MEA

Sajam bee iv. Prodao je i on

par volova lako.
Odocnio. Kui, sam po mrklom mraku,
vraa se polako.

Hm, govore, nije ba bezbedno ii
u te pozne sate!
Prolaznike, vele, na tom putu, esto
privienja prate.

Al' Martin je znao kao vojnik nekad
da na strai bdije:
'Zar nisam u noi sluao bez straha
kako ura bije?!

Nisam kod Kustoce bojao se smrti,
glede joj u oi -
pa zar sada ovde da drhtim ko dete,
kako senka skoi?

Doe do svog luga... I uje se iz tmine:
Joj! Kud da ga denem?
ta? - Koji si boji? ta da dene, pita?
I kuda da krene?!

Uzeh meu tvojim i mojim imanjem
onaj mea kamen,
i premestih kradom na tvoje imanje
za dva senja znamen!

Oh, i sada, otkad dua mi se vinu
do onoga sveta,
ja ga nazad nosim, taj prokleti kamen,
ve stotinu leta!

Oh, teko je!... Bljesnu: i pred njim na putu
gle, stupa i hue
sused Vid povijen, a meani kamen
na leima vue!..

Da, bio je Martin nekad vojnik dobar,
bez mane i straha...
Pa ipak se noas vratio sa sajma
van sebe, bez daha!

udnu su mu novost kazali u selu,
kad zorica pree:
Iznenada noas umro nam je sused,
Vid, sa nae mee!

















SVIRAEVA BALADA

violini mojoj udite se nemo -
zato violina danas struna nema?

Iao sam sino kui s sveanika,
pono je ve tukla s seoskih zvonika.

Odjednom, u umi, neto me zaskoi,
preda mnom u mraku zaistre se oi!

Boe! - prekrstim se brzo do tri puta -
a crna se sablast uklanja s puta.

Tad zasviram jednu i krenem polako,
za petama sablast prati me jednako...

Na etiri noge? - to mi vie godi:
nije avo! Ipak, taj na dvema hodi...

Kako pomno slua zloduh dok me vija,
vidi se, bez sumnje, da mu svirka prija!

Eh, neka te... bolje doi u moj dom!...
Pa da ti zasviram! Spalio te grom! -

Stupam dalje, sviram, a srce mi tue,
kad mi prva struna iznenada pu!

Zastanem da strunu ponovo navinem,
od sviranja ludog malo da poinem:

Nemani se oi zasvetle jo vie,
i zubima otrim na mene kidie.

Gudalo mi goni tajanstvena snaga,
a struna za strunom odlazi bez traga!

A utvara nee nikud da zamine,
ba je razgaljuju zvuci violine!

Nema kraja noi i toj stranoj zgodi,
da li snena staza do venosti vodi?

Zastanem da strune prepravim i svinem,
od sviranja divljeg najzad da poinem:

Pratiocu oi zasvetle jo vie,
groznije zarei, jo benje kidie.

Na poslednjoj struni ve sviram i pevam,
kroz drvee vidim, beli dan odseva.

Utvara nikako da se svrata skine,
ba je razgaljuju zvuci violine!

Ispevah sve pesme, gude neprestano,
utom se pojavi ve i selo znano.

Nemiran si neto, prijatleju suri...
uj, meni se vie, mnogo vie uri...

Mrtav od veselja, pevam, gudle suem -
zadnja struna pue negde pucanj pue!

Kraj mene na stazi, mrav, crn i dug,
ustreljen i mrtva pruio se vuk.

ANKA

Ide stazom kroz polje zeleno
mlada Anka, dete naputeno.
Bou laku stisla u levicu,
desnom suze otire po licu;
ljupko plae sirotica Anka,
ljupko jeca, cvili bez prestanka:
Oj, cvetice, vi srene sestrice,
uvek vam je vedro lepo lice;
jad nikada srca vam ne gane,
niti suza iz oiju kane.
Jao onom, ko iz kue mora,
ko kod kue nema svog prostora,
kom u grobu hladnom lee stari,
kog teraju hleb da pealbari!
Moete li gonetati, rue,
ta radimo na tom svetu, tune?

A cvetovi cvetaju, ubore,
mladoj Anki nita ne govore.
Stupa dalje po stazici Anka,
bol premilja svoju bez prestanka;
svakoj ptici, to veselo krui:
ta vam velim, pevaice mile,
vesele ste odvajkada bile!
Skrb nikada srca vam ne gane,
niti suza iz oiju kane.
Jao onom, ko iz kue mora,
ko od kue nema svog prostora,
kom u grobu hladnom lee stari,
kog teraju hleb da pealbari!



Moete li gonetati, ptice,
to lutamo svetom, sirotice?

A ptiice veselo romore,
mladoj Anki nita ne govore.
Ide Anka, do potoka mili,
pa na brvnu zajeca, zacvili:
Bistra vodo, potoe to tee,
bol neznan je tebi koji pee.
Kako lako skakue po polju,
sunce, tama sve ti je na volju!

Jao onom, ko iz kue mora,
ko od kue svog nema prostora,
kom u grobu hladnom lee stari,
pa sirota za hleb pealbari...
Sluaj, bodo, ti obelodani,
zato smo na svetu sirotani?

uje voda molbe vapijue,
uti suze to je krope vrue;
potok buno kroz livadu tee,
potok hladno Anki mladoj ree:
Daleko me put po svetu vodi,
dosta potok vidi kud prohodi.
uj, devojko, tu istinu svetu:
nisi prva ni zadnja na svetu.






SIROMAHOVA BOINA PESMA


U izbi bednoj ti doe na svet,
ti nisi roen u svetloj palati,
u zlatnoj zipki ljuljala te nije
u hladnoj noi tvoja jadna mati.

Od Vitlejema tvoj se vije put
sve do Golgote kroz patnju se penje,
ubotva, borbe, muenitva put,
s opakim trnjem, a posut kamenjem.

Bio si ubog za ivota svog!
I na si zato drugar za sve ase...
oni to ive od uljeva naih
hteli bi tebe celog samo za se.

Hteli bi tebe, da im jaram grd,
u koji preu sve nas siromahe,
ti blagosilja i pomae njima
da nagone nas na kuluke plahe.

Ne! Mi smo tvoji, a ti si nam brat,
svih ugnjetenih, to se zemljom klate,
svih porobljenih to se svetom jate,
svih to neduni stradaju i pate.

Onome samo ko zna ta je jad,
sapatnik moe srce da raskravi;
u kolibama, a ne u palati,
ovekoljupci raaju se pravi.


STARA PRAVDA

I
ZNAMENJA NA NEBU


Tri su sunca izmeu tri duge!
Gledajte nebo, ljudi!
Bog e znati ta e to da znai?
Videste l' takvo udo!

Sunce prvo kao zlato sija,
drugo zeleno zori
sunce tree i najvee eno,
krvavim ognjem gori!

Pohrlili seljani na viku,
na okup usred sela,
hiljada se bojaljivo pita:
Kakav je ono belaj?

Bog se srdi rad grehova naih!
poboni uje glas,
kaznie nas svojim biem tekim -
molite, sveci, za nas!

Kuga, slabo leto! - veli drugi,
beda e da nas smlati!...
ta to znai? - dobacuje trei -
Turci e nas opet klati!

Ne znate vi nita, ta to znai!
Zagrmi glas kao grom:
sedi starac meu njima stoji...
Ko si? I gde ti je dom?

Triput mesec ganue nam mladi -
tri duge kau puti;
premalee sunce je zeleno;
crveno nam sluti!

Krv e tei za slobodu zlatnu znak sunca je sloboda;
pred nama e pasti grad tirana,
i drhtae gospoda.

ija je to zemlja? iji mi smo?
Ko sme da rod na tlai?
ta je seljak? Zar on ovek nije?
ovek gospodin znai!

Vidite li vojsku sred nebesa?...
Sam bog za nas se bori!
Gle, aneli s maevim jezde!
Dolazi naa hora!

Slovenaka buna ve se snuje,
svud gde na jezik vlada;
sveti savez vee sve seljake:
da ivi stara pravda!

to stojite tu i oklevate?
Sa neba znak je dat!
Kanda vas ne ulji jaram tlake?
Svi krenimo u rat!

Svi emo u boj za staru pravdu!
vesniku svi polete...
Crnom gradu u gori nad selom
hiljade pesti prete.






V
TLAKA (KULUK)

Tu Mehovski zamak od veka postoji;
tu Baltaar Mindorf kraj prozora stoji,
ba ustade s lonice meke.

Hm, sunce visoko na nebu je, gle,
na polju jo pusto i tiho je sve
a lentina nema na poslu!

Pred crkvom je pandur obznanio jue:
- Na tlaku u zamak, jer inae pue
po leima buntovnim iba!

No ekajte, lepa e biti parada!
Smutljivci, ja u vam pokazati sada
ko je kmet, ko Mehovski gospar!

ta? Doista, tamo ve dolaze! Kasno...
Posluali, znai!... I premalo kasno,
pridolaze ipak na tlaku!

Koliko ih ima!... Previe je ljudi!...
Hej, ustajte, deco! eno, sve razbudi!
Da vidite pokorne sluge!

Tamo u zvoniku na uzbunu zvoni,
po cesti iz ume roj kmetova goni,
i kui se zamku sve blie.

Orua za tlaku svi sa sobom nose:
kijae, kosire, mlatove i kose,
i vile su oruje njima.

Na kapiji zau se: buh, buh!
Otvaraj, gosparu, to jede na kruh!
Na tlaku smo upravo stigli!

Par junakih plea sad upre u dveri -
otvorena irom kapija se ceri:
Hej, tu smo i dobro vam jutro

ve na tate srca moli brojanice,
jer ti si potomak svete porodice -
a naa to poznaju lea!

U crkvi si teko uzdisao jue!
alio se valjda da nas malo mue,
sve kleei ispred oltara?

Na tlaku smo tvoju danas doli mi!
Lenjivci iz zamka, na posao svi!
Ko ne radi, nema da jede!

Na rad! - iz sto grla po zamku se ori -
da vidite beli gde hleb va dozori:
na jabuci ili na hrastu!

A tlaku u zlatu i svili ko vide? -
uz seljake halje tlaka bolje ide!
Hajd, Mindorfe, menjajmo danas!

I Baltaar s enom, kerima i sinom
promeni za kostret svoje ruho fino...
A sad kuluari na tlaku!

Za plugom gre Mindorf, utke brazde meri.

Sin volove tera, a gospa i keri
motikama busenje drobe.

Oh, raditi strano! Sramota, o boe!
Oh, teta tih ruku, nene bele koe!...
A kmeti u zlatu i u svili?

U hladu kraj njive sud vina na meti...
Dolenjci svi piju iz gospodske kleti,
i piju i veselo poju.