Originalni nauni rad

UDK: 82.09344:398

Dragana Antonijevi 1
Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

ANTROPOLOKO POIMANJE BAJKE KAO OPTIMISTIKOG ANRA

Apstrakt: U radu se primenjuje antropoloka perspektiva razumevanja znaaja i znaenja optimizma bajke. Optimizam bajke proizlazi iz njenog siejnog sklopa i strukture koja poiva na obredu prelaza, pre svega na svedbenom ritualu; potom na moralnom i edukativnom znaaju srenog kraja i trijumfa dobrog i pravednog. to su obavezni elementi narodne bajke. Sagledava se znaaj za psiholoki razvoj dece, kao i terapeutski znaaj bajke koja zbog svog optimizma prua nadu, utehu i ohrabrenje sluaocima. Nadalje, ukratko se razmatra ideoloka pozadina misaonih tokova u Evropi koji su uticali na upotrebu i tumaenje bajki i razumevanje njihove edukativno-pedagoke, zabavne i estetske funkcije, uz skretanje panje na kulturne kontekste i areale u kojima je narodna bajka zastupljena, to bitno konotira i uslovljava interpretaciju poruka. Skree se panja i na etnografske specifinosti koje doprinose lokalnom koloritu bajke, mada ne utiu niti menjaju njenu strukturu i semantiku. Na kraju se optimizam bajke sagledava unutar rodne dimenzije pripovedanja, prepoznajui bajku kao tipino ensku pripovedaku subkulturu i opozicionu pripovedaku praksu unutar patrijarhalnog drutva. ensko pripovedanje i itanje bajke zasluno je kako za empatiju prema slabom i ponienom junaku bajke, tako i za nain na koji junak reava svoje probleme, a to je taktika umetnost slabog koje nadjaava snano i na kraju trijumfuje. Kljune rei: narodna bajka, optimizam, udesno, svadbeni ritual, obred prelaza, terapeutski narativ, ensko pripovedanje

Bajka ili "svet na ivici katastrofe" sa srenim krajem Ameriki germanista i folklorista Dek Zeps jednom je rekao da se bajke kazuju "da bi proizvele nadu u svetu koji izgleda kao da je na ivici katastrofe". I odista, u bajkama se deavaju razna zlodela i nepoinstva, kako meu bliskim
dantonij@f.bg.ac.rs Tekst je rezultat rada na projektu br. 177035 koji u celosti finansira Ministarstvo prosvete i nauke RS. Kao predavanje po pozivu odrano je na Kolarevom narodnom univerzitetu 4. 02. 2013.
1

Antropologija 13, sv. 1 (2013)

Dragana Antonijevi srodnicima tako i izmeu likova razdvojenih mitskim svetovima; junak je gurnut u dogaaje bez mogunosti za uzmak i odustajanje, izloen razliitim iskuenjima i tekoama koja mora da prevlada u svom traganju ili bekstvu od progonitelja; na kraju trijumfuje. To je sr pripovesti. Uspeh do koga junak/junakinja na kraju stie potpomognut je udima i magijskim transformacijama. udesno, kako bi Cvetan Todorov nazvao oblik fantastike koji se javlja u bajkama (Todorov 1987, 59), srean kraj i utopijska poruka nade i utehe jesu kljune rei za narodnu bajku inei da ove pripovesti predstavljaju, u antropolokom i kulturolokom smislu a po svojim implikacijama koje podravaju nadu u mogunost nekog boljeg sveta, jedan od najvrednijih anrova usmenog narodnog stvaralatva.

Bajka kao obred prelaza Kakvo traganje preduzima junak bajke? Ovo pitanje nas dovodi do drugog pitanja, a to je ime se, zapravo, bave bajke? Glavni interes bajke usmeren je na sudbinu pojedinca, na proces njegove afirmacije, line sree i uspeha. Izvravajui svoj zadatak, izlaui se razliitim tekoama i opasnostima, junak bajke prolazi razvojni proces ka sticanju zrelosti i priznanja. Zbog toga je Karl Gustav Jung napore i traganja junaka, iskuenja kroz koja prolazi kao i njegovu konanu transformaciju linosti izjednaio sa unutarpsihikim procesom individuacije, tj. obrascem psihikog rasta i razvoja linosti ( 1996; 1996). Bajka nudi pouan obrazac za sluaoca budui da "mladenaki ego mora da se izloi opasnosti, jer ako mlad ovek ne tei viem cilju od onoga koji sa sigurnou moe da postigne, on nije u stanju da savlada prepreke izmeu mladosti i zrelosti" ( 1996, 131). Stoga je tipini junak bajke, na poetku pripovesti, marginalna osoba najmlae dete, naivni "glupan" nepriznatih i neprepoznatih sposobnosti, obespravljena i poniena a esto i progonjena osoba, siromaan, ruan, pastore i siroe, nevoljen i prezren naprosto, neko ko tek treba da se dokae i bude prihvaen od strane svog drutvenog okruenja. Na kraju prie junak preokree svoju prvobitnu poziciju: ne samo to otklanja nevolju ili nedostatak s ime je pria zapoela, ve potpuno menja sopstveni status i izgled na vie i na bolje! Ovakav siejni sklop bajke naveo je mnoge istraivae da zakljue kako je njena struktura poreklom iz obreda prelaza, zapravo, moe se rei da bajka narativizuje ritual inicijacije koji podrazumeva proces prihvatanja osobe kao novog zrelog i punopravnog lana drutva. Francuski etnolog Arnold van Genep je jo poetkom XX veka opisao jedinstvene faze u strukturi razliitih obreda prelaza koji upuuju na promene statusa neke osobe tokom njenog ivota, od roenja, preko puberteta, svadbe do smrti ( 2005). Ta struktura je, naelno, trofazna: zapoinje utvrivanjem starog statusa osobe koja, da bi ga promenila, mora da proe najpre fazu separacije ili odvajanja od svog dotadanjeg poloaja i okruenja; sledi tzv. liminalna faza u kojoj je in10 Antropologija 13, sv. 1 (2013)

Antropolo ko poimanje bajke dividua usamljena, izloena proverama i pripremama za novi status, nakon ega sledi faza agregacije odnosno priznanja i prihvatanja u drutvu kao nove linosti, osobe drugaijeg poloaja od prethodnog. Ista struktura ovih obreda moe se primeniti i na optu strukturu bajke: MARGINALNOST poetno stanje junaka koje e se na kraju promeniti SEPARACIJA junak uvek odlazi od kue da bi obavio zadatak, obavezno se udaljava od poznatog okruenja LIMINALNOST boravak u onostranom prostoru ili u dalekom drugom carstvu gde junak prolazi kljuna iskuenja: bori se s neprijateljem, obino htonskim i demonskim biem, ili obavlja niz tekih zadataka koji mu se zadaju AGREGACIJA povratak kui, priznanje junakovog uspeha, promena statusa i nagrada u vidu svadbe i prestola. Ruski folklorista Vladimir Prop je tridesetih godina XX veka u svom uvenom delu "Morfologija bajke" (Prop 1982) na drugaiji nain opisao jedinstvenu anrovsku strukturu narodne bajke. On je izdvojio najmanje strukturalne elemente kompozicije nazvavi ih "funkcijama" i ustanovio da ih ukupno ima 31. Sve bajke sadre iste funkcije, mada ne uvek sve i prisutne, koje se javljaju odreenim obaveznim redosledom. Prop je istakao tri kljune grupe funkcija koje je nazvao proverama kvalifikujua, glavna i glorifikujua, kao obavezne etape kroz koje junak bajke prolazi. Ako bismo Propove provere uporedili sa Van Genepovom emom, videli bismo da kvalifikujua provera odgovara fazi separacije budui da se junak, udaljivi se od kue, po prvi put susree sa natprirodnim biima koja e ga iskuavati ali e mu na kraju ponuditi arobno sredstvo, magijskog pomonika ili mudar savet kako da se izbori sa protivnikom. U liminalnoj fazi junak prolazi glavnu proveru u sukobu s monim protivnikom, da bi na kraju prie bio priznat i prihvaen kroz glorifikujuu proveru koja odgovara u Van Genepovoj strukturi fazi agregacije. Budui da je u bajci taj konani uspeh simbolino prikazan svadbom, poznati ruski folklorista Eleazar Meletinski, u svojoj knjizi "Poetika mita", izneo je miljenje da je, u okviru rituala inicijacije, upravo svadbeni ritual taj koji svojim simbolima i motivima obezbeuje osnovnu semantiku narodnih bajki. Drugim reima, svadba u svojoj kompleksnoj simbolici i znaenju predstavlja ritualni ekvivalent bajke. Po Meletinskom, usredsreivanje bajke na brak, porodicu i socijalne odnose unutar nje predstavlja proces desakralizacije mitova. Naime, i mit i bajka dele skoro istovetnu strukturu koja se sastoji od niza gubitaka i sticanja kosmikih i socijalnih vrednosti, dele mnoge zajednike simbole, motive, ponekad i zaplete, junaci prolaze slina iskuenja, ali u bajkama to vie nije kosmika borba, ni poremeaj na relaciji priroda i kultura, niti su Antropologija 13, sv. 1 (2013) 11

Dragana Antonijevi junaci polubogovi ili demijurzi. U bajkama junak je obian ovek, a njegov lini kosmos ini upravo njegova porodica, odnosi unutar nje i preraspodela dobara, vrednosti, uticaja i zasluga u rodbinsko-socijalnom okviru. Za junake bajke, koje su srodne mitovima, ali i sve druge s glavnim mukim likom, siei sa lutanjima po svetu, avanturama, potragama i borbama sa zmajevima, adajama, divovima i neprijateljski nastrojenim carevima predstavljaju njegovu najvaniju ivotnu proveru koja e mu obezbediti, kroz enidbu carevom keri, prelaz iz deatva u svet zrelih i odraslih mukaraca. Bajke sa glavnim enskim likom takoe sadre elemente devojakog rituala inicijacije. Junakinja, pak, mora da pokae pamet, snalaljivost, dobrotu, potenje, skromnost, vrednou, vernost i lepotu da bi se i ona dokazala i promenila status sreno udala za carevia. Moemo primetiti da je vrednosni sistem bajke hijerarhizovan i predmoderan, ali siei mnogih dela savremene popularne kulture u osnovi ponavljaju isti ovaj strukturalni obrazac i vrednosne norme. Brano-porodini sukobi i problemi odrastanja centralni siejni motivi bajki Meletinski je napisao da "basnoslovna svadba, koju prati unapreenje junakovog drutvenog statusa, predstavlja osobit "udesan" izlaz za pojedinca iz razgolienih drutvenih sukoba koji se ispoljavaju kao odnosi unutar porodice" (Meletinski, 271). injenica je da se sukobi u bajci najee odvijaju upravo unutar porodice, dok su junak ili junakinja predstavljeni kao socijalno obespravljene, progonjene i poniene osobe. Krenje normi porodino-branih odnosa i uzajamnih obaveza srodnika daje najee onaj inicijalni incident, naruavanje ravnotee koja pokree radnju bajke. S druge strane, konani trijumf junaka esto prati beskompromisno kanjavanje lanova porodice koji su mu naneli neko zlo, ponizili ga ili mu radili o glavi, ili, pak, njihovo uvianje greke i priznanje junakovih sposobnosti koje su mu do tada bile osporavane (v. 1991, 161-167). Zato ne udi to su psihoanalitiari poput Karla Gustava Junga i Mari Luiz fon Franc, ili frojdovca Bruna Betelhajma, ili kognitivnih i getalt psihologa, u bajci videli izvanredno pedagoko tivo koje deci i mladim osobama pomae u prevladavanju njihovih strahova, zebnji i frustracija vezanih za porodine okolnosti i tekou odrastanja, pokazujui im put emancipacije i "osloboenja". "To ne znai", kae Dek Zeps, "da bajka mora obavezno da ima neko moralno reenje ali, da bi bila oslobaajua mora da reflektuje proces borbe protiv svih vrsta potinjavanja i autoritarizma, i da projektuje razliite mogunosti za konkretnu realizaciju te utopije" (Zipes 1982, 312). Pitanje da li se "ovek suoava sa ivotom verujui u mogunost savladavanja njegovih te12 Antropologija 13, sv. 1 (2013)

Antropolo ko poimanje bajke koa ili oekujui poraz, predstavlja u svakom sluaju vaan egzistencijalni problem" smatrao je deji psihoanalitiar Bruno Betelhajm (Betelhajm 1979, 24). Uprkos optimizmu koji odlikuje bajku, ona ne skriva zlo, pokvarenost, zavist, mrnju, ljubomoru, netrpeljivost i druge negativne ljudske osobine i ponaanja. Ali, injenica da u bajkama zlo uvek na kraju biva pobeeno i kanjeno predstavlja vanu psiholoku i moralnu potporu sluaocima. Kontrast izmeu pravednog sveta bajke i nepravednog sveta koji nas okruuje omoguava pojavu jedne od vanih funkcija bajke ali i folklora uopte, a to je eskapizam beg u svet mate i fantazija koji nas, makar privremeno, oslobaa pritisaka i zabrana koje nam nameu drutvo i porodica. Istraivanje koje je svojevremno sproveo Andre Fava, na osnovu teorija kognitivnog psihologa ana Pijaea, a objavio u knjizi "Dete i pria: poreklo interesovanja" (F. Andre Favat, Child and Tale: The Origins of Interest, 1977) uverljivo je pokazalo u kom dobu i zato su deca najvie privuena bajkama. Prouavajui grupu dece od est do osam godina, Fava je utvrdio da forma i sadraj klasinih bajki odgovara nainu na koji dete u tom uzrastu shvata svet oko sebe. Sledei saznanja ana Pijaea, Fava je potvrdio da deca u tom uzrastu imaju egocentrian i "animistiki" pogled na svet, da veruju u magijsku vezu izmeu misli i stvari, u autoritet i pravednost adekvatne nagrade i kazne. Ukratko, da se detinja koncepcija sveta u tom uzrastu poklapa sa vrednosnim sistemom koji bajka prua, izlazei u susret dejim potrebama. Fava je, takoe, zakljuio da interesovanje za bajku slabi u uzrastu nakon desete godine, kada se deca vie okreu procesu socijalizacije i svesnije interakcije s drutvenim okruenjem, da bi se kasnije, poto se zavri period adolescencije, kao odrasli ljudi ponovo vratili bajci uivajui u njenom arobnom svetu (Zipes 1982, 311-312). Pa ipak, u savremeno doba, posebno u razvijenim zemljama zapadne Evrope, javila su se miljenja da su "bajke retrogradne, da ne deluju vaspitno, da je njihov jezik grub, seksistiki, patrijarhalan, rasistiki, ksenofobian itd, ukratko da nije pedagoki podoban. Usled toga sve vie roditelja se, navodno, ustee da deci ita bajke jer su suvie mranei politiki nekorektne" (v. et al. 2013, in press). Ovo su prilino diskutabilne primedbe nekih, pogotovo u dananje vreme kada su deja literatura, crtani i igrani filmovi i video igrice preplavljeni neskrivenim nasiljem, a mnoge prie vie nemaju srean, obeavajui kraj kao u narodnim bajkama. Meutim, jedno domae skoranje psiholoko-etnoloko istraivanje dovelo je, opravdano, u pitanje shvatanje postmodenrih pedagoga i pokazalo je da su bajke i dalje omiljeno tivo kako roditelja tako i dece. Uverenje u njihovu pozitivnu edukativnu i zabavnu funkciju nije se bitno promenilo "uprkos tome to u njima ima brutalnosti, ubistava i surovog kanjavanja. Odgovori roditelja nedvosmisleno ukazuju da oni smatraju da deca vole bajke pre svega zato to su zanimljive, neobine; to podstiu matu; imaju srean kraj. Roditelji veruju da iz "vilinskih pria" deca mogu da naue mnogo toga to je dobro i lepo, a pre svega da dobro pobeuje zlo..." (v. et al. 2013, in press). Antropologija 13, sv. 1 (2013) 13

Dragana Antonijevi Metis 2 taktika kao nain reavanja problema u bajkama ili kako slabo nadjaava snano Zanimljivo je zapaanje nekih autora o znaenju i vanosti naina na koji junak bajke stie do uspeha reavajui probleme. Vrednosni sistem narodnih pria u svoj fokus stavlja, dakle, slabe, bespomone i podreene osobe koje na kraju trijumfuju najee pomou mudrosti, dovitljivosti, lukavstva, istrajnosti i strpljenja. Taj nain kojim slabo nadvladava snano i mono uspevajui da mu doskoi, nadmudri ga i obezorua, francuski filozof i istoriar Miel de Serto je nazvao metis "umetnost slabog" koje se inteligentno slui taktikom, a ne strategijom. Osnovna razlika izmeu strategije i taktike, po Mielu de Sertou, poiva u tome to taktika predstavlja umetnost preivljavanja, "grabi prilike a ne stvara ih", slui se preokretanjem situacija u svoju korist, manipulie i prilagoava se, premeta i preoblikuje date odnose i okolnosti ( De Certau 1980, 6-8; Maclean 1987, 40). Zaista, junaci bajki upravo to rade: koriste se datim mogunostima, prilagoavaju se situacijama, slue se trikovima, nekad i obmanama, mudrim savetima ili lukavstvima u postizanju svog cilja. Ta centralna poruka mnogih narodnih pria da slab moe savladati snanog, obespravljen monog, a da se nepovoljne okolnosti mogu preokrenuti na bolje pomou pameti (ako ne miia) doprinele su uoavanju vane terapeutske funkcije bajke kroz in njenog pripovedanja i sluanja. Centralni zaplet koji predstavlja transformaciju junaka pretvarajui ga od bespomone rtve u efikasnu, zrelu osobu, slui kao model za traumatske narative (Mishara 1995; Landwehr 2007). S jedne strane pria nam omoguava da se suoimo sa sopstvenim problemima kroz empatiju s protagonistom bajke, dok s druge strane povlai jasnu granicu izmeu sveta fikcije i nae realnosti. Ta dvostruka uloga narativa da izazove nae saoseanje s junakom titei nas istovremeno od direktnog i bolnog suoavanja s tekoama kroz koje prolazimo, uz obilato korienje simbola i metaforinih slika obezbeuje efikasan mehanizam u savladavanju trauma po miljenju mnogih psihologa i psihoanalitiara (Landwehr 2007, 135).
Metis () ili Metida je ime, po grkoj mitologiji, prve Zevsove ene boginje mudrosti koja je znala sve to se deavalo izmeu bogova i ljudi. Geja i Uran prorekli su Zevsu da e Metida roditi najpre ker, a potom sina koji e ga svrgnuti s vlasti. Kad je Metida zaela Atenu, Zevs je laskavim reima uspeo da je prevari i proguta, a zatim je sam rodio Atenu iz glave, ija je majka upravo Metis. Metida je ostala u Zevsovoj utrobi da bi mu savetovala ta je dobro a ta zlo ( 1979, 263). Grka re metis znai inteligenciju, kvalitet koji povezuje mudrost i lukavstvo, osobine visoko cenjenje u antikoj grkoj kulturi [v. http://en.wikipedia.org/wiki/Metis_(mythology), v. i Odisej kao simbol i ovaploenje vetine metis], a u tom smislu i Miel de Serto koristi ovaj izraz da bi objasnio specifine oblike ponaanja i praksi svakodnevnog ivota koje je nazvao taktikama.
2

14

Antropologija 13, sv. 1 (2013)

Antropolo ko poimanje bajke Tome svakako, na neki nain, doprinosi i specifian hronotop u bajkama, da se posluim izrazom ruskog teoretiara knjievnosti Mihaila Bahtina. Neodreenost vremena i prostora u kome se kreu mahom bezimeni junaci bajki (odnosno, ako imaju neko ime ono je atributivnog karaktera Pepeljuga, Bibere, Trnova Ruica, Biserko, Sneana itd.) olakava identifikaciju sluaocima i omoguava spoznaju da se situacije i tekoe postavljene pred junake bajke mogu desiti bilo kome, bilo gde i bilo kada. Bajke nose univerzalne poruke ali nisu univerzalna pripovedaka tradicija kulturni relativizam i etnografski kontekst No, dok su psiholozi i psihoanalitiari tretirali bajke, njihove simbole i poruke kao univerzalne i arhetipske, s druge strane su folkloristi i etnolozi, upoznati s geografskom rasprostranjenou i difuzijom narodnih pria, kao i antropolozi pozivajui se na kulturni relativizam, upozoravali da je bajka, po svom poreklu i rairenosti, deo indoevropske pripovedake tradicije te da se tumaenja njene semantike mora kontekstualizovati unutar tog kulturnog areala. Drugim reima, formalna slinost nekih motiva ili zapleta u priama, kao i uverenje u jedinstvenu psihiku osnovu ljudskog roda, ne sme nas zavesti na olaka poreenja i pojednostavljena tumaenja, budui da se znaenja uvek konstruiu na osnovu posebnog drutvenog, istorijskog i kulturnog konteksta (v. Dundes 1988, uporeenja razliitih verzija "Pepeljuge"). Vanevropski narodi ne poznaju bajku na nain na koji mi mislimo i govorimo o tom anru (Mrchen)3, stoga treba voditi rauna da konotiranje poruka bajke zavisi od kulturnih specifinosti slualaca koji je, stoga, tumae u skladu sa svojim civilizacijskim nazorima i kulturnim vrednostima (v. 1991, 18-19). Koliko god da je lina srea i uspeh univerzalna ljudska potreba i tenja, mnoge vanevropske kulture, na primer, naglasak stavljaju na prosperitet i blagostanje kolektiva a ne pojedinca, smatrajui da borba za linu promociju moe biti odraz sebinosti koja je u suprotnosti sa potrebom za podreenou grupi i solidarnou s njom (v. Toelkin 1996, 246, 257). Ovo je svakako znaajno zapaanje i upozorenje koje nas navodi da tumaenja nama bliskih i poznatih narodnih bajki treba da ograniimo na evropski i bliskoistoni kulturni areal i njihov vrednosni sistem posmatran u istorijskoj perspektivi, ili da paljivo ispitamo recepciju neke evropske bajke u vanevropskoj kulturi u skladu sa specifinou pogleda na svet dotinog kulturnog sistema.
Mrchen je izraz koji su uvela braa Grim da bi neverodostojne narodne pripovesti s fantatsinom sadrinom razlikovali od Sage pripovesti s istorijskom sadrinom koje pretenduju na navodnu istinitost i verodostojnost. U svetskoj folkloristikoj literaturi izraz Mrchen esto se uopte ne prevodi a koristi se da bi precizno i ue oznaio anr narodnog stvaralatva koji mi u srpskom jeziku nazivamo bajkom.
3

Antropologija 13, sv. 1 (2013)

15

Dragana Antonijevi Bajke, bez obzira na jednoobraznost svoje strukture, pokazuju kulturne i etnografske specifinosti koje, dodue, ne menjaju osnovni smisao, ali boje bajku lokalnim karakteristikama i koloritom. Tako na primer naa Pepeljuga iz Vukove zbirke ima ime i zove se Mara, ne odlazi na bal ve na liturgiju u seosku crkvu, ne ide koijom ve peice, nema staklenu cipelicu nego papuu, ne bei u pono ve u podne, a arobni pomonik nije vila ve pokojna majka na ijem grobu nalazi sanduk u kome su bajoslovne haljine koje e obui i tako preruena otii u crkvu. Od princa, koji trai lepoticu koja je izgubila papuu, maeha e je sakriti ispod korita u dvoritu sa koga e pevac svojim kukurikanjem obznaniti prevaru. I, to nije nevano nema surovog kanjavanja polusestara kao u verziji brae Grim. Ovako opisana Pepeljuga sasvim slikovito odraava nain ivota, svetonazor i okruenje srpskog seoskog drutva. Zanimljiv je za tumaenje uticaja etnografskog konteksta na bajku detalj iz francuske narodne verzije "Crvenkape", inae razliite od verzija koje su nam ponudili arl Pero i braa Grim u svojim obradama. Folkloristi smatraju da je postojbina "Crvenkape" juna Francuska i severna Italija, i da je po svim svojim elementima narativ koji je pratio ritualne pripreme seoskih devojaka za udaju. Crvenkapa, dakle, nije mala devojica ve devojka u pubertetu. Na putu kroz umu sree vuka koji joj postavlja zbunjujue pitanje: hoe li krenuti putem igle ili putem iode. Ovo pitanje, koje inae potpuno izostaje u verzijama arla Peroa i brae Grim, po miljenju francuske etnolokinje Ivon Verdije otkriva pozadinu poruke izvorne narodne verzije, a mogue ju je razumeti ako poznajemo etnografski kontekst francuskog seoskog drutva 19. veka. Naime, za seoske ene u tradicionalnoj kulturi igla i ioda su imale funkciju neformalnog znaka njihovog statusa: ioda, koja nema otvor, bila je simbol devianstva, dok je igla sa svojim prorezom, tj. uicama, bila simbol udate seksualno aktivne ene koja se bavila kunim poslovima, izmeu ostalog i ivenjem odee za ukuane. Izbor puta kao odgovora koji e Crvenkapa dati vuku-zavodniku u umi sugerisao je tadanjim sluaocima bajke ideju o tome da li je Crvenkapa spremna za udaju i polni ivot ili nije spremna (Douglas 1995, 4-6; Antonijevi 2008, 31-32). U tom socio-etnografskom kontekstu mogue je razumeti pozadinu zagonetnog pitanja, ali i celokupan smisao ove bajke koji je vezan za seksualno sazrevanje devojaka.

Bajke u slubi kulturno-ideolokih normi i stremljenja evropskih drutava Bajke, kao i svaki drugi anr uostalom, odraavaju kulturno-istorijska shvatanja i norme drutva u kome se pripovedaju, i to je taj vaan razlog zbog koga su etnolozi i folkloristi skretali panju da se uvamo olakih i prebrzih univerzalistikih tumaenja i zakljuaka. Dodajmo i to da su neke od danas najpopualrnijih bajki, nastale kao umetnike, knjievne prie na osnovu na16 Antropologija 13, sv. 1 (2013)

Antropolo ko poimanje bajke rodnih verzija, poput onih koje su se nale u uvenim zbirkama arla Peroa ili brae Grim, imale u tadanje vreme izvesnu ulogu u evropskim ideolokim procesima, to dodatno bajku ili Mrchen utemeljuje u evropski, i jo preciznije zapadnoevropski kulturni kontekst. Tako je, na primer, u Francuskoj u periodu izmeu 1690. i 1790. godine nastao itav niz raznovrsnih zbirki knjievnih bajki koje su odigrale ulogu u tada vanom i pomodnom diskursu o "civilizovanosti" kao posebnom skupu kulturnih kodova, manira i obiaja koje je promovisala, kao svoje vrednosti, burujska i aristokratska klasa. To su bile drutvene grupe koje su dominirale i upravljale razvojem civilizacijskog procesa u sedamnaestovekovnoj i osamnaestovekovnoj Francuskoj u kojoj su bajke, kao neka vrsta moralnih didaktinih pouka, imale vanu ulogu. U tom smislu Peroova "Pepeljuga", "Lepotica i zver" ili "Crvenkapa" posedovale su ideoloku konotaciju, obezbeujui normativne i estetske osnove za pravilnu edukaciju dece i omladine (v. Zipes 1982, 313-314). O brojnim intervencijama i prepravljanjima verzija i varijanti koje su braa Grim uli od svojih kazivaica, a u skladu s oekivanim moralnim nazorima svoje italake publike graanskog protestantskog nemakog drutva s poetka 19. veka, napisano je do sada mnogo stranica (v. Dundes 1985; Zipes 1987; Antonijevi 2008, 26-28; 2012, 12-13). Ovom prilikom bih skrenula panju na jednu drugu, politiku i ideoloku dimenziju njihovog rada o emu je, inae, pisao italijanski folklorista uzepe Kokjara. Objavljivanje prvog toma "Dejih i domaih bajki" 1812. godine bilo je delo nacionalnog romantiarskog zanosa brae Grim koji su udeli za time da obnove, uzdignu i ojaaju germanski duh i tradiciju, a desilo se dan uoi bitke kod Lajpciga kada su se Nemci suoili sa "oseanjem ponienosti, kako e rei Jakov (Grim), to pred sobom imaju oholog i sarkastinog neprijatelja" (Kokjara 1984, I 293), mislei na Napoleona i francusku kulturu. Valja imati na umu, stoga, da bajke brae Grim nose, zbog oseaja tadanje kulturne inferiornosti (Dundes 1985), duboko utisnut peat njihove elje za promovisanjem nemake kulture, kako srednjeg veka koji su braa Grim volela i smatrala pravim odrazom germanske narodne kulture i duha, tako i bidermajer epohe u kojoj su braa ivela, i moralnih nazora drutveno-ekonomske (graanske protestantske) klase kojoj su pripadali. Tek u tom i takvom kontekstu moemo pravilnije razumeti i objasniti poruke ovih i danas izuzetno popularnih bajki. Recepcija i tumaenje narodnih bajki podlegali su, kao uostalom i ceo folklor, promenama raspoloenja i ideolokih usmerenja u Evropi. U prosvetiteljstvu, koje se grozilo narodne tradicije i obiaja smatrajui ih za zaostale i primitivne oblike ponaanja i razmiljanja, one su doivljavane kao vulgarne (ne treba smetnuti s uma da folklor, kao i bajke, zapravo obiluju lascivnim elementima), nazadne, laljive i neozbiljne, pa je Volter jednom prilikom izjavio da "zreo ovek koji se bavi ozbiljnim poslovima ne treba da ponavlja prie svojih dadilja" (Maclean 1987, 37). Kao anegdotalni kontrapunkt poAntropologija 13, sv. 1 (2013) 17

Dragana Antonijevi menutoj Volterovoj izjavi rei emo da je Vuk Karadi "Pepeljugu" za svoju zbirku dobio od kneza Mihaila Obrenovia koji ju je zapisao po seanju iz pria svoje dadilje. Volter je, naravno, mogao da mrzi bajke, ali videli smo neto ranije da je sedamnaestovekovna i osamnaestovekovna Francuska ozbiljno gledala na bajke kao na pouno tivo za omladinu, dodue, ne one izvorno narodne koloritne, lascivne i osolobaajue, ve na one umetnike svesno sastavljene i napisane od gospodina Peroa i drugih pisaca koji su fantastiku bajke koristili u sasvim racionalne svrhe unutar tog "civilizujueg" projekta. Devetnaestovekovni romantizam, poev od Herdera pa nadalje, doneo je oduevljenje za sve to je narodno za narodni jezik, tradiciju, obiaje, verovanja, pripovedanja. Taj ideoloki preokret izazvao je ivo zanimanje za folklor kojim su, najednom, poeli da se bave sasvim ozbiljni mukarci u nastojanju da potvrde, uveliaju ili ak izmisle i nadograde sopstvenu narodnu tradiciju kao spomenik jedinstvenom narodnom duhu koji je trebalo promovisati u 19. veku veku osloboenja i stvaranja nacionalnih drava. Kasnije su, tokom XX veka, bajke bile napadnute kao osnovna potpora konzervativnih drutvenih struktura i patrijarhalnih vrednosti. Pritom su opresivne radnje u bajkama podjednako usmerene i na muke i na enske glavne likove, to ne protivrei patrijarhalnom drutvu koje jednako potinjava, mada na razliite naine, sve svoje lanove bez obzira na pol. Kritikovan je, takoe, od nekih leviara i eskapizam u fantaziju kao neprihvatljiv nain bega od suoenja sa svakodnevicom. Videli smo i da bajke napadaju neki savremeni pedagozi kao konzervativne, patrijarhalne i nekorektne, dok neki pisci postmodernistikog usmerenja smiljaju bajke sa naglavake obrnutim likovima, njihovim ponaanjem i vrednostima u elji da "dekonstruiu" poruke tradicionalnih narodnih bajki (Zipes 1982). Ali, sreom, jo uvek ima onih koji udesno preokretanje drutvenih okolnosti i hijerarhije u bajkama nisu videli kao puki eskapizam niti zadrti konzervativizam, ve kao pripovedno sredstvo koje, metaforino, kritikuje opresivni sistem i nudi utopijsku perspektivu, nadu i utehu (Maclean 1987, 42).

Rodna dimenzija bajki ensko pripovedanje i subverzivna subkultura Konano, osvrnula bih se i na rodnu dimenziju pripovedanja narodnih bajki, vanu u sklopu antropolokog razumevanja ovog anra i njegovog optimizma. Mari Meklin je ironino primetila da sve dok bajke "nisu postale vlasnitvo gospodina Peroa, gospode Grim, gospodina Langa, i kasnije, gospodina Kalvina" one su bile ensko pripovedanje, prie baka i dadilja koje se prenosilo s majke na erku, a ne s oca na sina kako su to, u "Nemakoj mitologiji", tvrdila braa Grim iako je vie od 80% posto njihove grae bilo sakupljeno od enskih informanata i kazivaica (Maclean 1987, 37). Mari Meklin smatra da ne bi bilo nieg posebno vrednog panje u toj maskulinoj teritorijalizaciji 18 Antropologija 13, sv. 1 (2013)

Antropolo ko poimanje bajke umetnosti pripovedanja u kojoj su ene bile toliko istaknute i koja je bila tako vana u enskoj subkulturi, da to peuzimanje nije bilo do te mere uspeno da su ene iz njega ostale iskljuene, prevarivi i same sebe time to su podlegle patrijarhalnoj indoktrinaciji (Maclean 1987, 37). Ali, na Vuk, koji je imao odreenih rezervi prema tom anru u duhu tadanjeg uverenja da su bajke neke lagarije i izmiljotine koje ne prilie ozbiljnim ljudima, sasvim tano je definisao rodnu dimenziju pripovedanja bajki, mnogo pre nego to su to uoili dananji naunici, nazvavi ih "enskim pripovjetkama u kojima se pripovjedaju kojekakva udesa to ne moe biti". Mari Meklin nije, naravno, jedina koja je u dananje vreme skrenula panju na subverzivnu i opozicionu mo i praksu enskog pripovedanja i enskog itanja teksta (v. Warner 1990; Douglas 1995). Ovde bi "Crvenkapa" mogla da poslui kao dobar ilustrativan primer za razliku izmeu mukog i enskog pripovedanja. U verziji arla Peroa vuk pojede baku i Crvenkapu i to je to, kraj prie. Nema osloboenja, a enske osobe su adekvatno kanjene zbog svoje lakomislenosti. Ne udi stoga to se "Crvenkapa" arla Peroa zavrava upozoravajuom moralnom poukom mladim devojakama, poukom koju izvorne narodne verzije nikada ne bi stavile u svoj tekst budui da se nikada tako ne bi ni zavrile: "Kaem vuk, jer svi vukovi nisu od iste sorte... Ali, avaj, ko ne zna da su ti uglaeni vukovi od svih vukova najopasniji" (v. Antonijevi 2008, 25). Braa Grim su donekle ublaila kaznu i dozvolili, u svojoj obradi, hrabrom mukom liku drvosei da dentlmenski spasi baku i Crvenkapu rasporivi stomak vuku. udesno izbavljenje ivih, zdravih i celih bake i Crvenkape, koje je uzgred udilo brojnu decu sluaoce ove bajke, izmiljotina je brae Grim koja, dodue, ima svoje prauzore u biblijskoj prii o Joni i kitu. Ali francuska izvorna narodna "Crvenkapa" pripoveda neto sasvim drugo: vuk jeste pojeo baku ali nije pojeo Crvenkapu, a ona se na vreme spasla i pobegla od vuka sluei se svojom domiljatou, u emu su joj, po nekim verzijama, pomogle i ene pralje na reci koju je uz njihovu pomo preplivala beei od vuka-progonitelja. Vuk na kraju ostane kratkih rukava, gledajui s druge starne reke uspeno izbavljenu Crvenkapu, a u nekim varijantama se udavi u pokuaju da i sam prepliva reku. To je ta subverzivna snaga enske potkulture pripovedanja unutar patrijarhalnog drutva. Dakle nita od prodiranja Crvenkape, nita od drvosee-spasioca. Devojka je nesmotreno upala u nevolju ali se i sama iz nje izbavila i to je originalna verzija koja se nalazi zabeleena u brojnim varijantama i pohranjena u folkloristikim i etnografskim zbirkama u arhivama da na nju padne praina zaborava, zasenjena nebrojeno puta pretampavanom verzijom brae Grim. Ono to je bitno istai jeste da je saoseanje sa slabim, ponienim i podreenim osobama koje na kraju trijumfuju nad monim i opresivnim neprijateljem koristei se domiljatou i lukavstvom, mudrou i istrajnou, taktikom Antropologija 13, sv. 1 (2013) 19

Dragana Antonijevi i trikovima, karaketristika enske subkulture, njenog tajnog zadovoljstva u suprotstavljanju mukoj dominaciji. To fino pripovedno tkanje kojim su vekovima ene tkale svoje prie prua nadu u utopiju spasenja i osloboenja. Paradigma ovakvog naratora jeste eherezada koja svoj ivot kupuje beskonano dugim i zavodljivim pripovedanjem kojim je oarala cara. Srean kraj bajki utopijska nada ili sutastvena slika sveta? Zavretak pripovesti je izvanredno vaan inilac svakog narativnog diskursa. To je sasvim u skladu s onim to je Klod Levi-Stros izrekao da su mitovi (i bajke) kategorije ljudskog duha. Da li e kraj biti srean ili tuan, po miljenju ruskog semiotiara Jurija Lotmana, svedoi o samoj konstrukciji slike sveta (Lotman 1976, 286). Ovo je dalekosena misao: ne samo da se po toj odlici bitno razgraniavaju knjievne vrste, ve nas ona upuuje na sutastveno poimanje oveka i njegovih mogunosti i tenji. Za razliku od umetnikih bajki, poput onih Hansa Kristijana Andersena na primer, koje se mogu tuno zavriti, prava narodna bajka uvek ima srean kraj i u tome lei snaga njene optimistike vizije oveka. Tu egzistencijalnu perspektivu je knjievni antropolog Nortrop Fraj nazvao "komikom vizijom sveta" koja podrazumeva uspeno ispunjenje cilja ka kome je junak krenuo u svom traganju (Frey 1991, 32-33). Za Fraja, sredinji mit pripovedne knjievnosti je mit traganja, narativni arhetip kome i bajke pripadaju, a iji je osnovni cilj dostizanje sklada, ispunjenosti i svrhovitosti, ostvarenje elja i usaglaavanje linosti sa spoljanjim okolnostima, u bajkama simbolisano svadbom i stupanjem na carski presto. Svaka komika struktura u sebi sadri klicu mogue tragedije, stoga bajka, i pored sve svoje utopijske fantastike, ne lae svog itaoca ili sluaoca ona od njega ne skriva postojanje patnje, zla, bolesti i smrti, ni pogubnih posledica postupaka nemoralnih osoba. Uprkos tome, junak i junakinja bajke nisu zarobljeni unutar eme koja njihove napore ini sudbinski uzaludnim. Srean kraj bajke, stoga, nudi "nepobedivu radost ivljenja" po reima amerikog mitologa Dozefa Kembela (Campbell 1973, 28).

Literatura: , . 1991. . : . Antonijevi, Dragana. 2008. O Crvenkapi, Durexu i ljutnji: proizvodnja, recepcija i znaenje jedne bajke i jedne reklamne poruke. Etnoantropoloki problemi 3 (1): 11-38.

20

Antropologija 13, sv. 1 (2013)

Antropolo ko poimanje bajke , . 2012. . - 19, .. 8: 9-24. Betelhajm, Bruno. 1979. Znaenje bajki. Beograd: Jugoslavija Zenit. Campbell, Joseph. 1973. The Hero With a Thousand Faces. Princeton: Princeton University Press. De Certeau, Michel. 1980. On the Oppositional Practices of Everyday Life. Social Text 3: 3-43. Douglas, Mary. 1995. Red Riding Hood: An Interpretation from Anthropology. Folklore 106: 1-7. Dundes, Alan. 1985. Nationalistic Inferiority Complexes and the Fabrication of Fakelore. Journal of Folklore Research 22 (1): 5-18. Dundes, Alan (ed). 1988. Cinderella: A Case Book. Madison: University of Wisconsin Press. , . 1996. " ". , . . . , 179-279. : . Frey, Northrop. 1991. Mit i struktura. Sarajevo: Svjetlost. , . 1996. " ". . . . , 113-177. : . , . 1996. . : . Kokjara, uzepe. 1984. Istorija folklora I. Beograd: Prosveta XX vek. Landwehr, Margarete Johanna. 2007. "Mrchen as Trauma Narrative: Helma Sanders-Brahms Film Germany, Pale Mother". U Folklore / Cinema. Popular Film as Vernacular Culture, eds. Sharon R. Sherman and Mikel J. Koven, 130-148. Logan: Utah State University Press. Lotman, Jurij. 1976. Struktura umetnikog teksta. Beograd: Nolit. Maclean, Marie. 1987. Oppositional Practices in Womens Traditional Narrative. New Literary History 19 (1): 37-50. Meletinski, E. M. b.g. Poetika mita. Beograd: Nolit. Mishara, Aaron. 1995. Narrative and Psychotherapy The Phenomenology of Healing. American Journal of Psychotherapy 49 (2): 180-195. Prop, Vladimir. 1982. Morfologija bajke. Beograd: Prosveta XX vek. , -. 1979. . : . Toelken, Barre. 1996. The Dynamics of Folklore. Logan: Utah State University Press. Todorov, Cvetan. 1987. Uvod u fantastinu knjievnost. Beograd: Rad Peat. , , . 2013 in press. . , . 2005. : . : . Warner, Marina. 1990. Mother Goose Tales: Female Fiction, Female Fact? Fabula 101 (1): 3-25. Antropologija 13, sv. 1 (2013) 21

Dragana Antonijevi Zipes, Jack. 1982. The Potential of Liberating Fairy Tales for Children. New Literary History 13 (2): 309-325. Zipes, Jack. 1987. The Enchanted Forest of the Brothers Grimm: New Modes of Approaching the Grimm's Fairy Tales. Germanic Review 62 (2): 66-74.

Primljeno: 11.12.2012. Prihvaeno: 3.2.2013. Dragana Antonijevi ANTHROPOLOGICAL UNDERSTANDING OF FAIRY TALES AS AN OPTIMISTIC GENRE This paper gives the anthropological perspective for understanding the importance and the meaning of the optimism of fairy tales. The optimism of fairy tales stems from the story frame and its structure that is based on rites of passage, especially the wedding ritual, the moral and educational significance of a happy ending and the triumph of the good and the fair, which are required elements of a folk tale. It was considered how significant the fairy tale is in the psychological development of children as well as its therapeutic importance due to their optimism which gives hope, comfort and encouragement to the listeners. Furthermore, there is a brief discussion on the ideological background of the intellectual tides in Europe that affected the use and the interpretation of fairy tales and the understanding of their educational and pedagogical, as well as the entertaining and aesthetic functions, drawing attention to the cultural contexts and areas where the folk tale was present, which essentially connotes and conditions the interpretation of the messages. Attention is drawn to the ethnographic specificities that contribute to the local coloring of the fairy tale although they do not change or influence its structure and semantics. In the end, the optimism of the fairy tale is seen through the gender dimension of storytelling, recognizing the fairy tale as a typically female narrative subculture and an opposition in the narrative practice within the patriarchal society. Female storytelling and fairy tale reading is credited for the empathy towards the weak and humiliated hero of the fairy tale as well as for the ways the hero solves his problems and that is a tactic where the skillful weak overcomes the strong one an triumphs in the end. Key words: folk tale, optimism, miraculous, the wedding ritual, rites of passage, therapeutic narrative, female storytelling

22

Antropologija 13, sv. 1 (2013)