Anselm Jappe

Koga kriviti?
10.09.2011.
2
Ovoga puta svi komentatori se slau: ono to se trenutno deava nije samo privremeno
regulisanje nansijskog trita. Procenjuje se da je kriza sa kojom se suoavamo najgora
kriza od kraja Drugog svetskog rata, ili od 1929. Ali ko je kriv i kako se moe prevazii?
Odgovor je gotovo uvek isti: realna ekonomija je zdrava; svetska ekonomija je ugroena
ludakim mehanizmima nansijskog sistema koji je potpuno van kontrole. Najlaki, ali
takoe i najraireniji odgovor pripisuje svu odgovornost pohlepi spekulantske bagre
koja se kockala sa tuim novcem kao da je u kazinu. Meutim, ova smicalica kojom se
tajna kapitalistike ekonomije (kada ona ne funkcionie kako treba) svodi na scenario zle
zavere, ima dugu i opasnu istoriju. Potraga za rtvenim jarcima, za jevrejskim bankarima
ili drugim krivcima koji bi posluili kao mete gneva potenog naroda, radnika i malih
tedia, bila bi najgore mogue reenje.
Poreenje loeg, predatorskog i razuzdanog anglo-saksonskog kapitalizma sa do-
brim i odgovornijim kontinentalnim kapitalizmom, takoe nije pravo reenje. Tokom
poslednjih nekoliko nedelja smo videli da se oni razlikuju samo u sitnim detaljima. Svi
koji zahtevaju od ATTAC-a do Sarkozija vie regulacija nansijskih trita, ludilo na
berzama precipiraju samo kao eksces ili kao tumor inae zdravog organizma.
Ali ta ako nansijalizacija ne samo da nije upropastila realnu ekonomiju, nego joj
pomogla da izdri due od isteka roka trajanja? ta ako je udahnula ivot telu na samrti?
Zato smo tako uvereni da kapitalizam ne podlee ciklusu roenja, rasta i smrti? Da unutar
sebe ne sadri ogranienja za razvoj, ogranienja koja se ne nalaze samo u postojanju
otvorenog neprijatelja (proleterijata, potlaenih ljudi) ili u pranjenju prirodnih resursa?
Ovih dana je citiranje Karla Marksa ponovo postalo moderno. Ali nemaki lozof nije
priao samo o klasnoj borbi. On je takoe i predvideo mogunost da e kapitalistika
maina jednoga dana prestati da radi sama zbog iznemoglosti sopstvne dinamike. Zato?
Kapitalistika proizvodnja robe, od samog svog poetka, sadri unutar sebe kontradikciju,
pravu tempiranu bombu ugraenu u svoju strukturu. Kapital se moe samo napraviti da
bude plodan, dakle biti akumuliran, ekspoatacijom radne snage. Ali da bi radnik stvorio
prot za svog poslodavca mora biti opremljen neophodnim alatom, a danas to podrazumeva
najsavremenije tehnologije. Ovo se svodi na stalnu trku iznuenu konkurencijom za
najnovijim tehnologijama. U svakom koraku pobeuje poslodavac koji prvi usvoji najnovije
tehnologije jer tako njegovi radnici proizvode vie nego oni koji ne koriste ove nove alatke.
Ali sistem kao celina gubi jer tehnologija progresivno zamenjuje ljudski rad. Usled toga
vrednost robe sadri stalno opadajui udeo ljudskog rada koji je pak jedini izvor vika
vrednosti , pa tako i prota. Razvoj tehnologije smanjuje prot sistema kao celine. Tokom
poslednjih 150 godina irenje robne proizvodnje na globalnom nivou bilo je u stanju da
nadoknadi tendenciju pada vrednosti robe.
Od 1970-ih, ovaj mehanizam koji nije bio nita drugo do srljanje unapred je doao
do zastoja. Paradoksalno, porast produktivnosti potekao iz upotrebe mikroelektronike je
gurnuo kapitalizam u krizu. Da bi rad nekolicine preostalih radnika bio u skladu sa stan-
dardima produktivnosti na svetskom tritu, bilo je neophodno jo gigantskih investicija.
Realna akumulacija kapitala je dospela u opasnosti da se zaustavi. To je bio momenat kada
je ktivni kapital, kako ga je Marks nazvao, doao u prvi plan. Suspenzija konvertibilnosti
dolara u zlato, 1971. eliminisala je poslednju sigurnosnu meru, poslednju vezu izmeu
nansija i realne akumulacije. Kredit nije nita drugo do predvianje oekivanih buduih
prota. Ali kada je proizvodnja vrednosti, a samim tim i vika vrednosti, stagnirala u
realnoj ekonomiji (to nema nikakve veze sa stagnacijom koja je u vezi sa proizvodnjom
stvari: kapitalizam funkcionie na osnovu proizvodnje vika vrednosti, a ne na osnovu
prizvodnje proizvoda upotrebne vrednosti), jedina stvar koja sada dozvoljava vlasnicima
3
kapitala da pribave prot koji je bilo nemogue pribaviti u realnoj ekonomiji, su nansije.
Uspon neoliberalizma nakon 1980. nije bio zlokoban manevar od strane najpohlepnijih
kapitalista, niti je to bio coup detat isceniran uz pomo nekoliko samouverenih politiara,
kao to bi neki sa radikalne levice hteli da nas ubede (oni sada moraju doneti odluku:
ili da uznapreduju do direktne kritike kapitalizma, ak i ako taj kapitalizam ne otkriva
svoju privrenost neoliberalizmu; ili da uestvuju u upravljanju novim oblikom kapitalizma
koji bi ukljuivao neke od kritika usmerenih protiv njegovih ekscesa). Naprotiv, neoli-
beralizam je bio jedini mogui nain da se jo malo produi ivot kapitalistikog sistema,
sistema ije osnove niko nikada nije ozbiljno propitivao, ni desnica, ni levica. Zahvaljujui
kreditima, mnoge rme i pojedinci uspevaju da ouvaju iluziju prosperiteta jo malo due.
Sada je i ovaj podupira slomljen. Povratak na kejnzijanizam, koji su u odreenoj meri
predlagale sve strane, bie u potpunosti nemogu: u rukama drave nema vie dovoljno
realnog novca. Za trenutak su pretpostavljeni uspeli da odloe propast svog sistema
tako to su dodali jo jednu nulu nepostojanim brojevima ispisanim na njihovim ekranima,
sa kojom se zapravo nita ne poklapa. Zajmovi koji su nedavno odobreni da bi spasli berzu
su deset puta vei od gubitaka koji su pre deset godina uzdrmali trite realna proizvodnja
meutim (BDP, naprimer) se poveala za otprilike 20-30%! Ovaj ekonomski rast nema
realnu osnovu, nego je nastao pravljenjem nansijskih balonia. Ali kada se ovi balonii
rasprsnu, nee biti bezbednog prizemljavanja nakon kojeg sve moe da krene ispoetka.
Moda nee biti crnog utorka kao onog 1929. ili sudnjeg dana. Ali postoje dobri
razlozi da verujemo da prolazimo kroz kraj jedne duge istorijske epohe. Epohe u kojoj
proizvodne aktivnosti i njeni proizvodi nisu koriteni da bi zadovoljili potrebe, nego da
bi odrali neprekidni ciklus rada koji valorizuje kapital i kapitala koji zapoljava rad.
Roba i rad, novac i vladini propisi, konkurencija i trite: posle nansijske krize koja se
pojaanog intenziteta neprestano vraala u poslednjih 20 godina, tu se preplie kriza svih
ovih kategorija. Kategorija koje, dobro je da se podsetimo, nisu uvek i svugde bile deo
ljudske egzistencije. U poslednjih par vekova, ove kategorije su preuzele ljudske ivote i
mogle bi se razviti u neto drugo: neto bolje ili neto gore. Bez obzira na ishod, to nije
odluka koja moe biti doneena na sastanku G8 . . .
Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright
1. 06. 2012.
Anselm Jappe
Koga kriviti?
10.09.2011.
Prevod: Burevesnik, 2011.
Who is to Blame? htp://libcom.org/library/who-blame-anselm-jappe; poslednji put pristupljeno 02.06.2012.
http://anarhistica-biblioteka.net