Mali čovek se pretvorio
u zločinca zahvaljujući totalitarnom sistemu, koji ga je prisilio da čini zločine ill barem
da u njima saučesvuje. Birokratskim usitnjavanjem podela dužnosti i pretvaranjem malog
čoveka u puki šraf ogromne mašinerija za ubijnje, on biva oslobođen odgovornosti, zato
što, zbog veličine te mašinerije, nije ni bio svestan čemu njegov rad doprinosi. To je
smisao paradoksalne teze Hane Arent o krivici bez odgovornosti. Ona zaoštrava tu tezu
govoreći da je čitav narod, a ne samo "desetine hiljada izabranih ubica"85, opsluživao tu
mašineriju. Dakle, ako su svi krivi, niko ne može biti odgovoran.

Arentova retorički postavlja pitanje otkad je vrlina pobuniti se, otkad je čovek pristojan
samo ako priziva sopstvenu smrt? Buržuj je mali čovek koji se, kada je opstanak njegove
porodice bio doveden u pitanje, pretvara u oruđe užasa, smatrajući sebe službenikom,
iako nije bio ništa drugo do puki ubica. On je to postao tako što ga je totalitarni sistem
načinio šrafom u mašineriji ubijanja, oduzimaju mu time svaku odgovornost; naime,
njegova je savest bila čista, jer se osećao odgovornim samo za opstanak svoje porodice.

Čudovišnost ovih zločina sastoji se u sledećem: kako počinioca možemo smatrati

odgovornim i na osnovu čega mu možemo suditi; naime on je poštovao zakone svoje
zemlje, koji nisu bili ništa drugo do "totalno izopačenje legalnosti" i delovao u skladu sa
moralnim normama, tj. novim moralom koji su nacisti uspostavili.86 Takođe, kao i
Goldhagen, Arentova ukazuje na odsustvo svih razumljivih "ljudskih motiva" kod ovih
zločinaca u službi totalitarnog režima, kao što su ideološki motivi, koristoljublje ili
sadizam. Kao što Ajhmanov primer pokazuje, ni su postali zločinci usled svoje
plitkoumnosti; drugim rečima, oni nisu bili u stanju da misle svojom glavom, da
samostalno sude i odlučuju. Totalitarni režimi temelje se na ovoj osobini malog čoveka,
na njegovoj naklonosti prema gotovim istinama, koje prima zdravo za gotovo i na
njegovoj potrebi da neko drugi misli umesto njega. Po Hani Arent, moć rasuđivanja nije
isto što i glas savesti, ali ni osećanje zakonitosti. Ona nije isto što i ponašanje prema u
skladu sa postojećim pravilima i vrednostima.87 To je odluka, doneta na osnovu
samostalnog razmišljanja, da se ne bude ubica. Takvi ljudi su radije "birali smrt kada su
bili primorani da učestvuju".88

Arentova govori o tome da ta moć promišljanja nema veze ni sa moralnošću, ni sa

obrazovanje, pa čak ni sa inteligencijom. Ona govori o ljudima iz svih društvenih slojeva,
o "unutrašnjim emigrantima" u Jaspersovom smislu, koji nisu podržavali režim, već su
više voleli da ugroze svoju egzistenciju i karijeru, pa čak i da izaberu smrt.89 To je odluka
kako ćemo da se ponašamo prema onom Drugom, od nas različitom, sokratovski izbor
koji se može izraziti u principu da je bolje nepravdu trpeti nego činiti je, donet je na
osnovu onog bezglasnog dialoga "sa samim sobom koji od Sokrata i Platona uobičajeno
zovemo mišljenjem".90 Kada govorimo o Holokaustu, taj Drugi je Jevrejin, večiti Stranac
evropske kulture, metafizički Neprijatelj iz religijskih i rasističkih propagandnih
publikacija koje su oblikovale one kulturne modele o kojima Goldhagen govori i usadile
malim, nemislećim ljudima one krvave ideje koje će svoju pravu prirodu da pokažu kada
se za to budu stekli odgovarajući uslovi. Razlika između onog ko razmišlja i onog ko ne
razmišlja sastoji se u tome da li će te šablone da prihvata zdravo za gotovo ili ne i da li će
da veruje u sve što mu se kaže, u sumnji koja je jedan od faktora samostalnog mišljenja.

Bibliografija:

1. Danijel Jona Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni dželati, Radio B92, Beograd, 1998.

2. Danijel Jona Goldhagen, "Nova Srbija", Nova srpska politička misao, Posebno izdanje
2 (SRBIJA I NATO II), 1999.
17. Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beograd, 1997.

3. Hana Arent, Eichmann u Jerusalimu, Samizdat FREEB92, Beograd, 2000.

4. Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000

5. Hana Arent, "Organizovana krivica i univerzalna odgovornost", Reč no. 57, 1999.

6. Teodor V. Adorno, Šta znači rad na prošlosti” , Reč no. 57, 1999.

7. Daša Duhaček, "Uz dva eseja Hane Arent", Reč no. 57, 1999.

8. Karl Jaspers, Pitanje krivice, Samizdat FREEB92, Beograd, 1999.

9. Ričard Bernštajn, Odgovornost filozofa, Beogradski krug, Beograd 2000.

10. Gezine Švan - Krivica zaodenuta ćutanjem, Reč, no 57, 1999.

11. Žan-Fransoa Liotar, Raskol, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski

Karlovci, 1991.
12. Žan-Fransoa Liotar, "Evropa, Jevreji i Knjiga", Treći program no. 85. II - 1990., str.
246-249.

13. Žan Pol Sartr, O jevrejskom pitanju, Grafos, Beograd, 1992.

14. Max Horkheimer, Theodor Adorno, "Elementi antisemitizma. Granice

prosvetiteljstva", Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Masleša - Svijetlost, Sarajevo,
1989.

15. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel
Goldhagen'?" prvo štampano u: Blätter für deutsche und internationale Politik, 4 (April
1997), pp.408-416, objavljeno na engleskom u How to Learn from History: Verleihung
des Blätter-Demokratiepreises 1997, eds. Karl D. Bredthauer and Arthur Heinrich (Bonn:
Edition Blätter, 1997).
9. R. Browning, Ordinary Men: Reserve Police Battalion 101 and the Final Solution in
Poland (New York: Harper Collins, 1992).

16. Norman Finkelstein, "Daniel Jonah Goldhagen's 'Crazy' Thesis," New Left Review,
July/August 1997.

17. Ruth Bettina Birn (in collaboration with Volker Riess), "Revising the Holocaust,"The
Historical Journal, 40, 1(1997), pp. 195 - 215.

18. Norman G. Finkelstein and Ruth Bettina Birn, A Nation on Trial: The Goldhagen
Thesis and Historical Truth, New York: Henry Holt, 1998.

Internet linkovi:

1. Daniel Jonah Goldhagen, "Motives, Causes, and Alibis: A Reply to My Critics," The
New Republic 215, 26 (December 23, 1996); http://www.goldhagen.com/mca0.html

2. Daniel Jonah Goldhagen, "The Fictions of Ruth Betinna Birn", German Politics and
Society 15, 3 (Fall 1997); http://www.goldhagen.com/frbb0.html

3. Daniel Jonah Goldhagen, "The New Discourse of Avoidance",

http://www.goldhagen.com/nda0.html

4. Daniel Jonah Goldhagen, "A Thinly Disguised Ideological Tract",

http://www.goldhagen.com/csiz0.html

5. Daniel Jonah Goldhagen, "The Model Federal Republic" ,

http://www.goldhagen.com/mfr0.html
13. Norman G. Finkelstein, "Comments on Daniel Goldhagen's The New
Discourse of Avoidance, http://www.normanfinkelstein.com/id72.htm

6. Norman G. Finkelstein, "Finkelstein's response to Adam Shatz",

http://www.normanfinkelstein.com/id79.htm

7. Adam Shatz, " Goldhagen's Willing Executioners",

http://slate.msn.com/Concept/98-04-07/Concept.asp#Note1

8. David North, " Anti-Semitism, Fascism & the Holocaust",

http://www.normanfinkelstein.com/id78.htm
Robert Faurisson, "The 'Problem of the Gas Chambers' ",
http://ihr.org/index.html http://ihr.org/index.html

9. Raffael Scheck, "Eugenics and Racial Mass Murder",

http://www.colby.edu/personal/r/rmscheck/GermanyE4.html

10. Richard John Neuhaus, "Daniel Goldhagen's Holocaust",

http://www.leaderu.com/ftissues/ft9608/articles/review_essay.html
"Extensive comments from Shelley Baranowski",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold3.html

11. "Report on Symposium at U.S. Holocaust Memorial Museum (8 April 1996)

by Maria Mitchell and Peter Caldwell",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold5.html

12. "Daniel Wilson on the Reaction of the German Press",

http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold7.html

13. "Excerpts from Goldhagen's Review of Christopher Browning's Ordinary

Men, from The New Republic, April 1992",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html

14. "Günter Bischof on Austrian Perpetrators & Richard S. Levy on 19th-Century

Antisemitism",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold12.html

15. "Paul Lawrence Rose, Michael T. Allen, Alastair Thompson, and Roland
Wagner on Various Aspects of the Controversy",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold13.html

16. "Roland Wagner's Review of Goldhagen's Book",

http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/wagner.html

17. “HOLOCAUST BOOK SPARKS FRESH CONTROVERSY: From "Mein

Kampf" to Auschwitz” by Dominique Vidal , LE MONDE DIPLOMATIQUE,
#9/August 18, 1998, http://www.normanfinkelstein.com/id75.htm
18. "Ha'aretz Feature, May 15, 1998, Opinion Feature by Tom Segev, Historian
and Journalist", http://www.normanfinkelstein.com/id74.htm

Ključne reči:

Goldhagen, Holokaust, antisemitizam, Nemci, odgovornost,

kolektivna krivica, Hana Arent, plitkoumnost

Key words:

Goldhagen, Holocaust, antisemitism, responsibility, German

people, collective guilt, Hannah Arendt, thoughtlessness

Apstrakt:

Ovaj rad bavi se Goldhagenovom kontroverznom tezom o

učešću velike većine nemačkog naroda u Holokaustu. Goldhagen
je govorio o specifičnom nemačkom "eliminacionističkom"
antisemitizmu koji je imao duboke korene u nemačkoj kulturi i
pod čijim se uticajem običan nemački čovek sa iznenađujućom
lakoćom pretvorio u dobrovoljnog, oduševljenog ubicu, zločinca
iz ubeđenja. Goldhagenovi kritičari su osporavali ovu tezu i
doveli u pitanje njegovu metodologiju i zaključke. Zaključni deo
ovog teksta bavi se tezom Hane Arent o plitkoumnosti malog
čoveka, kojom ona objašnjava sveopštu podrška Hitleru i
masovno učešće Nemaca u "konačnom rešenju" "jevrejskog
pitanja".

Summary:

This paper deals with Goldhagen's controversial thesis about the

involvement of the majority of German people in the
extermination of Jews. Goldhagen argue that particular German
"eliminationist" antisemitism affected ordinary Germans to
become voluntary and eager peripetrators of Holocaust.
Furthermore, German culture before and during the Nazi period
was broadly and deeply antisemitic. Goldhagens critics
challenge this thesis and contest his metodology and finidings.
The final part of this text concerns with Hannah Arendt's thesis
about the thoughtlessness of the simple man, which clarify the
mass involvement of German people in the "final solution" of the
"Jewish question".
1
Upor. Danilo Kiš, "Knjiga kraljeva i budala", Enciklopedija mrtvih, BIGZ, Beograd, 1990, str. 168.
Govoreći o knjizi-ubici, na kojoj se u Nemačkoj formirala "svest i patriotizam nekoliko naraštaja" i u
čiju se autentičnost verovalo "nepokolebljivo i čvrsto kao kamen" (str. 202), o "Protokolima
sionskih mudraca, Kiš u ovoj svojoj "paraboli o zlu" ukazuje na kobni uticaj otrovnih antisemitskih
ideja i na milione mrtvih kao njihovu posledicu.
2
Upor. Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 463.
3
Upor. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel
Goldhagen'?"
4
Ovu tezu mnogi kritikuju, tvrdeći da u Nemačkoj nije bilo ni govora o "konačnom rešenju" pre
1914. godine. Upor. "Günter Bischof on Austrian Perpetrators & Richard S. Levy on 19th-Century
Antisemitism", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold12.html
5
Upor. "Excerpts from Goldhagen's Review of Christopher Browning's Ordinary Men, from The New
Republic, April 1992",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html "Excerpts from Goldhagen's
Review of Christopher Browning's Ordinary Men, from The New Republic, April 1992",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html
6
Upor. Danijel Jona Goldhagen - Hitlerovi dobrovoljni dželati, Radio B92, 1998, str. 15.
7
Ibid., str. 11. Npr. u uvodu knjige ističe kako želi da objasni "zašto se dogodio Holokaust, kako je
do njega moglo doći." Međutim, na početku 16. poglavlja on razjašnjava da se njegova kniga bavi
jednim od brojnih uzroka holokausta, onim najmanje shvaćenim, motivacionom. U tekstu pod
nazivom Motives, Causes, and Alibis: A Reply to my Critics, (The New Republic 215, 26 (December
23, 1996); http://www.goldhagen.com/mca0.html)
on odbacuje kritike za monokauzalnost i dokazuje da je volja za ubijanjem Jevreja potekla, kako za
Hitlera tako i za one koji su njegov ubilacki plan sproveli u delo, iz jednog jedinog izvora, a to je
otrovni antisemitizam.
8
U vezi sa klasnim uslovima videti:
"Extensive comments from Shelley Baranowski",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold3.html;
David North, " Anti-Semitism, Fascism & the Holocaust",
http://www.normanfinkelstein.com/id78.htm;
Max Horkheimer, Theodor Adorno, "Elementi antisemitizma. Granice prosvetiteljstva", Dijalektika
prosvetiteljstva, Veselin Masleša - Svijetlost, Sarajevo, 1989.
9
Upor. Raffael Scheck, "Eugenics and Racial Mass Murder",
http://www.colby.edu/personal/r/rmscheck/GermanyE4.html;
“HOLOCAUST BOOK SPARKS FRESH CONTROVERSY: From "Mein Kampf" to Auschwitz” by
Dominique Vidal , LE MONDE DIPLOMATIQUE, #9/August 18, 1998,
http://www.normanfinkelstein.com/id75.htm
10
Upor. Hitlerovi dobrovoljni dželati., str. 433, 434.
11
Ibid., str. 15.
12
Ibid., str. 17: "Ukoliko je deset hiljada Nemaca bilo među počiniocima, onda je izvršenje
Holokausta, možda i sam Holokaust, fenomen jedne vrste, možda delo odabrane,
nereprezentativne skupine. Ukoliko je petsto hiljada ili milion Nemaca vršilo genocid, onda je to
fenomen drugačije vrste koji bi, možda, najbolje bilo smatrati nemačkim nacionalnim projektom."
13
Ibid., str. 17: "Ukoliko je deset hiljada Nemaca bilo među počiniocima, onda je izvršenje
Holokausta, možda i sam Holokaust, fenomen jedne vrste, možda delo odabrane,
nereprezentativne skupine. Ukoliko je petsto hiljada ili milion Nemaca vršilo genocid, onda je to
fenomen drugačije vrste koji bi, možda, najbolje bilo smatrati nemačkim nacionalnim projektom."
14
Upor. Poglavlje 15, Napomena 23.
15
U svom delu Izvori totalitarizma, Hana Arent odbacuje različite uobičajene, "zdravorazumske"
pokušaje da se objasni antisemitizam: teoriju po kojoj je antisemitizam reakcija na značaj i vlast
Jevreja, takozvanu teoriju žrtvenog jagnjeta, koja pretpostavlja apsolutnu nevinost žrtve, kao i njoj
suprotnu teoriju o večnom antisemitizmu, po kojoj je mržnja prema Jevrejima nešto potpuno
normalno. Teoriju o žrtvenom jagnjetu odbacuje ukazujući na njenu unutrašnju nedoslednost: ona
ništa ne objašnjava; naprotiv, treba objasniti zbog čega su Jevreji odabrani kao žrtve. Ova teza
Hane Arent, kojoj bi se antisemiti svakako brzopleto obradovali, samo je prividno kontroverzna.
Ona navodi ubedljivu argumetaciju koja pokazuje da Jevreji uopšte nisu bili zaiteresovani za vlast,
a kamoli za vladanje svetom, kako im atisemiti spočitavaju. Ona ne poriče da su jevrejske zrtve
Holokausta zaista bile nevine, već moderni nemački antisemitizam čija je "zastrašujuća posledica"
bilo ubijanje šest miliona Jevreja posmatra u dijalektici istorijskih napetosti i sukoba između
različitih društvenih grupa i države, u kontekstu konflikata između različitih grupa čija dinamika
sačinjavaju istorijsku scenu. U vezi sa tim, bilo bi zanimljivo uporediti ovu analizu sa
Goldhagenovom tezom da antisemitske optužbe nemaju nikakve veze sa stvarnošću, "iako
antisemite uključuju neke stvarne kulturne odlike Jevreje ili izvesne elemente iz jevrejske
zajednice"( Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 46). Za tu svoju tezu Goldhagen navodi zaista ozbiljan
argument: "... antisemite Jevreje obeležavaju kao drugačije, ne identifikujući ih pomoću mnogih
drugih (bitnijih) odlika njihovih identiteta, već kao Jevreje, a potom se tom etiketom služe kao
njihovom određujućom odlikom..." O tome da se antisemitizam ne zasniva na objektivnim
odlikama Jevreja dovoljno rečito svedoči činjenica da je jak antisemitizam među običnim ljudima
postojao tamo gde Jevreja nije bilo (upor. Ibid., str. 47, 48). Sličnu argumentaciju ima Sartr kada
kaže da antisemitizam ne nastaje iz iskustva, već ima tu pretenziju da objasni naše iskustvo. (upor.
Žan Pol Sartr, O jevrejskom pitanju, Grafos, Beograd, 1991, str. 9).
16
Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 34. - "Zašto ne prići Nemačkoj kao što bi antropolog pristupio
svetu nekog malo poznatog naroda? (...) Na prvi pogled izgleda da proučavanje društva, koje je
proizvelo ovaj, dotad nezamišljeni i nezamislivi događaj, od nas iziskuje da preispitamo svoje
pretpostavke o sličnosti tog društa sa našim."
17
Hitlerovi dobrovoljni dželati, str, 21,
18
Upor. Ibid., str. 37.
19
Na kraju krajeva, šta je to "normalnost". Nije li i genocidnost jedna od odlika "normalnih ljudi",
kako to i sam Goldhagen uviđa, koja je tako često dolazila do izražaja u istoriji, u punom "sjaju"
svoje okrutnosti, pa i u istoriji Evrope i Sjedinjenih država, koju, kako se čini, Goldhagen uzima kao
kriterijum "normalnosti" (upor. str. 33). S druge strane, da li je i "normalnost" evropske
racionalnosti neka večna i nepromenljiva vrednost. Savremene filozofske kritike zapadnog
racionalizma pokazuju da zdrav razum baš i nije toliko zdrav. Upravo je to razlog zbog čega
Goldhagen ovaj termin stavlja pod navodnike.
20
Upor. Ibid., str. 34, 35.
21
Upor. Ibid., str. 45.
22
Upor. Ibid., str. 39, 40. Govoreći o analizi društvenog diskursa i modela spoznaje koji ga
grade,Goldhagen razjašnjava jednu od najvažnijih metodoloških pretpostavki svoje knjige.
23
Ibid.
24
U tom smislu, Liotar govori o konstitutivnom antisemitizmu Evrope. Upor. Žan-Fransoa Liotar,
"Evropa, Jevreji i Knjiga", Treći program no. 85. II - 1990., str. 249
25
Upor., ibid., str. 37; ibid., str. 38.
26
Upor. Ibid., str. 45.
27
Ibid. str. 51.
28
Upor. Ibid., str. 45.
29
Upor. Ibid., str. 44, 45.
30
Ibid., str 62: "Dobar deo rasprava o Jevrejima u Nemačkoj u prve tri četvrtine XIX veka bio je
posvećen, bez svesne namere, stvaranju zajedničkog shvatanja o prirodi jevrejskog identiteta.
Religiozna definicija Jevreja sve manje je imala uticaja mada je i dalje nalazila na odjek i naklonost
u običnom narodu. U antisemitskoj literaturi baratalo se mišljenjima da su Jevreji "narod" ili
nekakva korporativna politička grupa. Definicija Jevreja, koja će proisteći u drugoj polovini XIX veka
iz zbunjujuće borbe mišljenja, to jest da su Jevreji "rasa", čula se još u prvoj polovini tog veka."
31
Ibid.
32
Ibid., str. 72.
33
Ibid., str. 65.
34
Ibid., str. 64 - 67.
35
Ibid., str. 70 - 72: "Ukoliko bi se sudilo samo po obimu i prirodi usmene i književne produkcije
društva, neizbežan bi bio zaključak da je nemačko društvo bilo usredsređeno na hitnu smrtnu
opasnost prvog reda. U tolikoj meri je ovo objektivno b-eznačajno pitanje zauzimalo glavno mesto
u javnom diskursu nemačkog društva."
36
Ibid., str. 71.
37
Ibid., str. 81, 82. Volk je, kako pokazuje Goldhagen, bio temeljni pojam, koji se nalazio u osnovi
zahteva za ujedinjenjem Nemačke. U tom smislu on govori o kompatibilnosti rasizma i moderne u
Nemačkoj.
38
Ibid., str. 75.
39
Ibid., str. 81.
40
Ibid., str. 83, 84.
41
Ibid., str. 77, 78.
42
Ibid., str. 80.
43
Upor. Ibid., str. 95: na izborima 1932. četrnaest miliona Nemaca glasalo je za naciste, a na
konačnim opštim izborima od 5. marta 1933., oko sedamnaest miliona, tj. 43.9 % od ukupnog
broja izašlih na izbore.
44
Ibid., str. 98.
45
Ibid.; inače, čitavo treće poglavlje je pregled tih mera i njihove evolucije do otvorenog genocida.
46
Upor. 3. poglavlje.
47
Ibid., str. 110.
48
Ibid., str. 125 - 129.
49
O tim merama , kao i o kontinuitetu genocidne namere, videti u 4. poglavlju.
50
O veličini nemačkog sistema za uništenje govori podatag da je bilo 10.005 otkrivenih nemačkih
logora, uključujući i geta.
51
Upor. Ibid., str. 177: "Sa ponešto preterivanja može se reći da je gotovo svaka nemačka
ustanova u okupiranoj Istočnoj Evropi, a naročito u Poljskoj, bar potpomagala genocidno ubijanje.
Broj ljudi u tim ustanovama, ukoliko se uključe i saučesnici iz nemačke armije, dosezao je milione,
mada nisu svi oni neposredno učestvovali u masovnom ubijanju. Ovo je bila ogromna operacija."
52
Ibid., str. 177-178, kao i fusnota 13. u poglavlju 5.
53
Upor. Ibid. str. 197.
54
Upor. Ibid. str. 220.
55
Upor. Ibid. str. 214.
56
Upor. Ibid. str. 287.
57
Potresan je i ciničan podatak o naredbama u vezi sa "svirepošću prema životinjama", usled
pretrpanosti železničkih vagona. Upor. Ibid. str. 2 Ibid. str. 283.
58
Upor. "Excerpts from Goldhagen's Review of Christopher Browning's Ordinary Men, from The
New Republic, April 1992",
http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html
59
Upor. Ibid. str. 309.
60
Upor. Ibid. str. 339.
61
Upor. Ibid. str. 384.
62
Upor. Ibid. str. 398.
63
Upor. Gezine Švan - Krivica zaodenuta ćutanjem, Reč, no 57, 1999.
64
O toj temi videti u: Daniel Jonah Goldhagen, "The Model Federal Republic" ,
http://www.goldhagen.com/mfr0.html; i Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a
'Democracy Prize for Daniel Goldhagen'?" prvo štampano u: Blätter für deutsche und
internationale Politik, 4 (April 1997), pp. 408-416, objavljeno na engleskom u How to Learn from
History: Verleihung des Blätter-Demokratiepreises 1997, eds. Karl D. Bredthauer and Arthur
Heinrich (Bonn: Edition Blätter, 1997).
65
Ruth Bettina Birn (in collaboration with Volker Riess), "Revising the Holocaust,"The Historical
Journal, 40, 1(1997), pp. 195 - 215.
66
Upor. ibid. p. 2OO.
67
Daniel Jonah Goldhagen, "The Fictions of Ruth Betinna Birn", German Politics and Society 15, 3
(Fall 1997); http://www.goldhagen.com/frbb0.html
68
Norman G. Finkelstein and Ruth Bettina Birn, A Nation on Trial: The Goldhagen Thesis and
Historical Truth, New York: Henry Holt, 1998.
69
Finkelstinova kritika prvobitno je objavljena u časopisu New Left Rewiev: Norman Finkelstein,
"Daniel Jonah Goldhagen's 'Crazy' Thesis," New Left Review, July/August 1997.
70
Upor. Daniel Jonah Goldhagen, "The New Discourse of Avoidance",
http://www.goldhagen.com/nda0.html; "A Thinly Disguised Ideological Tract",
http://www.goldhagen.com/csiz0.html
71
Norman G. Finkelstein, "Comments on Daniel Goldhagen's The New Discourse of Avoidance,
http://www.normanfinkelstein.com/id72.htm
72
"Ha'aretz Feature, May 15, 1998, Opinion Feature by Tom Segev, Historian and Journalist",
http://www.normanfinkelstein.com/id74.htm
73
Zanimljivo bi bilo uporediti Finkelstinov zaključak o holokaust industriji sa zaključkom tipičnog
predstavnika revizionističke istorije Roberta Forisona da genocida nad Jevrejima i nije bilo i da su
jedine žrtve nemački i palestinski narod. Upor. Robert Faurisson, "The 'Problem of the Gas
Chambers' ", http://ihr.org/index.html http://ihr.org/index.html
74
Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 435.
75
“HOLOCAUST BOOK SPARKS FRESH CONTROVERSY: From "Mein Kampf" to Auschwitz” by
Dominique Vidal , LE MONDE DIPLOMATIQUE, #9/August 18, 1998,
http://www.normanfinkelstein.com/id75.htm
76
Upor. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel
Goldhagen'?", note 2.
77
Upor. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel
Goldhagen'?"
78
Međutim, u samoj Nemačkoj ova je knjiga, ukazujući na "istrorijske probleme subjekitvne
odgovornosti", doživela veliki uspeh zato što je, kako Habermas primećuje pokrenula "etičko-
politički proces javnog samorazumevanja".
79
Hana Arent, Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000: "Jer suština je
da su učešće u zločinima, dakle pravnu i moralnu odgovornost, mogli da izbegnu samo oni koji su
se potpuno povukli iz javnog života, samo oni koji su odbili bilo kakvu političku odgovornost.W
80
Upor. Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000, str. 394.
81
Ova knjiga samo je prva u seriji dela koja se bave problemom Holokausta, krivice i odgovornosti
čiji su se prevodi poslednjih godina pojavili u našoj zemlji. Jaspersovo "Pitanje krivice" i "Ajhman u
Jerusalimu" Hane Arent, kao i časopis Reč br. 57. zaokružuju problemsku celinu i pružaju
dragoceni teorijski doprinos javnoj raspravi o ovim pitanjima koja bi se, posle svega, povela u SRJ.
82
O odnosu pojmova plitkoumnosti i banalnosti zla, videti u: Daša Duhaček, "Uz dva eseja Hane
Arent", Reč no. 57, 1999; Ričard Bernštajn, Odgovornost filozofa, Beogradski krug, Beograd 2000,
str. 384 - 405.
83
Upor. Žan Pol Sartr, O jevrejskom pitanju, Grafos, Beograd, 1992, str. 13.
84
Upor. Teodor V. Adorno, Šta znači rad na prošlosti” , Reč no. 57, 1999. Teodor V. Adorno, Šta
znači rad na prošlosti” , Reč no. 57, 1999, str. 52.
85
Upor. Hana Arent, "Organizovana krivica i univerzalna odgovornost", Reč no. 57, 1999, str. 31.
86
O tom problemu videti u: Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000,
kao i u: Hana Arent, Eichmann u Jerusalimu, Samizdat FREEB92, Beograd, 2000, str. 251 - 267.
87
Upor. "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000,str. 399.
88
Ibid.
89
Upor. Eichmann u Jerusalimu, str. 97.
90
Upor. "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000,str. 399.