106

12
VEROVATI ILI NE?
Verujete li da je kremansko proroanstvo autentino?
Svako od nas esto se nalazi pred dilemom da li da poveruje u informa-
ciju koja mu se servira ili da sumnja. Kriterijumi su razliiti; neko e bez raz-
miljanja verovati u sve to uje, ali postoje i takvi ljudi koje je teko ubediti
u bilo ta.
Sumnja je borba, ne samo protiv onih koji misle drugaije nego i protiv
sebe, a za verovanje se treba samo opustiti i ono e doi samo. Zato bismo
onda sumnjali u bilo ta? Odgovor je jednostavan: da bismo se sauvali od
zabluda. Hoemo li onda da sumnjamo u sve to ujemo? Naravno da ne-
emo, jer tako nikada neemo usvojiti istine koje bi mogle da nas oplemene.
Kako onda da odluimo emu verovati, a emu ne?
Ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje. Najbolji nain bio bi da
savladamo vetinu kritikog razmiljanja, ali za to ne postoji univerzalni
obrazac. Naveemo, ipak, nekoliko pravila koja je dobro imati na umu svaki
put kad se naemo pred dilemom: verovati ili ne?
Nemogue je dokazati da neto ne postoji
Ako bi vam neki prijatelj tvrdio da je video oveka koga je priroda
obdarila krilima i koji moe da leti, da li biste mu poverovali? Prva vaa reak-
cija verovatno bi bila da zatraite da vidite tog letaa, ali va prijatelj ne moe
da vam ga pokae jer on vie nije tu - naravno, lepe mu je bilo da rairi krila
i da odleti, nego da vas eka. Tako ste se nali u pat-poziciji. Vi ete rei da je
njegova tvrdnja glupost, ali nikada neete imati dokaz za to, jer je nemogue
dokazati da neto ne postoji. ak i ako zavirite u svaki kutak na svetu i
stupite u kontakt sa svim ljudima, pa nepobitno dokaete da niko od njih
nema krila, va sagovornik e tvrditi da njegov leta negde ipak postoji. Uo-
stalom, verovatno je on sada negde visoko iznad oblaka, pa zato i ne moete
da ga pronaete.
Postoji nauka koja se zove logika i koja je ovakav argument u odbrani
nedokazane tvrdnje (kad nije moguce dokazati da je neto pogreno, pa to
usvojimo kao dokaz da je tano) prozvala argumentum ad ignorantiam(argu-
ment neznanja). To je, zapravo, jedan od specijalnih sluajeva logike zablu-
de prozvane lana dilema, u kojoj se pogreno podrazumeva da se za svaku
izreenu tvrdnju uvek mora znati da li je tana ili pogrena.
Ako uporedimo dilemu o postojanju krilatog oveka sa sporom oko au-
tentinosti kremanskog proroanstva, doi emo u slinu situaciju. Neko
vam pria o proroanstvima koja su se obistinila, a vi traite dokaz da biste
poverovali u tu priu i ne dobijate ga. On, dakle, nije dokazao da su ta pro-
roanstva postojala pre dogaaja na koje se odnose, ali ni vi niste dokazali da
nisu postojala. On je, bar naizgled, u prednosti jer...
Nepostojanje dokaza nije dokaz o nepostojanju
To to va prijatelj nije dokazao da sporni leta postoji, ne moemo da
upotrebimo kao dokaz da on zaista ne postoji. Za nedostatak dokaza on ima
sasvim dobar alibi: kako da vam ga pokae kad je ovek-ptica odleteo?
Ma koliko naivno to zvualo, mnogi ljudi su ipak spremni da ovakav iz-
govor za nedostatak argumenata prihvate kao sam argument. Zato, recimo,
nema autentinih zapisa ili novinskih tekstova o proroanstvu kojim su Tara-
bii na vreme najavili trogodinji progon srpske vojske u Prvom svetskom
ratu? Zato to o tome nije smelo da se pie, pa umesto materijalnih dokaza
imamo samo anegdotska svedoenja. Eto, teta to proroanstvo zbog cen-
zure nije moglo da se objavi u tampi, jer da se smelo, sad bismo imali neo-
boriv dokaz. Ako bismo to prihvatili, samim tim bismo se sloili da je auten-
tinost proroanstva nesumnjiva.
Azato Pera Todorovi u svojim novinama nije na vreme objavio proro-
anstvo o atentatu na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu? Zato to nije smeo,
tim pre to je iz politikih razloga ranije bio osuen na mnogo godina robije
(jednom ak i na smrt, pa je kasnije pomilovan) [30]. Zato ne postoje poli-
cijski spisi o sasluanju Mateje (ili Mitra) iz 1868. godine, kad je na pijaci
vikao Ubie knjaza? Zato to je te spise uzeo kralj Aleksandar i nije ih vra-
tio ministarstvu. Zato ne postoje proroanstva o graanskom ratu u Bosni i
107
Verovati ili ne
Hercegovini i o bombardovanju Srbije 90-tih godina? Zato to je njihova
sadrina delikatna, pa je neko odluio da ih dri podalje od naih oiju...
Svaki put kad zatraimo dokaz o autentinosti proroanstva, dobiemo
malje ili vie uverljivo zato to, koje nam objanjava zato ga nema. I tako
za nekoliko desetina proroanstava mi nemamo nijedan vrst dokaz o pravo-
vremenom postojanju makar jednog od njih, sa izuzetkom dva-tri delimino
ispunjena, to je moglo da se dogodi i sluajno, kao kada bi neko nasumino
pogaao. Ovo nije sluaj samo sa kremanskim proroanstvom, kao ni sa pro-
roanstvima uopte; praktino sve rasprave o natprirodnim fenomenima
imaju slian ishod. Nepostojanje dokaza moe da bude povod za nau sum-
nju, ali ne i dokaz da ta proroanstva (ili pojave o kojima se diskutuje) postoje
ili ne postoje. Podrazumeva se da bi sve mogunosti trebalo ostaviti otvore-
nim, bar dok se ne pojavi dokaz koji e razreiti dilemu.
Ovde se ipak neto ne slae. Videli smo da je mogue dokazati postoja-
nje, ali ne i nepostojanje neega; jedna strana, dakle, ima bar teoretsku ansu
da dokae svoje tvrenje, a druga je nikada nee imati. To je kao borba u kojoj
jedan protivnik ima oruje, a drugome su ruke vezane. Ako bismo eleli da
ispravimo ovu nedoslednost, morali bismo da uvedemo jedno vano pravilo
koje glasi...
Dokazivanje je obaveza onoga ko iznosi tvrdnju
U pravosuu postoji princip da se osumnjieni smatra nevinim, sve dok
se ne dokae da je kriv. Obaveza je, dakle, tuioca da dokae krivicu, jer ako
on nema dokaze, onda branilac ne mora ni da se trudi; teret dokaznog po-
stupka pada na onoga ko iznosi pozitivnu tvrdnju. Ovo vai i u raspravama
bilo koje vrste, jer svaka tvrdnja je samo prazna re, bar dok se ne iznese
argument koji e je podrati.
Nepotovanje ovog pravila nekada je dovodilo (pa i danas dovodi) do
masovnog verovanja u reinkarnaciju, duhove, zagrobni ivot u raju ili paklu,
u vetice, vukodlake i razna druga mitska bia, a u poslednje vreme istu gre-
ku u naem zakljuivanju koriste ljudi koji za sebe tvrde da poseduju natpri-
rodne moi. Tako nas je savremeno sujeverje dovelo do toga da imamo celu
armiju belih magova, proroka, iscelitelja i raznih drugih udotvoraca. Niko
od njih nikada nije dokazao da zaista moe da uini to to tvrdi, ali poto ni
mi nismo dokazali da nije tako, veliki broj ljudi danas im veruje i na tome se
zasniva prava industrija koja skupo prodaje prazne i bezvredne tvrdnje.
U razliitim periodima stvaranja kremanskog mita, analitiari su se na
razne naine trudili da prikriju injenicu da nemaju ni najmanji dokaz da su
108
proroanstva zaista postojala, a pri tom su zanemarivali to to su ona menja-
na, dopisivana i brisana. Pera Todorovi i eda Mijatovi su na poetku 20.
veka imali nekritiki nastrojenu publiku, pa su najmanje napora uloili da
auditorijum uvere u to da su proroke vizije o kojima su pisali autentine;
bilo je dovoljno nekoliko anegdota i traeva iz politikog ivota. Dr. Kazimi-
rovi je kao argument koristio svoje omiljene uzreice Ne da se porei da...
i Fakat je da..., ne potkrepljujui niim taj fakat, ali je za svaki sluaj
vodio rauna o tome da bude jasno vidljiv njegov autoritet, kao i autoritet
prote Zaharija, uz ije ime je dodavao epitet asna starina. Autorski tan-
dem Golubovi-Malenkovi odvraao je panju itaocu time to je iznosio
sijaset dokaza da su se dogaaji odigrali upravo kako stoji u proroanstvu i
nikako drugaije. Tako je pored obilja argumenata ostalo neizgovoreno pi-
tanje da li je to proroanstvo postojalo u pravo vreme - a to je pre dogaaja.
Zagovornici verovanja u paranormalne i natprirodne sposobnosti (u
koje se ubraja i prekognicija, sposobnost vienja budunosti), slue se raz-
nim trikovima kojima sakrivaju nedostatak dokaza za sve u ta nas uverava-
ju. Oni najee potkrepljuju svoje tvrdnje prepriavanjem anegdotskih pria,
pa oekuju da im se veruje na re. Da li je to dovoljan dokaz? U nekim prili-
kama moda bi mogao da bude, ali postoje i sluajevi kada treba znati da...
Posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze
Ako bi neko ispriao svojim kolegama da je na putu od kue do posla
sreo starog kolskog druga, verovatno je da bi mu svi poverovali. Takva izja-
va ni po emu nije neuobiajena, pa joj nije potreban ni poseban dokaz; nje-
govo svedoenje bie sasvim dovoljno. Ali, ako bi ispriao da su prethodne
noi vanzemaljci sleteli u njegovo dvorite i odveli ga na drugu stranu Mese-
ca gde su mu isprali mozak i vrili neka medicinska istraivanja, malo ko bi
mu poverovao bez valjanih dokaza.
U svakoj dobro uravnoteenoj raspravi, teina dokaza mora da bude u
skladu sa teinom tvrdnje. Mada precizne norme ne postoje, ipak nije teko
proceniti koliko teak dokaz mora da se podnese za svaku pojedinanu
tvrdnju. Ako, recimo, govorimo o prorocima, ne treba smetnuti s uma da
nikada niko u istoriji nije dokazao da je u stanju da ispravno prorekne bu-
dunost. Kad bi se pojavila takva osoba, to bi u nauci stvorilo veliki preokret
pa bi mnoge njene grane morale da se rue i da se grade od poetka.
Zato je krajnje neobina tvrdnja da su u Kremnama postojali proroci koji
su to mogli, pa bi stoga ona morala da bude potkrepljena savreno uverljivim
dokazima. Znajui to, svi analitiari koji piu o prorocima najpre iznose niz
veto sroenih anegdota iz kojih se vidi da je u istoriji bilo posebno obdarenih
109
Verovati ili ne
ljudi koji su mogli da vide budunost. Iz toga sledi da nema potrebe da se
pria o njihovom proroku posebno dokazuje.
Pravilo da posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze, ima i jedan speci-
jalan sluaj, koji bi mogao da nas dovede u dilemu. ta ako je tvrdnja podra-
na svedoenjem nekoga ko predstavlja takav autoritet da mu se naprosto
mora verovati?
Autoritet svedoka nije neprikosnoven
U organizacijama koje su vrsto zasnovane na hijerarhiji, uglavnom po-
stoje autoriteti o ijem stavu se ne raspravlja, jer se taj stav a priori smatra
ispravnim. Svi lanovi koji se na hijerarhijskoj lestvici nalaze ispod nosioca
autoriteta, duni su da bez kritike analize prihvate ono to im je ponueno.
U svakoj religiji, naprimer, od vernika se oekuje da veruju u uda koja se u
okviru te religije propovedaju. Njima nije ostavljena sloboda da sami odlue
hoe li verovati ili nee, bez obzira na to da li su ta uda u skladu sa pravili-
ma logike i zakonima prirode.
Kritiko razmiljanje podrazumeva druge kriterijume po kojima se us-
vajaju injenice i donose odluke. Umesto da se pribegava metafizikom (iz-
vanfizikom, natulnom) ili, tanije reeno, metaempirijskom (vaniskustve-
nom) prikupljanju argumenata, usvajaju se samo injenice koje su prikuplje-
ne empirijskim(iskustvenim) putem. Osim argumentacije, presudna je i logi-
ka - dakle, kao to se radi i u postupku naunog zakljuivanja. Kada se
donosi sud o autentinosti neijeg svedoenja, treba imati u vidu da svi lju-
di, bez obzira na socijalni, obrazovni i materijalni status, mogu da lau, da
pogreno zapaaju ili da donose neispravne zakljuke. Ovo vai za sve sve-
doke, bez obzira na njihov autoritet i poloaj na drutvenoj lestvici.
Pa ak i kad je neko iskreno ubeen da govori istinu, to ne predstavlja
garanciju da je njegova tvrdnja ispravna. Opaanje je proces koji ovek vri
selektivno i na njega utiu subjektivna predubeenja, verovanja, emocional-
no i fizioloko stanje i jo mnogo toga. Osim toga, proces memorisanja ni po
emu nije slian postupku snimanja video-kamerom ili magnetofonom;
naprotiv, pamenje je kreativan proces, a to moe da ga uini nesigurnim.
Memorisani sadraj u ljudskom mozgu podloan je izoblienjima, zaborav-
ljanju detalja, zameni ili preuveliavanju. Ovaj nesvesni proces zove se boje-
nje memorije.
Efekat bojenja memorije posebno je izraen kada se oveku sugerie da
je prisustvovao neemu to se u stvarnosti nije dogodilo. Vremenom takva
sugestija moe u potpunosti da izmeni sadrinu seanja, pri emu e utisak
autentinosti i istinitosti ostati podjednako snaan. Ovo vai ne samo za pro-
110
ces pamenja nego i za proces zakljuivanja, naroito kada nam neko su-
gerie zakljuke. Ako se u medijima stalno ponavlja tvrdnja da postoje pro-
roci koji vide budunost, ta sugestija e se vremenom pretvoriti u vrsto
uverenje koje niim ne moe da se izmeni. Prosean ovek e bez puno raz-
miljanja verovati u to to mu se servira, pa e zanemariti ak i prostu inje-
nicu da se nikada nije lino uverio da li je tano to u ta tako vrsto veruje.
Okamova otrica
William of Occam je britanski filozof koji je iveo krajem 13. i poetkom
14. veka. Prepoznatljiv je po jasnoi, oiglednosti i konciznosti misli i izra-
avanja, pa je jedan od kompjuterskih programskih jezika, koji podrava vi-
eprocesorski rad (primenjen u superkompjuterima) prozvan po njemu. Ov-
de ga pominjemo zbog njegovog popularnog filozofskog stava, nazvanog
Okamova otrica, koji se esto navodi u raspravama izmeu skeptika i ljudi
koji brane verovanje u paranormalne pojave.
Taj stav je izraen jednom reenicom: Entia non sunt multiplicanda pra-
eter necessitatem, to moemo da prevedemo kao Entitete ne treba nepotre-
bno umnoavati (entitet = bit, bie, subjekat). Ovo se esto definie kao pravilo
o ekonomiji u filozofiji, a moe da se objasni i na razumljiviji nain: na osnovu
raspoloivih podataka, uvek treba izvesti najjednostavniji mogui zakljuak.
Dakle, ako imamo dva ili vie objanjenja za neku pojavu, treba nainiti otar
rez izmeu najjednostavnijeg i svih ostalih i odbaciti one koji nepotrebno
komplikuju stvar. Mada ovo nije pravilo koje e ba uvek dovesti do stopro-
centno sigurnog zakljuka, ipak moe da pomogne u usvajanju stavova tako
da mogunost zablude bude minimalna.
Kad se nou zauje lupa na tavanu, neki e moda prvo pomisliti na
duhove, ali ipak je razumnije pripisati buku maki koja juri mia. Ili, kad na
povrini peskovite plae pronaemo nerazumljive crtee, ne treba pomisliti
na vanzemaljce nego na dokonog etaa koji je tapom arao po pesku.
Prostija objanjenja su verovatnija i u tome je cela mudrost.
Mada sve to deluje kao jednostavan i logian nain rezonovanja, pravi-
lo Okamove otrice esto se kri u postupku rasuivanja (Farovi automobila
na brdu? Gluposti, to je svemirski brod!). Svako bi mogao da navede po neki
sluaj u kome se kri ovo pravilo.
Kremansko proroanstvo je dobar primer stvaranja zablude nastale
usled nepotovanja pravila Okamove otrice. Mi smo se nali pred tvrdnjom
nekih autora da su Milo i Mitar Tarabi unapred prorekli mnoge vane do-
gaaje i da su se sva njihova proroanstva ispunila. Za to nisu ponudili nika-
111
Verovati ili ne
kve dokaze, a (ako iskljuimo falsifikate) nema ni referenci koje bi nas uputile
na autentine, struno verifikovane spise ili dokumenta. Moramo li da im
verujemo na re ili imamo pravo da za taj fenomen ponudimo neka verova-
tnija, mada prizemnija i manje atraktivna objanjenja? Recimo, da su poli-
tiari u predizbornoj agitaciji samo koristili verovanje naroda u proroke, ili
da su novinari eleli da preicom stignu do publiciteta i tako unaprede svoju
karijeru. Prostije reeno, da li nam neko servira neistinu?
Izgleda da je Tomas Pejn (Thomas Paine) na dobar nain upotrebio Oka-
movu otricu kad je rekao: Da li je lake poverovati da je cela priroda skrenula
s puta ili da jedan ovek lae?
Tvrdnja mora da bude oboriva
Kao to je govorio filozof i teoretiar nauke Dejvid Hjum (David Hume,
1711-1776), tvrdnja ima smisla samo ako je mogue zamisliti dokaz koji bi
je oborio. Ma koliko paradoksalno zvualo, ovo pravilo je veoma vano u
postupku kritikog rasuivanja.
Ako je tvrdnja takva da nikakav (ak ni zamiljeni) dokaz ne bi mogao
da je obori, onda je besmisleno i izvoditi dokaze jer je rezultat unapred po-
znat; tvrdnja je, dakle, imuna na sve kontraargumente. To ne mora da znai
da je ona tana, naprotiv - verovatnije je da je ona besmislena. Razlog za ova-
kav zakljuak je taj to je logiki nemogue da je tvrdnja ispravna bez obzira
na sve mogue dokaze, drugim reima - tvrdnja je ispravna samo ako je pro-
la test dokaza. Ako je plasirana tako da je taj test neizvodljiv, onda je tvrd-
nja bezvredna.
Pastor Don Hinkl (John Hinkle) je, recimo, najavio smak sveta za 9. jun
1994. godine, rekavi da mu se Bog javio i rekao da e (toga dana) oistiti svo
zlo sveta [28]. Poto se toga dana ba nita neobino nije dogodilo, Hinkl je
izjavio da nije pogreio nego da se najavljena stvar ve uveliko dogaa, samo
u nevidljivoj ravni. Nemogue je izvesti dokaz kojim bi ova tvrdnja bila
oborena, ali je to ipak ne ini dokazanom i verodostojnom, nego upravo
besmislenom.
Primenjeno na fenomen proricanja budunosti, pravilo oborivosti tvrd-
nje moe da nam ukae i na to da bi proroanstvo moralo da bude tako
formulisano da u trenutku izricanja postoji mogunost da se ono ispuni, ali
isto tako i da se ne ispuni. Ba kao to je dr Kazimirovi jo 1928. godine pisao
u Vremenu, da je proroanstvo dogaaj koji se moe dogoditi ili ne dogoditi,
a ne vide se sada znaci ni za njegov poetak ni svretak [10]. Ako neko najavi
dogaaj koji e se sigurno dogoditi, on nije izgovorio proroanstvo nego neo-
112
borivu tvrdnju, pa tako nije ni nastupio kao prorok. ak i kada je neispunje-
nje malo verovatno (mada teoretski mogue), takvu tvrdnju ne moemo da
proglasimo za proroanstvo.
Evo primera. U prazninom broju lista Politika, 31. decembra 2000.
godine (poslednjem u drugom milenijumu), beogradska proroica Dubravka
Melka - Vava dala je nekoliko svojih proroanstava koja najavljuju dogaaje
za poetak treeg milenijuma, uglavnom za 21. vek. Svako od navedenih
proroanstava zapravo predstavlja neoborivu tvrdnju:
- Spreie se na vreme neto to preti na jednoj granici. [18]
ak i da se tokom celog veka nita ne dogodi ni na jednoj granici u sve-
tu, to je praktino nemogue, uvek moe da se tvrdi da se nije dogodilo jer
je na vreme spreeno, kao to proroica i tvrdi.
- U Americi e biti nekih kataklizmi, ali bez enormnog broja
rtava. [18]
ta treba da se dogodi, pa da se ovo proroanstvo ne ostvari? Da ceo
kontinent od Aljaske do Patagonije u sledeih 100 godina ne pogodi nijedna
poplava, tajfun, zemljotres? I ta emo smatrati enormnim brojem rtava?
- Letelice e kvalitetno osvajati kosmos. [18]
Ovo Vavino proroanstvo (jedino koje se ne odnosi na 21. nego na 22.
vek), ostae neostvareno samo ako u celom tom veku letelice ne budu lansi-
rane u kosmos, ili ako ga budu nekvalitetno osvajale. Koliko pesimizma nam
je potrebno da bismo zamislili takav sluaj?
Jo jedno zanimljivo neoborivo proroanstvo izgovorio je samozvani
beli mag Lav German, kada je na poetku bombardovanja Srbije rekao da e
se 11. aprila znati da li e rat prestati ili e se nastaviti. I zaista, ba tog dana
se znalo - rat se nastavio. Ai da se nije nastavio, German bi opet bio u pravu.
Pravilo oborivosti kri se u svim proroanstvima, pa i u kremanskom.
Moemo li, recimo, da proglasimo za proroanstvo navodnu tvrdnju Mitra
113
Verovati ili ne
Tarabia da e sve ratove initi velikaka carstva od svoje iste zlobe i pakosti,
a oni to budnu ratovali ubijae jedni druge zbog svoje manite pameti [25]?
Postoji li rat koji su carstva pokrenula iz plemenitih pobuda i u kome su se
vojnici ubijali zato to je to razuman in?
Postoje dva naina iznoenja neoborivih tvrdnji. Prvi je takozvana nede-
klarisana tvrdnja: stav koji je tako uopten ili nedefinisan da nema nikakav
vredan sadraj, ba kao to kae refren pesme que sera, sera (to e biti, bi-
e). Recimo, proroanstvo navedeno u knjizi Golubovia i Malenkovia, da e
raditi ljudi svakojakih gluposti, pa e miljeti da sve znaju i umiju, a znati
nita nee [25]. Koji sticaj okolnosti i kakva promena u ljudskoj prirodi bi
mogli da obore ovako sroenu proroku viziju? Na svetu je oduvek bilo i bie
raznih ljudi - kako pametnih tako i onih drugih, ali to moemo da proglasi-
mo samo za konstataciju, a ne za proroanstvo.
Drugi nain za stvaranje vetake neoborivosti je viestruki rezultat,
kao kad se kockar poslui verbalnim trikom i kae pismo - ti gubi, glava -
ja dobijam. Standardni nain za postizanje toga je dvoznana ili vieznana
tvrdnja, kao u naknadno dopisanom proroanstvu u kome Mitar navodno
kae Nita nee biti ni moje ni tvoje nego svaije i niije, i to vreme e u nekim
knjaevinama i carevinama trajati due, a negde krae [25]. Podjednako je
nedefinisano i proricanje pojave neke boleine, za koju ljudi nikako nee
moi da nau pravi lijek, a on e Boijom pomou biti svue oko njih i u njima
samima [25], ili kada Mitar kae proti Zahariju Taj ko bude inio to raz-
granienje i bie i nee biti tvoj rod [25]. Jo jedan nain plasiranja viestru-
kog rezultata je naknadna neoborivost, kad se posle neispunjenog proroan-
stva prui serija objanjenja i izvinjenja zato dogaaji nisu tekli onako kako
su proreeni. Autori Golubovi i Malenkovi nisu se optereivali ovakvim
naknadnim popravkama jer je svako neispunjeno proroanstvo kod njih
jednostavno brisano iz novih izdanja knjige, dok se dr Kazimirovi trudio da
svakom promaaju pronae diskretnu formu koja e ga na neki zgodan nain
rehabilitovati. Ve smo govorili o proroanstvu, objavljenom tek u godini
poetka Drugog svetskog rata, u kome autor iznosi opravdanje za neispun-
jeno proroanstvo da vie nee biti ratova:
Mitar Tarabi je govorio da se posle evropskog rata nee vie
ratovati, imajui u vidu poznate organizovane ratove jednih dra-
va protiv drugih; ali je rekao da e nastati: bune i revolucije i da
e tada izginuti vie ljudi nego u velikom svetskom ratu. To e bi-
ti opti rat! [23].
114
115
Verovati ili ne
Prva trdnja (da je proreeno da vie nee biti ratova) moda je i tana
(tako su bar novine pisale od 1915. do 1929. godine), mada je malo dotera-
na, a druga, da je Mitar rekao da e nastati bune i revolucije (pri emu je
ak pokuao da proceni i broj rtava), ist je falsifikat. Dr Kazimirovi to nije
uinio sluajno, ve je na taj nain iz osnova izmenio znaenje prve tvrdnje.
Na stranu to to je i pored te grube intervencije pogreio - pokazalo se da
Drugi svetski rat ipak jeste bio organizovani rat jednih drava protiv drugih.
U nedostatku argumenata, dobre su i uvrede
Mediji nas esto zasipaju svedoenjima i dokazima kojima nas uverava-
ju u to da je kremansko proroanstvo pravovremeno postojalo, da su Tarabii
zaista imali proroke moi i da su opisi njihovih vizija autentini. Tako se s
jedne strane smatra ispravnim to to analitiari oekuju da verujemo u nji-
hove tvrdnje iznete bez valjanih dokaza, bazirane na linim verovanjima ili
interesima, a s druge strane smatra se nepristojnim ako mi zatraimo isprav-
ne argumente da bismo poverovali, pa ak i ako samo postavimo neko pot-
pitanje. Dr Veselin Savi , recenzent knjige Kremansko proroanstvo - ta je
bilo, ta nas eka, u njenom predgovoru na udan nain procenjuje inteligen-
ciju itaoca koji bi eventualno pokazao prisustvo kritikog duha i usudio se
da postavi pitanje autentinosti kremanskog proroanstva:
Samo glup ovek moe na to tako da gleda. Sa glupima ne treba
diskutovati.
A kad ovo proitaju - sve zavisi kakva je budala - mogu misli-
ti da je glupost, da je ludost, da je neverica, da je izmiljotina, da
je opsena, da je verski fanatizam, da je halucinacija.
Budalu nikada ne moe spreiti da misli ta hoe.
Glupak je neunitiv. [25]
Moda pod takvim pritiskom nije lako prihvatiti da je celo kremansko
proroanstvo samo jedna velika stogodinja farsa. Ipak, svi argumenti govo-
re da je ba tako.