You are on page 1of 6

Dragan Kujund i

Arhigrafija: arhiv i pamenje kod Freuda i Derride1

... prfrer la vie et surtout la survie Jacques Derrida

Zapamti: pamenje nije mogue bez arhiva! Zapamti: pamenje je mogue jedino bez arhiva! Bilo kakvo razmiljanje o arhivu i arhivizaciji trebalo bi da bude razoru ano pred jednim ovakvim nemoguim nalogom. A ovaj nalog, propisuje i pro ima itavo nae miljenje, pisanje, tradiciju, religiju i kulturu.

Arhiv Prologa, Arhiv Buduega


Arhivska groznica Jacquesa Derride zapoinje upravo skreui pa nju na ovu aporiju arhiva. Re arkhe, napominje autor na poetku svoje knjige, imenuje u isto vreme zahtev za pamenjem, sakupljanje i dr anje, odnosno poetak institucije arhiviranja. Ova aporija u startu cepa komemorativni stav u dva nepomirljiva zahteva ili zadataka, zapravo dva simptoma, koje Derrida imenuje sa Arhivska groznica (Archive Fever, Mal darchive). Poput zadatka prevodioca, na nain na koji ga je osmislio Walter Benjamin (a kao to emo videti, prevoenje i arhiviranje idu ruku pod ruku, oni su dva oblika pri-spajanja/pri-secanja (re-membering), arhivirajueg delovanja), ovaj zadatak obele ava ujedno i zahtev i zapovest za arhiviranjem, kao i nu nost da se od toga zadatka (nemaki: Aufgabe, Aufgeben, oznaava i zadatak, i istovremeno odustajanje od zadatka) odustane, da se suoi sa nemoguim pritiskom zaborava arhiva u nameri da se desi pamenje. Bilo koja arhivirajua praksa najavljuje svoju sopstvenu elju za jedinstvenim, pojedinanim, nedeljivim prostorom i pamenjem. Za arhiviranjem, kao to
1

Tekst je izvorno napisan na engleskom jeziku. Prevod Vesne Andri, autor je pregledao i dodatno doterao.

230

Dragan Kujund i

se to ka e na engleskom jednog i jedinog (the one and only). Ovo jedno (one) jeste arhivska ljubomora sopstvenog pamenja, arhivske zapovesti i naloga, kako bi se pamtilo njegovo ime, njegovo mesto i njegov zakon. Nema arhiva bez ovog ljubomornog i samo-zatiujueg poretka. To je njegov prvi (poredak stvari je ipak u ovom sluaju krajnje neizvestan) prevashodni podsticaj. Mogli bismo da ka emo, jezikom psihoanalize, da je to njegov primarni nagon, kome ne nedostaje nasilje i koji nije lien nagona za smrt. Mo da je to nagon za smrt kao takav: nalog da pamtimo, da registrujemo i ahiviramo, samo jedno, jedno i jedino. Jedino jedno. Derrida bele i tri odredbe ovog nagona za arhiviranjem: on je an-arhian, anarhivian i arhiviolitian (an-archic, anarchivic, archiviolitic). Na jedan vrlo sa imajui, ekonomian nain, to je odlika njegovog pisanja, Jacques Derrida skree pa nju na mogunost da ova primordijalna ljubomora arhiva od samog svog poetka poseduje sposobnost da izbrie bilo kakav arhivirajui trag, ak i trag svog sopstvenog arhiviranja. Pamenje je u tom smislu omogueno i istovremeno potisnuto sopstvenim imperativom ili arhiviranjem. Jacques Derrida izvodi posledice pomenutog aspekta arhiva do aporetikih i krajnjih granica, zakljukom da arhivska groznica, u njenim najnasilnijim posledicama i mogunostima, naginje ka krajnjem zlu (Archive Fever: A Freudian Impression, str. 20). Sasvim bi bilo opravdano pitati se zato, zato bi jedna takva nemogua aporija trebalo da bude prvi podsticaj bilo kakvog arhiviranja i zato bi ona trebalo da bude povezana sa onim to je Freud nazvao nagonom smrti? Naprosto zato to bez ovoga naloga za jednim, prvog otiska jednog pojedinanog dogaaja i njegovog bele enja, nikakav arhiv, niti otisak pamenja, niti tragovi, ne bi mogli da budu mogui. Ali ono to ini bele enje i arhiviranje moguim, u isti mah ugro ava arhiv od samoga poetka. Ovaj nagon, Derridinim reima, radi na unitenju arhiva: pod uslovom da potiskuje i brie druge, ali isto tako brie i vlastite tragove koji onda ubudue ne mogu da budu nazvani vlastitima (Archive Fever, p. 10). Govorei Freudovim terminima (Freudov otisak je i podnaslov Derridine knjige), arhiv ne bi mogao da bude mogu bez poetnog pri-tiska, Verdrngung, na mestu njegovog sopstvenog izvoenja ili proizvoenja. Naelo arhiviranja je u slu bi nagona smrti. Pa opet, sa druge strane, moglo bi se s pravom tvrditi, sasvim potkrepljeno iskustvom: mi ve posedujemo postojee arhive, arhivi se svakodnevno prave, zavetavaju, otvaraju i inauguriu svaki dan, arhivi zaista uspevaju da pre ive. Mi ak posedujemo Jacques Derrida Archive na Kalifornijskom univerzitetu u Irvajnu, univerzitetu na kome radim i gde sam ja, pisac ovih redova, u nekoliko navrata slu io kao archon, kao uvar arhiva. Dakle, ja mogu da potvrdim, ak iako neko dekonstruie logiku arhiva, neko kao to je to Jacques Derrida, da je arhiv mogu, da je u dobrom stanju, iv i na mestu. Jacques Derrida Archive pre ivljava uprkos dekonstrukciji arhiva Jacques-a Derrida-e. To je mesto u neprestanoj de-konstrukciji. Ovo pre ivljavanje arhiva, uopte odnos izmeu arhiviranja i pre ivljavanja mogao bi da bude jednako presudan i za funkcionisanje arhiva. Slino, opet,

Arhigrafija: arhiv i pamenje kod Freuda i Derride

231

Benjaminovom pojmu prevoenja, arhiv mo e da bude sagledan kao mesto svoga sopstvenoga pre ivljavanja, kao mesto koje postoji u odgaanju svoga sopstvenoga pre ivljenja. To je omogueno arhivskim protiv-pritiskom. Podsetimo, arhiv ne bi mogao da postoji bez poetnog naloga za pamenjem, bez potiskivanja, represije (repression, pritiskanja) koja je arhiviolitina i anarhivina. I jo, nalog za arhiviranjem simultano otiskuje (impresses), pravi otisak (impression) ili po-tiskuje (suppression) (Freudov, Unterdrckung) na materijalu podloge arhiva, na njegovom toposu, boravitu, na njegovoj psyche ili na njegovoj kulturi. Putem ovog arhi-nasilja, on ostavlja sopstveni trag, on je po-tisnut (suppressed) i izmeten u jedno drugaije delovanje (Archive Fever, str. 28). A ovaj otisak, trag koji pronalazi oslonac na mestu i podlozi dobrodolice, na toposu koji je priroen upisivanju, jami ponavljanje, pre ivljenje i prevoenje arhiva. Reju: otvara arhiv budunosti. Pamenje, iznedreno potiskivanjem (suppression) je mogue pod uslovom da se zaboravi i izlo i izvornom pritisku na (repression) arhiv. Potisnuti (suppressed) tragovi ne pripadaju poetnom, ljubomornom pamenju jednog, ve su oznake drugosti (oni su drugo-arhiva), ovi tragovi ne pripadaju vlastitom arhiva. Oni su tragovi ili simptomi izvornog potiskivanja (repression, pritiskanja) koje ih ostavlja za sobom. Ovaj upisani otisak na podlozi, koji bismo mogli da nazovemo zaboravljenim pamenjem arhiva, upuuje na opkladu i na bezuslovno otvaranje u odnosu na budunost: upravo ideja arhiva zavisi od ovoga otiska. Na jednom drugom mestu Jacques Derrida imenuje ovo otvaranje, ne sa reju budunost (koja bi implicirala budunost kao budue prisustvo, odnosno metafiziku koncepciju vremenitosti), ve nadola enje, -venir: otvorenost kroz koju jedan arhiv mo e primiti neoekivano, neprogramirano, nenajavljeno, ne-prisutno i ne-prihvatljivo. Nikakvo prethodno znanje o arhivu ne mo e nas pripremiti za to otvaranje prema nepoznatom, njegovom prihvatanju i dobrodolici. Ova otvorenost potiskuje arhiv pred buduom, nadolazeom aktuelizacijom. Nad ovom strukturalnom, beskonanom i, naelno, neprekinutom mogunou arhiva da prihvati nove kontekstualizacije, da pozdravi, prihvati i upie, niti jedan arhiv, niti jedan zakon ili otac ili uvar arhiva, mo da ak ni Bog, nema kontrolu niti poseduje mo. Mi posedujemo, na taj nain, dve sile koje konstituiu arhivirajui otisak i koje se meusobno iskljuuju. Jedna od njih pripada onome to je Freud nazvao potiskivanje (repression, pritiskanje), zapisivanje same smrti, dok sa druge strane postoji otvorenost koja jeste obeanje, otvorenost ka budunosti, koja, kao trag njenog sopstvenog pre ivljenja pretpostavlja, zahteva ili zapoveda prenoenje ili prevoenje. U isti mah uslovljenosti arhiviranja impliciraju sve vrste aporija koje pokreu obeanje ili budunost, u istoj meri u kojoj zapisuju prolo (Archive Fever, str. 29).

Pepeo i Budunost Arhiva


U zakljunom poglavlju Arhivske groznice, Derridina knjiga se vrti u krug i, takorei, nanovo zapoinje. Sama knjiga organizovana je oko nekoliko poglavlja:

232

Dragan Kujund i

Exergue (uvodni citat, epigraf), Preamble (uvodnik, preambula), Foreword (predgovor) Theses (teze) i Postscript (postscriptum). Ona samu sebe udaljava u odnosu na bilo kakav istinski trenutak samo-arhiviranja, jer predstavlja nemogui arhiv koji tek zapoinje, ili sti e isuvie kasno, ali koji nikada nije prisutan kao takav. Trebalo bi ovo shvatiti kao retoriku ili sintagmatiku ilustraciju vieznane, raznorodne i viestruke logike koja je na na delu u Freudovom o Derridinom razumevanju arhiviranja. Na samom kraju knjige, na mestu na kome knjiga ponovo, u izvesnom smislu, zapoinje, Derrida nas vodi u Pompeju i privodi Freudovoj analizi Jensenove Gradive. Na tom mestu se mladi arheolog obraa utvari ene i bdi nad otiskom koji je u pepelu ostavila podnevna utvara (Mittagsgespenst). Kada arheolog razmilja nad otiskom i pismom koje je utvara neposredno nainila u pepelu, u tom trenutku otvara se arhiviranje buduega i budunost arhiva. Na samom kraju teksta Mojsije i monoteizam i u predveerje oe (Shoah), Freud nas podsea da izvorno nasilje (archiviolence), neizdvojivo iz jevrejskog jednobotva, poseduje sposobnost da se umno ava tokom istorije i na telu izabranog naroda putem arhiviranja (archivization). Jevrejski narod je ubio boga ali to nije priznao. Na taj nain su oni (Jevreji), da tako ka em, natovarili na svoja plea, traginu krivicu. Zbog toga su strano patili i tokom istorije su proganjani. (Moses and Monotheism, str. 176). A neto malo ranije, govorei o otporu onih koji su loe hristijanizovani prema samom Hrianstvu, Freud ka e: Mr nja prema Jevrejstvu jeste u sutini mr nja prema Hrianstvu i nije zauujue da nemaka nacional-socijalistika revolucija, upravo usled bliske veza izmeu dve jednobo ake religije, izra ava jasan otpor u odnosu na njih obe. (Moses and Monotheism, str. 117). (To to je Yosef Haim Yerushalmi, na kraju svoje knjige o Freudu mogao da napie da Freud 1939 godine (!) nije mogao da sasvim anticipira strahote rata i unitenje treine Jevrejskog naroda (Judaism Terminable and Interminable, str. 98) svedoi o Yerushalmijevom nedostatku razumevanja anticipatorske snage psihoanalize i njenih izvanrednih ostvarenja i uvida. Ukoliko je Freudov Mojsije po bilo emu znaajan, onda se taj znaaj tie nastojanja da se razume, interpretira i, bez bilo kakvog ulepavanja, anticipira ono to je Freud video bolje od bilo koga drugoga. Ova Freudova knjiga nam jednako doputa, bolje nego bilo koje tadanje ili dosadanje istorijsko istra ivanje ili istorijska procena, da razmiljamo i da proraujemo (work through) nasilne posledice ovog stranog dogaaja i njegovog razarajueg arhiva. Ovog dogaaja ali i tolikih mnogih drugih. Jacques Derrida je uobliio ovu putanju Freudove misli u Arhivskoj groznici precizirajui da ukoliko je Freud zaista patio od arhivske groznice, onda je to upravo stoga to je on, ili njegovo otkrie, imalo udela u arhivskoj groznici ili neredu koji danas iskuavamo, ono se to tie kako najbla ih simptoma tako i ogromnih rtvenih tragedija i Holokausta nae moderne istorije i istoriografije (Archive Fever: A Freudian Impression, str. 90, moj kurziv). Na taj nain, tumai Derrida, psihoanaliza je proizvela verovatno svoj najdublji uvid doputajui nam

Arhigrafija: arhiv i pamenje kod Freuda i Derride

233

da objasnimo zato anarhivirano (anarchiving) unitenje pripada procesu arhiviranja i proizvodi stvar koju svodi ponekad do pepela i sa onu stranu pepela (Archive Fever, str. 94). Freudovi uvidi u prirodu arhiva nam doputaju da shvatimo ono to se zbilo kao najstraniji dogaaj u jevrejskoj istoriji. Psihoanaliza je uvek, od samog poetka, ve bila miljenje ovog stranog dogaaja. Ovaj dogaaj je nadasve povezan sa modernizmom koji poinje sa jednobo jem, sa tehnolokom sposobnou arhiviranja koja omoguava da se istorija tehniki reprodukuje, i sa logikom rtvovanja Jevrejskog drugog, aktiviranom u nacional-socijalistikom re imu. (Posle Prvog svetskog rata Freud se okrenuo prouavanju traume, smrti, vetakih i utvarnih udova, nagona za smrti, za masovnim unitenjem; taj je rad isto tako anticipirao Freudove pozne spise o pepelu i izvornom, arhivnom nasilju u sledeem ratu). Freudovi uvidi o prirodi arhiva sapripadaju promiljanju modernizma upravo kao i miljenje Waltera Benjamina. Oni se tiu mogunosti beskonanog umno avanja i tehnike reproduktibilnosti potiskivanja (repression) i unitavanja koji su na delu u okviru modernog arhiva, iji je izraziti primer kompjuter, najsofisticiranija maina arhiviranja. Kao to je poznato, prvi kompjuter, IBM-ova maina Hollerith, po prvi put je upotrebljena, u velikoj meri, prilikom sistematskog arhiviranja evropskog Jevrejstva zakljuno sa arhiviranjem spiskova koncentracionih logora. Freud je dobro razumeo, mo da bolje nego bilo ko drugi, zato jedan takav dogaaj, umno avajui istovremeno arhive, mo e da proizvede, jednakom bezgraninom snagom, njihovo potpuno brisanje. Preputajui iskljuivo pepelu da svedoi u odsustvu stranog dogaaja. Ono strano koje ih je proizvelo preostaje, ali preostaje u vidu aporije: kao pepeo, kao neizbrisivi trag, koji odlazi u dimu i istovremeno biva zauvek izbrisan.

Mal darchive, -venir


Pa ipak, pa ipak, postoji budunost arhiva, mo da, i postoji, mo da, arhiv budunosti. I ova nada bi jednako pripadala Freudovom pojmu arhiva koji, dok proizvodi svoje sopstveno brisanje u ime jednog i istog, jednako preputa sebe u tragovima koji nose u sebi obeanje budunosti. Ovi arhigrafiki (archigraphic) tragovi otvaraju arhiv za Drugoga, za pamenje drugog i za svakog drugog drugoga. Paradoksalno, ova nada bi mogla takoe da pripada arhivskoj maini zvanoj kompjuter. Sposobnosti da se proizvodi najgore, takoe pripada obeanje budunosti. Kritiar Arhivske groznice je zabele io da podloga pepela nije udaljena od kompjuterske tehnologije. Ono to je uzrok pepela jeste vatra, varnica, kao elektricitet, koji pali silikonsku podlogu. Ova elektronska sposobnost pisanja po pepelu, obavlja se br e nego u bilo kojem drugom mediju. Pulsirajui kao otkucaj srca, ona mo e nagovestiti da preti zlo, da je neko u opasnosti, da ivot treba da bude spaen. Elektronska pota odabira [electronic mail elects] (Memory Becomes Electra, str. 798). Korienje kompjuterskog ipa, silikonskog, peanog ipa, pisanje na kvarcnom kompjuterskom ekranu, vraa nas nazad u Egipat, u pustinju, i svaki put ostavljamo neto u pamenju. Svaki in kompjuterskog arhiviranja je isto tako i etiki in, in prolaska kroz pustinju

234

Dragan Kujund i

gde nema nikakve sigurnosti. Arhiviranje je in sa kojim peana pustinja dolazi da nas, kao utvara, progoni. Ono to na-dolazi, to je -venir ili arhiviranje, bilo bi obele eno ovim prelaskom i vodilo bi kroz Silicon Valley, Silikonsku dolinu, kroz Egipat i kroz pustinju. Te dve nerazluive mogunosti arhiviranja (koje otvaraju prostor politike i etike odluke izmeu opustoenja i zatite), ka e Derrida, progone arhiv od njegovih poetaka (Archive Fever, str. 100). Preostali trag u pepelu u Pompeji koga je zabele io arheolog, ili trag preostao na svetlucajuem silikonu, kvarcu, na ekranu koga je spr ila vatra, pripadaju redu utvarnog. Ovi tragovi, podeljeni od samoga poetka, progone arhiv i arhiviranje, od poetka do kraja. Bez kraja, beskonano, oni otvaraju arhiv za ono to na-dolazi, -venir, oni daju nadu i obeavaju povratak. Sauvaj. tampaj. (Save. Print.)

Literatura
Derrida, Jacques. Archive Fever: A Freudian Impression. Prevod Eric Prenowitz. Chicago: Chicago University Press, 1995. Freud, Sigmund. Moses and Monotheism. Prevod Katherine Jones. New York: Vintage Books, 1967. Lawlor, Leonard. Memory Becomes Electra, recenzija Jacques Derrida, Archive Fever, u The Review of Politics, Volume 60, Number 4, Fall 1998, 796-798. Yerushalmi, Yosef Haim. Freuds Moses: Judaism Terminable and Interminable. New Haven: Yale University Press, 1991.

ARCHIGRAPHIA: ARCHIVE AND MEMORY IN FREUD AND DERRIDA


Summary Jacques Derridas Archive Fever starts with the aporia of the archive. The word arkhe, he recalls at the beginning of his book, names at the same time the command to remember, to archive, protect and keep, and the commencement of an institution of archivization which leads to forgetting. This aporia therefore splits from the outset the commemorative gesture into two irreconcilable demands or tasks, the symptoms in fact, to which Derrida gives the name of Archive Fever (Mal darchive).