Avangardni pokreti - dadaizam i nadrealizam

Goa autorka: Ana uki

1.Pojam avangarde i pojam pokreta
Mrzim rutinu, klie i retoriku.
Mrzim mumije i muzejske suterene.
Mrzim knjievne fosile.
Mrzim zveku lanaca.
Mrzim sve one koje sanjaju o antici i misle
da nita ne moe da nadmai prolost. [1]

Pojam modernog u knjievnosti veoma se dugo upotrebljava, a svako negiranje i
opovrgavanje uspostavljenih umetnikih naela njegov je trijumf. U XIX veku,
upotrebna vrednost ovog termina u naglom je porastu, proporcionalno sve ubrzanijoj
smeni knjievno-umetnikih stilskih formacija i njihovih programskih ideja. Te nove
tendencije sve su nerazlunije od politike stvarnosti i nastoje poboljanju drutvenog
i duhovnog stanja putem umetnosti. Moderno u knjievnosti prati nove zahteve u
socijalno-politikom ivotu. [2] U Francuskoj se, tokom XIX veka, umesto
pojma moderno, poinje da koristi pojam avangardno. Naziv avangardna
umetnost pripada gotovo iskljuivo neolatinskim jezicima i kulturama. injenica je,
meutim, da se najbolje prilagodio i najdublje ukorenio na tlu Francuske i Italije.
Upravo to latinsko naslee pojma izazvalo je otpor i spreavalo njegovo odomaenje u
Nemakoj, gde su preovladala imena kao to su modernizam, dekadencija, secesija,
Neu-Romantik. U Rusiji, gde je od poetka veka avangardna umetnost postala prva
umetnost, izvorni pojam prodire brzo i potpuno.

Avangarda, u znaenju koje danas nosi zahvata istorijski period i duhovni sklop
umetnikih pokreta koji su nastajali i smenjivali se u prvim decenijama XX veka. Vodea
elja litterature d`avant-garde bila je oslobaanje i ovaploenje kreativnog duha na
ekperimentalan nain. Ovako razumevanje predstavlja neku od zavrnih faza u sloenoj
evoluciji[3] pojma o kojem je re i koji, 1794.godine, u Francuskoj, biva upotrebljen prvi
put kao naslov vojnog asopisa. Sa polotikim konotacijama koristi se od 1830. u
krugovima republikanaca, a u drugoj polovini veka, est je u naslovima asopisa i
publikacije i preteno oznaava leviarski, kadkad anarhistike pokrete. Pred sam kraj
veka, pojam postaje toliko fleksibilan da biva korien u direktno suprotnom znaenju
desniarkom, antiliberalnom, nacionalistikom. Na samon kraju XIX i poetkom XX,
ovim terminom poinju da se postepeno oznaavaju ekstravagantne umetnike
tendencije.

Nema idealno definisane avangarde, ona je pojava koja jednako evoluira sa promenom
drutvenih struktura i njeno teorijsko odreenje prati njene izmene. Shvaena kao
epoha obnove i nunog preoblikovanja, avangarda e iskoreniti tradicionalne zahteve i
funkcije umetnosti, da bi namesto njih, a u ime nove svrhovitosti, postavila vlastite
vrednosti. Avangarda svih epoha jeste univerzalna negacija klasinog osnova. Poetni se
impuls nahodi u apsolutnoj ubeenosti u svemogunost stvaranja, sutinski razliitog od
preavangardnog nadahnua. Naelo podraavanja zamenjeno je naelom pune
originalnosti, jer autoriteti vie ne postoje. Stvaralaki proces postaje improvizacija,
ista spontanost, aktivnost za sebe. Umetnik se vie ne zadovoljava prividom
povrinskog i uobiajenom slikom stvarnosti, jer eli da zahvati sutinu ispod pojavnog.
U teorijskom pogledu, karakteristino obeleje pokreta istorijske avangarde sastoji se u
injenici da nisu razvili nikakav stil. Ovi su pokreti pre ukinuli svaku mogunost
zasnivanja jednog epohalnog stila i uzdigli, na nivo opte koristi, umetnika sredstva
prolih epoha. Tako biva, makar naelno, uvedena poetika slobode i oneobiavanje kao
dominantan postupak.

Na osnovu izloenih postavki, P.Birger[4], zakljuuje interesantnu i pomalo neobinu
tezu kojom tvrdi da tek avangarda odreene opte kategorije umetnikog dela ini
prepoznatljivim, i da, sledstveno, prethodni stadijumi razvoja fenomena umetnosti,
mogu biti shvaeni hodom unazad, tj.polazei od razumevanja avangarde, a ne
prvobitne knjievnosti. To bi znailo da tek ona ini umetnika dela prepoznatljivim u
njihovoj optosti, jer ih vie ne bira prema nekom stilskom principu, ve se njima slui
kao raspoloivim umetnikim sredstvima. Sve prethodno postalo je nuno kako bi
nastupilo avangardno, kao to je prolost predistorija sadanjosti.[5] Ova ideja
fragmentarno predoena, radikalno se suprostavlja neto tradicionalnijim pogledima na
problem razvoja knjievnih pravaca, sklonih da avangardi otpiu svako pravo da se
smatra pravcem istorije knjievnosti, ve samo duhom, klimom, strujom, modom.
Postoje i oni teoretiari za koje je avangardno zapravo princip smene knjievnih epoha
po modelu: staro-novo ili klasino-romantino. To bi znailo da ona nipoto nije
karakteristina pojava ranog XX veka, ve opte naelo istorije knjievnosti, graene na
principu kontrasta: neto se usporava, rui, smenjuje, da bi se neto drugo moglo
proglasiti modernim. Moderno je novo i nuno privremeno, jer sve stari i
konvencionalizuje se.

Gotovo da sve avangardne poetike, sastavljene u obliku manifesta, polaze od nekih
zajednikih, optih naela. Jedno od njih proglaava radikalni antitradicionalizam.
Prolost se osporava na sve naine, a paseistiko najsramnije je odreenje koje postoji.
Ovakva logika, prema kojoj sve prolo apsolutno i bezkompromisno bezvredno,
funcionie i dosledno se sprovodi kroz sva strujanja ranog XX veka.

Drugo veliko otkrie avangarde jeste revolucija. Ona se uzdie do temeljnog naela, tako
da se subverzivno delovanje afirmie kroz konstruktivan poetodavni uinak. Godine
1947, Cara je zapisao: Izvan ideoloke revolucionarne tradicije, kod pesnika postoji
jedna specifino poetska revolucionarna tradicija. Njegovo naslednik, Andre Breton
slino zapaa: Da je jedino pobuna stvaralaka, i zato smatramo da su svi razlozi za
pobunu dovoljni. Stav dadaista i nadrealista sustie se u ideji da pobuna nuno
prethodi pesmi, i da je destruktivna sila ona iz koje se sve poetsko raa. Ovo
opterevolucionarno naelo primenjuje se na sve pojedinane slojeve umetnikog dela.
Tako se na primer, revolucija u oblasti jezika vodi u ime njegove sutinske podvojenosti.
Utvruje se razlika izmeu jezika koji slui konvencionalnoj komunikaciji i pesnikog
jezika. Tradicionalni, devijantni jezik koji se eli ukinuti, odraava drutvo koje treba
sruiti i zato, treba da ustupi mesto poetskijem od sebe, jeziku koji je plod integralne
revolucije. Pesnii jezik vie nemora da prenosi uobiajene sadraje i misli, ve
konkretnu stvarnost rei, koja se otkriva kao spontano poetska.[6] A.Breton veoma
precizno razlikuje jezik istine i jezik stvaranja. Dadaizam, neto radikalniji, zagovara
unitenje istroenog jezika, da bi iz njegovog praha nastao novi, punoznaan jezik.
Borba protiv okotalog govora rezultirae uvoenjem institucije
eksperimentalnog antijezika, koji je izvan logike, sintakse i semantike. Ono to se ini
najhermatinijim, ak besmislenim, u delima avangardnih umetnika, zapravo je izraz
dosledne primene naela antijezika ili, kako je smatrao Cara, nunog osloboenja od
jezika u opte.

Upadljiva je i tenja ka razaranju hijerarhijskog poretka umetnosti. Nestaju granice
anrova i vrsta; nastaje spona arhitekture, vajarstva, poezije i likovnih umetnosti,
stvaraju se vizuelne simfonije i knjievni kolai. Razlikovanje visoke i niske kulture
ukida se zarad to prisnijeg odnosa sa publikom. Ona postaje nuni element, katalizator
recepcije, bez ijeg aktivnog prisustva stvaralaki proces vie nebi bio mogu. Avangarda
ukida pojam originalnog, neponovljivog dela i zamenjuje ga serijskom proizvodnjom,
prednost daje knjievnim pokretima, a ne pojedinim stvaraocima, te sredite
interesovanja pomera od individue ka celini, tendenciji i optem utisku. Popularie se
pojam dela kao otvorene forme, gde umetnost postaje kombinatorika igra za narodne
mase. Otuda nepredvidivost, spontanost i ok.Vaenje poeme iz eira, automatski
diktat, slobodna asocijativnost i sl, dadaistike su i nadrealistike primene ovog
ekperimentalnog naela.


Na kraju, avangarda eli da porekne umetnost samu, ona eli da postane proglas,
tehnika, industrija ili da se makar preobrazi u sredstvo naunog istraivanja. Delo eli
da postane maina, a umetnik-konstruktor. Celokupna ontologija umetnikog proizvoda
drastino se menja, ono prestaje da sabira panju i povlai se u korist sopstvene
intencije, duevnog stanja kojim je stvoreno.

U zamislima avangarde znatni su elementi utopije, i uravo je ta kolebljivost
elje da se neto uini i nemogunosti da se eljeno dogodi, ilustrator
specifina energija duha l`avant-garde.
Posle 1935. dolazi do osetnog smirenja i prestanka napetosti u veini
evropskih knjievnosti. Nakon godina istraivanja i egzibicionizma, pisci se
okreu harmoninijoj umetnosti.
Grupa se raspala: to je jedan od moguih raspada avangardi. Jer i one, kao i
sve ljudske grupe opstaju samo ako ima harmoniju i strogog jedinstva.
Jedinstva, koje ne moe dugo da se odri ... Pored toga, za raspad postoji i
objektivniji razlog od ove sektake istote: da se ivi odvojeno, ispunjeno
sopstvenim stilom i tako odjednom oslobodi pometnje koje su uneli neeljeni
elementi koji se, neizbeno prikljuuju svakoj grupi u modi.[7]

***********

Avangarda u svoj sovojoj irini i kvalitetima,
nikada nije bila kola niti propisan nain
pisanja.[8]

Romantizam je bio prva kulturno-umetnika manifestacija koju se niko vie ne bi usudio
da nazove kolom. Ukoliko bi se prigovorilo da naziv romantizamprevazilazi granice
umetnosti i iri se u sve oblasti kulturnog i graanskog ivota, pomoglo bi tvrdnju da je
glavna osobina kojom odvajamo ono to je pokret od onoga to je kola, upravo
prelaenje okvira umetnosti. Pojam kole pretpostavlja uitelja i metod, kriterijum
tradicije i naelo autoriteta. kola je, pre svega, statina i klasina, dok je pokret
sutinski dinamian i romantian. I dok kola pretpostavlja uenike posveene
odreenom projektu, dotle sledbenici pokreta uvek rade za cilj koji je imanentan samom
pokretu. kola kulturu vidi kao riznicu izvan koje se ne traga; za pokret, ona je sredite
aktivnosti i energije.
Pokret nastaje da bi konkretizovao i opredmetio neku udnju. esto se, meutim
dogaa, da nastane radi samoga sebe, radi iste elje za akcijom i avanturizmom. Ta se
osobina avangardnih pravaca naziva aktivizmom.
Bezrazloan pokret nije uobiajen tip pokreta, ili bar ne tako est kao onaj, osnovan da,
bar delimino podstie protiv nekoga ili neega. To moe biti tradicija, autoriteti, ali
najee, taj neko je kolektivna individua zvana publika. Kad god se i gde god pjavi duh
opozicije, on otkriva stalnu tendenciju karakteristinu za strujanje ranog XX veka,
sklonost ka antagonizmu.
udnja za akcijom radi same akcije, dinamizam inherentan samo ideji pokreta, moe
da se udalji van take koju bi kontrolisala bilo koja konvencija ili skrupula. Takav stav
pronalazi radost ne samo u opijenosti pokretom, ve i u samom inu ruenja barijera,
dizanja prepreka, razaranje svega to mu stoji na putu. Tako izgraen stav moe se
definisati kao vrsta transcedentalnog antagonizma i ne moemo mu dati bolje ime
do nihilizam.[9]
etvrta osobina pokreta, prema Pooliju, jeste agonizam-ukidanje obzira prema tuim
stradanjima i gubicima u kojem se ak ignoriu sopstvene katastrofe i porazi. Samo
razaranje se ak doekuje i prihvata kao tajanstvena rtva za uspeh buduih pokreta.
Od navedenih osobina aktivizam, antagonizam, nihilizam, agonizam prve su dve
olienje avangardne ideologije po tome to uspostavljaju metode i ciljeve akcije. Sa
druge strane, apsolutna iracionalnost druga dva momenta, nezamisliva bez dimenzije
vremena, omoguavaju dijalektiku pokreta.
Aktivistiki momenat najmanje je vaan. Ovaj izraz prvi je upotrebio Kurt Hiler da bi
definisao formalne tendencije u okviru nemakog ekspresionizma. Avangadni duh
vlastiti aktivizam upravlja na osvajanje i istraivanje nepoznate oblasti iskustva,
naroito u vreme futurizma.
Antagonizam, najoigledniji stav avangarde, upravljen je prema publici i
prema tradiciji. Ova dva antagonizma, samo su komplementarni oblici iste opozicije
istorijskom poretku. Anarhistiko stanje duha, najradikalnije ospoljeno u delovanju
DADA, predtavlja revolt protiv drutva u najirem smislu. Sa druge strane, ono
predstavlja solidarnost unutar istog drutva u ogranienom smislu rei, tj.unutar
zajednice opozicionara i buntovnika. Boemski duh i psihologija umetnike sredine
izazivaju sve manifestacije antagonizma prema publici, jer se avangardna etika, ukoliko
pretpostavimo da postoji, sastoji u potpunom razaranju konvencionalnog modela
ponaanja.
Antipassatisimo, odnosno, dole-sa-prolou, drugi je naziv za italijanski futurizam, ali
i osobine zajednika avangardizmu uopte. Otkriva se u ubeenju da je sva prethodna
umetnost bez vrednosti i kao takva nepotrebna. Interesantno je, meutim, ukazati na
protivrenost zahtevanu kolizije sa prolou, jer uporedo sa hazardnim ide i
konstruktivni element. Panju su uglavnom usmerili na negroidnu skulpturu i umetnost
uroenika, praistorijske crtee i pretkolumbovsku umetnost Indijanaca. Apsorbcija i
naklonjenost ovim arhainim umetnikim formama, ne protivrei optoj opoziciji prema
prolosti, ve simultano postoje. Starudija poezije imala je velikog udela u mojoj
alhemiji rei. - Artur Rembo.
Koliko god bila buntovna u svom optem sklopu, avangarda podlee nizu konvencija.
Ona i nije nita drugo do sistem kanona. Njeno izbegavanje pravila svake vrste, pojava je
toliko esta, gotovo neizostavna da i sam postaje norma.
Sutina nihilizma jeste u izazivanju reakcije putem akcije u destruktivnom radu. Nema
avangarde koja bar u izvesnoj meri nepokazuje ovu osobinu, ali je vrlo verovatno, da je
jedino u dadaizmu delovala kao primarni, ak i jedini psiholoki uslov. Nihilizam dade
nije specifino knjievni ili estetiki stav, on je radikalan i totalitaran, integralan i
metafizian. Avangardni nihilizam nije bio iscrpen u dadaizmu. Kao to je delimino
nasleee futurizma, tako prelazi u nadrealizam i opstaje do danas.
Agonizam se, u epohi kojom dominira anksioznost, manifestuje kao nuna posledica
takvog stanja. Agonizam znai napetost, tenziju, hiperbolisanu stvarnost i luk napet
prema nemoguem.[10]



2.Dadaizam

Da bi se razumelo kako je nastao dadaizam,
valja zamisliti, sa jedne strane duhovno stanje,
skupine mladih ljudi koji su se nali u nekoj
vrsti zatvora, kakav je bila vajcarska u vreme
Prvog svetskog rata i sa druge strane,
intelektualnu razinu umetnosti i knjievnosti u
to doba. Dakako, ratu je mora doi kraj, a posle
smo videli i druge. No, oko 1916 17, inilo se
da rat nikada nee prestati. Tristan Cara

Nesumnjivo je da su istorijske prilike pruile dadaizmu opravdan razlog da se pojavi. Na
estetikom planu javlja se nakon futurizma, kao pokret bogatiji manifestima,
postupcima i izazovoma. ini se da je cilj DADA bio da stvore jednu ogromnu
mistiifkaciju, koja bi se sluila modernim sredstvima reklame, u korist pokreta ije su
tenje bile u potpunosti negativne. Rat je potvrdio ubeenje da je opsesiva
tehnologizacija Zapada, rezultirala destruktivnom megalomanijom. Ekpanzija mita o
progresu, podsatkla je dadaistiku namenu da ivot identifikuju sa trenutnou i
prlaznou; ambicija da se stvore trajna, izdrljiva, klasina dela za potomstvo, zamire.
Razoraenje posledicama koje donosi Prvi svetski rat osim to je motivisalo nastanak
grupe pobunjenika upotpunosti je odredilo njenu orijentaciju, usmerenu protiv svih
ustolienja u kulturnom, politikom i javnom ivotu.


U periodu od 1915 1923, mnogi su evropski i vanevropski gradovi bili istovremeno
sredita dadaistike aktivnosti. Odabir programskih prioriteta donet je u ime aktivnosti
Marsela Diana i Fransisa Pikabije u Njujorku, 1915. Njihov zajedniki ukus
za destruktivne paradokse i blasfemije protiv usvojenih manira prolosti, ironijukao
pozadinu Dianovih Readymades, frigidni humor ikojim se ukida svako oduhovljenje
i besumuan sistematski skepticizam, postali su differentia specificadadaistikog duha.
Pokret se odlikuje maginom fuzijom ideja i linosti; izvetaj i svedoanstva o
uesnicima protivreni su i konfliktni, tako da verovatno nikada neemo saznati koji
zaista meu Carom, Balom i Hilzenbekom otkrio re DADA, prvi put tampani u sklopu
jedinstvenog broja Hugo Balove revije Kabare Volte, juna 1916.godine. Naziv je u
ovom sluaju veoma znaajan jer njegova problematina semantika ukazuje na prirodu
pokreta koji predstavlja. DADA NE ZNAI NITA, pisao je Cara, istiui ovu
kategorinu definiciju velikim slovima i nastavljao: Kru crnci nazivaju DADOM rep
svete krave. Vedro i majka su u nekim delovima Italije DADA. Drveni konji, dojilje,
dvostruka afirmacija na ruskom i rumunskom: DADA. Drugo objanjenje geneze imena
dao je neto kasnije: Sluajno sam naiao na to ime razdvajajui noem spojene
stranice Petit Laroussa; proitao sam potom prvi red koji sam ugledao: DADA. Na
drugom mestu navodi datum toga otkria: 8.februar 1916., kafe Terasa, Cirih. Dalje:
DADA je roena u cirikom kabareu Volter, 1916, iz elje za nezavisnou, iz
nepoverenja prema zajednici. Nai pripadnici zadravaju svoju slobodu. Nepriznajemo
nikakvu teoriju.

Dada se ne moe identifikovati ni sa jednom osobom, takom gledita ili stilom, niti je
ikada stekla jedinstven, koherentan program. Dadaistiki pokret broj 391 predsednik i
svako drugi moe bez ikakvog truda da postane predsednik.[11] U fokusu pokreta
istican je kontinuitet promene, nikada kao tokom ratnih godina u vajcarskoj.

Heterogena cirika zajednica iseljenika, dezertera, pacifista i revolucionara, izrasla je u
grupu koja je nastupala pod ironinim nazivom Kabare Volter i organizovala izlobe
u galeriji DADA. Umetnost, samouslovno uzeta, jer dadaizam je nastojao da bude anti-
umetnost i anti-knjievnost, posluila je samo kao nain izraavanja protesta. Ovim se
naroito odlikuje prva faza pokreta, od 1916 18, koja se moe vezati za spomenuti
kabare. Zaprepaeni ratnim grozotama mladi umetnici nisu mogli da shvate da je taj
krvavi komar proizvod istog sveta, istog naina miljenja i oseanja kao lepa umetnost,
logika i moral. To im je izgledalo kao udovina, neprihvatljina hopokrizija. Dadaizam je
bio tretman pomou oka, udarac protiv svega to je postojalo. Trebalo je unititi sve, da
bi se od elemenata sruene kulture konstituisao novi svet. Njihovi programi i izvedbe
kabarea Volter izazivali su ekstatina oduevljenja, negodovanja i javne nerede.



Unutar internacionalne grupe cirike dade, jedina vajcarkinja bila je Sofi Tauber,
supruga alzakog pesnika i slikara Hansa Arpa. Tristan Cara i Marsel Janko, bili su
Rumuni, Valter Semer, Austrijanac, Marsec Soldki, Ukrainac, dok su ostale figure poput
Bala, njegove supruge Emi Henings, Hilzenbeka i Hansa Riftera, bili Nemci.

Tokom prve dve godine delovanja pokreta, njegov konceptualni promoter bio je Hugo
Bal. Njegov je asopis Die Flucht Aus Der Zeit (Bekstvo van vremena) iz 1927.godine,
otkrio ozbiljnu nameru iza nasilnih provokacija, primitivnog plesa i kakofonija, koje su
bile konstituenti dadaistikih veeri. Skandal i subverzije oliavale su duboko moralni
interes za poveanjem primalne istote.

Postoji tendencija da se dadaizmu porekne svako postojanje: nije bio ni organizacija, ni
umetnika kola, niti se predstavljao odreenim naelima. Ono to je ujedinjavalo grupe
koje su, izmeu 1916 23, postojale due ili krae u Cirihu, Berlinu, Kolonju, Hanover,
Parizu, Njujorku, u Italiji, Holandiji, paniji i SAD-u, bila je DADA, njihovo zajedniki
ratniki pokli protiv vremena u kome su iveli.

Svaki proizvod odvratnosti sposoban da bude poricanje porodice jeste DADA; protest
itavog bia u unutranjoj akciji: DADA; upoznavanje svih sredstava do sada odbaenih
zbog stidljivog seksa, prigodnih kompromisa i pristojnosti: DADA; ukidanje logike, igra
nemonih u stvaranju: DADA; ukidanje svake hijerarhije i drutvene razlike koje su zbog
vrednosti ustanovile nae udvorice: DADA; svaki predmet, svi predmeti, oseanja i
mrakovi, prikaze i taan presek paralelnih linija su sredstva za bitku: DADA; ukidanje
pamenja: DADA; ukidanje arheologije: DADA; ukidanje poroka: DADA; ukidanje
budunosti: DADA; potpuno i savreno verovanje u svakog boga roeno neposredno, iz
samoniklosti: DADA ... Sloboda: DADA DADA DADA, urlik zgrenih tuga,
isprepletenosti sastavljene od suprotnosti i svih protivreja, groteski, nedoslednosti:
IVOT.[12]



Proglaavati potpuni besmisao bilo je njihove oruje protiv smisla koji su drugi
pokuavali da adju ratu. Teili su unitenju svih vrednosti, ismevanju domovine, religije,
morala i asti, oskvrnuu drutvenih ideala. Istovremeno, dadaizam se borio i protiv
epigona i protiv onih umetnika koji su, bez obzira na okolnosti, nastojali da proizvode
otmenu i lepu umetnost iz prolosti, koja je svojim sjajem trebala da prikrije zloine
sadanjice. Dada je bila protest protiv obiaja i lanih doktrina, protiv nagrienih fasada
kulture, protiv pseudo-patriotskog interesa.

Dadaizam nije bio kola nove umetnosti ve specifian oblik opozicije umetnika-
pesnika, slikara, vajara, muziara-protiv drutveno-politikog solipsizma.
Kroz oki apsurd nastojali su da povrate zdrav odnos sa stvarnou, kao to je Hugo Bal
u Bekstvu van vremena zapisao: Na kabare je gest. Svaka re izgovorena ili ispevana
u njemu izraava bar jednu stvar: ovo nedostojno vreme nije uspelo da nas ubedi da
treba da ga potujemo.

Potiui iz preteno graanske sredine ti su umetnici bili iz estetskih ili etikih razloga u
opoziciji prema sadraju i formi preavangardne umetnosti. Posledica tog sukoba bila je
potraga za novim, prikladnijim nainima predstavljanja novih sadraja.

U Njujorku se dadaistike sklonosti javljaju istovremeno kada i u Cirihu. Po zavretku
rata, 1918, dada se rairila po Nemakoj (Berlin, Kolonj, Hanover) i Parizu, zatim
osvojila Italiju i Holandiju, dobijajui najrazliitija oblija.

Dadaizam u Berlin prenosi fonetski pesnik Riard Hilzenbek. Nemaka je prestonica
bila brzo inficirana nakon to je objavio svoj dadaistiki manifest, aprila 1918.
Uspostavljen je klub Dada koji je, pored ostalih, okupljao Raula Hauzmana, Dorda
Grosa i Dona Hartfilda, koji su zajedniki razvili tehniku fotomontae i pretvorili je u
subverzivni instrument. Berlinski su dadaisti u neprekidnom sukobu sa
ekspresionistima, koje osuuju zbog malograantine i tipino germanske sklonosti za
romantinu duu. Akcija, neverovatno nasilna i politina, bila je specifikum nemake
dade. Hilzenbek njen osniva, izjavljuje: Dada je nemaki oblik boljevizma. Mada je
takva kvalifikacija preterana, injenica je da dadaizam na ovom tlu ima izrazito politiki
i socijalni karakter, za razliku od ostalih, iji su se programi u sve veoj meri ticali
iskljuivo umetnosti. Nakon niza predavanja u ehoslovakoj, praenih
internacionalnom izlobom Dada, jun 1920, berlinski ogranak pokreta poeo je svoje
opadanje.

Godine 1919 i 1920, inspirisan Maksom Ernstom, Bargeldom i Arpom, dadaizam je u
Kolonju uivao svoje kratko ali brilijantno postojanje. Ovde su umetnici odbili da
pesniko otkrie rtvuju zahtevima propagande, ali su insistirali, kao to e i kasnije
uiniti i nadrealisti, na sjedinjenju spoljanjeg delovanja i unutranje slobode, kao
neophodni premisi revolucionarnog pokreta. Najoriginalniji doprinos predstavlajli su
tzv. fatagages uznemirujui kolai, pravljeni kolektivno ili anonimno.

Na tlu Nemake, pokret se najdue zadrao u Hanoveru, najvema zato to je bio
projekat jednog oveka, slikara i pesnika, Kurta vitersa, slobodnog umetnika bez
ikakvog politikog angamana. viters promovie novi pokret Mertz (Merc). Naziv
potie od rei ComMertzbank (Komercijalna banka). Tvorac je ironino-sentimentalno
Mertz poem Ana Blum iz 1919, sastavljenu od novinskih iseaka, reklamnih
dinglova, farza pop-pesama, narodnih izreka i niza trivijalnih, odbaenih predmeta.

Dadaizam, za razliku od drugih avangardnih pravaca, ne dolazi ni do kakvih konanih
istina. Sudei po manifestima, imamo utisak snanog i islkjuivo nihilistikog
delocvanja pokreta, kome se na empirijskom planu, suprostavljaju umetnika dela, i
relativizuju, ako ne i demantuju, taj destruktivizam. Teorijsko odricanej od umetnosti,
paradoksalno, podstie kreativnost. Primeran napor pokreta bio je upravljen na
stvaranej novog koncepta umetnika, a ne osobenog stila. Dadaisti su bez stida posuivali
ideje svojih prethodnika: kola iz kubizma, tamparske akrobacije iz futurizma,
neograniena upotrebu boja iz ekspresionizma, tehniku spontanosti od Kandinskog i
poetske pronalazke od Apolinere. Fonetska pesma, popularna meu dadama u
Nemakoj najveim je delom izvedena iz teorije Marinetija i nekih ekspresionista.
Funkcija ovih zvukovnih pesama razliito je razumevana: Bal je smatrao da u njima
treba videti ist jezik, osloboen semantike kontaminacije; viters, u svojoj Primal
Sonata iz 1932, bio je zainteresovan za plastine efekte koji se postiu rasporedom rei
na stranici. Kod tzv. simultanih pesama, teilo se ostvarenju iliuziji istovremenosti
tj.jednovremeno deavanje nekolicine stvari. Bile su spontane kreacije grupe i njihov je
konani oblik zavisio od izvedbe.

Svi su dadaisti, izuzev nekolicene iskljuivo slikara, pisali manifeste, ali je Cara,
neosporno, bio nenadmaan majstor toga anra. Manifest je saoptenje spoljanjem
svetu u kome nema niega osim namere da se otkrije sredstvo za trenutno izvlaenje
politikog, astronomskog, umetnikog, parlamentarnog, agronomskog sifilisa, kako je
smatrao.

Cara je u Rumuniji ostavio postsimbolistiku afektiranost ranih pesama i razvio
nekoherentni divlji jezik, osloboen logike i sintakse. Dok su manifesti futurista, dajui
znaaj agresiji, buci, izrugivanju, promovisali ono to, kao su smatrali, umetnost treba
da postane, Carini su teili totalnoj desakralizaciji umetnosti.Kontradikcija je bial
ivotodavni sok njegovog metoda, a tekstovi koje je pisao, klasian izraz dadaistikog
senzibiliteta. Cara je bio daleko svesniji od veine svojih saradnika, da DADA mora
ostati neuhvatljiva i nedokuiva, da bi zamrla onog asa kada bi poela da shvata sebe
ozbiljno i na ma koji nain fiksno.

Carin zakasneli dolazak u Pariz, januara 1920, pokrenuo je krajnji i najspektakularniji
vid pokreta. Njegove prve pariske pristalice bili su Andre Breton, Luj Aragon, Filip Supo,
koji su zajedno objavili modernistiki asopis Litterature. Grupa okupljena oko ovog
asopisa, bila je nukleus pokreta koji e 1924. dobiti nazivnadrealizam. asopis je za
ekskluzivne vrednosti proglaavao Remboa, Lotreamona, Apolinera i aria, zajedno sa
akom Vaeom. Ovaj poslednji je imao najvei uticaj na Bretona, koga je smatrao
velikim uzorom. Urednici Litterature organizovali su prvo dadaistiko vee za vreme
Salona nezavisnih, 5.februara 1920.godine.

Eksperimentalnost i improvizacija, tako karakteristini za ciriku dadu, rtvovani su na
ovom odnosu sa publikom, tanije napadom na nju. Nastupa faza dadaistikih skandala.
Od marta do juna bili su na vrhuncu, organizovali festivale i ureivali brojne asopise.
Osim tehnike kolaa, montae i foto-montae, dadaizam nije iznedrio nikakvu
revolucionarnu formu koja bi reprezentovala njihov program. Dada, meutim, poinje
meanje anrova koje e, potom, postati odlika moderne knjievnosti uopte.

U prolee 1919, mesecima pre nego je dada dola u Pariz, Breton i Supo vre niz
ekperimenata koristei se psihoanalitikom metodom automatskog pisanja, koje e puni
zamah dostii u nadrealizmu. U odprilike isto vreme, nastaje uverenje da su nae svesne
aktivnosti samo povrinske, bez naeg znanja, dirigovane i odreene nesvesnim
snagama koje ine potku naeg Ja. Ustanovljavaju, takoe, da u govoru nesvesnog rei
prestaju da izigravaju mentalne policajce i oslobaaju se za nove, aktivne misli. To je
znailo da puno poverenje moe biti ukazano govoru nesvesnog i jeziku uopte. Jer, iako
je na jednom nivou, kao drutvena institucija, jezik obeznaen i besmislen, na dubljim,
on je prirodni fenomen ekpresije itavog bia. Drei kljueve istinske motivacije naih
nesvesnih misli, poezija se, kako je definisao Breton u Prvom manifestu nadrealizma iz
1924, pridruuje nauci, kao najkrai put u razumevanju meu ljudima.

1921 godine, poto je prvi talas radoznalosti bio zadovoljen, Poinje dekadencija
pokreta. Jo neko vreme se organizuju spektakli i objavljuju asopisi. U eri festivala
poslednji je odraan jula 1923. Na njemu je skandal nadrastao sve zamislive granice,
zavrio tuom dadaista na pozornici i intervencijom policije. Teei neprestanoj negaciji,
pokret se, insistiranjem na vlastitim naelima, iscrpeo do definitivnog nestanka. Posle
1924.godine veina lanova okrenula se nadrealizmu u ijem su stvaranju uestvovali i
sami. Nadrealizam nije bio logina posledica ve pre odgovor na dadaizam: dadaista je
duboko pronikao u stvarnost i osudio je, a nadrealista, udubio u nesvesnu,
dozvoljavajui umetniku samo automatske radnje.

Nesumnjivo je da je dadaizam imao veliki uticaj na formiranje mnogobrojnih pravaca u
umetnikom izraavanju koji su nastali tokom XX veka. Performansi i hepeninzi, kao i
konceptualna umetnost, u velikoj meri oslanjaju se na iskustva dadaistikih buntovnika
sa poetka veka. Nadrealistiki automatizam, kao diktat nesvesnog, dadaistiki je
pronalazak. Uprkos svemu, taj uticaj je samo formalan, jer estetizam savremenih
umetnikih strujanja, osim u nainu izraavanja, nema drugih dodirnih taaka sa
intelektualnom i socijalnom revolucijom koja se odigrala tokom i po zavretku Prvog
svetskog rata.



3.Nadrealizam

Nadrealizam je roen iz pepela DADE T.Cara

Nadrealizam nije nastao kao konstruktivna verzija francuskog dadaizma, kako su neki
istoriari smatrali. Naprotiv, prema prirodi svoga porekla on je logini naslednik
domae tradicije ukorenjene u romantizmu, dok je dada uvezeni plod, kalemljen na
francuskom tlu, bezsumnji odgovoran za njegov postanak.

Zaeo se i formirao u Francuskoj u procesu prevazilaenja dadaizma, od strane pisaca
okupljenih oko asopisa Litterature (1919 24.), pod urednitvom Aragona, Bretona i
Supoa. Decembra 1924, asopis biva ugaen i zamenjen drugim, pod
nazivom Nadrealistika revolucija. Na simbolikom nivou smena ovih listova odgovara
i smeni pokreta dadaizam nestaje, nadrealizam postaje. Sam naziv potie od Apolinera
koji svoju dramu, Les Mamelles De Tiresias naziva nadrealistikom dramom (drame
surrealiste).

Nadrealizam je poput futurizma, ekspresionizma i dadaizma, nastao u otporu prema
dotadanjoj literaturi, kulturnom i naroito drutvenom ivotu. Od svih modernih
pokreta, nadrealizam je imao najnaglaeniju revolucionarnu crtu, naroito posle Drugog
nadrealistikog manifesta iz 1929, kada je programski asopisNadrealistika
revolucija preimenovan u Nadrealizam u slubi revolucije, 1930. Tada pokret u celini
staje na stranu Oktobarske revolucije i SSSR-a. Pokuali su saradnju sa komunistikom
knjievnom grupom i pranilali zajedniki asopis, koji je doiveo samo naslov La Guerre
Civile, jer to su vie nastojali da se na idejnom planu priblie, razlike su bile sve
nepremostivije. Dok su komunisti zahtevali slepo pokoravanje svojim principima i
metodama, nadrealisti su odbijali da odbace vlastite, i da umetnost podvrgnu utilitarnim
ciljevima propagande. No, proie nekoliko godina pre nego e Breton odluno ukazati
na apsolutnu nespojivost nadrealizma i politicizma. Ne odbacujui nunost revolucije,
odbio je da se odrekne umetnike slobode i da stvara umetnost koju su teoretiari
komunizma zvali socrealistikom.

Na taj je nain nadrealizam vie nego ijedan avangardni pravac, bio zasnovan na dvema
disparatnim tedencijama: destruktivnom revoltu i konstruktivnoj akciji, dok je kod
ostalih pokretam, naroito u sluaju dadaizma, ona prva osobina bila naglaenija, esto
i jedina.

Pokret je imao svoje prethodnike, svoje filozofske utemeljivae i glavne predstavnike.
Sami nadrealisti su kao svoje blie i dalje pretke navodili: anonimne tvorce
srednjevekovnih lakrdija, gotski roman XVIII veka, markiza De Sada, nemake
romantiare, Nervala, Bodler, Remboa, Lotreamona, Malarmea, Apolinera i drugi. Na
psiholoko filozofskom planu, osnovu njihovog shvatanja izvora poezije inila je
psihoanaliza Sigmunda Frojda, a kasnije, u vezi sa socijalizacijom nadrealizma, i Hegel i
Marks.

Antirealizam, antinaturalizam, negacija i apsolutno odbacivanje realnog kao materije
i osnove umetnosti neki su od premisa Bretonovog prvog manifesta, a nadrealizam
vien kao ist psihiki automatizam kojim se eli da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno
ili na ma koji drugi nain, pravo delovanje mili. Diktat misli u odsustvu svake kontrole
razuma, i lien estetskih ili moralnih preokupacija. On je nov, vanlogini nain
izraavanja, zasnovan na verovanju u viu realnost nadrealnost, asocijativnost i
nezainteresovanu igru misli.

Od trenutka kad budu podvrgli jednu metodinom ispitivanju, kad se sredstvima koja
treba tek utvrditi, uspe da prikae san u svojoj integralnosti, (a to pretpostavlja
disciplinu pamenje koje se protee na itave generacije; ...), kada se njegova krivulja
bude ocrtala sa neuporedivom pravilnou i opirnuu, moemo oekivati da e tajne
koje i nisu tajne, ustupiti mesto velikoj TAJNI. Ja verujem u budue razreenje tih dvaju
stanja, prividno toliko protivrenih, stanja sna i jave, u neku vrstu apsolutne stvarnosti,
nadrealnosti, ako se tako moe rei.[13]

Breton smatra da se java konstituie na tlu snovidnog i podsvesnog, te da je san prostor
stvarnosti u kome je sve dozvoljeno i neogranieno. Nadrealistika poetika, dalje,
ukida kontradiktornost jer snovi nemaju granice i pravila kojima se dogaaji
podvrgavaju. Do nejasnoa dolazimo samo sopstvenim pogrekom, ukoliko zakonima
logikog sveta tumaimo podruja sna.

Smatrali su da bi svet prestao da bude konglomerat razliitih nepovezanih fragmenata,
kroz aktivnost restimulisane, asocijativne moi uma. To bi znailo obnovu moi koje
smo posedovaki pre nego nas je civilizacijski materijalizam, uinio slabim; moi koja jo
jedino deca, primitivna plemena i mentalno oboleli, mogu da prizovu u punoj potenciji.
Umesto logikih analiza neadekvatno dokazanih, nadrealisti su predlagali analogisko
miljenje, koje bi omoguilo rekapitulaciju iskustva na novi, emotivno intuitivni nain.
Verovali su da poetske analogije imaju snagu da otkriju princioe identiteta izmeu
ljudskog uma i Univerzuma, te stoga, i ljudsku predstavu o sopstvenom poloaju u svetu.
Breton je smatrao da je duh neverovatno sposoban da uhvati najfiniju vezu koja postoji
izmeu dva objekta sluajno uzeta i pesnici znaju da oni uvek mogu bez straha ili osude,
rei da je jedna stvar kao i druga: jedina hijerarhija koja se moe uspostaviti za pesnike,
zasniva se na tome koji je od njih najizvrniji u potovanju ovog zahteva. Reverdijeva
misao da e slika biti utoliko jaa i imati vie emotivmne i poetske stvarnosti, ukoliko
udaljeniji i verniji budu odrazi dveju zblienih realnosti, odluno je uticala na Bretona.

Nadrealizam predstavlja jednu dejstvujuu, aktivnu konfrontaciju, jednu parajuu
koordinaciju izvesnih prekretnikih doktrina i metoda, i izvesnih pojedinanih negacija i
zahteva jednog potpunog i bespovratnog izraavanja. Ta koordinacija nije pomirljivo
sabiranje karakteristika ili traenje jedne utapkane jednaine za svakog i ni za kog, ve je
jedno dramatino suoavanje i, u tom dijalektikom proimanju suprotnosti, .., jedno
konano iscrpljivanje i pregorevanje svega to se ne uljebljuje u neumoljivi mehanizam
konkretnog i univerzalnog postojanja.[14]

Do prvog raskola unutar pokreta dolo je kada je Pier Navil, jedan od
direktora Nadrealistike revolucije u treem broju ovog asopisa izneo primedbu da je
nemogue stvoriti likovni izraz misaonog automatizma. Nezadovoljan ovakvom skepsom
Breton raskida saradnju i preuzima voenje asopisa u kojem poinje da, sve vie,
objavljuje istraivanja o Nadrealizmu i slikarstvu.

Novi sukob biva uslovljen pokuajem da se na iskustveni plan prenese idejna
revolucionarnost, nakon manifesta pod naslovom Revolucija pre svega i uvek iz
1925.godine.

Primetno osipanje pokreta nadoknauje se novim, znaajnim sledbenicima, poput
Salvadora Dalija i Luisa Bunjuela. Suprotsavljajui se racionalizmu i funkcionalizmu,
Dali pokree talas obnove mondenog Jugendstila, tako da se pojavljuju predmeti sa
simbolinom funkcijom, zasnovanim na predstavama koje su proizvod nesvesnih
postupaka. Na jednoj doslednoj nadrealistikoj slici nije vano slikarsko reenje, koliko
psiholoki dokument. Iako ideja neposrednog prenoenja snova na platnu nije mogla
biti dosledno sprovedena u praksi, jer je izvestan stepen kontrole neizbean,
nadrealizam je ipak dao podstreka za nekoliko novih tehnika za traenje i korienje
sluajnih efekata FROTA, DEKALKOMANIJU I KOLA, koji preuzimaju od
dadaista. Obe su tehnike po svojoj prirodi ambivalentne, jer se svojim materijalnim
delom jaaju realizam, dok celokupnim utiskom, stoje na tlu iracionalnog.

Filmska umetnost je bila pogodan medijum za oslobaanje nadrealnog, povratak na
magiju sna i nesvesne artikulacione forme due. Njegova sposobnost da uspostavlja
onirine asocijacije fascinirala je nadrealiste. Pesnici kao Antonen Arto, Robert Desnos i
Filip Supo saraivali su kao pisci, scenaristi, ak glumci. Prvi nadrealistiki film koljka
i svetenik snimljen je 1927, po scenariju Artoa. Bunjuelovi filmovi oznaavaju
zavretak filmske avangardne ere.

Nadrealistike drame variraju u stepenu artikulisanosti, pa, prema tome, i u stepenu
svoje teatralnosti, poto je drama suma iskustava i oseajnosti koja posredstvom
pozorinih sredstava postaje dostupna gledaocu, pretvarajui se direktno ili indirektno u
sumu gledaoevih iskustava i oseanja. Niz nadrealistikih drama, meutim, sliniji je
dadaistikom nihilizmu nego nadrealistikom poetizmu nesvesnog.

Poetkom tridesetih godina nadrealizam prodire u druge zemlje. Formiraju se grupe
koje organizuju izlobe, svakodnevne sastanke i nastupe reakcionarnih pozorita, u
Londonu, Pragu, Beogradu, Tokiju, Kopenhagenu, .. Krajem meuratnog perioda
nadrealizam dostie pun zamah. Simboliki vrhunac bila je meunarodna izloba grupe,
1938, na kojoj su izlagali umetnici, predstavnici etrdeste zemalja. Ista godina oznaava
i epilog prvog perioda u razvoju pokreta.

Nadrealizam e ostaviti dubokog traga na duh francuske knjievnosti i nastaviti da ivi
posle Drugog svetskog rata, formalno i kao grupa, ali najvie kao knjievni stil koji je
nekim svojim prosedejima uao u osnove moderne knjievnosti, naroito moderne
lirike.

***********
Klasino razdobllje ortodoksne avangarde traje u rasponu od poetka veka do kraja
dvadestih godina. Oko 1930. njen zamah se usporava i poprima oblike daleko od njene
sutine. U Zapadnoj Evropi, oko 1935, ostala su jo samo neznatne grupe koje sebe
nazivaju avangardnim, a postupci itavog pokreta, njegovi rezultati, izraajna sredstva i
umetnike forme, postepeno se tradicionalizuju. Nadrealizam je jedini pokret koji
preivljava i tee kontinuirano. Njegov opstanak, dodue, praen je brojnim unutranjim
potresima. Pristalice su se menjale, a definitivno odvajanje nadrealizma od komunizma,
redukovalo je njegove redove.

Posle Drugog svetskog rata u gotovo itavoj Evropi avangarda je prestala da postoji.
Nadrealizam se utiao, ali, manje ili vie posredno, nastavio da tinja u mnogim
zemljama, gde mu je uticaj bio osetan sve do sedamdesetih.