ALEKSANDAR FLAKER: O POJMU AVANGARDE

POTREBA ZA ZAJEDNIKIM NAZIVOM:

Premda se u novije vreme pojam knjievne avangarde, kao naziv za bitne pojavne oblike nacionalnih knjievnosti i kao zajedniki naziv za vane tendencije u svetskoj knjievnosti XX veka, sve vie iri, on jo uvek izaziva brojne otpore, posebno tamo gde nije potvren nacionalnom knjievnom praksom. Ponekad se kao argument uzima pomanjkanje skupina u veem delu nacionalnih knjievnosti, koje bi sebe nazivale imenom avangarde. Naime, pojam avangarde pojavljuje se s jedne strane kao manje ili vie postojana oznaka za pojedine grupe unutar nacionalnih knjievnosti, s druge strane kao vrlo labava i neobavezna kategorija koja oznauje mnoga knjievna stujanja ili pravce koji se pojavljuju pod imenima raznih izama, pa nas u svojoj raznolikosti nagoine da potraimo u emu je njihovo zajednitvo.

NEGATIVNE I POZITIVNE ODREDNICE:

NEGATORSKE TENJE koje su zajednike strukturama to su nosile zastave razliitih izama u vremenu izmeu otprilike 1910. i 1930. godine XX veka. Dakle, avangarda kao:

1. 2. 3. 4. 5.

osporavanje postojeih struktura, i izraavanje odnosa prema njima; dehijerarhzacija struktura i strukturnog poretka u celini; antiestetizam i ukidanje estetskih zabrana; depersonalizacija umetnosti (gubitak ljudskog lika kao sredita strukture i temeljnog predmeta oblikovanja); razbijanje logike sintakse, stare semantike, zatvorenih struktura utemeljenih na zdravom smislu...

KONSTRUKTIVNA NAELA, pozitivne odrednice, avangarda kao:

1. 2.

minus postupci izgradnja novih struktura na pozadini odreenog knjievnog poretka kao njegovo osporavanje; fragmentarizacija nekada celovite strukture tenja prema otvorenim i prividno

neobaveznim strukturama; nedovrenosti, slobodna upotreba delova sopstvenih struktura, variranje istih tema i motiva, preispitivanje samoga sebe;

3. 4.

pretapanje i izmena funkcija pojedinih knjievnih rodova i vrsta - (poetizacija proze, prozaizmi u poeziji) confusione dei generi, Pooli; tenja prema sprezi razliitih vidova umetnosti, sinkretizam u umetnosti zaet jo u simbolizmu;

5. 6.

ukidanje podele na neumetnost i umetnost, uvoenje novih vrsta: feljton, agitka, reportaa, zapis sna, tekst iz kabarea... irenje semantikog opsega koje se ostvaruje: ukidanjem postojeih estetskih zabrana i uvoenjem leksika i leksikih sklopova koji su bili izvan granica dopuetnoga varvarizmi, argonizmi, dijalektizmi, turpizmi, ocrnjivake slike; stvaranjem leksikih novotvorbi; izdvajanjem rei iz uobiajenog sintaksikog sklopa Marinetijevo osloboenje rei, proimanjem raznorodnih semantikih nizova; razvijenom metoniminou i posebnom metaforizacijom posebno realizacija metafore;

7. 8. 9.

naelo asocijativne izgradnje dela; isticanje naela montae, suprotstavljanje semantikih opozicija; naglaenog otvaranja i istovremenog saimanja vremena i prostora ostvareno u: avolskom simultanizmu; suprotstavljanje razliitih vremenskih i prostornih nivoa bez naglaene motivacije; panoraminosti struktura i sl.

10. kao tenja prema negaciji razumnosti sveta: uvoenjem nemotivisanog zbivanja; parodijom i
crnim humorom; groteskom i apsurdom...

11. kao umetniko htenje da se preu granice beskrajnoga i buduega (Apoliner), odnosno da
se provede revolucija duha (Majakovski) to zaseca u pitanje o optoj drutvenoj funkciji avangarde. Avangardna formacija u celini zapostavlja tradicionalne funkcije knjievnosti, kako fu nkciju

izraavanja, tako i spoznajnu i drutveno-analitiku; naputa i funkciju moralnog i etikog vrednovanja, razvijajui u biti funkciju estetskog prevrednovanja s kojom je u uskoj vezi prevrednovanje moralno, etiko i drutveno, i to ne s pozicija strukturisanog ideala kao ideolokog sistema, nego u ime optimalne projekcije u budunost.

AVANGARDA JEDINSTVO SUPROTNOSTI:

Suprotnosti se pojavljuju izmeu suprotnih krila avangarde u evropskim knjievnostima, ali i unutar tih krila koja su obeleena imenima Apolinera i Marinetija. Mathauzer: I tako na jednoj strani stoji polaritet geometrikog. Jubistikog, modelotvorakog, apstrahujueg naela i naela asocijativnog, psiholokog, podsvesnog, konkretnog. Ime toga pola je Apoliner. Na drugoj strani stoji polaritet reproduktivnog, onomatopejskog naela i naela supstancijalnoga, izraajnoga (radi se o ekspresiji supstancije). Taj polaritet zasluuje da bude nazvan imenom Marinetijevim . SUPROTNOSTI se javljaju izmeu:

- tehnicizma i slavljenja mainskog jezika

- tenje prema primitivizmu i praoblicima

(civilizam)

umetnosti, infantilizmu

- racionalno- konstuktivne izgradnje stuktura

- iracionalnoga, podsvesnoga, automatikoga naela

- tenje za knjievnim eksperimentisanjem, koja ponekad vodi prema hermetizaciji struktura i njihovoj nerazumljivosti

- izraene volje da se stvori novi jezika za mase i sve drutvene elije prome novom umetnou (odatle bujanje primenjene knjievnosti i umetnosti)

- naglaenog individualizma

- spremnosti da se umetnik podredi kolektivu

- pojave traginog, ali apstraktnog lirskog subjekta koja ravna stukturom

- potpunog obezlienja stuktura sve do tenji za reifikacijom ili autentizmom

Ipak, ove opozicije imaju, govorimo li o strukturnim novotvorbama, mnoge zajednike ciljeve: ruenje starih stuktura i stvaranje novoga jezika. PITANJE O STILSKOJ FORMACIJI: Avangarda se opire i svojoj sutini strukturizaciji i stvaranju vrstih i celovitih sistema . Lotman je o pesmi Majakovskog rekao da tekst koji je izgraen na inkompatibilitetima ne stvara strukturu, njegova strukturnost je prividna, to je ne-sistem kojemu su dodeljene spoljne odlike sistema i zbog toga je iznutra haotiniji. To znai da avangarda ne stvara celovito strukturirane tekstove, pa ne tei ni stvaranju celovite stilske formacije kao strukture struktura, ona je antiinformativna, a im njezini postupci uu u vee strukturirane celine oni prestaju biti avangardnim. Zraenje naela avangarde zato je znatnije od njenih ostvareja, zona delovanja na knjievnost XX veka daleko vea od njenog jezgra, pa proizilazi da o avangardi kao stilskoj formaciji moemo govoriti samo uslovno, uvek naglaavajui njene suprotnosti unutar jedinstva u prevrednovanju sistema i opiranju izgradnji bilo kojeg novog i zatvorenog. AVANGARDA: KNJIEVNOST I SLIKARSTVO: (iz Poetike osporavanja) Avangardno kretanje dovelo je do pomaka od auditivnog doivljavanja sveta prema vizuelnom, od muzike prema slikarstvu. Genetski se taj prelom u kretanju od simbolizma prema avangardi povezuje s pojavom kubistikog slikarstva, s zatim i filma koji agresivnou nove umetnosti remeti

odnose ve poremeenih odnosa meu sistemima pojedinih vrsta umetnosti. To premetanje teita prema vizuelnoj percepciji sveta primetno je ve na nivou slikovnosti metaforikih konstrukcija koje esto zaista postaju slikama to povezuju razliiti semantike nizove. Ono je vidljivo u prenosu likovnih saoptenja sredstvima knjievnog teksta, supstitucijom ilustrativne naravi. Javljaju se postupci oponaanja nemog filma, oko kamere, fle bek... Naglaeni grafizam, posebno u prezentaciji slobodnog stiha, takoe pripada kategoriji jaanja vizuelnog uinka. Slikarstvo i knjievnost avangarde negiraju oponaanje zbilje kao svoje polazite teite se premeta s oznaenoga na oznaitelja, to je u krajnjoj instanci dovelo do pojave apstraktnog slikarstva i transmentalnog jezika (zaum ruskih futurista). Zbilja se svodi na znak, a u manje ekstremnim sluajevima oponaanje zbilje zamenjivalo se analitikim pristupom predmetu: rastavljanju na delove. To vodi ka poricanju euklidovskog sveta Jevgenije Zamjatin, razbijanju kontinuiranog prostora Pikaso, semantikom pomeranju objekata iz njegovog uobiajenog konteksta u novi i neoekivani sdvig, razbijanju vremenskog i prostornog kontinuiteta dislokacija ploha. Kasnije se istiu naela supOstavljanja ili supRotstavljanja (jukstapozicije) semantikih, prostornih i vremenskih fragmenata. Sve vie se iz kinematografije preuzima pojam montae, koji u sutini oznauje ne samo suprotstavljanje znaka A i znaka B, nego i konstrukciju znaenja C (Majakovski, Babelj). Montaa se smatra krucijalnim pojmom za avangardu . Pojmovi dekomopozicije, dislokacije, pomaka pretpostavljaju postojanje tradicionalne pozadine (rus. fon) na kojoj itamo savremene tekstove. Najreitiji su primeri gde novo nastaje desemantizacijom staroga (Deanova ili Malevieva Mona Liza), ili kod Dojsa ili Kazantsakisa gde je tradicionalna pozadina oznaena naslovom romana (ili Crnjanski Lirikom Itake). Takoe, tradicionalna osnova prisutna je u i pozadini policitatne Puste zemlje T.S. Eliota ili kod Madeljtama. Sve to potvruje da je poetna funkcija avangarde estetsko prevrednovanje, ali se ono ne zaustavlja na tome, ve unosi i izvanestetske elemente postupkom kolaa, u obliku uvoenja autentinih fragmenata novinskih, dokumentarnih, autobiografskih... poezija se oslobaa njenog kvadrata rime i ritma ka slobodnom stihu, umetnost uopte ne samo to osvaja novi semantiki prostor, ve i grevito trai nove funkcije umetnosti u prevrednovanju moralnom, etikom, socijalnom i politikom. Ipak, avangarda prestaje biti avangarda kada podlee kanonizaciji, njezina se bit opire stvaranju novog estetskog sistema i svakoj sistematizaciji. AVANGARDA I TRADICIJA: Avangardni pokreti poinju kao izrazito ikonoklastiki i estetski provokativni pokreti, a

desemantizacija zateenih znakovnih sistema je uestali i bitni postupak. U tom smislu veliki je deo avangardnih tekstova citatan po tome to posredno ili neposredno oznaava svoj odnos prema

prethodnim formacijama, odnosno prema tradiciji. To podrazumeva dva postupka u zavisnosti od udaljenosti teksta sa kojim se ulazi u odnos: 1. desemantizacija tekst je blizak, iz stilske formacije prethodne avangardi 2. resemantizacija tekst je udaljenji, manje prisutan u svesti. Takoe pozivanje na poetke kulture karakteristino je za celu avangardu, jer se ona u odnosu spram tradicije obraa nultoj taki kuture primitivnoj umetnosti, neposrednosti deijih crtea, varvarstvu... Nadrealisti su se pak okrenuli pratvari podsvesnoga, a lepotu vide u delima neprilagoenih, izuzetnih stvaralaca: Brojgela, Sada, Lotreamona, Dalija... Takoe, avangarda oivljava i antinormativnu, antikonvencionalnu, esto na puku supkulturu oslonjena alternativne linije evropske knjievnosti Vijon, menipska satira, Rable... AVANGARDA I ROMANTIZAM: Avangardno pozivanje na romantiarsku tradiciju poiva na shvatanju te formacije kao negativne prema klasicizmu, jer je sprovela lirsku revoluciju, koja se napustivi tradicionalne modele obratila narodnom govoru i poetici, koja je dehijerahizirajui postojee knjievne vrste unapreivala klizanje iz objektivnog u subjektivno. U romantizmu je avangarda traila naelo disonantne razdrtosti lirskog subjekta, razbijanje epskih celina na fragmente koja je filmska teorija nazvala montanim komadima, nedovrenost struktura, a na kraiju i onu lirsku, globalnu i kosmiku pobunu. Romantizam nas je nauio izricati ljubav i naslee je romantiarskih lirskih modela prisutno je sve do naih dana u izvantekstovnim kolokvijalnim izriajima, tako i na nivou supkulture. Ali, suprotstavljajui se tradiciji, avangardno pesnitvo je stavilo na re ljubav estetsku zabranu. Majakovski u vezi s tim pesmu imenuje Pro eto (O tome, 1923). Takoe, romantiarski apel eni pretvorio se u krik osamljenika u vremenu prostorno oznaenom. Buntovno prometejstvo je ona stuja u evropskom romantizmu na koju su se avangardisti esto pozivali. U rusiji u prvom naletu estetskog oreverednovanja knjievne tradicije avangarda progarmatski zbacuje Pukina, Dostojevskog, Tolasoja i dr. s Parobroda savremenosti, ali Pukin nije ovde ovznaen kao romantiar nego kao generel klasika ruske knjievnosti. Uskoro za tim poinje reinterpretacija (Cvetajeva, Pasternak, Majakovski). U pojedinim sluajevima pridev romantiki, kao oznaka naglaenog poloaja lirskog subjekta, pridje se onim pesnicima ija lirika, kao u Majakovskog, sliva pesnikovu mitologiju i njegov ivot u nedeljivu celinu, pa se iz njenog semantikog sklopa moe deucirati i njen stvarni libreto, kao i jezgra pesnikove biografije. O tome je govori Pasternak, koji se eleo ograditi od takvog lirskog subjekta. AVANGARDA I REALIZAM:

Predstavnici ruske knjievnoteorijske misli avangarde, najpre ruski formalisti, nisu sluajno posvetili panju prouavanju skaza, kao stilskog postupka koji je u ruskoj prozi teite s fabularnih situacija i karaktera prebacio na re, s oznaenog na oznaitelja, i koji je ujedno, uvoenjem lokalnog, narodnog govora i naivnog pripovedaa, naruavao aksioloku hijerarhiju ruskog realistikog romana. To je sve upotrebljeno kao maska kazivanja, jer protorealistiki modeli postojali su i razvijali su se paralelno sa realistikim. Taj zasebni tip razvio je narodnog priaoca i njegov karnevalski groteskni duh, kojeg je prihvatila i avangarda, jer je upravo on znao oploditi prozu subverzivnou naivne perspektive i govora koji je radovno suprotstavljen njihovim klasnim uniformitetima, unezveritetima, svemuilitima, getapovima, palicijama, monakim lizama, arhimandrilima... Rastko, Momilo.... OPTIMALNA PROJEKCIJA: Pojam projekcije naglaava konstruktivno naelo velikog dela avangardnih tekstova istaknuto njihovom orjentacijom na budunost u ime prevrednovanja prolosti i negiranja sadanjosti, a atribut optimalna podrazumeva mogunost izbora meu drugim moguim projekcijama to je za avangardne tekstove bitno. Ovaj pojam potvruje i niz samoimenovanja pojedinih avangardnih pokreta (futurizam, konstruktivizam, zenitizam, ultraizam) koji u sebi sadre zapravo budunosnu projekciju. Uestalo je sluenje metaforama koje poivaju na naunim pojmovima LEF: veliki proces rastavljanja atoma u umetnosti to ga vri futurizam, ili umetnost kao izgradnja dijalektikih modela sutranjice. Umetnost se ne sme nalaziti izvan granica sutranjice, jer je nikada nee biti u tom sluaju. Pojam ne oznaava utopiju, jer to podrazumeva idealnu zatvorenu zemlju sa idealnom drutvenom strukturom. Avangarda negira takav prostor sa skepsom prema vsto strukturiranom prostoru budunosti Zamjatin, Mi. Takoe optimalna projekcija ne oznauje idealno strukturisan prostor budunosti, ona ga i ne nastoji definisati, ve oznauje kretanje kao biranje optimalne varijante u prevladavanju zbilje. Probavanje razliitih projekcija i varijanti je postupak kojim se odbacije jedna od moguih varijanti drutva. Optimalna projekcija je slamana u tekstovima evropskih nadrealista, posle ekspresionistikog mesijanizma, ali i unutar skupine OBERIU, iji se tekstovi odlikuju naglaenom parodinou, crnim humorom i apsurdom. Ipak, i nadrealisti imaju prisutno sutra i novi ivot. Tristan Cara: Ako pesnik ne prihvata to drutvo i taj svet to ga je stvorio, onda je to zbog toga da stvori novi koji vie odgovara njegovim eljama. Ako idui dalje on poistoveuje uslove opstanka sa zbiljom spoljanjeg sveta i odlazi u svoj unutranji svet, onda postupa tako da bi usmerio projekciju svojega unutranjeg sveta prema budunosti kao neku ostvarivu veliinu, kao stalno rastuu nadu.

MO I NEMO AVANGARDE: Bez oseaja prethodnitva, pa prema tome i pogleda usmerenog u budunost ne ma svesne avangarde. Ali je upravo u moi anticipacije sadrana i nemo avangarde: oseaj preuranjenosti. Lirski subjekt Oblaka u pantalonama, bar gledan spolja, uvek se pretvara u predmet poruge ili se doivljava kao klovn... Mnogi primeri cirkusko-zabavljake motivisanosti, likovi s ruba pameti, nisu samo oznake za dehijarhizaciju umetnosti, nego i simptomi nemoi direktne konfrontacije sa sistemima u kojima gore ne samo rukopisi, nego i knjige, a nosioce izroene umetnosti guta nitavilo. Modeli puke zabave, cirku, varijete, kabare, postali su znakovima otpora kiu i monumentalizmu normativnih estetika. Takva umetnost je bila zabranjivana, ali hajke s leva i desna kojima se izlagala avangarda sigurno su najvee priznanje njezinoj moi. Ako se njena nemo oitovala nizom samoubistava, onda se njena mo pokazivala u likvidacijama, progonima i lomaama...

RENATO POOLI: TEORIJA AVANGARDNE UMETNOSTI

Prva tri poglavlja ispituju umetnost avangrade kao mitologiju. etiri sredinja prouavaju je sa gledita psihologije i sociologije, dok je cilj poslednja tri da je u perspektivama poetike i estetike, u dimenzijama istorije i kritike definiu kao predmet i subjekt njene sopstvene istorije. I - POJAM AVANGARDE: Razni programi i manifesti izraavaju delovanje i oblikovanje avangardnog duha, njegovo postajanje i njegovo bie. Manifesti kao oznaka za dokumente koji propisuju estetika i umetnika pravila, programi za oznaavanje optijih i dalekosenijih deklaracija, vizija i vienja . Namera mu je da proui avangardnu umetnost kao istorijski pojam, sredite tendencija i ideja. Da zacrta njenu anatomiju ili biologiju; cilj mu je dijagnoza, a ne leenje. Posmatrae je kao viestruku i optu pojavu vie e je razmatrati socioloki u kontekstu istorije umetnosti nego kao estetiku injenicu; psiholoka i ideoloka analiza. Avangardna ideologija je drutvena pojava upravo zbog drutvenog ili antidrutvenog karaktera kulturnih i umetnikih ispoljavanja, koje podrava izraava. TERMINOLOKI PREVRATI Naziv avangardna umetnost pripada iskljuivo neolatinskim jezicima i kulturama. Nemci su vie voleli da prihvate naziv Neu-Romantik. U Rusiji su se koristili nazivi graanska umetnost, graanska knjievnost ili graanska boemija, to je bio odraz otpora prema aroliji kojojm avangarda opinjava radikalnu retoriku Trocki. U angloamerikoj sferi termin je loe proao zbog kulturne i nepolitike prirode, u neodreenim varijacijama jer ga posmatraju kao kontinentalno i

izvankontinentalno produenje izvesnih vidova francuskog duha. Angloameriki avangardizam ipak postoji i vrlo je vitalan u svojim ekstremizmima, ali je manje teoretian i samosvestan. A vie instinktivan i empirian. Tamo se nerazumljivo brka problem avangarde i problem moderne umetnosti. DVE AVANGARDE: (politika i umetnika) Laverdan je tri godine pre revolucije 1848. naglasio ne samo meusobnu zavisnost umetnosti i drutva nego i dokrtinu o umetnosti kao sredstvu drutvene akcije i reforme, kao sredstvu revolucionarne propagande i agitacije: Umetnost, izraz drutva, ispoljava najnaprednija drutvena stremljenja: ona je prethodnica i otkriva... Razotkriti nemilosrdno svaku surovost, svu prljavtinu koje su u osnovi naeg drutva. To pokazuje da su predstvanici radikalno-revolucionarne avangarde, mada su u izvesnom smislu proirili frazu na podruje umetnosti u poetku smatrali da je ona povezana sa nejasnom idejom jednog iskljuivog i uoptenog avangardizma. Bakunjinovo osnivanje i kratkotrajno izdavanje asopisa politike agitacije LAvantgarde, 1878, dokazuje da su slika i naziv bili omiljeni kod apostola anarhistikog i liberalistikog revolta. Ovaj pojam se retko moe pronai van politike literature 1870 -tih godina. Novo znaenje dobija posle ove godine zajedno sa prvim. Tek tada je ona poela da oznaava kulturno-umetniku avangardu, mada je uvek oznaavala socio-politiku. To je bilo mogue jer su ove dve avangarde pojavile u jednom trenutku i ile zajedno, objavljujui tako romantiarsku tradiciju koju je osnovala generacija tokom revolucija 1830 1848. Ona je bila i knjievna i politika. Novi ideal postaje demokratski ili ak krajnje leviarski. U sluaju natruralizma politika i knjievna levica izgledaju jednako. Ne iznenauje avangardni karakter naturalizma. Ovo kratko podudaranje dve avangarde se pokazuje najoblje kod dva simboliarska pesnika: Remboa i Verlena, jer obojica pripadaju avangardnom iskustvu Komune, bilo kroz borbu Rembo, bilo kroz otvorene simpatije Verlen. Savez POLITIKOG I UMETNIKOG RADIKALIZMA, paralela dveju avangardi, preivela je u Francuskoj sve do malog modernog knji. asopisa Nezavisna revija, 1880. koji je poslednji pod jedniom barjakom okupio politike i umetnike pobunjenike, predstavnike napre dnih shvatanja u dvema oblastima drutvene i umetnike misli. Posle toga desio se razvod. Skraeni naziv avangarda postaje sinonim za umetniku avangardu... NOVINA INJENICE I POJMA Izmeu nove i stare umetnosti uvek je postojao isti neprijateljski sukob , isti odnos, i paradox da obe strane nastavljau raspravu na toj pretpostavki. Jasno je meutim, da pojam avangarde ne see dalje u vremeno od poslednje etvrtine 19. veka. Prava avangarda moe se pojaviti samo onda kada se pojavi pojam kakav mi poznajemo (ili neka njegova potencijalna verzija). Takav pojam je u istoriji

zapadnjake svesti prisutan samo u naoj epohi, gde su najudeljenije vremenske granice predigra romantiarskog iskustva. Romantizam-avangarda: tu postoji roditeljska spona iako to izgleda suprotno. II - POJAM POKRETA KOLE I POKRETI Jezik u najveoj meri otkriva istoriju. Dovoljna je samo bitna jezika promena, pojavljivanje novog imena npr. da bi se otkrilo prisustvo neke druge, razliite pojave. Sve umrtnike i kulturne manifestacje, poev od romantizma pa nadalje, redovno tee da odrede i oznae sebe kao pokret. Pojam kole pretpostavlja uitelja i metod, kriterij tradicije i naelo autoriteta. kola je pre svega statina i klasina, nezamisliva van humanistikog ideala, van ideje kul ture kao riznice. Pokret je sutinski dinamian i romantian, a sledbenici pokreta uvek rade za cilj koji je imanantan samom pokretu. On ne shvata kulturu kao prirataj, nego kao kreaciju ili bar kao sredite aktivnosti i energije. Izvesno je da je simbolizam bio taj koji je do najvieg stepena razvio jedan od

najkarakteristinijih spoljnih znakova avangarde, tj. asopise grupe ili pokreta, male revije koje su bile nekomercijalne, to je njihova najvanija osobina. Njihov jedini cilj ponekad je bio izadavanje proklamacija, programa ili nizova manifesta, koji bi najavljivali osnivanje novog pokreta objanjavajui njegovu doktrinu. Avangardni asopis deluje kao nezavisna i izolovana vojna jedinica, potpuno i otro odvojena od publike, brza na delu, i to ne samo u smislu istraivanja ve i u borbi, pobedi i avanturi za svoj raun. Trijumf masovnog urnalizma je upravo ono to pokree i opravdava postojanje avangardnog asopisa koji predstavlja prirodnu i neophodnu reakciju na svoenje kulture na razinu vulgarnosti. DIJALEKTIKA POKRETA I aktivizam ili aktivistiki momenat: Pokret se pre svega osniva da bi se postigao neki pozitivan rezultat, neki konkretan cilj. esto se meutim pokret uoblii i podstie radi samog sebe, radi iste radosti dinamizma ili udnje za akcijom, sportskog entuzijazma i emocionalne fascinacije avanturom. II antagonizam ili antagonistiki momenat: esto se pokret stvara da bi podsticao protiv neega ili nekoga (akademija, tradicija, autoritet...), ali ee je taj neko kolektivna individa publika.

III nihilizam ili nihilistiki momenat: nalazi radost ne samo uopijenosti pokretom, ve i u inu ruenja barijera, dizanja prepreka, razaranja svega to mu stoji na putu. Tako izgraen stav moe se definisati kao vrsta transcedentnog antagonizma. IV agonizam ili agonistiki momenat: pokret i ljudski entitet kao njegov sastavni deo mogu u grizniavoj tenji da se uvek ide dalje dostii taku u kojoj ne postoje obziri prema tuim stradanjima i gubicima i u kojoj se ak ignoriu sopstvene katastrofe i porazi. Samorazaranje se ak doekuje i prihvata kao tajanstvena rtva za uspeh buduih pokreta. AKTIVIZAM Najmanje je vaan, najmanje karakteristian. isto politika upotreba izraza unutar odreenog okvira znai: tendenciju izvesnih individua, partija ili grupa da deluju bez briljivo pripremljenog plana ili programa, koristei pri tom bilo kakvu metodu, ukljuujui i teror i direjtnu akciju, samo da bi se neto radilo ili da bi se na bilo koji nain menjao socio -politiki sistem. Sama metafora avangardaprecizno ukazije na aktivistiki momenat. Njen sadraj ne znai toliko napredovanje protiv neprijatelja kolkio nalaenje ili istraivanje nepoznate i surove oblasti zvane niija zemlja. Ruski futuristi, naroito Majakovski, esto su u smislu gerile ivo izraavali ovaj duh. Italijani su bili jo grublji i brutalniji esto se pominje rat u manifestima kao svetski ita. Aktivizam ili psiholoki dinamizam ne iskljuuju kult fizikog dinamizma. Oduevljenje sportom proistie u stvari iz prvog, a oduevljavanje automobilom, vozom ili avionom iz drugog. Fiziki dinamizam nije bio toliko idolatrija maine, koliko idolatrija vozila Marineti. Pojmovi koji su se razvili iz estetike maine, posebno kult vozila, sadre redukciju umetnosti na isto oseanje ili senzaciju. Marineti je to pokazivao hvalei se da je prvi uveo lepotu brzine, a njen kult spaja dva dinamizma, fiziki i duhovni, u jedinstvenu tendenciju u kojoj se pojavljuje i antagonistiki momenat: Mi elimo da veliamo agresivnu akciju, trkaku stopu, fatalan skok, amar, udarac. Marinetijeva izjava Heroizam i pajac-izam u umetnosti i ivotu, najbolje otkriva da je avangardizam vie zainteresovan za pokret nego za stvaralatvo, za podvige nego za dela. ANTAGONIZAM Najoigledniji i najuoljiviji stav avangrade deli se na antagonistiki stav prema publici i prema tradiciji. Ova dva antagonizma komplementarni su oblici iste opozicije istorijskom i drutvenom poretku. U praksi teko je napraviti distinkciju jer se oba neosetno meaju. Ovaj princip potpomae pojavu sektakog duha koji mui avangardizam, uprkos njegovom anarhistikom temperamentu. Anarhistiko stanje duha pretpostavlja individualni revolt jedinstvenog protiv drutva u njairem smislu. S druge strane, ono pretpostavlja solidarnost unutar drutva, unutar pobunjenika i liberala. Tu sekta i pokret postaju kasta umetnike sredine koja je zamenila porodicu i socijalno poreklo; drutveni

faktor je pre svega psiholoke prirode, motivisan vokacijom ili izborom, a ne krvlju ili rasnim nasleem ili ekonomskim i klasnim razlikama. Upravo je zbog ovog moderni umetnik deklarisan i u potitivnom i u negativnom smislu. Upravo boemski duh i psihologija umetnike sredine odreuju i izazivaju sve spoljanje manifestacije avangardnog antagonizma prema publici. Do toga dolazi na mestu gde se susree drutvo sa svetom umetnika, gde se ispoljava nekonformizam. Ukoliko avangarda ima neku etiketu onda se ona sastoji u izvrtanju i potpunom razaranju konvencionalnog ponaanja, pravila i dobrih manira. Otuda izopaene norme ponaanja ekscentrinost ili egzibicionizam, ukus za antiuniformu. Meutim, ovo se ne razvija dalje od prkosa, koji se razvija samu u pravcu provokacije i skandala, te apologije huliganizma i terora. Ponekad se socio-psiholoka dijalektika sasvim naputa i antagonizam se uzdie do kosmikog, metafizikog: prkos prema bogu i svemiru. Rembo: Pesnik mora da bude kradljivac vatre. Ponekad se antagonizam uspostavlja i kao borba izmeu umetnika i umetnikog ina, kada se prevazie tenzija prema spoljanjem. Tako i umetnik i umetniki in postaju antitetiki i kontrastni. Antagonizam prelazi u agonizam i die se u sferu estetikog misticizma. Estetiki radikalizam se esto izraava suprotstavljajui se toj posebnoj kategoriji drutva (u irem i ogranienom smislu) koja se zove stara generacija, generacija oeva, Apoliner: Ne moe vui le svoga oca svuda za sobom. Od trenutka kada postanu svesni ove antiteze sinovi poinju da delaju kao mladi gnevni ljudi. Avangardni kult mladih moe da odvede u infantilizam, koji se lako opaa i na estetikom i na psiholokom podruju. Avangarda esto voli izvesne oblike i zamisli modernog ivota ao igrake. Ponekad se i sama umetnost shvata kao igraka. Estetika umetnosti k ao igre karakterie one struje avangardnih umetnosti koje ele da suprotstave igru kvazipounoj vedrini klasine poezije i veeg dela tradicionalne umetnosti. Dovoljno je navesti uspeh onog dela avangardne poezije koji Englezi nazivaju nonsense verse, gde je osnovni princim ideja bekstva, bekstva u svet, gde stvari nisu tako uasno fiksirane u nepromenljivoj tanosti. Samo ime dada ukazuje na detinjastu fiksaciju. Ne moe se zamisliti vei antagonizam od onog koji vlada izmeu deijeg sveta i sveta odraslih. Jezik je jedan od naina kojim se deca suprotstavljaju. Polemiki argon avangarde verno prati taj primer s puno pitoreskne vetine nita ne tedei pred gestovima i uvredama, pokazujui sopstveni antagonizam prema publici, prema ubeenjima ili konvenc ijama koje su karakteristine za publiku. Lingvistiki hermetizam, koji je jedna od najvanijih karakteristika oblika i stila avangarde, smatrao bi se i uzrokom i posledicom atagonizma izmeu publike i umetnika. Problem nejasnosti u velikom delu savremenog poetskog jezika mnogi kritiari smatraju kao neophodnu reakciju na ravnu, dosadnu i prozainu prirodu javnog govora. Ovde lingvistka nejasnost ima funkciju katarze i terapije u odnosu na degeneraciju koja potiskuje obian jezik kroz konvenciju i navike. Cilj poetske nejasnoe bie

stvaranje blaga novih znaenja unutar siromatva svakodnevnog jezika, igra viestrukih, raznolikih i suprotnih znaenja ka dvosmislenosti kao prirodi poezije, V. Empson. Ona stvara antinomiji slinu neieovskoj, izmeu metafore i obinog jezika I. A. Riardson: poezija = devijacija jezika nauke. Pisac izraava. On ne komunicijra. Proklet neka je prost italac, revija Transition, Revolucija rei. Sve ovo pokazuje da je avangardni stav prema publici ist i jedinstven PROTEST, ak i pre nego to se uoblii u teorijsku kontroverzu nemaki ekspresionizam naroito. Ali duh avangarde je pre svega aristokratski. Bontempeli: Avangarda je po prirodi usamljena i aristokratska: ona voli posveenost i kulu od slonovae. Ovo pokazuje identinost savremenog avangardizma i pozicija Flobera i Bodlera. Nepopularnost prirodno izrasta iz takvih psiholokih motivacija, koju sledbenici avangarde lako i ponosno prihvataju. Ona ne potie od nejasnoe : ona zavisi i od mnogo vanijih inilaca kao to je neprijateljski stav prema prostom narodu, ili pak osoben poloaj moderne misli s obzirom na pojam naroda, nov i svojstven samo nama, ili bolje reeno mit ili otkrie romantiarske kulture. -----------------------------------------------------------------------

KONSTANTINOVI: E K S P R E S I O N I Z A M

PRETHODNICE: fovizam, nemaka grupa MOST, kubizam, Plavi jaha. Muzika: enberg,

Vagner, Stravinski. 1901. re je lansirao francuski slikar .A. ERVE, a Voringer se izrazom slui 1911. F. MIT 1912. objavljuje lanak pod naslovom Expressionisten. Doba manifesta 1909-1914 (Marineti i dalje), asopis BURA (Der Sturm) Hervart Valden preuzima futuristiki program. Kod Rusa Majakovski, Pasternak.

TERMIN EKSPRESIONIZAM: smatra se objedinjujuom stilskom formacijom koja

obuhvata sve izrazitije avangardne tenje (zenitizam, hipnizam, dadizam). Udarno od 19101920, potom raslojavanje, pa i suprotna htenja (tzv. neorealizam). Uvodnica: Volt Vitmen i naturalistiki teoretiar A. Holc. Najraniji uzor ekspresionizmu po principu labavo nanizanog i retko rimovanog stiha, te nedoslednim stopama. Tragom simbolista, ekspre sionisti pokuavaju da pesmu uzdignu do jezika neshvatljivosti.

FILOZOFIJA:

Kjerkegorov

iracionalizam:

permanentni

napad

postojeg

stanja.

Subjektivnost kao jedina istina. STRAH PREOKUPACIJA, jer se ovek suoava sa prazninom svoje egzistencije, i zato je on izraz najvie ljudske prirode. Ko je nauio da osea strah, taj je nauio ono najvie. Nieov dionizijski, ekstatini tip oveka, snaan akcenat volje, titanski ovek koji eli da rei svoj odnos i sa svemirom. Dodir sa Bergsonom u shvatanju vremena: vreme nije analogno prostoru (kao kod Kanta); njegovoj jednolikosti ono suprotstavlja ljudski intenzitet doivljavanja, u kojem se prepliu i prolost i sadanjost i budunost. HUSLEROVA FENOMENOLOGIJA: intuitivno i apsolutno sagledavanje sutine za razliku od logikog i psiholokog metoda.

Pomeranje ka slovenskom graninom prostoru: Dostojevski prihvaen kao tuma i prorok;

Kafka, Rilke, Muzil. Bakunjinov anarhistiki nihilizam.

ASOPISI: Der Sturm, Die Aktion, Die Revolten. Vei broj antologija. RANI EKSPRESIONIZAM: (pre I rata, etiko-metaforiki orijentisan) > REVOLUCIONARNI Vera u kosmika prostranstva, agnosticizam, veito i haos. Kulminacija poetskog

(socijalno pesnitvo) > SIREALIZAM, POSTEKSPRESIONIZAM;

velianja javne ene. Potpuno odricanje principa podraavanja stvarnosti. NOVI OVEK: ovek po sebi izvan odreenosti poreklom, drutvom, pozivom i obrazovanjem, kao u naturalizmu. BOJE: plava (metafiziki kvalitet) i crvena atribucija nema veze sa realnom stvarnou; sinestezija. IMPRES/EKSPRE Bergsonove antinomije (duh i materija, intuicija i intelekt, vreme i prostor). Dogma o uspostavljanju golog oveka; ova bestidnost i erotika su alegorine. EKSPRESIVAN UMETNIK: za razliku od impresioniste, ne eli da bude samo receptivan i

reproduktivan u odnosu na ulne podsticaje, ve eli da bude produktivan, da stvori neto novo iz samoga sebe. Novina je i potreba da se italac uvue u prostore uasa, brutalne agresivnosti slika, sve do fizikog gaenja. Ekspresivan stav zahteva potpunu slobodu u oblasti forme reformacija oseanja za umetnost rei KRIK.

KOD NAS: moda jedini pravac koji nije zakasnio. Najvie kod Slovenaca: Selikar, Kosovel.

Prve Krleine pesme, Krklec, A. imi; Miciev zenitizam (u Zenitu: Crnjanski, Rastko, Vinaver), a tu je i Drainac.

B. LAZAREVI: P R E D R A T N A I P O R A T N A P R I A N J A
Distinkcija: PREDRATNO/PORATNO. Sa ratom osnovni nivo ideja i ideala sniava se drastino. Predstavnici: Krlea i Crnjanski (pakleni moral rata). V. Petrovi I D. Vasi drugaija sagledavanje: tipski primer predratnog prianja posle rata javlja se u Bunji. Lokalni tipovi ija je granica dokle Srbi ive. Oni ispovedaju narodnost, i to je njihovo opteljudsko. Ta frakcija ostaje u okvirima tradicionalnog. Tipski predstavnik ratnog materijala a poratnog prianja: Dnevnik o arnojeviu, Prie o mukom, Miloa Crnjanskog. JUNAK bezobziran i cinian egocentrik zalutao u 1914, nevezan ni za ta i u paralizi volje. Crnjanskovo vienje je uglavnom do refleksa, senzacija, i ree, do uoblienih emocija. Najea metoda: usled razvijanja jedne situacije, hvata se za nevane digrasije dok ne dobije jedan ekspresionistiki tablo sa nizovima trenutnih refleksa. -------------------------------------------------------------------------------------

ISIDORA SEKULI: NEMIRI U KNJIEVNOSTI

Najdirljivije je videti kako stari i mladi rade, stvaraju i bore se u zabludi da su stari mladi, a mladi stari, sjedinjeni duhom koji ne zna za godine i razmimoilazne putanje, jer die gde hoe. U dananjoj literaturi se dogmatino istie definitivni prelom izmeu predratnoga i posleratnoga . Ipak, sve se vrednosti jo ratno cene. Nijedno vreme nije prelazno kao ovo. Ba u literaturi ima dokaza da posleratna vremena jo nisu tu interes za najfiniju knjievnost dokolice sasvim je bled . Mladi

obilato piu stihove, a ostali, ili ih sasvim ostavljaju da bi radi li roman, esej, putopis, biografiju, dnevnik. Sve je pod pritiskom faktografije i ideologije, realnih koncepcija i praktikih rezultata. Intelektualizam je porobio sve emocije. itaoci uivaju u literaturi koja je obavetenje, istorijska analogija, plan, smela dedukcija. Pre svega se voli esej, dakle misao, a ne oseaj. Znai sav svet stoji pod utiscima politike i socijalnih nauka. ta se nalazi u naoj literaturi: konflikt i psihologija i dijalekat bosanski, makednoski, istarski, baranjski; krikovi i pitanja koja samo mi razumemo; neto to je dolo da se isprsi i mobilie sve srodno, da zapodene neto politiko, pokrajinsko, jeziko, socijalno, nacionalno. I sve to na predratni, starinski nain, ili na ratni nain, sa gimasom varvarstva i gotovou na uda r. Sve je jo u konfliktu i pripremama. Kod nas vlada uskost duha, rasno-istorijski spirit, i takvi duhovi ne mogu ba visoko i daleko od otadbine, roda i sela. Kod nas vlada pomama za Jugom, Makedonijom; romantizam za prolost koja nije prestala da bude osnovica za sadanjost. RASTKO: izraziti posleratni pisac sa zdravim oseanjem za prolost, sa crticom romantizma za nau starinu... za onu jezovitu misao da nikada ne moemo znati ta su nam sve ratovi pogazili i unitili... CRNJANSKI: romantinu crta u poetskoj osetljivosti, ali on je ovejani skeptik, pa i cinik. Jezik niakda ne prestaje rugati i profanom i svetom, i ivom i mrtvom. Ipak, on je duboko sentimentalni pesnik umiruih gradova i uzaludnih ivota. Grupisanje: prema venim a ne vremenskim i stilskim kvalifikacijama. Moderna literatura jo je sva ratna; zato je u njoj etiki momenat bitniji od artristikog velika odgovornost za duhovnu kulturu onih koji stvaraju.

MILO CRNJANSKI: POSLERATNA KNJIEVNOST (Literarna seanja)

Trenutak u kojem se u asopisima vri rasvetljavanje literature u vremenu od 1919-1929. za njega je previe zbrkan s gledita literarne istorije. TERMIN POSLERATAN NE ZNAI TEMPORALAN nego zavisi od kolinika predratnog i posleratnog U DUHU. 1. SEANJA DO RATA: Golub, Bosanska Vila koja je odravala prisan odnos sa saradnicima. Zatim Mitrinovi kao poetski uzor mnogim pesnicima. Brankovo kolo i jedan od urednika, Laza Popovi, koji je imao posebnu modernistiku knjievnu kulturu i sens. Zatim Delo i SKG: Skeri vie nema utcaja i ostao je relikvija predratnog doba, ali ga uvaava zbog radne snage i jednostavnosti eseja, zbog volje da stvara knjievnu atmosferu i zato to bi dobro bilo da je jo uvek iv, zbog hrabrog i irokog kulturnog jugoslovenskog obzorja, ali njegovo naslee ne postoji; Bogdan Popovi uticao je samo Antologijom, iji je predgovor bio neprikosnoven i od poverenja. 2. VREME RATA: tri take: KRF-ZAGREB-LJUBLJANA. U Zagrebu je Drutvo hrvatskih knjievnika izdavalo asopis Savremenik koji je pripadao hrvatskoj knjievnosti ali je nehotice bio i junoslovenski. Ve tree godine rata on je traio saradnju srbijanskih pisaca. Prema njegovoj

opremi SKG je izgledao kao pokisao. Miroslav Krlea je bio njegova najvea senzacija 1917. njegova lirika oznaava prvi znak posleratne knjievnosti, razliita od predratne. Takoe, Ivo Andri, kao lan redakcije Knjievnog juga imao je veliki znaaj kao urednik, ali njegova poezija u slobodnom stihu kja malo objavljivana sjajan je deo nejgovog talenta. Tim putem on je znao i video ta dolazi i eleo je da pomae novu liriku i prozu. Pored njega tu su i August Cesarec, i Avgustin Ujevi, ija lirika do pojave poratnih predstavlja najvii domet. 3. LINI DODIRI SA ZAGREBOM: remiscencije i seanja na ratne godine, na susrete sa knjievnicima, poznanstvo s Andriem, revoluciju, odlazak u Beograd, stvaranje i ivot jedne nove knjievne generacije u haosu rata... Iskustvo povratnika u zaprepaenje i optu neveselost... 4. SEANJA NA GODINE 1919-1920: kafana Moskva, kao glavni tab posleratne literature, kao mesto okupljanja pesnika koji su imali elana da bi iveli za knjievnost, tzv. futuristi, koji su se u atmosferi posleratnog grbea za pozicije sastajali da bi raspravljali o slobodnom stihu, na veliko uveseljenje publike. Tu su bili: Svetislav Stefanovi, Sima Pandurovi, Bora Stankovi, a oni su se oduevljavali idejom prenoenja Knjievnog juga u Beograd, to je propalo. Pominje i devojke: sestru S. Pandurovia, njegova drugarica na univerzitetu, s kojom se mnogo prepirao o slobodnom stihu, i druga Anelija Lazarevi, ki Laze Lazarevia, koju je skoro silom naterao da tampa svoje stihove i prozu... Nova svetlost i Dan bili su prvi posleratni asopisi. On je nasledio redakciju Dana, na jednu godinu. Grupa umetnika (S. Milii zrvi zagovornik slobodnog stiha, Andri, T. Manojlovi, Vinaver) iz Moskve, i Dan znaili su nov stih, novu prozu, nove intencije, povratak svome, pouzdanje u sebe, u svoje izvore (otuda simpatija za na romantizam), u nae knjievne razloge, ne traei jednako zapadne kalupe, a nosei u sebi elju za knjievnim radom, bez akademskih marifetluka. Grupa je lino izvodila radove na javnim itanjima, koncertima i izlobama... Greka je bila kompromisni odnos prema predratnima. Ipak, mnogo onog to je dobro u naoj poratnoj knjievnosti poelo je tu.... Bitnan je jo Progres (Vinaver i Tokin kao lankopisci) i dogaaj: pokretanje Nove svetlosti (ex-SKG), s Bogdanom Popoviem, 1920. to je odmah pokazalo karakteristine crte istrajnosti pat rijarhalne odanosti, oduevljenje publike i sl. Nije bilo nastojanja da se u pogledu pisma naini asopis jugoslovenske orijentacije.... Kaje se to je napravio sentimentalini kompromis s njima kada je tampao Objanjenje Sumatre (1.okt.1920), iz ukorenjenog oseaja dunosti prema svetinjama naim... Razlaz se desio odlaskom u Pariz... --------------------------------------------------------------------------------------------------------

MARKO RISTI: KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIEVNOST (1929)

Ranija ispitivanja predratne literature stvarala su pod uticajem rasporeda koji se prilagoavao izvesnom vaspitnom i zastarelo-nacionalistikom sistemu, i prenebregavalo se i ak guilo ono to nije

tom sistemu odgovaralo. Taj razmetaj vrednosti bio je u znaku dvaju paralelnih uticaja: estetiko-univerzitetskog (Bogdan Popovi) i nacionalno-pozitivistikog (Jovan Skerli). Oni su imali upliv u ne smo na javno mnjenje, ve i na stvaralatvo. Ipak, ta merila bila su podeena usko lokalno i trenutno prema zahtavima jedna polukulturne sredine i potrebama naglog kulturnog razvoja. Dis je primer za ono to nadivljava pomenute kritike elemente, to nadrasta tu epohu, za razliku od Rakia. Napominje da se sva ta kritika i pesnika svedoanstva otkrivaju kao jalova, i da su u svoj kulturnoj dobrnamernosti i zadivljenoj okrenutosti Zapadu, za istim zaostajala nekoliko decenija. Dui je u tom smislu preneo izvestan manir francuskog pesnitva, i vetaki ga presadio u sredinu kojoj takvo artistiko oseanje nije odgovaralo, bez ikakve negativne reakcije na nju. Ta predratna knjievnost u odnosu na posleratnu predstavlja jednu prelaznu epohu. Nova stremljenja daleko se vie nadovezuju na ono to je u njoj bilo u opreci sa centralnim mentalitetom knjievnog ivota. Ali, iako ne pevajui vie nacionalistike tirade u stihovima, i zaista pod uticajem Pariza, nova knjievnost daleko vie u vezi sa ivotom, iako ima manje publike. Ona od uzora trai samo ono to je najmanje lokalno, najmanje vezano samo za francuski duh, za francusku tradiciju, i njenu bajatost; nova literatura trai ono to je internacionalno i savremeno. Njoj su se raskrilili vidici stvarnog. Nije rat prekinuo knjievne konvencije koje su vladale. Nove tenje javljale su se i pre 1914. ponekima je bivalo jasno da nisu vane buroasske etikete univerzitetske i salonske umetnosti. Rat je brutalno demaskirao i raistio (Marinetijev futurizam). Dalje navodi samo ono to je sa distance od deset godina predstavljalo korak napred. Ostalo ostavlja po strani. Srpska posleratna knjievnost moe se poeti reju: ekspresionizam. U kontekst toj pojma ulazi i ALFA Beogradska knjievna zajednica Alfa, koja je istupila samo jednom u zajednikoj manifestaciji: jednom dvobroju zagrebakog asopisa Kritika (1921). Tu su bili predstavnici Biblioteke Albatros (Vinaver, Manojlovi) kao dokaz da je novo vrenje bilo bogato idejama, lirizmom i originalnou. Kao raniji pokuaj navodi i Zenit, Ljubomira Micia. Izdvaja tri knjige iz albatrosa: Dnevnik o arnojeviu, Gromobran svemira i Burlesku Gospodina Peruna Boga Groma. VINAVER izgraena stilistika virtuoznost, otoumnost duha i iskustvo matematikih i muzikih studija, kao i boravka u Rusiji. CRNJANSKI iz rata, iz Galicije donosio je oseanje tragedije i veliine ivota. RASTKO iz pariskih biblioteka i galerija potvrdu o proirenju staroslovenskih, mitolokih naklonosti, crpljenih iz dokumenata folklornih i primitivnih umetnosti. MANOJLOVI geteovski helenizam, francuski simbolizam i italijanski futurizam. UJEVI virtuoz nedostine poetske reitosti, skoro danteovsko-skolastiki pesnik spiritualne ljubavi, pesnik koji je socijalnim oseanjema dao umetniki oblik. Ali slika s njima nije potpuna.

Godina 1920-1921. predstavlja intenzivan momenat razvoja pozitivinih elja, novih misaonih i umetnikih puteva, kada su se pobeivale line diferencijacije i psiholoka netrpeljivost, u javljanju raznolikih pojava novog titranja literature. Ali negativan je bio momenat recepcije kod prosenih konzervativnih italaca, unapred neraspoloenih pred svakom novinom. NOVA POEZIJA nije bila slono pevanje u horu slinih motiva. Bila je REVOLT protiv proizvoljnih ogranienja i formula. To je bila nunost, a ne moda. Svaka poezija je revolt u trenutku kada postaje, inae nije poezija uopte; jer ono to ma i virtuozno ponavlja nije poezija. To je bila poezija preobraaja koja je romantiarski, duboko zadirui prevratnikom snagom dola u dodir s pravim strujanjem ivota, problema savremenih, pa je u tom trenutku gubila kontakt s publiko m, pa prividno i sa ivotom. To je bila prava inspiracija, ruilako-oslobodilaka. To nije uopte bila prelazna faza. Neobini postupak te knjievnosti niko nije razumeo. Ona je nepristupana i inteligenciji, a kamoli masama. Literatura je jedino interesantna kao duhovni podatak, kao oblast gde postaje vidno ono to su pojedini ljudi imali da iskau, da uine preko svog linog izraavanja, za duh. Inae je ona samo roba za razonodu potroaa... prilagavanje, podeavanje. I to prema ukusu potroake, buroaske publike. To podeavanje daje iluziju kontakta sa ivotom, ali samo sa onim to je u njemu najbezopasnije. Tu su knjievnici oportunisti koji prave kompromise s publikom, ali i oni drugi tzv. moderni knjievnici, koji koji ne pristaju da svoja stremljenja prilagoavaju da bi bili itaniji. Dakle, kontakta s publikom slobodna misao nema. Tako se revolucionar na polju poezije nalazi usamljen, i tada se onome to je ekstremni izraz ivoga prebacije da nema veze sa ivotom. Napredna strujanja njavie su se razvijala kroz asopise: Ranko Mladenovi Misao, 1922-1923, koji je doprineo izgraivanju jedne nove pesnike ideologije, koja se dopunjavala mnogobrojnim kratkotrajnim asopisima (Hipnos Rada Drainca, Putevi, Svedoanstva, Venost Riste Ratkovia, Savremeni pregled Velibora Gligoria, Tragovi i 50 U Evropi). Od savremenika izdvaja Milana Dedinca i Aleksandra Vua. Jer jedino to se zbiva na ekstremnim, na krajnjim obroncima jedne misli, i misli uopte, jedino ono to nadire prevratnikim postupkom u nedostignuto ima ivota, ima znaaja. I poezija nije nikada drugde nalazila svoje mesto.

MOMILO NASTASIJEVI: IZMEU PRERATNE- I PORATNE JE PROVALIJA

Preratna knjievnost se nastavlja samo u onome to je u njoj bilo vitalno i nepropadljivo (Bora, Dis). Pojam SOCIJALNOG ono je u znaku vremena, a pesnik se po prirodi mora uivljavati u sve to ono donosi. No, od toga ne treba praviti svoje knjievno vjeruju. Preratnu i posleratnu, u sutini ne treba porediti, jer su one antipodi. ----------------------------------------------------------------------

MILAN BOGANOVI: BELEKE O NOVIM TENJAMA U POEZIJI

...(izotravanje razlike izmeu knjievno-estetike i drutveno-etike funkcije kritike. SKG, 1928 Pisci i kritiari > kritiar ne sme da bude sudija, ve stvaralac za sebe, ime e izboriti svoju duhovnu autonomiju; 1933 suava miljenje i obnavlja ideju o unitenju estetike > istorijski kontekst vremena)...

Smatra da: vladaju anarhija u verifikaciji, pesnika nebriga za formu i prednost slobodnog stiha, to su ujedni i tendencije poezije. Vidi ih kao suvie olakavajue, jer takav stih oslobaa od svih tekoa koje zahteva stara kola. Novi pesnici su spremni da se odreknu svake tehnike i da tu anarhiju proglase za princip. Bogdanovi osporava ove tenje, na tragu Romenovih razmiljanja (citati o potrebi samosavlaivanja barem elementarene poetske tehnike). Uzorna pesnika kola UNAMIZAM (prekid sa individualnim, univerzalizacija) ------------------------------------------------------------------------------

DERETI: ISTORIJA
U knjievni ivot ulazi nov narataj pisaca koji tei da sasvim raskine sa prolou i da sve zapone iznova. Sa estinom su odbacivali sistem vrednosti nacionalne literature koji su uoi rata kodifikovali glavni autoriteti srpske knjievne mislei Skerli i Popovi, prkosno istiui sve one vrednosti koje su tim sistemom bile odbaene ili zapostavljene. Dakle, izmenjen je odnos prema tradiciji. I svetski rat bio je kolektivno evropsko iskustvo. Na pesnik se vraa iz rata s oseanjem besmisla kao i bilo koji drugi evropski pisac koji je proiveo ratne strahote. Naa knjievnost obnavlja se u znaku antiratnog raspoloenja, defetizma i opte krize tradicionalnih vrednosti graanskog drutva i morala. Vreme izmeu dva rata spada meu najivlje i najdinaminije epohe u naoj knjievnosti. Socioloki ona je odreena sukobima tog vremena: politike, nacionalne i socijalne protivurenosti prve Jugoslavije na domaoj sceni, odnosno Oktobarska revolucija, snaan poras radnikog pokreta i komunizma, ekonomski potresi i krize, konsolidacija snaga reakcije, pojava faizma.

Pojavila su se 3 knjievna pokreta i 4 skupine pisaca: ekspresionizam (s velikom raznolikou pravaca ekspresionisti) nadrealizam (nadrealisti) socijalna literatura (socijalni pisci) tradicionalisti.

Takoe, 20-te i 30-te, iako drutveno-istorijski pripadaju istoj eposi, knjievno i umetniki predstavljaju 2 razliita perioda: modernistiki, antitradicionalistiki, antiralistiki, avangardni model; pokret socijalne literature, antimodernistiki, koji je izrastao iz knjievnih borbi 30-tih, a koji su prihvatali levi ekspresionisti i nadrealisti. Skloni su mu bili i tradicionalisti, pa kritiki realisti XIX veka dobijaju ponovnu afirmaciju. NOVI REALIZAM 30-tih i 40-tih godina nije nastavak i obnova realizma. Re je o novoj pojavi s vlastitom ideologijom i poetikom. Podsticaji se nalaze u levoj literaturi (sovjetska): Gorki i Majakovski. EKSPRESIONIZAM, I DRUGI IZMI: Oivljavanje knjievnog rada poelo je na Krfu ZABAVNIK. Drugo arite jugoslovenskog knjievnog okupljanja u poslednjim godinama rata bio je Zagreb, gde je pokrentu asopis KNJIEVNI JUG (1918-1919), s naglaenom jugoslovenskom orijentacijom, tekstovima koji su objavljivan i na oba pisma i knjievna izgovora, a kao programsko opredeljenje istaknuto je pitanje jedinstvene literature. DAN (1919) Miloa Crnjanskog prvi put izraava ono to e postati glavno obeleje posleratne literature obraun s knjievnom tradicijom. Dvadesetih godina bilo je preko 60 knjievnih revija, i dve glavne orijentacije: ekspresionizam i nadrealizam. PROGRES (1920-1921) Dragie Vasia okupljao je neke od najizrazitijih beogradskih modernista: Vinaver, Ujevi, Petrovi, a programski se opredelio za ekspresionizam. Grupa je posle gaenja asopisa delovala kao ALFA, a kasnije je nastupila kao Biblioteka Albatros. Takoe treba izdvojiti ZENIT (1921-1926) Ljubomira Micia, jedini koji je imao internacionalni karakter, zatim HIPNOS Rada Drainca. Srpski knjievni glasnik obnovljen je kao NOVA MISAO (1920/41). EKSPRESIONIZAM: kao zajedniki naziv za sve avangardne pokrete tog razdoblja (futurizam, dadaizam, sumatraizam, hipnizam, zentitizam). Bio je odomaen kod Hrvata i Slovenaca i njime se podvlailo jugoslovensko jedinstvo pokreta. asopis Progres, glavni inicijator posleratnog modernizma bio je ekspresionistiki opredeljen, a u njemu je Vinaver 1920. objavio Manifest ekspresionistike kole, u kojem je u ime jugoslovenskog ekspresionizma Vinaver uzimao Krleu, Crnjanskog i Andria.

Ekspresionizam je:

izraz krize graanskog drutva i njegove kulture, nasuprot profinjenom, estetizovanom i individualistikom impresionizmu; otkrivao PRIMARNO i ISKONSKO u oveku;

KRIK za neposrednim ivotom, osloboenim od svih stega, a pre svega sputavanja koja potiu iz objektivne stvarnosti; VIZIJA je uvek jaa od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopte postoji za umetnika Vinaver; KOSMIZAM kosmiki poloaj oveka, vie nego njegova istorijska situacija; nastoji da otkrije nagonske sile to odreuju njegovu psihu uopte, njegove vene strasti, njegov sutinski poloaj u svemiru. Crnjanski istie da moderna knjievnost vraa oveka kosmikim tajanstvenim visinama, a Rastko daje poetsku definiciju oveka kao zveri ije su eljusti razjapljene prema venosti. Domai koreni su mu Njego, Sima Milutinovi, Laza Kosti. TENJA ZA PRIRODNIM IVOTOM, interesovanje za ovekovu nagonsku prirodu, EROS, elja da se ostvari neposredan dodir s prirodnim ipiko, Stankovi, Koi. KOSMOPOLITIZAM kao lirski doivljaj sveta povezanosti svega to postoji, i oprean je regionalnom realizma. Izraz tog oseanja je sumatraizam Miloa Crnjanskog lirska sinteza kosmizma i kosmopolitizma, bliskost svih taaka na globusu, topografinost, teme putovanja, lutanja, emigracija i seobe, enja za daljinama i visinama, nevidljive veze meu svim stvarima, lirski fluid povezanosti (ALI PAZI! samo u prvom sloju dublje, on je ironijski izraz atopografije, apatridnosti, izgubljenosti). Rasto to produbljuje ka uzvihorenom kretanju i stapanju svega pojedinanog u sveoptem jedinstvu.

FORMALNO: dolazi do meanja anrova, do stapanja poezije i proze . Knjievna obnova tee u znaku poezije, jer to je pre svega bio pesniki pokret, ili pesnika revolucija koja je silovito probila granice izmeu stiha i proze. SLOBODNI STIH omoguio je poetizovanje proze i narativizaciju poezije. Crnjanski: Piemo slobodnim stihom. to je posledica naih sadraj a. Proza je po svojim bitnim karakteristikama lirska. Poetski putopis, poetska pripovetka, poetski esej, poetski roman... rei se oslobaaju uobiajenog smisla u tenji za stvaranjem iste poezije. Stvaraju se novi i neoekivani spojevi. O nejasnosti se govori kao o jednom od osnovnih obeleja pesma ne sme da bude jasna kao dan. GENERACIJA: 1891 Ujevi, Vinaver 1892 Andri, M. Bogdanovi 1893 Krlea, Crnjanski 1894 Nastasijevi 1898 Rastko, Mati, D. Maksimovi Nov pravac u knjievnosti zapravo zapoeo je jo 1910. i njegov nosilac bila je mlada jugoslovenska nacionalistika omladina ija je avangarda bila Mlada Bosna.

NOVICA PETKOVI: OPTA CRTICA O AVANGARDI

(PREDAVANJA) Poezija avangarde, odnosno svi njeni izmi pokuavaju da obrnu odnos u jeziku, da ono to je bilo potisnuto, a to su zvuk i pokret (onomatopeje, gest, mimika, pantomima) vrate u prvi plan, a ono to je pojam, to je konceptualno zasnovano zapostave. Avangarda se kree od pojmovnog, idejnog, ka nepojmovnom, iracionalnom, tel esnom. Avangardni pesnici se vraaju samoj sutini jezika tj. njegovim difuznim znaenjima. Godin e 1909. u Figarou je izaao Marinetijev manifest futuristike pesnike kole, prvi avangardni manifest uopte u kome je reeno da je na pesnicima da razore sintaksu i jezik kao sistem i vrate se na ono to je de Sosir imenovao kao sadraje koje treba odstraniti. Ovo razgraivanje jezika kao sistema ili, kako je to Vinaver rekao u eseju ''Uvod u ''uvare sveta'', ''oslobaenje jezikih jata'', u naoj poeziji je poelo jo u vreme romantizma, tanije u visokoj romantiarskoj poeziji Laze Kostia i njegovoj teoriji o ukrtaju simetrije i harmonije kao i u primeni hijazma. Dalje inovacije nastavlja Sima M. Sarajlija kroz igre rei, kalambure i k ovanice, a potom se javlja i ore Markovi Koder. U poeziji moderne to su Rakieva otra opkoraenja tj. opkoraenja koja presecaju odredbenu sintagmu, a kod Disa to je mehanizam obrtanja agensa i pacijensa. U avangardi to je ritmika segmentacija stiha i prozne reenice M. Crnjanskog, a Nastasijevi se uputio u potragu za ''maternjom melodijom'' koja lei duboko zapretena u nesvesnim slojevima naeg bia i jezikog izraza.

---------------------------------------------------------------------------PREDRAG PETROVI: UOPTENE CRTICE

Polazei od dijalektikog odnosa izmeu umetnikog sredita i periferije, istorijsku avangardu moemo odrediti kao projekat velikog decentriranja, ili kako to pie u katalogu za prvu izlobu Plavog jahaa u Minhenu, 1912, istiskivanje centra gravitacije iz umetnosti, i to poev od najbukvalnijeg prostornog izmetanja izmetanja sredita knjievnog ivota, pa do ustrojstva samog knjievnog teksta.
- prevazilaenje evrocentrizma kroz interesovanje za primitivne i prostorno udaljene kulture; - naputanje akademizma prelaskom iz salona u kabaree i kafane; - uskrsnue logocentrizma, pred prodorom apsurdnog i iracionalnog; - krah esteticizma usled eksplozije estetike izvan institucionalnih okvira predodreenih

tradicijom;
- destabilizacija statusa subjekta u knjievnom tekstu; - destrukcija teksta izostankom koherentnog i harmonizovanog odnosa delova/fragmenata i

celine

ILO

RNJANSKI

O B J A N J E N J E S U M A T R E:
Pie na poziv B. Popovia za SKG, da izloi svoje Vjeruju o poeziji... Ne moe da govori bez izvesne zbunjenosti o namerama najnovijih u knjievnosti i odrie svoju potpunu oduevljenost po tom pitanju, jer ne veruje u ubeivanje u knjievnoj borbi, u borbi uopte. Moe samo da pokae vrednosti i otkrije intensije u novoj lirici, za koje dri da su vrlo velike, i to samo u konturama, bez sinteza, uz otkrivanje misli koje vladaju sa one strane papirnate, barikade, gde smo mi. ANTIUTILITARNOST: Nova poezija se napada najvie zbog njene tame, nerazumljivosti, dekadentnosti, a o tome se ne moe govoriti bez ironije. Veina njih se nalazi na politikoj levici, i odbacuje korisne, popularne i sve higijenske dunosti poezije, koje kod nas ljudi bez oseanja za umetnost, a u punoi sociolokog smoljublja, esto nameu. Najnovija poezija nije ni ludorija ni dekadentstvo, a to e svako uvideti ako se raspita za ruske futuriste, za asopis Mir iskustva. Naa najnovija umetnost ne spava, a veinu napada vodi bedna glupost malih sredina, a ba je popularnost nae knjievnosti bila problem to je ona tako ustajala. Rasno, jasno, prosto u umetnosti ne pomae nita. Sve je to dao Vitmen pa su ga opet pola veka smatrali za budalu. Nepopularnost nove poezije je svojevoljna oni raunaju sa nerazumevanjem publike, koja i ne treba da ih razume. NOVA POEZIJA: predstavlja pad stare ideje, forme i kanona. Pretpostavlja novu osetljivost: posledica rata, gubljenja iluzija, susretanja sa ruenjem vrednosti graanskog sveta do tada. Mnogi su se vratili traei vrednosti cile-mile stihova, svakidanjih metafora, poeziju venih slikova, hrizantema koje su cvetale u nedeljnim dodacima. Ali: DOLE SU NOVE MISLI, NOVI ZANOSI, NOVI ZAKOI, NOVI MORALI. MOE SE BITI PROTIV NAS, ALI PROTIV NAIH SADRAJA, I INTENSIJA, UZALUD. Svet ne eli da uje uasnu oluju u kojoj se tresu ne politika situacija, niti knjievne dogme, nego sam ivot. To su mrtvi koji pruaju ruke! Treba ih naplatiti! Kao neka sekta, mi sad donosimo nemir, prevrat, u rei, u oseanju, u miljenju, koji postoje neposredno u njima: iz mase, iz zemlje, iz vremena naeg, prelazi na nas i ne da se uguiti. FORMALNI RASKID S TRADICIJOM radi bacanja strmoglavce u budunost. Odeljeni su od ovog ivota jer su pronali nov (aluzija na Bodlera). SLOBODNI STIH POSLEDICA SADRAJA! Nisu odgovorni za svoje JA ne postoje nepromenljive vrednosti! Bitan je neposredan, ist oblik ekstaze! Izraavanje promenljivog ritma raspoloenja, tana, to spiritualnija slika misli. Upotreba boja, lelujavih boja, snova i slutnji, zvuka i aputanja stvari bez pripremljenih kalupa. Bitne su forme

kosmikih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk rei je nerazumljiv jer se naviklo na menjaki, novinarski, zvanini smisao rei. Psiholoko vreme je odelio Bergson od fizikog i zato je nova metrika: lina, spiritualna, maglovita, kao melodija, koja trai ritam svakog raspoloenja, u duhu naeg jezika koji je na stupnju feljtonskih mogunosti. STIH: zanesena igraica, pa svoje pokrete ini u ekstazi. Svoje ekstaze pretvara u gole pokrete. Jezik je osloboen okova i puten da slobodno otkriva svoje tajne. HIPERMODERNI SADRAJI: Za njima koraa masa onih koji su meu leinama i gasovima osetili hipermoderne senzacije. Pa su izgubili radost. Pesnik je realno osetio ono to se oznaava kao bolesnim u poeziji, koja pronalazi vrednosti pre samog ivota. Pokuavaju osloboenje od zabluda, zakona, veza, sramota verujui u predestirane sluaoce i itaoce nae. MODERNA POEZIJA POSTAJE ISPOVEST NOVIH VERA. Kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svaki svoj Aristotel. Nema nameru da raspravlja o metrici, umesto toga opisuje kako nastaju pesnika, hipermoderna buncanja, kao to je Sumatra. *

Osetih jednog dana svu nemo ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam da niko ne ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Motiv putovanja vozom i povratka u zaviaj iz rata. Sve je prljvao i tamno, raspadnuto. U toj atmosferi razmilja o prianju druga koji je svetski putnik, i koji je bio zarobljenik na Uralu. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu enu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kui, sama, u Tobolsku. Nita se ne moe zadrati. I ja, kud sve nisam iao. Kud sve nisu stigli nai boli, ta sve nismo, u tuini, umorni pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni! Potok iji se ubor rumeni u mraku, vojnici koji prelaze preko krova, ortanovaki tunel peke, Dunav, sivilo, pred zoru. Sve je zamreno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre dugaije ivelo. I pognuh glavu. .. Video sam jo Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnut. On je svud isti , jer je mrtvac... Izgubio sam strah od smti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispruim ruku i pomilujem Ural, mora indijska, kud je otila rumen s moga lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamrenost postade jedan ogroman mir i bezgranina uteha. ------------------------------------------------------------------------------------

Z A S L O B O D A N S T I H:
Jedina slast pobede u knjievnim borbama je oseanje jesno: da ivot i umetnost nisu, niti e biti, jedno, i da ba u tome lei njina, jedno drugom protivna, sumorna ar. Kod nas u te borbe

nesnosne. Nama je uvek nedostajala svesnost. Kod nas knjievne polemike nemaju cilja. Posle ujedinjena na odnos prema evropskim umetnostima postaje drugi. Deo smo najnovijih slo venskih pojava (Majakovski, eki futurizam, Metovi). Naa knjievnost imala je ast da slui nacionalizmu, u traginoj i velianstvenoj epohi. U Evropi je neminovna tendencjija umetnosti obaranje starih i uzdizanje novih vrednosti ivota. Umetnost se rastaje od ivota, a ivot e krenuti za njom, i samo tako je ona Nieovo potvrivanje postojanja. Kod nas se naziru samo formalne promene koje izazivaju prepirke, a za njih se upravo treba i boriti. Za pitanje forme nae dananje lirike. SLOBODAN STIH: to pitanje je odavno reeno, osim kod nas. Nije stih ono to ini pesmu pesmom, i taj problem je promenljiv kao i svi drugi, pa je zato slobodan stih postao ravnopravan stihu sa metrom i rimom. Svi najvei pesnici poslednjih trideset godina su za njega. Kod nas se on jo uvek smatra prozom, a B.Popovi je na to potroio nekoliko finih estetikih strana, iako su Verlen, Verheren i Frans ostali pisali o tome. Mi smo naviknuti da su stihovi ono to se slae kao peene cigle iz drvenih kalupa. Nezakonite su Duieve pesme u prozi ili urinov slobodan ritam. Naa knjievnost bila je muzej evropskih kopija, i nejasno je zato u nju ne moe ui i slobodan stih. On ipak dolazi sa novima kao pokuaj originalne versifikacije, sazidane na tradicijama narodnim. To ne znai vraanje i ruenje, ve traenje ritma i stiha naeg, po duhu naeg jezika, ijem stvaranju slui tradicija narodne pesme. Naa je lirika posle Vojislava dola totalno pod francuski uticaj. Naa najnovija lirika je celina. Osea se jasno pokuaj originalnog, ako elite rasnog, u izrazu sadraja. ivot je nov, umetnost u njemu zauzima novo mesto, logino je da se trae nove forme. Moderna umetnika lirika se ita. Ona je sublimno uivanje, i slobodni stih, sa svojim ritmom polusna, vezanim za ritam misli, kod svakog novog raspoloenja nov, fluidan, bez dobovanja okovanog ritma, vrhunac je izraza. Pljuskanje sladunjavih rima nije vie nuno i smeta. Slobodni stih gde je zadrao, rimu upotrebljava asimetrino. To je ono najdragocenije u lirici propada slik! Doba trai sadraj i intelekt. Lirika koja se udaljuje od bivih sadraja, odbacije i bive forme. Sve je spiritualnije, okrenuto kosmosu, mistici. Kod nas pitanje slobodnog stiha znai pokuaj stvaranja originalnog sti ha u duhu jezika i tradicije i to nije romantizam nego neminovna posledica. Na jezik nema tradiciju slika i nije ju nikada ni traio. Versifikacija narodnih pesama ga ne priznaje, a slobodni stih ga odbacuje. Tako je i sa ritmom. Nije ritam samo dobovanje dvanaesterca. Prolost lirike je improvizacija. Najvii stepen: kitajska i japanska lirika, gde se u jednom cvetu oseti venost kao u treperenju zvezda. ista lirika je safijska, a ne pindarska oda s opisom i priom... Ritam je unutranja a ne spoljanja stvar. Potrebna je metrika melodilnije, slobodnije linije ritma, a slobodan ritam je neposredan lirski ritam, vezan za raspoloenje. Seizmografski taan ritam duevnih potresa.

RITAM JE EKSTAZA. Svaki sadraj ima svoj ritam. To odavno zna balet. Slobodan ritam je fluid sadraja. Ritam je u misli i oseaju, on je kao ljubavni apat, kad svaka re ima svoj dah, svoju boju, svoje trajanje. Ritam je autorski, ne formalni: Vijonov, Ronsarov, Beloa... A kritiare poredi sa elavim senatorima meu koje je ula da igra graciozna misirka, izvikana i ismejana, ali koja u svojim pokretima ima vie ekstaze i lepote nego ta elava gomila.

ODOR

ANOJLOVI

INTUITIVNA LIRIKA
Hijeroglifi najsavreniji tip i primer umetnikog dela: simbolika, slike predmeta i ivih bia koje kao takve gode mati. Za znalca svaka od tih slika znai jedno slovo. Meutim hijeroglif je simbol i u viem smislu jer se kroz simboliku reprezentaciju prikazuju boansko pa se vii smisao manifestuje kao tajna koja se ne daje izraziti reima, ve se treba intuitivno shvatiti. Svaka prava, via poezija je takve hijeroglifske naravi. I ona laska laiku prijatnim estetinim spoljanjostima: stihom, ritmom, slikom poreenjima, metaforama, materijalnom sadrinom, dok poznavaocu kritiaru, ve prua i neto vie: osnovnu ideju, stil, ton, umetnike i knjievne finoe svoga sklopa i sprovoenja, vrline jezika i versifikacije. INTUITUVAN DUH: pronalazi neto to stoji iznad svih tih fenomenalnih vrednosti, neto emu sve spoljanje slui kao izraajno sredstvo, kao neka slikovita azbuka pronalazi jedan poslednji metafiziki smisao celine, drugu sadrinu koja pripada viem svetu, ali koja izmie estetikoj i svakoj drugoj analizi. On je dua i jedini pravi razlog postojanja svake poezije. Bez njega ona je samo stihotvoraka igra ili literarna zabava. Evolucija poezije: ispoljava se u sve stroijem, potpunijem podreivanju spoljanosti i materijalnosti toj vioj duhovnoj instanci. Sve se utapa u glavnoj ideji koju pesma izraava, izvan praktinih, realnih zakaona i smisla logike oni slue samo kao providno odelo, kao idealne misone forme, iz kojih emanira fluidno jezgro poezije, kao kod prizme. Duh sve vie potinjava, sve vie porobljava materiju, genijalna intuicija pobeuje praktinu inteligenciju. Poezija postaje nerazumljiva, hermetina za prostu analitiku inteligenciju i odaje svoju tajnu samo vioj duhovnoj potenciji intelektualnoj simpatiji, ali joj je sutina da nas udesnim nainom prenosi u duevno stanje i raspoloenje iz kojih je dotina pesma potekla i iz kojih se usled toga ona jedino daje i potpuno razumeti. To je znatan napredak u razvoju poezije. NERAZUMLJIVOST znai da su pesme svedene na isto poetino jezgro koje je uvek tajanstveno, transcedentno i nerazumljivo za povrnog i ogranienog itaoca.

PESNIK onaj ija koncepcija ili vizija lepote prevazilazi lepotu koja je data u stvarnosti . Nesklad izmeu subjektivnog i objektivnog pesnik osea kao nesnoljivu disonanciju koju treba stopiti u harmoniju. Harmonizacija se sprovodi: 1. ispoljavanjem emocije i vizije i 2. projektovanjem subjektivnog (idealnog) u objektivno

Tenja za harmonijom neodoljiva potreba za uspostavljanjem sklada je prvi i najdublji podstrek svakog poetiziranja. Ta metafizika potreba je izvor osobitog, sumornog i strasnog duevnog stanja ili raspoloenja koje obino nazivamo pesnikim, onog neodreenog velikog duevnog zadovoljstva koje pesniku zasija iz njegove uspele pesme. Jer pesma je jedno roenje, jedno ostvarenje, njome se reava jedan problem, stvara jedno zrno tajanstvenog lanca kojim se obuhvata vasiona. Pesnik se u svojoj pesmi liava vika svoje subjektivne lepote u korist spoljanjeg sveta koji se barem u oima pesnika harmonie sa njegovim subjektivnim svetom. Uostalom, pesnika i umetnika delatnost objektivno usavrava, izgrauje ovaj svet koji samo kroz nju dolazi do svoga karaktera. Pesnik dariva i ulepava ivot iz svog unutranjeg blaga, i on njom dobija zadovoljstvo, jer stvaranje je tek kadro da savlada da uniti nezadovoljstvo, prouzrokovano oseanjem disharmonije ba izmeu unutranjeg bogatstva i oskudnosti spoljanjeg sveta. Vrhunac savrenstva, najpotpunije dobro, u estetinome, isto kao i etinome i isto duhovnom, ostvaruje se u harmoniji radi koje pesnik izliva svoje duevno blago. Poezija, pesniko stvaranje, put je ka svrenstvu, ka hamoniji. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------

ASTKO

ETROVI

HELIOTERAPIJA AFAZIJE
Afazija oboljenje pamenja, koje poinje postupnim unitavanjm renika bolesnika. 1. ZAEE: Postoji vie naina da se lice koje pati od delimine afazije podseti rei koja mu nedostaje . Osnovna je dinamika odnosa svesnog i nesvesnog kao polaznih taaka iz kojih se izaziva seanje, po principu nunosti potrebe za izraavanjem naroito frazeolokih sklopova. Svi smo afazici dokle god ne osetimo potrebu da se izrazimo, niti se seamo niti jedne rei dok ponemo jednu za drugom, i ne mislei na njene elemente, nizati frazu za frazom, tj. govoriti. Dotle rukujemo samo pojmovima, a

renik je suviak kad ne vrimo izvesnu akciju, mi smo savreno lieni elemenata te akcije, a nju nikada ne izvrujemo tako tano i skladno kao kad damo to vie mogunosti akciji da ona bira sama kad je ne udvajamo nadzorom svoje svesti, jer ve smo mi sama ta akcija ovek koji primeti da ga posmatrate dok koraa, raniju akciju zamenie podeavanjem skladnosti koraanja. Od stalne upotrebe jedne rei, od asocojacja sa slinom rei, ona poinje da gubi svoje direktno i osnovno znaenje; javlja se mnogo ee kao ablon, nego kao duhovni dvojnik svoga pojma. To je u pesnikom izraavanju ogromna nezgoda. Mogao bi se uspostaviti itav sistem kojim bi se jedna re mogla zaleiti, i kojem bi odgovarao naslov u kom je znaenju i upotrebljen. Jedna mlada grupa ljudi, osetivi da je izgubljena primitivnost, upravo primitivna, prvobitna tanost izraavanja, i teei da je obnovi, stremila je pogreno pravoj primitivnosti upotrebe uzraaja ne vraajui izrazu njegovu istinitost dadaisti. Rei same nisu zauvek izgubile svoja znaenja, koja su gramatiki i reniki privezana za njih, ve samo svoj smisao koji zavisi od odnosa njihovog u toku izraavanja misli, i od irine pojmova koji im se tog trenutka pridaju . Zato ima nameru da naini REPERTOARE PROIAVANJA i utvrivanja elemenata koji e ju jednoj prostoj prii biti upotrebljeni, da bi u njoj postigao veliku lepotu tanosti u svoj njenoj misaonoj sloenosti. POSTUPAK: Svaki repertoar bio bi neka vrsta romansijerske glave sainjene od 2 -3 najprostija elementa; takvih nekoliko repertoara bili bi polovina jedne pripovetke jer se nadovezuju anegdotski, dok bi druga bila napisana u svoj umetnikoj slobodi crpei svoje mo tive iz onog prvog dela, rasporeujui ih na bezbroj skala. Svaki izraz tu bi imao svoju obnovljenu i dokazanu vrednost naroito za ovo delo, koje bi bilo sastvaljeno iz novopronaenog jezika koji bismo odmah razumeli im bismo ga uli. Svaki Repertoar izraavao bi skalu izraza i iskustva jednog od osnovnih oseanja. Drugi, npr: buenje, s prelivima kao buenje detinstva, kao izlazak u ivot; trei: koraanje, ritam koraka... sve do poslednjeg koji klizi po oblinama beskonanosti to nosi u sebi smrt kao jabuka svoje zrno. eleo je da ode jo dalje: same rei nisu jedine krive to je izraavanje oseanja ivota postalo povrnije, ali je nuda za boljim izraavanjem postala intenzivnijom u nama. moda u sve veoj gladi za ivotom mi sve vie iziskujemo od sredstava koja su nam na raspolaganju. Zatim, ako su rei izgubile mnogo od svoje preciznosti odnosi u prirodi svojom spoljanjom loginou postaju sve manje primetnim za nas. Da neto prestane da nas iznenauje nije nuno da to objasnimo, nego samo da to dokaemo, da poverujemo u tu mogunost. PERTURBACIJA svih iskustava: ivot nam izgleda logian im prestaje da nas zanima. Napregnemo li jo vie panju, zakon te pojave raspae se neumitno, imaemo pred sobom i oko sebe samo jedno udo od situacije; zakon te pojave moe nam se ukazati jo jednom idealan, fatamorganian i izvrnut (seti se leanja i gledanja u nebo, kada ti se uinilo da je

nebo ispod tebe kao beskraj dubine, i da si gravitacijom zalepljen za tlo). Tada se sve pojedinosti javljaju u sasvim novoj vanosti i sa novom karakteristikom potok tada puzi kao crv, i to s nie take navie. Uzima za primer avijatiara kod kojeg kada je okranut naglavce nebo zemlja, a zemlja nebo. Dovoljan je kakav izvanredan doivljaj pa da i svi detalji koji ga prate, i koji bi u svakoj drugoj prilici ostali neprimetni, predstave nam se takoe izvanrednoim i oekivanim. NOVA MEHANIKA ODNOSA: izmeu ljudi istvari, ljudi i ideja, ljudi i duhova, dublje ka sociologiji nego i jedna psiholoka analiza jedno umetniko delo gde bi svako podseanje na ivot delovalo s takvom novou: osnovni zakon sveta poinje da deluje u suprotnom pravcu. Dotle, sve moje umetnike tvorevine bie: za neosetljive nerazumljive, a za ostale nedovoljne. 2. R E P E R T O A R I:

Konj Ona neposrednost Hou da budem neposredan. Misliti bez simbola. Svaka re treba da izraava samo predmet koji oznaava, nita vie. Govorei nuno je izraavati rei. Izvesne stvari kazati najtanijim reima i na nekoliko jezika, da se ne bi zabludelo u znaenju. Izazivamo govorom samo nove asocojacije, retko kad dobijamo u orijentacijama; u istim nikad. konj prolazi. ali je li on natopvaren na kola ili nije? Treba oljutiti svaku misao od njenog prvobitnog znaenja... SVE SE DEAVA U UZASTOPNOM IRENJU ZNAENJA: RE ZNAENJE UTISAK PANJA PODSVESNI IVOT SEANJE NA TRBUNI IVOT, NESVEST VENOST UTROBA iz koje izlaze VENOSTI nuda da se nae jo neto ire od najirega. Re je najui otrvor na levku. Hladnoa nepojmljivog duva kroz levak. Nuda da komplikujem izraze. Venost predstavlja konja koji kasa a ne menja prostor. Neizvesno je da se odista zbiva ono to se opaa... neizvesno je da se to zbiva ba u posmatrau. Dva dogaaja bivaju u isti mah, iz istog uzroka. Uzrok je nastao po posledicama da ih opravda.

3. R E P E R T O A R II:

Slike su se postavile ispod mene. To sam otvorio oi. Otvorio sam oi da vidim ta se zbiva. Da ne propustim ta se zbiva. Nisam oekivao da vidim ono to vidim... Je li se ovo stvarnost postavila preda me, ili iza ovoga postoji jo neka stvarnija stvarnost? Perspektiva dolazi da rastegne viziju. Produbljivanja... Kada se sastavlja reenica, ako ista mora biti znaajna, da li znaaj bira rei

ili rei, birane na drugi nain, izgrade njima zgodan smisao? Smisao je rezultat izbora izmeu vie znaenja; jer jedna reenica moe imati i vie znaenja. Jedno od njih je presudno. Poto odgovor iziskuje toliku odgovornost, neu odgovarati. Ne moe se savreno izvesti jedna stvar, ve kad ovek vie nije svestan da je ini... -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

OMILO

ASTASIJEVI

BELEKE ZA APSOLUTNU POEZIJU

O Poeziji moemo govoriti ostaviv je neprikosnovenu, a traei mogunost da se ona ostvari to istijom, a kao najpree treba obelodaniti lai koje ometaju da se ona u punoj meri prati. Jer vrednost sile raste sa veim obiljem njenog dejstva. Neka se ne zaboravi: Poezija je jedna, poetike bezbroj mnoge. Svaki tvorac je svoj roeni zakonodavac. Poezija za vlade akademizma, nije li boslesnik koji se sav predao lekarima u ruke? NEGATIVNO DEJSTVO POSREDNIKA: izmeu onoga ko daje i onoga koji prima poeziju. Poezija je da prome, a ne samo da dodirne. Naelo samovaspitanja za poeziju: otpornosti. DVE VRSTE POEZIJE: neosloboena (van zabrane dodiruje Anela) i osloboena (u Anelu). in oslobaanja istovremen je zarobljenjem u oblik to je nepojmljiv zakon. Propast materijalno povlai nestanak duhovnog. PESNIKO NADPOTENJE: nita s predumiljajem. Kretati se u sve novije i novije tako da svako novo bude jo jedno proroanstvo. Delati tako da sila ne ide pravcem tako hou ja, nego tako mora. GRADIVO: homogeno je. To ne znai da se melje isto to se anje i ba tu se ogleda mo: jer emu najiri zahvat najbogatije etve kad rvanj ostane nemoan samleti? Nisu najplemenitiji koji od kalja, gljiva i pokojeg zrna penice umese plementiti hleb? STIL: samo je granica raenja. Najbolje da se ta re ukine, jer se njome snabdeveni kovai arenih laa najlake uunjaju u Poeziju. SNOB: olienje lai prema samom sebi, najtei sluaj gde la ulazi kao element. Misliti i gledati, a nikada ne videti i ne uti. UKUS: la koja se zaodenula oblikom istine sluaj s latinskim ukusom. Problem je to mnogi koji su prevareni lanom poezijom nisu sposobni da prime istinsku , i onda svoju zastranjenost, svoje nesavrenosti pripisuju sebi u zaslugu i to krste linim ukusom. li BEZ TRUNKE UTICAJA POSREDNIKA, dugim posmatranje pronai prema njoj lini ugao najmanje

SINKRETIZAM: greka je spajati muziku, re, sliku. Uobraava se da je mogue trojici pesniku, slikaru, muziaru saraivati na istovetnom ostvarenju. Ipak, svako je voen svojim nagonom i vue na svoju stranu. MUZIKA, ton je vrhunac saoptavanja, tonsko isto vienje. Tako isto neka se i primi likovno ostvarenje Poezije. Ne treba sinkretizovati nego se isto obaati pojedinim ulima. HUMOR: u njemu je moda smelost naslutiti najistiju prirodu odnosa pesnika i sveta, i on se esto usko shvata. Imati topline za sve, predigra je opoenja od svakog dodira. Pesnik svojom simpatijom odgovara i tamo gde je poruga i gaenje. U humoru, pesnikoj nadljubavi prema svetu, valja traiti visoku etiku poezije. LIKOVNO OSTVARENJE: poniranje u tajnu materije vienjem, koje se ostvaruje sredstvima koja neposredno deluju na oko: materijalnost, oblik. Sve se pretapa u oblicima kao neprestano obnavljanje. SUTINA OBNAVLJANJA: nepojmljivo zaboravljanje savladanog, veito poetniko neiskustvo i uvek savlaivanje sve novih otpora, znak je stalnog prisustva stvaralake moi. OSTVARENJE REJU: danas je nadoveanski napor pesniki progovoriti. Mo da se svakoga dana zasvira na boanskom instrumentu. Novi talas poezije svaki put drugaije poremeti svakodnevno, sitnu re pomeri, ili joj izvitoperi znaenje i bude dovoljno. Time nam se otvara retrospektivan pogled: pesma i melodija su bile istovremene. U glasu pulsira neka dalja dublja sadrina. MUZIKA: najistije, najobilnije, najmonije Poezija se ostvaruje muzikom, jer samo ona nosi u prostore apsoluta, bez fiksiranih oblika. Ona je fluidna ekstaza. RELATIVNA MERLJIVOST: odgovarajui stepen reakcije. Ja do savrenstva izraen instrument kojom jainom zatreperim, tolika je mera . udna je mo poezije da preiava onog to je prima, da iri i pojaava sposobnost njegove reakcije na svet. TAKA BELOG USIJANJA: tren kad se silinom sri graa preobrazi da se prvobitni pojam u njoj izgubi. Kada boja, ton, re postaje neto ivo, neoseeno i neslueno.

------------------------------------------------------------------------------------

ADE

RAINAC

PROGRAM HIPNIZMA
Moda e se zameriti to se hipnistiki pokret ne objavljuje teoretski i to gotovo drsko otvara vidik beskrajnih perspektiva, to inae kod drugih pokreta sve die po nekom principu. 1. HIPNISTIKI SVET JE SAN U EKSTAZI, bez dogme, bez veza: onako kako ljudi individualno ive u njima samima. On ne ralanjuje na atome, i ne stvara time zaboravljajue sisteme. U hipnizmu se ivi na iskustvu preivljenja stvari. 2. SAN EKSTAZE: jedini oslobaa ljude od krugova. Hipnizam je morao da doe, da oslobodi ljude od svega i da svet naini nevidljivom eterinom varnicom, da ga na taj nain istinski baci u venost. 3. Hipnzam je preivljavati, mnogo krvi davati meditacijama i iveti od svega i u svemu putem sna, koji jedini moe da otkrije bar u prividnim konturama, to inae sve drugo zaokruava odreenim linijama. 4. Hipnizam je direktna iluzija svega, duevnih drama i metafizikih dubina. Hipnizam je San ekstaze, bez krugova i opredejenja. 5. Hipnistika stvaranja rade na preivljenju oveka i svega ostalog. Hipniste ostavljaju sebe u zvezdama, u umoru granja, u nonoj svetlosti i mosle da to venou s njima ivi. A principa ne postoji. FORMA je kao san ocrta. Rei su mizerna pomo, inae bi hipniste iveli eterinou misli i oseanja. 6. DOSTA! sa mrtvim linijama na papiru za dame po budoarima, sa melanholinom muzikom bez izraza, dinamike i imalo ekspresije. DOSTA sa idiotskim ljudima od kamenja, koji predstavljaju misao. DAJTE NAM: malo daljina malo straha malo radosti otkria malo venosti. Dosta ste nas gnjavili sa enama, balkonima, serenadama, sa Duievim epitafima i izmiljenim markizama. DAJTE NAM: malo groze malo svemira uasa malo vae krvi dajte nam ETERINOSTI: u emu je Vaseljena.

7. NE SMETAJTE NAM! Vaseljena ne propisuje posebnu etiku kojoj se treba kretati. Umetnost nije vie radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme. Slavite one, iji se um izgubio u Vaseljeni na rumenom snu ekstaze. Tako emo dokuiti apstraktne ekstaze. 8. Hipnizam je iveo od Praiskona naa veliina je to smo ga sada pronali. Sve ivi u prirodi, samo je potrebno slutnjom podii plave zavese Vaseljene. Sve ima svog smisla, inae bi priroda bila u paradoksu neistina. ta vam je stalo do toga, ako smo mi, Novi anarhiste, spalili lanog, slavljenog Boga predaka, ivi sin je Praiskonsko Otkrie. 9. nas Hipniste progoni fatalnost to verujemo u etiku vremena: jer purgator mora doi za dananje apostole ubice i umobiolnike bogove. Ne trebaju nam knjievni parlamenti ni akademije. Nama je dosta sloboda beskraja: HIPNIZAM Vreme je da se Balkan zapali duhovno. Zato da ne zapalimo nerve budistikom hipnozom Vaseljene, da u snu, kao u zvuku ieznemo u svemir. Dota je katolicizma, Zapada, kada je Istok tako blizu. Nek nae due budu hipnistiki konci Amin! -----------------------------------------------------------------------------------------------

MARKO RISTI
PREOBRAENJA

DADE

ISTORIJA LITERATURE KOJA NIJE ISTORIJA LITERATURA

DADA: Literature, 1919. Aragon, Breton, Supo: stvaraju dadu. Sam termin je postavio Tristan Cara, da oznai nihilistiko oseanje ivota dosledno izraeno tek u dadaizmiu. id, Valeri, Reverdi, Apoliner. Lotreamon, Rembo prototipi podsvesne poezije. U kljunom asopisu dadaizma objavljeno je 23 manifesta dade. Aragonov projekat za istoriju savremene literature post. Dadaizam, od 1922. tu je slikarstvo Marsela Diana. Dada hijerarhija poeta: Edvard Jung, de Sad, Metju Luis... NADREALIZAM Shvatanje nadrealzma zasnovano je na isto poetskoj osnovi. Nosioci tog pokreta su bivi dadaisti u Parizu. Les Champs Magnetiques (Breton, Supo) magnetic fields prva je sasvim nadrealistika knjiga, iako pisano u jeku dadaizma. Pravi poetak: Bretonov manifest 1924. DEFINICIJA: ist psihiki automatizam

kojim se pokuava izraavanje stvarnog delanja misli. Nadrealisti ele da mo istog razvijanja misli ne izvitopere primenivi je na neto to e joj dati logiko spoljanji razvoj, ve da je zabelee onako kao izvire iz podsvesti. To je na izvestan nain zamaan povratak romantizmu sa osloboenim snagama mate i istog nadahnua.

LJ U B O M I R M

ICI

KATEGORIKI IMPERATIV ZENITISTIKE KOLE

Tuni antizenitistiki zbore! Kozja brada suvereno i neposrednom mlakoom paralie kulturnu vrednost cele nae savremeno sredovene poezije. Ona bi sam mogla biti u stanju da uniti jugoslovensku pretpotopnu fosilnu poeziju, kada bi imala rep. Ovu tezu mogao bi nauno dokazati vedri zenitista meta-petrograf FRAN TUAN, a Branislav Petronijevi uporediti sa donjom vilicom i kvadratnim zubalom majmun-oveka: Gibona! Zato to KOZA nema drugog repa zapretili su u godini 1921. katastrofalnim potresom i proizveli zaprepaenje svih graana, i izazvali grozu ve sledee godine po provali gospodina Hristosa. Stvorili smo bez prethodne dozvole Svetoga Duha prvi individualistiki umetniki pokret na Balkanu: Z E N I T I Z A M. Mi stvaramo novo ZENITISTIKO PESNITVO kao izraz vremena i doba najgenijalnijih paradoksa Ko ne shvata veliki vremenski smisao paradoksa taj ne moe shavtiti ni ludako i paranoiko zenitistiko pesnitvo. Nova kola se otvara na ruevinama PAPIRNATE KULE, a otvara je svestan i popljuvan pobednik. Pomou radiotelegrafskih aparata vebe se mogu odravati istovremeno na mnogim delovima zemljine kugle. Treba izvriti smrtonosni egzodus vratolomne operacije i sledee akrobatske komitske vebe: * I V E B A: U vreme POTRESA treba ouvati t o p l u krv i biti surovo logian, to je najtea mogunost. Sve se deava protiv nas i bez nae volje. Budite mirni i nesvesni kao Buda. Lezite na pupak ako vam ga babica nije sasvim izrezala. Osetite bistrinu spoznaje: PARADOKS JE OPTI UVET POSTOJANJA

PARADOKS JE ELEMENAT ZENITISTIKOG PESNITVA

I I V E B A: U vreme MIROVANJA (nita ne miruje i ne zaudara kao ustajala mozgovina u vaim tikvama!) Spaja Srpsku Akademiju, Jugoslovensku i mitrovaki zatvor u vezi sa kongresom. Upozorava da se krene krvoumivenom oranicom nae zemlje i ne misli o ivotu. IZRAZITE KAO PESNIK IVOT (ivot kao fiziki metafiziki kozmiki metakozmiki magnetski - metamagnetski) Izrazite ivotnu EKSPANZIJU Ekspanzija mora biti izraena: simultano jednovremeno asovito: u jednom asu zbiva se nebrojeno raznovrsnih neloginih jedan o drugom neovisnih dogaaja. SIMULTANA EKSPANZIJA JEDNOVREMENSKIH I MNOGOVRSNIH DOGAAJA NAJVANIJI JE ELEMENT ZENITISTIKOG PESNITVA ... ruski ovek umire od gladi profesor siluje svoju uenicu od radosti to je nauila logiku arli aplin jae na magarcu novinska smrt Lenjina uvoz luksuzne robe je zabranjen Ljubomir Mici putuje na grbavoj devi u mitrovicu I.s.d. (znai: i slino dalje)

I I I V E B A:

Napunite vlastitu KIMU barutom! Zapalite svoj staromodani TOP varnicom ekrazitnog mozga: odskoiete elegantno u vis kao balerina. Treba se osloboditi nasledstva zapadne kulture. Apsultna potreba oienja i afirmacije nae rasne linosti. Iznad svega toga treba ostati iv u interesu kolektivnosti naeg naroda i naeg oveanstva. Time se postaje SLOBODNI ZENISTIKI ANTIGRAANIN od koga se nadalje trai:
a) antikulturno i antievropsko ponaanje

b) buntovna sposobnost akcije (zdrav razum deluje tetno)

c) beskrajna osvetnika mrnja do unitenja cele stare pseudokulture poezije oseaja

emocije lepote
d) metaseksualna istoa i zdravlje radiomotornih ivaca

e) antipolitika vrlina koja uvetuje istou linosti naeg tipa

f)

smelost i odlunost za uinak neuvenog divljatva ZA BALKANIZACIJU EVROPE! (KOMITIZAM i njegov prezir smrti potreban je za nove civilizacije)

I V V E B A: NOVO ZENITISTIKO PESNITVO NIJE ROENO NEGO STVORENO la je da se pesma raa. ZENTITISTIKA PESMA MORA BITI KONSTRUKCIJA! Do zenitistike pesme dolazi se bezuvetno najsigurnije konstruktivnim putem: svesno odereno - geometrijski O s e a j nema nikakve imperativne funkcije (ta vas se tie moj oseaj?). Nikoga se ne tie ta pesnik osea nego kakva je i ta misli njegova pesma. Na vama je da oseate i to nas se ne tie (Vano je da vi morate da oseate).

E m o c i j a je samo akt slobodnog izbora i pesnikove panje. Za Hrvate Makedonija izaziva mrnju, a za Srbe ljubav. L e p o t a je banalnost filistera (ona ne spada u novu umetnost). Elemenat za javnu sigurnost da ne budete raskrinkani u svom filistarskom i graanskom moralu. ZENITIZAM JE NAJBUNTOVNIJI IN MLADE BARBARSKE RASE

V V E B A: MISLITI I REAGOVATI U AKCIJI. Doivljaj prostora REALAN. Zenitistikom konstrukcijom postie se jednistvenost i jednostavnost svakog oblika u prostoru. Eksplozija nemogua. Ekspanzija 100.000 VOLA TESLINE NAPETOSTI vrhunac senzacije i SNAGA koju bezuvetno zahteva zenitistiko pesnitvo. U prostoru NEMA VREMENA. REI U PROSTORU zato iskljuuju takvo VREME ogranienosti. Pesma ne sme biti ogranienje. (Poetika nije koznetika dragi Bogdane!) Zenitistika pesma mora biti proirenje van dimenzija. Zenitistika pesma ne sme biti kao celokupna jugoslovensko-evropska poezija.

V I V E B A: Zenitistika pesma N E S M E B I T I:
a) banalna misli na kravu estetiku b) rimovana samo parodije treba rimovati c) epski opirna epika nije energetika d) slatkoreiva ivot se ne izraava sentimentalou e) bezidejna i vezana veznike vezice i podvezice trrebaju ene za arape f)

deklamatorska to izaziva aklamaciju

g) frazerska renici i leksikoni oteavaju prodore h) simbolina crna maka ostaje samo crna maka.

Zenitistiko pesnitvo mora biti: JEDNOSTAVAN IZRAZ OVEKA NEPOSREDAN IZRAZ DUE STVARNA FILM PROJEKCIJA VREMENA JASNOA Ono mora biti preteno INFINITIVNO razumljivo kompaktno: FENOMEN mora biti totalni izraz nae borbe i totalni ivot naega vremena. Realizacija moguna je samo kao REI U PROSTORU

VII VEBA: R E kao:

a)

BITNI ELEMENAT: elasticitet rei treba razviti do maksimalnosti. Izbor mora biti to raznovrsniji. S t v a r a s e n o v a r e u manjkanju gramatikog ili Vukovog izraza. Apostrofi ne smeju postojati.

b)

FILOZOFSKI POJAM: re ne sme biti sinonimna ili dvospolna. Ona nema u naoj pesmi povrno znaenje obine govorne rei. Zato zenitistika pesma izaziva nesporazum i nerazumevanje ba radi svoje jednostavnosti i njene dubine. SMISAO: re se ne mora odnositi na realnu realnost nego moe biti apstraktni smisao i obrnuto. FAKTOR ASOCIJACIJE: re nema psihologije. Primarnost dogaaja a sekundarnost njegove psihologije. Re je ista apsolutna. Asocijacija je mono sredstvo zenitistikog punog izraza u pesmi. ASOCOJACIJA JE BITNOST IROKE I VREMENSKE KONCEPCIJE ZENTITISTIKOG PESNITVA. IDEJA: kao ETIKA novog oveka nema zajednice sa graanskim i akademskim moralom. Nova etika oveka kao antiestetika! Svaka re treba da deluje kao otrov. Treba da izaziva: reakciju: protest: uzbunu. Mora delovati originalnou (potencija samostalne linosti). Mi ne idemo pedagokim putem, jer ona zakrljava mladost i potenciju.

c)

d)

e)

Na uinak: otrovni plin mean sa groteskom (ona oporavlja od sentimentalnosti). Spoznaja proizvedena reima nae ideje uvrava snagu i etos oveka: 1. njegovu veru o nudi anarhizma 2. njegovu volju za najvratolomniji skok u vis (ZENIT tenja od 600.000 volti) .

IDEJA ZENITISKTIKE PESME JE ETIKA, ne es-tetika! Sekundarna je sporednost kojom se sluimo. DA SE BUDE DOBAR PESNIK ZENITISTA POTREBNO JE OSLOBODITI SE FIZIKOG ZNAENJA REI. Zenitizam je najjae sredstvo za potop literarnih mekuaca-ohara i medikroteta. Dakle: socijalni faktor! Destilovani alkohol! Nepatvoreni balkanski prozvod! Nije opasan po dravu! Zatitni ig: TRI MRTVAKE GLAVE. Pazi: STOSTRUKI OTROV! VIII VEBA: (+++Antiklerikalizam). Time je otvorena: ZENITISTIKA PESNIKA KOLA PRVA SLOBODNA CENRATLA ZA BALKANIZACIJU EVROPE -----------------------------------------------------------------------------------------

DUAN M

ATI

MANIFEST BEOGRADSKIH NADREALISTA: POZICIJA NADREALIZMA

Ceo jedan svet protiv celog jednog sveta. Svet beskonane dijalektike i dinamine konkretizacije protiv sveta mrtvake metafizike i apstraktne i zadrigle statinosti. Svet osloboenja oveka i nesvodljivosti duha protiv sveta represije, svoenja, moralne i druge kastracije. Svet neodoljivog nekoristoljublja protiv sveta posesije, konfora i konformizma, kukavne line sree, osrednje sebinosti, svih kompromisa. Nepomirljivi konflikt na planu oveka i oveka moralno obelaava linosti. On je odluujui faktor. To nije neko apstraktno protivstavljanje vremenskog i venog oveka. Mi ne verujemo u aprirorno saznavanje njegovih venih granica: one su duhovna represija. Ne verujemo ni u mogunost ovekove rezignacije pred uspehom ili neuspehom jednog preokreta. ovek eli da postoji bez okrnjenosti, ili da ne postoji. Ni u jednom asu nije mogue rainiti NERAZEDLJIVO jedinstvo venog i vremenskog oveka. To je antiteza oveka dananjice i drutva dananjice. Mi otkrivamo taj sudar u odreenim takama i preko toga se ne moe prelaziti. Ovaj problem ima svoj koren u oblasti izvesnh realnih deavanja, gde se najpotpunije izraava, gde se reava i gde e biti reen, u ekstreminm solucijama. Ako se ini da je taj konflikt neiscrpan, takav je samo zato to ovek, taj razlomak sveta, jeste nesamerljiv i nesvodiv. U svakom trenutku, na svakom mestu, kada je u pitanju istinsko

preinaenje i autentino delovanje oveka, mi ga vidimo angaovanog

C E L O G, jer je

transformacija odnosa svega prema svemu moralno merilo ovekovog stvarnog o -konavanja. Taj MORALNI KRITERIJUM ne zavisi od nekakvog statikog uzakonjenja dobra i zla, ve je uslovljen procesom dijalektikog POSTAJANJA, prevratnikim razvojem ovekovog okonavanja. Polazei od izvornih, nagonskih i u osnovi nesvodljivh zahteva oveka, taj moralni princip nosi nas ka apsolutnosti jedne granine ideje slobode, uvek obnavljane. Mi smo odgovorni samo pred ovim DETERMINIZMOM MORALA. Ovim proglasom podvlai se spoljanja razliitost i unutranje jedinstvo svih nadrealistikih postupaka i svih manifestacija, koji se posmatrani ponaosob i statiki, n e pokazuju uvek u svojoj punoj doslednosti. NADREALIZAM: jedna dejstvujua KOORDINACIJA izvesnih prekretnikih doktrina i metoda, i izvesnih pojedinanih negacija i zahteva jednog potpuno bespovratnog izraavanja . To je dramatino suoavanje, i u tom DIJALEKTIKOM PROIMANJU SUPROTNOSTI, u tom POVLAENJU SVIH POSLEDICA, jedno bezobzirno, konano iscrpljivanje svega to se ne uljebljuje u neumoljivi mehanizam konkretnog i univerzalnog postajanja. Zahvaeni smo smrtonosnom i nepobitnom moralnom maineri jom postojanja. Svi sluajni oblici naeg izraavanja i nae obuzetosti na svim planovima, iz eline eljusti dijalektike, samo su uobliavanja nunosti ODGOVARANJA. Gnuati se i odricati i gledati u oi punom ostvarenju i opstojanju uda, od ojeg ele da nam odvrate pogled da ne bismo opazili da je lano trijumfalna i nakinurena povorka zaista samo pogreb jednog balsamovanog lenog doba . Pozivati se na Markiza de Sada, Hegela, Lotreamona, a ne zaboraviti Bapu, Bajferta, Velmara Jankovia. Biti obuzet LOGIKOM SLOBODE, FRENEZIJE BESKONANOSTI, a pamtiti puenje strogo zabranjeno, opasno je van se nagnuti, vozi desno, besposlenima zabranjen ulazak. Sprovoditi hotimaan skandal, izazivati, demoralisati, i zahtevati ozbiljnost i strogu, osnovnu as nost svake rei i svakog postupka. Izlemati R. Drainca, i bditi u jezgru sna, biti u stvarnosti sna. Odbaciti svu tu gadnu i lepu knjievnost i pisati pesme.ne moi se oteti jedinoj tamo Totalnog Problema, i humor, taj humor iskovan na nakovnju pesimizma. iveti neotklonjivo oajanje, i oporu nadu socijalnog opredeljenja. Sve to, svet to i sve ostalo. Vreme je da ovek sebi DAJE pravo a ne da ga trai. Na putu KONKRETIZACIJE OVEKA, te idealne integracije nae totalne upornosti, nama je jasno da pred svim onim to je na tom putu otpor ili smetnja, na revolt moe jedino da uzme karakter delujue, neprestane, ruilake akcije. Napadati sve ono ime je ovek odstranjen od svoje najdublje, od te svoje opasne, PRAVE MORALNE SADRINE. Sve to nas stavlja pred neizbenost opteg preokreta sveta, na kome se danas jedino oseamo pozvani da saraujemo. Realni uslovi tog preokreta iskljuuju svaku proizvoljnost, moralnu labilnost i intelektualno baratanje.

Mi ipak znamo da je svako pojedinano reenje danas nemogue, polazei od najkorenitijih zahteva pojedinca, tog divljeg i neumoljivog dizanja ovekove slobode i nagona, tog stvarnog izvora svakog revolta. Jer smatramo da istinski revolt ne ostaje nikada na planu trenutnog svog izraza, gde se neizbeno pretvara u bezopasan automatizam, koji ne pogaa nikoga i nita. REVOLT mora da PRODUBLJUJUI SVOJU PRIRODU trai svoj koren, i svoj realni granini izraz, koji je ne samo celog jednog sveta odnosa, ve i destrukcija uslova koji ga stvarno prouzrokuju i koji ne moraju da budu uvek vidljivi u neposrednim povodima. To ga na irem planu koordinacije vodi ka prinaenju samih realnih uslova ivota. U pitanju je da se svet sada promeni, a ne da se tumai. Postoji samo jedna taka gledita, ekstremna i dijalektika, i samo jedna moralna delatnost, ona koja se podvrgava determinizmu postajanja. Reeni smo da svako pitanje i svaku akciju iscrpimo do krajnjih posledica, znajui da je revolt izraz i svest, uzork i posledica tog konflikta u kojem fatalno uestvujemo. Mi dakle znamo da nemamo da biramo i da nas nita ne bi opravdalo ako iz toga izvuemo sve konkretne i krajnje posledice. BEOGRAD, 23.DECEMBAR 1930. Potpisalo jedanaestorica nadrealista.

MILAN B

OGDANOVI

SOCIJALIZACIJA NADREALIZMA
1933. nakon hapenja Neprihvaenost nadrealizma kao knjievne pojave jer se pojavio kao potpuna negacija osvetanog, skandalizovanog graanskog morala. Savrena nerazumljivost nadrealistikih tekstova inila je da ih prihvati neozbiljno. Nadrealizam je vreao utvren nain miljenja, a u njegovom otporu viena je efikasnost te subverzivne akcije. U tom efektu je i razlika izmeu dade i nadrealizma. Dadaizam je ostao samo u negativnim konstatacijama onoga iz ega e nadrealizam izvui konkretne posledice . Roen iz oseanja umora posleratne Francuske, dadaizam je bio sumnja u apsolutnu vrednost vezane rei i upravljane misli, izraena gorinom, humorom i cinizmom. Nadrealistiko isnsistiranje na nesvesnom KOJE IH JE UPUTILO NA SAN i odbelo automatskom pisanju ojaalo se u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. Njihov napad na svesno i logino nije kapricioznan, ve postaje AKTIVAN I KRITIKI. Oni ele da razgrade ogradu izmeu svesnog i realnog ponaanja uslovljenog drutvenim imperativima, da unite cenzuru koja titi prolaz psiholokim pokretima iz dubine. Tako se nadrealizam naao u poziciji napadaa na drutvo i njegove oslonce: porodicu, religiju, otadbinu.

Socijalna revolucija za nadrealiste samo je neizbena posledica iz koje e se roditi uslovi za apsolutno psiholoko iivljenje. Oni bi hteli da se pobrinu i za sudbinu oveka u toj mnoini. Individualizam e prestati zajedno sa klasnim drutvom, ali kao osobenost jedinke on je vean i ne moe biti uniten. Sudbina poezije: ona e postati element ivota; u sebe zagledani poeta morae da nestane. ----------------------------------------------------------

OVAN

OPOVI

O SOCIJALNOJ LITERATURI
uda na svetu nema, pa ih nema ni u ljudskoj istoriji. Sve se odigrava po stogoj zakonitosti. A u zakonitost zbivanja ulaze i svest i energija ljudi. Oni proizilaze i materijalistikih uslova zbivanja i utiu na to zbivanje. U vreme podizanja graanina iz nitavila graanska literatura formirala je graanina kao rebela, koji je znao da iskoriuje svoje energije za svoje pobede . U doba mirnog procvata kapitalizma brinula se za njegovo raznoroavanje prikazujui mu njega samog do najmanji pojedinosti u svim njegovim materijalnim i psihikim situacijama. U prva dva perioda bila je izrazito tendenciozna, jer se javlja kao izraz napona graanske klase, graanska literatura u treem postaje izrazito bestendenciozna jer dobri graanin mogao je da se slobodno prepusti svojim individualnim problemima i da socijalnu stvarnost uzima, u odlomcima ili povrinski, tek kao pozadinu za stvaranje i razreavanje individualnih zapleta, razvijanje psiholokih i ulnih portreta. Traj trei period pada u vreme izmeu velikiih kriza i ratova.

U vreme kriza nastala su dva specifina ogranka graanske literature kojima se izraavajui tamne strane, a zatim dekadenciju kapitalizma izraava dekadencija graanskog duha:
graanaski naturalizam (opaanje sve vee bede masa i disharmonija graanskog drutva)

koji ipak nije mogao da izae iz granica konstatovanih injenica, i

linija beanja od stvarnosti (simbolisti, ekspresionisti) mahom osetljivi i profinjeni graanski

intelektualci nesposobni da idu tranicama graanske prosenosti, pa pribegavaju graenju kula u vazduhu, zatvaranju u krug unutranjeg sveta. Tu literatura nikako ne ulazi u drutveni proces kao pokretaka snaga graanske klase, nego tendira ka neutralizovanju malih progresivnih snaga drutva. Zato je najjalovija. TENDENCIJA postoji kod velikih umetnika, i negirati tendencioznu knjievnost i umetnost znai negirati dela od najvee knjievne i umetnike vrednosti, jer su upravo ta dela neosporno tendeciozna (Pakao, Don Kihit, Idiot, Zloin i kazna). Kada malograanin pomisli da je neka pojava usmerena protiv njegove klasne egzistencije, on to principijelno osudi, i tako sve dok se ne pojavi neto novo za osudu kada se prvotni principi veaju o klin... U starim delima tendenciju prepoznaje kao neto za svoju korist ili zabavu. Tendencioznost ne samo da nije tua knjievnosti nego joj je i svojstvena . Danas je individuum kao pojedinac nemoan, izloen stalno opasnostima, ugroen u svojoj egzistenciji, on bei u okrilje grupe, klase. Trai orijentaciju. Zbunjen je arolikom slikom drutvenih odnosa koja se stalno menja. SOCIJALNA LITERATURA se od knjievno-socijalnog bofla koji se prodaje radi profita jer je porasla potranja za socijalnom literaturom, razlikuje se i dubinom pogleda na stvari, i solidnou umetnike obrade, i tanou zakljuaka koje povlai ili koji joj se nameu iz od nje uobiajenog materijala. Ne stoji to to graanska kritika, deplasiranou svoje larpurlartistike argumentacije, obino rei tendencija daje smisao gadnog, stranog, vulgarnog i zlonamernog, prilepljenog za fino tkanje umetnike forme divljakom rukom, koja prlja tu finu pauinu dnevnim ivotnim pitanjima. PRAVA TENDENCIJA stvaralac je nosi u sebi kao svoj sastavni deo. Ona ak moe biti i nesvesna, kao najintimniji nagoni i oseanja. Umetnik je, od kad postoje klasne razlike, nosio u sebi tendenciju svoje klase. Vladajui redovi uvek se trude da potine duhovno stvaranje svojim interesima, zarobljavajui tako mase religijom, svojinom, umetnou. Najvei graanski pisci su svoje aktivne tendencije svoje klase izraavali adekvatno, uverljivo i oseajno. Ruso, Didro, Lesing; ilijen Sorel, Een de Rastinjak... Socijalna litaratura je u pravom i dobrom smislu tendenciozna kada autor u svojoj linosti koncentrie ive tendencije mlade

klase i nalazi za njih prirodni, adekvatni i najuverljiviji izraz, organski stopljen sa sadrajem. Dalje odnos forme i sadraja uzima kao organsku vezu meusobne zavisnosti i nadopunjavanja. Jedno zahteva drugo. Socijalna literatura odraava drutvene odnose u kojima nastaje. Greka je misliti da je ona tu da menja drutvo. Antagonizam klasa menja stanje i situaciju. Socijalna literatura je kao ogledalo te situacije i borbe. Stvaralac zavisi od socijalnopolitikih usl ova u kojima stvara. Ne sredstvo za borbu.