Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m

Fatalistiko tumaenje razaranja Jugoslavije

Komunisti nisu stvarali jugoslovensku naciju ne zato to bi ona osporila ciljeve socijalizma, ve zato to bi time ubrzali raspad Jugoslavije
Olivera Milosavljevi

OSVRT NA KNJIGU: DEJAN JOVI, JUGOSLAVIJA - DRAVA KOJA JE ODUMRLA, SAMIZDAT B 92 (BEOGRAD) I PROMETEJ (ZAGREB), 2003.

RVA KNJIGA KOJA JE POSLE RATOVA ZA JUGOSLOVENSKO teritorijalno naslee zajedniki objavljena u Zagrebu i Beogradu morala je izazvati znatielju, bar kao pokazatelj zajednikog imenitelja u percepciji bliske prolosti. Knjiga Dejana Jovia, Jugoslavija drava koja je odumrla, zanimljivo je tivo, potkrepljeno mnotvom sekundarnih izvora, pre svega razgovora s akterima zbivanja, a interesantnih s aspekta njihove naknadne percepcije dogaaja u kojima su u prolosti uestvovali. Da nema neutemeljenih pa i pretencioznih zakljuaka, po svaku cenu originalnih (ak i kada su saznanja autora morala voditi u drugaijem pravcu), ova knjiga bi bila odlina literatura o poslednjim decenijama egzistencije jugoslovenske drave. Problem je to autora nisu uvek vodila saznanja, ve je nunost da teza bude originalna zahtevala i da bude po svaku cenu dokazana.

Metodologija
U skladu sa ciljem da ponudi novu interpretaciju raspada Jugoslavije, autor svoju knjigu metodoloki u prvom redu temelji na intervjuima sa ivim lanovima politike elite, a oslanja se i na memoare, dnevnike i knjige aktera, istraujui motive njihovog delovanja. Polazei od njihovih nekadanjih i naknadnih iskaza, a sa pretpostavkom da ljudi u politici deluju subjektivno, autor zakljuuje da su svi oni bili sigurni da e spasiti Jugoslaviju, iako su njihove akcije, bez njihove volje, vodile u smeru njenog razbijanja, pa su ih i pad komunizma i raspad drave iznenadili. Metodologija po kojoj su relevantni izvori za zakljuivanje naknadni intervjui sa akterima tako to oni daju iskaze o svojim motivima od pre 5, 10 ili 20 godina, isto je to i uzimanje memoara za primarni istorij-

ski izvor. To bi znailo da akteri, za razliku od istoriara, imaju nadnaravne moi budui da na njih i njihove iskaze ne deluju poznati ishodi i naknadna pamet, ve se njihovo miljenje, seanje i autopercepcija konzervira na stupnju prolog vremena. Drugim reima, akteri su subjektivni samo u trenutku u kojem su akteri, a onda se zamrzavaju do trenutka davanja intervjua autoru, kada izvaeni iz hibernacije postaju objektivni izvor o svom subjektivnom aktivizmu iz prolosti. Ovakva metodologija zanemaruje da i akteri mogu da imaju naknadnu pamet, mogu da uitavaju svoje savremeno miljenje u priu o prolosti, mogu da preutkuju. Prihvatanje njihovog dananjeg iskaza, ne samo o sebi ve i o drugim akterima, a posebno o tome ta su im drugi akteri nekada privatno rekli, dakle primanje takvih iskaza kao izvora za zakljuivanje vodi u proizvoljnost, pa i stvaranje nesvesnih falsikata. Takav je npr. sluaj sa kljunim idejama (ne samo u ovoj knjizi) koje se pripisuju Kardelju, a od kojih nijednu autor nije mogao da potvrdi itajui njegove tekstove. Izvori su mu ivi akteri koji su svedoili u rasponu od 25 do 35 godina posle svojih razgovora sa njim a sve prvi put izgovorili poto je Kardelj ve odavno bio mrtav. Naravno da akteri ne kau uvek sve to misle (pa ni Kardelj) i mogue je da dananji iskazi njegovih davnih sagovornika budu tani. Ali je isto toliko mogue da iskazi ne budu tani, da svedoci ne iznose itav kontekst ili da preutkuju ta su sami tada rekli i mislili. Korektnost Jovieve knjige je u tome to, za razliku od nekih autora u Jugoslaviji, belei ta su mu izvori, pa itaoci mogu sami da zakljuuju o njihovoj relevantnosti. Drugi problem sa ivim akterima je to nisu reprezentativni uzorak i to imaju prednost nad mrtvim uesnicima. Da li je autoru pala na pamet mogunost da su rezultati istraivanja mogli da budu dijametralno suprotni da se srea drugaije poigrala, tj. da danas svedoe oni koji ne mogu da svedoe o onima koji danas svedoe, a da ovi moraju da ute? Verujui na re ivim akterima, autor je doao do krajnje dobronamernog ali isto toliko i pogrenog zakljuka da za krSTATUS, BROJ 2, VELJAA/OUJAK 2004.

| 29

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m vavi raspad Jugoslavije niko nije kriv (ili zasluan, svejedno). Autor s pravom smatra da istoriari gree kada insistiraju na distanci, pa postavlja pitanje zato bismo bili uspjeniji u analizi davnih dogaaja o kojima nemamo vlastita iskustva, od onih kojima smo svedoili i iji su nam sudionici dostupni? Tvrdi da se istoriar bavi otkrivanjem smisla akcija s pozicije onih koji su ih proizveli i pledira da se pod loginou i racionalnou razume ono to su akteri smatrali loginim i racionalnim, a ne ono to mi u drugom kontekstu i s poznatim ishodom mislimo da je bilo logino. Iako je kritika teorije distance ispravna, obrazloenje je manjkavo. Na stranu to iz njega sledi da je celokupno znanje o istoriji starijoj od 50 godina (koju niko ne pamti) neracionalno i nelogino jer nemamo svedoke. Vanije je ovde zato autor misli da nam u neemu moe pomoi lino pamenje ako samo akterima daje za pravo da tumae (naknadno) svoje postupke? Zato samo akteri ne govore sa pozicije poznatog ishoda, i zato nas kontekst menja ali ne i aktere? Dakle, prvi korak s intervjuima aktera samo je prvi korak ka pisanju istorije naknadnog miljenja politike elite o tome ta se desilo, a ne o tome ta se stvarno desilo. Iskazi aktera dati danas, kao i memoari uostalom, mogu biti zanimljiva ilustracija, ali nita od njihovih iskaza ne moe da se tretira kao istorijska injenica na kojoj e istoriar graditi svoju priu. Rei jesu injenica o ideologiji, ali ne i o realnim zbivanjima, pa je verovanje na re o zbivanjima, bez uvida u njih, i dalje samo verovanje (dnevnoj) ideologiji. Ako je cilj istoriara da otkriva smisao akcije s aspekta aktera, postavlja se pitanje zato se onda autor bavi otkrivanjem smisla rei aktera a ne njihovih akcija? Zato im veruje na re a ne veruje njihovom delu? Zamena realnosti deklaracijama, kao to su jugoslovenstvo u kraljevini, odumiranje drave u socijalizmu, odbrana Jugoslavije kod Miloevia, najvei je problem ovakve metodologije koja, iako se bori za tekst i kontekst, uvek ostaje samo na tekstu. Osvrui se gotovo iskljuivo na literaturu o raspadu Jugoslavije nastalu van teritorije bive drave, u metodolokom smislu je zanimljiva i autorova tvrdnja da u zemljama naslednicama gotovo da i nema knjige koja bi pokuala da prui odgovor na ovo pitanje, pa autor svojom knjigom pokuava da prekine tu zapanjujuu utnju i ohrabri poetak rasprave. Mogue je da je ova netana tvrdnja rezultat injenice da se autor uglavnom oslanjao na zapadnu literaturu, ali je neprofesionalno desetine analitikih knjiga i lanaka nastalih u zemljama naslednicama proglasiti nepostojeim, samo da bi se tamonji autori proglasili nedovoljno hrabrim da se upuste u ovu temu.

Ideologija odumiranja drave

Po autoru, sadrajna novost knjige je naglaavanje vanosti ideologije pa je ona prva koja smeta ideologiju odumiranja drave u centar analize uzroka raspada. Tvrdi da je komunistika elita, verujui u koncept o odumiranju drave, decentralizovala njene funkcije do mere da je ona postala nemona da se odupre ideolokim alternativama koje su se pojavile osamdesetih godina, odnosno da se drava raspala jer je proglasila unitarizam glavnom opasnou. To je jedina drava koja je odumrla. Drava utemeljena na marksistikoj doktrini, po njemu, ima za cilj da samu sebe ukine, to su jugoslovenski komunisti shvatili ozbiljno, pa je socijalizam poinio samoubistvo povlaei za sobom i Jugoslaviju. Pripisujui komunistima doslovno sprovoenje ideologije (to se u socijalizmu retko moglo prepoznati) bez ikakvih uvida u realnost, elju da menjaju stvarnost gledajui iskljuivo u budunost, autor zanemaruje celokupnu genezu jugoslovenskog socijalizma i drave u kojoj bi prepoznao uslovljenost ideolokih promena stvarnou. Druga je pria istroenost ideologije koja 80-ih nije vie umela da ponudi mehanizme za izlazak iz krize u koju je zapala, ali identikacija decentralizacije i ideologije odumiranja drave (kao uostalom i socijalizma i Jugoslavije), predstavlja natezanje ka zakljuku o prirodnom nestajanju drave koja to nije ni bila. Zato autor ne daje odgovore na pitanja kako je takva antidrava uopte funkcionisala decenijama, budui da puko verovanje u sistem nije nikakav argument, i ta je razlikovalo Jugoslaviju kao antidravu od drave, npr. Bugarske, pa je raspad komunizma u prvoj proao tako tragino a u drugoj tako bezbolno. Sledei nit o menjanju stvarnosti autor razlikuje Jugoslaviju do 1974., koja je bila trea Titova, i onu od 1974., koja je bila etvrta, Kardeljeva. Problem je to gotovo nita od onoga to navodi kao kljuni argument podele nije uopte bilo novo za jugoslovenski socijalizam. itav niz pojava koje autor smeta u 70-te bile su prisutne i u ranim 50-im. Npr. Kardelj nije poeo da govori o meunarodnim integracijama 70-ih, o tome je govorio i 1953. (Stenografske beleke Narodne skuptine); da

Autor navodi kao kljuni argument da su 60-ih republike proglaene za nacionalne drave, a zanemaruje da su republike jo Ustavom iz 1946. proglaene suverenim, pa to u stvarnosti ipak nita bitno nije znailo. Tvrdi da je stav srpskih komunista 1968., da moraju da iskorene svaku pojavu nacionalizma u svojim redovima, predstavljao kritiki odnos prema treoj (Titovoj) Jugoslaviji to je, po njemu, potvrivalo da se radi o novoj politici. Naprotiv, to je bio generalni komunistiki stav o odnosu prema nacionalizmu, u kontinuitetu prisutan od 1945. godine...
30 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m

Komunisti nisu stvarali jugoslovensku naciju ne zato to bi ona osporila ciljeve socijalizma, ve zato to bi time ubrzali raspad Jugoslavije. Upravo zato to nisu beali od realnosti, nisu ni insistirali na jugoslovenskoj naciji.

razvijeni ne mogu da saekaju nerazvijene, Kardelj je govorio i 1954. (plenumi CK); republiki partikularizam, centralizacija u okviru republika i osamostaljenje u odnosu na saveznu vlast, tj. zatvaranje prema gore i centralizacija prema dole (republikanizam) su procesi uoavani ve 1950. (Privredni savet vlade FNRJ). Autor navodi kao kljuni argument da su 60ih republike proglaene za nacionalne drave, a zanemaruje da su republike jo Ustavom iz 1946. proglaene suverenim, pa to u stvarnosti ipak nita bitno nije znailo. Tvrdi da je stav srpskih komunista 1968., da moraju da iskorene svaku pojavu nacionalizma u svojim redovima, predstavljao kritiki odnos prema treoj (Titovoj) Jugoslaviji to je, po njemu, potvrivalo da se radi o novoj politici. Naprotiv, to je bio generalni komunistiki stav o odnosu prema nacionalizmu, u kontinuitetu prisutan od 1945. godine... Sredinom 80-ih registruje pojavu dva bloka: ustavobranitelje i ustavoreformatore, iji je sukob bio ideoloki i nije se ticao nacionalnog pitanja, to i inae prepoznaje u veini sukoba posleratne Jugoslavije. Sledei ovu nit, autor nuno zapada u kontradiktornosti upravo kada govori o Ustavu iz 1974. kao kruni navedenog trenda. Navodi da su elite iz primarno ideolokih motiva prihvatile Ustav, a na drugom mestu da ga je srpska elita prihvatila jer je u njemu videla ostvarenje srpskih interesa. Tvrdnja da su u Jugoslaviji od 1945. svi sporovi i koncepcije bili ideoloki i da nisu uzrokovani nacionalnim pitanjem ne stoji. Naprotiv, svi ideoloki postulati - federalizam, decentralizacija, samoupravljanje... bili su u velikoj meri motivisani i nacionalnim pitanjem, realnou egzistencije jugoslovenskih nacija i eljom da se spree nacionalne tenzije i rei nacionalno pitanje, a ouva zajednika drava. Druga je stvar to su promenljive spoljne i unutranje okolnosti menjale sadrinu sprovoenih mera. Nekada se to radilo presijom, nekada pomeranjem akcenta na ideologiju, nekada pokuajima decentralizacije, nekada pokuajima njenog spreavanja, nekada javno, nekada tajno... ali izmeu 50-ih i 70-ih godina nije bilo revolucionarnih promena orijentacije, koje bi uzrokovale nastanak potpuno nove drave, kako tvrdi autor. Razlika je bila samo u tome to su 60-ih javno obelodanjeni sporovi oko odnosa savezne i republikih vlasti i meusobnih odnosa republika (odnosno nacionalnog pitanja) - koji su, samo bez javnosti, bili prisutni od stvaranja druge Jugoslavije i zauzimali centralno mesto u ideolokim raspravama. Zato je re-

volucionarna promena, odnosno zamena dominantne ideologije, i nastupila krajem 80-ih, kada je nacionalizam ponitio, ne primarno komunizam kao ideju, ve njegov postulat o zajednikoj dravi, i ne preko ideolokog deklarisanja aktera (npr. Miloevi - komunista) ve preko sadrine njihovih ideologija. I zato konstantno autorovo naglaavanje da konikt nije bio etniki i da e tek 90-ih ukljuivati i nacionalno pitanje ne stoji. Nacionalno pitanje je od 1945. bilo u temelju denisanja jugoslovenske (socijalistike) drave, a od kraja 80-ih je prestalo da bude pitanje i postalo jedina ideologija. Iako polazi od odumiranja drave kao kljunog ideolokog mehanizma zbog kojeg je nestala Jugoslavija, autor navodi jo niz faktora koji su neposredno vodili raspadu: Staljinova kritika jugoslovenskog nacionalizma 1948., pobuna 1981. na Kosovu, hapenje Jane, raspad SKJ, dolazak Tumana na vlast... uz zakljuak da raspad nije poeo izborom Miloevia, ni antibirokratskom revolucijom, ve je bio rezultat dugotrajnog procesa slabljenja drave. A kako su Jugosloveni, po njemu, hteli vie drave, njihova elja za dravnou je dovela na vlast one koji su im to obeali - Tumana i Miloevia. Dakle, odumiranje drave, odnosno stanje ne-drave, nije bilo jedino u temelju raspada, ali je simptomatino da u rangiranju ostalih uzroka ima svega, samo nema nacionalizma. Zato, pripisujui dravotvorcima Tumanu i Miloeviu obeanje drave Jugoslovenima, autor zaboravlja samo da kae da je re bila o nacionalnoj (etnikoj) dravi, iz ega sledi da nisu Jugosloveni hteli vie drave, ve su elite Srba, Hrvata, Slovenaca... htele vie samo svoje drave. Zato je viestruko problematina teza da je snana i autohtona drava nastala kao antipod socijalizmu. Prvo, ako je etnika drava autohtona, onda je Jugoslavija bila neautohtona, tj. vetaka, to je neistorijsko tumaenje. Drugo, autor i sam rat objanjava kao rezultat slabih naslednica, to bi znailo da ni one nisu bile snane i autohtone, pa se postavlja pitanje da li i one odumiru zbog Kardeljeve zagledanosti u budunost. S druge strane, autor tvrdi da su izneverene ideje socijalizma uzrokovale antibirokratsku revoluciju i proteste Albanaca, da su to bili graanski protesti za vie jednakosti, da se ideja egalitarizma zato udomila u nacionalizmu, a onda opet, da su se graani odluili za rat jer je kriza poveala oseaj nejednakosti. Uvidom u zahteve protesta 80-ih autor je mogao da primeti da nijedan od njih nije bio graanski niti je imao u osnovi zahtev za socijalnom jednakou. Protesti nisu bili zbog izneverenih ideja socijalizma o egalitarnosti, ve protiv postojee teritorijalne koncepcije Jugoslavije. Posebna je pria odnos nacionalizma i egalitarnosti u kojoj princip socijalne jednakosti ne igra nikakvu ulogu. Nacionalizam (u etnikoj varijanti) sam sebe percipira kao najviu pravednost i organsku jednakost pa mu nije potrebno naknadno unoenje ideje socijalne jednakosti iz komunistike ideologije. Upravo zato to nije pluralan, nacionalizam negira sve vrednosti osim (sopstvene) nacije i njene drave, poznajui iskljuivo nacionalnu nivelisanost koja potire socijalnu jednakost, ostavljajui inorodne i bez jednakosti i bez pravednosti.
STATUS, BROJ 2, VELJAA/OUJAK 2004.

| 31

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m Na kraju, nije sudbina Jugoslavije zavisila od sudbine SKJ jer joj je identitet bio ideoloki, ve zato to meu alternativama krajem 80-ih, koje su bile antikomunistike, nije bilo demokratske i jugoslovenske. Antikomunizam se ispoljio primarno kao antijugoslovenstvo. Alternativa je bila nacionalistika, ali ne sluajno. Tradicija nacionalizma je bila jaa i temeljnija nego tradicija demokratije. Kljuni problem itave knjige Dejana Jovia je beanje od fakta da komunizam nije bio jedina ideologija u Jugoslaviji. Iz nekog razloga autor ima grevitu potrebu da relativizuje znaaj nacionalnih ideologija koje su: 1. starije od komunizma, 2. od stvaranja zajednike drave bile prisutne, bilo na sceni ili kako lepo kae u podzemlju, 3. koje su u jednom trenutku, lakom za identikaciju, postale dominantne, tj. vladajue u jugoslovenskom drutvu, bez obzira da li su ih zagovarali samodeklarisani komunisti, disidenti, iskreni nacionalisti ili demokrate. Tog, lakog za identikaciju, trenutka, Jugoslavija je prestala da bude aksiom ideologija na vlasti, a onda i smetnja realizaciji nacionalistikih projekata. Potiskujui nacionalizam na marginu (u 90-te i u podzemlje), a istovremeno identikujui socijalizam i Jugoslaviju, sistem i dravu, autor zagovara upravo ono stanovite koje u naelu odbacuje - da je Jugoslavija bila vetaka tvorevina kojoj je raspad bio upisan onog trenutka kada je stvorena, a to bi znailo da je bio neminovan. Iako je itava knjiga posveena raspadu Jugoslavije, autor se ne bavi odgovorima na krucijalno pitanje - zato su se vodili ratovi i zato su bili tako krvavi. Ne moe se izdvojiti segment raspad od segmenta rat, ne ide prvo jedno pa drugo, oni idu skupa i predstavljaju dva lica jednog istog procesa. Zato ideolokim postulatom o odumiranju drave autor ne moe da objasni krvave ratove, pa u analizu uvodi novi momenat. Tvrdi da je nasilje u bezdravnom prostoru bilo izraz neekasnih drava koje nisu bile u stanju da savladaju privatne vojske, privatno nasilje i privatne osvete. Preskaui (opet) nacionalizam, autor dolazi do privatnih nasilnika, ali ne odgovara na pitanje kako su oni, budui da nemaju drugu ideologiju osim pljake, znali ko su im neprijatelji, koga treba da ubijaju i gde su granice teritorije na kojoj im je dozvoljeno privatno nasilje? nacionalizama o kojima govori, sledi autorov zakljuak da je previe jednostavno smatrati da je nacionalizam razbio Jugoslaviju, pa oni koji ga stavljaju u centar raspada pristupaju fatalistiki, smatrajui ga prirodnim stanjem. Po njemu, naprotiv, nasilni nacionalizam je mogao uspeti samo zato to su komunistike elite oslabile dravu, pa je postavljanje nacionalnog pitanja bilo posledica raspada, a ne uzrok. Tvrdi da nacionalizam nije razbio ni socijalizam ni Jugoslaviju, ve da je bio alternativa socijalizmu u trenutku kada se on rastvorio iznutra, jer je cilj socijalizma bio rastvaranje drave, a cilj nacionalizma stvaranje drave. Tano je da je nacionalizam (ne kao proizvod socijalizma ili prirodno stanje, ve kao paralelna ideologija sa stogodinjom tradicijom) u slabosti socijalizma video ansu za realizaciju svojih ciljeva. Samo nije jasno gde je tu Jugoslavija? Nacionalizam jeste bio negacija socijalizma u konkretnom sluaju, ali je mnogo vanija od toga injenica da je nacionalizam negacija svake Jugoslavije. Izmeu socijalizma i nacionalizma u Jugoslaviji nije kljuna razlika bila u konceptu drave, slabe ili jake, nedemokratske ili demokratske, ve u nacionalnoj strukturi zamiljene drave, koja se u drugom sluaju nije mogla realizovati bez nasilja. Zato je problematina i nasilna podela na unitaristike i separatistike nacionalizme u Jugoslaviji, a onda i tvrdnja da je sukob nacionalizama nastao nakon raspada zemlje. Unitaristiki nacionalizam bi mogao biti samo jugoslovenski nacionalizam koji bi negirao postojanje jugoslovenskih nacija (to bi autor rekao, ukljuujui i srpsku) ali on u drugoj Jugoslaviji nije bio relevantan. Pravei vetaku paralelu izmeu nepostojeeg jugoslovenskog nacionalizma i realno prisutnog srpskog nacionalizma, autor implicira da je jedan (etniki) nacionalizam bio za Jugoslaviju, a svi ostali protiv nje. Naprotiv, po deniciji, nijedan etniki nacionalizam ne moe biti zagovornik multinacionalne drave. To to se hrvatski ili slovenaki nacionalizam nikada nisu identikovali s jugoslovenskom dravom a srpski ponekad jeste, nije rezultat antijugoslovenstva jednih i jugoslovenstva drugih, ve specine percepcije Jugoslavije kao iskljuivo srpske drave i to samo u jednom delu ideologa srpskog nacionalizma. Ali ta vizija nije bila ni slika Jugoslavije kao drave ravnopravnih nacija, ni Jugoslavije Jugoslovena. Jo vanije, i srpski nacionalizam je (kao i hrvatski ili slovenaki) u veinskom razumevanju nacionalne drave imao viziju svesrpske drave s iskljuivo etnikim odrednicama i bez jugoslovenskog pokria. to je njegov sastavni deo ponekad bila i ideja da osim neto Hrvata u tri upanije i Slovenaca, svi ostali juni Sloveni predstavljaju Srbe - konvertite, drugi je problem koji autor pogreno percipira kao zahtev za ouvanje Jugoslavije. Branei Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Zadar, srpski nacionalizam nije hteo Jugoslaviju ve srpske granice. Drugim reima, svi nacionalizmi u Jugoslaviji bili su separatistiki od Jugoslavije ako se pod tim pojmom podrazumeva multinacionalna zajednica. Narod. U priu o ideolokom sukobu ustavobranitelja i ustavoreformatora autor uvodi nacionalizam tvrdnjom da su prvi uli u savez sa separatistikim nacionalistima, a dru-

Nacionalizam
Simptomatino je da u meri u kojoj identikuje socijalizam i jugoslovensku dravu, autor identikuje i nacionalizam sa demokratijom. Tvrdi da nacionalizam ne mora znaiti mrnju, ve da je ouvanje nacionalnog identiteta prioritet nacionalistikih politika. Iako zakljuuje da sadraj nacionalne drave nacionalistima nije relevantan, pa da on moe da bude i nedemokratski, ak i zloinaki, ipak tvrdi da je pogreno zakljuiti da je nacionalizam preteno nasilna doktrina. Smatra ga u demokratskim porecima legitimnom doktrinom koja se pojavljuje kao alternativa, a njegovu snagu vidi u unutarnjoj pluralnosti jer, kako tvrdi, ukljuuje liberalne, socijalistike, konzervativne i druge vrednosti u cilju stvaranja nacionalne drave. Iz ovakve percepcije nacionalizma, a bez analize specinosti

32 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m

Tvrdnjom da bi demokratska Jugoslavija stvorila jednu naciju, autor pravi neopravdanu paralelu sa zapadnim demokratskim dravama zanemarujui istorijski razvoj i specinosti nastanka junoslovenskih nacionalnih ideologija iz etnike osnove
gi sa srpskim nacionalistikim intelektualcima. Kako bi objasnio zato oni koji brane postojei Ustav ulaze u savez sa separatistima, a oni koji ele obnovu bratstva i jedinstva u savez sa srpskim nacionalistima (to su u oba sluaja nespojive stvari), autor uvodi i najzanimljiviji argument - narod. Smatra da je sukob imao i dimenziju protivljenja demokratskim promenama na jugoslovenskom nivou pa kontradiktorno tvrdi: da su jugoslovenski narodi eleli vie drave to im socijalizam nije pruao, zatim da su se uplaili od stvaranja jugoslovenske nacije koja e ih progutati, zatim da su bili privreniji ideji jugoslovenstva nego politika elita, zatim da su se uplaili demokratije, zatim da su hteli demokratiju ali samo u svojoj dravi, a uz sve to da su verovali da se u Jugoslaviji ne moe desiti nasilje pa su bili iznenaeni ishodom svoje akcije. Sve ove tvrdnje su zanimljive zato to, suprotno sopstvenom stavu da je elita najodgovornija, autor kao odluujui faktor uvodi narod koji bei od demokratije i Jugoslavije u nacionalnu dravu. Samo nedostaju objanjenja kako su se narodi uplaili nestanka kroz demokratiju, koji valjda ne bi bio nasilan, i kako su se uplaili jugoslovenske nacije koju nijedna elita nije ni imala za cilj, a nisu se uplaili nestanka kroz sukob raznih nacionalizama, za koje se otkad postoje zna da su nasilni prema drugima? U nemogunosti da sve pojave objasni odumiranjem drave, a izbegavajui da ukljui u analizu nacionalistike ideologije, autor dolazi i do zakljuka da Srbi ni danas nisu sigurni da li ele svoju nacionalnu dravu ili ele vienacionalnu jugoslovensku zajednicu s Crnogorcima i Albancima. Zanemarujui nacionalizam i injenicu da nema nacije u kojoj svi njeni pripadnici misle isto, da bi se znalo ta ele Srbi, autor ne moe ni da odgovori na ovo pitanje. Nacionalistike ideologije na Balkanu poslednjih sto godina uglavnom imaju jedan i slabo promenljiv cilj, a to je teritorijalno velika etnika drava. I samo u tom kontekstu treba razumeti lutanje ideologije izmeu Srbije (male) i Jugoslavije (uvek vee). Ali tu je re samo o nacionalizmu, ne o Srbima. Slian generalizujui stereotip autor uvodi i kada govori o odnosima naroda. Ispravno tvrdei da nije usaena mrnja izmeu naroda isprovocirala raspad drave, autor dolazi do kontradiktorne tvrdnje da su odnosi naroda - Srba i Slovenaca - prethodno bili srdani. Ali zanemaruje da ako narodi mogu da imaju srdane odnose, mogu i da se mrze. Slina predrasuda pomalja se i iz tvrdnje koja se odnosi na Albance. Iako negira postojanje nacionalne mrnje, autor pravi jedan izuzetak u tvrdnji da Albanci dodue znaju s kim ne ele ivjeti u istoj dravi. Ovo je zanimljiva formulacija, budui da je itava knjiga pisana s ciljem minimiziranja znaaja nacionalizma za raspad i rat. Da li je vekovna mrnja rezervisana samo za Albance?

Jugoslovenstvo
Veliki deo problema s razumevanjem raspada Jugoslavije autor ima zbog nedenisanog ili problematino denisanog pojma jugoslovenstva. Autor tvrdi da su komunisti spreavali nastanak jugoslovenskog nacionalizma verujui da bi on bio protivan glavnom cilju socijalizma (zanimljivo bi bilo uti kojem?), pa je to bio jedan od glavnih razloga to se drava raspala. Zato je rat, pokrenut od separatistikih nacionalizama, bio usmeren primarno protiv jugoslovenstva. Smatra da bi demokratizacija zemlje vodila u raspad samoupravne ideologije jer bi znaila promociju ideje o jugoslovenskom politikom narodu i ne bi dopustila postojanje vie politikih nacija, pa je to bio razlog to su se komunisti u Hrvatskoj i Sloveniji odupirali demokratizaciji Jugoslavije, dok su ustavoreformatori (valjda u Srbiji) hteli promene koje bi ili dovele do stvaranja jugoslovenske nacije po liberalno-demokratskom modelu, ili bi obnovile vrstu sovjetskog poretka u njoj. Naprotiv, komunisti nisu stvarali jugoslovensku naciju ne zato to bi ona osporila ciljeve socijalizma, ve zato to bi time ubrzali raspad Jugoslavije. Upravo zato to nisu beali od realnosti, nisu ni insistirali na jugoslovenskoj naciji, a egzistencija Jugoslovena, i kao nacionalne kategorije i poveavanje njihove brojnosti, bila je prirodan rezultat relativno duge egzistencije drave, mimo ideolokih projekata. Tvrdnjom da bi demokratska Jugoslavija stvorila jednu naciju, autor pravi neopravdanu paralelu sa zapadnim demokratskim dravama zanemarujui istorijski razvoj i specinosti nastanka junoslovenskih nacionalnih ideologija iz etnike osnove. Zanemaruje da su zapadne demokratske drave nastale kao drave pre konstituisanja njihovih (teritorijalnih) nacija a to je sve bio proces 18. i 19. veka. Zato je ideal - jugoslovenska nacija - moda mogao biti ostvaren u 19. veku, ali kako ni prva Jugoslavija nije u tome uspela, takvo oekivanje je krajem 20. veka potpuno nerealno, pa se postavlja pitanje kako autor zamilja da bi demokratija na kraju 20. veka na jugoslovenskom tlu funkcionisala na nain kraja 18. veka i potpuno drugaijeg konteksta? Posebno je zanimljivo uti koje su snage to htele i mogle da urade sredinom 80-ih, kako su iste snage mogle voditi i u demokratski i u sovjetski poredak i koji nacionalizam (srpski? hrvatski?...) bi im to dozvolio? Zanimljivo je da i problem opstanka sadanje Jugoslavije autor vidi u nevoljnosti njene elite da promovie ideju o jugoslovenskom narodu. Uverenje da je i u SRJ (SCG) mogue promovisati jugoslovensku naciju implicira da autor pod pojmom jugoslovenstvo podrazumeva re bez sadrine. Zato nije sluajno to esto identikuje pojmove jugoslovenstvo i srpstvo. Kada govori o jugoslovenskim nacijama uporno doSTATUS, BROJ 2, VELJAA/OUJAK 2004.

| 33

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m daje ukljuujui srpsku kao da se to ne podrazumeva, koristi formulaciju nesrpski krajevi Jugoslavije za 64% bive zemlje, dok je vrhunac ove identikacije prisutan u formulaciji da ne iznenauju kritike koje Kardelju upuuju srpski nacionalisti i jugoslovenski nacionalisti jer je njegov eksperiment bio sav usmeren protiv njih. Na stranu to ovde nije jasno o kakvim je jugoslovenskim nacionalistima re, bitno je pitanje kako je isti eksperiment mogao ugroavati dva iskljuujua nacionalizma? Izuzev ako autor ne pretpostavlja da izmeu njih stoji znak jednakosti. Ilustracije radi, samo u kontekstu, blago reeno, udno (ne)shvaenog jugoslovenstva, autor je mogao da u beogradskom mitingu od 28. februara 1989. prepozna projugoslovenski karakter. Kae da je miting bio i projugoslovenski, ali i antislovenaki i antialbanski (ta je onda u njemu bilo projugoslovensko?), i srpski, i jugoslovenski (?), to ilustruje obraanjem tadanjeg predsednika Dizdarevia demonstrantima. Naravno, preutkuje da je on tada (kao jugoslovenski predstavnik) bio izvidan, a Miloevi (kao srpski) doekan ovacijama i zahtevom hoemo oruje. Problematina je i teza da je popularnost jugoslovenske ideje padala kad je prestala biti nacionalistiki projekt, budui da njom autor, s jedne strane, poistoveuje unitarizam i jugoslovenstvo, a s druge, jugoslovenstvo prepoznaje iskljuivo kao jugoslovenski nacionalizam, implicirajui da u kontekstu nacionalnih ideologija Srbi, Hrvati... mogu postojati samo kao nacionalisti. Identikujui jugoslovenstvo 19. veka i ono promovisano od stvaranja Jugoslavije, sa precenjivanjem realizacije ovog drugog i njegovog nerazlikovanja od unitarizma, autor zanemaruje da integralno jugoslovenstvo nije bilo koncept 1918. to je i ime drave govorilo i da je ono promovisano tek poetkom 30-ih, a skinuto sa dnevnog reda ve smru kralja Aleksandra. Koncept je bio unitaristiki, ali to je druga tema i ne tie se jugoslovenstva u nacionalnom smislu. Autor tvrdi da komunisti nisu znali ta da ponude za ideju junoslovenstva koja im je stvarala politike probleme s neslovenskim etnikim grupama. Nije problem s manjinama komunistima stvaralo jugoslovenstvo, ve represija etatistikog sistema, i nisu komunisti ni u jednom svom dokumentu od 1943. dravu proglasili zajednicom Junih Slovena, ve zajednicom naroda Jugoslavije, ukljuujui uvek (i na II zasedanju AVNOJ-a) i nacionalne manjine u svoje projekte. Navodi da se u posleratnim godinama o nacijama govorilo u staljinistikim kategorijama, kao o ostacima prethodne epohe koji e razvojem socijalizma nestati, pa je i Tito hteo zajednitvo u kojem e nacionalne posebnosti nestati. Ovo su line konstrukcije autora koje nigde, ni u Titovim javnim nastupima, niti u arhivskoj grai, ne mogu biti potvrene. Tvrdi da je, naprotiv, za Kardelja Jugoslavija bila samo okvir dravnosti jugoslovenskih nacija, pa je njegov koncept zauvek onemoguio povratak na ideju stvaranja jugoslovenske nacije to se bitno razlikovalo od Titovog bratstva i jedinstva. Iako odvaja Titovu i Kardeljevu Jugoslaviju, kontradiktorno prihvata do kraja osievsku tezu da se ovaj preokret dogodio porazom Rankovia 1966. Suprotno tvrdnjama autora, Titov i Kardeljev nacionalni koncept nisu se bitno razlikovali. O jugoslovenskoj naciji kao o dravnoj politici od 1945. nije bilo rei, a Titova ideja bratstva i jedinstva sa sinonimom jugoslovenski patriotizam nikada nije sadravala ideju utapanja nacija u jednu, jugoslovensku, to bi posle iskustva prve Jugoslavije i Drugog svetskog rata i bilo iluzorno i moglo da egzistira samo kratkotrajno i silom. Vrhunac problematinog razumevanja jugoslovenstva prepoznaje se u tezi da su ustavoreformatori, a to je autorov eufemizam za Miloevia, ostali najdue privreni ideji neke - bilo kakve - Jugoslavije. Autor bi morao znati da nikada nije postojala ideja bilo kakve Jugoslavije. Postojala je samo ideja jugoslovenstva kao zajednice jugoslovenskih naroda (Srba, Hrvata, Slovenaca...), sve ostalo je samo lano predstavljanje i pragmatino pozivanje na ime kako bi se preuzeo kontinuitet - ugleda prethodne drave, lanstva u meunarodnim organizacijama, njene imovine...

Memorandum
Posebno je zanimljivo kako je autor proitao Memorandum SANU. Ve na poetku implicira mali znaaj ovog dokumenta za jugoslovensku krizu pitanjem jesu li akademici SANU doista imali takvu mo nad srcima i umovima mnogih Srba da su ih preusmerili od jugoslovenstva prema srpstvu i to poludovrenim dokumentom koji je u njenoj nakladi bio objavljen tek kad se Jugoslavija formalno raspala? Kako bi upotpunio tvrdnju o minornom znaaju ovog dokumenta, autor pripoveda da se puni odgovor na pitanje o raspadu ne moe traiti samo meu idejama, niti samo kod njihovih tvoraca, jer su one samo proizvod konteksta u kojem nastaju. Memorandum je, po njemu, bio vie opis ekonomske i politike krize nego politiki program za akciju kako je kasnije opisan, tvrdi da ga je tek na desetu godinjicu pojavljivanja u javnosti, 1996, SANU objavila u svojoj ediciji i da su mu uvod tada pisali Mihailovi i Kresti, pa Mihailovi i Isakovi. Zakljuuje da je Memorandum osudio srpski nacionalizam i promovisao opstanak Jugoslavije kao drave kroz avnojski koncept, kao i da je bio mnogo kritiniji prema Kardelju nego prema Titu. Zanimljivo je da autor koji itavu knjigu bazira na ideologiji i njenim tvorcima, dajui idejama kljuno mesto, odstupa od ovog principa kada je re o Memorandumu. Centralno mesto ideologije rezervisano je samo za komunizam i Kardelja. Kada je re o idejama drugih, kako kae, alternativnih pokreta, onda relativizuje njihov znaaj. Istovremeno, sam ne potuje svoje metodoloke zahteve, pa kada govori o Memorandumu ne pie o kontekstu, o vremenu u kojem je svako zahtevanje nacionalnog programa za jednu naciju moralo destabilizovati vienacionalnu dravu, a u kojem su tvorci ovog zahteva postali glavni tumai nove politike novog voe. Ali autor to ne moe da kae jer on u Memorandumu formulaciju o nunosti da srpski narod doe do nacionalnog programa kojim e se nadahnjivati sadanje i budue generacije, kao ni onu o samostalnom razvoju za srpski narod nije naao. Za autora je vano kada je SANU u svojoj nakladi objavila Memorandum, a nevano je da je on objavljivan u delovima i u celini (identian kao i u izdanju SANU) vie puta tokom pret-

34 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m hodnih godina. Posebno je zanimljivo zato autor konstruie da je SANU objavila Memorandum na desetogodinjicu afere, kada se to desilo godinu dana ranije, i gde je naao Isakovia meu autorima uvodnika? Autor tvrdi da Memorandum nije bio program za akciju ve su ga drugi tako opisali. Ali da je itao beogradsku tampu pred rat saznao bi za zvaninu pohvalu SANU da je upravo Memorandum shvaen kao svojevrstan nacionalni program za hod srpskog naroda u budunost. Ne za hod Jugoslovena u budunost. Autor konstruie da je Memorandum osudio srpski nacionalizam. Naprotiv, u njemu se srpski nacionalizam pominje samo u dve reenice. Jednom kada se tvrdi da on ne postoji, ve da se alibi za nasilje nad Srbima trai - u izmiljenom dejstvu spoljanjeg neprijatelja - van pokrajine, srpskog nacionalizma iz Beograda, i drugi put u tvrdnji da ovinizam i srbofobija u Jugoslaviji oivljavaju ispoljavanje nacionalne osetljivosti srpskog naroda pa se u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne moe prihvatiti vladajua ideoloka i politika simetrija u istorijskim krivicama. I ovo pominjanje slui samo da se relativizuje njegov znaaj. Druga iskonstruisana tvrdnja je ona u kojoj autor zakljuuje da je Memorandum branio avnojsku Jugoslaviju. Takva reenica na kraju Memoranduma zaista postoji, ali postoji i druga koja se takoe odnosi na AVNOJ a koja glasi da tokom rata Srbija nije bila formalno, a pogotovu ne sutinski u ravnopravnom poloaju pa su se srpski predstavnici nali u poloaju da u ratnim uslovima prihvate reenja koja su otvarala iroke mogunosti za njihovo razbijanje. Naravno, Memorandum je kontradiktoran, ali autor nema pravo da bira samo ono to mu odgovara. Postavlja se i pitanje kako je autor naao u Memorandumu veu kritinost prema Kardelju nego prema Titu? Ovo moe da se razume samo tako to autor uitava svoju podelu na Kardeljevu i Titovu Jugoslaviju akademicima, pa poto je i njima Ustav 1974. bio najvei problem imputira im i veu kritinost prema Kardelju. Naprotiv, Memorandum ne pravi izmeu njih razliku, Tito i Kardelj su zajedno uvrstili hrvatsku i slovenaku trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politiku dominaciju, a to to se Kardeljevo ime pominje tri puta a Titovo jedanput, to je samo zato to se Kardelj jo ocenjuje i kao najodgovorniji upravo za odluke AVNOJ-a. A Memorandum je, po autoru, traio ba avnojsku Jugoslaviju. Titom, a to je odanost socijalizmu i Jugoslaviji. Zato su graani koji su podravali Miloevia podravali alternativu sistemu, a nisu postali antikomunisti ili antijugosloveni. I dalje, antibirokratska revolucija je nudila obeanja radnicima koji su trajkovali i bila potvrda ilasove teze da se u jugoslovenskom drutvu unutar birokratije formirala nova klasa. S druge strane, Osma sednica, po autoru, nije uvela neku novinu u jugoslovenski politiki prostor, dok je uvoenjem vanrednog stanja na Kosovu postignuto jedinstvo Srbije, mada ne samo institucionalnim sredstvima ve i zikim pritiskom. Gotovo nijednu tvrdnju autor ne bi mogao da potkrepi kada bi se osvrnuo stvarnim dogaajima a ne tumaenjima izgovorenih rei, pri tom selektivno interpretiranih. Simptomatino je da termin antibirokratska revolucija nigde ne stavlja pod navodnike to implicira da itav masovni pokret za srpsku nacionalnu homogenizaciju, koja nikome u Srbiji nije bila nejasna, prihvata kao revoluciju protiv birokratije. Miloevieva antibirokratska revolucija voena je primarno za ukidanje pokrajina a onda za smenu svih drugih rukovodstava u Jugoslaviji. Ona nije imala veze sa borbom protiv birokratije, budui da je sam stvarao korumpiranu birokratizovanu dravu sa novom klasom bogataa. Postavlja se i pitanje gde je autor naao egalitarne poruke Miloevia radnicima, kada ih je s jedinog mitinga sa socijalnim zahtevima, u tri godine njihovog odravanja, ispratio priom o Kosovu i naredbom svi na svoja radna mesta? Istovremeno, prelistavanjem beogradske tampe iz tog doba, autor je lako mogao da uoi upravo od Osme sednice preko noi promenjeno mesto nacionalizma u shvatanju politike korektnosti, a uvaavanjem konteksta u govoru o uspostavljanju jedinstvene Srbije, marta 1989, primetio bi i pobijene istog dana koji se teko mogu podvesti pod eufemizam ziki pritisak. U istom kontekstu je zanimljivo kako se Miloevi borio protiv jaanja republika, tj. dezintegracije drave, kada je itava antibirokratska revolucija bila upravo borba za centralizaciju Srbije do nivoa na kojem ona nije bila ni 1945. i za nemeanje drugih (ukljuujui i savezne organe) u njene unutranje stvari. Autor zaboravlja da je Miloevi bio samo predsednik srpske partije, nikada savezni funkcioner, a nikada se u Titovoj Jugoslaviji za koju se, po njemu, Miloevi borio, nije desilo da republiki predsednik partije smenjuje rukovodstva drugih republika i zavodi red u itavoj zemlji. S druge strane, autor nigde ne upotrebljava pojam dogaanje naroda to je bio termin u Srbiji u mnogo iroj upotrebi nego antibirokratska revolucija koji su koristili samo partijski forumi, a i oni ga napustili poto su pokrajine ukinute. I sam proces poznat kao dogaanje naroda je neopravdano malo prostora zauzeo u ovoj knjizi. Pola stranice o jednom, za dotadanju Jugoslaviju, nezabeleenom fenomenu - homogenizaciji jedne nacije pod svojim nacionalnim (partijskim) rukovodstvom, sa viegodinjim milionskim okupljanjima, parolama i simbolima zastraujuim za sve druge u zemlji, ukljuujui i nacionalno izjanjene Jugoslovene. Metodoloki izbegavajui sve druge izvore osim ondanjih i dananjih svedoenja samih aktera, autor dolazi i do zakljuka da se meusobni odnosi kritikih intelektualaSTATUS, BROJ 2, VELJAA/OUJAK 2004.

Miloevi
Autorova konstrukcija linosti Slobodana Miloevia se u velikoj meri slae sa slikom koju Miloevi sam danas gradi o sebi. Prepoznaje ga kao vou antibirokratske revolucije, kao Jugoslovena i borca protiv srpskog nacionalizma i kao novog Tita. Jedino ga ne prepoznaje kao srpskog nacionalnog vou. Antibirokratska revolucija. Po autoru, Miloevi je vodio antibirokratsku revoluciju protiv antidravne ideologije i dezintegracije zemlje, a za uspostavu drave, odnosno za obnovu tree Titove Jugoslavije. Njegova prodravna retorika, po autoru, bila je u otroj suprotnosti s Kardeljem, ne i sa

| 35

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m ca i spontano organizovanih masa 80-ih ne mogu objasniti idejom o manipulaciji budui da se ne moe ustanoviti ko je bio inicijator a ko sledbenik. Naprotiv, ak i metodologijom koju autor koristi delimino se moe objasniti. Da je poklonio deo poverenja osievim zapisima (bar onoliko koliko mu veruje na re kada govori o Kardelju), autor je mogao naslutiti ko je pisao peticiju 2000 kosovskih Srba 1986. i organizovao njihove proteste. Ali, mnogo vanije, da je u metodologiju uveo analizu sadraja tadanje tampe, odgovor na pitanje o manipulaciji i meusobnom odnosu elite i mase, npr. u Srbiji, sam bi mu se kazao. Potpuno zanemarivanje metoda oblikovanja javnog mnenja i priprema javnosti za usvajanje nacionalistikih zahteva autora vodi u kontradiktornosti i uverenje da je drava odumrla od jedne, a ne razbijena od druge ideologije. Nije Jugoslavija pustila da se dignu protiv nje zato to je bila ne-drava (imala je vrlo dravnu i vojsku i policiju), ve nju niko nije branio od nacionalistikih ideologija jednog istog tipa. Armija nije bila neekasna zbog samoupravljanja, ve zbog stavljanja u slubu ideologije srpskog nacionalizma - samo jednog od istih, separatistikih nacionalizama. Zato, kada zakljuuje da raspad nije bio neizbean ve da je koncept odumiranja drave spreio elitu da deluje na vreme, autor ne moe da prui odgovore na pitanja: koja elita je trebalo da deluje, kada je bilo vreme, na ta je trebalo da deluje i kako je trebalo da deluje na vreme? Miloevi - Jugosloven i borac protiv srpskog nacionalizma. Autor je u dilemi da li je Miloevi bio nacionalista. Tvrdi da je u prvoj fazi bio jugoslovenski nacionalista, ali da nikada nije postao srpski, jer nikada nije hteo da formira srpsku nacionalnu dravu, pa zakljuuje da je Miloevi od drugih identikovan kao srpski politiar i zato potencijalno pristrasan. Ovde se postavlja pitanje kako su Miloevia kao borca protiv srpskog nacionalizma upravo srpski nacionalisti identikovali kao srpskog vou? Kako su mu kao jugoslovenskom nacionalisti neprijatelji bili svi - Albanci, Hrvati, Slovenci, Muslimani - a ne i Srbi? Autor zanemaruje da koncept tree Jugoslavije iz kraja 80-ih nije imao nikakve veze sa onim kako on denie treu Jugoslaviju iz 50-ih. Miloevieva trea Jugoslavija sadrana je u njegovim reima srpski narod e iveti u jednoj dravi..., posle kojih je nastavak o dobrodolici i drugim narodima, u postojeem kontekstu, bio potpuno nebitan. Zato su zanimljive i tvrdnje da su Srbi glasali za Miloevia jer je bio Jugosloven, zatim da su srpski komunisti u Hrvatskoj bili protiv njegovog koncepta, a onda da je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini najsigurniji nain da se osigura podrka srpskom programu bila preko etnikih Srba u srpskim nacionalnim strankama. Pitanje je kako su to (po statistikama koje navodi) srpski komunisti (van Srbije) bili antijugosloveni a srpski nacionalisti - Jugosloveni? Ili su i Srbi komunisti i nacionalisti logino delovali, ali je problem u autorovoj percepciji Miloevia? Po autoru, XIV kongres je bio odluujua bitka za i protiv projekta ujedinjenja Jugoslavije oko programa srpske partijske organizacije, a kljuni pomak u Miloevievom razumevanju Jugoslavije se dogodio onda kada je pristao da ona moe biti i

Ovde se upravo postavljaju fundamentalna pitanja. Kako je Miloevi postao sredinja linost Jugoslavije kada je bio samo predsednik srpske partije? ta mu je dalo toliku mo?
geografski manja, bez Slovenije. Zanimljivo bi bilo uti kada je Titov koncept video Jugoslaviju ujedinjenu oko jedne (nacionalne) partijske organizacije i kada je bila relevantna odluka i pristanak jednog od est predsednika republika o tome kolika moe da bude Jugoslavija? Zato autor zanemaruje tvrdnje Borisava Jovia (kome inae sve veruje), da je 1990. godine Miloevi zastupao ideju o izbacivanju Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije sa odsecanjem druge? I jo ranije, zato Miloevi 1988. na mitingu na Uu nije zamerio svom saradniku kada je ispratio Slovence iz Jugoslavije? To sve moda ulazi u koncept bilo kakve Jugoslavije ali, ve je reeno, jugoslovenska ideja nikada neto takvo nije sadravala. Autor zakljuuje da je tek u martu 1990., kada su se sreli osi i Miloevi, srpsko vostvo poelo naputati jugoslovensku ideju, iako je Miloevi do kraja ostao veran imenu Jugoslavije. Tvrdi da Miloevi nije negirao da postoji srpski nacionalizam i da se protiv njega treba boriti, a onda da je njegov krhak savez sa osiem otvorio perspektivu za ujedinjenje preanskih i kosovskih Srba i srbijansko-crnogorske tradicije. Iako za osia kae da je postao etniki nacionalista, njegovu podrku Miloeviu tumai kao rezultat paranoidne opsednutosti Titom, pa ostaje nejasno zato je onda podrao, po autoru, poslednjeg titoistu i Jugoslovena? Na stranu to njihov savez i nije bio toliko krhak. Tek sredinom 1999. godine osi ga je zamolio da podnese ostavku. A pitanje je i kako se moe spojiti Titova Jugoslavija sa srbijansko-crnogorskom tradicijom i ujedinjenjem sa svim Srbima? Pokuavajui da objasni ovaj savez, autor navodi da je hijerarhija problema, a ne njegove simpatije za srpski nacionalizam, spreila Miloevia da kritikuje Memorandum u javnosti. Pitanje je zato bi ga kritikovao kada je i Memorandum, po autoru, hteo avnojsku Jugoslaviju kao i Miloevi? Tvrdi da je nacionalistika inteligencija podrala smenjivanje Stambolia jer je napadao Akademiju. Pitanje je zato je nacionalistika inteligencija stala na stranu Akademije kada je ona, po autoru, osuivala srpski nacionalizam kao i Miloevi? Smatra da je glavni razlog Miloevievog nesukobljavanja sa srpskim nacionalizmom bio taj to je verovao da partija mora da stvori novu situaciju u kojoj e biti poseen koren srpskog nacionalizma. Pitanje je kako je Miloevi tako lako (i mnogo ranije nego to navodi) stupio u savez sa onima kojima je prethodno hteo da posee koren? Pripisujui Miloeviu reformsku i jugoslovensku orijentaciju, autor ne uspeva da objasni njegov savez sa nacionalistima jer ne moe da uoi da nije u pitanju bilo povezivanje reformi s nacionalizmom, ve redenisanje drave u pravcu zahteva nacionalizma. I kasniji sukob Miloevia s opozicijom u Srbiji bio je, po au-

36 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m toru, sukob jugoslovenske i srpske opcije, pa je pobeda Kotunice bila pobeda srpskog nad jugoslovenskim konceptom. Naprotiv, nije Miloevi bio manje zainteresovan za srpsku dravu, ve je hteo da ta drava bude to je mogue vea, pa se iz pragmatizma pozivao na Jugoslaviju, nemajui nikada na umu stvaranje jugoslovenskog naroda. Jugoslavija je i razbijena da bi se jasno ograniio srpski etniki prostor. Kontradiktorna je i tvrdnja da je Miloevi izgubio izbore zbog jugoslovenstva, budui da je upravo autorova teza da graani, podravajui Miloevia, nisu postali antijugosloveni. I na kraju, zato sa aspekta sopstvene metodologije, verovanja na re, autor ne veruje danas Kotunici kada kae da je njegov najvei uspeh upravo ouvanje zajednike drave? Kako bi itava konstrukcija Miloevieve linosti koju autor gradi bila uvrena nuna je bila i jedna mala imputacija u njegove rei. uvena reenica sa Gazimestana morala je dobiti novi kontekst kako bi se pobile sve njene dosadanje interpretacije, za koje autor tvrdi da nisu uvaavale stvarni tekst i kontekst. A kakav je bio stvarni tekst i kontekst? Da bi dokazao da se oruje nije odnosilo na druge, autor ubacuje reenicu koje u Miloevievom govoru nema. Navodi da je Miloevi rekao da predstoje bitke, da ni oruane nisu iskljuene, a onda kurzivom, znai najvanije - i da Srbija vie nee trpjeti ponienja i izdaju iz vlastitih redova. A upravo poslednje, i podvueno, nije pomenuto u kontekstu oruanih bitaka. One se nadovezuju na priu o junakoj i neporaenoj srpskoj vojsci (Politika, 29. jun 1989.). Posmatrajui Miloevia iskljuivo kao partijskog lidera (to on od 1987. nije primarno bio, naprotiv, najmanje je kao takav percipiran u Srbiji), autor zakljuuje da je on, kao i drugi partijski lideri, govorio u ime lanstva svoje partijske organizacije. Naprotiv, jedino je Miloevi govorio primarno u ime naroda. Nisu njegove mitinge pohodili partijci, nego narod i nisu ga podravali primarno partijski, nego nacionalistiki intelektualci. Analizom anketa u partijskom lanstvu autor zakljuuje da je pojednostavljivanje tumaenje da se SKJ nalazio pred raspadom. Odbijajui da uzme u obzir kontekst, ne primeuje da anketa u partijskom lanstvu nije anketa u narodu koji se dogodio, a odbijajui da uzme u obzir nacionalistike ideologije i primeujui ih samo u podzemlju, ne i na vlasti, ne moe da prihvati, tada svima u Srbiji razumljivu injenicu, da Miloevi 1988.-89. nije primarno simbolizovao partiju, ve srpski nacionalistiki pokret. Da je hteo samo ujedinjenje Srbije, autor veruje da bi Miloevi ostao zapamen u srpskoj istoriji kao uspean politiar. Ovakvom tvrdnjom autor konzervira vreme na nivou 1988. ne uvaavajui sve logine produkte voene politike, odseca deo biograje menjajui i samu linost o kojoj govori i oblikuje je prema svom idealu i, na kraju, u nedostatku drugih argumenata, pokuava da potkrepi svoju tezu o Miloevievom reformatorstvu i jugoslovenstvu neistorijskim miljenjem po principu ta bi bilo kad bi bilo. Miloevi kao novi Tito. Zanimljiva je autorova teza da je optenarodna elja bila pojava novog Tita dok su elite (i ustavna reenja) upravo to spreavale. Zakljuuje da je Miloevi mnogima izgledao kao novi Tito, i jo vie, kao prvi srpski (srpsko-crnogorski) Tito, jer je bio glavni titoist koji je obnovio ideju bratstva i jedinstva, pa su njegove fotograje stajale uz Titove, a nekoliko godina kasnije ih potpuno zamenile. Osnovna intencija autora je da pokae da je Miloevia izbacilo vreme, odnosno da je on bio sam izraz narodne volje. Naravno da je kontekst bio povoljan za pojavu takve linosti, ali odbijajui da analizira sredstva manipulacije javnou, pod izgovorom da je nejasno da li su mase manipulisale elitom ili obrnuto, autor oslobaa i Miloevia i elitu koja ga je podravala slobodne volje u donoenju sudbonosnih odluka. Cinina je tvrdnja da je Miloevi obnavljao bratstvo i jedinstvo. Autor zanemaruje da srpski Tito moe da bude samo vod, a da srpskocrnogorski Tito ne postoji u srpskom nacionalizmu, budui da u njemu ne postoje ni Crnogorci. Nisu Miloevieve slike bile uz Titove, ve su zamenile Titove. I nije kasnije dolo do te zamene nego ranije. Kasnije, pred rat, njegovih slika vie nigde nije bilo. Miloevi je percipiran kao srpski voa zato to je po idejama vodiljama zastupao srpski interes kako ga je denisao srpski nacionalizam. Zato nije percipiran kao Tito, ve kao njegov antipod. Autor gradi ovu paralelu na tvrdnji da su i Tito i Miloevi imali sredinje znaenje u raznim fazama jugoslovenske istorije, da su bili najistaknutiji pripadnici politike elite i izraz volje znaajnog dela populacije kojom su vladali. Ovde se upravo postavljaju fundamentalna pitanja. Kako je Miloevi postao sredinja linost Jugoslavije kada je bio samo predsednik srpske partije? ta mu je dalo toliku mo? Kako se mogu porediti linosti od kojih je jedna simbolizovala itavu Jugoslaviju a druga samo jednu republiku, i kada je Tito bio voa nekog separatnog, nacionalistikog pokreta u Jugoslaviji? Priu o Miloeviu autor zakljuuje tvrdnjom da za njega nije bilo razlike izmeu srpstva i jugoslovenstva, pa se iz jugoslovenskog nacionaliste pretvorio u srpsko-jugoslovenskog i, jo, da izvori ne daju razloga za zakljuak da je imao nameru da razbije Jugoslaviju. Iz ovakve konstatacije sledi samo zakljuak: da sluajno Borisav Jovi nije napisao svoj dnevnik, autor Dejan Jovi ne bi imao ni najmanju dilemu da je Miloevi posvetio ivot odbrani Titovog jugoslovenstva.

Materijalne greke
Iako je autor koristio obimnu literaturu, tampu i objavljene izvore, vodio razgovore s akterima, promaklo mu je dosta neuobiajenih faktografskih greaka. Za neke od njih teko se moe prihvatiti da su bile sluajne ili da su stvar interpretacije. Ovde e biti pomenute samo neke: Na str. 334 tvrdi da je januara 1981. osam profesora otputeno s fakulteta u Beogradu, a da su trojica najistaknutijih pripadnika te grupe kasnije postali okosnica DOS-a - Kotunica, ini i Miunovi, dok je Milutinovi, koji je uestvovao u izbacivanju, ostao i 20 godina kasnije na drugoj strani. Ovo je najbolji primer natezanja fakata. Niti su profesori izbaeni 1981. kao odgovor na Dolanevu osudu, izbaeni su est godina ranije - 1975, niti su dvojica, ini i KotuniSTATUS, BROJ 2, VELJAA/OUJAK 2004.

| 37

Kr u i l i b a u k J u g o s l a v i j e B o s n o m i H e r c e g o v i n o m ca, uopte bili pripadnici te grupe, pa nisu mogli biti ni najistaknutiji. Tano je da je Milutinovi ostao na drugoj strani, ali je na toj drugoj strani dugo bio zajedno s jednim od stvarno najistaknutijih lanova grupe izbaenih profesora - Mihajlom Markoviem. ta je ova netana tvrdnja trebalo da dokae i zato autor ne pominje da su troje profesora iz ove grupe (ivoti, Popov i Golubovi) bili estoki kritiari i vlasti i opozicije (i Miloevia i Kotunice), ostaje jasno samo njemu. Na str. 370 tvrdi da je kritika inteligencija do 1987. kontrolisala veinu srpskih medija. Osim malotiranih knjievnih asopisa, kritika inteligencija tada nije kontrolisala medije u Srbiji. Najznaajnije medije - dnevne novine, radio i televiziju kontrolisao je Miloevi. Na str. 459 tvrdi da je srpsko politiko vostvo uvelo ekonomske sankcije Sloveniji zbog skupa u Cankarjevom domu u februaru 1989. Sankcije su uvedene u decembru zbog odbijanja mitinga istine u Ljubljani. Na str. 459 tvrdi da je miting u Starom Trgu osudila i SANU. Osudila je skup u Cankarjevom domu... *** Da u zemljama bive Jugoslavije deset godina posle ratova nije rastui, ak dominantan, trend relativizacije znaaja nacionalizma za raspad drave i krvave ratove na njenim prostorima, uguivanje svake kritike nacionalizma i njegova identikacija kao legitimne ideologije neodvojive od identiteta, verovatno osvrt na knjigu Dejana Jovia ne bi bio ovako opiran. Kako su njegovi kljuni zakljuci na tragu danas (i) u Srbiji vrlo popularnih teza o nemogunosti utvrivanja odgovornosti za raspad i rat, s obrazloenjima da kolektivna odgovornost ne postoji a individualnu treba da utvruju sudovi, ali tek poto istoriari u budunosti utvrde ta se stvarno desilo jer mi nismo bili tamo, sasvim je prepoznatljiva i intencija Dejana Jovia da pokae kako za tragina zbivanja niko nije kriv, kako su svi imali samo dobre namere i bili jako iznenaeni i zaprepaeni kada je pala krv. Relativizacija mesta nacionalizma i pronalaenje uzroka raspada i ratova u Jugoslaviji svuda - od Staljina do Kardelja, od naroda do nasilnika - samo ne u nacionalistikim ideologijama, predstavlja pristajanje na trenutno vladajue ideoloke trendove kod kue. Zato kljune teze autora da se u Jugoslaviji krajem 80-ih nije desila nikakva revolucionarna promena ve da je ona tada odumrla, kao gotovo prirodni rezultat zahteva komunistike ideologije, dok se, s druge strane, revolucionarna promena dogodila 1966. smenom Rankovia kada je naputeno bratstvo i jedinstvo, neodoljivo podseaju na osievsku interpretaciju jugoslovenske razistorije: da je samo drava jakog policajca - drava, a da je svaki oblik decentralizacije - tragini poraz srpskog naroda. Nesporno je da istoriju ine procesi dugog trajanja i da se u njima mogu traiti i koreni raspada Jugoslavije, ali bez ukljuenja analize konkretnih dogaaja i aktivnosti konkretnih uesnika, tumaenje ostaje fatalistiko, i za (ive) ideologe i aktere savreno opravdavajue. Autor ove knjige je dobronameran, spreman da veruje na re, prihvata da svi akteri imaju uvek samo dobre namere, smatra da kao analitiar nema pravo da sudi... Sve bi to bilo u redu kada bi se tim putem dolazilo do istine. A istina o prolosti nije spisak lepih elja. Ni aktera, ni analitiara. TEKST JE IZVORNO OBJAVLJEN U ASOPISU REPUBLIKA, BROJ 316-317, BEOGRAD, 2003. DOSTUPAN I NA HTTP://WWW.REPUBLIKA.CO.YU/316-317/

38 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA