Stolece

XVIII
XVIII

2012.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
: Studium (liberalium) litterarum

XVIII . . . . . . . . . . .
: XVIII . . . . . .
9
81
Julijana Beli Genc: Tema i dilema: kanon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90

: XVIII . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107

: . . . 127
: . . . . . . 132

:
. . . . . . . . . . . . . . . 158
Sneana Milinkovi: Drugaiji pogled na anrovski problem prie . . . 191

Iva Draki: Estetizacija duhovnog prostora u XVIII veku . . . . . . . . . . 199

: Ars memori:
1818. . . . . 208
a
Naa Kurtovi Foli: Promenljivist urbanog koncepta u gradu

XVIII stolea . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220
: 18.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
:
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244
: . . . . . . . . . . 252
Ivana Prica: Graenje kineskog vrta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255

: , (, ,
) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274
Mirka Zogovi : Marko Polo o drugom i drugaijem . . . . . . . . . . . . . 280
XVIII . IIX . . . . . . . . . . . . . . . . . 291
XVIII
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 295

XVIII
18.

.
, .

( , , ,
, , , ,
, , ). , ,
, , ,
,
. XVIII
,
.

( ).
, .

XVIII ,
, .
je
.
XVIII
,
.
T , ,
.

Studium (liberalium) litterarum

VIII
, ,
, , ,
;

.

, .

.
.
.

.

.

(enkomion) (psogos).1
.
.
progymnasmata ( )
.
, ,
; .

,
. . Aphthonii Progymnasmata, VIIIIX.
1
.
;

. VIII ()

,
.
,
,
, .
,
,
, . ,
. , ,

.

VIII , ,

.
; ,
, , enkyklios paid eia;

;
, .
VIII ,
,
.
,
, ,

.

. ,
;
.
. :
10

.
,
, ,

VIII ;
I
.
, ,
-
1815. .
***

(1805).
1925,

, , .2
1725. 1737. ,
; 1739.
,

; , ,
.3
1739.

, ,
.
,
.

.
;
.
2
3
, 1925, . 13, . 197203.

, 1925, . 13, . 196.
11
:
, , , , .
:
, , .
VIII ,
, ,
.4

.
; ,

VIII . ,

,
, , ,

.5

, ,
; ,
.
,
, , ,
. ,
; ,
.
.
,
.
***
studium littera
rum.
, ,
. , . , 1952; . 125.
. , . , 1970; . 297.
(. 197198
), (.
202).
4
5
12
, , rtes doctrinae liberales; studium gene

rale. tudium litterarum

; , ,
.
tudium litterarum,
, .
.
, , ,
studium generale enkyklios
paideia.
. tudium
litterarum ,
. ,
,
.
liberalis.
doctrinae artes libera
les. ,
tudium litterarum.
, ,

, .
littera

.
. litterae ,
, , (litte
ras discere, scire);
: , ,
; , , ; .
litterae
.
, .
litterae : (
, , .), () ,
.
litterae : ; (
13
); , , ,
.
litterae
200. .
, , ,
, STUDIUM LIBERALIUM LIT
TERARUM.6 , .
litterae,
/, /
, .
,
. , , (
) ; ,
; ,
.
.

theri praxis ,
.
***

. ,
, doctrinae librales
studium (liberalium) litterarum.
, , ;

artes liberales.
enkyklios paideia.
() orbis
dotrinarum.
, ,
.
. ,
6 CIL, 13, 1910. Oxford Latin Dictionary. Clarendon Press. Oxford 1982 (reprint
1985); p. 10351037.
litteratura, : , ; ,
; , ; , .
Ibidem.
14
, eleutherai epistmai; ,
.

.
,
.
, artes liberales,
,
, V .
,
(trivium), , , (qu
adrivium).

.
. , ,
, ,
ars doctrina disci
plina. artes (
) ,
; doctrinae
, ,
.
,
VIII .
.
. ,

, ; , ,
, .
,
;
artes liberales liberales doctrinae;
liberalis eruditio, liberalis studia, artes ingenuae;
, , eleutherios pai
deia, eleutherai epistemai .7
Aristoteles, Polit., 1338 a 32; Pseudo-Plato, Axiochus, 369b (
eleutherotatai epistmai).
7
15
, ,

. ,
, ,
, ,
, ;
,
. , VII
VIII , -,
,
.
.
(studium generale).

.
.

. ,
,
, .
,
.

,
. .
, .

.
, , ,
.
, ,
,
. ,

.
16
, ,
, .

. , studium generale,
enkyklios paideia. , ,
, ,
. ,
,
; ,
,
, , .

, ,
, ,
, . ,
()
,
.

, ,
. .
;

, . .
,
, .
, ,
, . ,

, .
, , ;
.

.

, ,
,
; , ,
17
studium litterarum studium liberalium litterarum.

-

. ,
, ,
.
***
,
,
: , (vita contemplativa),
, (vita activa). ,
, ()

. -
,
, , : ,
, , .8
,
,
.
, -
, ;
, -
,
; .9
, ,

contempla
tio rerum cognitioque ;
,
,
liberalissimum
8
9
18
Cicero, Tusculanae disputationes V, 3, 89.

Diogenes Laertios, VIII, 8.
,
.10

theri, vita contemplativa.

;
.11
, theri,
.
,
theri,

VIII .

. ( ,
, .)
,
,

.

,
.
. ,
.
,
, ,
, .
, , :
,
, .
rs doctrina
10 Cicero, Tusc., 1. c.: raros esse quosdam qui ceteris omnibus pro nihilo habitis rerum naturam
studiose intuerentur; hos se appellare sapientiae studiosos (id est enim philosophos); et ut illic liberalis
simum esset spectare nihil sibi abquirentem, sic in vita longe omnibus studiis contemplationem rerum
cognitionemque praestare.
11 , Theae
t, 173c175d; Rep. 540 ac; Symp. 210b212a.
19
, , .

,
.

, ,
,
. VIII I
,
, . ( ,
, .)
-

; , ,
; , . ,
,
,
, .

, .
,
, , ,
,

,
. , , .
, ,
, , ,
, , ,

, ; ,
,
,
.12
Plato, Symp. 210d. . : ,
. , , 1970; . 8283.
12
20
()

. ( epistmn mian,
mathma.)
: ,
,
();

, ;
.
, ,

, ,
artes sive doctrinae libera
les.
.
, , ,
- (oikts doulen),
, ,
,
(epitdeumatos henos). ,
. ,

. ,

; , .
.
- .
gapo ()
( ).13
,
,
.

: there, theria.
,
()
. . . Menex., 240c.
13
21
:
, ,

,
.14

. VIII
I
,

. . ,
,
;

.
, ,
,
. , ,

,
.
;

, .

-
, ,

, ;
, .

(theri) .
,
,
-.
. R. G. Bury. Plato, The
Symposium, . ., . 127.
14
22
, ,
,
;
.15
(, ),
,
.

IV :
, -
. ,
,

;

, ,
, vir bonus dicendi peri
tus.16 , ,
.

,
. , ,
, ,
, , -
, , .

,
, ,
.
VIII I . ,

,
. ,
,
. :
15
16
Plato, Theae t., 173c175d.

Quintilianus, Institutio oratioria, XII, 1.
23
, , ,
, ,
. , ,
; , ,
, ; ,
, ; , ;
, ; , ,
, . :
, , ;
, .17
, ,
,
-: ;

.
,
, , -
,

.
,

, :

( ), ,
, , ,
,
,
.18
,
,
( );
.
17 , . . . .
., . 83.
18
8384.
24
, . . . . ., .

.
,
,
.
:
, ,
( ) [ there]
[, . ] [
]? , [
, , ]
, [,
], [], ,
? ,
, ,
.19

.
. ,
,

, -,
. , ,
. , ,
,
.
,
;
. , ,

,
.
84.
19
, . . . . .; .
25
*

.
(doctrinae liberales) (stu
dium liberalium litterarum),
.
VIII

; ,

. , :
studium (liberalium) litterarum

. . ,
.
, ,

. ,
,
, .

, , ,
, , ,
()
.

,
, .

, ; .
-
- VIII
.
,
,

26
- .

. , ,
. , , ,
.
, ,

, ,
,
( )
( )
. ,
. .

( ) , ,
.
.
: , ,
. (
: , ,
.) :
, , .

(
). , ,

, , ,
, , ;
.
,
.
.
studium liberalium litterarum.
,
, ,
.
,

27
, ,
.
.

; , ,
.

, , ;

.

,
,
,
; , theri.

vita contemplati
va theri
.20 , ,
, , -
, . ,
, ,
- ;
, , .

;
.
;
;
. , ,
. ,
teleia eudaimonia
20 Aristoteles, Ethica Nicomachea, X, 1177a1179a. , ,
. Protrepticus, fr. 6.
28
esti thertikon.21
;
.
, , ;
theri, vita contemplativa
. ,
, ,
,
.
,
(thertik
ousa)
, (autarkeia),
(scholastikon) (atryton).

;
.

, ,
studium liberalium litterarum, artium, doc
trinarum. .

, , ,
.
.22

.
,

,
doctrinae liberales
studium litterarum
,
, .
21
Aristoteles, Eth. Nicom., X, 7, 1177a.
, ,
, , rbis doctrina
rum enkyklios paideia (Instit. orat. I, 10, 1).
22
29

. doctrinae liberales
;
, ,
, ;
;
.23
,
, .

doctrina, studium litterarum
,
,
;
. ,
haec studia adolescentiam alunt, senectutem oblectant,
secundas res ornant, adversis perfugium ac solacium praebent, delectant domi,
non impediunt foris, pernoctant nobiscum, peregrinantur.24

; , ,
. ,
, .

;
, .25
,
,

VIII
,

.
23 . , ,
, . .
, . 14 (1:14. 1924; . 198(b).
24 Cicero, Pro Archia poeta, VII, 16.
25 Diogenes Laertios, V, 14.
30
***

studium litterarum doctrina
. , studium
.

.
, .

vir bonus dicendi peritus.
studium litterarum

.
, :
. ,
,

, , ,

. studium litterarum

, ,
, ,
(laudem atque hone
statem). , honestas,
, , , ,
. ,
,
, .
, ,
, ,
, , ,
d laudem atque virtutem .
, virtus,
, .
, ,
,
, ,
31
, ,
cum ad naturam eximiam atque in
lustrem accesserit ratio quaedam conformatioque doctrinae, tum illud nescio
quid praeclarum ac singulare solere existere. , ,

.26
: ,
;
,

.
.
studium litterarum;
.
artes liberales liberales doctrinae;
, eleutherai epistemai. , ,

, studium generale enkyklios paiedeia.

. , , ,
,
(, ). ,
, , VII VIII ,

. ,

, . , ,

,
, .

/
. ,

, , , VII
VIII . ,
,
26
32
Cicero, Pro Archia poeta, VI, 14 VII, 1516.

/.
, , .

.

artes liberales;
. ,
, VII
VIII , . ,
,

.

;
. ,
VII

. XVIII ,
,
:
.
. VIII
,
,
, ,
, ,
,
.

;
. ,
,
,
. ,
33
, ,
I

.

:
(- ),
( .)
,
, (
).
, , .

: ,
, (. ) .
, ,

; ,
: .27
,
,
,
;
: ,
.
, ,
-.
***
, ,
, , , ,
.

, 1740,
, ,
27
, ,
1925; . ; . 198.
34
, ,
; ,
( ).
,
,
. ,
,
, , . ,
, ,

. ,

,
.

- .
,

.

.
, VIII I ,

, ,
,
, ,
,
.

.
, ,
,
. (
). ,
, ,

35

. , ,

.
. ,
,
,
theri praxis; ,

.
;
, ,
.
,
, ,

VIII .
,

, ,
.
,
.
***
,
.
, .

.
, . ,

;
,
.
;
36

, ,
.28

; :

.

.
:
, ,
.
: . : Est
deus in nobis: agitante calescimus illo / Sedibus aethereis spiritus ille venit.
: ()
: ,
.

. ,
, (Sedibus).
.
. ,
:
Est deus in nobis: agitante calescimus illo,
Sedibus aethereis spiritus ille venti.
,
.
.
; ;
.
:
: ;
. .
28 .
; ,
, . ,
.
37
, .

. ,
.
. , ;
.

. .
,
. Ars amatoria
;
,
. ,
.
:
Est deus in nobis, et sunt commercia caeli:
Sedibus aetheriis spiritus ille venit.29
: ()
: .
.

. .
, ,
.
:
; . ,
, .
.
.
. :

.30
,

29
30
38
Ovidius, Ars amatoria, III, 549550.
Ovidius, Ars amatoria, III, 529552.
,
.
,
Ion. ,
, ,
.31

,
,
, ;

.
.
.
:

. , ,
.

. .
.

.
.
.
. ,
, ,
. ,
.
.

:
Est deus in nobis: agitante calescimus illo.
Impetus hic sacrae semina mentis habet.32
31 A. Kamblis, Die Dichterweihe und ihre Symbolik. C. Winter, Heidelberg 1965; . 52
(. 96), Ars amatoria, I, 27.
32
Ovidius, Fasti, VI, 56.
39
: :
.
.
,
,
,
.
. .

.
, .

.

, .33

- ,
.
semina mentis sacrae. (mens)

mens I
.34 (semina mentis)
.
rationes seminales ( spermatikoi logoi)

, ,

; , ,
, ,
, ,
.
,

33 Ovidius, Fasti, VI, 78; Fas mihi praecipue vultus vidisse deorum; / Vel quia sum vates; vel
quia sacra cano.
34 . . Cicero, Tusculanae disputationes, I, 66: nec deus ipse alio modo intellegi potest nisi
mens soluta quaedam et libera omnia centiens et movens.
40
. ,
.
,
Est deus in nobis,
,
.
, , ,
,
;

, .

, , , ,

. (,
.
, ,

. .
commercium.
, , et sunt
commercis caeli. : () .
,
,
. (
.)
commerci
um. ,
, ;
(
). religi
. (
.)
.
,
Est deus in nobis,
; ,
,
41
; ,
-
semina mentis.
,
,

,
; , ,
.

. sedibus aethereis (
), , ,
, ,
.
, , ,

Est deus in nobis. ,
,
.
auctori
tas maiorum. , ;
, .
,
.
Est deus in nobis ;

.
.

.
, ,
.

.
42
***

. . , , ,
, .
.
. .
. ,
;
. , ,

: .
.
;
.
.

delectare et docere dulce et utile.

vir bonus dicendi periotus. , ,

,
,
,
VIII I , ,
.
, ,
. ,
.
, ,
.
, .

. :
Os tenerum pueri balbumque poet a figurat.
Mox etiam pectus praeceptis format honestis,
Asperitatis et individiae corrector et irae.
43
, : ,
.
, , .

. ,
.
. , 126 128129
.
127 : Torquet ab obscaenis iam nunc sermonibus aurem. ,
.

, , ,
,
; ,
.
. , .
126127,
,
.
. , ,
,
.35 127,

,
,
,
; ,
. -
-.
, ,
;
(paedagogus
).
.
, ,
35 (Institutio oratoria I, 9, 2). ,
, .
, , ; ,
.
44
;
.
-
,
, ,
; , ,

.36
-
;
.
.
,

. ,
126
.
127.
,
:
. . ,

.
,
,
.
.

.
,
,
36 Tacitus, Dialogus de oratoribus, 29: At nunc natus infans delegatur Graeculae alicui ancillae,
cui adiungitur unus aut alter ex omnibus servis plerumque vilissimus nec quiquam serio ministerio ac
commodatus. Horum fabulis et errorbius et vitiis teneri statim et rudes animi inbuuntur, nec quisquam
in tota domo pensi habet quid coram infante domino aut dicat aut faciat.
45
,

.37
,
. .
(118138)
.
(126, 128219).

. ,
, - ,
; 118138.
, ,
;

polis, .38
,

.

.

. , ,
, . Carmen saeculare,
37
E. Fraenkel, Horace, At the Clarendon Press. Oxford, 1959. ( 1957); .

390. 127 I
in usum Delphini. 127
I
, . ,
, , torquet ab abscoenis (Hor. Ep. II, 1, 127), : Pra
eclara cura vetteribus fuit conservandae puerilis castimoniae. Non absque suma ergo prudentiae ratione
qui sunt a Ludovico Magno his operibus praepositi iubent nos resecare si quid in poetis aliisve auctoribus
forte occurrat obascoenum. Quinti Horatii Flacci Opera, cum interpretatione et notis Ludovici Desprez.
Tomus secundus. Ed. nova et correcta. Typis Regiae Universitatis Hungaricae. Budae, 1817; p. 390391.
38 . . Horaz, Satirem und Episteln. Auf der Grundlage der bersetzung von J. K. Schn
berger Lateinisch und Deutsch von Otto Schnberger. Schriften und Quellen der Alten Welt, Band 33.
Akademie-Verlag. Berlin, 1976; 327. Q. Horatius Flaccus, Briefe. Erklrt von A. Kiessling. Bearbeitet
von R. Heinze. (Anhang: Horazens Buch der Briefe von R. Heinze.) Weidmann, 1968, 8. Aufl./Nachdruck,
1970; 199, 223 (ad v. 138).
46
.

carmina ;
, ;
; .

,

.

, , carmine
di superi placantur, carmine Manes (. 138).
,
. ,
manes
. manes
.

- (Orcus, Dis,
.).39
Manes -
-
.40
, ,
- , .

,
.
.
.

39 Cyril Beiley, Manes The Oxford Classical Dictionary. Edited by N. G. L. Ham
mond and H. H. Sculard. Second Edition. Clarendon Press. Oxford, 1970 (reprinted 1973); 643.
40 Horaz, Briefe. . ; . 223, : Manes, wozu di glecihfalls gehrt, steht
fr inferi schlechtweg, die Mchte der Unterwelt.
47
. , , .
.
***
118138
, ,

.

; , ,
,
, , .
,
, ,
,
,
, , -. ,

;

, ,
, ;
.41
, ,

.42 ,
,
.43

, .44
,
, ,
,
.45
41
Plato, Respublica, 607a.

. Plato, Respublica, 598d ; . 595, 597.
43 Plato, Respublica, 377b.
44 Plato, Respublica, 599d .
45 Plato, Respublica, 605 .
42
48
Politeia,
,
,
.
,

.

, , ,
, -

.

.
;
.46
VIII

. ,
.

.
, ,
.

.
: ,
. (
) .
,

auctoritas maiorum.
46
. 200.
. . . , 1925;
49

. :
,
// , , ,
.47

()
. ,
,
, ;

, ,
.48 , ,
, ,
;
, .
, ,
,
. ,

.49 , ,
, ,
.50

,
, . ,
, , .
,
.
, :

, .
47 , . , . ,
1925; . 199. . Gaudentius,
.
48 Plato, Respublica, 376e403c; 595a608b.
49 Plato, Apologia, 22; Ion, 533d534c.
50 Plato, Phaedrus, 245a.
50
,
, .
.
,
.
.

, ,
:
, , ,
; , ,
, .51
, , ,
, , ,
.

.
, . ,

.
, ,
.52

.53
***

. , ,
51 , . . . . ,
1970. . 1011. ( 719).
52 . . William K. Wimsatt Jr. Cleanth Brooks, Literary Criticism. A Short History. : Clas
sical Criticism. Routledge and Kegan Paul. London, 1957 (reprint 1970). . 6.
53 Plato, Phaedrus, 245a; 265a. . J. W. H. Atkins, Literary Criticism in Antiquity. Methuen.
London, 1952. . 5253.
51
, ,
, .

.

- .
,
, .

.

.
prodesse et delectare
(qui miscuit
utile dulci),54
.
, ,
,
. ,

;
,
.
, , ;

I II , .
; , .
,
;
.

. ,
, ,
. ,

. , ,
. ,
54
52
Horatius, Ad. Pisones, C. 343.
,
: . , ,

:

;

. , ,
, .

. II , ,
.

.

,
-
,

.
, , ,
- auctoritas,
, ;

. ,
, ,
. (
);
, , .
, ,
;

. .
, , IV .
,
, , ,
53
:

. ,
.
,
,
.55 ,
.56

,
. (,

.)
:
,
; ;
.

.57
IV

.

, .58
,
415.
.
; , , ;
55
Carm. 1, 2, 8, ad Seleucum, 245ss. ; ,

,
. . Hans von Campenhausen, Griechische Kirchenvter. 4. Auflage. W. Kohlhm
mer Vlg. Stuttgart, 1967. . 102.
56 I. P. Sheldon-Williams, The Greek christina Platonist Tradition from the Cappadocians to Maxi
mus and Eriugena. VI y: The Cambridge History of Later Greek and Early Medieval Philosophy. Edited
by A. H. Armstrong. Cambridge U. P. Cambridge, 1967 (reprint 1980). . 438 d.
57 . H. Chadwick, : The Cambridge History of Later Greek and Early Medieval Philo
sophy. Edited by A. H. Armstrong. Cambridge U. P., 1966 (reprint 1980). . 160161.
58 . . H. von Campenhausen, Griechische Kirchenvter. . . . 125 d.
54
,
.59

,
. ,
.

. ,
,
. (
, .)

;
; , , :
.
, ,
, , .

V/
IV ,
, -,
; , ,
III/IV
. .
;
, -.
, ,
- ,
. ( , ,
,
-
.) , IV
.
,
59 H. von Campenhausen, Griechische Kirchenvter. . . . 127 d. .
A. C. Lloyd, The Later Platonista. IV, 314: Neoplatonism in Alexandria; : The
Cambridge History of Later Greek and Early Medieval Philosophy. . . . 314.
55
, .
, ,
, ,
.
***
, , ;
.
40. 120.
.
- .
, . .

. , .
. (
.)
-
.
,
.

, ,
,
. .

;
,
, . , ,
,
-
.

, , ,
.

:
;
56
;
,
;

;
.

. , ,
. , ,

.

, ,
.

,
. ,
, ,

.
. ,

, , ,
. , ,
IV
;
;

;
, ,

.
.

.
,
,
;
57

, 392. ,

. ,
,
, . ,
,
. ,
, ,
theri; , .
, , .

; -
, -
; , -
,
. ,
,
.60

,
, -
- .

.

.
. ,

,

;

.

(theri),
, ,
60
58
Syneslus Cyrenesis, Dion, V, 1.
(vita contemplativa).
, ,

,
.

, ,

: ,
(theri); ,
- , ,
; ,
.
***

.

.
, ,

, ,

. , , .
, ,

,
,
; , ,
. , ,

.

.

59

.

theri,
, , ,

, ,
. , ,
,
; ,
. ,
,
.
-
,
,
-

.

: ,
, .
,
, . ,
,
, ,
,
. ,
(gnosis),
,

; ,

,
, .

60
.
.

.
.
, ,
; ,
, . ,
,

,
. ,
, ,
, , , ,
, , (olor musicus);

.

-
.

, ,
: . ,
. .
, -.
, - ,
.

, ,
, , , , ,
.
, .
, :
.
,
, .

61
; ,
.

.

,
.
, , ,
, / ,
, .
,
,
.
, , ,
,
.

,
. ,
,
,

,
. , ,
;
.

. ,
; ,
.
()
vir bonus dicendi peritus.
.

.

: ,
62
, .
.
***

.
. ,
:
, ,
.
.

.
studium lit
terarum ,
.

,

.

;
,
, , ,
.61

,
, .
. , ,

. , ,
.

61
, . . . , 1925. . 200.
63

flexanimus.
flexanimus .
, ,
. , ,
.
.
. , flexanimus .
, ,
. -
flexanimus ,
.
flexanimus
.

, ,
,
: tantam vim habet illa, quae recte a bono pota dicta est flexanima atque
omnium regina oratio.62 ,

oratio flexanima nego je i
slikovno naziva regina ,
.
.
flexanimus , ,

.63
, ,
-.

.

/flexanimus , .
Gradus ad Parnassum,
,
62
Cicero, De oratore, II, 44, 187.

Pacuvius, frg. 177, : O. Ribbeck, TRF (2. . 1871, Hildesheim, 1962); ,
Pacuvius, frg. 187, : Remains of old Latin, II, ed. E. H. Warmington, London, 1967; p. 232.
63
64
rhetorica,
flexanimae studium suadae regina molli concilians sibi corda voce,
Suada,
, flexanimus.64 Gradus
ad Parnassum
1702; VIII .
, .65
-
,
. , ,

.

flexanima regina.
-
,

. , , ,
,

. ,

.
,

;
.
, , .

psychagogia .
64

.
I : Gradus ad Parnassum in
usum iuventutis scholasticae, Budae, Typis Typographiae Regieae scientiarum Universitatis Hungaricae,
II, 1827, p. 1519; 1688.
65 , .
1879. . . (Koch).
65
, ,
psychagogia.66
, ,

. , ,
frenum () frenare ( )
.
.

.
.

.
,

;
IV ,
, .67

;
.68

.69
,

,
66
sdere.
67
68
Plato, Phaedrus, 261a; . 271c.

Cicero, De oratore, III, 9, 36: se calcaribus in Ephoro, contra enim in Theopompo frenis uti
Cicero, Brutus, 56, 204. Quintilianus, II, 8, 11. . Cicero, Ad Atticum, VI, 1, 12.
Plinius, Epistulae, IX, 26, 7: hoc intellegi volo, laxandos esse eloquentiae frenos nec angustissi
mo gyro ingeniorum impetus refringendos.
69
66
,
,
.
.

;

. ,

.

-
,
, ,
.

. ,
,
(. ).70 Vir bonus
,
vir bonus dicendi peritus,71

,
.72
,

.73

70 Cicero, Tusculanae disputationes, V, XVI, 47: Sic enim princeps ille philosophorum /Socra
tes/ disserebat: qualis cuiusque animi adfectus esset, talem esse hominem; qualis autem homo ipse esset,
talem eius esse orationem; orationi autem facta similia, factis vitam. : adfectus autem animi in
bono viro laudabilis, et vita igitur laudabilis boni viri; et honesta ergo quoniam laudabilis: ex quibus bo
norum beatam vitam esse concluditur.
71 Quintilianus, Institutio oratoria, XII, I, 1.
72 Quintilianus, Institutio oratoria, I, Prooemium, 9: Oratorem autem instituimus illum perfec
tum, qui esse nisi vir bonus non potest.
73 Quintilianus, Institutio oratoria, II, XVII, 43: rationem dicendi a bono viro non separamus.
67
;

psyches agathes kai pistes eidolon esti.74
vir
bonus-

, ,
,
.75
. ,
(
) (),

.
,
, .
,
;
, studium litterarum.
, ,
.
.
.
***
,

. ,

, ,
, ,
, ,
74
Isocrates, Nicocles, 7.
J. W. H. Atkins, Literary Criticism in Antiquity, Methuen, London, 1952; 126127. Ju
lius Jthner, Isokrates und die Menschheitsidee, Wiener Studien, 47 (1929) 2631. Wolf Seidle, Redekunst
und Bildung bei Isokrates, Hermes, 80 (1952) 257296.
75
68
-.
. , ,
;
.

. ,
, 350,
IV/III .
. 485,
V/IV .
?

,
( )
( ,
, ).

. ,
-

.
.

.
,
De oratore,
,
exemplum,
. .

.76

.
76
. O. Gigon, Demetrios von Phaleron; Lexikon d. Alten Welt. Artemis, Zrich-Stuttgart,

1964, Col. 714.
69

, .

, , .
: ;
,
.
,
, , .77
, flexanima
atque omnium regina oratio, , ,

.78
.
.
.
. , ,
317. 307. . .
,
.

.
,

.

.
, ,

.79
, ,
, .
,

77
Cicero, De of
ficis, I, 3.
Cicero, De oratore, II, 95.
79 Diog. Laert, V, 5, 75. 82.
78
70

exemplum
,
.
/,
,

.
exemplum
.
,
. ,

.

, ; ,
. ,

.
, ,

, ,
, , ;
.

.

.
, ,
.
.
.

. ,

71
.80
,
, ,
.
, ,
. ,
. , , ,
.

, ,
. ,
, ,

.
***
,

,
- .
,
.
,
,
: ,

.
: Numerario, oratori potentissimo.81
,
. , ,
senatus ,
; , VI/V .

80 (, 18, 7) , II ;
, .
81 . . . ,
. 1925. . 200.
72
;

numerarius.

, 300. .
1925.

. . ,
.82
,

numerarius.

;
numerario Numeriano.
, scriptore
Historiae Augustae.
,
Historia Augusta,
III
. ,
, 282. 285: (Carus),
, (Carinus) (Numerianus). , ,
, .
.

. ,
,
, ,
- , .

(Bibliotheca Ulpiana);
: Numeriano Caesari, oratori temporibus
suis potentissimo ,
.83
82
. .
83 Carus, Carinus et Numerianus (Flavii Vopisci Syracusii), VI, 3. Scriptores Historiae Augustae,
III (Loeb Class. Libr., No 263), p. 434.
73
, ,
:

: Numeriano, oratori potentissimo ,
.

.
, .
,
,
-
exempla.
,
VIII .
***

.
; ;
,
auctoritas
, (exemplum),
;
,
.84
, auctoritas ,
,
, ;

.85 ( confirmatio.) ,
,
.
84
Quintilianus, Institutio oratoria, V, 11, 36: adhibebitur extrinsecus in causam et auctoritas.

Quintilianus, Institutio oratoria, loc. cit.: si quid ita visum gentibus, populis, sapientibus viris,
claris civibus, illustribus poetis referri potest.
85
74
.
, , , (
) ,
() .
.

. ,
.

,
.86

, VIII . ,
.
Auctoritas ,
, .

. auctoritas

, ,
?
.
.
,
.
.
:
Cura sophi fuerant olim regumque ducumque
Praemiaque magna antiqui tulere sophi.
: ,
.

.
. ,
86
. Quintilianus, Institutio oratoria, V, 11, 39.
75
. ,
;
.
. , ,
, VI .
. (

.)

, ,
:
, .
-
Cura sophi fuerant sophos (sophus)
, .

; , ,

.
sophos
.
sophs ;87
sophus
,
.88
, sophos
87
, , , ,
(1236, ed. Marx).
. Oxford Latin Dictionary (ed. by P. G. W. Glare; The Clarendon Press; Oxford,
1982; reprint 1985; p. 1792).
(De fin. II, 8, 2425). , sophs,
(. Remains of Old Latin, ed. and transl. by E. H. Warmington; Howard U. P.W. Heineman Ltd.;
Cambridge Mass. London 1967; . 1938; Vol. III, p. 64 Lucilius, Book V, frg. 200207).
, ,
(III 14, 9 victor sophus; IV 17, 8 gubernator sophus factus), (VI, 32, 4 te sophos
omnis amat). , , .
88
. Dictionnaire Latin-Franais par L. Quicherat et A. Davelny (nouv. Ed.; L. Hachette; Paris 1858;
1105) , , ; Menge-Gthling (Lat.deutsch. : deutsch.lat. Hand
und Schulwrterbuch, Teil I; sechste Auflage; Langenscheidt; Berlin-Schnberg, 1932; 707) sop
hos/sophus .
76
(te sophos omnis amat, VII, 32, 4).

I
1557
.89
Cura sophi fuerant,
, sophos.

,
, .

sophos (sophus)
.

(IV )
(V ), -
; (VI ).90
.

Cura sophi fuerant
.
.
.91 ,

, , Cura sophi fuerant
.

.
Venantius Honorius Clementianus Fortunatus, 530.
. .
89
, ,
(Xenia Apophoreta),
, 80 (Liber spectaculorum).
.
90 , ,
(VII, 32, 4), : M. Valerii Martialis Epigramaton Libri, mit erklrenden An
merkungen von Ludwig Friedlaender; Verlag Adolf M. Hakkert: Amsterdam, 1967; Neudruck der Aus
gabe: Leipzig, 1886; p. 490.
91 Fortunati Opera poetica, edidit F. Leo. Monumenta Germaniae historica, AA IV, 1, Berlin
1881 (= s. Auflage).
77

. 565. ,
, . .
. .

.92 600.
,
Venantius Pictavensis. .
.93
, De vita S. Martini.94

, , .
, ,
, ,
.
;
.95
531,
I, ,

.
II (565578. .).
,
,

, ,
.
- .
92 , (Austria),
, (Francia occidentalis) .
, .
, , ,
I , , .
93 MGH, AA;
B. Krusch, 1887, Levison-Krusch, 1919.
94 ,
-
-, .
95 .
; De excidio Thoringiae
(planctus); ,
.
78
Cura sophi fuerant

antiqui tulere sophi.
sophos
: ,
,
, (redditio, inclusio).

.96 -
.97 .98

, ,
.99

, , ,

.
-

I .100

.
96 , ,
(., , multi et graves dolores inventi parantibus et propinquis multi. Cic. Verr. V, 45, 119. .
Quint. Inst. Or. IV, 3, 34.
97 . unum illud tibi, nate dea, proque omni
bus unum (Aen., III, 435); : ipsum obtestemur veniamque oremus ab ipso (Aen., XI, 358),
ipsum ipso , . . H. Laus
berg, Hanbuch d. Literarischen Rhetorik, Mnchen, 1960; 317.
98 ante novis rubeant quam prata coloribus, ante (Georg., IV,
306), redditio . inclusio , ante
.
99 .
VI Cura sophi fuerant olim regunque documque / Praemiaque magna antiqui tulere
sophi redditio incluio - .
,
: Un chrtien nacraint rien, ne dissimule rien, / Aux yeux de tout le monde, il est toujours
chrtien. P. Coneille, Polyeucte, martyr ( 1643), V, 2, 1549. .
Caesaris et nomen et faman tot ferre per annos, / Tithoni prima quot abest ab origine Caesar. (Georg.
III, 47). H. Lausberg, . .
100
. . R. Herzog, Venantius, : Der kleine Pauly, Lexikon der
Antike, V. ol. 1163, 35 ( ). L. Arbussow, Colores rhetorici, Gttingen, 1963; p. 105106.
79
Cura sophi fuerant . ,

-
:
.
,
, , ,
, .

; , . (

.) ,
,
,
,
;
-
.101 ,
, ,
.
Cura sophi fuerant
.

.
,
. ,
,

.
101 ;
(). . Ve
nantius Fortunatus, y: The Oxford Dictionary of the Christian Church. Second edition edited by F. L. Cross
and F. A. Livingstone. Oxford U. P. London, 1974; p. 1431.
Pange lingua Vexilla regis.
80
XVIII
, ,

a) ; )
;
)

,
.
,
,

,
XIX XX . ,
, XII
, XV ,1
,
:
1. (, )
.
2. (
).
3. ,
.
4. -,
.
1 , , , . 7, 2010,
201218; , , : 1459. ,
, , . CXXXIV, . 32, 2011, 8797.
81

XVIII , ,
.
: , ,
, -,
,
, , , .
XVIII ,
, ,
,
, ,
, , .
, ,
-, -,
XVIII XIX
, .

,
, ,
, , . ,
, ,
,
.2 ,
,
, ,
, , .3

, ,
,
.4
2 , VIII , . , ,
, . 26, 1986, : . , . , . , .
.
3 , ,
(1733), , . LVI, 1884, 135294; ,
1753. ., 1903.
4 . , . ,
, 1907 s.a. , ,
82
XVIII
, ,
.5 ,
.
: ,
.6
:
, ,
, .
, . . ..7

XVIII , ,
.
, .
,
( XVIII )
.
, .
, ,
,
.

,

(1690).
, (1772), ,
.
(17671769).8
, . I, 2008, 7782.
5 . 10, 11 14 . , ,
, : , , . 66,
1990, 178196; , , : ,
, , . 38 ,
1989, 175181.
6
,
, : , 1788, 83.
7 . , , 185.
8 , , ,
1996, 6162.
83
, ,
, , ,
,
(), , ,
,
. ,
, , ,
: .9
XVIII ,
.
, , , ,
.10
( , 1714;
1761, 1765)11
.
( ) ( ,
XVIII ).12

, .13
.
I ,
,
,
(18821951),
1941. .14
9
, , , LXV, . 437, 1972, 64.

, (oo 16901737),
, 3, 1997, 179189.
, 18.
, , . DCLXIV, . 28, 2010.
11 , XVIII , : VIII , . ,
, , . 26, 1986, 5580.
12 , VIII , 1978.
13 , , ,
XVIII . , : . ,
1970, 457469; , , : ,
. , , 1998, 349360.
14 ,
. , : ,
, 1970.
10
84
XVIII

. , 17. ,
, (
) ().15

.
,
,
.
,
, , ,
,
, .16
, ,
.
.17
,
,
.18

, .
.
- 1726.
, .
.
, ,
, .
(
, ).
15 . , . ,
, 188189; ,
( - ),
42, 2010, 5157.
16 . , ,
, . 24, 1988, 273290; ,
(oo 16901737), , 3, 1997, 179189.
17 , , : ,
, . 22, 1973, 254.
18 , . 2 : , - 18. ,
2, , 1992, 149159.
85

.

,
XIX .19
XVIII
, -
.20
. ,
( ).21
.

, 1734/1736. .

, ,
I
.22 ,
,
(1757). ,
.23
,
.24
,
19 , XVIII , :
XVIII , . . , , .
XXXII, . 8, 1986, 303319; ,
, , 24,
1988, 273296.
20 ,
XVII XVIII , , . 1819, 1996, 6978.
21 Danica Petrovi, Ukrainian Melodies in the Serbian Monastery of Krka /Dalmatia/, Muzikoloki
zbornik, XIV, Ljubljana 1978, 3548.
22 , , , . 2 .
, ,
, 2007, 226.
23 (
); , -, ,
1971, 4245; . , , :
XVIII , . . , ,
. 26, 1986, 175183.
24
, , XVIII ,
, VIII, 1959, 83106.
86
XVIII

.25

.

,

.
,
.
XVIII
,
.
XVIII .
- -
,
. ,
(1791) (1794)
. (1778)
(1812),
(1816), XIX
1810.
,
XVIII
. ,

.
.
( 1762 1843),
,
( 1775 1845),
, .
, , XIX
.
25
Danica Petrovi, Ukrainian melodies in the Serbian monasterz of Krka (Dalmatia), Muzikoloki
zbornik, XIV, Ljubljana 1978, 3648 (posebno 4447).
87

: , , , (
).
XIX
,
.
, ,
. XIX
.
,
XVIII , ,
,
, .26

, -
XVIII (
)
.

.27 XVIII
,
, , .28
,
XVIII .
(1749)
, 1851.
.29
( ,
26

17. . , 10, , XVII .
27 , , : , .
, , 1998, 349360.
XIX , : . 10, 2010, 324327.
28 1986.
, (); .
, - 18. , 155.
29 , (oo 16901737),
, 3, 1997, 179189.
88
XVIII
, ,
),
,
.

.30

XIX
. , XVIII

.
,
,
XIX .
, ,
XIX ,
.31
, ,
, : ( , . . .)
; ;
, ,
,
. . . , ,
, , ,
, .32
, ,
, , ,
, , ,
, , ,

XVIII XIX .
.
30 ,
.
. 10, 2010, 223240, 277289, 324327.
31 . . , , . I, 1867.
32 . , 175.
89
Julijana Beli Genc
Tema i dilema: kanon

Znaenje i istorijat upotrebe rei kanon
Grki termin kann (prava trska ili prut od koga su se ne samo plele kor
pe, nego i pravilo prue za merenje) preuzet je iz semitskog jezika (hebrejski
qha-neh). Reju kanon su se jo u Starom zavetu nazivale neke od sprava
za merenje: tap za merenje duine (Ezekija) ili komad drveta koji se upotre
bljavao kao horizontalna poluga pri merenju na vagi (Isaija). U grkom jeziku
termin kanon zadrava svoje primarno znaenje, te se koristi za oznaavanje
razliitih mera i sprava za merenje. Meutim, vremenom dolazi do semanti
kog proirenja, tako da se re kanon koristi i u prenesenom, metaforikom
smislu da bi se izrazila prava, jedino ispravna mera neega dakle, u znae
nju pravilo, norma, propis. Jo u antiko vreme kanonom su se nazi
vali normativni katalozi razliitog tipa: konkretni skup pravila kojim se kodi
fikuju idealne proporcije pri oblikovanju ovekovog tela u vajarstvu nazivan
je Polikletovim kanonom (prema njegovom spisu Kanon), a apstraktna naela
spoznajnih moi i pravilnog miljenja Epikurovim kanonom. Osim toga, ter
minom kanon su se obeleavale i optevaee, normirane ideje o ispravnom
u retorici, etici i politici.
Od sredine 4. veka primena pojma kanon ustalila se i u okviru hrian
stva, ne sluajno upravo u vreme kada ono stie status dravne religije u Rim
skom carstvu. Kanonskim poinje da se naziva odreen korpus starozavetnih
tekstova kao i do dananjih dana esto problematizovan i osporavan izbor no
vozavetnih spisa. Crkva je sadraj tog korpusa spisa proglasila za autentine
boje rei, uinivi ih na taj nain sakrosanktnim, a samim tim i opteobavezu
juim i oni od tada tvore osnove hrianske vere (canones ili kanonske knjige
za razliku od apokrifa). Pored ovog znaenja, pojam kanon nailazi, opte
uzev, na vrlo iroku upotrebu u hrianstvu, tako da obeleava i grupu kano
nizovanih svetaca, crkveno pravo (Codex Juris Canonici) kao i sredinji deo
katolike mise (Canon missae).
90
Prema nekim teoretiarima knjievnosti fenomen kanona mogao bi bi

ti star koliko i sama knjievnost. Meutim, zabeleeno je da se od 5. veka u
knjievnosti terminom kanon oznaavalo ono to je uzorno, primerno, i u
tom znaenju su pojedini klasini autori i njihova knjievna dela izdvajani u
posebne kataloge. Tako je stvoren kanon prvo petorice tragiara, koji je potom
suen na trojicu (Eshila, Sofokla i Evripida). Aleksandrijska kultura pridodala
je tragiarima kanon desetorice antikih liriara, dok je kanon desetorice ati
kih govornika nepoznatog porekla. Potonje kulture aticistika, helenistika i
vizantijska doprinele su daljem opstanku tih i slinih kataloga autora i dela.
U kasnoj rimskoj antici za potrebe nastave gramatike i retorike sainjeni su i
katalozi latinskih autora.
Sa pravljenjem takvih kataloga nastavilo se u srednjem veku i ovi kano
ni su, pogotovu od humanizma, ali i tokom narednih vekova, u znatnoj meri
uticali na sadrinu nastavnih programa na evropskim viim kolama i univer
zitetima.
U 18. veku, u okviru prosvetiteljstva i u kontekstu opte sekularizacije kul
turnih predstava, pojam kanon primenjuje se na jedan uglavnom zatvoren
krug profanih autora i njihovih knjievnih dela, jo uvek u prvom redu an
tikih, koji su smatrani uzornim, a njihovo poznavanje obaveznim sastavnim
delom znanja svakog ko je eleo da slovi za obrazovanog oveka. Prema tome,
i ovaj kanon je, poput Biblije, obuhvatao odabrane tekstove neprolazne vred
nosti i trajnosti. Isprva skoro stidljivo, tom knjievnom kanonu antikih autora
postepeno su poela da se dodaju i dela nemakih pisaca.
U 19. veku, posle izneverenih oekivanja vezanih za politiko ujedinjenje
Nemake, nakon oslobodilakih ratova protiv Napoleona i konstituisanja la
bave tvorevine Nemakog saveza na Bekom kongresu 1815. godine, pristupa
se sa utoliko veim arom stvaranju baze barem kulturnog jedinstva Nemaca.
Tako u prvoj polovini veka nastaje moderna nacionalna knjievna istoriografi
ja, proglaava se postojanje nacionalne klasike kao vremena vrhunca u razvoju
knjievnosti1, ime je nainjen i prvi korak u konstruisanju nemakog nacio
nalnog kanona. Klasicima se ubrzo pridodaje predistorija, da bi potom usle
dila i postepena verifikacija dostignua post-klasinih generacija pisaca kroz
kanon. Na taj nain politiki i dravno zakasnela nemaka nacija koristi one
potencijale i datosti koje joj kao zemlji pesnika i mislilaca nijedan kongres ili
vladar ne mogu oduzeti, te posebnu panju poklanja upravo stvaranju zajed
nikog, jedinstvenog kulturnog identiteta.
1U tom kontekstu poseban znaaj ima Gervinusova Istorija
nemake knjievnosti (183542).
91
Julijana Beli Genc
Pojam kanon vremenom zadrava znaenje merodavan, uzoran izbor

iz postojeeg, pa se tako, izmeu ostalog, govori o kanonu kolskih predme
ta ili o obrazovnom kanonu, jer se on odnosi na sve domene kulture koji su
inkorporirani u obrazovanje, pre svega kolsko.
Knjievni kanon
U nauci o knjievnosti kanon se dugo shvatao kao najbolji nain izdvaja
nja, prenoenja i na taj nain uvanja knjievnih tekstova visoke, vene, uni
verzalne, autohtono knjievne vrednosti. Vremenom se javlja svest o tome da
se kanonizovanje ne vri samo i ne u prvom redu iz knjievno-estetskih razloga
i na osnovu knjievno-internih kriterijuma, ve da kanon predstavlja obavezni
korpus tekstova koje jedno drutvo ili drutvena grupa smatra vrednim, dra
gocenim, pri emu je ona i te kako zainteresovana za njihovo dalje prenoenje.
Tako su tokom istorije knjievni kanon kao i negativni kanon, odnosno in
deks zabranjenih knjiga, neretko propisivale, pa ponekad i primenom sile spro
vodile crkva i / ili drava. U evropskom kulturnom prostoru knjievni kanon
je na taj nain poslednji put oktroisan u nekadanjim socijalistikim zemljama.
Naravno, danas kanon knjievnih tekstova ne postoji u vidu neke jedinstvene,
konane liste ili spiska, pogotovu ne obligatornih knjievnih tekstova, nego se
moe samo (re)konstruisati, i to pre svega preko prisustva knjievnih tekstova
i komunikacije o njima u razliitim kulturno relevantnim institucijama i me
dijima.
Pored materijalnog kanona koji sadri vredne knjievne tekstove, para
lelno sa njim postoji i kanon tumaenja koji sadri interpretacije tih tekstova
sa kompleksnim uzajamnim dejstvom knjievno-internih i eksternih, veinom
socijalnih komponenti. Takva tumaenja knjievnih dela i vrednosne predsta
ve, koje ona reprezentuju, smatraju se u jednoj nacionalnoj kulturi u odree
nom vremenu takoe kanonikim.
Kanon je danas u velikoj meri intrigantan i pomalo neugodan fenomen,
prema kome nauka o knjievnosti ima izrazito ambivalentan odnos, zbog ega
mu posveuje sve vie panje. Nauno istraivanje knjievnog kanona zapoi
nje relativno kasno, tek od kraja ezdesetih godina 20. veka. Neki teoretiari
knjievnosti smatraju da se pitanje kanona i njegove dublje analize nije po
stavilo ranije, jer je ono moglo da ima prizvuk blasfemije, upravo zbog same
prirode fenomena koja se bazira na uverenju da on sadri univerzalne i nepro
lazne vrednosti koje se po definiciji ne dovode u pitanje. Zbog nedovoljne istra
enosti jo uvek postoje mnogobrojne nedoumice u pogledu njegove sutine,
faktora i procesa koji utiu na ukljuivanje nekog autora ili knjievnog teksta
92
u kanon, zatim njegove funkcije u nauci o knjievnosti kao i u kulturi uopte.

Iz tih razloga je prisutno uverenje da sve ove nepoznanice treba temeljno i sve
strano sagledati u istorijskom kontekstu nastanka i razvoja kanona, ali isto tako
da treba empirijski preispitati njegovu dananju poziciju, to bi, izmeu osta
log, moglo da prui odgovor na pitanje o njegovoj daljoj odrivosti.
Razlozi nastanka kanona
U diskusijama o potrebi postojanja kanona obino se istie njegova prag
matinost, jer su praktini razlozi za neophodnost selekcije evidentni: ima pre
vie knjiga, ne mogu sve da se proitaju, a osim toga i ne zasluuje sve to je
napisano, dakle, ak i neki bezvredni tekst, ulaganje mentalnog napora i gu
bljenje dragocenog vremena za njegovo itanje. Prema tome, moglo bi se rei
da je kanon zapravo rezultat kvantitativnog redukovanja (Bosse, 369) itavih
biblioteka na ona knjievna dela koja vredi itati. Nesrazmera izmeu ove
kovog ivotnog veka i koliine jo neusvojenog znanja, koja se kroz istoriju
samo neumitno poveavala, bila je melanholina tema jo u antikoj Grkoj.
U vremenima, kada je u celoj Evropi za itavu godinu napisano svega nekoli
ko stotina knjiga, tadanji ueni svet ve je uveliko kukao zbog obilja tekstova.
Poveanje i ubrzanje knjievne produkcije daje tokom sledeih vekova jo vie
povoda za alopojke. Poetkom 18. veka, kada u Nemakoj dolazi do viestru
kog poveanja knjievne produkcije, Lajbnic zapisuje zastraujuu viziju da e
za hiljadu godina biblioteke imati razmere itavih drava.
Suoenost sa sve obimnijom knjievnom produkcijom iznedrila je krajem
18. i poetkom 19. veka sasvim legitimnu elju da se izvri izbor knjievnih
tekstova koje je svakako trebalo proitati, za razliku od onih manje vanih, na
koje nije trebalo obraati panju. Tako i mladoromantiar Avgust Vilhelm le
gel reenje problema ogromne koliine knjiga vidi u selekciji onih tekstova, za
koje je imanentno ono to je dobro, istinito i lepo, a to u isto vreme predstavlja i
krajnji cilj obrazovanja intelektualne elite ili neoklasinih plemenitih ljudi, koji
se odnose prema ostatku sveta kao kanon prema ostatku svih knjiga. Za raz
liku od legela, jedan Novalisov lik obznanjuje da je Mesija tu, da je moralno
obrazovanje oveka zavreno, prema tome, svi spisi spadaju u kanon, i iz toga
izvodi zakljuak da je reenje, zapravo, jednostavno treba samo bre itati
(Bosse, 376 i dalje).
Meutim, kanon nije samo iznuena strategija ekonomisanja u savladava
nju ogromne, danas ve skoro nepregledne knjievne ponude; po svojoj prirodi
nadindividualna, institucija kanona imala je od samog poetka za cilj i osigura
nje sopstvene knjievne tradicije, koja je trebalo da poslui kao baza za stvaranje
93
Julijana Beli Genc
nacionalnog kulturnog i politikog identiteta. S obzirom na ideoloki i socijalni

karakter kanona, trebalo je da se preko odabranih tekstova, kao i naina njiho
vog itanja dogradi kolektivna kulturna svest i na taj nain uredi, kondenzuje
i stabilizuje kulturna homogenost. Uz pomo kanona trebalo je da se italaka
publika animira na identifikaciju sa njegovim sadrajem, na internalizaciju nje
govih vrednosti i normi, i na preuzimanje aktivne uloge (pre)nosioca kanona.
Kanon je na taj nain neka vrsta kreatora slike jedne grupe o samoj sebi. Pritom
on ima legitimacionu funkciju u odnosu na sopstvenu pripadnost jednoj grupi,
dok u isto vreme slui razgranienju matine grupe od drugih grupa. Osim toga,
kanon kao kodirani fundus pregnantnih oblika znanja, estetskih normi, moral
nih predstava i pravila ponaanja nudi, prvo, zajedniku komunikacionu osnovu,
zatim formulie zajednike vrednosne predstave, ime stvara osnovu i orijentir
za ponaanje i delanje pripadnika jedne grupe (Arnold, 597). A. Asman smatra
da se knjievni kanon po svom znaaju za izgraivanje kolektivnog identiteta
jedne kulturne (nacionalne) grupe nalazi u ravni istorije ili mita, jer reprezen
tuje grupno istorijsko iskustvo i sistem vrednosti, koje potom uvebava svakim
novim iitavanjem. Na taj nain kanon postaje sredstvo kulturnog i nacional
nog samopronalaenja (i izmiljanja) i samouveravanja (Assmann, 223). Stoga je
knjievni kanon sastavni deo kolektivnog kulturnog pamenja, on tematizuje i
kondenzuje kulturu jedne grupe ili nacije.
Pojedini teoretiari knjievnosti izjednaavaju kanonske i klasine teksto
ve, istiui da se u oba sluaja radi o bazinim tekstovima, za koje se upravo
zato vezuje normativna i formativna obaveznost. Normativna obaveznost pro
pisuje smernice, utvruje ta treba da se radi, dakle, vri utemeljenje prava,
obiaja, ponaanja. Formativna obaveznost gradi sliku jedne grupe o samoj se
bi kroz prie o davnim vremenima, kroz istoriju, mitove, sage, legende, dakle,
grupa uz pomo naracije stvara svet i osvetljava mesto oveka u njemu (Pechli
vanos, 204; Assmann, 223).
Obaveznost i normativni karakter kanona rezultiraju, po A. Asman, zapra
vo, njegovim opstajanjem kao moda najvanijim obelejem. Kanon, naime, ne
stvara svaka generacija iznova u skladu sa dominantnim kriterijumima sopstve
nog ukusa, nego se on zatie i potom mukotrpno savladava (Assmann, 223).
Kanon, meutim, isto tako reprezentuje norme i vrednosti neke vodee
socijalne grupe, vladajuih centara u kulturi ili institucija koji ga zloupotreblja
vaju kao instrument moi. Oni neretko koriste kanon kao sredstvo manipula
cije, instrumentalizujui ga kao merilo ili filter za prihvatanje ili odbijanje
novih tekstova i (ne)poeljnih ideja koje su u njima sadrane. Kanon kao me
rilo funkcionie tako to istie i visoko vrednuje odreene tekstove ili pojedi
94
na njihova tumaenja, ime automatski obezvreuje i na osnovu toga iskljuuje

druge knjievne tekstove ili druge njihove interpretacije. Konsenzus o kanonu
ima kohezionu snagu, jer udruuje pojedine subjekte u jednu elitnu grupaciju
koja koristi kanon kao sredstvo svoje moi u domenu kulture. Takva kulturna
elita je u isto vreme u poziciji da minimalizuje, potisne ili ak zabrani i sa
tanizuje druge kulture ili subkulture, spreavajui nastanak eventualnih kon
tra-kanona i onemoguujui na taj nain uspostavljanje kulturne kontra-moi.
Kriterijumi (a od presudnog uticaja su ideoloko-socijalni, a ne knjievni kri
terijumi) za izbor tekstova i njihova trajnost su istorijski i kulturno promenljivi
i zavise od aktuelne politike konstelacije, vladajue elite i kulturno-politikog
trenda. Tomas Hobs je u svom Levijatanu napisao i sledeu reenicu: Mo, a
ne lepo stvara kanon (Bosse, 368). ini se da oblici drutvenog ureenja kao
i vrsta i stepen politike i ideoloke instrumentalizacije knjievnosti posebno
utiu na kanon tumaenja. Eklatantan primer iz istorije nemake knjievnosti,
koji potvruje ovu tezu, vezan je za ideoloki dirigovanu zloupotrebu nacio
nalnog junakog epa Pesma o Nibelunzima u propagandne svrhe tokom Prvog
svetskog rata i posebno u Treem rajhu.
U to vreme smatrano je patriotskim inom i u izvesnom smislu ak du
nou nauke o knjievnosti da tumaenje ovog dela iz razvijenog srednjeg ve
ka koje je bilo, a to se ni danas nije promenilo, sastavni deo knjievnog kanona,
stavi u slubu nacionalnih (ili tanije nacionalistikih) interesa. Tadanji poli
tiari su, naravno, jedva doekali da posegnu za ideoloki obojenim interpre
tacijama svoje duhovne elite, koja im je na tacni nudila argumente za uteme
ljenje svoje moi i ciljeva na bazi mistino-mitolokog poimanja vievekovne
nacionalne asti. Zigfrid, Hagen i burgundski kraljevi bili su idealni simboli
koje su politiki i kulturni vlastodrci instrumentalizovali za legitimisanje sop
stvenih politikih i imperijalnih ideja i aspiracija. Takva knjievno-eksterna
interpretacija Pesme o Nibelunzima u potpunosti je odraavala ideoloke i sve
tonazorne preferencije vremena, jer je bila pogodna da kvazi-istorijski do
kumentuje imperativ slepe, bespogovorne vernosti voi, ak i u situacijama
direktne suoenosti sa neizbenom smru. U tom kontekstu je poznat i esto
pominjan govor Hermana Geringa, u kome ne samo to najavljuje pad Staljin
grada, nego u isto vreme i priziva u svest Nemaca i glorifikuje slavne pret
ke, da bi svet(l)im primerom nibelunke vernosti apelovao na vernost voi
i spremnost za rtvovanje sopstvenog ivota (Grimm, 157). To, naravno, nije
jedina zloupotreba ideoloki motivisanih, funkcionalizovanih i kanonizovanih
tumaenja kanonskih tekstova ni u nemakoj (u tom kontekstu je interesantno
i tumaenje Lesingove Emilije Galoti kao primera klasne borbe graana pro
95
Julijana Beli Genc
tiv plemstva u nekadanjoj Istonoj Nemakoj), a niti u drugim nacionalnim

knjievnostima (setimo se samo ideologizacije i politike instrumentalizacije
tumaenja kosovskog ciklusa i mita tokom devedesetih godina prolog veka).
Meutim, uprkos tome, materijalni kanon (sami kanonski tekstovi) nije se
menjao; ono to je podlegalo promenama u svim navedenim primerima bio
je kanon interpretacija. Upravo zbog mogue zloupotrebe tekstova iz materi
jalnog kanona nauka o knjievnosti treba da poseduje svest o naunoj i etikoj
odgovornosti za kanon tumaenja. Na (ne)sreu, politike i kulturne elite tako
e su podlone promenama.
Kriterijumi za kanonizovanje
Svaki kanon razdvaja ogromnu koliinu knjievnih tekstova u dve grupe
nesrazmerne veliine: u kanonske i nekanonske tekstove. Kanonizacija kao akt
izbora obavlja, dakle, zapravo dve istovremene funkcije inkluziju i ekskluzi
ju: dok sa jedne strane kooptira u kanon mali broj tekstova, ona u isto vreme
iskljuuje, marginalizuje, a time moda i preputanje zaboravu daleko vei broj
tekstova.
Ako se posmatra korpus tekstova koji je dugo vaio za kanon, moe se
utvrditi da je presudnu ulogu pri njegovom stvaranju imao svakako knjievnointerni kriterijum, koji se, zapravo, svodi na jednu, na prvi pogled prilino neo
dreenu kategoriju: na izuzetnu estetsku vrednost kanonskih tekstova. Na taj
nain stvaranje kanona na bazi eksplicitnih ili implicitnih vrednosnih sudova
spada u domen aksiologije nauke o knjievnosti. Mnogi teoretiari su pokuali
da je preciziraju, tako da su se iskristalisali sledei kriterijumi u vrednovanju
[Wertung], sa neizbenim terminolokim razlikama:
polivalentnost / otvorenost / vieznanost,
podudarnost / harmoninost / umetnika celovitost,
originalnost / inovativnost / odstupanje od normi ili raskid sa njima /
varijacije postojeih uzora,
autoreferencijalnost,
intertekstualnost,
intermedijalnost.
Prema tome, na stvaranje kanona uticali su estetiki programi, poetoloke
i anrovske tradicije i sloboda u odnosu na njih, kao i autonomna knjievnoi
storijska i medijalna merila.
Kao to je ve pomenuto, stvaranje kanona odreeno je pored internih
i knjievno-eksternim kriterijumima: idejnim, ideolokim, istorijskim, soci
96
jalnim, politiko-kulturnim. Prema tome, svaki materijalni kanon implicira

i postojanje idejnog kanona koji sadri one norme, vrednosne predstave i
obrasce interpretacije, iz kojih se konstituie njegova simbolika i reprezenta
ciona funkcija za jedno drutvo ili drutvenu grupu (Assmann, 223). Njegovo
sprovoenje zavisi od ustrojstva instanci knjievne socijalizacije, poto se ono
odvija u kontekstu porodinih, institucionalnih, naunih i kulturno-politikih
interesa i mehanizama.
Slojevi i vrste kanona
Postoje razliiti kanoni: regionalni, nacionalni, jednojezini, evropocen
trini, kanoni svetske knjievnosti i drugi. Meutim, generalne karakteristike
kanona, bez obzira na vrstu, jesu njegova slojevitost i koncentrinost. Kanon,
naime, poseduje, prvo, takozvano vrsto jezgro sastavljeno od tekstova koji se
smatraju najvrednijim; to jezgro je, prema nekim autorima, opasano krugovi
ma sastavljenim od tekstova nieg stepena kanonizacije. U takvom odreenju
strukture kanona obino se smatra da iza jezgra dolazi jedan relativno postojan
meusloj, iza koga sledi prilino nestabilan, periferni krug, iji tekstovi podle
u izrazito kolebljivom vrednovanju (Fricke, 224).
S obzirom na to da se na kanonu temelji ne samo kulturni identitet nego i
individualno obrazovanje, ova slojevitost nalazi u velikoj meri svoju praktinu
primenu i u podeli kanona na kolski, graanski opteobrazovni i akademski
kanon.
kolski kanon
U kolskoj nastavi kanon ili lektira predstavlja izbor knjievnih tek
stova koje bi svi uenici trebalo da poznaju da bi u svom knjievnom znanju
memorisali odreenu sliku tradicije i stvorili jednu vrstu kulturnog arhiva
(Basner, 20), koji e posluiti produenju kulturnog pamenja celokupne za
jednice. Pritom, kolski kanon ni izdaleka ne obuhvata sve one tekstove koje je
nauka o knjievnosti markirala kao istorijski znaajne i vredne za recepciju. To
suavanje kanona ne deava se samo zbog koliine ili teine, nego pre svega
zbog obima kanonskih tekstova. Tako pada u oi da u kolskoj nastavi maternje
knjievnosti u Nemakoj roman zauzima manje znaajno mesto u odnosu na
krae prozne vrste, dramu ili liriku, iako je njegov primat u okviru novije isto
rije knjievnosti i privatne lektire neosporan.
Osim toga, kolski kanon sledi i neke druge zakonitosti koje diktira spe
cifina kolska situacija. Tako se moe zapaziti da se u koli prioritet daje onim
97
Julijana Beli Genc
delima koja se lake mogu didaktizovati, tj. koja se lake instrumentalizuju za

postizanje (ne)proklamovanih nadreenih ciljeva uenja i za uzorne obrade (npr.
kao ilustracija za postojanje i potovanje pravila odreene knjievne vrste).
kolski kanon je kroz istoriju, a to je i danas sluaj, velikim delom bio
nacionalno obojen. Stoga ne treba smetnuti sa uma da se preko vie ili manje
obavezne kolske lektire pored obrazovne sprovodi i odreena nacionalna, ide
oloka i socijalna politika. U tom kontekstu svakako treba jo jednom podsetiti
na potrebu posedovanja neophodne svesti o potrebi temeljnog preispitivanja
osnovnih kanonskih naela, preko kojih drutvenopolitika elita vri dirigovan
misaoni pritisak i prisilu, na ta je jo 1975. godine skretao panju didaktiar
knjievnosti Volfgang eme [Wolfgang Schemme] (Neuhaus, 7).
Graansko-obrazovni kanon
Ovaj kanon poiva, bar se iz dananje i ovdanje perspektive ini, na po
malo nerealnom, idealistiki formulisanom uverenju, nastalom i odravanom
tokom proteklih vekova u okviru graanskog drutva, da su graani generalno
zainteresovani za obrazovanje i kulturu. To interesovanje poinje sa pozicije
roditeljstva i vezuje se u prvom redu za kolski kanon i pitanja koje koliine i
koje knjievno znanje kao sastavni deo opte kulture treba preneti uenicima
(njihovoj deci) u okviru nastave iz knjievnosti. Meutim, graani (ili kulturna
javnost) takoe ele, prema istom tom uverenju, i da proiruju sopstveno opte
obrazovanje, pre svega tako to e pratiti aktuelnu knjievnu produkciju i di
skusije u vezi sa njom, jer nastoje da izgrade svoje opte kulturne kompetencije
(ili makar da se bolje pripreme za pitanja iz knjievnosti na nekom kvizu!).
Prema tome, pod graansko-obrazovnim kanonom podrazumevao bi se odre
en korpus tekstova, ije se poznavanje u odreenom vremenu, u okviru jedne
nacije ili kulturnog kruga, smatra obaveznim za svakog ko eli da ga smatraju
kulturnom i obrazovanom osobom.
Akademski kanon
Nestankom klasinog humanistikog, humboltovskog obrazovnog ideala
u vrtoglavoj tehnolokoj modernizaciji drutva, iji politiki i prosvetni esta
bliment preferira prirodne i tehnike nauke, i raanjem razliitih ekspertskih
kultura, u sve veoj meri dolazi do premetanja kanona sa jednog ireg obra
zovnog plana upravo u jednu takvu ekspertsku kulturu u nauku o knjievno
sti (Fricke, 224). Ovakav uvod i konstatacija koja se nadovezuje na njega da
i u akademskom miljeu kanon postaje sporan predstavlja, zapravo, ve prefi
guraciju sledeeg poglavlja.
98
U univerzitetskoj nastavi knjievnosti kao centralnom obliku prenoenja

normi, kanon, ma koliko uzdrman i upitan, esto i pod pseudonimom, jo
uvek slui za sticanje produbljenih knjievnih znanja i upoznavanje reprezen
tativnih knjievnih dela. Kanon je, dakle, i dalje odreeni fundus manje-vi
e uzornih literarnih remek-dela, do koga se dolo (preutnim) konsenzusom
strunjaka koji su procenili da je poznavanje tih tekstova obligatorni sastavni
deo neophodnih strunih i naunih knjievnih kompetencija.
ini se da prihvaenost jednog teksta u okviru akademskog kanona u ve
likoj meri zavisi od toga da li on poseduje dve poeljne karakteristike: da je
dovoljno kompleksan i zbog toga pogodan za ponovljenu lektiru, i da je vie
znaan i time otvoren za razliite naine itanja, za aktualizovanje razliitih
znaenja, a samim tim i vrednosnih predstava. Pritom se ini da su za zastu
pljenost i u akademskom kanonu knjievno-interne karakteristike teksta ma
nje vane od kontekstualnih kriterijuma (Arnold, 598).
Izgleda da pored slojevitosti nekog od tradicionalnih normativno-vred
nujuih kanona postoji bar jo jedna vrsta: u tom kontekstu se u naunoj lite
raturi spominje i tzv. empirijski kanon. On sadri one knjievne tekstove koje
savremenici jedne epohe zaista itaju. Meutim, za razliku od prethodnog ka
nona, koga sainjavaju veinom klasici, empirijski kanon se uglavnom svodi na
trivijalnu knjievnost. Prema tome, on se ne bazira na kriterijumima iz pret
hodnog poglavlja; jedini kriterijum, koji je relevantan za konstruisanje empi
rijskog kanona jeste visoko trino kotiranje nekog teksta, odnosno njegova
masovna prodaja i itanost u bibliotekama (Basner, 20).
Kriza kanona
Uverenje da obrazovanje prua pouzdanu pomo za snalaenje u i
votu i reavanje raznoraznih problematinih situacija, pomo koje se ovek
ne sme lakomisleno odrei, poelo je u velikoj meri da bledi, izmeu osta
log, kada je oveanstvo tokom 20. veka bilo u vie navrata konfrontirano
sa razliitim katastrofama. U nemogunosti da uprkos obrazovanju reaguje
na adekvatan nain, ovek je jedino mogao da oseti ogromnu i frustrirajuu
bespomonost, koja je imala za posledicu gubitak optimistike vere u mo
obrazovanja, gorko razoaranje i duboku sumnju u neophodnost prevashod
no humanistikog obrazovanja. Pred kraj prolog veka kulturna tradicija ve
se doivljavala pre kao teret ili okov nego kao fundament ili zalog identiteta.
Te tendencije su se, naravno, reflektovale i na nauku o knjievnosti: tradici
onalna merila vrednosti knjievnih dela proglaena su irelevantnim ili ak
nevaeim, a u isto vreme se javljaju pokuaji da se promovie novi pojam
99
Julijana Beli Genc
umetnosti, koji implicira stav da je sva knjievna produkcija podjednako va

na i znaajna. Argumentovano je i oiglednim bujanjem novih saznanja, to
u isto vreme znai da znanje rapidno zastareva, pa samim tim postaje neupo
trebljivo. U tom kontekstu se vievekovna kulturna tradicija i njeno poznava
nje anatemiu kao gomilanje nekorisnog, nepotrebnog, prevazienog znanja,
slepog za budunost i umesto tradicije nudi se amnezina proizvoljnost, koja
bi, da je novi koncept doista i realizovan, vodila ka neminovnoj improvizaciji
i dezorijentisanosti.
Na anglosaksonskom jezikom podruju i u Zapadnoj Evropi diskutovalo
se vrlo ivo i sa razliitih teorijskih pozicija o prednostima i nedostatcima feno
mena kanon. Pritom ni pristalice kanona nisu sporile opasnost koja se krije u
njegovom rigidnom shvatanju i krutom praktikovanju, to bi vremenom moglo
da dovede prevashodno do petrificiranja knjievne tradicije, a najverovatnije i
do stagnacije savremene knjievnosti. Te opasnosti su ve odavno bili svesni svi
oni koji se profesionalno bave naukom o knjievnosti.
Naravno da se ne smeju prevideti posledice ignorisanja danas ve ne
poznatih autora iz prolosti i njihovih dela, pogotovu ako je razlog tom ne
poklanjanju panje ista samovolja ili konformizam i nespremnost za kon
frontiranje sa nekim neobinim knjievnim izrazom ili senzibilitetom, pri
emu su kriterijumi, na osnovu kojih se vri njihovo vrednovanje, magloviti
i netransparentni. Da bi se izbegao konani progon u zaborav neafirmisanih
autora iz prolosti, trebalo bi da se unapred obrazloe kriterijumi na osnovu
kojih se vri vrednovanje njihovih dela (na primer: da li je neki tekst repre
zentativan ili upravo suprotno neuobiajen i atipian za odreenu epohu,
za odreenu knjievnu vrstu ili istorijsku problematiku, da li se ona moe
povezati sa aktuelnim tokovima, da li nudi nove perspektive, da li slui kao
pretekst za nastanak novih tekstova i sl.). Istorijat recepcije pojedinih autora
ili knjievnih dela pokazuje da je kanon, pogotovo od poetka 20. veka, ve
bio sklon preispitivanju i prevrednovanju marginalizovane knjievne istorije
i nije bio u potpunosti restriktivan u odnosu na inkluziju do tada nekanon
skih pisaca i tekstova, o emu svedoe primeri Helderlina, Bihnera i drugih.
Za razliku od njih, ukljuivanje pojedinih pisaca u kanon potrajalo je dece
nijama i bilo je vrlo tegobno spomenimo samo Hajnriha Hajnea koji je za
ivota u Nemakoj doiveo samo delimino priznanje, i to iskljuivo kao liri
ar, tokom 19. veka nacionalno orijentisana germanistika ga je permanentno
difamirala kao oveka i pisca, da bi za vreme Treeg rajha bilo uinjeno sve
da se njegovo ime zauvek zaboravi. Interesantno je da postepena recepcija
Hajnea u SR Nemakoj zapoinje tek ezdesetih godina 20. veka. Bilo je i obr
100
nutih procesa odnosno nestajanja iz kanona najpoznatiji primer je svakako

Paul Hajze [Heyse], prvi nemaki pisac kome je dodeljena Nobelova nagrada
za knjievnost 1910. godine.
Uobiajena, preteno postepena promena kanona moe da bude prekinu
ta tzv. kanonskim skokovima odnosno redefinisanjem sadrine kanona. Takav
skok usledio je posle Drugog svetskog rata kao izraz potrebe za stvaranjem
politikog diskontinuiteta u odnosu na blisku prolost, s jedne strane, i za gra
enjem novog kulturnog identiteta, sa druge strane. Tada su u kanon integri
sana mnoga od onih dela koja su nacionalsocijalisti tokom svoje strahovlade
zabranili, spaljivali ili ije su tvorce proganjali (autori moderne, avangarde, pi
sci iz egzila). Do kanonskog skoka dolazi i kasnije, kao to je u novijoj istoriji
nemake knjievnosti to bio sluaj sa privremenim nestankom interesovanja za
klasike u kanonu lektire sedamdesetih godina 20. veka u SRN ili neposredno
pre ujedinjenja 1989. godine u bivoj NDR.
Poev od kasnih ezdesetih godina prolog veka, pod uticajem kritike
ideologije, posebno glasne na univerzitetima, i poststrukturalistikih teorija,
koje su se uglavnom fokusirale na zloupotrebu kanona, dolo se do uverenja
da se samo u malim grupama ili u oficijelnoj kulturi totalitarnih drutava
moe nametnuti od gore jedan jedini kanon. Za razliku od takvih druta
va, u dananjim diferenciranim drutvima ne postoji vie jedinstveni kanon
nekadanjeg drutveno-ideolokog domaaja, pre svega zbog nestanka ho
mogenih i u isto vreme jednoumnih socijalnih slojeva ili grupa. Otuda je
jedan od simptoma krize i svojevrsna demokratizacija kanona koja se ogleda
u nastanku pluralizma razliitih kanona specifinih za odreene drutvene
grupe, odnosno, u pokuaju stvaranja meusobno suprotstavljenih kanona
ili kontra-kanona (enska knjievnost, ekoloki pokret, ezoterija). Takvi raz
liiti ili ak konkurentski katalozi autora i njihovih knjievnih dela posledica
su spoznaje o mnogostrukosti, razliitosti, pa i uzajamnoj iskljuivosti kul
turnih identiteta, oni su posledica potrebe za sopstvenim samopredstavlja
njem i legitimacijom, ali i vid oslobaanja od oseanja kulturne inferiornosti
razliitih grupa. Zagovornici enske literature, na primer, suprotstavljaju
se preko enskih kontra-kanona tradicionalnim, po njihovom miljenju do
minantno mukim kanonima koji se potcenjivaki odnose prema enskim
kulturnim potencijalima i vrednostima.
Prema A. Asman kanon danas dovode u pitanje oni koji su otkrili da su
iz njega iskljueni. Prema ovoj autorki ispada, dakle, da je dilema: kanon ili ne,
zapravo lana dilema, jer se ne problematizuje kanon kao fenomen, nego nje
gova sadrina; pritom i ona ima u vidu potrebu da u kanonu budu zastupljene
101
Julijana Beli Genc
kako ene tako i razne socijalne i kulturne manjine. Takvim pristupom proble
matici kanona debata o njemu je naelno decentrirana, izmetena izvan centra
dominantnih kultura i drutvenih slojeva, to je po ovoj autorki dovelo do su
dara kultura (Assmann, 223). Kontra-kanoni se stvaraju kako na estetikoj ta
ko i na idejnoj, institucionalnoj, pa i drutvenoj ravni. Ovi esto suprotstavljeni
kanoni ne dovode u pitanje u prvom redu kanon, nego pre svega kriterijume,
na osnovu kojih je on sastavljen i proglaen reprezentativnim.
Priznati kanoni provociraju formulisanje ne samo kontra-kanona, nego i
subkanona. Tako je registrovana pojava alternativnih kataloga sa generacijski
specifinim kultnim tekstovima.
Radikalni predstavnici postmoderne naelno dovode u pitanje postoja
nje reprezentativnosti kao takve, te su stoga dosledno neprijateljski nastrojeni
prema kanonu kao izrazu pretenzija na vlast, pa svaki kanon podvrgavaju de
konstrukciji.
Dileme
U okviru prve velike debate o kanonu u Zapadnoj Nemakoj krajem e
zdesetih godina zahtevano je otvaranje tradicionalnog pojma knjievnosti i
za one knjievne vrste, pre svega sa izrazito politiko-borbenim predznakom,
koje su do tada bile iskljuene iz bavljenja knjievnou (putopisna literatura,
pamflet, letak, politika satira) kao i za naglaeno politiko-kritike knjiev
ne pravce kao to je pre svega predmartovska knjievnost [Vormrz]. U tom
kontekstu takoe je predlagano proirenje uobiajene podele knjievnosti na
tri roda uvoenjem jo jednog, etvrtog, za koji su se u opticaju nali nazivi
upotrebna knjievnost ili pragmatine forme [Gebrauchsliteratur, Zwec
kformen]. Sredinom sedamdesetih godina u okviru mnogobrojnih diskusija,
iskristalisale su se sledee dileme:
1. savremeni tekstovi stariji tekstovi,
2. svetska knjievnost nacionalna knjievnost,
3. trivijalna knjievnost visoka knjievnost,
4. upotrebna knjievnost umetnika knjievnost,
5. potisnuta i zaboravljena knjievna dela tradicionalni kanon.
Ne treba biti posebno vispren da bi se iz ovih i ovako formulisanih pola
rizovanih stavova dolo do zakljuka da je, dodue, iz razliitih razloga, pod
znak pitanja stavljena pre svega odrivost nacionalnog knjievnog kanona i
tradicionalnog knjievnog obrazovanja, a sve to je obrazloeno imperativom
neophodne modernizacije i osveavanja nastave nemake knjievnosti. Po
102
sebno promptno su reagovali nemaki univerziteti i to tako to su u svoju po

nudu kurseva integrisali one vrste tekstova koje su se tradicionalno nalazile
izvan kanona. Diskutante je pre svega muilo pitanje odnosa prema istoriji
knjievnosti, odnosno koliki znaaj bi trebalo pridati delima iz knjievne tra
dicije.
Poetkom osamdesetih godina mnogobrojni pobornici tradicije mogli
su da konstatuju, sa zadovoljstvom i malom dozom zluradosti, da su tokom
javnih debata znaajna dela iz knjievne istorije, uprkos raznim pesimisti
kim predvianjima, samo uvrstila svoje pozicije u knjievnom kanonu. ak
su i reformatori potpuno neoekivano zagovarali neophodnost opstajanja
knjievnog kanona. Ponovo se pokazalo da kanon moe da deluje efektivno
i na trendove u kolskoj nastavi knjievnosti. Na osnovu rezultata sistemat
ske analize razliitih nastavnih planova i programa, donetih tokom jednog
dueg vremenskog perioda, moglo se zapaziti, uprkos povremenim naleti
ma modernizacije kolske lektire, opstajanje jednog jezgra sastavljenog od
knjievnih dela, koja su tvorila faktiki kolski kanon u knjievnoj edukaciji
pojedinih generacija.
U okviru debate o ciljevima uenja, pitanje kanona se postavlja kao svesno
opredeljenje za tradicionalne knjievne vrednosti. Meutim, i dalje je aktuelna
dilema, u kojoj meri se u okviru jednog ogranienog korpusa obavezne lektire
moe izgraditi zajednika baza za stvaranje istorijske i kulturne svesti unutar
jednog drutva i ko treba da raspolae pravom odluivanja o kanonu. Polemike
o kanonu su u osnovi zapravo uvek bile rasprave o funkcionalnoj upotrebi dela
knjievne tradicije najee za vanknjievne ciljeve.
Novi parametri u stvaranju kanona
U procesu stvaranja kanona u savremenim kulturama uestvuju razliiti
akteri koji su sastavni delovi celokupne knjievne produkcije i njenog okrue
nja: pisci, knjievni kritiari razliitog medijalnog profila, istoriari i teoretiari
knjievnosti, izdavai, knjiari, komisije za udbenike, birokratija u oblasti kul
ture, ali i lanovi irija za dodele raznih knjievnih i drugih nagrada, mediji u
najrazliitijim oblicima.
Danas se terminom kanon oznaava relativno ogranien korpus knji
evnih tekstova i njihovih autora, koji ispunjavaju ve pobrojane kriterijume,
ali i koji se vrednuju kroz sledee parametre:
permanentna recepcija i prisutnost na tritu u tampanom obliku kroz
ponovljena italaka izdanja, ukljuivanje u razliite biblioteke klasika,
edicije sabranih dela, postojanje istorijsko-kritikih izdanja,
103
Julijana Beli Genc
tematizovanje u institucijama koje imaju posredniku ulogu u recepciji

knjievnosti (kola, univerzitet, knjievna kritika, knjievna udruenja
i sl.),
redovna i po obimu zadovoljavajua zastupljenost autora i njihovih tek
stova u antologijama, istorijama knjievnosti, razliitim tipovima lek
sikona i drugo,
prisustvo u feljtonima i emisijama o kulturi na radiju i televiziji (povo
dom obeleavanja raznih dogaaja, jubileja i slino),
zastupljenost u pozorinom repertoaru,
dela na koja je komponovana muzika, po kojima je snimljen (televizij
ski) film,
zastupljenost na internetu,
nauno bavljenje tim delima (broj i intonacija monografija i drugih na
unih publikacija),
intertekstualna povezanost (knjievni tekst kao predtekst za nastanak
novih dela).
Pri defin
isanju ovih parametara lako se moe zapaziti da je tu u velikoj
meri prisutan fenomen zaaranog kruga: neka dela su sastavni deo kolskog,
univerzitetskog i / ili graanskog obrazovnog kanona, pa samim tim za njima
postoji vea potranja na tritu, da bi se ona zadovoljila, tampaju se nova iz
danja, da bi onda po tom osnovu ista ta dela bila najozbiljniji kandidati za dalji
opstanak u okviru kanona. Po istom ili slinom principu funkcioniu, zapravo,
svi nabrojani parametri.
Odnos izmeu knjievnosti i medija ne podrazumeva samo prisutnost
knjievnosti u medijima nego se odnosi i na aspekat intermedijalnosti odno
sno na koji nain su mediji uticali na razvoj knjievnosti u tom kontekstu je
posebno aktuelan odnos izmeu knjievnosti i interneta koji je rezultirao i ne
kim novim knjievnim vrstama (Schnell, 69).
Zahvaljujui plurimedijalnosti i izrazitom afinitetu modernog oveka ka
rangiranju najrazliitijih fenomena, danas i knjievni kanoni doivljavaju svoj
boom i svoje zvezdane trenutke, dodue, u obliku raznih lista knjiga koje
se preporuuju za itanje2, bestseler-lista, lista najboljih romana, najboljih
knjiga 20. veka i sl. Tako je jedna nemaka televizijska stanica (ZDF Zweites
Deutsches Fernsehen) sastavila top-listu 50 najomiljenijih knjiga Nemaca na
2
Sabine Griese / Hubert Kerscher u. a.: Die Leseliste. Kommentierte Empfehlungen. Philipp Reclam
jun., Stuttgart, 1995.
104
osnovu glasanja 250 000 graana do oktobra 2004. godine.3 Knjievni kriti
ar Marsel Rajh-Ranicki, institucija za sebe, objavio je u asopisu pigel4 svoj
knjievni kanon. Na internetu, u okviru Projekta Gutenberg-DE, postavljena
su najznaajnija dela autora iz istorije knjievnosti, kod kojih autorska prava
vie nisu sporna, te i ona tvore jednu vrstu kanona.5 Na internetu su tako
e postavljeni rezultati projekta Ministarstva za nauku, istraivanje i umet
nost pokrajine Baden-Virtemberg. U okviru tog projekta obraeni su stavovi
i preferencije nemakih italaca, da bi se istrailo u kojoj meri se ovaj kanon
od dole poklapa sa tradicionalnim nemakim knjievnim kanonom.6
Zakljuak
Ma koliko pojam kanon bio neugodan i suspektan, pre svega zbog
bremena raznih znaenja i primena u razliitim oblastima, kao i zbog tereta
njegovog istorijata u okviru same knjievnosti, vreme i praksa, a i razne po
lemike su, u krajnjoj liniji, pokazali da su njegova sutina i svrha postojanja
uprkos svim nedostacima, koje niko ne spori, opravdani. Opstanak tradici
onalnog kanona ini se nunim, sve dok se nauka o knjievnosti bavi knji
evnom istoriografijom i istorijskom rekonstrukcijom razliitih elemenata
knjievnih tekstova.
Treba da se istaknu sledee prednosti koje nudi kanon, a koje nijedna do
sada u debatama pomenuta alternativa nije posedovala:
Stvaranje osnove za knjievnu komunikaciju. Bez nekog zajednikog
korpusa knjievnih dela akademska zajednica ostala bi bez neophodne
komunikacione osnove, jer bi se stalno smanjivao broj tekstova koji su
svima ili bar mnogima poznati i o kojima se moe razgovarati.
Sistematino i jasno strukturirano podruje, sastavljeno od fundamen
talnih i centralnih knjievnih znanja i kompetencija. Sistematinost
znai, u prvom redu, preglednost i ureenost odreenog korpusa, a
na osnovu posedovanja steenih, opte priznatih i prihvaenih bazi
nih knjievnih znanja i poznavanja razliitih konteksta vezanih za njih
mogui su pozitivni transfer i izgraivanje vrednosnih stavova o nepo
znatim i novim knjievnim pojavama. Tako shvaen kanon umnogome
olakava orijentaciju unutar nauke o knjievnosti.
3
http://www.zdf.de/ZDFde/inhalt/7/0,1872,2181735,00.html
Der Spiegel, Nr. 25, 18. 6. 2001.
5 http://gutenberg.spiegel.de/
6 http://www.buecherkanon.de/
4
105
Julijana Beli Genc
Omoguavanje savladavanja strategija analize i tumaenja knjievnih

tekstova na reprezentativnom uzorku. Pritom se otkrivanje i razume
vanje razliitih znaenja jednog teksta poveava poznavanjem njegovih
kontekstualnih i intertekstualnih relacija.
Za kraj jo jedna zakljuna konstatacija: kanon moda mutira, moda se
klonira ili menja svoj naziv, ali po svemu sudei jo uvek uspeno opstaje.
literatura
Assmann, Aleida: Einfhrung in die Kulturwissenschaft. Grundbegriffe, Themen,
Fragestellungen. E. Schmidt Verlag, Berlin, 2006.
Arnold, Heinz Ludwig / Detering, Heinrich (Hrsg.): Grundzge der Literaturwissen
schaft. dtv, Mnchen, 52002.
Basner, Rainer / Zens, Mario: Methoden und Modelle der Literaturwissenschaft.
Eine Einfhrung. Erich Schmidt Verlag, Berlin, 22002.
Bosse, Heinrich / Rener, Ursula (Hrsg.): Literaturwissenschaft. Einfhrung in ein
Sprachspiel. Rombach Verlag, Freiburg im Breisgau, 1999.
Griese, Sabine/ Kerscher, Hubert u. a.: Die Leseliste. Kommentierte Empfehlun
gen. Philipp Reclam jun., Stuttgart, 1995.
Grimm, Gunter / Max, Frank Rainer: Deutsche Dichter. Bd. 1: Mittelalter. Philipp
Reclam jun. Stuttgart, 1994.
Fricke, Harald (Hrsg.): Reallexikon der deutschen Literaturwissenschaft. Bd. II.
Walter de Gruyter, Berlin, New York, 2000.
Jeing, Benedikt / Khnen, Ralph: Einfhrung in die Neuere deutsche Literatur
wissenschaft. Verlag J. B. Metzler, Stuttgart/ Weimar, 2003.
Metzler Lexikon. Kultur der Gegenwart. Themen und Theorien, Formen und In
stitutionen seit 1945 (hrsg. von Ralf Schnell). Verlag J.B. Metzler, Stuttgart/Weimar,
2000.
Neuhaus, Stefan. Revision des literarischen Kanons. Vandenhoeck & Ruprecht,
Gttingen, 2002.
Pechlivanos, Miltos u.a. (Hrsg.): Einfhrung in die Literaturwissenschaft. Verlag
J. B. Metzler, Stuttgart/Weimar, 1995.
Schnell, Ralf: Orientierung Germanistik. Was sie kann, was sie will. rowohlts
enzyklopdie, Rowohlt Taschenbuch Verlag, 2000.
http://www.derkanon.de/index2/termine.html (1. 6. 2005)
http://www.literaturkritik.de/buch/buchh/neu/kanon/index.php (1. 6. 2005)
http://www.buecherkanon.de/ (1. 6. 2005)
http://www.zdf.de/ZDFde/inhalt/7/0,1872,2181735,00.html (1. 6. 2005)
http://gutenberg.spiegel.de/ (1. 6. 2005)
106
VIII
:
;
; . VIII

, .

,
.
,

. VIII
VIII , ,

. , ,
VIII
,
.
I

VIII ,
I .

.

- (1914)
.
,
, ,
107
.
.
,
, ,
. , , ,

,
.
.
,
;
, .
. :
,
, , ,
, , , , ,
, ! ,
; , ,
.1
, ,
.

,
, .
, (),
,
.
, , ,
, .

VIII ,
.
(
) 3.
1833. :
,
: ; ,
1
108
, . 1, 1965, . 399400.
VIII
. , ,
, ,
,
.2

:
.
,
.3 VIII ,
, : ,
, . :
,
. VIII
I
2 , . 24, , . V, 1989, 209210. .
. . , 1950, . 147 ( ).
3 ,
. (
, 1867, . 142):
, ,
.
19. V 1842.
, .
II
3. VIII 1837.
. , ,
, , .

( . . , . VII, 1951, . 388389).

(1964): ,
; ;
, .
, .
. , ,
.
. ,
.
,
. .
,

. ( ,
, 12, 1991, . 546).

( 1994).
109
,

. ,

.
,
.
(1867,
1871)

.
, ,
.

.
,
.
,

, .4 , ,
, ,
. VIII
.
: ;
( );

.
,
. :
,
, ,

,
.5
;
.
4
5
110
. , , 1867, . 128.
Ibid., . 144.
VIII
,

. VIII

.
,
,
.
VIII ,
.

. :

; ,
.6
,
,
.7
.
.
, .

.

.8 ,
,
.
6 . , , Rasprave, lanci i sjeanja, Pet stoljea hrvatske
knjievnosti, knj. 43, Zagreb, 1963, str. 95. . .
7
, . . (
. , . , 1962,
. 68).
8 . .
(Turidy po znakovim sistemam, 1989, . III, 21):

, , ,
.
:
, I ,
. (. . .).
111

,
VIII
.
, , VIII
.

, .
,
(1867) ,
.9
(1867)
, , ,
.10 ,
,
(1905).
: VIII
.
()
, , ,
.11
. VIII :
VIII .
,
, ,

; I
. VIII ;
, I .12
VIII

(1917):
9 , , . 4,
1975, . 180191, 182. . .
10 RAD JAZU, Zagreb 1867, . 236242.
11 . , ,
1905, . 1.
12 Ibid., . 2.
112
VIII
18.
,
. ,
, 18.
13
VIII
,

.

, ,

.14
(1741)
, ,
, (1802)
. .
VIII
,
.
II
VIII ,
,
VIII (1909).
VIII :
(VIII )
, , , ,
, ,
,
. , ,
13
. , , Cambridge 1918, . 5354.

. . .
VIII
- . , , . .

( Kultura narodov Centralnoj i
Jugo-Vostonoj Evropi v epohu Prosveenija, 1988, . 143199).
14
113
,
, ,
.15
( , VIII )
,
.
VIII
, .
VIII
.

,
. ,
I
. .

.

,
.
,
. 1900. 1914.

.
I ,
. ,
.

.
II
. (1864)
:
. ,
, .
. , ,
,
15
VIII , , . 9, 1966,
. 1617.
114
VIII
.

VIII . VIII
I

,

.

.
.
:

,
.
,
- .

, .
19.

,
,
.16
16 ,
, . 1, 1964, . 4243.
VIII ( 1966, . 358359): 1870.
,
. :
, ,
, ,
. , ,
,
. .

.
( , 1911,
166):
.
.
. , ,
115
.

I , ,
,
.
,

. VIII ,

, . 1929.
: , , , . ,
, ,
, : ,
.17

.
VIII
:
, , ,
,
VIII 18
, tabula rasa.19 VIII

, .
,
. ,
, .
, .
: , .

, ,
. ,
, .
, ,
,
.
.
.
17 . , . , , 1983,
. 67.
18 . , VIII , . 24.
19 Ibid.
116
VIII
. : ,
,

.
,
, .20
.

, .
, , .
VIII
, . ,

,
, .
,
, .

, ,
. , , VIII
, , .
. ,
VIII .
VIII
,
.
,
.

.21 VIII
,
20
. , , . 125.

:
. , ,
, (. ,
, 1952, . 11).
. VIII Archiv fr slav. Phil.,
XXXIII, 1910.
21
117
VIII
,
. ,22
,
. ,
, .

.
VIII .

. VIII

,
.
.
, .
.
. ,
,
.

,
, .

.
, ,
.
VIII ,

.
III

VIII
22 :
:
, ,
( , I, . 45).
118
VIII
.

.
,
.
,
, .
, ,

.
VIII .
(1970)
: VIII
tabula rasa;
.

. ,
.
.

:
- ;
,
.
. ,

.
, .23
, ,

.
, .
.

, , , .
,
, .
23
. , , 1970, . 15.
119
,
: ,
, .

, .

. ,
,
.

,
. , , VIII
, V ,
.
,

, .
.
:
, .
: ,

,
,

, ,
. ,
:
.
.
,
, ,
.24

XVII VIII . VIII
24
120
Ibid., . 17.
VIII

.

I .
VIII tabu
la rasa, , ,
.
VIII
:
,
, .
VIII ,
: , ,

.
VIII
(1983) . VII
VIII
( ). ,
( )

. :
, VIII ,
.
,
, , .
:
,
, ,
, , ,
, ,
.25 VIII
,
,
.

, .
25
. , , 1983, . 165.
121

VIII .
VIII

. :
: ,
, ,
,
,

.26

,
.
VIII , ,

.
,
,

, VIII
.
IV
VIII
, , , ,
, , , ,
.

:
VIII
(
);
VIII (
) ,
26
122
Ibid., . 174.
VIII

;

VIII , ,
;
VIII (
; ,
, );

;

;
VIII
,

:

;
.

.
,
. VIII
,
.

,
: ,
.

. ,
. ,
,
, .

.
.
, ,
123
.

. ,
,
, .
,
. ,

,
. ,
,
; , .

,
; .
,
,
.
,
.
,
.
,
,
,
.
, ,
. , ,
.
(),
(,
, ).
, .

,
(. ).
,
,
124
VIII
.
,
VIII .
VIII
:
.
,
,
VIII .
,
, VIII
.

, .

(.
).
VIII
VIII
,
.

.

VIII ,
. VIII

. VIII
.

, .27
VIII ,
, .

.
27
. , 36, . I,
. 1, 1983, . 2940.
125

.

.
. ,
: ;
; .
,
.
.
,
.
, , .
, .
VIII
I .
126

,
, . , , : 1761.
1765, 1769. 1771. ( ,
), .
(
, , ),

, . ,
( ,
1770. ),
,
: (
), ,
,
.
, , ,
.
.1

.
,
, , ,
.

1
, - ,
,
.
. , . , , 1804,
, , III, 2007, . 5, 4344.
127
1802. 1806. ,
( 1803.).

.
,
,
, (17431806. .) ,
, 1801. .2
, ,
(, ) ,
, ,
.

. ( , ,
,
).
( ,
) : ,
, , .
.
,
.
,
.

.
, ,

,
. , , ,
,
. ,
,
, ,
,
, .
2 . , , , I, 1958, 2243; ,
, , II, 1959, 2431.
128
,
.
,
,
,
,
. , ,
,
, ,
.
.
,
,
(17291799. .) .
, ,
, , .
.
: ,
. (
), , ,
. , ,
, .
.
, ,
, . ,
, .
,
; , ,
, , .
, , .
,
.
.
,
. ,
, .3
3
, . , , . ,
, , 2005, 233.
129
, .

,

.4
:
,
. ,
:
.
,
, , .
, ,
. ,
.
, ,
.
.
, ,
.
, , ,
,
.
. , ,
, ,
, ,5
, ,
. ,
, , ,
, .
.
:
( ), ,
; , ,
4 ,
, , 8990.
5 . W. Binni, Preromanticismo italiano, Napoli,
1948; M. Fubini, Dal Muratori al Baretti, Citta di Castello, 1946.
130
,
,
, .
.

:
.
, , .

,
.

,

, .
,
, .
,
,
.

.

, . ,
,
,
VIII I
,

.
131

XVIII
.

,

. , XVIII ,

.
( ).

. o

.
,
. ,

, o je
.
.
,

,

.

132
.1
(
). ,
,
,2
,
, . ,
o ,
.3

oeo 4
:
,5
,6

.7 1982. ,

1848. ,
8
- .
,9

1 Kruno Krsti, Latinitet kod junih Slavena, Enciklopedija Jugoslavije, Leksikografski zavod
FNRJ, Zagreb, 1962, V, 478494.
2 .
XVIII ,
VIVII (1959), 4261.
3 . , ,
2002, 32/2 (2004), 465484.
4 , .
, , 2002, 186 .
5 , XVIII , , 1964.
6 , ,
IXX (1962), 179182.
7 , , , 1970, 184; 195;
278; 291; 498, . 141; , .
, 1979, 202 ; 256257; 306; 326; 372.
8 Opera scriptorum Latinorum natione Serborum usque ad annum MDCCCXLVIII typis edita,
collegit et digessit Vukosava Karanovi, editionem curavit Slavko Gavrilovi, Iugoslaviae scriptores Latini
recentiores aetatis, pars III, Belgradi, MCMLXXXII.
9 ,
,
.
133
. ,

XVIII XIX ,10
,
.11 , XVIII

.
.

,
.

; : o-
, ,
, ,

, ,

.
,12
. , ,
,
.
***

,

.13
10
. . , . , 475 .
. , XIX .
, XXXVIII, 2/1990, , 221,
. 1.
12 . , .
, , 2003.
13 Jozeph IJsewijn, Companion
to Neo-Latin Studies: Part 1, History and Diffusion of Neo-Latin Literature, Louvain, 21990; Jozph IJse
wijn Dirk Sacr, Companion to Neo-Latin Studies: Part 2, Literary, Linguistic, Philological and Editorial
11
134
,
,

,
.

. (

.)
, (
)
, .14

.
.
, ,
, ,
,
.

,
.
.
.

.
,
18081809. ,

:
Questions, Louvain, 21997. Ratimir Mardei Nvovjekovna
latinska knjievnost Povijest svjetske knjievnosti u osam knjiga, knjiga 2, uredio Vladimir Vrato
vi, Zagreb, 1977, 405480.
14 ( , , . 26
92) Maecenati Serbico VI. Cal. Jan. MDCCCXI.,
, :
: XVIII , , , 2005, 186187; 218219.
135
Dauniam quisquis cuperet Camoenam,

Serbe, solenni Stephani reverso,
Rectius nostra coleret perennem
Gentis amorem.15

, ,

.16

, .
,
,
, ,
. .
(1764),17
.18
,
1815. .19
1843. ,
.20 ,

1790. .21
(1801),
,
.22
15 Serbico Maecenati VI. Cal. Jan. MDCCCX Ode, cecinit Gabriel Chranislav Poes. Eloq. et Hist.
Univ., Professor ( , . 91, 14).
16 . .
17 , , 4, 50.
18 i , , 1823,
IV, III, 361362. , ,
.
19 . , , 458.
20 , 17411861, ,
1869, 250, . 1271.
21 Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 57, . 20.
22 , , ,
, , 13 (1990), 81 .
136
,

.23

,
,
, .
,

.24

, ,
- ,25
.
a (18451927)
, ,
,
, , ,
.26
; ,

; ,
.27

,
(
),

23
. , , 531, . 333.
. Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, Praemonitum 6; 17, . 48; 19, . 61;
23, . 86, 87; 25, . 97; 28, . 118, 119; 34, . 152, 153; 35, . 156, 159; 36, . 165; 38, . 176; 42,
. 195, 197.
25 . , , 258260.
26 Carmina, composuit Fr. Elezovi gymnasii professor, Belgradi sumptibus auctoris Typis S. Horo
vicz MDCCCXCVII; Fr. Elezovi, In commemorationem doctoris atque viri apud Universitatem Singi
dunensem facile omnium prinicipis, Johannis Cviji, I/4 (1927), 1213.
27 J. IJsewijn, . , 91. . : 18681944, 1990, .
3, 356, . 14019.
24
137
,28 29 .30
, ,31
,
.32

, ,
, .33
,
,
,
.

28

XVII XVIII ,
, ,
,
XVI o XVIII , , 1990.
, ,

. Opera scriptorum Latinorum natione Serborum 47, . 1, 2; 48, . 2, 66, . 3.
29 (K. Krsti, . , 491)
(17551795),
- . Opera
scriptorum Latinorum natione Croatarum usque ad annum MDCCCXLVIII typis edita, collegit et digessit
ime Juri, editionem curavit Zlatko Herkov, Iugoslaviae scriptores Latini recentiores aetatis, Zagrabiae
MCMLXVIII, pars I, tomus I, fasciculus 2, 344346.
30 . , ,
100 ,
, 1993, 108112.
31 . () , ,
, ,
(. J. IJsewijn, . , 9192),
XVIII . . , . , 9; 13; Opera scriptorum Latinorum
natione Serborum 49, . 8.
32 () .

. ,
IX (
, , 1974, 10 . 2), -
. sanctus ( , , , : , , , 2001, 25
), , . altar ( ,
: , , 21995, 348),
(, , ).
33 XII XIX .
, . , , 1996.
138

:

;

;

XVIII .
***
XVIII .
( ) (
) , .

, .
,
, . ,

.
XVIII .

, ,

. ,
1750. , II
(17801790), , ,
1844. , 1848. .34
,
,
,
.

(), (
) . , ,
34
. , 98; . .,
, , 1911, 1; J. IJsewijn, . , 217.
139

. , , ,

XIX
, , ,
.35

.

,
(1708),
.36 , XVI
II ,
,
.37
XVIII
, ,

.

.
- .
,
,38 XVII

35 1890. . , ,
(), 6/2000, 1920 (
. ).
36 . , , ,
, 1996, 206.
, .
37 , ,
. ,
, , , . CCCX, , . 12,
, 1958, 43; 141; 143. , , -.
,
. . , , , 2002. (. .
1934), 11.
38 . Ratio atque institutio studiorum Sociatatis Iesu
(1586/1591/1599), Monumenta paedagogica Societatis Iesu V, ed. L. Luksz, Romae, 1986.
. llan P. Farrell, The Jesuit Code of Liberal Education: Development and Scope of the Ratio Stu
diorum, Milwaukee, 1938.
140
.39
-
,
,
- .40 ,
XVIII , ,
,
- .

(
).41 - ,
(
1733.
).42
,
, ,
.
, .43
( , )
XVIII XIX , ,
, .44
XVIII (1798)
, ,
39 , , . Paulina Lewin, Polish-UkrainianRussian Literary Relations of the Sexteenth-Eighteenth Centuries: New Approaches, The Slavic and East
European Journal 24/3 (1980), 263265; Renate Lachmann, Feofan Prokopovi, De
arte rhetorica libri X, Kijoviae 1706., Rhetorica Slavica II, Kln Wien, 1982, XVII ; .
. . . , , 1982; Ihor evenko, Many Worlds of Peter Mohyla, Byzantium and the
Slavs in Letters and Culture, Cambr. Mass. Napoli, 1991, 651683.
40 . , 103116; 125132.
: . ,
, CIV (1956), 45116.
41 . A. P. Farrell, . , 261262.
42 , 113114.
43 , , ,
V/1 (1933), 105.
44 , ,
1 (1998), 69. . , ,
, , , 1907, 89.
141
. -

,
De institutione grammatica ,
Colloquia scholastica .45

.46 XVIII ,
, ,
.47 - ,
. ( ,
, 1792. ,
.)
-
, -
XVIII . (
.)

XVIII
.
(1767), ,
(), ,
, (1739),48
.49

.50

, ,
.51 ,
45 : A. P. Farrell, . , 446452;
, 129; J. IJsewijn, . , 119; J. IJsewijn D. Sacr, . , 230.
46 , ,
, , , IV (1924), 155176.
47 . , ,
1991. (. . 1951), 86.
48 : , Studium (liberalium) litterarum
XVIII , XVIII , II/ 2, 1997.
49 , : 1. ,
XI (1968), 225.
50 . . , . , 111.
51 , - (17491769),
, 1928, 26.
142
.
,
Ostensio veritatis (1804)
(1808).52
,
(1850) 53

.

-
1765. 54
. , ,
,
,
.55

- ,

.

, .
-
.
, , ,
.56

(17701833)
, .57
58
52 , , . 159.
: , ,
, XXXVIII/2 (1990), 274275.
53 . , , I/15 (1884), 114115.
54 . Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 49,
. 6. . uro Krbler, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenaka,
1929, II, 920.
55 . , . , 45; 49; 52.
56 , 101.
57 . Radoslav Gruji, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenaka, III, 584.
58 ,
, ,
143

. ,
.
. ,
, ,
,
.
. -

,
(1790),59 ,
(1849)

.60

XVIII a
.
-

61
. ,
XVIII XIX a
. (
) ,
(
). -
.
.
XVIII XIX a

.
,
,
.
59 35.
2005. . ,
, .
60 , , 1847/501.
61 . , . , 13; . , 11.
144

.
,
, ,
.
(, )

. -
(.
).62
-
. (praeexerci
tamina),63
(, ,
, ),

(. suasoria controversia), ().64
, ,

D rt rhetorica.65
,
.66
- 67
Brevis et succina manuductio in uni
versam oratoriam (1761/2) 68 .69
.
-

62 .
: XVIII , , 1766. ,
, 8182; 212.
63 : , ,
, , 1997.
64 . . , . , 113116.
65 , 127. : A. P. Farrell, . ,
281, . 8.
66 , 112.
67 : . , , 440.
68 , , . . . 101, 350.
69 , , . 3.
145

, .70
1759.
.71
1768.
, .72
,

.73 1818.

.74

; 1834.
, , ,
, , ,
.75

. ,

.
XVIII
.76
(paraphrasis poetica),77
,
.

- .
XVIII , (
XIX ), Gradus ad Parnassum (1702)
70
. . , . , 52 .
. Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 54, . 1.
72 , 56, . 14.
73 J. IJsewijn D. Sacr, . , 172173.
74 . Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 51, . 4.
75 . , . , 1720.
76 : . ,
, 212214.
77 Quint. I, 9, 2. . , ,
1, 1998, 2829.
71
146
.78 XIX

, .79
,
.

,
.80
1831.
poseos auditor.81

poetarum patriarcha82
.83

, ,
: Si tamen invenies vitium venerande magister, temporis
omnino crede fuisse parum!84 (, ,
, ).

:

, , .
,
. ,
,
. .
,
,

78
J. IJsewijn, . , 177; . , Studium (liberalium) litterarum, 6162.

. , (
), 3, . ,
1984, 277.
80 R. Mardei, . , 413.
82 , . , ,
1956, 29.
83 , 33; . , . , 180182.
84 . , . , 26.
79
147
.
, : ,
!
, ,
. , ,
, . ,
Vale , ,
, ,
.85
, , , ,
( )

.86 ,
, .
.

.
.

, .

,
,
.
( ) a
a I 1807. o ,
, .87 (18061862)
,
.88 ,
,
, . ,
,
,
85
, 16.
, 20.
87 Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 61, . 23 (
).
88 , 62, . 2731; 63, . 3436, . 38.
86
148
() .89

.90
***

. (ode) ,
,91
carmen (), onomasticon / onomasticum (
), encomiastikon, epaeneticon, applausus (), monumen
tum (), gratulatio (), declamatio ().
Carmina,
, credo
.92
Scribendi recte saper est et principium et fons93 (
)
, .
; ,
,
, .

1753.
89
. , . , 2627.

(Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 6566, . 54 57)
, ( ,
,
, 40. ,
2001, 249). Ad Sabbam e nobilibus Tkly consiliari
um regium subtribunum insurgentium militum Gyrfy vigilarium praefectus, Budae Typis Regiae Univer
sitatis Pesthanae (s. a.).
(. Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 65, . 48).
91 . Miron Flaar, Oda, Renik knjievnih termina, Beograd, 21992, 542544.
92 . Gilbert Highet, The Classical Tradition. Greek and Roman Influences on Western Literatu
re, Oxford, 21951, 124125; 244250; Jean Marmier, Horace en France au dix-septime sicle, Paris, 1962;
Robert Maxwell Ogilvie, Latin and Greek. A History of the Influence of the Classics on English Life from
1600 to 1918, London, 1964, 3473; Lancelot Patrick Wilkinson, Horace and his Lyric Poetry, Cambridge,
2
1968, 159 ; , . ,
, . , , 1999, 278 .
93 Hor. Ep. II, 3, 309.
90
149
,
,94
. , ,
, Carmen Petri Szmilics 1782. .95
1792. ,
,
.96

,97

.
,
, ,
,
(),
, XVIII XIX

.

XVIII
( )
.

. ,
. , ,
;
XVIII
, , ( ,
.).98

, (epicedium, lessus, naenia, threnus, epi
taphium) ,
94

, 65, . 50.
96 , 66, . 55.
97 , 58, . 4; 59, . 12; 61, . 26; 62, . 32, 33; 64, . 41; 65, . 5466, . 55, 56.
, .
98 R. Mardei, . , 461; J. IJsewijn, . , 64.
95
150
(1832),99
(elegia), 100
.101 , ,
.

. (propemticon),
,
(1842).102
,
.103

: , , ,
, , ,
, . ,

,
genus (. gene
ra),104 ,
,
.105
, , ,
(. II, 24 Quis desiderio), ,
, . ,
, .

.
.
(consolatio),
99
Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 63, . 37.

. Carmina, composuit Fr. Elezovi, 2022.
101 , 2730.
103 , 59, . 7, 10, 11, 13.
104 ,
, , (
) 38 (1989), 99.
: Francis Gairns, Generic Composition in Greek and Roman Poetry, Edinburgh
University Press, 1972.
105 . , prosphoneticon:
,
I (1998), 242 .
100
151

(1827).106
,

.
,
1740. , De bello Pannonico,
, , ,
(1759)
II
.107 (idyllion / idyllium),
(ecloga),
, ,
.108
, (epigramma), ,
.109
, ,
, .
( 1790. )
, , .
.110
,

(1807)
(1829).111

(1829).
, ,
,
.112

106
, 63, . 38, 39.

. . , . , 5153.
108 Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 55, . 9; 59, . 8.
109 Carmina, composuit Fr. Elezovi, 3235.
110 , , . 44. .
, , , , IV (1924), 227.
111 . Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 61. . 25; 64, . 41.
112 : . , . , 180181.
107
152
XVIII (.
, , e ,
).113 ,

XIX (XVIII
), XVIII
. .

,
, , .114 ,
(,
, , )
,
, ,
,
.115 ,

.116
, ,
. .
(genus rhetorices demonstrativum sive
laudativum) sermo, oratio, allocu
tio (, , ), panegiricus, encomiasticon, honor, jubilum, adplaus
sus / applausus (), homagium ( ) .
117
,118
119 ,120
121 .122

113
. R. Mardei, . , 462.
( )
, . , 225227.
115 J. IJsewijn D. Sacr, . , 99.
116 . Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 6163.
117 , 57, . 21.
118 , 57, . 19; 67, . 4.
119 , 53, . 5; 56, . 10, 13.
120 . . , . , 114115.
121 . Opera scriptorum Latinorum natione Serborum, 55, . 6, 7; 56, . 11, 15.
122 , 53, . 6, 7; 57, . 17.
114
153
(genus sublime sive grande),

( . ),
. (oratio
funebris), ,
.123 ,

XVIII
,124 ,

1740. .125
(genus rhetorices delibera
tivum).126

1790. . ,
, , ,

.127

(1790),128

,129
.

.
,
123
150.
124
125
, 57, . 18.
. , , , , 1999, 35;
, , . 41.
(
, 460) .
, (genus rhetorices iudiciale)
, , . .
G. Kennedy, Classical Rhetoric and Its Christian and Secular Tradition from Ancient to Modern Times, The
University of North Carolina Press, 1980, 24; 3839.
127 . J. IJsewijn D. Sacr, . , 170.
128 , , . 200.
: . , . , 126128.
129 . , . , 52.
(1842)
. 107 (1863), 88.
126
154

. , ,
, , ,
.
,
; (, , ,
) . Institu
tio oratoria, ,
,
.

. ,
(imitatio)
, ,
(aemulatio)
,130 ,
,
(utile et dulce),
(prodesse et delectare).131
***
, , ,
, ,

. ,
, scriptores minores.
XVIII

,
.
,
,
.132
130
. Quint. X, 5, 5.
. Hor. Ep. II, 3, 333343.
132 ,
, II, , 1959, 335338.
131
155
XVIII
,
()
(, ).133

XVIII
, .
,
.
,
.
:
, a
.

(respublica litterarum).
,
, .

XVIII XIX

.
, ,
, , .

.
,
,
.
. -
,
, .
XVIII
( , 1740), ( , 1764),
133
156
R. Mardei, . , 462.
( , 1771), ( , 1790),
(, 1790),134 ( . . 1792)
( , 1799).135
, XVIII
XIX ,
. ,
,

(
).
:

e .
134
135

, 59, . 8.
157

,
,
, ,
.

.
,

; , .

.
,
,
, , .
(bios), .

.
.
, ,
, ,

.
VIII
, ,
.
158

.

, ,
. , ,
.
,
. ,
(
).

. , ,
,
. , ,

.
.
, .
.
.
,
.
/ ( ) ,
, , ,
.
,
, .
, , ,

, ,
. (

).

; , ,
(exemplum)

159
- .
.
***
.
,

.
,

.
.
; , ,
.
, ,
.
.

.

.
;
, ,
;
. , ,

; , .
.
.
1985;
, 1986.
(, ).
, .
. , , ,
:
( .
, 4. .); (.
160
); 18. . ;
.

. ( ,
, ,
).
:

, . . ,
.1

.
. , ,
.
. ,
. , ,
,
, ,
. ,
,
.

, .

.

. ,
.
, .
. 1986.
.2
;
1 , . ,
, , 1986,
( . ).
2 Meyers kleiner Lexikon Literatur. hsg. on der Redaktion fr Literatur des Bibliographischen
Instituts, ManheimWienZrich, 1986. DUDEN .
161

; ,
,
; ,
.
, ,
.

.
, ,
, (,
). , ,
;
;
, ,
,
.3

, . ,
.

. ,
397/400. . ,
.

.
.
.

. .
Tusculum-Lexikon
. , ,
, .
3 . 48. die vertiefte Darstellung des geistig-seelischen Entwicklungsprozesses steht (in
der Autobiographie) im Vordergrund, gestaltet aus der Rckschau, meist von einem abeklrten, reif em
Standpunkt aus.
162
,
. . ( ?)
.
.
,
, .4

; .

, ,
.
- .
( )
.5 ,
,
.6
, , .

.
, ,
.

. :
.7

. .
4 Tusculum-Lexikon griechischer und lateinischer Autoren des Altertums und des Mittelalters, vlig
neu bearbeitet von W. Buchwald, A. Hohlweg und O. Prinz ( 1963.) Rowohlt, Rein
beck bei Hamburg, 1974. . 60. () 361 ( ).
5 Dictionnaire des Litterature publi sous la direction de Philippe van Tieghem avec la collabo
ration de Pierre Josseraud, Tome I, Presses Univers. De France, Paris 1968. p. 268. Dictionary of World
Literary Termes, enlarged and completely revised edition edited by Joseph. T. Shipley; George Allen and
Unwin, London-Boston-Sydney, 21970. P. 23.
6 Wolfgang Kirsch, Autobiographie, Lexikon der Antike, herausgegeben von J. Irmscher
in Zusammenarbeit mit R. Johne, VEB Bibliographisches Institut, Leipzig, 1971 ( 4. unvernd. Aufl.
1979), , 76.
7 The Oxford Companion to Classical Literature, second edition, edited by M. C. Howatson, Ox
ford U. P. 1989. p. 89 ( Biography)
Biography (5), y The Oxford Classical Dictionary, ed. by N. G. I. Hammond and
H. H. Schlard, Second edition, Clarendon Press, Oxford, 1970. p. 168.
163
,
,

; ,
.

;
, , ,
, ;
, , , ,
, .8
,

;
. ,
,

. ,

,
.

,
;
.

.
. , .

,
,
. genera
. .

8
M. Fuhrmann, Biographie, y: Der kleine Pauly, Lexikon der Antike, I, A. Druckenmller

Vlg. Stuttgart, 1964. col. 903904.
164
;
, .
***
.
, .
, ,
, .

.
.
.
,
.
.

.

,

.

. .

. ,
.
, ,
.
.
. .

, , -
, , . ,

.
.

.
165
. .

. , .
.

. IV ,
,

. -. ,
.
, ,
. .
,
.
,
.
,
.
,
. ,
. ,
. .
.
.
.
.
.
.
.9

.
, .
Confessiones. ,
,
9
. R. Browing, Biogpraphy, y: The Cambridge History of Classical Literature, Vol. II, Part
5 The Later Principate, Cambridge, U. P. 1983. p. 47.
166
,
;

.
. . Confessio,

; , ;
. .
,
onfessiones ,
.10
,
,
.
, .
,
.
. ,
, ,
. , ,
. ,
, .
.
.

,
.
,
,

.

,
10 Confessiones: The title is
to be taken in its biblical sense of praising; it is Augustines thanksgiving for his conversion. The Oxford
Companion to Classical Literature . (, ) ,
M. C. Howatson, Oxford, U. P., 1989, 80.
167

.11

.
.
.
,
VII
.

.

.
***
, pro domo.

; ,
,
. ,
;
.

.
, ,
IV , I .
.
I .12 . . . , ,

.
. .
, ,
11
, ., Tusculum-Lexikon, . 60 361.
A. O. J. Cockshut, The Art of Autobiography in 19th ando 20th Century England. Yale University
Press, New Haven London, 1984.
12
168
, :
,
.13 ,
;
. , ,
, 1864.14

, .
.

. , ,
.
, ,

.
, ,

.
, .

. : .

,

.15

, ,
, 1809.
.

, .

13 In the autobiography proper, attention is focused on the self, in the memoir or reminiscence
on others. Roy Pascal, Design and Truth in Autobiography, Rontelege Kegan Paul, 1960, p. 5. A.
O. J. Cockshut, . , . 2.
14 John Henry Newman (18011890),
Apologia de vita sua.
15 A. O. J. Cocskshut, . , . 3.
169
:

, (point of view)
. , ,
:
,
().16 ,
,
,
VIII ; ,
point-de-vue/point-of-view, .
,
. .

;

. ,
. .

. , ,
. ,
, .
,
, , ,
. (

).
.
. ,
. ,
,
; , .

. , ,
When the question of point of view becomes crucial for the reader, then only comes the awa
reness of autobiography as a separate form. A. O. J. Cockshut, . , . 3.
16
170
. .
, , , ,
.17

.
.
,
1800,

,
.

.

. , . , -
,
(, )
; ;

, .
, , ,
(Ta eis heauton),
- .

?
,

.
.
. ,
. ,

. soliloquium.
, ,
.
17
W. R. Tayer, The Art of Biography, New York 1920. : A. Momigliano, The Development
of Greek Biography. Four Lectures, Harward U. P. Cambridge, Mass., 1971. p. 11.
171

.

, .

.
.
Commentarii. ,
, .

?
***
,
,
;
;

. ,
, .

,
.
.
1900.18 ,
.19

; ,
.
18 I. Bruns, Das literarische Portrt der Griechen im fnften und vierten Jahrhundert vor Christi
Geburt, Berlin 1896; F. Leo, Die griechisch-romische Biographie nach ihrer literarischen Form, Leipzig
1901.
19 A. Dihle, Studien zur griechischen Biographie, (Abhandlungen d. Akad. Gttingen III, 37), Gt
tingen 1956.
172

. .
, ,
,
.

Literaturwissenschaft Geisteswisenschaft,

;

.
1900.

, , ,
,
.
, ,
Einleitung in die Geisteswissenschaften, 1883.
1905. Das Erlebnis und
die Dichtung,
.
Geistesgeschichte
,
.
Zeitgeist,

.
.
: , , ,
Weltanschauung.
. Geistesgeschichte

.
.20
20
Geisteswissenschaft .
Karl Victor E. R. Curtius.
173
, 1900.

. Individualitt Persnlichkeit
. ,
.
geistes
geschichtlich.
; ,

. .
,
, gei
stesgeschichtlich . , ,
()
.21 ,
,

. , ,
Erlebnis, .22

.
.
, ,
.
;
.
,
,
. .
.
, 1907,
.
1908.
.
21
22
174
A. Momigliano, . , . 17.
R. Wellek, Concepts of Criticism, Yale U. P., New Haven and London, 1971, p. 63.
.23 geisteswissnschaftlich
, 1948.
,
. -
.

.
: Die Selbstbiographie ist die hchste und am meisten instruktive
Form, in welcher uns das Verstehen des Lebens entgegentrift.24
.

, ,
Geistesgeschicht.

.
,

.
,

. ,
, .
;

.

.
,
.

,

.

. ,
23
. , ( 1931).
G. Misch, Geschichte der Autobiographie, dritte stark vermehrte Auflage I Band, Das Altertum,
1. Hlfte, Francske Vig, Bern, p. 10.
24
175
. , ,
, .

,
.

.
,
.
. .

.

.

.25
, ,
.

-
.
,
1800.
mimesis / imitatio zelos / aemu
latio, o ,
.26

.
VIII
.

25 , , ,
(B. E. Pery, The Ancient Romances. A literary-historical Acount of their Origins, Ber
keley-Los Angeles, 1967) .
26 , imitatio/aemulatio Karl Maurer, Prsenz der rmischen Dic
htung in der europischen Literatur, : Latein und Europa Traditionen und Renaissancen,
herausgegebn von Karl Bchner, Philipp Reclam jun., Stuttgart 1978, . 249256.
176

.
, ,
. .

.
.
, ,
, ,
,
. , ,

VIII . .
,

. , ,
: The writers in a period that set such high store by
literary forms could hardly fail to develop the particular form which would ap
peal so naturally to the eighteenth century mind-biography.27

,
,
. -
. VIII
,
.

. .
.

. .

.
27
D. Stauffer, The Art of Biography in Eighteenth Century England, Russel and Russel, New York
1970 ( . 1941) Vol, I, p. 9.
177

;
. , ,
, .

.

. .
, ,
.
.
, ; ,
, .
genera
,
( , ,
, .).
genera ,
().
, ,

.
-

; ,
; ,
.28
. ,

,
, . (

.)
- .
; ,
28
: T. C. Burgess, Epideictic Literature, Studies in Clas

sical Philology, vol. III, pp. 89 ss. Chicago 1902, passim, p. 92 s. 166 ss.
178
, .

. , ,
. genos/genus
.

genera causarum, genera materiae, genera rerum, genera rhetorices.
,
. , , genera locorum communium
( ), genera exordiorum (), genera narrationum (
).

. ,
,
genera elocutionis, genera principalia orationis.

- ;

, , 1800.
.

, . I
,

.

,
.

1800. 1844.
.
. ,
, .

.
179
.29

, .
I ,
, fabula romanensis, . ,
, .
.
, fabula romanensis,
naratio poetica, , ,
, drama musi
cum .30

.
genera nar
rationum. .

.
,
genera.
()
,
.
;
, genos dikanikon, symboleutikon epideiktikon.
,
. . , ,

;
.

1800.
. ,
(kategoria, accusatio) (apologia, defensio),
,
;
29 , . , , ,
1988, . 107 ., . 113114.
30 Iosephus Grigely, Institutiones poeticae in usum gymnasiorum Regni Hungariae Typis re
giae Univ. Hungaricae, Budae 1809, p. 199 125.
180
. .
.
dikanikon (genus indiciale).
(apologia)
.
.
.31

, (dikanikon),
(kategoria) (apologia),
.
,
1864. Apologia pro vita sua;32
VIII
; ,
, ,
,

. ,

.
. .
.

, ,
; , (kategoria)
(apologia) .
,
,
.

IV/III
VIII I

31 The Elegies of Propertius, edited with introduction and commentary by H. E. Butler and E. A.
Barber, Georg Olms Vlg, Hildesheim 1964, p. 180 s. W. R. Smyth, Interpretationes Propertianae,
Classical Quarterly 43 (1949) 121 ss.
32 John Henry Newman (18011890)
, .
181
. , ,
,
.
,

utilitas.
; ,
genos. ,
, ,
. Utilitas oikonomia
(inventio)
: (disposi
tio) (decorum). , uti
litas/oikonomia , ,
, , ,
. ,
: dispositio
/
, ()
(utilitas/oikonomia);
(res/verba),
( usus exordium, proemium, narratio, perora
tio .).33

. , ,
, ,
;
. ,
dispositio utilitas
, dispositio
,

/
. , , .
33 . Aristid, Techn. 2, 9, (Spegel, II, p. 537, 13); Aristid., Rhet. III, 1, 1; Quint, CVII, 11; VII,
proem. 1; Sulp. Victor 14; Mart. Capella 30, 506 (
inventio).
182
Apolo
gia pro vita sua ( , 1864).
.34 : apologia (
),
, (genos dikanikon genus judiciale).
, ,
.
***
,
, .
.
.
,
(Apologia Sokratous).
() .
,
.
,
. (
, )
.
, , ,
;
. ,
()
.

(sumbouleutikon), (epideiktikon).
,
. , ,
34 , , ,
, . 1740. , ,
An Apology for the Life of Mr Colley Ciger, Comedian; 1743. An Apology for the Conduct of Mr
Charles Macklin, Comedian . (
/:
Apology for the Life of Mrs Shamela Andrews. T. Conny Keyber; 1741.) ,
, The Apologye of syr T. More, Knyght (1533).
, , (C. D.
Morley) Apologia pro sua preoccupatione (1930).
183
.

.
, epideiktikon, genus laudativum,
(enkomion) (psogos)
; .
,
I .
/
.

.

,
,
.
V . .

.
,
, .

(Apomnemoneumata). IV . .

. (
370. . .) ( 360. . .).
,
373. . .
( ) (. epikedion
).
- .
() .

.

. , (prooimion, 111)
(epilogos, 7384). , ,
.
184
, ,
: ; ; () ;
(); ; ; (
). ;35

.36

() ,
,
, .
.
,
(, ),
.

. (Peri antidoseos, 354. . .).37
82. ,
.
. . ,
.
,
.
sophia philosophia; ,
, ,
.

. , ,
, . ,
, , .
. ,
,

.

35 . ( 160 ), 2, 144, 30 col.,
: genos, agoge, prakseis, helikia, phusis psukhes kai somatos, epitedeumata, prakseis, tukhe.
36 . ., . I, 20; Prop., I 22 i IV i; Ov., Am. III, 15 i Trist. IV, 10.
37 Isokrat., Or. XV.
185
, .

.
-
- , ,

, , ,
, () ;
. ,
.

, VI , biographia,

.38
()
.
.
, VI ,
. .
.
.
V , IV .

. (
:
,
.) ,
, .
,
.
. () II
. .
38
(43)
, .
186
, .
, .
. () II
. ,
,
.

.
I
. .
.
, ().
,
.
.
.

.

. ,
.
.
.
.

(
) ()
. ,
,
,
.

() .
.
.
, .
,

187
.
VIII
.39

. ,
.
,
; .
. .

.

.
.40
,
(). ,
.
,
; ,

1800, .
***
, , ,
.
()
dikanikon epideiktikon.
ikonomisa/
utilitas /.

.
bios-,

39 . Martha Walling Howard, The Influence of Plutarch in the Major European
Literatures of the Eighteenth Century. University of North Carline Press, Chapel Hill, 1970, p. 99124 (
V: Biography and Autobiograpy).
40 A. Momigliano, The Development of Greek Biography, p. 1820. .
188
- ,
.

. , , .
.

,
()
. ,
II ,
.

. , III ,
Ad Donatum. , ,
. ()

, . IV

:41 ,

.42

. ,
,
.

.
.
, ,
(Peri tou heauton biou)
41

hodoeporicon-a Mosella (v. 349 ss). ,
, ,
Trist IV, 10. L. Niedermeyer, Untersuchungen ber die antike poetische Autobiographie.
(Diss.) Mnchen 1919, . 30.
42 405. L. Hiedermeyer, .
, . 38 .
189

III .

.

, bios-
.
, , ; ,
, . ,

().43

,

;
.

;44

. , ,

VIII
()
.
43
,
. L. Niedermeyer, . , . 35 .
44 : Commentarii.

. , Commentarii
de vita sua , . , ,
.
Huet ius (Pierre-Daniel Huet, 16301721). : Com
mentarii de vita sua. -
, -
,
.
190
Sneana Milinkovi
Drugaiji pogled
na anrovski problem prie
U domaoj knjievnoj teoriji i kritici, kada je o kratkim narativnim for
mama re, i dalje je, u manjoj ili veoj meri, prisutan problem anrovskog defi
nisanja pojedinih oblika tradicionalno obuhvaenih operativnom, klasinoretorikom odrednicom narratio brevis. Neutralni imenitelj pria odnosi se
na razliite forme ili pod-anrovske oblike, i u nedostatku specifinih odred
nica, do kojih bi trebalo doi promiljenim teorijsko-analitikimutvrivanjem
razuene anrovske mree narativnih oblika, ta se pria blie odreuje ili
terminima pozajmljenim iz knjievne evolutivno-pozitivistike istoriografije
(te postoji realistika pria kao pria perioda realizma), ili tematsko-motiv
skim indeksnim klasifikacijama, ili njenim diskursivnim registrom (npr. alji
va pria). Situacija postaje jo komplikovanija kada se, u perspektivi istorij
ske poetike, navede i ustvrdi prvobitni oblik na kojem poivaju potonje forme
svekoliko izvorite oblika pria u domaoj knjievnosti postaje narodna
pria. Ni to, meutim, ne bi bio veliki problem da postoji kakva-takva knji
evno-teorijska definicija narodne prie koja se ne bi pozivala na postulate
pozajmljene iz drugih i drugaijih, filozofsko-sociolokih i antropoloko-fol
kloristikih sistema, i koja ne bi apsolutno privilegovala tematski plan pripo
vedanja (fabula, motiv), s eventualnim pozivanjem na tipologiju pripovednog
glasa (usmeno prenoenje). Ako malo bolje pogledamo pregled radova nepo
sredno ili posredno posveenih narodnoj prii, vidimo da su isprva tu priu,
odreenu tematsko-motivskim planom, definisali u skladu s postulatima tada
vaeih teorija drutva i evolucije, te e tako, na primer, V. orovi, prikla
njajui se vikovsko-tomazeovskoj postavci primitivnog drutva i kulture,
poetkom XX veka ustvrditi da narodna pria ne moe biti nijedna pria
koja govori o gradskoj, modernoj kulturi1. Dok e potom, nanovo aktualizujui
1 Tako V. orovi povodom zbirke V. Vrevia aljivih narodnih pria kae: I ba veina ovih
pria to ih je Vrevi iznio, ne pokazuju niim da su narodne. Narodne nijesu ni po duhu ale u njima, a
oni silni citati iz svetog Pisma potvruju to otvoreno. To su kaluerske dosjetke to miriu na manastirsko
vino. I uopte, ako su knjievne, onda nijesu narodne, jer to je knjievno, nije narodno u ovom naem
191
Sneana Milinkovi
romantiarski topos kolektivnog, anonimnog glasa naroda, prouavaoci insi

stirati na anonimnosti kao distinktivnom iniocu ove forme koji se dokazu
je utvrivanjem usmenog prenoenja fabule fiksirane u pisani tekst gde, pak,
zadrava sve od svojih prethodnih odlika2.
Ovakva najira mogua postavka na kojoj poiva pokuaj definisanja
narodne prie otvara niz, ini se, jo uvek nerazreenih pitanja od kojih naj
manje dva postaju veoma vana i za osvetljavanje celokupne domae knjiev
no-teorijske misli glede kratkih narativnih anrova. Prvo je pitanje odnosa
izmeu usmenih i pisanih kratkih narativnih formi (pa i itave knjievno
sti) i poistoveivanje usmenog pripovedanja s narodnom priom, a drugo
jeste pitanje autorstva kratke narativne forme, odnosno, jednostavnije reeno,
da li ono to je upravo ispripovedano pripada tom pojedinanom, individual
nom glasu ili je on samo anonimna karika u lancu prenoenja prie ija se su
tina razreava ouvanom i sauvanom fabulom. Kako od odnosa prema ovim
pitanjima zavise i drugi, danas prisutni i zastupljeni kritiko-teorijski modeli
analize, posve je jasno da ova poetna nerazluenost termina zadire u samu
sutinu knjievnih problema koje otvaraju pria i pripovedanje.
U pokuaju pruanja odgovora na ova dva i po priu i po knjievnost bit
na pitanja, moe nam biti od velike koristi uporeivanje sa situacijom u italijan
skoj knjievnosti, pogotovu to smo u stanju da se s problemima usmenog vs
pisanog, glasa i autorstva suoimo mnogo pre romantiarsko-risorimental
nog poduhvata izgraivanja naroda i njegovih etikih i estetskih vrednosti, kao
i kulturno-knjievne tradicije u emu je i narodna pria odigrala vanu ulogu.
U italijanskoj knjievnosti prva teorijski utemeljena razmiljanja o
naznaenim problemima javljaju se jo u srednjem veku, u Dekameronu ova
nija Bokaa, delu kojim zapoinje po nas paradigmatina istorija najplodonosni
jeg kratkog narativnog anra novele. Pozivajui se na prethodna iskustva i na
smislu. I potom nastavlja gotovo ozlojeeno: Zar nije udno da narodna pria poinje rijeima: Ne
znate jednu vanu novost koju sam danas u novinama uo? (str. 144 pria 309). I ovaka vrsta pria uvu
kla se u nas neobino jako; eno Pamuinova zbirka aljivih narodnih pripovijedaka gotovo bi polovinom
pripadala u ovu vrstu. O Vrevievoj podeli srpskih narodnih aljivih pripovijedaka, Sitni prilozi, Srpski
knjievni glasnik, za jul, avgust, septembar, oktobar, novembar, decembar, 1905, knj. 15, str. 378-384.
2 Pomalo je tautoloka tendencija prisutna u domaoj kritici i teoriji da se odlike usmenih kraih
narativnih formi utvruju analizom njihovih pisanih verzija. Zaboravljamo da su jo M. Bokovi Stulli
(Usmena knjievnost nekad i sad, Od usmenog pripovijedanja do objavljene pripovijetke, Beograd, Pro
sveta, 1983, str. 134-150) i S. Petrovi (O prevladavanju granice meu prouavanjem usmene i prouava
njem pisane knjievnosti, Letopis Matice srpske, 416, br. 6, 1975, str. 1007-1020), istakli da im jedna
usmena pria biva objavljena, ona prestaje da funkcionie kao iskljuivi deo usmenog koda, te se i njeno
prouavanje, a mi dodajemo i njeno klasifikovanje, podvrgava merilima knjievnog sistema. S tim, kako
podvlai S. Petrovi, to to ne znai da isto delo ne moe biti predmetom interesovanja i jednog etnologa,
fokloriste i ostalih pertinentnih disciplina.
192
Drugaiji pogled na anrovski problem prie
prethodna dela u kojima je ve dolo do transponovanja usmenog performansa u

narativnu strukturu pisanog oblika (poput Novelina3), Bokao u jednom od ode
ljaka u kom razvija svoju eksplicitnu poetiku pripovedanja4, u uvodu u IV dan,
iznosi naizgled banalno, ali po razvoj novelistikih i paranovelistikih oblika veo
ma vano stanovite. Naime, u izlaganju ustrojenom po principu klasine reto
rike besede difensoria, italijanski autor ovako odgovara na jednu od upuenih
mu optubi: A bilo bi mi drago da oni koji kau da se sve nije ovako desilo iznesu
originale: ako oni budu drugaijiod ovoga to ja piem, sam bih rekao da je ispra
van njihov ukor i potrudio bih se da samoga sebe ispravim; ali, budui da postoje
samo rei, ja u ih ostaviti u njihovom ubeenju drei se moga i odgovarajui im
istom merom5. Ovim odgovorom, prekrivenim velom eretskog nadgornjavanja
s neistomiljenicima, Bokao vrlo ozbiljno usmerava panju svojih italaca na
kljuni inilac ustrojstva i itavog dela i pojedinanih novela: svaka pojedinana
aktualizacija rei u pismo jeste autorski (moemo slobodno rei individualni) in,
dok u procesu te aktualizacije, odnosno u literarizaciji rei, u njenom retorikom
ustrojavanju, lei i mera originalnosti, ili pak istinitosti. Jer ukoliko iskustveno,
koje jeste ogledalo objektivnosti istorijskog dokumenta, nije podvrgnuto lite
rarizaciji i retorikom uobliavanju, onda ne predstavlja odluujui kvalitativ
ni element u sistemu zvanom knjievnost. Jednostavnije reeno, re, vezana za
kontinuum naeg postojanja, pretvorena u pismo, poseduje verodostojnost samo
ukoliko potuje specifine zakonitosti knjievno-retorikog sistema koji s real
nim, stvarnim ivotom ima samo posredovane veze.
Vidimo, dakle, da je jo u XIV veku u italijanskoj knjievnosti zapisiva
ispripovedanih pria ne samo dobio status autora ve je i literarno kodifiko
van kao neophodni inilac postojanja prie i pripovedanja u knjievno
sti. Taj zapisiva-autor nam predoava i nain postojanja pripovedaa koji je
destinatorima neophodan kako bi se uspostavila veza s realnim protokom
3 O takvoj prirodi Novelina reito govori i incipit predgovora po kojem se, najverovatnije, delo
u prvom rukopisu i zvalo: Libro di novelle e di bel parlar gentile (knjiga novela i lepog plemenitog govo
ra). Dakle, re je o pravoj knjizi u kojoj je dolo do semantikog pomeranja znaenja termina novella koji
namesto dotadanjeg (usmeno pripovedanje) poprima knjievno znaenje pisanog pripovedanja, dok
se uspostavljanjem ekvivalentnog odnosa izmeu lepog govorenja i novele, izmeu rei i pripoveda
nja, uspostavlja nerazluiva veza izmeu retorike i knjievnosti i ukazuje na ogroman znaaj same
rei. Up. A. Conte, Introduzione, u Il Novellino, Rim, Salerno Editrice, 2001, pp. XVI-XVII, kao i C. Segre,
Presentazione, u istom izdanju, pp. VI-XV.
4 Pored uvoda u IV dan, tu su jo i Proemio i Conclusione dellautore.
5 Quegli che queste cose cos non essere state dicono, avrei molto caro che essi recassero gli
originali: li quali se a quel che io scrivo discordanti fossero, giusta direi la lor riprensione e damendar me
stesso mingegnerei; ma infino che altro che parole non apparisce, io gli lascer con la loro oppinione,
seguitando la mia, di loro dicendo quello che essi di me dicono. G. Boccaccio, Decameron, priredio V.
Branca, Milano, Mondadori, 2000, p. 335.
193
Sneana Milinkovi
vremena i istorije, ali i njegovu priu koja predstavlja u vremenu zaustavljeni,

potpuno zaokrueni dogaaj koji nama, publici, omoguavada pojmimo i even
tualno dokuimo zakonitosti naeg postojanja u tom vremenu i toj istoriji. Da
je to upravo tako pokazuje i vievekovno neprekinuto trajanje ovog modela u
koji su, u razliitim periodima i u razliitim poetikama, samo uitavana dru
gaijaznaenja, odnosno taj zapisiva-autor je predoavao razliitepripovedake
glasove s razliitim pripovedakim intencijama. Isti taj model opstao je i u XIX
veku, kada se u itavoj evropskoj knjievnosti, zbog odreenih zahteva poetike,
odvija vieznaan i slojevit pokuaj spajanja usmene i pisane knjievne tradicije
i kada novelistiki kod zapisivaa-autora postaje odluujui element u tom pro
cesu. Re je, svakako, o raznorodnim pokuajima zapisivanja glasova narodnih
pripovedaa i narodnih pria i njihovom objavljivanju s ciljem pravljenja pre
gleda svekolikog narodnog blaga prie6. Ali, svako se tako nastalo delo sutin
ski svodilo na literarni poduhvat zapisivaa koji se nije mogao osloboditi svoje
ve knjievno kodifikovane uloge autora. U konanom ishodu, svaka objavljena
narodna pria neminovno je postajala delom i podvrgavala se poetsko-reto
rikim zakonitostima ve ustrojenih kratkih narativnih anrova. Te uslovljeno
sti bili su svesni i sami sakupljai onoga vremena, ne samo u italijanskoj ve
i u srpskoj knjievnosti, pa e Vuk Karadi s pravom govoriti o neophodnosti
nametanja rei u sreivanju zabeleenog materijala7, dok e njegov poma
lo skrajnuti saradnik Vuk Vrevi u predgovoru svojim aljivim priama, vrlo
6 Ma koliko na prvi pogled izgledala kao paradoksalna tvrdnja, postoje neke vrlo znaajne
slinosti u osnovnim kulturolokim tokovima u XIX veku u Italiji i Srbiji. I jedna i druga knjievnost, kao
deo ireg projekta stvaranja nacije, naroda i drutva, koristi predromantiarski i romantiarski okvir
kako bi vaspostavila posve nove umetnike nazore i izraze. Okreu se narodnom koje postaje merilo
i paradigma umetnikog stvaranja, iako je pre prave sakupljake groznice pozitivistikog tipa, to bio
poduhvat kulturne elite koja je na taj nain izgraivala nove postavke knjievnosti i kulture uopte. Para
lelno s tim, tekao je i proces izgraivanja knjievnog jezika, opet bliskog narodnom izrazu, na kom e
itava nova kultura i knjievnost poivati. U tom neminovnom sudaru individualnog (ina umetnikog
stvaranja) i kolektivnog (paradigme umetnikog stvaranja), dolazi do zanimljivog proimanja roman
tiarskih i realistikihprosedea koji kulminiraju u apsolutnoj dominaciji kraih narativnih formi.
7 u pisanju pripovijedaka ve treba misliti i rijei namjetati () da ne bi ni s jedne strane
bilo pretjerano, nego da bi mogao i uen itati i prost sluati. Vuk St. Karadi, Srpske narodne pripovet
ke, Be, 1858, str. XX. Iako to nije predmet naega rada, valja takoe istai da se ovom svojom izjavom
V. Karadi stavio na stranu onih koji su u evropskim raspravama, tragom brae Grim, zagovarali tezu
da se u beleenju narodnih pria ne moe i ne sme sve verno zapisivati onako kako se uje, privilegujui
zapravo, danas bismo rekli, formalno-diskursivni a ne znaenjski aspekt ispripovedanog. I u Italiji je ta
rasprava bila vrlo una i zapravo otkrivala razliite poetsko-knjievne nazore sa kojih su polazili poje
dini njeni akteri. Da bismo ilustrovali tada dominantno miljenje, naveemo DAnkonine rei: Poneku
ispravku, poneku nijansu, poneki veo, poneku malu zamenu ili popravku sakuplja, kada je ve zabeleio
novelu uivo, moe, odnosno mora sebi da dozvoli, jer ako narator neprestano uspeva da odri u svojoj
improvizaciji efikasnost i lepotu, to je tipino za poluuene osobe, ne moemo ipak smatrati da je sve
suvo zlato to od njega ujemo. DAncona, Nuova Antologia, a. VII, 1972, XIX, III, mart, pp. 699-700.
194
uspelom interdiskursivnom igrom s prethodnim modelima, zapravo sam pono

vo narativno kodifikovati sopstvenu ulogu zapisivaa-autora8. Posredan dokaz
da su i sami knjievnici toga vremena bili svesni svoje sudbinske uloge autora
od koje ne mogu pobei im se late pera, predstavlja zanimljiva autorska zbirka
bajki (te par exellance usmene forme) Luiija Kapune, Cera una volta9, za koju
s ponosom izjavljuje u pismu prijatelju: Ne mogu da odolim iskuenju i ne ras
prim ti iluzije, ne mogu da odolim sujeti i kaem ti da u itavoj knjizi ne postoji
nijedan red na koji spontan govor naih ena moe da polae pravo; itav onaj svet
dogaaja, likova i mesta moj je svet, nastao ne znam kako, u stanju krajnje nape
tosti koja je liila na halucinaciju (kurziv S.M.)10. Dakle, kada bilo koja fabula
proe kroz proces individualnog narativnog uobliavanja, ona postaje originalni,
autorski in, a njen predznak narodno moe funkcionisati jedino kao odredni
ca odreene poetike11.
8 U delimino objavljenom predgovoru zbirke Srpske narodne pripovijetke ponajvie kratke i
aljive, Srpsko ueno drutvo, Dravna tamparija u Biogradu, 1868, Vrevi je nekolikim narativnim
informatorima vrlo jasno stavio do znanja da mu je, s jedne strane, poznata tradicija autorskih predgovo
ra novelistikih zbirki, a sa druge, da je upravo ukazujui na tu tradiciju i njene elemente (ko pripoveda
odreena i kompaktna drutvena grupa; gde se pripoveda zatvoreno, od ljudi izolovano mesto, kako
se i ta pripoveda i kome se pripoveda) eleo da sebe oznai kao autora ponuene knjige pria.
9 Prvo izdanje pojavilo se 1882. godine s dvanaest bajki, dok se u treem, iz 1889, objavljuju i baj
ke (est) iz knjiice Il regno delle fate iz 1883. Postoje i dva moderna izdanja koja, meutim, nisu ba zado
voljavajua: L. Capuana, Tutte le fiabe, priredio M. Vitta, Milano, Mondadori, 1983, i L. Capuana, Fiabe,
priredili D. Aristodemo i P. De Mejer, Palermo, Sallerio, 1980. O nastajanju zbirki up. R. Fedi, Capuana
scrittore di fiabe e la formazione di Cera una volta, u Lillusione della realt. Studi su Luigi Capuana,
Atti del Convegno di Montral, priredili M. Picone i E. Rossetti, Rim, Salerno Editrice, 1989, pp. 205-217.
10 G. Raya, Bibliografia verghiana (1840-1971), Rim, Ciranna, 1972, p. 369. Pismo je prvi put u
celini objavio C. Di Blasi, Cera una volta... Storia di una famosa strenna letteraria, Il giornale dellisola,
2. januar 1954. L. Kapuna odgovara na pismo prijatelja ovanija Verge u kojem mu ovaj s oduevljenjem
poruuje: tvoja knjiga bajki potpuno mi te je pribliila. itao sam ih jednu za drugom, s pravom zain
teresovanou ne samo za umetniko prouavanje forme, ve i za onu iskrenost koju sam osetio, za duboko
zadiranje u na ostrvski karakter; tako su mi s tom nevinom poezijom predeli i figure nae spontano iskrsa
vale pred oima. Nadam se da nisi izmenio ni zapetu spontanog govora naih ena (kurziv S.M.). G. Verga,
Lettere a Luigi Capuana, priredio G. Raya, Firenca, Le Monnier, 1975, pp. 198-199. Inae, treba dodati da
Kapuani nije bilo strano poigravanje s velikim sakupljaima narodnog blaga u Italiji, Vigom, Pitreom i
DAnkonom. Autor u nekoliko navrata priznaje da je falsifikovao neke priloge: tada i ja, kako bih poka
zao svu svoju ljubav prema rodnome mestu, naalih se s njim i sainih stotinak pesama koje je on (Vigo, S.
M.), ne sumnjajui, odtampao kao narodne; na drugom mestu dodaje: Seam se da je u jednoj od njih
upotrebljen poznati Danteov stih, preveden na sicilijanski, donni caviti lintellettu damuri. Saznadoh posle
Vigove smrti, kada sam ve bio otkrio svoj mladalaki nestaluk, da je profesor DAnkona, na svojoj katedri
u Pizi, dugo raspravljao o tome da li je Dante preuz eo ovaj stih od nepoznatog sicilijanskog pesnika ili ga je
sicilijanski pesnik preuz eo od Aligijerija. L. Capuana, Gli ismi contemporanei (verismo, simbolismo, ideali
smo, cosmopolitismo, ed altri saggi di critica letteraria ed artistica), Katanija, Giannotta, 1898, pp. 216 i dalje,
pp. 213 i dalje. O ovome up. takoe G. Cocchiara, Popolo e letteratura in Italia, Torino, Einaudi, 1982, pp.
242-246; Id., Le origini della poesia popolare, Torino, Boringhieri, 1966, pp. 302-311.
11 O problemu anonimnosti i insistiranja na kolektivnom glasu odreene zajednice i svim
potonjim implikacijama takve postavke koja je postala kamenom temeljcem srpske knjievnosti v. izuzet
195
Sneana Milinkovi
Upravo je fabula, ili odreeni motiv, bila onaj drugi inilac koji je odreivao
status narodne prie. Ako znamo da su jo neki od najistaknutijih takozvanih
pozitivista, koji su svoju filozofsko-poetsku postavku i izgraivali na privi
legovanju tematskog aspekta ispripovedanog, ustvrdili da se toliki broj prianovela ne moe ba pohvaliti raznolikim sadrajem ali da to, u krajnjoj liniji, za
uspeh poduhvata pripovedanja i nije toliko bitno12, onda danas, naroito posle
tolikih formalnih interpretativnih metoda, u neemu drugome moramo tra
iti demarkacione elemente odreene narativne forme. Opet nam, kao u pret
hodnom sluaju, od pomoi moe biti . Bokao i njegov Dekameron u kom se
na po strukturu dela vanom mestu13 nalazi i jedna metanovela, novela o gospi
Oreti (VI, 1)14. Pored toga to objanjava ta je sutina i svrha pripovedanja
(delectare a ne iskljuivo i jedino docere), to ukazuje na vanost publike u pot
punoj realizaciji ispripovedanog (bez narativno strukturirane recepcije pria i
ne postoji15) i to uspeno pripovedanje izjednaava s ivotom, a neuspelo sa
no podsticajan rad N. Ljubinkovia u kom autor izjavljuje: Srpska narodna poezija postala je naglaeno
primitivna i anonimna! Svesno je zanemareno svako poetsko autorstvo, svaka pesnika individualnost
Filipa Vinjia ili Starca Milije. Put kojim nismo poli beseda o Dositeju, Vrt, XVIII stolee, knj. V,
Drutvo za prouavanje XVIII veka, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2004, str. 133.
12 Radova pozitivistikih kritiarai istoriara knjievnosti koji su se bavili sastavljanjem temat
skih indeksa raznih pripovednih formi i utvrivanjem porekla odreenih motiva ima podosta. Ovom
prilikom naveemo ilustrativno stanovite jednog od najpoznatijih italijanskih kritiara, L. Di Frane:
(u novelama, prim. aut.) originalnost invencije najee se svodi na minimum, ako se gleda iskljuivo
na zaplet; ali, opet se ona moe smatrati veoma bitnim iniocem, ako se ima na umu da jedna stara tema
dobija dah novog ivota koji mrtvom Lazaru omoguavada vaskrsne i prohoda. () Vrlina pisca novela
zavisi od njegove sposobnosti da izabere interesantne teme, da ih umeno prilagodi svojim ciljevima i da,
povrh svega, ostavi neizbrisiv trag sopstvenog duha, kulture i valastite umetnosti u materiji koja, pre no
to je dopala njegovih ruku, ili nije imala posebnu fizionomiju ili ju je imala, ali posve drugaiju. L. Di
Francia, Novellistica, Milano, Vallardi, 1924-1925, pp. 21-22.
13 Kao i svako srednjovekovno delo, i Dekameron poseduje strogo utvreno i simbolinim
znaenjima ispunjeno formalno ustrojstvo. Budui da je novela o gospi Oreti prva novela VI dana, ona se
nalazi tano na polovini dela (znamo da druina pripoveda deset dana) i, kao i prvoj i poslednjoj, povere
na joj je vana uloga za interpretaciju itavog dela. O strukturi Dekamerona up. M. Baratto, Realt e stile
nel Decameron, Vienca, Neri Pozza Editore, 1970; V. Branca, Boccaccio medievale, Firenca, Sansoni,
1986; F.Bruni, Boccaccio. Linvenzione della letteratura mezzana, Bolonja, Il Mulino, 1990; P. M. Forni, Le
forme complesse nel Decameron, Firenca, Olschki, 1992.
14 O ovoj noveli up. M. Picone, Madonna Oretta e le novelle in itinere, u Favole parabole istorie.
Le forme della scrittura novellistica dal Medioevo al Rinascimento, priredile G. Albanese, L Battaglia Ricci
i R. Bessi, Rim, Salerno Editrice, 2000, pp. 67-83, kao i F. Bruni, Come non si racconta una novella nel
Decameron, u Leggadre donne. Novella e racconto breve in Italia, priredio F. Bruni, Venecija, Marsi
lio, 2000, pp. 3-13.
15 Pozivajui se upravo na ovakve tekstove, Jaus istie da je za nastanak kratkih realistinih
narativnih formi od sutinskog znaaja ukljuivanje, posredno ili neposredno, u ispripovedano reakcija
publike koje su mera uspelog ostvarivanja narativnog performansa. Up. H.R. Jauss, I generi minori del
discorso esemplare come sistema di comunicazione letteraria, u Il Racconto, priredio M. Picone, Bolonja,
Il Mulino, 1985, pp. 55-72.
196
smru, Bokao posredno ukazuje u kakvom su odnosu fabula i njeno narativno

uobliavanje, danas bismo rekli rcit. Naime, nesreni vitez, u elji da zabavi
pomenutu gospu Oretu: zapoe svoju novelu, koja je uistinu sama po sebi bila
prelepa, ali koju je on strano nagrivao ponavaljujui mnogo puta jednu te istu
re, vraajui se unazad i govorei: Ne rekoh dobro, greei i zamenjujui ime
na; a da i ne govorimo to je, ne obazirui se na tip ljudi i vrstu dogaaja, potpu
no pogrenim jezikom govorio (kurziv S.M.)16. Dakle, fabula, tj. pria sama
po sebi, pripada sferi narativno mogueg koje se na odreeni nain realizuje
konkretnim narativnim inom. Isto tako, ideja lepog postaje (ili ne postaje)
realno lepo samo ako se neposredno, pripovedanjem i realizuju potencijalne
vrednosti koje fabula sobom nosi17. U suprotnom, pria je nagrena i svim
gospama Oretama ovoga sveta ne preostaje nita drugo do da ljubazno prekinu
nevete pripovedae. A neveti su jer ne potuju i ne poznaju pravila retorikog
uobliavanja narativne materije kojima se dosee potpuna verodostojnost pre
doenih dogaaja i likova u zaokruenom univerzumu prie18, a koja uopte ne
mora a priori odgovarati nekakvoj konkretnoj, naoj realnosti.
ini se da je opet u XIX veku, u skladu s optim proklamovanim i goto
vo ostraenim odbacivanjem retorike, odbaeno i ono bez ega se ne moe
16
, cominci una sua novella, la quale nel vero da s era bellissima, ma egli or tre e quattro e
sei volte replicando una medesima parola e ora indietro tornando e talvolta dicendo: Io non dissi bene
e spesso ne nomi errando, un per altro ponendone, fieramente la guastava: senza che egli pessimamente,
secondo le qualit delle persone e gli atti che accadevano, profereva. Dec., nav. delo, p. 513.
17 Vrlo znakovita je u tom smislu Nojaferova analiza u kojoj autor poredi Bokaovu novelu IV,
9 i provansalsku vida na osnovu koje i nastaje ova pria iz Dekamerona. Oba oblika obrauju poznati
motiv ljubomore i ubistva/samoubistva (tu se pojavljuje i topos pojedenog srca) i Bokao se, naizgled,
verno dri svog predloka, pravei minimalna izmetanja kada je opis protagonista i njihovih odnosa
u pitanju. I pored minimalnih diskursivnih intervencija, Bokaova novela poprima potpuno drugaije,
novo znaenje jer se zatvoreni i jednoznani odnos antitetinih polova na skali vrednosti (pozitivni vs
negativni junak), simbolizovan kulturoloki kodifikovanim ulogama ljubavnika i mua, pretvara ne
samo u problematizovan odnos, ve i problematizovan sistem vrednosti (mu i ljubavnik su prijate
lji, obojica su velikoduni i dobri, ali kada se pojavi iznenadna ljubav prema prijateljevoj eni, niko se ne
moe oznaiti kao apsolutni krivac, svi postupaju s pravom i svi gree). Up. H.- J. Neuschfer, Boccaccio
und der Beginn der Novelle, Minhen, Fink, 1969, pp. 33-43.
18 Ne treba posebno naglaavati da je Bokao, per negationem, istakao i ta su osnovni inioci, ili
narativni postupci te verodostojne naracije: na prvom mestu, brevitas kao sintaksiko-sintagmatska nara
tivna kategorija, potom linearnost naracije i njen uzrono-posledini tok, i na kraju, ali ne i manje vaan,
odabir odgovarajueg jeziko-stilskog registra (dakle, nivo klasine retorike elocutio). Ovu Bokaovu defi
niciju verodostojne, realistike naracije novelistikog tipa prihvatili su i svi potonji prouavaoci, a budui
da je bibliografija radova posveenih ovoj temi ogromna naveemo samo: E. Auerbach, La tecnica di com
posizione della novella, Rim-Napulj, Theoria, 1984; G. Getto, Vita di forme e forme di vita nel Decameron,
Torino, Petrini, 1986; P. M. Forni, Retorica del reale nel Decameron, Studi sul Boccaccio, XVII, 1988, pp.
183-202; P. M. Forni, Realt / Verit, u Lessico critico decameroniano, priredili R. Bragantini i P. M. Forni,
Torino, Bollati Boringhieri, 1995, pp. 300-319; L. Surdich, Boccaccio, Rim-Bari, Laterza, 2001; F. Malagnini,
Mondo commentato e mondo narrato nel Decameron, Studi sul Boccaccio, XXX, 2002, pp. 3-29.
197
Sneana Milinkovi
govoriti o knjievnom postojanju prie vanost njenog narativno-retorikog

uobliavanja. Zbog toga su mnogi, i u italijanskoj i u srpskoj knjievnosti,
pomislili da se jednostavno prijanjanje tema i motiva uz odreeni drutveni
kontekst (primer je italijanska novella campagnola seoska novela) ima sma
trati ako ne novom postavkom, ono bar otklonom od prethodne narativne tra
dicije na kojem e se graditi nova, narodna knjievnost. Sreom, pojavili su
se neki autori koji su shvatili da se time ugroava sam nain postojanja prie,
pa su novom retorizacijom naracije i poigravanjem s prethodnim modelima
pokazali da njen ivot jedino tako moe biti raznolik i vieznaan19. Dakle,
tematika moe biti narodna, ma ta to znailo, ali tim odreenjem postojanje,
a ponajmanje definisanje oblika prie nije postalo nimalo jasnije niti uoblieni
je u teorijsko-knjievnom smislu.
Ovim kratkim napomenama nastalim u pokuaju drugaijeg gledanja
na negdanju i sadanju recepciju anrovskog problema prie, pokuali smo
samo da ukaemo na potrebu preciznijeg utvrivanja i odreivanja mree krat
kih narativnih anrova jer bi koristi po teorijsku i istorijsku knjievnu misao
bile mnogostruke. S jedne strane, usmeravanjem na problem zakonitosti funk
cionisanja odreenog teksta i grupe tekstova, svekolika knjievna misao oslo
bodila bi se tereta raznoraznih vanknjievnih parametara koji su u njoj i dalje
prisutni, a otvorile bi joj se mogunosti za ispitivanje funkcionisanja i recepcije
odreenog korpusa tekstova u drutvu sa stanovita knjievnih a ne ideolkih
vrednosti datog trenutka. A sa druge, i svi novi, strukturalistiki, poststruktu
ralistiki i naratoloki pristupi dobili bi na svojoj punoi i pravom utemeljenju
ako bi se u svom zaetku anrovski odredili. Jer su upravo strukturalistika i
semiotika kritika vratile u sredite interesovanja pojam anra preko kojeg se i
ostvaruje veza teksta s knjievnim sistemom20, i utvrdile da se neka tema vrlo
lako moe ponovo sresti a da mi nita ne znamo o njenim prethodnim obra
dama, ali se mnogo tee moe ponovo sresti ili pak upotrebiti neka forma bez
njenog poznavanja i bez svesti da je to ponovni susret s njom21.
19 Mislimo ovde pre svega na ovanija Vergu u Italiji, i Simu Matavulja u srpskoj knjievnosti,
dva vrlo osobena pisca realistikih novela. O poetici . Verge up. G. Pirodda, Leclissi dellautore. Tecnica
ed esperimenti verghiani, Kaljari, EDES, 1976; S. Blazina, Lillusione della realt. La poetica verghiana e il
progetto Malavoglia. Note per uno studio, u Naturalismo e verismo. I generi: poetiche e tecniche, Atti del
Congresso Internazionale di Studi, Katanija, 1988, pp. 525-546; F. Bruni, Prosa e narrativa dellOttocento.
Sette studi, Firenca, Franco Cesati, 1998. O vezama . Verge i S. Matavulja up. S. Milinkovi, Jovan Skerli
o Matavuljevim Beogradskim priama. Sudbina jednog veriste u srpskoj knjievnosti, Knjievna istorija,
XXXV, 2003, 120-121, str. 469-479.
20 Up. M. Corti, Principi della comunicazione letteraria, Milano, Bompiani, 1976, s ve prethodno
objavljenim radom I generi letterari in prospettiva semiologica, Strumenti critici, VI, I, februar 1972, pp. 1-18.
21 . enet, Figure V, Novi Sad, Svetovi, 2002, str. 112.
198
Iva Draki
Estetizacija duhovnog prostora u 18. veku

Jedna od bitnih karakteristika filozofske misli 18. veka koja je u velikoj
meri ostala neprimeena i nerazjanjena (koju ne pominje ak ni Ernst Ka
sirer (Ernst Cassirer) u svojoj knjizi Filozofija prosvetiteljstva) jeste neto to
bismo mogli nazvati estetizacijom duhovnosti, to ustvari znai tendenciju da
se mnogi oblici duhovnosti i oni koji na prvi pogled nemaju nikakve veze sa
lepotom tumae sa estetikih pozicija.
uveni filozofski produkt ovakvog naina razmiljanj su Pisma o estet
skom vaspitanju Fridriha ilera. Ali manje poznati i prouavani, a zapravo vi
novnici pomenutog filozofskog postupka su britanski mislioci prosveenosti.
Oni su u filozofiji otvorili manir tumaenja oblika ljudske duhovnosti sa pozi
cija estetike a nemaki filozofi su, budui u tom trenutku pod uticajem ostrvske
filozofije, ovakav nain razmiljanja preuzeli od njih.
Opte je poznata i filozofska i literarno beskrajno atraktivna polemika ko
ja je obeleila antropoloki period antike misli (peti vek pre nae ere u Gr
koj), polemika koja se vodila izmeu sofista s jedne strane i Sokrata i sokrato
vaca s druge na temu postojanja vrline i morala i problema pokretaa, odnosno
motiva ljudskih dela. Sofisti su bili nosioci ideje moralnog relativizma i pro
moteri stava da je znanje i kada postoji nemono u odnosu na strasti i afekcije,
odnosno da e afektivni deo ovekove prirode (onaj runi konj iz Platonovog
Fedra) uvek nadjaati razum i odrediti ovekovo ponaanje, dok su sokratovci
bili borci za objektivnost i dignitet vrednosti.
Pandan ovakvoj naelektrisanoj filozofskoj atmosferi u antikoj Grkoj (u
petom veku pre nae ere) predstavlja polemika koja se na istu temu i sa istim
arom vodila u Britaniji u sedamnaestom i osamnaestom veku izmeu Tomasa
Hobsa (Hobbes), Bernarda Mendvila (Mandeville) i njihovih istomiljenika s
jedne strane, i takozvanih moralista s druge.
Kao i nekadanja antika, i ova novovekovna polemika na Ostrvu imala
je dva gorua motiva: problem postojanja vrline i morala uopte i problem po
kretaa ljudskih dela. Tvrdei da je ono to ljudi obino zovu moral ili vrlina
samo izraz sebinog interesa za ouvanjem sopstvene egzistencije i neka vrsta
199
Iva Draki
monete za potkusurivanje sa ivotnim okolnostima, Tomas Hobs je u istom

dahu tvrdio i da su pokretai ljudskih dela afekcije i strasti i to iskljuivo one
negativne kao to su na primer strah i mrnja.
Na voleban nain posle dvadeset i dva veka, oivela je ista situacija
Hobs je zastupao sofistiku antimoralistiku tezu da vrlina kao takva ne postoji
i da su negativni afekti svemoni gospodari ljudske prirode, a moralisti su vo
dili sokratskoplatoniku bitku za spasavanje vrednosti.
Ali filozofska platforma ove borbe za vrednosti u 18. veku bila je drugaija
od sokratske. Naim
e, britanski moralisti poli su od kategorije lepog i kroz nju
i pomou nje pokuali da objasne i odbrane i bie moralne vrednosti.
Antoni Ali Kuper trei erl od aftsberija (Anthony Ashley Cooper, Earl of
Shaftesbury) je prvi britanski mislilac koji oivljava antiku kalokagatiju, odno
sno on je prvi koji insistira na vezi sposobnosti doivljavanja lepote kod oveka
sa njegovom osobinom da donosi i izrie moralne sudove. To je, naravno, pla
tonika filozofska tradicija i eftsberi, budui novoplatoniar po filozofskom
ubeenju, zastupa tezu o sutinskom jedinstvu dobrog i lepog.
Meutim, pristup problemu jedinstva ideje dobra i ideje lepote razliit je
od Platonovog ne treba smetnuti s uma da je aftsberijev lini tutor bio Don
Lok (John Locke) i uiteljev nain razmiljanja, Lokova metoda pozivanja na
iskustvo svesti prilikom prosuivanja predmeta, poznata kao novi put ideja
(new way of ideas) moe se prepoznati i kod uenika; naime, argumentacija je
vrlo esto na gnoseolokoj ravni u pitanju je nain na koji se opaaju i saznaju
dobro i lepo i vrsta zadovoljstva koje pruaju. Dakle, svaki relevantan entitet
posmatra se kroz prizmu subjektivnosti.
Kljuni pojam britanske filozofije osamnaestog veka jeste, bez svake sum
nje, pojam ukusa. Ukus se u ovom trenutku tretira kao receptor estetskog feno
mena, ali ujedno (i tu se odmah vidi novovekovno razum
evanje kalokagatije) i
kao receptor moralnog fenomena takoe.
Odakle pojam ukusa u estetici?
U britanskoj estetici sedamnaestog i osamnaestog veka vladalo je milje
nje da postoji velika slinost izmeu ulnog ukusa, reakcije fizikih ula na
spoljanje nadraaje i duhovnog ukusa, reakcije svesti ovekove na lepotu; nai
me, smatralo se da su i poreklo i nain funkcionisanja ulnog i duhovnog uku
sa bliski jedno drugom.
U ovoj atmosferi diskusija na temu odnosa ulnog i duhovnog ukusa ra
a se i originalna ideja britanske estetike prosveenosti o postojanju posebnog
moralnog i estetskog ula kod oveka kao zasebne i autonomne moi kojom se
opaaju i doivljavaju lepota i moralni in.
200
tavie, moralno i estetsko ulo, alias ukus prepoznaje se i kao pokretaki

princip moralnih radnji kod oveka to je prema naem miljenju vrhunski iz
raz estetizacije morala u filozofiji britanske prosveenosti. Ukus je ono to
upravlja ljudima, kae aftsberi. Oni (ljudi) mogu misliti i biti, tavie, si
gurni da je ovo ispravno, a ono neispravno ipak, ako se neiji ukus, sklonost,
suprotstavlja potenom delu, ponaanje e neminovno krenuti tim pravcem.
Ovde je lord aftsberi, veliki protivnik Hobsove etike, na istoj liniji milje
nja kao i Tomas Hobs, bar kada je u pitanju pokreta moralnog ina. Pokreta
se nalazi u afektivnoj ravni subjektove svesti, a ne u racionalnoj. U pitanju je
ukus, sklonost prema estetskoj dimenziji ina (bila ona pozitivna ili negativna)
a ne znanje.
Ako uporedimo sad aftsberijevu misao sa antikom kalokagatijom, mo
emo da zakljuimo da je on u ovom pogledu blii sofistima i njihovom raz
umevanju morala nego Sokratu i Platonu. I za sofiste i za aftsberija afektivna
svest je vo oveku u njegovim delima.
aftsberi, meutim, za razliku od sofista, tvrdi da je sklonost ka lepoti ina
ta koja ima snagu da upravlja naom voljom. Afekti jesu, i po aftsberiju, mo
niji segment svesti od razuma, ali posledice vostva afektivne svesti ne moraju
biti negativne. Ono to nije plod razuma, ne mora nuno biti loe. Ravnoprav
no sa negativnim afektima (Hobsovim strahom i mrnjom) postoje i pozitivni
divljenje lepoti i ljubav pa e posledice ovakvih pozitivnih afektivnih po
kretaa ljudskih dela, i same biti, logino, pozitivne.
Ista kritika koja se tradicionalno upuuje Sokratu i njegovoj etici da ne vo
di rauna o voljnom elementu, odnosno o vezi izmeu znanja o onom to treba
raditi i postupanja u skladu sa tim znanjem (sposobnost podreivanja svoje
volje znanju), ista, dakle, takva kritika moe se uputiti i na adresu aftsberija
i njegove etike teorije. Ali pitanje je, ipak, koliko je ovakva kritika umesna i
opravdana. Jer i kod Sokrata i kod aftsberija u pitanju je, ustvari, kvalitet te
orijskog stava i izgleda da se samo tako, precizirajui teorijski stav na osnovu
momenta kvaliteta, moe dati odgovor na ove, ve klasine kritike.
Drugim reima ako je u pitanju pravo znanje, moralni in nuno sledi,
ako je znanje polovino, postoji jaz izmeu onog znati ta treba initi i za
ista to i initi.
Sasvim slino kod aftsberija, ako je estetski doivljaj moralnog ina istin
ski i potpun, in nuno sledi, ako pak kontemplativni stav nije odgovarajueg
kvaliteta i intenziteta, onda postoji teko premostiv jaz izmeu ja vidim ta je
dobar postupak i divim se njegovoj lepoti i onog to predstavlja krunu etosa
ispravnog moralnog ina.
201
Iva Draki
Ako estetski doivljaj nije pravi, ja ipak neu biti u stanju da postupim
kako treba (kod aftsberija u skladu sa lepotom) jer mi je volja koja treba da
prilagodi misao akciji (i obrnuto) suvie slaba.
Nama danas ovakav estetizam u etici, u najmanju ruku zvui neobino. Mi
nismo navikli na etike probleme estetski tretiramo. Ali, moramo ovde da nagla
simo, ovakav pristup problemu nije besmislen i osvetljava jednu bitnu osobinu
ovekove moralne svesti. Naime, iako se, naravno, ne moemo sloiti sa svoe
njem estetskog na etiko i sa stavljanjem znaka jednakosti izmeu vrline i lepote,
teza da je estetski momenat jedan od faktora moralne svesti moe se braniti.
Ovaj stav o estetskoj dimenziji moralne svesti prepoznajemo kao najznaaj
niji doprinos britanske filozofije rasvetljavanju problema odnosa ukusa i morala.
Tu istu ideju potuje i svakodnevno miljenje; esto se na primer, kae:
Gnuam se takvog ina ili Divim se njegovom karakteru. U ovakvim iska
zima se jasno vidi estetski pristup moralu takozvane obine svesti, a iskustva
obine svesti priznati su argument etiara deontoloke orijentacije; injenica
jeste da filozofija ne sme da zanemaruje iskustva obine svesti.
Fridrih iler e neto kasnije insistirati na moralnom znaaju estetike. Na
roito kod mladih ljudi, gde ona moe uspeno da figurira kao faktor vaspi
tanja. Moralna svest, budui podlona obrazovanju i formiranju, najbolje se
dovodi na ispravan put obrazovanjem estetske svesti ukusa, kako se govorilo
u osamnaestom veku. Cilj vaspitanja je da se deca navedu da se dive, uivaju u
lepoti moralnog ina, kao i da se gnuaju runoe poroka i zloina.
Po ilerovoj filozofskoj koncepciji, odnos estetskog i etikog je takav da
je estetsko uvod u etiko; estetsko i etiko su vremenske kategorije, estetsko
prethodi etikom i podloga je za njegovo nastajanje i razvoj. Ali, nama se ini
tanija ideja britanskih prosvetitelja da je estetsko komponenta moralne svesti
kao takve, a ne samo prethodnica u vremenu.
Prisustvo estetske komponente u etikom stavu lucidno su dakle uoili
britanski moralisti osamnaestog veka meu prvima Antoni Ali Kuper, tre
i erl od aftsberija. Zakljuak koji je aftsberi izvukao iz te postavke moe se
ukratko rezimirati na sledei nain:
U prosuivanju ljudskih dela kao plemenitih, neplemenitih, moralnih, nemo
ralnih, dobrih, ravih, itd., presudan je momenat odobravanja. Tu je, pak, kljuno
pitanje na emu se to odobravanje (neodobravanje) zasniva, iz ega proishodi.
Stav lorda aftsberija, za koji smatram da se moe braniti, je da je estetski
faktor ovde kljuni. Odobravanje se ne zasniva na diskurziji, na nekakvom lo
gikom postupku razuma pri kome smo nuno svesni razloga za odobravanje,
nego na divljenju lepoti nekog ina koji se prosuuje kao moralan.
202
Ovo odobravanje u odnosu na sferu morala neposredno je u vremenu, de

ava se trenutno, ali ono je neposredno i u tom smislu to nije posredovano
razumom neki put ni sami ne znamo zato neku stvar ne odobravamo, ne
znamo uzrok ni razlog naeg neodobravanja nema logike u svemu tome.
Moda je najbolja ilustracija gornjeg izlaganja problem koji je otvorio Do
stojevski u Zloinu i kazni: svi racionalni razlozi, ceo logiki aparat govore u
prilog ideje Raskoljnikova da ubije staru zelenaicu: ona je nevrednost u ljud
skom smislu, to je van svake sumnje; i u biolokom smislu stara je, i onako e
ubrzo umreti, kako rezonuje Raskoljnikov i u moralnom smislu bavei se
zelenaenjem, ona tvrdokorno profitira na tuoj muci i nevolji.
Ali ako ostavim logiku po strani, ako stavimo diskurzivni segment nae
svesti u zagrade, ostaje neto drugo, jedan iracionalan trenutak neodobravanja
takvog postupka koji neosporno ima estetski prizvuk. Raskoljnikov nije tip zlo
inca zato to se njemu zloin gadi. Runoa ina je bila jedan od najagresivni
jih utisaka u svesti Rodiona Romanovia posle ubistva stare zelenaice.
ini se da je neestetinost zloina bila upravo onaj element koji je dezavu
isao Raskoljnikova i onemoguio ga da istraje na putu kojim je krenuo.
Razmiljajui o zloinu post festum, Raskoljnikov se ljuti sam na sebe zbog
suvie naglaene estetinosti svoje svesti:
Ja sam to morao znati I kako sam samo smeo, poznavajui sebe, pred
oseajui sebe, da se latim sekire i krvavim ruke?! Morao sam znati unapred
Eh! Pa ja sam to i znao unapred!
Estetika smeta, naglaava Fjodor Dostojevski, Eh, ja sam samo jed
na estetika va i nita vie, zakljuuje Rodion Romanovi, smatrajui sebe
nedostojnim znaajnih likova istorije koji su zloine inili u velikim potezima,
vodili svoj posao naveliko kao Hegelov svetski duh.
Jo jedna karakteristika aftsberijeve estetike, kao i britanske estetike
osamnaestog veka uopte, koja je implicitna u ovom to smo do sada govorili,
ali na koju je ipak potrebno ukazati direktno, je prevashodno bavljenje onim
momentom estetskog akta koji se u savremenoj estetici naziva receptivnim
aktom posmatraa, to naravno nije terminologija britanske prosveenosti.
Produktivni akt stvaraoca, odnosno umetniko stvaralatvo (problem geni
ja) je uglavnom van sfere interesovanja filozofske misli u tom periodu.
Postavlja se, naravno, pitanje zato je to tako.
Moe se naii na miljenje da uzrok takvom pristupu estetskom fenomenu
treba traiti u tadanjim istorijskim i drutvenim prilikama na britanskom tlu.
Tako Piter Kajvi (Peter Kivy) smatra da je osamnaesti vek u Engleskoj specifian
po tome to se tada razvija i umnoava takozvana srednja klasa ljudi (u sociolo
203
Iva Draki
kom smislu, naravno, srednja, mada ovde ima pomalo i konotaciju srednjeg u
duhovnom smislu) koja je iskljuivi potroa, odnosno uivalac umetnikog dela.
U periodu renesanse, pa i baroka (dakle, sve do epohe prosveenosti) lju
bitelji umetnosti i sami su bili pomalo stvaraoci; svaki onaj ko se razumevao u
umetnost i voleo je, ujedno je bio, smatra Kajvi, i stvaralac diletant. Osam
naesti vek, meutim, izbacuje na povrinu istog potroaa umetnosti, naje
e biznismena koji je u stanju samo da konzumira, a nije stvaralac ni po
eljama, ni po sposobnostima svojim. Otud, tvrdi Kajvi, toliko interesovanje
Britanaca osamnaestog veka za receptivni akt, za akt prijema u svest lepote
umetnikog dela, odnosno ire estetskog fenomena uopte.
Ali, aftsberi ipak pominje stvaralatvo, a nain na koji on uvodi katego
riju stvaralatva u svoju filozofiju, u funkciji je teme kojom se mi sada bavimo
estetizacije duhovnog prostora u osamnaestom veku.
Sasvim neobino za nain na koji mi danas razum
emo stvari, a krajnje ti
pino za svoje vreme, ili, preciznije, za vreme koje mu je neposredno usledilo,
aftsberi tretira stvaralatvo i kao estetsku i kao etiku kategoriju.
ovek je, po aftsberiju, umetnik, stvaralac, utoliko ukoliko predmete
proima harmonijom podvodi ih pod princip harmonije. A to se ne odnosi
samo na spoljanje predmete, nego podjednako i ravnopravno i na entitete koji
su oveku unutranji, odnosno na ono to je u nama. Drugim reima, ovek je
isto tako umetnik stvaralac ukoliko sebe samog formira, ukoliko svoju unutra
nju sutinu podvrgava principu harmonije.
Proizvod prve stvaralake aktivnosti, koja je upravljena prema spoljanjim
predmetima je umetniko delo, a plod druge vrste stvaralatva, onog koje je
upravljeno na sopstvenu unutranjost, jeste vrlina. Pritom, ako bismo postavili
pitanje koja vrsta stvaralatva ima veu vrednost, aftsberijev odgovor bi ne
dvosmisleno iao u korist druge stvaralake aktivnosti formiranja sopstvene
prirode, odnosno sopstvene moralne svesti.
Kod aftsberija je stvaralatvo u najviem smislu rei upravo ovo podvr
gavanje sopstvene svesti principu harmonije. Ili, drugim reima, principu lepo
te: Kao moan umetnik on (ovek) oblikuje celinu, doslednu i skladnu, u
sebi samom, kae aftsberi.
Ovde, u filozofskoj koncepciji lorda aftsberija, na zaprepaujui nain
oivljava Sokratova vizija kalokagatije: umetnik, stvaralac, je moralan ovek
koji vaja sopstveni moralni lik, a plod njegove delatnosti je specifino umetni
ko delo u kome vrlina i lepota postaju jedno.
U britanskoj filozofiji prosveenosti, dakle, postoji jo jedna kategorija ko
ja estetizuje moral kategorija stvaralatva. Stvaralatvo zadire podjednako i
204
u oblast estetskog i u oblast etikog. ovek je stvaralac kao estetsko bie, bie
koje ima sluha za lepotu, koje ima ukusa, ali je on stvaralac i kao moralno bie;
i tu on pokazuje dobar ili lo ukus, tu je on sam sebi predmet ulepavajueg
procesa (beautifying process). oveka koji je ujedno i subjekt i objekt ove ak
tivnosti ulepavajueg procesa, oveka koji oplemenjuje velikodunost u sebi
i oseanje prijateljstva (ili, ire, svoju moralnu svest), aftsberi naziva virtuo
zom. Nama danas re virtuoz izaziva asocijaciju na vrhunskog umetnika i to,
tavie, umetnika koji je velemajstor muzikog izvoenja; za aftsberija virtuoz
je istinska ljudska vrednost ovek sa osetljivom, rafiniranom, moralnom sve
u i ovek od ukusa. Te dve osobine se, po aftsberiju, ne mogu odvajati jer
izmeu njih postoji sutinska, unutranja, srodnost.
To nas naravno podsea na platonsku koncepciju kalokagatije ali ono to
je kod aftsberija, meutim, znaajno drugaije u odnosu na Platona i novopla
tonizam je stavljanje akcenta u njegovoj filozofiji na vezu izmeu lepote i mo
rala sa pozicija subjektivnosti. Iako nedovoljno koherentan i dosledan mislilac,
aftsberi, pod snanim uticajame metode new way of ideas Dona Loka vrlo
esto spontano, i sam nesvestan te injenice, analizira moralni i estetski feno
men na osnovu naina kako ih subjektivna svest prima (opaa) i kako reaguje
na njih u afektivnoj ravni ugodnou ili nelagodom.
I to je jedna od bitnih karakteristika filozofske misli 18. veka princip su
bjektivnosti, odnosno posmatranje svih fenomena kroz prizmu subjektivnosti.
uvena je Abanjanova (Abbagnano) teza da je Imanuel Kant vrhunski
izraz filozofije prosveenosti time to je i sam um i principe njegovog funk
cionisanja prepustio arbitrai uma. Kantov kriticizam je dakle prepoznat kao
fenomen duha prosveenosti par exellence. Ali Kant je, da se nadoveemo na
Abanjanovu misao, i vrhunski izraz filozofije prosveenosti svojom zaotre
nom, cizeliranom koncepcijom subjektivnosti koja je kao princip zaivela u
krilu britanske esetike veka prosveenosti.
U kontekstu nae teme Estetizacije duhovnosti u 18. veku zanimljiv je i je
dan pokuaj Dozefa Edisona (Joseph Addison), sasvim specifina psiholoka
analiza, naime jedan pokuaj prodora u sutinu linosti sa pozicija estetskog.
Dozef Edison znamenita figura britanske prosveenosti, urednik uve
nog asopisa Spektator, jedan od tvoraca moderne britanske estetike a sa njom
i kroz nju i moderne evropske estetike, u svoje vreme, izmeu ostalog, cenjen i
po prefinjenom i duhovitom stilu pisanja.
Edison, naime, kae da postoji vrlo malo ljudi koji umeju da budu dokoni.
Prvi korak, smatra on, veine ljudi iz biznisa (posla, Edison koristi upravo re
business) je ili u porok ili u glupost.
205
Iva Draki
Dokolica, bar ona plemenita dokolica o kojoj Aristotel govori kao o izvoru
filozofskog miljenja, kao da je potpuno iezla iz savremenog ivota. Savreme
ni ovek ne zna ta je dokolica, ali zato zna ta je dosada. Dosada stanje ispra
njenog uma u praznom vremenu, nedostatak obaveza, smisla, svrhe.
Sudei po Edisonovom tekstu, i ovek osamnaestog veka izgubio je sluh za
plemenitu dokolicu antikih ljudi i dobio sklonost da svoj duh utopi u pustoj
dosadi ukoliko mu biznis dozvoli ikakav viak vremena.
ta znai Edisonova tvrdnja da je prvi korak veine ljudi iz biznisa direkt
no u porok ili u glupost?
oveka, da bismo mu upoznali prirodu i otkrili sutinu, ne treba posma
trati kad je na, ili u poslu; tu njegova prava priroda ne dolazi do izraaja jer
posao, rad (bilo kakav) nudi oveku mehanizme kojima on dri sve konce svoje
linosti u svojim rukama da bi funkcionisao. ovek na poslu funkcionie bo
lje ili gore, radi ono to mora ili ono to voli, bez obzira, sutina svakog posla je
u tome da se stvari obavljaju, odnosno da ovek funkcionie.
Ovde je rad, kao to se moe videti, shvaen kao delatnost koja nije sama
sebi cilj, ve svoju svrhu ima izvan sebe, kako to biva u veini sluajeva. Na
ravno, postoje delatnosti koje oveka ispunjavaju (i zadovoljavaju) celog, ali za
diskusiju je da li se one mogu nazvati radom.
ovek je, dok radi, instrumentalna vrednost i logino je da njegova suti
na ostaje u senci. Nasuprot tome, kada se preputa dokolici, njegovo bie izlazi
na povrinu i tu se ovek vidi sav:
Pogledaj kako se zabavljam, pa e znati ko sam!
U dokolici u kojoj ovek pokuava da osmisli sebe i svoje aktivnosti tako
da budu same sebi svrha i gde se organizuje, ne da bi to bolje funkcionisao,
nego da bi samom sebi priinio to vie zadovoljstava (tu je uvek u pitanju du
hovno zadovoljstvo, bez obzira to ponekad ne izgleda tako) izlazi na videlo
sav, bez ostatka.
I to je ono mesto na to zaista lucidno ukazuje Edison na kome kod o
veka treba traiti vezu izmeu ukusa i moralne svesti, onoga to voli i emu se,
kao lepoti ivota, preputa i njegovog moralnog lika.
Mnogo je pozitivnih ljudi koji vrlo uspeno funkcioniu u poslu i vrlo
su vredni: obavljaju ak na najviem nivou i ono to se naziva intelektualnim
radom, a preputajui se dokolici tonu nepogreivo u ono to je Edison tako
tano izdvojio ili u porok, ili u glupost. Dakle, ulaze u direktno, neposredno,
izopaavanje svoje moralne svesti, u zlo, porok, ili ulaze u stanje latentne, mo
gue i verovatno izopaenosti glupost; jer, moraemo se bar u tome sloiti sa
206
Sokratovom etikom, glupost je (ako ve ne predstavlja samo izopaavanje mo

rala) najbolja mogua poetna pozicija za porok.
I najzad, poslednji aspekt estetizacije duhovnosti u 18. veku je razum
eva
nje sfere politike pomou estetskog, odnosno svojevrsna estetizacija politike.
Aksiom Platonove i svake platonike etike je razumevanje etosa u kontekstu
politike. Individualni moral, moral svakog oveka ponaosob, uslovljen je irom
drutvenom konfiguracijom dravom, odnosno etos je odreen politikom.
Ova ideja prisutna je i u aftsberijevoj platonikoj filozofskoj koncepciji i to
s jednim novim elementom: on naim
e, pored toga to povezuje politiku i etiku,
dosledno celokupnom svom vienju sveta i dosledno duhu 18. veka, sa pozicija
subjektnosti, odnosno sa stanovita ukusa, dovodi u vezu i politiku i estetiku.
Osnovni aftsberijev stav je, ukratko, da je ukus nepogreiv pokazatelj stanja
u dravi, politikog stanja. Kakav je ukus naroda (misli se naravno na duhovni,
estetski ukus, ukus za lepo i umetnost) takva je i vlast. Treba pogledati u emu na
rod uiva, ta smatra lepim, treba oslunuti kakva ga muzika raduje, pa emo od
mah razumeti i kakva je politika klima tog naroda, kako mu je konstituisana vlast.
Za ovu vrstu politike analize najvei znaaj ima upravo muzika kao umet
nost koja je najneposredniji izraz due. Muziki ukus je najistinitiji u tom smislu to
je skoro nemogue nauiti ta treba da nam se dopadne; zato muziki ukus naj
bolje pokazuje stanje i nivo estetske svesti kako kod pojedinca, tako i kod naroda.
Sudei prema ovome, mi trenutno imamo mnogo razloga da budemo za
brinuti.
Zanimljiva je i indikativna aftsberijeva ideja o vezi ukusa i slobode. (Ta
ideja je mnogo uticala na aftsberijevog savremenika Edisona, na Kantovu Kriti
ku moi suenja i na ilerova Pisma o estetskom vaspitanju.) Narod mora biti slo
bodan u punom i plemenitom smislu te rei i fiziki i duhovno slobodan da
bi mogao ispravno da sudi o lepoti, da bi imao kriterijum za umetniki vredno.
Nesloboda poraavajue deluje na ukus (aftsberijev sinonim: unutranje ulo)
koji nuno, pod politikim pritiskom, u atmosferi duhovne stege zakrlja.
Tu se, meutim, formira i neka vrsta zaaranog kruga iz koga se gotovo
nemogue izvui. Naime, s druge strane zakrljali, izvitopereni ukus naroda
isijava atmosferu politike neslobode, odnosno, drugim reima, neestetina
nacija, nacija koja ima lo ukus uvek e nai nain da uspostavi i lou vlast iji
e duh neslobode opet sa svoje strane deformisati ukus i tako ukrug u jednom
politiko-estetskom vrtlogu iz koga izlaza nema.
Ovaj tekst je zamiljen kao prilog analizi filozofskih principa 18. veka od
kojih je jedan i ovaj o kome je bilo rei promiljanje ljudske duhovnosti kroz
prizmu estetskog.
207
Ars memori:

1818.
I
,
,

. ,
, ,
. ,
, , :
.1
,

.

.

.

, ,
,
. ,
,
/ .
1 : G. H. McNeil, The Cult of Rousseau
and the French Revolution, Journal of the History of Ideas, vol. 6, No. 2 (Apr. 1945), 197212;
: O. E. Klapp, The Creation of Popular Heroes, The American Journal of Sociology, vol. 54, no. 2 (Sept.
1948), 135136.
209

. ,
1804.
, , , ,

, .
,
1803. .
1806. ,
, .2

.
1806.
. , ,
, , ,
. ,
,
, . ,
, : ,
, ?... ,
...3

.

.
.
1837.
, .

.
, (1781) ,
1801. ,
.

2 . , XVIII XIX , 1952,
254255.
3 . , 18111961, II, 590591.
210
Ars memori:

1818.

.
,

.4
XIX
,
,
.
: ,
. ,
, .

,
. 1911.
, 1914. .5
II
, ,
.

1793. ,
,
, .
1802.
.
2000 ,
, ,
.6
4
. , XVIII XIX , 259260.

. , :
, 3 (2001), 42; . ,
XIX ( ),
, 2004, 108109.
6 . , 18111961, II, 581.
5
211
,

. ,
.
,
, ,
, , ,
, ,
, , .7
1804. ,
. 1806,
.
, .

. , 1811. .
, ,
, ,
.
, ,
. ,
, .
,
, .
, 1814. ,
16/28.
.
, ,
() ,
.
,
1818. .8

, .9 ,
7 . , 18111961, II, 581582; . ,
, CLXXIX, 1939, 8384, 110117.
8 . , 18111961, II, 592598.
9
: . , , II, 589610.
212
Ars memori:

...

, ...

....10
... ,
, , ,
... , ,
! ....11
.
, ,

.12 19. :
1836, 1850.
1880.
,
1904. .
1911.
.
III
,
1812,
, ,
, ,
1794. ,

.
: . . 1794.
10
. , , II, 600.
locus memorie

. : F. A. Yates, The Art of
Memory, London 2005, 72.
12 . , , 162167; . ,
, 151157; : :
18111961, (.), 1962.
11
213
1817.13
, , ,
.

,

. ,

.
, ,
: , ,
.14

,
.15
18.
, ,
, .
,
,
.16

.17

:
. 18. ,
. 1760.
13
1812.
1814. , . :
. ,
, : , 2223 (1987), 104.
14
1801, , ,
. : . , , II, 600601.
15 E. H. Gombrich, The Dream of Reason: Symbols of the French Revolution, in: The Uses of Ima
ges: Studies in the Social Function of Art and Visual Communication, London 1999, 164.
16 . , , :

, 1991, 167172.
17 W. Busch, Das sentimentalische Bild: Die Krise der Kunst im 18. Jahrhundert und die Geburt der
Moderne, Mnchen 1993, 420.
214
Ars memori:
, , ,
, , ,
, ,
.18 , ( ),

, .
,
( VII ,
I ), .
.

. , ,
, ,
- .19
,
1782. ,
,
.20 ,
.
, ,

,
.
,
.
IV

. .
18 ,
. : P. Mansel, Monarchy, Uniform and the Rise of Frac 17601830, Past
and Present, No. 96 (Aug, 1982), 104105. : . , , 1974, 150153.
19 P. Mansel, Monarchy, Uniform and the Rise of Frac 17601830, 106107, 111, 125127.
20 ,
, 1777. , ,
,
. . ,
XVIII XIX , 6769, 236.
215

,
. ,
.
: .
,
.
: , , , .
,
.21

,
1741.
, ,
.
1758/60.
.22
, ,
,
, .

.23 , ,

. ,
,
, , . ,
, ,
.24
.
21

. : . ,
?, , , XXII (1956),
8790; . , ,
, , XXIII/12 (1957), 134136;
22 Cesare Ripa, Baroque and Rococo Pictorial Imagery, New York 1971, 20.
23 . , :
, 3 (2001), 46.
24 M. Kintzinger, Chronos und Minerva: Studien zur Titelblattikonographie historiographischer
Werke vom 16. bis 18. Jahrhundert, Wiesbaden 1995, 41.
216
Ars memori:
, ,
.25
,
.
,

.26 ,

- .
,
.
, ,
. ,
, .
,
,
, .
XVIII

.

.
.

.28

. , ,
,
, , .

(), (
27
25 (Deitas, Vita Humana)

. : C. Ripa, Baroque and Rococo Pictorial Imagery, 3, 18.
26 ., , 1996, 296.
27 18.
,
. : R. Reichardt, D. L. Cohen, Light against Darkness: The Visual Representati
ons of a Central Enlightenment Concept, Representations No. 61 (Winter 1998), 102, 113, 122, 126.
28 M. Kintzinger, Chronos und Minerva, 144145.
217
), ,
, .
,
.
.29
.30
: ,
.
.

.31
.32
***

,
. , ,
,
.

,
.

1818.
,
.
, ,

.
, ,
, ,
.
. , :
, 1975, 7172.
29
30
31
M. Kintzinger, Chronos und Minerva, 153.

M. Kintzinger, Chronos und Minerva, 145149.
32 16.
, . : J. Pope-Hennesy, The
Portrait in the Renaissance, New York 1966, 218.
218
Ars memori:

.
, locus memorie,
,

.
.

.
1836. 1850.
.

.
219
Naa Kurtovi-Foli
Promenljivost urbanog koncepta u gradu

XVIII stolea
UVOD
Istraivanja koja se iznose u ovom radu vezana su prevashodno za teritori
ju dananje Vojvodine i uticaje kojima su tokom XVIII veka ovaj prostor i ljudi
u njemu bili izloeni. Re je, znai, o urbanoj graenoj sredini koja prevazilazi
predstavu o arhitekturi toga doba.
Iznoenje injenica o arhitekturi, uprkos tekoama na koje se nailazi pri
likom istraivanja, ipak, ima svoj razumljiv tok. Znatno sloenije, meutim,
od toga kako su izgledale graevine u nekom naselju jeste traganje za pore
klom i nastankom samog naselja. Ova istraivanja se ne mogu zaustaviti samo
na konstatovanju fizikih karakteristika. Materijalni tragovi, naime, ne pruaju
podatke o itavom nizu drugih duhovnih, nematerijalnih osobenosti koje tvo
re jedno naselje. Zato su predstave o gradu tokom XVIII veka u Vojvodini jo
uvek nedovoljno definisane i pomalo romantine.
U elji da se doe do saznanja o nekom naselju i slike kako je izgledalo u
odreenom periodu njegovog trajanja, po pravilu se polazi od aktuelnih po
dataka, pa se osvrtanjem u prolost i dekomponovanjem, razlaganjem inilaca
koji tvore naseljeno tkivo, dolazi do onih koji su su bili od znaaja za naselje u
pojedinim vremenskim etapama. U ovom sluaju, to je XVIII stolee.
U raznim delovima Evrope, XVIII vek se sagledava iz razliitih uglova. Za
Italijane je to vreme konanog gubljena prvenstva u oblasti umetnosti i poe
tak priprema za ujedinjenje dravica na poluostrvu, za Engleze i Francuze to
je znaajan period u kojem se zaokruuje zreo barokni izraz i realizuju prin
cipi baroknog grada, ali isto tako definie i klasicistiki arhitektonski izraz. U
zemljama nemakog govornog podruja upijaju se uticaji iz Italije, Francuske
i Engleske, postavljaju se temelji naunoj arheologiji, a svi zajedno otkrivaju
neizmernu lepotu antike grke umetnosti.
U Panonskoj niziji transformacija orijentalnog tipa grada u evropski grad,
koja jo uvek traje, poela je prvih decenija XVIII veka, a taj proces se kasnije
220
Promenljivost urbanog koncepta u gradu XVIII stolea
proirio i u ostale delove Balkanskog poluostrva. Na ovom podruju stvaralo

se u to doba, prema reima Radovana Samardia, prvo moderno graanstvo
na tlu nekadanje Ugarske kraljevine.1 Ti ljudi bili su direktni uesnici u formi
ranju i korienju urbanih i arhitektonskih inilaca kojima je obeleen razvoj
graditeljstva XVIII veka. Postavlja se pitanje kakvo je bilo okruenje u kojem
su ljudi u to vreme iveli? Do deliminog odgovora se teko dolazi, a celina se
verovatno ni ne moe rekonstruisati.
Vojvoanski gradovi predstavljaju jedine neagrarne oaze u, inae, izrazi
to agrarnoj regiji inei tako upadljiv kontrast u razvojnom smislu teritorije.
Statusne povelje gradova najvie su dodeljivane tokom XVIII stolea, ali i bez
tog ina dobijanja svojevrsne autonomije, gradovi su tada prolazili kroz veoma
interesantan proces fizike transformacije.
URBANO NASLEE VOJVODINE NA POETKU XVIII VEKA
Tokom XVI veka podruje Panonske nizije bilo je pod vlau turske dra
ve. Prethodni, srednjovekovni oblici naselja zamenjivani su sukcesivno novim
strukturama. Za razliku od sela, gradovi su izrazito brzo dobijali karakter nase
lja orijentalnog tipa. U ovom periodu gradovi se formiraju i nadgrauju prema
pravilima orijentalnog urbanizma koji uvaava odreeni stepen spontanosti u
korienju prirodnih uslova neposrednog okruenja. Utvrenja koja nisu bila
razorena tokom osvajakih pohoda prilagoavaju se odbrambenim potrebama
turske vojske, a grade se i nova utvrenja prema principima orijentalne vojne
strategije. U orijentalnom urbanizmu izraeno je zoniranje gradskih funkcija
tako da je centralna gradska zona namenjena trgovakim i zanatskim delatno
stima, odnosno formiraju se arije, a po obodu se stvaraju stambene grupacije,
mahale. Arhitektonski program je prilagoen potrebama orijentalnog grada,
grade se damije, hanovi, hamami, medrese i mektebi, kao i karakteristini ob
lici stambenih zgrada zatvorenog tipa.
Ljudi zapadne Evrope odahnuli su krajem XVII veka, nakon 1683. godine,
kada su Turci bili poraeni pod Beom, ali su u Panonskoj niziji dve velike si
le, Austrija i Turska, nastavile da ratuju sa promenljivom ratnom sreom. Iako
od 1718. godine Turci vie nisu gospodari ni ostataka svoje drave preko Save i
Dunava, Istonog Srema i Banata, granica izmeu dva carstva bila je krhka i s
mukom uspostavljena. Ratna vremena po pravilu menjaju strukturu naselja na
podruju koje je izloeno razaranjima. Tako je bilo i tokom XVIII stolea, ali u
1
R, Samardi, Barok i Srbi 16831739., u Zapadno-evropski barok i vizantijski svet, SANU, Be

ograd 1991., 1318.
221
Naa Kurtovi-Foli
kulturnom pogledu turski uticaj e se veoma dugo oseati i nakon povlaenja

turske vojske i stanovnitva. Kako je onda moglo izgledati naselje koje je menja
lo gospodara, strukturu stanovnitva, urbanu potku i fiziki izgled? Za podruje
Vojvodine koje je dugo godina bilo pod turskom vlau to su svakako bila naselja
tzv. orijentalnog tipa. O izgledu i karakteru tih naselja postoji mnogo vie pisa
nih nego grafikih podataka. Ipak, opta pravila urbanizma orijentalnih naselja
danas su poznatiji nego ranije i zato se on ne moe vie definisati kao to se to
u starijim istraivanjima radilo, ukratko kao spontana izgradnja. Naprotiv, i u
urbanizmu orijentalnog tipa postojala su definisana, ak i kodifikovana pravila,
ali logika te urbanizacije, odnosno procesa naseljavanja nama je danas strana, a
iz opravdanih razloga je bilo marginalizovano i njeno prouavanje.
Religija i administracija u gradovima u kojima je muslimanska vera bila
dominantna meusobno su proete do takvog stepena da veina savremenih
istraivaa smatra da se moe govoriti o islamskom tipu gradu. S obzirom na
koncept delimino nasleen u kontinuitetu jo iz antike kao i na pojedine ele
mente preuzete iz ranosrednjovekovnih hrianskih gradova, za isti oblik usvo
jen je i termin grad orijentalnog tipa koji se ovde koristi.
Islam kao vera istie u prvi plan karakter zatvorenosti i tajnovitosti pri
vatnog i porodinog ivota. Naselje je tako bilo agregat kua koje prema spo
ljanjosti ne ispoljavaju jasno definisanu ni formu ni znaaj. U takvom tkivu
najveu vrednost imali su zadubinski kompleksi sa damijama kao centralnim
motivom.
Grad postaje kompaktan organizam, esto zatvoren i diferenciran na razli
ite zone. Najuu, centralnu zonu grada, po pravilu zauzima trgovako-zanatski
centar. Svaka etnika grupa ili verska zajednica naseljava zasebnu etvrt, mahalu.
Prostor oko gradskih kapija sluio je za okupljanje graana celog grada. Odmah
iza kapija nastajala je mrea zapetljanih ulica i uliica u kojima nije bilo mogue,
a bilo je i zabranjeno, okupljanje. Vijugavost ulica proizlazila je iz logike trasira
nja najkraeg puta do odreenog cilja, a ne iz nemarnosti koncepcije.
S obzirom na dinaminu stariju istoriju ove teritorije, grad orijentalnog tipa
na prostoru Panonske nizije je, verovatno, proizaao iz starijeg naselja osvojenog
ili zadobijenog u ratu, koje je nastavilo da ivi i da se razvija nakog osvajanja od
strane muslimanskih snaga. Takav grad je dalje imao tri mogunosti za opstanak.
Prva mogunost je bila da se obnovi i dalje razvija model grada koji je bio
osvojen.
Drugi nain je bila adaptacija zateenog modela kako bi se prilagodio po
sebnim islamskim zahtevima. To se naroito odnosi na izgradnju duma-da
mije (za klanjanje petkom) i centralnih upravnih graevina.
222
Trea mogunost je premoavanje ili povezivanje dva prethodno razlii

ta, ali ne i udaljena gradska entiteta (postojei i novi) kako bi se ostvarila bolja
uprava.
Ukoliko je grad bio potpuno nov, tada je mogao nastati na dva naina.
Prvi nain je bio bez prethodnog plana ili modela, izuz ev unapred dobro raz
motrenog i paljivo biranog lociranja duma-damije i dar al-imara.
Drugu grupu predstavljaju gradovi izgraeni prema unapred utvrenom
planu ili modelu. Tu se, zatim, mogu uoiti tri podgrupe kojima se obeleava
dalji razvoj islamskih gradova:
a. potpuno planski nastali dodaci uz ve razvijene starije gradove, pri
emu novo nastala kombinacija poseduje mnoge odlike gradova iz napred na
vedene podele. Stariji delovi takvog grada najee su primeri spontano nasta
lih celina, u kojima nije mogue znaajnije istai administrativne ili religijske
graevine, pa se to ostvaruje u bolje planiranim segmentima. U takvim sluaje
vima stari deo grada, esto i zaputen, uspeva da i dalje zadri trgovaki znaaj.
b. Postepena obnova u okviru planiranih dodataka i/ili uklanjanje delo
va grada koji su bili razvijeni prema starijem modelu.
c. Osnivanje novih stambenih etvrti na pojedinim prazninama koje
su ostale neizgraene unutar definisanog grada; zatim, formiranje predgraa
neposredno uz gradske zidine ili u vidokrugu izvan grada, du determinisanih
putnih pravaca.2
Ovakva uoptena tipologija gradova orijentalnog ukazuje na naslee
ne razlike: oblici graevina i funkcija nasleene su ili prilagoene iz starih
osvojenih centara; drugi su stvoreni ili razvijani na osnovu isto islamskog
iskustva, novih fizikih uslova, izraenog temperamenta i ukusa. Na osno
vu raznovrsnosti tih faktora mogue je stvoriti fiziki profil mnogih grado
va, profil koji, kada se zaokrui, pokazuje bitne karakteristike svakog grada
ponaosob i ono po emu se on razlikuje od drugih. Drutveni profil moe
pojaati, ali ne moe biti kontradiktoran isto fizikom, zato jer se na dru
tvene norme moe delovati, dok je fiziki oblik grada zasnovan na istinitim
pokazateljima.2
Dakle, ukoliko je re o gradskim naseljima orijentalnog tipa ona se mogu
klasifikovati u otvorena i zatvorena, odnosno utvrena. Otvorena naselja su
dalje bila podeljena na varo, kasabu i eher, a utvrena na palanku, hisar i ka
le, sa odgovarajuim podgraem, koje je, takoe, moglo biti tipa varoi, kasabe
2 N. Kurtovi-Foli, Oriental Influences and Transformation of Urban Shapes during the XVth
and XVIth Centuries in Serbia, Secular Medieval Architecture in the Balkans 13001500, and Its Preserva
tion, AIMOS, Thessaloniki 1997, 613.
223
Naa Kurtovi-Foli
ili ehera.3 Ukoliko se obavi provera ove podele na vojvoanskim naseljima iz

perioda kada su bila pod turskom vlau, onda se moe uoiti da su se ona pot
puno uklapala u takvu klasifikaciju koja je bila zakonski precizirana.
itajui opise Evlije elebija i drugih turskih putopisaca zapaa se da oni
poznaju klasifikaciju naselja svoje zemlje i da ih prema toj klasifikaciji i pred
stavljaju. elebi opisuje palanke Banotor, Suboticu, Sombor, Panevo, Futog,
Kovilj, Martono, Tovarnik, Sotin, Sentu, Bekerek, deo Banatske Palanke i niz
drugih, ali zato o Bau govori kao o tvravi (kale) koja ima vanjsku varo
(podgrae), Vojka je predstavljena kao selo; Irig je bio kasaba, kao i Novi Beej,
dok se Sremska Mitrovica, Grgurevci, Slankamen, Karlovci, Petrovaradin, e
revi spominju kao eher.4
TRANSFORMACIJA URBANE STRUKTURE TOKOM XVIII VEKA
Od kraja XVII veka naselja dananje Vojvodine prelaze pod vlast druge
velike sile iji je razvoj vremenski pomeren u odnosu na trajanje Turske impe
rije.
Nakon ratova sa Turskom, Austrija je doivela nagli urbanistiki procvat,
koji je u sebi asimilirao evropska iskustva, naroito Italije i Francuske. Be je
postao prestonica drave, te poinje vriti kulturni uticaj na sve dunavske, pa
nonske i balkanske narode. Sama prestonica doivljava demografski porast koji
prate urbanistika sistematizacija i opte arhitektonsko ukraavanje grada. Pr
vih decenija izgraena je druga zatitna linija utvrenja (Linienwall) koja je ob
uhvatila suburbana proirenja formirana du pravaca glavnih komunikacijskih
arterija. Predgraa su tada esto grupisana oko letnjih rezidencija plemstva ija
monumentalnost je i danas upadljiva (Belvedere, Schwarzenberg, Konvent Sa
lesiani itd.) Drugi graditeljski impuls odvijao se sredinom XVIII veka usled
industrijalizacije koju su podsticali carica Marija Tereza i Josif II. Njega ka
rakterie izgradnja graanskih i trgovakih objekata. Be je takvim nainom
gradnje poprimio prepoznatljiv barokni izgled. A barokni grad je jedan od naj
uticajnijih modela grada u istoriji.
Tokom XVIII, odnosno ve krajem XVII veka dolo je do izrazitog razvoja
apsolutizma u upravljanju dravom. Crkva je jo od XVI veka bila u kontrare
3 B. Zlatar, Tipologija gradskih naselja na Balkanu u XVI vijeku, Gradska kultura na Balkanu,
SANU, Beograd 1988., 8374.
4 Evlija elebi nije uvek pouzdan u navoenju administrativne klasifikacije naselja, ali kod veine
naselja u Vojvodini nije pogreio. E. elebi, Putopis, Odlomci o jugoslovenskim zemljama, Veselin Masle
a, Sarajevo 1973.,
224
formaciji, pa se potvrda i simbolika takve vlasti odrazila na urbani razvoj i arhi

tekturu. Prepoznatljive crte urbanizma koji odgovara zahtevima takve vlasti su:
formiranje veoma jasnih i itljivih graditeljskih ansambala;
pokrenuta, zatalasana zidna masa pojedinih graevina prelazi u kon
cepciju celog grada, tu su kruni, elipsasti, sloeni trgovi i sl;
uvode se velike, duge osovine, akse, koje se zavravaju naglaenim, upa
dljivim motivom. Tako je iskazana tenja ka urbanistikoj monumen
talnosti bez obzira na stvarnu veliinu grada.
stvaraju se veliki trgovi koji se formiraju kao negativni prostori, odno
sno praznine koje slue za prikupljanje navedenih osovina. U baroku
ovaj prazan prostor ima istu vrednost i znaaj kao i pozitivni (izgrae
ni) prostor;
ortogonalnost ulinih pravaca i blokovska gradnja koja iz toga prois
tie antiko je naslee. Ono je u renesansi razmatrano teorijski i samo
delimino empirijski isprobano, a u baroku je kodifikovano u obliku
regulacionih planova i raznih pravilnika o graenju.
odnos prema prirodi je takav da se ona potinjava (vrtovi i svo zelenilo
se ia i oblikuje), a isto tako se potinjavaju prirodni saobraajni pravci
i voda.
Na prostoru Panonske nizije ova dva modela grada, orijentalni i barokni,
nali su se u sukcesiji, pri emu je njihov meusobni odnos iskazan u velikom
broju varijanti. Taj odnos nije uvek bio fiziki, nije iskazivan kroz ruenja i
novu gradnju, kroz brisanje uline potke i planiranje nove. To je bio fluid ori
jentalnog duha koji je tokom XVIII veka dugo lebdeo nad novoizgraenim
gradskim tkivom.
Do 1699. godine, odnosno do 1718., vei deo Panonske nizije bio je preko
150. godina u okviru Turske drave. Orijentalna civilizacija koja je u ratovima
koncem XVII i poetkom XVIII veka u ovim krajevima unitena, jo dugo je
morala trajati u ljudima, drutvenim naravima i izgledu zemlje.
Tome treba pridruiti i uticaj doseljenika s Balkana, koji su stizali uglav
nom sa istim takvim ili jaim navikama, kojih su se teko odricali. Nova drav
na vlast, s obzirom na dugogodinje isrcpljivanje u ratovima nije mogla preko
noi da izmeni svakodnevni nain ivota i celokupnu arhitekturu osvojenih
gradova. Tek u doba vladavine carice Marije Terezije, kada je uveden niz re
formi, ozbiljnije je rastoen i uklonjen uticaj orijentalne civilizacije i njenog
koncepta grada.
Podruje dananje Vojvodine vekovima se nalazilo na granici izmeu
snanih drava, Turske, Austrije i Maarske. Takav poloaj je tokom XVIII
225
Naa Kurtovi-Foli
veka umanjio vanost njenog izuzetno plodnog tla, koje predstavlja osnov
ni razlog naseljavanja obinih stanovnika. Regulisanje vodotokova zahteva
due periode bez ratnih uznemiravanja, pa se takav poduhvat teko mogao
ostvariti pre XVIII stolea. Ureenje renih obala, sprovoenje kanala i dru
gi amelioracioni radovi, pored este borbe protiv vodene stihije vezani su za
novi oblik planiranja i urbanizacije tokom XVIII veka. Iz istog razloga ni
naselja se nisu razvijala do krajnjih granica svojih mogunosti, ve su u ve
ini sluajeva, usled sloenosti i slojevitosti uticaja, delovala nedovreno ili
necelovito.5
Urbanizam XVIII veka moe se, zato, posmatrati kao konfliktni proces
dva razliita pristupa graenju. Ono to se, na primer, naziva spontanost u
orijentalnom urbanizmu je, ustvari, rezultat duboke promiljenosti u kojoj se
maksimalno koristi sve to je priroda dala, strategija i materijal. Ulica koja viju
ga nije sluajno takva, ona je krivudava jer na taj nain najbolje savladava pre
preke koje joj se na trasi postavljaju. Planski ureena osnova naselja, meutim,
lomi i prenebregava mnoge prirodne efekte pravdajui to ureajnom osnovom
ili ih dovodi u neprirodan poloaj.
Sredina XVIII veka je vrlo znaajna za vojvoanske gradove, jer oni ta
da mahom dobijaju statusne povlastice. Dobijanje gradske povelje, pored niza
drugih determinisanosti, oznaava plansko uvoenje reda i usmeravanje raz
voja naselja na nain kako su to administrativno propisivale austrijske vlasti.
Regulacione osnove, katastar i pravilnici o graenju donose se, takoe, u XVIII
veku. Njima se uvodi ortogonalna ulina matrica, horizontalna i vertikalna re
gulacija i niz drugih elemenata karakteristinih za barokni model grada. Spe
cifinost podruja Vojvodine je podela uvedena poetkom XVIII stolea na
civilnu i vojnu teritorijalno-politiku upravu. Vojna uprava predstavljala je deo
ire Vojne granice, dok je civilna uprava bila u okviru upanija.
Iako se planiranje i urbanizacija gradova u XIX veku i prvoj polovini
XX veka smatraju najdinaminijim procesima kojima je definisana i njihova
dananja struktura, ipak su transformacije nastale tokom XVIII veka pred
stavljale zametak svih buduih prostornih i urbanistikih reenja. Osnovni
komunikacijski pravci, centri okupljanja kao i orijentacija veine naselja,
ukoliko nisu jo starijeg porekla, nasluuju se u rudimentnim oblicima na
stalim tokom XVIII stolea. To se moe uoiti na nekoliko primera koji na
5 O poetku razvoja urbanistikih postavki gradova dananje Vojvodine u njihovom savremenom
obliku raspravlja Lj. Pui u Urbanistiki razvoj gradova u Vojvodini u XIX i prvoj polovini XX veka, Ma
tica Srpska, Novi Sad 1987.
226
najilustrativniji nain pokazuju proces transformacije urbane strukture to

kom XVIII veka.
Vrac su Turci razvijali ispod srednjovekovnog utvrenog grada, na veo
ma plodnom tlu. Tu je prvo bila izgraena etvorougaona palanka od naboja
sa podzidom, a zatim se izvan palanke razvila varo. Unutar utvrenja od na
boja, Evlija elebi spominje da je video skromnu damiju sa drvenim krovom
i minaretom i osam drvenih kua za smetaj vojnika. U varoi on spominje
oko tristotine zgrada, od kojih su neke spratne. Postojala je jedna damija i dva
mesdida, medresa, tekija, dva mekteba, hamam, dva hana i arija sa preko sto
duana.6 Dananji nazivi ukur mala, Poarevaka mala, Irig mala svedoe o
tadanjem naseljavanju stambenih zona Vrca. Srbi iz Pei i Deana poeli su
da se naseljavaju 1690. godine, nakon seobe pod Arsenijem arnojeviem.
Njihov ivot je na novom stanitu bio jo uvek veoma nesiguran i ostalo je za
beleeno da su Turci, 1698. godine, napravili pokolj u selima oko Vrca. Tursko
stanovnitvo koje je, takoe, ivelo na ovoj teritoriji proterano je 1716. godine.
Od tada nemaki doseljenici postaju veoma znaajni i uticajni u oblasti gra
enja. Oni grade nemaki Vrac uz, ve krajem XVII veka stvoreno, srpsko
naselje, pored vinograda. Krajem XVIII i Jevreji su organizovali svoju optinu
sa zemljitem koje su dobili da na njemu podignu bogomolju, a poeli su da
formiraju i svoje groblje. Tek poetkom XIX veka, 1817. godine, Vrac je postao
slobodan kraljevski grad.
Krajem XVIII veka, 1794. godine nastala je jedna karta Vrca, koja veoma
ilustrativno pokazuje ostatke naselja koji ima karakter orijentalnog urbanizma,
suprotstavljen oblicima nastalim pod uticajem zapadnoevropskog urbanizma,
sa urednim, ortogonalnim ulinim pravcima.
E. elebi, nav. delo, 539541.
227
Naa Kurtovi-Foli
Slika 1. Plan Vrca 1794. godine

(Pokrajinski zavod za zatitu spomenika kulture Vojvodine)
Zrenjanin je veoma staro naselje nastalo na kontaktu dve vrste tla (lesne
ravni i aluvijalne ravni), na mestu meandera reke Begej. U poetku je Zre
njanin graen na najpogodnijem, najviem zemljitu, vremenom osvajajui
i ono manje pogodno za gradnju,zatrpavanjem meandara i graenjem du
renih obala. Poloaj je izabran radi povoljnih strategijskih razloga terena i
ukrtanja komunikacijskih pravaca. To se moe zakljuiti iz rekonstrukcije
naselja u turskom periodu, kada su glavni delovi naselja bili itni trg, turski
deo ograen palisadom, selo Gradnulica i srpski deo varoi.
228
Slika 2. Zrenjanin, rekonstrukcija naselja u turskom periodu

(A. uki, Kontinuiteti urbanog razvoja gradova Banata)
Zrenjanin se u regulacionom smislu formirao u svom jezgru na ostaci

ma jedinog preostalog meandera. Glavna ulica proizlazi sa trapezoidalnog
trga i sputa se na reku Begej sa jedne strane. Iz elebijinog opisa moe se za
kljuiti da je u periodu turske vladavine Bekerek bio ugledno i bogato mesto
sa nizom graevina tipinih za orijentalni grad, kao to su damije, medrese,
tekije, imareti, hamami u ariji i stambenim zgradama utonulim u bate i
vrtove.7 Jedna od damija uklonjena je tek u XX veku. Jedno vreme Beke
7
E.elebi, nav. delo, 540.
229
Naa Kurtovi-Foli
rek, odnosno Zrenjanin je bio sedite sandaka. Tek u drugoj polovini XVIII
veka nastaju izrazitije promene u urbanistikom razvoju. Dolazi do zbijanja
naselja, poveanja gradske povrine i izgradnje graevina, karakteristinih
za novi tip grada, kao to su katolika i pravoslavna crkva, itd. U njemu tada
ive Srbi, Maari, Rumuni, Rusini. Slovaci, kolonizirani Nemci i svaka naci
onalnost unosi u urbanu sliku grada pojedine elemente svoje tradicionalne
arhitekture i urbane kulture.8
Slika 3. Zrenjanin, rekonstrukcija naselja u XVIII veku

8 Rekonstrukcija urbane strukture Zrenjanina u turskom periodu i promene nastale u XVIII veku
temeljno su obraene u A. uki, Kontinuiteti urbanog razvoja gradova Banata, magistarski rad, Arhitek
tonski fakultet, Beograd 1998. (neobjavljeno)
230
Panevo je u turskom periodu bio prvo palanka sa utvrenjem od palisa

da, pa zatim kasaba u kojoj je bio kadiluk. Evlija elebi navodi skroman broj
javnih graevina, damiju i malu ariju. Kue su verovatno bile samo od na
boja ili erpia, jer su pokrivene trskom i rogozinom.
Slika 4. Panevo, rekonstrukcija naselja u turskom periodu

Tokom XVIII veka Panevo je poelo da popria drugaiji oblik, odnosno

elementi orijentalnog urbanizma sukcesivno su uklanjani i zamenjivani novim
urbanistikim strukturama. Tvrava je uklonjena, ali su pravci njenih utvre
nja ostavili trag u pravcima pojedinih ulica.9
9
N. Foli, M. Vein
ovi, Urbani razvoj jednog dela Paneva uz Tami, Graa za prouavanje
spomenika kulture Vojvodine, sv. XIXII, Pokrajinski zavod za zatitu spomenika kulture, Novi Sad 1982.
231
Naa Kurtovi-Foli
Slika 5. Panevo, rekonstrukcija naselja u XVIII veku

Kikinda je bila pod Turcima od 1551. godine do 1716. godine, kada je

poela da se naseljava Srbima. Temeljna transformacija orijentalne urbane
strukture usledila je od 1751. godine i od tada Kikinda predstavlja jedno od
naselja sa organizacijom koja najbolje ilustruje sistematinost u urbanistikoj
organizaciji starijih, a u drugoj polovini XVIII veka rekonstruisanih naselja.
Homogena i izuzetno pravilna struktura potpuno je izbrisala svaki trag starijih
urbanistikih oblika.10
10
232
Lj. Pui, nav. delo, 154.
Slika 6. Kikinda, rekonstrukcija naselja u XVIII veku

233
Naa Kurtovi-Foli
ZAVRNE NAPOMENE
Najdue se kao termin koji povezuje oba modela naselja zadrala re va
ro. Ova maarska re u turskom urbanizmu koristila se pre svega za oznaku
podgraa, suburbijuma jednog grada, a drugo, ee znaenje bilo je naselje
gradskog tipa koje je iskljuivo ili preteno naseljeno hrianima. Kada bi u ta
kvom naselju stanovnici vremenom prelazili u muslimansku veru, naziv varo
se svodio samo na jednu ili vie hrianskih mahala, odnosno stambenih e
tvrti. Ista re koristi se i u urbanizmu austrijske drave za obeleavanje delova
grada u kojima je stanovnitvo razliite nacionalnosti. Kada je ve re o takvoj
podeli, ona u gradu orijentalnog tipa odgovara podeli na demate i mahale.
Demati su bili organizovani po veroispovestima (muslimani, hriani, Jevre
ji), a mahale su kao reper imale odgovarajuu bogomolju, prevashodno dami
ju, ali i hriansku crkvu.
Naselja orijentalnog tipa sastojala su se iz dva dela, arije (zanatsko tr
govakog dela) i mahala, stambenog dela. Ta podela se dugo zadrala iako je
sama arhitektura doivljavala transformaciju. Evo primera koji navodi Ivy Ku
gli Lenti za Sremsku Mitrovicu: 1729. godine tzv. Carska kua bila je prva u
ariji zidana jednokatnica. Dotle su u ariji bili sve sami drveni ardaci koji
su tek pred kraj XVIII veka zamijenjeni zidinama kako to potvruju kameni
zapisi godina nad kapijama tih kua.
U ovom kratkom prikazu teko je nabrojati, analizirati i objasniti sve ud
ne oblike u kojima su se orijentalni i barokni model grada preplitali, moe se
samo konstatovati da je to zanimljivo podruje istraivanja koje najbolje sve
doi o snazi i vitalnosti jednom izgraenog naselja da se odri u raznim pro
stornim oblicima i da preivi razliite graditeljske koncepte.
7191
234
18.

1.
(Mihajlovics Bono),
1541. , 1687. . 1703.
, 1716. .
, , ,
,
(17861806) 18. 19. .1
, , , ,
,
. Protocollum conventus L. R. civitatis Zomboriensis P. P. Ordinis
minorum Observantiae Provinciae olim Bosnae Argentinae s. Crucis nunc vero
divi Joannis a Capistrano ab anno 1717 usque ad annum 1787, Zomborini a. P.
Bono MIHALYEVICH concionatore generali conscriptum, s. a. (1787)2 (

,
1717. 1787.
1
, Chronica civitatis Zomboriensis. De primis christianis. .

Szlatkovics Mate zombori rom. kath. plebanos emlekirata. Latinbol szabadon fordito-tta es kozli:
Grosschmid Gabor. (Bevezetes), Bacs-Bodrogh varmegyei tortenelmi tarsulat evkonyve1894-ik evre, Zom
bor, 1894, str. 104.
, ,
. (. , . , .)
: .
,
.
2 , (
, 4 lada, 2. csomo, 882 sz.),
, . 1970.
, ,
. ,
.
235
)
18. , , ,
, 3 ,

1742. . 1787.
.
, 12. 1782,
8. 1786. -
:
8. 5 //
II . .
, ,
5 , .
, . ,
, ,
.
13. , (ordo fratrum mino

rum), ( ) ,
. ,
, , 40-
14. a
. 16.
, Provincia Bosnae argentinae ( )
,
(in Croatia)
.
, 1757. , ,
,
. . (, ,
,
.)

.
.
3
, 1360. 1800. , , 1974, . 36.

. , , , 1989, . 20.
236
18.
, ,
- ,
. ,
, , 19.
, ,
(1815 1888).
4 , ,
(1882)
, ,
, , , , ,
, ,

.5

. :
Protocollum Conventus P. P. Fran
cis. Zombor , .

.
2.
(1742 1788) ,
1778. 1781, 1783. 1787.
.
1719.

1787. (, 1934). (Bonus Mihalje
vi), , Concionator Domini,
: + 13 VIII 1788 .
4 , ,
, . ,
1882.
. , ,
1930. .
,
protocollum ( ), , ,
.
5 , . 5
237

23. 1766,
.
26. 1779.
, ,
, , ,
. . (
1777. , 25
. iustitae vindiicativae minister.)

, , 11. 1780,
, ,
. , 9.
, ,
, , .
. .

,
, 1. 1781, ,

. . ,
,
.
,
, ,
, ,
, ,

. ,
29. 1784, , ,
, ,

. 5.
, ,
,
, ,
6 3
238
18.

.
1788. ,
, , .
,6
- .
,
, : ?
, , :
/ . /
/ .
174 , ,
, . ,
, ?!

,
,

, .
, , 1749.
150.000 ,
6 . - , , 1903, . XX, . 4, .
5154; . 6, . 9192; . 7, 105106; . 9, . 138139.
1788. .
, , ,
, .
1894. -
,
,
,
(, 1790) , 866 ,
, .
(1756, 1759), ,
II, 1790, , :
/
, ,
-
- (, 1946)
(1940),
, .
1970.
(. ,
, , 1970, . 5. , . 270).
239
, ,
, ,
: , ,
,
, .
.

:
,
,
,
.
!
.

.

?

3.
1687,
7 ,
,
, , . ,
, , ,
, ,
, ,
19. . ,

18. ,
, , (Matthias Bel, 16841749)

, , ,
7
. . // .
, 1931, . IV, . 458460.
240
18.
, 8
, , ,
-, , , ,
: , , , / . (
,
, :
.)
18.
1690. , ,
15002000, , ,
, 20.000 .9
18. .
, , .
18. 1766,
, , ,
11 .
. 97
46 , 113 .10

.
1830.
1778.
, , 17. ,
. 1779. , 6.
, , (pictoris), , 5. ,
.
19.
, ,
, ,
, .
8
1360. 1800. (, 1974, . 75)

, . Notitia Comitatum BacsBodrog articulariter unitarium historico-geographica a Mathia Belio a. 1735. elaborata,
(, 1983, . 195),
, ,
, Notitia Hungariae novae historico-geo
graphica (, 17351742), .
9 . , , . .
9, , 1934, . 58.
10 , , , 1966, . 24.
241
,

.11
4.
,
, , , , ,
,
, .
, , ,
,

,
()
, , ,
, , ,
.
, ,
, ,
, .
17371739.
, ,
() ,
,
,
.
, ,
, ,
. ,
, ,
. ,
.
,
,
. 4 4
11
Lewis Mumford, . , , .
. , , 1968, . 427.
242
18.

24. 1749.
, ,
.
, ()
,
, ,
( )
. , ,
, 28 ,
.
1779. 1780.

, , , , .,
, , , ,

.

18. , 6 , ,
,

. 11 , , ,
.

18.
. , ,
.12
12 XVIII -
, 11. 1999. ,
XVIII ,
1981. (, . XIII, . 155189).

!
243

, , ,
,
, ,
.

. ,
, ,
, ,
.
, , ,
, ,
, (GZM, 19, 1907, 320). ,
, , (,
19, 1913, 156). ,
( 3, 1901, 188), ,
, (GZM, 19, 1907, 320).
, , .
, ;
, ,
( , 2001, 246).
, ,
. , , , ,
(GZM, 6, 1894, 372).
(GZM, 6, 1894, 154), (GZM, 6, 1894, 166),
. , ,
, (, 14, 1909, 323324),
,
(, 4, 1994, 215).
244
, .
, , (
, 4, 1994, 35). (, 4,
1994, 47) ,
,
(, 3, 1901, 144148).
y ,
, , ,
, , , ,
1, , , ,
.2

,
, ,
, , .
,
, .
, , ( )
: , , ,
-, , -, (, 14,
1909, 48, 5357; 6668; 19, 1914, 40, 53, 62). (/
) , , ,
, .
, ,
: ,
(, 19, 1914, 48).
,
(, 19, 1914, 40). ,
, ,
1 .
, , , ,
, ,
.
2 ,
,
. . (1990; 1994). -
, ,
.

, , .
.
245

( 19, 1914, 40),
(, 14, 1909, 48). ,
.
,
: :
3, , , , ,
, : , , (, 14, 1909,
53),
.
, ,
, , ,
( ) ,
.
, , par exelance,
.
, ,
.
.
,
(rtner, 1983,
172 ), .4
, ,
(), ,
19. 20 ( 20. ,
19-). , ,
: , .

.
, (, 1990, 135),
3 ,
. , (, 19,
40), . , , ,
, (, 8687) (, 19,1914, 262;
, 98). (aj, 1994, 87).
: , 1996, 691698.
4 , ,
, ,
, , , .
246
(, 1994, 110).5
, ,
, (, 1990, 134; , 1994, 110).
, (, 1990, 14),

. ,
(, 3, 1901, 187; , 1990, 196197;
, 1994, 182) ( ), ,
, (, 17, 1910, 118; , 1990, 199),
, , ,
(, 1990, 199; , 4, 1994,
183). .
: .
. :
, , (, 19,
1914, 93). :
: ,
(, 1990, 199).
()
. , 20. , :
, (), ,
, () (, 29, 1952, 25).6
, , , , (, 1952 ).
,
, (, 910, 1902, 442).
, , .
, ,
(, 4, 1994,
3638). (, 4, 1994,
39). , , ,
5
:

:
,
,
,

(, 1990, . 217)
6 , : , 1990 , 4, 1994.
247
, (, 19, 1914, 29).

,
(, 45, 1930, 42; 184).
. ,
(, 19, 1913, 166).
,
: /
, / /
/ / /
/ (, 1990, . 16).
,
(, 17, 1910, 14; , 4, 1994, 38).
. ,
: ,
(?) (, 1990, 45). , ,
. ,
(, 17, 19, 177; , 1990, 168).
.
, (, 19, 1914 151);
, , (,
17, 1910, 177). (
, 4, 1994, 163164).

. - par exelance
(, 4, 1994, 179180),
, (, 4, 1994,
178180; , 189194);
, (, 17, 1910, 14),
(, 16, 1910, 250). , ,
, ,
.
, , ,
,
, ,
.
, ,

. ,
248
,
,
, 7, , .
, , ,
(, 17, 1910, 119),
(, 4, 1994, 30),
, ,
(, 17, 1910, 116).
,

.
, ,
().
, , ,
, , 1894, 139140).
, , ,
: , , , ,
(, 19, 1914, 404). ,
,
(, 19, 1914, 404).
, , ,
, . , ,
, ,
, , ,
.

20
. , ,
(), .
:
, , , , , , , ,
7 ()
( ) (, 58, 1948, 76)
:
,
,
,
.

(, 1990, . 111)
249
, , , 8 (, 1948, 7677).
, , . : , ,
, , (, 1948, 7677). ,
, ,
, .

, .
,
, 20. .
,
,
. , , ,
, , , , , , ,
, (, 73, 1958, 66).
, ,
,

(, , , , )9 ,
, , ,
.
:
: , , , ,
(, 73, 1958, 67), ,
, , , .10
,
,
,
(. .),
, ,
11,
.
8 , : , 1990;
, 4, 1994.
9
.
10 : , 4, 1994.
11 : -, 1994.
250
,
(, ,
). , ,
, , , ,
. ,
() , :
, , , , , , .
.
, , 1887. .
GZM Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1899. i dalje.
. , , ,
, , , 1990.
. . , , , 1894.
- . . , , , 1994.
1996 . ,
, , : ,
, : , , 1996.
, , 1899. .
rtner . Ortner, ena spram mukarca kao priroda spram kulture, u zb.
ntropologija ene, prir. - Papi i L. Sklevicky, . . , ,
, 1983.
. . ,
, , , , 2001.
. ,
, , , 1990.
. , ,
, . . , , , ,
, 1994.
251
Agne Ozer
Kameniki park naa bulonjska uma

Tradicija saenja bati, vrtova i parkova krajem osamnaestog veka u Evro
pi belei nastanak dendrolokih vrtova. To je posbna forma ureenja parkova
koja se zasniva na vievekovnoj tradiciji srednjovekovnih manastirskih bati,
odnosno na tradiciji raskonih i ureenih renesansnih vrtova; ali i na strogim
geometrijskim pravilima u vidu cvetnih partera oko vlastelinskih dvoraca, ne
govanih u duhu evropske vrtlarske tradicije. Tradicije, koja je bila podreena
arhitekturi vlastelinskog dvorca, te je sa svojim pravougaonim lejama i strogim
pravolinijskim drvoredima davala vizuelnu celovitost strogo projektovanog
prostora.1
Antipod toj francusko-baroknoj formi vrta strogih geometrijskih linija, bi
e slobodno komponovana zelena povrina engleskog vrta; mada se ni ona ne
e sasvim odrei nekih osnovnih postulata kontrolisanog i projektovanog; no
ipak e u svom krajnjem ishodu dati sliku slobodno oponaane prirode. Zato
e projektovana bata postati uokviren, ali ipak slobodan prostor, sa gajevima,
livadama, breuljcima i izvorima, koji su se u obliku uboreeg potoka ulivali
u malo jezero i samo nezaobilazni element bate i parka na prelazu iz osamna
estog u devetnaesti vek.
I nai krajevi u tom vremenskom periodu na prelasku iz veka u vek, do
bijaju svoje vlastelinske dvorce i pratee vrtove i parkove, za koje zelenilom
bogate obale Dunava i Tise predstavljaju finu osnovu za stvaranje ambijenata,
u kojima dominira oseaj netaknute prirode.
Utisak prirodnosti i slobode je meutim samo prividan. Vijugavi putevi
oivieni su sada ne vie pravolinijskim drvoredom, ve obiljem drugog drvea,
koje e initi osnovu takve bate. Za te vrtove posebnom panjom e se birati
vrste drvea, koje e vremenom istisnuti omiljene arhitektonske elemente po
put ostataka starih grkih hramova, skulptura ili posebno izgraenih kutaka
za odmor i sedenje. Drvo e lepotom svoje forme i svojom jedinstvenou biti
centralni objekat takve bate. Iz dalekih krajeva celog sveta stizae sadnice eg
1
252
Rapaics Raymund: Magyar kertek, Budapest 1943.
Kameniki park naa bulonjska uma
zotinog drvea Azije, Afrike i Australije, koje se nee razlikovati samo po for
mi ve i po boji. U tome naravno prednjai Engleska, ali ni drugi delovi Evrope
nee zaostajati za njom. Tako e nastati etiri vrste takvih vrtova. Prvi e biti
sentimentalni vrt u kojem e dominirati vrba, a sledie ga vrtovi sastavljeni od
nekoliko vrsta platana, koji su ujedno bili i simboli mudrosti.
Nai krajevi, pa ni najblia okolina Novog Sada i pored zaostalih drutve
nih i ekonomskih odnosa usled dugotrajne turske vladavine, nisu ostali bez
takvih dvorskih bati. Tako je krajem osamnaestog veka ugarski vlastelin Mar
ton Marcibanji,2 kao potomak imune maarske plemike porodice, nasledivi
ne samo vlastelinstvo u oki nego i kameniko vlastelinstvo u Sremu, koje je
porodica kupila sredinom osamnaestog veka; obnovio dvorac u umi pored
Dunava i oformio batu u stilu i duhu svog vremena. Kao predstavnik Sremske
upanije u Ugarskom saboru, ovaj imuni veleposednik, stvorio je i svojevrsno
ogledno gazdinstvo, na kojem je sa posebnom panjom negovao tradiciju uz
gajanja vinove loze i vinarstva.
Dvorac u Kamenikom parku 1793. godine sagradio je Itvan Marcibanji,
iji je posed nasledio ve pominjani Marton Marcibanji, koji je poetkom de
vetnaestog veka iz ume pored Dunava prvo sistematskom sadnjom vrba kao
nezaobilaznog drveta pominjanog sentimentalnog vrta, a kasnije i nabavkom
egzotinih zasada u koje se ubrajaju danas toliko rasprostranjeni bodljikavi
licijum i u rano prolee cvetajua forzicija, te razliitim intervencijama u pro
storu stvorio park, koji ni u emu nije zaostajao za parkovima svog vremena.
Na vie od 20 hektara prostora oko vlastelinskog dvorca, stvorena je bata sa
umetnim jezerom koje se napajalo iz dva izvora. Taj sistematski organizovani
park, u kojem su se naizmenino smenjivali umarci, cvetne livade i proplanci,
sa mitskim likovima meu egzotinim biljkama i skulpturama rimskih istorij
skih linosti uzdignutih na pet visokih stubova, ipak je odavao utisak nedirnu
te prirode. Impozantan u svom obimu, sa raznovrsnom florom, on je redov
no odravan i neprestano popunjavan novim zasadima tada retkih biljaka. Od
mnogobrojnog i raznovrsnog drvea koje je dominiralo parkom, do dananjeg
dana ostali su: lipa, hrast, javor, crni bor, grab i divlji kesten; a tada tako omiljen
brest i razne vrste platana vremenom su iezli.3
Taj etablismen Martona Marcibanjija pobudio je panju putnika-pustolo
va Itvana Seenjija, koji je u leto 1830. godine plovei Dunavom do erdapa u
cilju stvaranja planova za regulaciju velike reke, nakratko odseo i u Kamenici.
2
3
Kalapis Zoltn: letrajzi kalauz II, Novi Sad 2003.

Enciklopedija Novog Sada, knj. 10, Novi Sad 1998.
253
Agne Ozer
Dok je Seenji u svom dnevniku zapisao komentar o uskogrudosti Marto

na Marcibanjija,4 dotle se taj idilian park u seanju srpskog pisca Jae Ignjato
via belei kao na bois de Boulogne.5
Nakon 1918. godine vlastelinstvo (dvorac i park) preli su u ruke akcio
narskog drutva, a nacionalizacijom nakon Drugog svetskog rata ono je posta
lo opte dobro. Naa Bulonjska uma, kao odraz prirode, nastala je na desnoj
obali Dunava, pored Petrovaradinske tvrave, naspram grada Novog Sada, od
privatne dvorske bate jednog ugarskog vlastelina.
Gravira: Detalj kamenikog parka, po prirodi crtala Lujze Koc,

rezao Merklas, sredina XIX veka.
Garten partie in Kamenitz, iz zbirke Muzeja grada Novog Sada.
4
5
254
Szchnyi Istvn s Waldstein Jnos keleti utazsa 1830-ban, Budapest 1942.

J. Ignjatovi: Trpen-spasen, Novi Sad 1987, Izabrana dela knj. IV.
Ivana Prica
Graenje kineskog vrta

Gotovo sve to danas znamo o drugim civilizacijama stiglo je do nas preko
dela umetnosti jer je umetnost sposobna da prenosi i najapstraktnije kulturne
sadraje. Naslee Kine je svojim najveim delom utkano u prostor njenih vrto
va. Jo tokom 6. veka vrt je uoblien u svojevrsnu instituciju kulture koja je po
put urbanih institucija Zapada bila posebno opremljena za stvaranje, uvanje i
prenoenje civilizacijskih poruka. U umetnost graenja vrta utkane su mnoge
ideje i iskustva, neka bliska a neka sasvim strana zapadnoj civilizaciji.
Sve to je evropski grad 18. veka inilo gradom, utkano je u strukturu ki
neskog vrta. On je na sebi svojstven nain predstavljao palatu i hram, kolu, ga
leriju, muzej, biblioteku, slikarski atelje, radnu sobu filozofa, pozoriste i kafanu.
U njemu su ne samo nastajala ve su i sa ljubavlju i razumevanjem saku
pljana i sauvana najvrednija dela kineske misli i umetnosti i gotovo svi rodovi
materijalne kulture. Stoga se kinesko umee graenja vrta baziralo na takvoj
artikulaciji prostora koja bi omoguila prenoenje i sasvim apstraktnih poruka.
Druga polovina 17. i prva polovina 18. veka je period prvih ozbiljnijih
pokuaja upoznavanja i proimanja evropske i kineske kulture. To se posebno
snano odrazilo na sudbinu evropskog vrta. U Versaju nie Petit trianon park
a Luj XVI gradi kineski vrt za Mariju Antoanetu. Ovo postaje obrazac za po
modnu novotariju irom Evrope. ak i ruski car Petar I, koji tek to je uspeo da
isupa azijske korene ruske kulture i da stvori modernu evropsku dravu, gradi
u Carskom Selu kineski vrt za Katarinu Veliku. U Engleskoj se na ovim novim
iskustvima razvila danas uvena engleska kola landscape garden. U isto vre
me kineski car jen Long (Qian Long) angauje italijaskog jezuitu Kastiljonea
(Castiglione) da uredi jedan deo uvenog Juen Ming (Yuan Ming) vrta.
Svi ovi primeri nam govore o tome koliko smo se malo meusobno raz
umeli. Stoga u ovde pokuati da objasnim ta sve nismo razumeli u prirodi
kineskog vrta. To su pre svega specifini kineski odnos prema razumevanju
prirode i prirodnog, struktura vrta i jezik vrtnog stvaralatva.
255
Ivana Prica
Odnos prema razumevanju prirode i prirodnog

u kineskom vrtu
Evropski ovek XVIII veka je prirodu doivljavao kao objekat, kao sve ono
oko njega na emu se ne mogu neposredno videti tragovi ljudskog delanja. Fra
zom ovek i priroda zapravo je napravljena distinkcija izmeu jasno vidljivog
i skrivenog prisustva oveka u njegovom okruenju. Ovakva fraza je bila pot
puno strana kineskom govoru. I dok je u engleskom vrtu uloen ogroman trud
da se sakriju tragovi ljudskog delanja dotle je njegov uzor, kineski vrt, zapravo
jedan poetski predeo koji svakim svojim detaljem sasvim iskreno pokazuje da
su ga sazdali ljudi. Cilj ove umetnosti nije bio da se imitira priroda ve da se
pokae njeno sutinsko razumevanje.
Zahvaljujui izuz etnom civilizacijskom kontinuitetu i najapstraktnije fi
lozofske ideje o prirodi i prirodnom su postale kulturna svojina Kineza daleko
vie no to je to sluaj u zapadnoj civilizaciji. Drevni ovek Kine video je sebe
kao sastavni deo prirode i neodvojivi deo sveg postojeeg. U svom samoopa
anju ovek stare Kine je jedan od lanova vasionske trijade Nebo Zemlja
ovek, te ne osea sebe otrgnutim od druga dva. To je jedan svet u kojem je
sve uzajamno proeto i povezano te je uzaludno nastojati da se odeli sopstveno
bie. U ovom svetlu treba posmatrati i kineski vrt, onako kako nam to kae au
tor iz XVII veka, i eng (Ji Cheng): Mada je vrt stvorio ovek, njegova lepota
je zaeta od Neba.1
Za razliku od evropskog vrta kineski vrt se ne sadi ve gradi. On je stvaran
ne samo kao to se grade dela pejzane arhitekture ve i onako kako se gradi
jedno pesniko delo. Kineske vrtove nisu gradili arhitekti ve ueni ljudi filo
zofi, kaligrafi, poete i slikari.
Dok evropski vrt govori jezikom slikarstva iz istog perioda, jezik kineskog
vrta je mnogo blii filmskom. Cilj i jedne i druge umetnosti jeste stvaranje od
govarajuih prostorno poetskih slika.
Labava kontrola kretanja posmatraa kroz evropski vrt sraunata je samo
na odreivanje slikarske perspektive.
Kretanje kroz kineski vrt ini strogo kontrolisan sistem koji vodi posma
traa kroz itav niz razliitih prostorno poetskih situacija. Ove prostorno poet
ske slike kadrovi se nazivaju ing (jing).
1 Ji Cheng, Yuan Ye, Umee graenja vrta, Zhongguo jainzhu gongzi chuban shi, 1988. Za potrebe
prevoenja ovog dela koriena je fotografska reporodukcija (Tokio 1970) japanskog reprint izdanja iz
1795. godine (original je izdanje iz 1635. godine). (Prevod sa klasinog kineskog Ivana Prica.)
256
Ji juen vrt(Yu yuan) angaj,

foto: Ivana Prica,1985
ELEMENTI GRAENJA KINESKOG VRTA

Arhitektonska zdanja su prvi element koji uestvuje u graenju kineskog
vrta. U vrtovima manjih i srednjih dimenzija ona su zauzimala oko trideset a u
velikim carskim vrtovima oko petnaest procenata celokupnog vrtnog prostora.
Najstarija i najvanija arhitektonska forma u vrtu jeste senica, ting. Ova
jednostavna struktura od etiri stuba koji podravaju krov, bila je instrument
opstanka ali istovremeno i mesto, simbol koji je oznaavao postojanje oveka i
njegovo mesto u prostoru. Dok se u arhitekturi zapada ovaj arhetip pretvorio u
dvodimenzionalnu sliku koju jo uvek moemo tu i tamo prepoznati u porta
lima pojedinih zgrada, u kineskom vrtu je sauvan kao iva struktura sposob
na da reprodukuje i sve ostale objekte u njemu. U Ming periodu (13681644)
postojala je izreka da jedno kada imamo ting, mesto moemo nazvati vrtom.
Ono to je pesnik Su Dungpo (Su Dongpo) rekao u svom delu Senica koja
sadri prazninu o ovoj jednostavnoj strukturi je sr razumevanja prostornog
koncepta kineskog vrta:2
Savrenstvo senice je u prostoru, a njena maginost u postizanju deset hiljada
prostora. Ona je ogranien u neogranienom i u isto vreme neogranien u ograni
enom prostoru.
2
Su Dongpo, Hanxu ting, Zhongguo de ting, Xu Huadang, 1988.
257
Ivana Prica
Sva lepota senice u kineskom sistemu estetskih vrednosti, lei u njenoj prazni
ni, vie u odsustvu nego u prisustvu vidljive strukture. Stoga je potpuno nebitno da
li se ting sastoji od etiri neobraena debla i slamnatog krova ili ima teak krov od
pocakljenog crepa i savrene drvene stubove. Jer i kada je odenut u prozore i vrata
sa tekim krovom on uvek ostaje prozraan, svetao i prazan. Njegova struktura bilo
da je sasvim jednostavna ili komplikovana mora biti jasna, ista i neskrivena.
Ting u Svej vrtu (Sui yuan) na ingljang brdima, Nanking

foto: I. P. 1987
Sedeti i ne raditi nita, tipina je slika jedne senice. est je motiv slikarstva
i opisana je nebrojeno puta u kineskog poeziji. Pisati stihove, posmatrati mlad
mesec kako se pomalja iza oblaka, ispijati vino u samoi ili u drutvu drugih
pesnika, posmatrati prvu cvat ljive u prolee sve je to ting. On je istovreme
no taka susreta, mesto druenja, ljubavi i tajni.
Senica meu bambusima
Sedim sam meu bambusima,
Sviram citru, i pevam iz sveg glasa.
U dubini ume, gde me zaboravie ljudi,
Sjajni mesec doe da me obasja.3
3
Wang Wei (701761) Zhu li guan, Tang shi zi bai wu shi shou, Shanxi chu ban shi, 1984. (prevod sa kine
skog I. Prica)
258
Na krajnjem jugu vodenog ostrva na Si Hu (Xi hu) jezeru u gradu Hang

dou nalazi se senica kroz ija vrata vidimo srednju od tri lanterne. Nad vra
tima stoji natpis: Moje srce i senica se jedno u drugom ogledaju (Wo xin xiang
yin ting). Ovaj natpis se vezuje sa kanonom klasine kineske teorije slikarstva
(nastale u XI veku u Sung dinastiji) koji glasi: Sutina poezije lei u slici a slike
u stihu. Transponovanje poetske misli i emotivnog naboja slike u realni prostor
ovekove okoline ini osnovu kineskog umea graenja vrtova.
Ting na Sihu jezeru,Hangdou

foto: I. P. 1985.
Superpozicijom senice vremenom su nastali drugi tipovi zdanja u kine

skom vrtu ali je njihova priroda i dalje ostala vie vezana za artikulaciju ukup
nog prostora u njima i oko njih. Njihovu funkciju, njihovo upotrebno svojstvo
gotovo da je nemogue razluiti. Opta atmosfera, ambijent, koji vlada odre
enim prostorom, a ne njegova struktura, je ono to ini sutinu nekog zdanja.
Tako je daj (zhai) ili studio skriveno mesto gde se neguje duh, a vodene
sobe sje i sjen (xie, xian) su tu da bi se iz njih pozajmljivao predeo. Sa visokih
kula lou i ge prua se pogled od hiljadu lija. Koridor lang beskonano krivuda
i kree se u svim pravcima.
Za razliku od zidova i ograda u zapadnoj arhitekturi, u kineskoj arhitektu
ri ni zid ni koridor nikada nije vrsta i konana granica prostora ve membrana
259
Ivana Prica
koja tanano pretapa jedan prostor u drugi. Koridor istovremeno i povezuje i

razdvaja pojedine delove vrta.
U vrtu Neuspenog politiara, koji je velikim delom konstruisao uveni
slikar Ming perioda, Ven Denming (14701559) koridor paralelno tee sa obe
strane zida koji razdvaja istoni od zapadnog dela vrta. On je tako osmiljen da
se ona druga strana uvek moe videti kroz ipkaste prozore na zidu koji skra
uju na pogled i tim zamuenjem pretapaju jednu sliku u drugu. Koridor nas
na momente pribliava zidu a na momente jezeru koje je sa druge strane, stalno
krivudajui i vertikalno i horizontalno to sa svakim korakom menja na pred
met posmatranja i na intimni doivljaj prostora. Ovaj dugaak koridor, kon
trolie pristupe pojedinim delovima vrta i gradi pojedine predele. Ceo prostor
kineskog vrta, i onog najmanjeg, sastoji se od paljivo odabranih prostorno
poetskih slika. Zamisliti, a potom u vrtu i ostvariti odreeni predeo, ing bio je
jedan od najvanijih i najteih zadataka graditelja vrtova.
Koridor u vrtu Neuspenog politiara (Zhuozheng yuan), Sudou

foto: I. P. 1989.
Dai ili studio je najbolji primer zdanja iji karakter odreuje ambijent u
kojem se on nalazi. To je skriveno mesto u kojem se meditira i srce proiava.
U studiju su se nekada odravali razni rituali da bi u Ming i ing periodu po
stao kutak za inspiraciju pesnika, kaligrafa, slikara; to je mesto gde se dre razni
spisi, neka vrsta radne sobe tj. omanje biblioteke. Uvek je bio direkno povezan
sa zadnjim delovima kue a od ostatka vrta ga razdvaja prikriveni puteljak.
260
PRIRODNI ELEMENTI GRAENJA VRTA

Najvaniji prirodni elementi umea graenja vrta su voda i kamen. Kine
ski termin koji oznaava pejsa, an vuej (shan shui) doslovno znai planine i
vode. Kaligraf Ven Denheng iz XVII veka je za njih rekao:
Stene oveka obraaju dalekim vremenima, a vode ga vraaju dalekim prosto
rima.
Gotovo da nema kineskog vrta iji prostor velikim delom ne zauz ima vo
da. Voda je od primarne vanosti za kineski vrt. Ona je izvor kako vizuelnog
tako i emocionalnog karaktera vrtnog prostora.
Voda preuzimajui boju i oblik od svoje okoline u sebi nosi jin atribute,
karakter negativnog, enskog, tamnog i vlanog; ali voda istovremeno repro
dukujui oblike i boje i zbog svoje moi da sredinu u kojoj se nalazi nadahnju
je ivotom, u sebi nosi i elemente jang principa, pozitivnog, mukog, svetlog
i toplog. Ba onako kako je to zapisao jo u XI veku slavni pesnik i kaligraf Su
Dungpo kojeg su nazivali Usamljenikom sa istone padine:
Moje su pesme i spisi nalik na izvorske vode koje odasvud naviru. Ravnicom, ta
iroka, beskrajna voda tee nenaporno i ravnomerno, hiljadama i hiljadama lija; kad
naie na stenu ili planinu, ona je zaobie, neoekivano prilagoavajui svoje korito.
Sihu jezero,Hangdou
foto:I. P.1989.
261
Ivana Prica
Sve to mogu da predvidim, to je da e ona tei kuda treba da tee, i da e uvek zastati
tamo gde treba da zastane.
Postizanje prostorno poetske celine (inga) je u tesnoj vezi sa ostvariva

njem prostorno vremenskog kontinuiteta. To je sjajno izrazio Dong Boing
(Zhong Bojing):
Ono to vidim nije samo voda. Pa ipak, voda je tamo gde se senica prua, gde
koridor vijuga, i most prelazi; odakle uspravne i leee stene izviru i gde se ire a
losne vrbe i visoki bambusi, razastirui senke i irei hlad...I izgleda na tren kao
da moe rukom da dosegne vodu, i svu je primi u naruje, pa ipak, ne moe je
dohvatiti. 4
Na mestima na kojima nema prirodnog izvora, ili kad je vrt bio suvie
mali, voda je dovoena kanalima, a kad ni to nije bilo mogue, graena su su
va rena korita, jen (jian). Potok bez vode, pravljen je tako to bi se na terenu
napravila jedna krivudava staza od nabijene zemlje, koja se pokrivala tankim
ploama od svetlog i glatkog kamena koji su vaeni iz brzih potoka. Svojom
prirodnom teksturom, bojom i sjajem dobijao se utisak prirodnog renog to
ka i mrekanja vode. Mesta na kojima je kontrast izmeu podloge i stena bio
suvie grub pokrivala bi se mahovinom. Na ovaj nain je stvarana, po svojoj
prirodi, jedna gotovo sasvim likovna kompozicija. Tu podloga igra onu ulogu
koju u tradicionalnom kineskom slikarstvu ima belina nebojenih delova papi
ra a stene i mahovina oponaaju razliite vrste sporadinih poteza etkice. Ova
prostorna kompozicija mada prilino retka, je od izuzetne vanosti za nae
razumevanje kineskog estetskog stava prema prirodnom u umetnosti grae
nja vrtova. Jer za nekog ko nije naviknut na jezik kineskog slikarstva prostorna
kompozicija potoka bez vode bi mogla biti sve samo ne potok.
Briga o kretanju i promeni koja lei duboko u korenima tradicionalne ki
neske misli, bila je stalna preokupacija graditelja vrtova. Kada je re o korie
nju vode, interesantno je da najekspresivniji vidovi njenog kretanja, kao to su
vodoskoci i vodopadi nikada nisu korieni u starim vrtovima. Jedina poznata
fontana koja je koriena u Jenming vrtu po nacrtima italijanskog jezuite Kasti
ljonea, smatrana je samo interesantnom varvarskom novotarijom. Konstrukci
ja vodopada takoe zahteva pumpanje vode suvie tehnike za kineski ukus i
za ono to se smatralo valjanim delanjem jednog graditelja. Zbog toga i eng,
iz XVII veka, autor jedinog kineskog dela koje se bavi teorijskim principima u
arhitekturi vrta, sugerie jednostavni nain graenja vodenih kaskada:
4
262
Zhong Bojing, Zapisi o letnjikovcu ljivinog behara, Zhong guo de ting, Xu Huandang, 1988.
Kada pravite kaskade prvo morate smisliti kako da vodu sa krova dovedete do
zida. Potom napravite kanal na zidu i dovedite vodu do vrha kakve vrtne plani
ne. Tu ostavite mali otvor kroz koji e se voda polako slivati ka njenom podnoju,
prirodno.5
To to je vode bilo samo kada pada kia nije naroito muilo graditelja
kineskog vrta. Kini dan tradicionalno je smatran jedino pogodnim za uiva
nje u predelu sa vodopadom. Samo u vreme tekih letnjih kia kada voda brzo
isparava sa kamene povrine i kada kaskade reflektuju jaku svetlost, samo tada
se moe doiveti ona maglovita i blistava atmosfera na koju se ueni ovek Kine
navikao kroz dugu tradiciju pejzanog slikarstva.
VRTNE PLANINE I STENE
Ribnjaci, jezera, pa ak i neki pavijon mogu se nai i u vrtovima drugih
kultura i tradicija. Meutim, vrtne planine, ja an (jia shan) i stene su bez
sumnje najoriginalniji element kineskog vrta i nalaze se samo u specifinom
kineskom modelu vrtnog prostora.
Uobiajena kineska fraza koja oznaava podizanje vrta je du an li vei
(zhu shan li shui) graenje planina i upravljanje vodama. Bivajui do posled
njeg detalja posebno osmiljen i potpuno izgraen prostor, vrt se u velikoj meri
oslanja na upotrebu kamena.
Kamen u kineskoj tradiciji nije samo puko sredstvo graditeljskog umea
ve nosi sve atribute ivog organizma i kao takav zauzima posebno mesto. Jo
u Sung dinastiji negde u XII veku, nastalo je i prvo delo o prirodnim stenama
interesantnog oblika Katalog ume stena meu oblacima autora Tu Vana.6 Pod
rednim brojem esnaest, ovog kataloga pominje se stena koja se budi iz pijan
stva koja se zaista nalazila u vrtu pesnika Li De ija.
Ludi Mi Fei (nadimak je dobio zbog svoje petromanije) kaligraf, pesnik
i slikar, drao je u svom vrtu jednu visoku stenu kojoj bi se svako jutro utivo
klanjao i nazivao je svojim starijim bratom.
Ovakav koncept elemenata vrta koji se bazira na tananim distinkcijama u
artikulaciji prostora zaet je u Sung dinastiji u vreme cara Hvej Conga (Hui Zong)
negde poetkom XII veka. Carevi Sung dinastije, velike kulturne epohe, kineske
verzije Humanizma i Renesanse bili su daleko manje vladari a daleko vie umet
nici. Hvej Cong je bio jedan od najbriljantnijih umova meu kineskim impera
torima, izvrstan kaligraf, slikar i pesnik i naravno, veoma slab vojnik. Slao je ne
5
6
Ji Cheng, Yuan Ye, Zhongguo jianzhu gongzi chuban shi, 1988.

Tu Wan, Yun lin shi pu, iz arhiva Sinolokog instituta u Lajdenu.
263
Ivana Prica
brojene ekspedicije irom carstva kako

bi sakupio stene interesantnog oblika
za svoje vrtove. Njegova petromanija
ila je tako daleko da je brodovima za
prevoz retkog kamenja ometao tran
sport itarica Velikim kanalom koji je
povezivao jug i sever Kine, i time ugro
avao ekonomsku mo drave. Izgubio
je carstvo ali je postavio temelje onoj
kulturi koja e kasnije dobiti sve kine
ske ratove, naprosto progutavi svoje
osvajae.
Vrtne planine i stene se razlikuju
po svojoj ulozi u strukturi vrta. Moe
mo ih podeliti u tri kategorije:
1. Vrtne planine ili stene same
mogu da budu jedan vrtni predeo
(ing) i tada nose izrazito likovna i
skulpturalna svojstva.
Za Ji ling long stenu koja se nala
zi u dananjem Ji vrtu u angaju veru
je se da potie jo iz XII veka uvene
Sung dinastije. Tokom transporta ove
stene do Luojanga dolo je do bro
doloma na reci Huangpu u blizini
dananjeg grada angaja. Carski slu
benik Pan Jinduan (Pan Yunduan)
je kasnije u XVI veku, gradei vrt za
svog oca, isuio deo renog korita da
bi se domogao ovog uvenog kamena.
Ludi Mifei se klanja kamenu
Ovakva stena se naziva idealnom
Deng Dai, ing dinastija, 1758,
stenom. Obino se postavlja u dvoritu
Handou muzej
ili ispred velikih dvorana. Ova usamlje
na stena neobinog oblika treba da je
tako postavljena da njen tei i iri deo bude na vrhu a tanji i ui deo na dnu pa da
stena leti i plee. Pokret i ritam bili su sastavni deo unutranje prirode jedne stene.
Kineskom graditelju vrta, bilo je daleko lake da u jednoj steni vidi ivi pokret, jer
je on bivajui istovremeno i kaligraf, svaki oblik koji je hteo da stvori morao da pre
vede na jezik pokreta. Ovakva stena bila je izuzetno cenjena zbog svoje rupiaste i
264
izbrazdane strukture, prepuna neravnina, upljina i udubljenja, krivudavih i vijuga

vih ivica, britke i otre povrine i krevitih kontura. iliasta sturktura ovakve stene
bilo vertikalna ili horizontalna izuzetno se cenila kao i zvuk koji se uje kada se ona
kucne. Autor i eng je uspeo da osnovna estetska svojstva ovakve stene izrazi u
svega etiri rimujua karaktera. Oni glase: tou, ou, lou i dou.
Re tou u kineskom jeziku doslovno znai prodirati. To prodiranje se podjed
nako odnosi na kretanje vode i vetra pod ijim uticajem su nastali otvori u stenama
kao i na na pogled u i kroz njih. U kineskoj tradicionalnoj misli paljiva opserva
cija podrazumeva proces koji je u odnosu na posmatrani objekat dvosmeran pre
ma njemu i iz njega. Li Ji (Li Yi) je u XVII veku pisao da vrtne planine moraju imati
otvore poput peina, ni previe male ni velike, da bi ovek ne izlazei iz svoje sobe
mogao sa njima da komunicira, tako da ta dva prostora ine jedno.7
Re ou (shou) znai tanak, vitak i sugerie krhkost i lakou. Naravno
stena u svojoj prirodi je sve samo ne laka i krhka. U tekstovima Ming i ing
perioda ovaj se estetski atribut objanjava unutranjim stanjem stene u kojem
se ona uzdie u svojoj uspravnoj osamljenosti. (du li duan yan).
Trei atribut lou se najee prevodi kao kapanje, curenje i odnosi se na od
reenu teksturu stene. Smatralo se da su najlepe one stene ija bi tekstura nago
vestila slivanje kapi kie veoma sporo i paljivo odabranim pravcem. Ovaj atribut
je izveden ne samo iz asocijacije na pokret ve i na zvuk koji obino prati takvo
kretanje. U delu O umeu graenja vrta stene su esto opisane kao ling long, od
nosno, kao one koje svojim izgledom odgovaraju zvuku ploice od ada.
Poslednji od ova etiri atributa jeste zhou (dou) koji znai izboran, nabo
ran, i odnosi se na takvu strukturu kamena koja bi omoguila ritmiku prome
nu oblika dnevnim kretanjem senki.
Stene ovako izuz etnog oblika i lepote nalaze se retko i uglavnom na veo
ma nepristupanim mestima kao to su muljevita dna reka i jezera. Taj hu je
zero u junoj Kini je bilo najpoznatiji izvor stena korienih za gradnju vrtova.
Autor i eng u delu O umeu graenja vrta u odeljku Izbor stena, navodi ak
esnaest razliitih mesta (uglavnom u dananjoj jangsu i Anhvej provinciji)
koja su bila najpogodnija za vaenje stena.
Kada su prirodni resursi jezera bili iscrpljeni, graditelji su u njega dovla
ili pogodne komade stena sa veoma udaljenih planina i tu ih preputali vodi
i vremenu sve dok ne bi dobili zadovoljavajue oblike. To je moglo da potraje i
nekoliko desetina godina. Vremenom su originalne Taj hu stene zauzele na ki
neskom tristu umetnina i retkih predmeta mesto koje je odgovaralo najboljim
delima kaligrafije i slikarstva.
7
Li Yi, Five Essays on the Chinese garden, Tonji University, 1963.
265
Ivana Prica
Ji linglong stena (Yu linglong) Ji juen vrt, angaj

foto:I. P. 1989.
Stena okruena bambusima nasuprot belo okreenog zida jedan je od naj

sugestivnijih i najslikovitijih predela kineskog vrta. Stena se nalazi uz sam zid,
kao da izviruje iz njegovog podnoja, tako da cela kompozicija izgleda poput
slike koja je na belome svitku. i eng je u odeljku O podizanju vetakih pla
nina rekao za ovu sliku:8
Planine koje u vrtu zovemo liticama podiu se uz sam beli zid koji je poput pa
pira a stena kao slika na njemu. Stene se reaju tako da njihove prirodne brazde i
ilice izgledaju kao lagani potezi etkice starih majstora. Beli bor sa Huang plani
na, staro ljivino drvo i tanani bambus, svi neka iz stene izrastu. Kruni prozor koji
nam ovu sliku prua, vodi nas u daleke predele.
Vrt Huansju anduang (huanxiu shanzhuang) ili Planinski posed okruen le

pim u Sudou, jedan je od onih vrtova koji je smeten na svega pet stotina kvadrat
nih metara. On u sutini predstavlja matoviti kameni predeo u obliku nepravilnog
lavirinta. Sastoji se samo od jedne planine, ribnjaka i jedne doline. Kretanje kroz
ovaj lavirint je tako osmiljeno da virei kroz sasvim male otvore ili velike vetake
peine posetilac uvek vidi neku sasvim drugaiju, novu sliku ime je na intimni
doivljaj prostora uvean i van njegovih realnih granica. Ovaj postupak nazivao se
e fu jen li (chi fu qian li) hiljade lija vidika u jednom jedinom pedlju.
8
266
Huansju shanduang vrt (Huanxiu shan zhuang), Sudou

foto: I. P. 1989.
2. Stene i planine mogu da budu sastavni deo nekog vrtnog prizora posta
vljajui se kao otar planinski vrh ili kao hrid koja viri iz vode ili kao kamena
rena obala. Tada one imaju izrazito simboliko svojstvo.
Kamena obala, Vrt C lin, Sudou

foto: I.P. 1989.
267
Ivana Prica
3. Planine i stene mogu da budu uvod u prizor ili njen okvir i tada imaju
daleko vie funkcionalno svojstvo.
Na samom ulazu u vrt tradicionalno se postavljao zid zaklon, jinbi (yin
bi). Trebalo je spreiti prav pogled u dubinu vrta sa njegovog samog ulaza. Bez
vrtne planine, koja se esto postavljala umesto zida, vrt bi se video jasno kao
na dlanu. Pravac kojim se kreemo po vrtu bio bi unapred odreen. arolija
laganog otkrivanja vrta, poput usporenog odmotavanja svitka nestala bi i sva
misterija vrta bila bi izgubljena. U odeljku uvenog kineskog romana San u cr
venom paviljonu, (Hong lou meng) iz XVIII veka, jedan od glavnik junaka ja
eng ulazi u Vrt Velikog pogleda, i odmah na samom ulazu nailazi na zelenu
vrtnu planinu:
Da nema ove planine primeti ja eng videli bismo ceo vrt im uemo a to
bi bila prava teta. Tano sloie se svi ostali Ovako neto moe da pojmi samo
izuzetan graditelj vrta. Na minijaturnoj planini videe krevite i hrapave bele stene
koje su podseale na zveri i udovita. Neke u leeem a neke u uspravnom poloa
ju, proarane mahovinom, ili tek sa po nekom puzavicom odozgo i jedva primetan
krivudavi i uski puteljak izmeu njih.9
Vrt C lin, Sudou

foto: I. P. 1989.
Vrtne planine su pravljene od kamena ili od zemlje ili u kombinaciji ova

dva materijala. Kada je planina svojim veim delom bila od zemlje onda je
9
268
Cao Xueqin, A Dream of Red Mansion, Hong lou meng, wai wen chu ban shi, 1978.
obino ukraavana travom i cveem ili raznim puzavicama. One koje su bile
samo od kamena uglavnom bi ostajale gole ili bi se postavljale meu bambuse.
Mesta na kojima su stene spajane, bilo elinim ekserima, bilo gustim tutkalom
od pirina, nikako nisu smela da se vide. Ali i eng kae da je to u velikoj
meri zavisilo od umea neimara kojeg upoljava vlasnik vrta.
Vrtne planine i stene vraaju nas visokim i otrim planinskim vrhovima,
strmim liticama i blagim planinskim padinama. Nije se vie moralo ii daleko
do Svetih planina, one su jednostavno prenesene u na dom. Stoga i eng kae:
Ve i samo deli planine u vaem vrtu poveava oseaj divljine i iz grumena
stene raaju se oseanja.10
Vrtne planine i stene svojim razliitim rasporedom, kako pojedinanim

prostornim celinama tako i itavom vrtu daju potpuno nov izgled i nova zna
enja. Li Liveng (Li Liweng) iz ing dinastije nam kae da je umee podizanja
vrtnih planina poput pisanja eseja, i da je u oba sluaja tekoa u graenju celine.
Vrtovi june Kine, koji se uglavnom nalaze du obala reke Jangce, uve
ni su i po gajenju minijatunog drvea i stena pen ing (pen jing), na Zapadu
poznatijeg kao bonsai. Pen oznaava posudu a ing je prostorno poetska slika
koju treba postii.
DRVEE I BILJKE
Kina je zemlja sa izuz etno bogatom florom ali kineski vrt nikada nije bio
botanika izloba. Za razliku od zapadnog vrta u kojem su biljne vrste, njihov
raspored i oblikovanje od primarne vanosti, dotle u kineskom vrtu one do
laze na poslednje mesto. Drvee i biljke su sastavni deo prostorno poetskih
slika koje sagledavamo dok se kreemo vrtom. Njihovo simboliko svojstvo je
daleko vanije od njihovog funkcionalnog svojstva te se zato u vrtu pojavljuje
relativno mali broj biljnih vrsta. Izborom kako biljaka tako i drvea, postie se
pre svega atmosvera odreenog godinjeg doba.
i eng u desetom odeljku Umea graenja vrta koji nosi naziv Pozajm
ljivanje predela savreno objanjava sutinu samoga vrta:
Stvaranje vrta ne poznaje pravila ali za pozajmljivanje predela postoje odreeni
principi. Vanije je imati na umu sliku godinjih doba nego voditi rauna koju od
osam strana sveta pokazuje igla kompasa.11 Tamo gde se sustiu movare i ume,
10

Ba zhai prema kineskoj kosmologiji postojalo je osam strana sveta. (etiri strane na istoku
i etiri na zapadu) koje su bile povezane sa osam planina i osam kapija kroz koje su ulazili kini oblaci i
duvalo je osam vetrova. (vidi Knjigu Rituala Li ji).
11
269
Ivana Prica
prepliu bambusi i aputanje gustih kronji, gde ne dopire huk grada, naite mesto
mirno i spokojno na kojem, zaklonjeni dalekim planinama, moete sa proplanaka
zuriti u daljinu. Kada se prestona dvorana otvori, goste doekuje neni lahor to se
kroz vrata, niz proleni potok sputa do movare gde se meu bledim rumenilom i
purpurom raduje susretu sa duama boanskog cvea.12 Prepustite se svetom ove
ku koji na mudraca lii 13 zasluite da se poredite i sa samim Visokim Ministrom
Planina. 14
Prolee je vreme za ivot pustinjaka, za ode i obuzetost mirisnim travama.15
Oistite puteljak pazei na izdanke orhideja iji se miris iri do najskrovitijih oda
ja. Podignite zastore od bambusa da doekate lastu, koja noena lakim povetar
cem, bezbrino proseca nebo. Dok svuda promiu latica za laticom cvea i nit za
tanunom niti pospane vrbe, mada jo uvek zadrhtite od zime, podignite visoko
Ijuljaku.16 Radujte se, uivajte, izlite vaa oseanja nad lepotom predela i neka
misli iznenada odlutaju izvan pranjavog sveta kao da ponirete u sliku i kao da
sred slike sami lutate.
Letnja pesma slavuja dopire iz umskih senki, meu planinskim prevojima iz
nenada odjekne pevanje drvosea i dok se povetarac raa iz hlada velikih kronji,
vraamo se u carstvo Fu Sija.17 Neki usamljenik recituje poeziju u svojoj kolibi od
jelovine; u bambusovom gaju majstor dokolice lenjo bira strune citre, crvena odora
12 Pesnik Tang dinastije, ja Dan (Jia Dan) (730805) navodi divlju jabuku, hai tang, kao naj
vanijeg besmrtnika meu cveem, najverovatnije zbog izuzetno jarko crvene boje koju ima kada cveta.
13 Stari tekst koji se odnosi na poeziju Du Fua iz Tang dinastije kae: Pijanac bistro vino naziva
svetim ovekom a mutno mudracem.
14 Tao Hongin Prvi ministar planina bio je uveni uenjak, taoistiki pustinjak iz perioda
Junih dinastija (456536). Car je nekoliko puta pokuavao da ovog uenjaka vrati na dvor, aljui mu
bogate poklone, ali u tome nije uspeo. Meutim, kada bi se donosila neka veoma vana odluka za dravu,
od njega se i dalje traio savet, te je zato i dobio ime Visoki ministar planina.
15 Pan Je (Pan Yue) (247300) je bio carski slubenik i pesnik in dinastije koji je napisao delo
ivot pustinjaka. Mirisne trave se uvek vezuju za ime jednog od najuvenijih pesnika svih vremena i
Jena (Qu Yuan) (circa 340278). Ovde autor namerno nije naveo njegovo ime jer se to smatralo suvi
nim. Uenom itaocu Ming perioda bilo je jasno o kojoj osobi je re. i Jen je autor uvene antologije
Ode iz drave u (mada se njegovo autorstvo ne moe pouzdano dokazati). Njegove pesme su bile uglav
nom amanskog porekla i sadre imena raznih mirisnih trava i mnogobrojnih biljaka. Pesnik, ministar
na dvoru, bio je uzor lojalnosti tada veoma mone drave u. Pada u nemilost i postaje rtva intriga na
dvoru. Videvi propast drave i nemo da bilo ta promeni, baca se u Mi Luo reku. Taj datum posveen
ovom pesniku, veoma omiljenom u narodu, vekovima je poznat kao Praznik petog dana petog lunarnog
meseca (Duan wujie). Na taj datum se i danas, irom Kine, na rekama i jezerima odravaju trke amaca.
16 Ljuljanje na obeenom kanapu je bila glavna zabava mladih devojaka tokom ranih prolenih
dana. (naroito petog dana etrvtog meseca ). Ljuljanje, kao i u staroj Grkoj ima religijske konotacije, te
je simbol molitve za dugi ivot to se da videti iz samog imena ljuljake qui qian hiljadu jeseni. Kreta
nje ljuljake napred nazad simoblie kretanje Sunca tokom itave godine.
17 Car Fu Si (Fu Xi) je prvi od pet legendarnih careva drevne Kine. Veruje se da je iveo negde
oko tri hiljade godina p.n.e. Smatra se utemeljivaem kineske civilizacije. Predanje kae da je ljudski rod
stvorem iz njegovog braka sa sestrom Nji gua te je i prvi tvorac institucije braka. Za njegovo ime se vezuju
osam trigrama, ba gua; Pesnik Tao Jenming je napisao da leti kada legne ispod prozora koji gleda na sever
uiva u prijatnoj hladovini, i tada zamilja kako se vraa u zlatno doba cara Fu Sija.
270
lotovog cveta tek to je oprana i uje se tiho kuckanje bambusovog ada. Oslonjeni
na ogradu vidite kako bambusi krivudaju za potokom, dugo, kao sa dalekih obala
reke Hao, posmatrate ribe dok se gore planine zagru gustom tamom i oblaci pri
stiu. Povrina vode se mreka poput krljuti i oseate sve povetarac dok vam se
glava sputa na jastuk.
Sa june terase podie se kovitlac oseanja, kraj severnih prozora vlada popo
dnevni hlad.18 Kroz tek odkrinut prozor vire kao ad zelene senke platane i pau
lovnije a tirkizne puzavice i loze pruaju se preko zida gde se nagnuti nad vodom
igramo sa mesecom ili sedei nisko na steni probamo izvorsku vodu.
Jesenju studen sve tee podnosi laneno odelo ali nas jo uvek mami miris loto
sa u ribnjaku. Prenue nas opali list feniksovog drveta19 i pla insekata skrivenih
u travi. Mirna, glatka povrina jezera je bezgranina irina svetlosti koja pluta sa
fino izvijenim obrisima planina. Spram javorovog lia, svog od vina zajapurenog,
odjednom se odnekud pojavljuju jedna za drugom, jato belih aplji. Sa visoke te
rase zurite u daljinu, ekajui se po glavi20 upirete pogled u plavo nebo; dok tako
nagnuti nad prazninom, iz vaeg prostranog paviljona podiete au da pozdravite
sjajni mesec,21 naokolo se iri sasvim blag boanski miris neba.22
Zima je i slutite da su ve uvele hrizanteme kraj ivice od prua, da je vreme
da potraite topliju stranu brda i prve pupoljke ljive. Veite o va tap malo para
tek da vino kupite, i pozovite vae susede zajedno u provod.23 ljivin cvet je poput
ljupke ene koja dolazi iz ume obasjane meseinom dok gospodin plemenitih ide
ja lei u svojoj kolibi pokrivenoj snegom.24 Niski, tamni oblaci pokrivaju nebo. Tek
18
Ovde i eng parafrazira uvene stihove Tao Jennminga: Oslonjen o prozor to gleda na jug,
dajem oduka mojim uzavrelim oseanjima.
19 Wu tong drvo pripada familiji paulownia imperialis; omiljeno je drvo feniks ptice, pa je vezano
za yin elemenat i za zapadnu stranu sveta. Pogrebna oprema za sahranu majke, koju bi obavezno nosio
sin, je pravljena od ovog drveta. Verovalo se da kada prvi list otpadne sa ovog drveta, poinje jesen.
20 ekati se po glavi: navodi se u Knjizi Pesama (XI do VI v.vek p.n.e).: Volim je ali ne vidim je,
ekajui glavu, oklevam i etam neodluan. Obraanje plavom nebu odnosi se na stihove Su Dongpoa
(XI vek): Koliko esto je mesec tako svetao? Podiem au i pitam plavo nebo.
21 Ovo je asocijacija na uvene stihove Li Baija, (701762) svakako najuvenijeg kineskog pesnika
svih vremena: Podiem au pozivajui Mesec, okreem se senci, sad nas je troje.
22 Cimetovo drvo, gui hua, ima izuz
etno mirisne cvetove osmanthus fragrans; samo se ovi cve
tovi mogu nazvati mirisom Neba; Cimetovo drvo cveta uvek u jesen pa se povezuje sa ovim godinjim
dobom; U dvoritu je meseeve palate gde zec priprema eliksir besmrtnosti: Ovo drvo raste tako brzo i
veoma je raskono tako da moe da zaseni ak i sam mesec.
23 Pesnici kao to su Su Dongpo (XI vek) i Tao Jenming (IV vek), esto su u svojoj poeziji imali za
temu kupovinu vina i okupljanje najbliih suseda na selu. Novac koji se koristio da se ode u lokalnu gosti
onicu i popije tek malo vina, vezivao bi se za uzicu na tap. (tradicionalno kinesko odelo nema dzepove).
24 U komentaru biografije Jen Ana (Yuan An) (I vek n.e.) u Istoriji Istone Han dinastije nalazi se
sledei zapis:
U vreme velikog snega, visokog preko jednog metra, guverner grada Luojanga krenuo je u obilazak
grada. Na sve strane ljudi su izali iz svojih domova da oiste sneg. Oblinji prosjak pokuavao je da doe
do kapije gospodina Jen Ana, ali s obzirom da sneg nije bio oien, pomislio je da je ovaj mrtav. Kad je
to uo guverner, odmah je naredio da se sneg ispred Jen Anove kue rasisti. Kada je uao u njegov dom
271
Ivana Prica
nekoliko listia preostalih na drvetu ukaju. Vrane noene vetrom okitile su grane
u smiraj dana, oglasile su se bele guske, meseina bledi. Probudivi se iz sna kraj
prozora studija, usamljena sena recituje. Izvezeno platno umotava se oko uare
ne pei, snene pahuljice sa est peteljki blagosiljaju. Moete esti u amac kao da
idete du reicu Jen,25 ili da oistite sneg, prokuvate ga, i napravite aj bolji no vino
porodice Dang.26 Vaa tanana umea i po mrazu nastavite i biete poput izuzet
nih osoba iz prolosti. Samo retko cvee nikada ne vene a novi predeli mogu da se
stvore gotovo uvek.
Stoga nema jasnog pravila kojim se pozajmljuje predeo a vi ete znati da je onaj
pravi, onda kada se vaa oseanja pokrenu.27
uvanje i negovanje starih velikih stabala oduvek je bilo sastavni deo ki

neske tradicije. Oboavanje drvea je bilo veoma rasprostranjeno u drevnoj Ki
ni. Pri graenju vrta nikako se nije smelo, zbog podizanja nekog zdanja, odsei
drvo koje je na tom mestu veoma dugo. O tome pie i sam i eng:
Jer lako je uzvisiti stubove i podii izrezbarene grede a tako teko stvoriti duboki
hlad pagoda drveta i kao od ada umu vitih bambusa.28
Bor i empres, est su motiv kineskog slikarastva i simboli su dugovenosti.

Gotovo da nema vrta koji ne sadri sophoru japonicu poznatu kao pagoda drvo.
Vrba se vezuje za prolee i simbol je mlade devojke. Drvo wu tong, banana, kru
ka i breskva (i drvo i plod) simboli su dugovenosti. Ni jedan drugi plod, ne nosi
u sebi toliko simbolikih znaenja kao to je to breskva. Prema legendi breskva
sazreva samo jedan put u hiljadu godina u vrtu na dalekim Kun lun planinama,
na kojima ive jedino besmrtnici, te je stoga i simbol besmrtnosti.
Razliite biljke simoblizuju odreene moralne kvalitete, ideje i emocije.
Biljke su u vrtu tako rsporeene da u nama izazivaju odreeni emotivni naboj,
asociraju na pojedina stanja ili pak prizivaju u seanje neke od nah emocija.
ugledao ga je kako lei u krevetu. Na pitanje zato nije izaao napolje, ovaj mu je odgovorio: Kada je veliki
sneg, svi obino odu u krevet; nisam eleo nikoga da uznemiravam.
25 Delo Yu Lin (iz IV veka) govori o susretu Vang Zijoua i Dai Andaoa na reci Jen: Vang Zijou
je iveo u anjinu. (danas aosing u Dejangu). itavu no je padao gusti sneg. Gledajui u belinu oko
sebe, Vang je uzeo gutljaj vina i napisao pesmu Prizivanje pustinjaka. Tada se iznenada setio svog dobrog
prijatelja Dai Andaoa. U to vreme je Dai iveo na reci Jen. Vang je seo u amac i krenuo niz reku. Bila mu
je potrebna itava no da stigne do Daja. Ali im je stigao do ulazne kapije Vang se okrenuo i vratio nazad.
Kada su ga upitali zato on je odgovorio: Otiao sam do Daja jer sam se u trenutku tako oseao; ali kada me
je trenutni poriv proao, jednostavno sam se vratio. Nisam obavezno morao da vidim Daja.
Ova pria est je motiv tradicionalnog kineskog slikarstva.
26 Vidi ponovo uvodni odeljak O vrtu.
27 Ji Cheng, Yuan Ye, Zhongguo jianzhu gongzi chuban shi, 1988.
28 Ji Cheng, Yuan Ye, Zhongguo jianzhu gongzi chuban shi, 1988.
272
Bour i magnolija su simboli prolea, a rue, lotos i vistarija leta. U jesen

stiu javor i hrizanteme. Kamelija, bambus i cvat jive su simboli zime.
Bambus, est motiv kineske poezije i slikarstva u vrtu se najee posta
vlja zajedno sa stenama. Mnogobrojni slikari i pesnici bili su veliki zaljubljenici
u bambus i o njemu su ispevani mnogi stihovi. Bez mesa se moe iveti ali bez
bambusa nikako govorio je slavni Su Dongpo iz XI veka.
uveni pesnik Tao Jenming koji je iveo jo u 4. veku bio je poznati ljubi
telj hrizantema:
Dok berem hrizanteme pod istonom ogradom
Podigoh kolibu u kraju gde ive ljudi,
Pa ipak nikada ne ujem ni koije ni konje.
Kako je to mogue?
Nepristupano srce ograuje se divljinom.
Berem hrizanteme pod istonom ogradom, a onda dugo gledam
Prema junim planinama u daljinu.
U svemu tome ima nekog skrivenog smisla,
ali kada nam se prohte i da ga iskaemo, rei nas iznevere.29
Ovaj stih izraava stav prema ivotu koji je je kasnije postao ideal mnogih
uenih ljudi Kine, uvenih slikara i poeta. Tao Jenming je s prezirom gledao na
ivot carskih slubenika i trebalo mu je svega osam dana da provede u takvoj
slubi pa da se zauvek povue na svoje malo imanje gde je podigao sebi vrt.
Ideal povratka prirodi i ovakvom nainu ivota kasnije e slediti mnogi uveni
pesnici, slikari filozofi.
Ali nisu samo ljudi od pera beali u svoje carstvo snova u svoj tanani vrt.
Svoju potrebu za usamljenou daleko od problema dvora i svakodnevne poli
tike izraavali su i carevi. Car jen Long (Qian Long) je o tome govorio:
Svaki car poto zavri sa javnim dunostima mora imati vrt po kojem moe da
luta i osvei svoje srce. ..I ako takvo mesto nae ono e osloboditi njegov um, i umi
riti njegova oseanja. Ali ako ga ne nae, prepustie se samo uivanju svojih ula i
izgubiti svu svoju mo30.
29
30
Tao Yuanming (365427).Yi he yuan chang gu shi 1985. (prevod sa kineskog I. Prica).
Moorris, E.T. The Gardens of China, 1983..
273
,
(, , )
, ,
,
- . ,
,
,
, .
,
. T,
je
.
,
.
, (
), , . :
, (
) ,
. ,
, , , ,
.
, ,
.
, .
,
, , .
, , , . , ,
,
, .
, .
, .
274
, (, , )
, , .
. .
-
, .

, , ,
,
.
, , , ,
.

! ,
, , , .
, ,
!
, ,
.
,

. , ,
( ) .
, ,
.
( )
-,
, ,
.
, ,
( !)
.
, . ,
, !
( ).
.
, ,
. ,
. , (
), .
275

,
.
,
. ,
.
. ,

. ,
,
. : , , , .
;
. , ,
, .
, , ,
, .
, : , ,

, ,
, !

.
, ,
.

,
.
, ,
, ,
.
.
, ,
.

.
, . ,
, ,
, .
276
, (, , )
. ,
,
- .
,
. , , ,
. ,
. .
.
,
. ,
.
.
, .
, ,
,
( , , ,
). . ,
,
. , ,
.
, . ,
.

.
. , . ,

.
, ,
, .
,
. ,
, .
: ,
, , .
,
: .
,
277
. ,
.
,
,
: , , ,
.
: , , , , , , ,
. ,

.

. , ,
, .
, , , .
, , ,
, ,
.
,
.
,
.
.
,
. , ,
,
. ,
,
.

: , ,
, .
. ,

, , ,
, , ,
( ), , .
, . , ,
278
, (, , )
.
, . , ,

.
, ,
.
. ,
. ,
, . ,
, .
,
. , ,
. , ,
, ( )
.
, , .
, .
,
, , ,
.
279
Mirka Zogovi
Marko Polo o drugom i drugaijem

Nae vreme jeste, kao to znamo, vreme pojaanog interesovanja i ispiti
vanja odnosa meu kulturama i vienja drugaijeg kroz prolosti. Meu mno
gim radovima o fenomenologiji drugosti i stvaranju stereotipa (M. Todoro
va), kod nas su, u novije vreme, samo o Balkanu objavljene dve kljune knjige,
od kojih jedna s veoma indikativnim podnaslovom Imperijalizam mate1.
Neposredan podsticaj za ovaj rad bilo je, meutim, itanje studije Cveta
na Todorova Mi i drugi, njegova analiza na francuskom materijalu odnosa
izmeu raznolikosti naroda i jedinstva ljudskog roda u prolosti, ali s impli
kacijama na sadanjost2. Zainteresovala nas je kakva je italijanska, da parafra
ziramo Todorova, misao o ljudskoj razliitosti, a tekst Marka Pola uinio nam
se, s raznih razloga, egzemplarnim.
Jedan od razloga to smo za predmet ovoga rada uzeli vremenski tako daleki
tekst (s kraja XIII veka) lei u injenici da, uprkos anrovskoj hibridnosti, Milion
moemo smatrati veoma znaajnim za potonji razvoj italijanskog putopisa, ak ne
kom vrstom arhetipa tog anra koji je i najzanimljiviji za ispitivanje ovakvih odnosa3.
Drugi, isto tako vaan razlog lei u samom znaaju (prisetimo se barem
Kolumbovog putovanja4) i odjeku Polovog Miliona5.
1 M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd, Biblioteka XX vek, 1999 (original 1997) i V. Gol
dsvorti, Izmiljanje Ruritanije. Imperijalizam mate, Beograd, Geopoetika, 2000.
2 C. Todorov, Mi i drugi. Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, Beograd, Biblioteka XX vek,
1994 (original 1989).
3 Milion predstavlja osobenu meavinu anrova: u njemu uoavamo i odlike geografskog traktata
i zapisa trgovaca, ivota svetaca, exemplum-a, pa ak ima i nekoliko umetnutih pria koje ve lie na no
vele. Meutim, po tome to nudi lino iskustvo s realnog putovanja, moemo ga smatrati preteom anra
putopisa.
4 U Sevilji se, u Kolombini, uva primerak latinskog prevoda Miliona (najverovatnoje iz 1485)
u kome se na marginama vie od sedamdeset stranica nalaze Kolumbove zabeleke. Postoji miljenje da
je enovljanski moreplovac i krenuo na veliko putovanje, svestan da je zemlja okrugla, prema zapadu da
bi stigao do Polove Kine. S tim u vezi, jedna istoriarka izjavljuje da je u XIII veku, za ivota, Marko Polo
otkrio Kinu, a u XV, mrtav, Ameriku. Up. E. Power, Vita nel Medioevo, Torino, Einaudi, 1966, pp. 7475
(originalan naslov: Medieval People).
5 Popularnost Miliona e trajati vekovima, a samo iz perioda kraja XIII i poetka XIV veka sau
vano je 130 kodeksa na raznim jezicima. U onovremenoj hronici pie da se ta knjiga nalazi na Rialtu u
280
Dakle, ovde je re o Venecijancu Marku Polu, trgovcu plemikog porekla.

Po povratku oca i strica s Dalekog Istoka, Marko, kao sedamnaestogodinjak,
kree s njima na novo putovanje koje e trajati blizu etiri godine: preko Akre,
Bagdada, Basre, kroz Persiju do Hormuza, pa dalje do Kermana, Khorastana,
Badkhshana, Pamira, kroz veliku pustinju Gobi i Turkestan do dananjeg Pekin
ga, na dvor Kublaj-kana6, to je i bila njihova meta7. U kanovoj slubi Polovi e
provesti punih sedamnaest godina. Sam Marko postaje ovek od najveeg pove
renja Velikoga kana, gospodara svih Tatara koji ga alje u razna poslanstva, daje
mu vane administrativne dunosti (upravlja ak i jednim gradom)8, pa i mon
golsku plemiku titulu. Tako, Marko Polo uspeva da proputuje najveim delom
Azije i da stigne i do onih krajeva u koje nijedan Evropljanin nee kroiti sve do
druge polovine XIX veka.9 Meutim, s tih putovanja on donosi i raznovrsne prie
i opise obiaja mnogih naroda i plemena, kanovih podanika: nauivi brzo na
vike Tatara i njihove jezike i pisma on je, za razliku od drugih poslanika, videvi
Veneciji privrena lancima tako da je svako moe itati (Firenca, Bibl. Riccardiana, ms. 1036, c. 203).
6 Kublaj-kan (12161294), unuk slavnog Dingis-kana, bio je mongolski kan od 1260, a, osvojivi
i ujedinivi Kinu, postaje kineski car 1279. Osniva je dinastije Jian. Bio je veliki osvaja i reformator. Pod
njim je Kina doivela ogromni privredni i kulturni razvoj. Polo ga naziva vladarem nad svim vladarima
poto je najmoniji gospodar i naroda i zemalja, i blaga, kakvog nema niti je bilo do dananjeg dana to
e, kako kae, i pokazati u ovoj knjizi. Cit. prema Il Libro di Marco Polo detto Milione, uredio D. Ponchi
roli, Torino, Einaudi, 1974, pp. 7172.
7 Mateo i Nikolo Polo poduzimaju novo putovanje ne samo iz svojih razloga (trgovali dragim
kamenjem), ve i zato to ih je Kublaj-kan poslao da u njegovo ime uspostave kontakte s papom i da ga
zamole da mu poalje sto uenih svetenika (na kraju su pola samo dvojica domenikanca koja su, prepla
ivi se vesti o ratovima, ubrzo pobegla). U strahu da kan ne pomisli da su prevaranti, ne doekavi izbor
novog pape, krenuli su na put. Kad su napustili Jerusalim, dobili su vest o novom papi (Grgur X), pa su se
vratili u Akru da uzmu pisma za kana. Najzad, godine 1271. kreu na svoje veliko putovanje.
8 Za prvo poslanstvo Marko e rei: Sad znajte da je Veliki kan poslao gospara Marka u poslan
stvo na zapad i ispripovedau vam sve to je video na odlasku i na povratku , str. 106. Ime grada kojim
je upravljao tri godine, u stvari, ne navodi, samo kae da je velik i lep i da su pod njim jo 27 gradova,
razvijenih i s bogatom trgovinom, str. 143.
9 Zapadu je ve sredinom XIII veka bila dobro poznata centralna Azija: jo od 1245, kada je papa
poslao jednog italijanskog svetenika, krenuli su, prevashodno franjevci i stigli do Karakoruma, mongol
skog poloaja na granici severne Kine, ali u Kinu nisu uli. Polovi su na odlasku doli do Pamira (osim
jednog pomena iz 1604. tek ga je John Wood 1838. opisao), potom su sili u Kashgar, Yarkand i Khotan,
oblasti koje nisu istraene do 1860. Odatle su poli do jezera Lob do kojeg je, posle njih, stigao tek 1871.
jedan ruski istraiva. Up. E. Power, Nav. delo, p.57. I u Prologu Milionu stoji da otkad je Bog stvorio
Adama naeg prvog oca pa do dananjeg dana nijedan hrianin, ni paganin, ni Saracen, ni Tatarin, nije
dan ovek nijednog naroda nije proputovao ni video toliko uda sveta kao to je to gospar Marko Polo.
Slino ponavlja i u XI poglavlju uvodnog dela: nijedan ovek koji se ikada rodio nije saznao vie od
Marka, str. 12. Tako se i zavrava Milion: nikada nije bilo oveka, koji je ikad proputovao svetom
kao to je to uinio Marko Polo, , plemeniti i veliki graanin grada Venecije, str. 225.
S tog putovanja, moda je najupeatljiviji opis prelaska, u trideset dana jahanja, pustinje Gobi:
Marko prenosi svoj uas od zamiljenih glasova i zveketa oruja,od utvara koje ga dozivaju i skreu s puta,
duhova koji kao da igraju i pevaju. Nav. delo, str. 4445.
281
Mirka Zogovi
da kan uiva da slua, umeo dobro da ispripoveda ono zbog ega je iao, a tako
e i sva uda i sve veliko i novo na ta je nailazio10. Po zapisima u Milionu, vidi
se da ga je kan toliko zavoleo da nije nikako pristajao da pusti Polove da se vrate
u Veneciju. Prilika im se, ipak, ukazala kad je trebalo da idu u pratnji mongolske
princeze koju je Veliki kan namenio persijskom kanu Argunu.
Polovi kreu, sad prevashodno vodenim putem, godine 1293: preko Su
matre, Cejlona, june Indije do Persije gde e se dosta zadrati. Nastavie preko
Tabriza, Trabzona do Konstantinopolja, a u Veneciju e stii krajem 129511.
Po povratku u Veneciju, Marko Polo godine 1298. zapovedajui mleta
kim brodovima u pomorskoj bici protiv enove, negde kod Korule biva zaro
bljen, to e se, barem za evropsku kulturu, pokazati srenom okolnou. Nai
me, u enovljanskoj tamnici susree se s Pizancem Rustikelom (Rustichello da
Pisa), u to doba poznatim po jednoj od proznih prerada ciklusa o vitezovima
okruglog stola12. Njih dvojica e zajedno, ili e, to je verovatnije, Marko dikti
ratu Rustikelu (a legenda kae da se na to odluio, jer vie nije mogao da izdri
da iz dana u dan pripoveda publici, sastavljenoj od utamnienih i enovljan
ske gospode, koja je hitala u zatvor da bi ga sluala) svoja seanja s putovanja,
odnosno opise prevelikih uda i velike raznovrsnosti ljudi Erminije, Persije i
Tatarije, Indije i mnogih drugih oblasti13.
Zapisi su na osobenoj meavini severnofrancuskog i italijanskog jezika14.
Ma iji da je bio izbor jezika, Polov ili Rustikelov, razlog je, oito, bila mo
10 Kan se ljutio na te slubenike, drao ih je za budale i govorio da vie voli da sazna o razno
vrsnim obiajima no o onome zbog ega ih je poslao. I ostali velikai na dvoru voleli su da sluaju kako
Marko pripoveda, smatrali su da je veoma pametan i dobar, predviali mu sjajnu budunost, ali su bili
i ljubomorni na Kanovu naklonost i panju. Nav. delo, str. 1112.
11 Putovanje je bilo veoma teko: veina pratnje je usput pomrla. U Persiji ih je zatekla vest o ka
novoj smrti, a to je putnicima zauvek onemoguilo svaku priliku da ponovo vide ta mesta. Nav. delo,
str. 14.
12 Up. najnovije, kritiko izdanje: Il romanzo arturiano di Rustichello da Pisa, priredio F. Cigni,
Piza, Cassa di Risparmio-Paccini, 1994.
13 U nauci i dalje traje spor oko uloge Pola i Rustikela u sastavljanju dela. Da li je Rustikelo sa
mo zapisivao (scriba) ono to je Marko (auctor) pripovedao, i da li je to ovaj inio samo po seanju ili na
osnovu zapamenih beleaka koje je prethodno sredio (ili mu je porodica poslala beleke u zatvor) ? Ili je
delo plod etiri ruke: na Rustikelu je, kao profesionalcu, bilo da ulepa tekst. Najnovija hipoteza je da
je Polo po izlasku iz zatvora, u periodu od 12981307, redigovao tekst koji je prethodno izdiktirao Rusti
kelu (dokaz je pominjanje bitke koja se odigrala posle naznaene godine zapisivanja): L. Battaglia Ricci u
uvodu u M. Polo, Milione, Firenca, Sansoni, 2001, p. XLII. Up. i A. Barbieri, uvodne napomene u M. Polo,
Milione (lat. redakcija rukopisa Z), Milano, Guanda, 1998, pp. XXXXXXII; L. Renzi, predgovor M. Polo,
Il Milione veneto, priredili A. Barbieri i A. Andreose, Venecija, Marsilio, 1999, p. 14; J. Larner, Marco Polo
and the Discovery of the World, New Haven London, Yale Univ. Press, 1999, pp. 2627.
14 Ali to nije, kao to je istakao Segre, onaj vetaki, precizno normirani jezik koji se od XIII veka
upotrebljavao na severozapadu Italije za epski anr francuskog porekla, ali i za enciklopedijska i geo
grafska dela. Polovo delo je napisano na osobenoj meavini (na jeziku doil prepunom venecijanizama,
282
gunost da tekst ima to iru publiku. Ubrzo je delo toskanizirano, a jo veu

popularnost je imala venecijanska verzija, to dokazuju brojni kodeksi koji e
postati osnova raznim evropskim adaptacijama. Prevedeno je i na latinski15.
Po predanju skraeni naslov dela (Milione) odnosi se na nadimak koji je
venecijanska mlade nadenula Marku Polu zbog ogromnih koliina koje je on
neprestano navodio u vezi s onim to je video16.
Valja imati na umu da se to, za Zapad nezamislivo i neverovatno putova
nje odigralo ne samo zaslugom odista izuzetnog Marka, pravog predstavnika
ve poslovine umenosti i radoznalosti stanovnika najoholijeg grada na sve
tu (Venecijanci, ponosni na svoju superiornost, kad bi se rodilo muko de
te: Roen je jo jedan gospodar)17, ve i zahvaljujui povoljnim istorijskim
okolnostima. Naime, u svom neprijateljstvu prema islamu, Zapadna Evropa
potraila je saveznika u veoma monom mongolskom vladaru Kublaj-kanu, a
tadanji relativni mir u azijskom svetu iao je na ruku evropskim misionarima i
putnicima druge vrste. To je bilo doba kad su zapadni i mongolski vladari raz
menjivali poslanike i kad su hrianima ponovo postali dostupni stari putevi
svile, ali i novi, dotad neistraeni. Takoe, valja istai da je religiozna toleran
cija bila jedna od osnova vladavine Kublja-kana, a njegovo interesovanje za
hrianstvo valja pre svega tumaiti pragmatinim razlozima.
***
Ono to najvie pada u oi pri itanju Miliona jeste potreba Marka Pola
da ubedi itaoca u autentinost svog iskustva i istinitost ispripovedanog. ak
i u hibridnoj i komplikovanoj narativnoj strukturi18 oko koje se nauka i dan
danas spori, moe se sasvim jasno razluiti ta je ovaj mudri i plemeniti gra
toskanizama i italijanizama) o ijem se poreklu nita ne zna. Up. C. Segre, Filologia e industria culturale
u Avventure del Milione, Parma, Zara, 1983, pp. 1011. Za pravilnu recepciju kljuan je prevod na sa
vremeni italijanski: Luigi Foscolo Benedetto (prethodno, 1928. objavio kritiko integralno izdanje): Il
libro di Messer Marco PoloCittadino di Venezia detto Milione, dove si raccontano le meraviglie del mondo,
ricostruito e per la prima volta integralmene tradotto in lingua italiana, Milano-Rim, Treves, 1932. O pro
blemu jezika up: M. G. Capusso, La lingua del Divisament dou monde di Marco Polo, Piza,Pacini ed, 1980.
15 Posle anonimne (antiqua versio iz Toleda, objavljena, s prevodom na italijanski, 1998), mnogo
popularnija je latisnka verzija Pipina iz Bolonje, iz 1340. godine, koja e uticati i na izdanja u XV veku.
16 Prepisivai su razne nazive davali ovom delu. Pored najeeg Milion, i uda sveta i O Velikom
kanu.
17 To se posebno odnosilo na trgovaki stale, jer kako je zabeleio jedan srednjovekovni hroni
ar (Martino da Canale), u Veneciji su trgovci kraljevi (La Cronique des Veneciens de Maistre Martin da
Canal, Archivio Storico Italiano, prva serija, vol. VIII, Firenca 1845, p. 43).
18 U strukturi Miliona, pored nekoliko umetnutih novela, jasno se uoavaju dva dela: u prvom
neko iz porodice Polo (otac, pa stric, na kraju Marko) jeste protagonista naracije, dok u drugom dolazi
do udvajanja pripovedakog ja (prelazak s treeg na prvo lice), to u tumaenju ovog dela predstavlja jo
uvek problem.
283
Mirka Zogovi
anin Venecije sam video, pa je stoga to odista tako, a ta je saznao iz druge

ruke, kao to je sluaj, na primer, s Japanom19. A kad mu se uini da je neto
isuvie neobino za njegovu publiku, ima potrebu da je uveri reima da i sam
ne bi verovao da nije video, odnosno da u potpuno neverovatnim i fantasti
nim situacijama posvedoi da je on, Marko Polo, tu bio i svojim oima to
video20. Novija istraivanja su potvrdila autentinost Polovih zapisa, kao i to
da ovaj Venecijanac nikad nije rekao da je bio negde gde odista nije bio21. Oko
istinitosti isprianog, odnosno nemogunosti ondanje publike da poveruje u
sva ta uda, isplele su se i mnoge legende22.
Za Marka Pola, to je i razumljivo, dominantni kulturni model jeste Vene
cija. Ovaj najlepi grad, ali i ceo zapadni hrianski svet predstavljaju za njega
meru svih stvari: ono to vidi i doivljava na putovanjima on opisuje poredei s
njima. Ali ne zato da bi procenjivao tue u odnosu na vrednosti vlastite kulture,
shvaene kao univerzalne23, ve da bi sam osmislio vieno i doivljeno i svojoj
publici pomogao da to i shvati. Da bi pribliio nepoznato pribegava poredbama
s onim to je njegovoj publici poznato: u praktinim uputama korisnim trgov
cima (o vrednosti novca i robe, veliini gradova i opsegu trgovine), ali i u vero
dostojnim opisima Zapadu neobinih ivotinja i, prevashodno, obiaja raznih
naroda i plemena24. Tako, da bi doarao odnos ljudi u oblasti Maabar (Indija)
prema onima koji se ne dre navike da dva puta dnevno peru itavo telo, kao i
Osea se veliki uticaj neposredne usmene komunikacije, npr. u povezivanju poglavlja i delova na
racije, u najavljivanju o emu e biti rei, ponavljanju formula direktnog govora, sad znajte, kao to
ste uli.
19 Marko vrlo precizno odreuje kad je neto uo od drugih (prema onome to je gospar Marko
uo od mnogih, kao to se govori u ovim krajevima, kao to pripovedaju ovdanji), odnosno kad je
neto istinito, bez lai. Na jednom mestu e rei da o drugim kraljevstvima tog ostrva /Sumatre/ nee
govoriti, jer u njima nije bio. Nav. delo, str. 32, 70, 90, 109,1645, 172.
20 Up. Nav. delo, str. 114, 95, 150. Tako, kad pripoveda da je kralj ambe imao obiaj da svaku
devojku proba, pa, ako mu se svidi da je zadri, ako ne, da je uda za nekog svog plemia, dodaje: I ka
em vam da je u godini MCCLXXXV, prema onome to sam ja, Marko Polo video, taj kralj imao trista
dvadeset i estoro dece, to muke to enske, str. 165.
21 Tim povodom francuski istoriar Ch.V. Langlois e rei: To je kao da ste iznenada otkrili
originale prastarih fotografija: drevni opisi stvari koje se nisu promenile savreno odgovaraju aktuelnoj
stvarnosti. Cit. prema E. Power, Nav. delo, str. 71.
22 Na samrti je Marka svetenik (prijatelji, u drugim izvorima) zakleo da se pokaje i prizna da je
lagao o svim tim putovanjima i da je video sve te neverovatne ljude, ivotinje i biljke, na ta e Marko rei
da je, kao to to i u samom tekstu esto pominje, video jo mnogo vie.
23 Miljenja smo da je Markovo posmatranje drugaijeg daleko od etnocentrizma (neopravdano
nastojanje da se vrednosti svojstvene drutvu kome pripadamo uzdignu na nivo univerzalnih). Up. C.
Todorov, Nav. delo, str. 1920.
24 Up, na primer, Nav. delo, str. 99, 111, 121, 156, 208. Za trgovinu rekom Jangcekjang kae da je
vea nego po svim rekama hriana, 145; za fazane da su dva puta vei od naih, 65; a kokoke i pau
novi lepi i vei od naih, 193, itd, itd.
284
da ne jedu i ne piju a da to prethodno nisu uinili, slui se poreenjem odnosa

hriana prema patarenima. A kad kae da je u Bagdadu kalif svih saracena
na svetu, ima potrebu da doda: kao to je u Rimu papa svih hriana. Nekada
bi Polova poreenja u oima njegovih zapadnih savremenika bila gotovo sve
togra, kao kad pripoveda kako se ljudi iz oblasti Lar mau po telu sasuenim
volujskim izmetom prema kom se ophode kao hriani sa svetom vodicom25.
Samo jednom e se u tim usporedbama osetiti otklon jednog pripadnika za
padnohrianske civilizacije: govorei opirno o nebeskom gradu (Kinsaj),
objanjava da njegovi stanovnici jedu sve vrste mesa, pa i od pasa i drugih ivo
tinja, to nijedan hrianin ni za ta na svetu ne bi pojeo26.
Izuzetno istananog oseaja za novo i neobino, Marko Polo daje uzbu
dljive opise lova i Evropljanima nepoznatih ivotinja (npr. krokodila, koga na
ziva velikom zmijom) 27, fantastine prie o dijamantima i kamenju koje gori.
Zadivljen veliinom i bogatstvom carstva Kublaj-kana28, s oduevljenjem govo
ri o njegovom dvoru, velikoj prestonici Kambulaku (Peking) na severu i lepom
Kinsaju na jugu, o letnjoj palati, sistemu komunikacije, slinom, ali savreni
jem nego u Rimskom carstvu. Ali, kao pravi trgovac, dosta prostora odvaja da
bi detaljno nabrojao proizvode pojedinih regija, opisao reni transport u Cen
tralnoj Kini, kao i ime se, gde i kako trguje29.
Meutim, najvee interesovanje Marko pokazuje to predstavlja i naj
zanimljiviju stranu Miliona za razne narode i njihove obiaje i navike, re
25 Ne mnogo podesnije je i poreenje hodoaa budista s odlaskom hriana svetom Jakovu u
Galileju, ili kad kae da svaki od idola ima svoj praznik, kao to imaju nai sveci. Up. Nav. delo, str.
190 i 70, kao i 19, 180, 187.
26 Nav. delo, str. 151.Iako upotrebljava suprostavljene parove na-njihov, mi-oni, kod nas-ovdanji,
iako mu je dominantni model Venecija, ovde ne moe biti govora o nametanju sopstvene kulture, sem
onoliko koliko je svaka kultura po svojoj prirodi antagonistika i potencijalno hegemonistika.Oslanja
jui se na Lotmana, ali i Uspenskog i Ivanova, slavni italijasnki lingvista ustvrdio je kategoriju automo
dela, slike, odnosno mita koji o samoj sebi stvara i formulie neka kultura: C. Segre, Cultura e modelli u
Avviamento allanalisi del testo letterario, Torino, Einaudi, 1999, pp. 140145.
27 Na mnogim mestima Marko opisuje kako se i ta u pojedinim krajevima lovi, ali svakako naj
upeatljiviji je lov Kublaj-kana, kao, na primer, pomou leoparda koga dri na hrbatu konja, pa ga sputa
kad hoe da uhvati neku ivotinju. Gotovo fantastino deluje i opis lava koji se, potpuno slobodan, sputa
pred kana i saginjanjem glave mu ukazuje poast. Marko je zadivljen i potpuno belim konjima ije mleko
smeju da piju samo kanovi dvorjani. Up. Nav. delo, str. 69, 88, 1223.
28 Mnogo prostora e Marko odvojiti da opie kanove pretke, osobine i izgled, nain upravljanja
i ponaanja prema podanicima, rata koji je vodio protiv roaka Najana, organizacije birokratske i voj
ne njegove drave iji je deo i sam postao. Kublaj-kan u Milionu je veoma idealizovan, tako da se moe
rei, uprkos pozitivnog suda istorije, da je Polo jedino pristrasan i neobjektivan prema njemu: i rei
u vam jo da kad bi se svi vladari sveta, kako hriani, taki i saraceni, udruili zajedno, ne bi mogli da
uine ono to moeVeliki kan sam. Nav. delo, str. 57; up. i poglavlja LXIVLXXXVIII.
29 Zbog ega e neki kritiari mislimo sasvim neopravdano optuiti Marka za optiku trgovca
kao dominantnu u delu.
285
Mirka Zogovi
ligiozne kultove i rituale, magije i praznoverja. Indikativno je ta mu privlai

panju, ali je jo indikativniji nain na koji to prenosi itaocu: opisuje, bez ika
kvog vrednovanja, uda tibetanskih monaha na dvoru Velikog kana (najvei
vraevi na svetu, osim to tano predskazuju, mogu i da pomeraju predmete),
odbijanje jogija da ubiju i najsiuniju ivotinju, obiaj u oblasti Karaan (pre
no to ju je kan osvojio) da putnika namernika, ako je ljubazan, lep i mudar
ubiju, jer su verovali da na taj nain postaju kao on. Ponekad sebi dopusti du
hovitu opasku, kao kad za jedno pleme u Indiji kae da im nije potreban kro
ja30. ak i kanibalizam daje bez ikakvog komentara. Prosto belei kako neka
plemena sa Sumatre i iz Tibeta telo pogubljenog (nikako umrlog prirodnom
smru) skuvaju, pa pojedu31.
Jedan od malobrojnih vrednosnih sudova Polo izrie reklo bi se na
osnovu dugog iskustva o Kinezima. Oni su, po njegovom miljenju, mudri
trgovci svim i svaim i po prirodi dobri filozofi, a nisu ljudi od oruja, a da
jesu, osvojili bi itav svet32.
Najraznovrsnija svedoanstva Polo je ostavio o pogrebnim i branim obi
ajima, to nije za uenje kad pomislimo kako je na njega moralo delovati,
na primer, ubijanje, kad kralj Maabara umre, svih njegovih ena, dece (osim
najstarijeg naslednika), najbliih dvorjana i slugu da bi mu na onome svetu slu
ili33. Ili obiaj tatarskih bastarda da mrtve venavaju: kad nekome umre sin,
pa doe vreme, da je iv, za njegovu enidbu, otac potrai porodicu ija je ki
umrla, a koja bi uzrastom odgovarala njegovom sinu, pa ugovori brak i mrtva
devojka se uda za mrtvog mladia34.
Iako ponovo ne izrie nikakav sud, ini se, po nainu pripovedanja, da se
Marko Polo silno zabavlja dok opisuje neobine oblike svodnitva kod Tibeta
naca, ili u oblasti Gaindu35.
Kao ovek svoga vremena, katolik i pripadnik srednjovekovnog zapad
noevropskog (istina venecijanskog) kulturnog kruga, kome je njegova religi
Nav. delo, str. 124, 148, 176.
Nav. delo, str. 158, 171.
32 Nav. delo, str. 67. Naklonjen Mongolima Marko Polo mnogo manje panje posveuje Kinezima
iji jezik, pored tolikih koje je savladao, izgleda da nije nauio.
33 Nav. delo, str. 176.
35 Kod prvih se niko ne bi oenio nijednom devojkom ako nije bila s drugim mukarcima. Marko
tako pripoveda kako trgovci to tuda prolaze nailaze na majke koje nude svoje keri, a za obavljeni posao
one obese neku dobijenu dragocenost oko vrata. I to tih trofeja imaju vie (najmanje dvadeset), to su
cenjenije i bre se udaju, jer ih smatraju lepima. Kako to kod drugih, u Gaindu, u praksi izgleda, Marko
vrlo duhovito opisuje: kad doe neki stranac, domain odmah izae iz kue i odsustvuje najmanje tri
dana. Stranac valja da obesi na vrata eir, ili ta drugo svoje kao znak da je u kui. Marku se samo u ovoj
situaciji omaklo da ovaj obiaj nazove lepim. Up. Nav. delo, str. 116117, 119.
30
31
286
ja morala biti presudan inilac u odreivanju moralnih vrednosti, shvatanja

ivota pa i pravila ponaanja, Marko Polo pokazuje zauujuu otvorenost i
irinu u posmatranju verski tako raznovrsnog sveta Azije. Na svojim putova
njima po tako ogromnom prostranstvu nailazio je pored hriana (pravosla
vaca u Rusiji, nestorijanaca i jakobita36), na muslimane, koje ponekad naziva
saracenima (Arapi koji oboavaju Muhameda), na budiste, bramane, sensi
ne37 i mnogoboce. Samo na jednom mestu, kad govori o Cejlonu, pomenue
i jevreje38. 39
Iako ga najvie privlai spoljanja, ritualna strana razliitih religija, ko
liko je u stanju da bude objektivan pri donoenju sudova i nesputan svojom
verskom pripadnou vidi se u opisu Kansua, prestonice oblasti Tangut, gde
ive muslimani, hriani i budisti za koje kae da su mnogo asniji od drugih
(nita mu pri tome ne smeta injenica da mogu imati, zavisno od bogatstva,
i do trideset ena), ili kad hvali bramane da su najbolji trgovci, jer ne bi sla
gali nizata na svetu40. A jedna od najlepih i najdirljivijih stranica Miliona
posveena je legendi o Budi za koga Marko izjavljuje: da je bio hrianin, bio
bi sigurno veliki svetac, u drutvu naeg gospoda Isusa Hrista41. Tu otvore
nost, prevashodno prema verski drugaijem, Polo je prepoznavao i cenio kod
Kublaj kana42.
36 Dobivi ime po svom osnivau, jakobiti predstavljaju sirijske monofizite, odnosno sledbenike
ranohrianske sekte koja ui da Hrist ima samo jednu prirodu, boju. Iako ih je zvanina crkva osudila,
bili su vrlo rasprostranjeni. Marko e i za nestorijance i za jakobite rei da se dre hrianskih zakona, ali
ne kako nareuje Rimska crkva i da u mnogome gree. Nav. delo, str. 122, 199.
37 Sledbenici doktrine Tao, pripadali su verskoj sekti Laotcu.
38 Valja imati na umu da Polo nije precizan u imenovanju raznih religija. Opisuje detaljno i veru
Mongola: imaju jednog boga (Natigai), koji je, kako oni kau, zemaljski bog to uva njihovu decu, stada
i panjake. Napravljenog od kudelje i platna, dre ga u kui, zajedno s njegovom enom i decom, i nikad
ne jedu a da mu prethodno jelom ne premau usta.
39 Zanimljivo je da u uvodnim poglavljima, gde se saeto opisuje putovanje oca i strica, kao i
razlozi njihovog povratka, pominje se kanovo pismo papi u kome on trai od njega da mu poalje do sto
mudrih ljudi da bi che sappessero bene mostrare a lidoli e a tutte altre generazioni di la che la loro legge
era tutta altramenti e come ella era tutta lopera di diavolo, e che sapessero mostrare per ragioni per ragi
oni come la cristiana legge era migliore, II, p. 6. Moglo bi se pretpostaviti, s obzirom na potpuno drgaiji
pristup i ton, da su ovo Rustikelove opaske.
40 Istie i njihovo potenje (nikad ne bi tuu enu dotakli) i dugovenost (najverovatnije uzri
kovanu njihovim uzdravanjem od mesa i vina).
42 Primer je odnos prema hrianima: posle poraza u pomenutoj bici protiv Najana koji je bio po
krten i nosio veliki krst na barjaku, saraceni su se rugali Najanovim ljudima to im krst nije pomogao,
ali ih je Kublaj-kan umirio: Ako va Bog nije pomogao Najanu, pravo je uinio, jer je Bog dobar i hoe
da uini samo ono to je pravedno. Najam je** bio neiskren i izdajica, ustao je protiv svoga gospodara, i
zato je Bog dobro uinio to mu nije pomogao. Nav. delo, str. 7677. Zanimljivo je da se u uvodnim po
glavljima, gde se saeto opisuje putovanje oca i strica, kao i razlozi njihovog povratka, pominje kanovo
pismo papi u kome ga moli da mu poalje sto mudrih ljudi koji bi bili u stanju da pokau idolopokloni
287
Mirka Zogovi
To ime su se itaoci raznih vremena i raznih delova sveta oduevljava

li, kritiari su imali potrebu da objanjavaju iznalazei razne uzroke. Tako su
sposobnost Marka da nepristrasno posmatra bez potrebe da uklapa u svoj
hriasnki pogled na svet razliite, pa i monstruozne pojave tih tako druga
ijih prostora, tumaili njegovom profesijom, mladou, duinom sluenja i
privrenou kanu. Kao da im je teko bilo da, pored izuz etnosti proivljenog
iskustva, priznaju i izuz etnost Markovih individualnih sposobnosti. S druge
strane, divljenje prema Polu esto je dovodilo do potpuno neobjektivnog osa
vremenjavanja srednjovekovnog putnika43. Oba ova dominantna kritika suda
koja prate Milion zapravo u sebi kriju nesposobnost shvatanja drugaijeg, od
nosno netolerantan, anistorisjki stav.
Meutim, ona, prosto zapanjujua, potreba za istinom koja navodi Marka
da gde god to moe ispravi shvatanja i predrasude svojih savremenika44, po
red ogromne hrabrosti, najlepe je njegovo svojstvo, ijoj aroliji nisu mogli da
odole ni jedan Ariosto, ni Kalvino, ni klovski, da pomenemo samo neke. Ta
potreba za istinom, to to je Marko Polo opisao ono to je video, a ne to je
pretpostavljao objanjava njegovu objektivnost i otvorenost45. Ono to bi mi
danas nazvali tolerancijom koja nas je iznenaivala pri itanju Miliona i koja
nam i u ovo nae vreme moe biti uzorom.
BIBLIOGRAFIJA (IZBOR)
Il libro di Marco Polo detto Milione, uredio D. Ponchiroli, Torino 1974;
M. Polo, Milione, Le divisament dou monde, toskanska i franc.-it. redakcija, ure
dio G. Ronchi, Milano 1982;
M. Polo, La description du monde, uredio i preveo P.-Y. Badel, Pariz 1998;
M. Polo, Milione, lat. redakcija s prevodom A. Barbieri, Milano Parma 1998;
M. Polo, Il Milione veneto, uredili A. Barbieri, A. Andreose, M. Mauro; predgo
vor L. Renzi, Venecija 1999;
cima i svima ostalima da je njihova vera avolje delo i da im dokau da je hrianska bolja. Nav. delo,
str. 6. Moglo bi se pretpostaviti, s obzirom na potpuno drugaiji pristup, da su ovo Rustikelove opaske.
43 Pa tako on ispada politiki korektan na savremenik, pomalo enskaro, ali pre svega demo
krata, uravnoteen, protiv svih ekstrema, Ispada konvencionalan, banalan, odnosno nemogua linost.
C. Segre, Nav. delo, 19. Up. kao primer preteranih zahteva: H. H. Wetzel, Il Milione di Marco Polo fra
descrizione e racconto u Narrationes brves, eneva, Droz, pp. 99113.
44 Opovrgava, na primer, verovanje da postoje mali ljudi u Indiji (ko to pria, govori lai), jer su
to balsamovani mali majmuni s licem veoma slinim ljudskom,. Nav. delo, 169.
45 oaran sam sudbinom oveka koji je umeo da vidi u ondanjoj Aziji budui svet Ja drim
da je on u Italiju uveo re milione, ne kao cifru, ve kao pojam. Beleka pisca za italijansko izdanje: V.
klovskij, Marco Papolo, Milano, i Saggiatore,1972.
288
M. Polo, Milione, uvod, pregled kritika i beleke L. Battaglia Ricci, Firenca 2001.
H. Watanabe, Marco Polo Bibliography 14771983, Tokio 1986.
L. Olschki, LAsia di Marco Polo, Firenca 1957;
F. Borlandi, Alle origini del libro di Marco Polo u Studi A. Fanfani, Vol. I, Milano
1962, pp. 105147;
U. Tucci, I primi viaggiatori e lopera di Marco Polo u Storia della cultura veneta,
vol. I, Vienca 1976, pp. 633670;
A. Zorzi, Vita di Marco Polo Veneziano, Milano 1982;
C. Segre, G. Ronchi, M. Milanesi, Avventure del Milione, Parma 1983;
J.-P. Drege, Marco Polo et la route de la soie, Pariz 1989;
J. Critchley, Marco Polos Book, Alderot 1992;
M. Guret-Lafert, Sur les routes de lempire mongol: ordre et rhtorique des rela
tions de voyage aux XIII et XIV sicles, Pariz 1994;
F. Wood, Did Marco Polo go to China?, London 1995;
A. Fucecchi, Laltro Milione: Marco Polo e Ibn Battuta sulle rotte della Cina: pro
posta interculturale, Bolonja 2000;
M. Belonci, Marco Polo, Milano 2004;
A. Barbieri, Dal viaggio al libro: studi sul Milione, Verona 2004.
289
XVIII . I IX
. I

1990; . 1993. .
[ ]: ( ), 56;
:
, 744; :
, 4556; :
, 57 65; :
() XVIII , 6678; Radoman Kordi: Fantazmatski
smisao pripovednih oblika i retorike u memoarima, 79100; ndrea Zlatar: Krelieve ''
Annu i tradicija latinske autobiografije, 101110; :
, 111125;
: , 126143; :
, 145
148. : : 18. .
, 149151.
. II, . 1

1994; . 1997. .
[ ]: , 58;
: 18.
, 923; : , 2543; :
17801800.
, 4550; : XVIII , 5158;
: , 59107;
: XVIII , 109132;
: 18. 19. ,
133141; : 18.
, 143174; : XVIII , 175195; :
18. 19. ,
, 197210. :
: XVIII Matrafred
96, 211213. : 18. .
. II, . 2
: Studium (liberalium) litterarum
XVIII , 082.
291
. III
:
1999; . 2002. .
: 18. [ ], 9; XVIII : Naa
KurtoviFoli: Promenljivist urbanog koncepta u gradu XVIII stolea, 1329; Ljubinko
Pui: Grad u 18. veku kao drutveni dijagram, 3041; :
18. , 4256; Julijana Beli Genc: Vajmar u drugoj polovini
18. veka, 5767; , , 6888;
: 18. , 8998;
: .. ,
99107; Ljiljana Banjanin Corradi: Evropski putnici o Torinu u 18. veku, 108121; eljko
uri: Sremska pisma Franeska Apostolija, 122129; Tomislava Jeli: Postanak Novog
Sada i prvi magistrat 1748. godine, 130140; Tibor Halai: Poeci prirodnih nauka u Novom
Sadu i Sremskim arlovcima u XVIII veku, 141150; Peter Rokai: Novosadska Katedrala,
151155; Vesna Beri uki: Okvir novosadskih kunih biblioteka kroz vrste knjiga,
156165; M :
XVIII , 166172; :
18. 19. , 173203; :
, 204212; : , 213
224. : : , , ,
18. (1999) [.
], 227237; : 18.
, 238239; Nikola Grdinic: Activities of the Serbian Society for 18th Century Studies,
240241; : [ ; ]
K. IV
2001; . 2006. .
: ; : : ,
1322; Mirka Zogovi: Marko Polo o drugom i drugaijem, 2333; :
, 3543; :
, (, , ), 4449; :
, 5075; : 18.
, 7685; Vladimir Kapor: Putovanje na Il-de-Frans kao intertekstualni
klju za tumaenje i prevoenje romana Pavle i Virginija Bernanda de SenPjera, 8697;
: ,
98102; : , 104113. :
iel Fuko: ta je prosveenost ? [ ], 117
129. : XVIII
; XVIII ,137154; 1.
. IV; 2. ; 3. Contents of vol. IV; 4. .
: [ ].
292
. V
2003; . 2004. .
: , 9; 10. : :
, 1335; Sneana Milinkovi: Vrt i njegova funkcija u strukturi Bokaovog
Dekamerona, 3645; Mirka Zogovi: Marinov vrt zadovoljstva, 4653;
, , 5460;
: , , 6167;
: ,
6876; : , , (
XVIII XIX ), 7783; Peter
Rokai: Jedan ugovor o iznajmljivanju vrta dubrovake nadbiskupije (arhiepiskopije),
8487; : , 8897; Tibor
Halai, Boidar Airaldi, arko Dimi: Vrtovi Sremskih Karlovaca, 88112; Agne Ozer:
Kameniki parknaa Bulonjska uma, 113116; :
, 117122; : : [;
], 125130; :
. , 131 135; :
UCLA
3. 10 2003, 136139 [
18. ]. : [
18. ].
K. VI

2005; . 2007. .
: . : Julijana Beli-Genc: Tema
i dilema: kanon, 1329; : , 3039;
: , 4066;
: XVIII , 6798; Mirka Zogovi:
Intertekstualnost u baroknoj verziji anbatista Marina, 98106; :
, 107116; Sneana Milinkovi:
Drugaiji pogled na anrovski problem prie, 117126; Ivana Prica: Kineska geomantija
na istoku i zapadu, 127140; : , 141158;
: Ars memori:
1818. , 159172; :
, 173185. : : , 189
211; : XVIII ,
212218. : Grozdana arevi: Iz linog ugla: o slikarstvu Milije Belia;Re na
otvaranju izlobe slika Milije Belia, 221224; : , 225226;
: 1945. ., 227233;
: , 234240; Ira Prodanov: Opstanak
orgulja u Vojvodini kao kulturoloki fenomen, 242245.
293
K. VII;
/ 18. ;
2007; . 2008. .
I Desanka Stupar: Novi Sad - urban grad, 1329; Milena Krklje: Potrebe i mogunosti
revitalizacije trgova u centralnom gradskom jezgru Novog Sada, 3042; Majda dlei,
Jelena Nini Todorovi: Urbani i kulturni pejsa jezgra Novog Sadarazvoj i promene, 43
65; : ,
, 6082; : , 83115; Duan kori:
Kult Marije Snene u Petrovaradinu, 116123; :
XVIII , 124136; II Ivana Prica: Prosveeni despotizam u Kini
18. veka, 137152; Iva Draki: Estetizacija duhovnog prostora u 18. veku, 153162;
: ,187191; Nikolina
Zobenica: ilerova Marija Stuart kao lepa dua, 163186; Miroslava Lazarevi: Mihailo
Maksimovipoeci humoristiko-satirine knjievnosti kod Srba, 193202;
:
. : .,
. : Proiectum, 223228.
K. VIII
: , ,
2009; . 2010. .
: ; Aleksandra Bosni uri: Filozofija palanke kao
filozofija zatvorenog, 914; : , , ;
: , 1769; Milan
Stepanovi: Pravna regulacija urbanog ivota u slobodnom i kraljevskom gradu Somboru
od 1749. do 1818. g., 7180; :
, 8194; :
, 95110; :
, 111123; Agne Ozer: Uticaj migracije na urbani razvoj Novog Sada,
125136; : XVIII , 137146;
:
XVIII , 147155; :
, 157219. : : Nauni skup o Dositeju Obradoviu na
univerzitetu La Sapienza u Rimu, 223227; : 35.
, 229230; :

, 231237.
IX 16. 2011.
-: ; :
Najstarija knjiga o kineskom vrtu Juen je; : Arhitektura novog pejzaa;
: Crkveni muziari kod Srba u XVIII veku; :
; :
. : ;
294
: Elementi fikcionalnosti u Dositejevoj autobiografiji;

:
: ;
: .
2012. .
XVIII
/ XVIII

1. Encyclopedia Dositeana
.
. , 1997. .
Encyclopedia Dositeana, . 1, 2006. .
Encyclopedia Dositeana, . 2, 2008. .
2. Bibliotheca Dositeana
Kant-Fuko-Habermas: O prosveenosti, prvo izdanje 2002, drugo 2004. g.
3. . , 2004. .
Sapere aude! . ,
2005. .
.
.
295
XVIII
XVIII

, ,
e (1990.)

.

2012.
300
ISBN 978-86-85083-53-2
CIP -
,
930.85"17"(082)

XVIII : XVIII /
. - : , 2012
( : ). - 295 . : . ; 24 cm
. . - 300. - . 7: /
. - . .
ISBN 978-86-85083-53-2
1. ,
) - 18. . -
COBISS.SR-ID 274041863

Stolece

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Stolece

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

XVIII

: Studium (liberalium) litterarum

Julijana Beli Genc: Tema i dilema: kanon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90

Iva Draki: Estetizacija duhovnog prostora u XVIII veku . . . . . . . . . . 199

Naa Kurtovi Foli: Promenljivist urbanog koncepta u gradu

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

, 1925, . 13, . 197203.

Studium (liberalium) litterarum

, , rtes doctrinae liberales; studium gene

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

studium litterarum studium liberalium litterarum.

Cicero, Tusculanae disputationes V, 3, 89.

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Plato, Theae t., 173c175d.

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Aristoteles, Eth. Nicom., X, 7, 1177a.

Studium (liberalium) litterarum

Cicero, Pro Archia poeta, VI, 14 VII, 1516.

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Ovidius, Ars amatoria, III, 549550.

Ovidius, Ars amatoria, III, 529552.

Studium (liberalium) litterarum

Ovidius, Fasti, VI, 56.

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

E. Fraenkel, Horace, At the Clarendon Press. Oxford, 1959. ( 1957); .

Studium (liberalium) litterarum

Plato, Respublica, 607a.

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Horatius, Ad. Pisones, C. 343.

Studium (liberalium) litterarum

Carm. 1, 2, 8, ad Seleucum, 245ss. ; ,

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Syneslus Cyrenesis, Dion, V, 1.

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Cicero, De oratore, II, 44, 187.

Studium (liberalium) litterarum

Plato, Phaedrus, 261a; . 271c.

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

. O. Gigon, Demetrios von Phaleron; Lexikon d. Alten Welt. Artemis, Zrich-Stuttgart,

Studium (liberalium) litterarum

Studium (liberalium) litterarum

Quintilianus, Institutio oratoria, V, 11, 36: adhibebitur extrinsecus in causam et auctoritas.

Studium (liberalium) litterarum

. Quintilianus, Institutio oratoria, V, 11, 39.

Studium (liberalium) litterarum

(te sophos omnis amat, VII, 32, 4).

Studium (liberalium) litterarum

Cura sophi fuerant