StranacAlbert Kami - Analiza dela

Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, u njemu se govori o ovekovoj usamljenosti, otuenosti,
besmislu, i apsurdu ivota. Roman se zato i zove stranac to je Merso stranac drutvu, a drutvo njemu. U romanu se
javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan poloaj oveka u svetu jer ma ta radio rezultat je isti: kao ona misao
gde kae da ako ovek ide lagano po suncu dobie sunanicu-umree, ako ide suvie brzo oznoji se i umire. Znai
izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Merso osea da u svetu gde ivi ne moe da utie na svet i da ga
menja. On samo moe da napravi izbor od onoga ta mu se u ivotu nudi, odnosno izbor po svome ponaanju ne
menjajui ni sebe ni svet. Postavlja se pitanje nehotinog ubistva Arapina, da li ovek ima pravo da drugom oveku
oduzme ivot, i da li sud ima pravo i drutvo da Mersou oduzmu vot. U ime koje pravde se nekome ivot oduzima?
Kakva je to pravda ako isto tako postupa zloinaki, kao i sam zloinac? Mersou se sudi ustvari za bezoseajnost i
indiferentnost u njegovom ponaanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezoseajan ovek ili je ovek
koji osea ali ne ispoljava oseanja? Da nije poinio ubistvo za koje mu se sudi, drutvo ga ne bi igosalo, niti bi mu
sudilo za njegove moralne osobine, kao to mu inae sude za bezoseajnost.

U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i reenicu a roman kao takav nudi vie razliitih poruka:
Merso poseduje unutranje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa svetenikom (prvi
put sam sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu duu
i on doivljava pravi moralni preobraaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje graanskog sveta i
religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski ivot primedbom da
ne vodi brigu o Bogu i dui. Odbacujui la graanskog sveta i religije u tom afektnom ponaanju, dolazi do oseaja
slobode ba zato to se oslobodio pripadnosti drutva koje je odbacio kao to je ono odbacilo njega. Merso voli
svoju majku jer je prva reenica: "Danas je mama umrla" , ali ujedno bei od nje. Postavlja se pitanje ako je on od
detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je utala, nije sa njim govorila, pratila ga
pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog
oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove linosti te se on priklonio liniji manjeg
otpora, pobegavi u neku ravnodunost i skuenost. Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zato mu sudi drutvo
nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlaenje pred ivotom.Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od ivotne
svakodnevnice i okreu ga ka unutranjem ivotu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono to
je u njemu godinama bilo zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji dogaaj u njegovom ivotu,
dramatiniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostie najvii i najvei mogui stepen svog emocijalnog
ispoljavanja. Do toga dolazi jer je razdraen i izazvan upornou da e se moliti Bogu za njega to izaziva eksploziju
besa Mersoa koji je okrenut ivotu a ne nebu.Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na drutvo, svet dvolinog
morala koji ga je prvo sudio, pa alio i molio za njega.U tim trenucima u eliji misli na majku i tada shvata zato je
ona na kraju ivota nala verenika i upustila se u igru poinjanja ivota.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao
majka u domu.Oko nje se gase ivoti, osetila blizinu smrti i oslobaanje i spremnost da sve ponovo iznova preivi.
Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom: I ona se u tome domu koji lii na zatvor borila
protiv smrti i usamljenosti. Sada je Merso mogao da razume zato se majka igrala verenitva i da je ona to doivela
u odnosu na drutvo kao i ona sada kao oslobaanje od drutva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko
nema prava da plae za njom jer je u domu doivela osloboenje kao i on u zatvoru.
U tri dramatina trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u seanju mu se pojavljuje slika majke, seanja
ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznou situacije u kojoj se nalazi.
Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zloina na plai, a trei je nakon petomesenog boravka u zatvoru kada mu se u
seanju javlja lik majke. Nerazmren odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je uo komiju Salamana da
plae za psom, a on nije za majkom. On je mislio na majku po asocijaciji slinosti situacija odnosno gubitka nekog
dragog. Na jednom mestu Merso kae: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to nita ne znai.Sva zdrava ljudska
bia prieljkuju manje-vie smrt onih koje vole". Tu se osea njegov apsurdan odnos prema majci. Ako se
posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakteriu ravnodunost, skuenost, on ne
preduzima inicijativu ve odgovara na tuu inicijativu. Jedna zona linosti, oblast Mersovih oseanja stalno je
potisnuta. Mersov drutveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je ovek koji je
izgubio osnovni ivotni impuls sa isticanjem, prirodnom eljom za uvaavanje. Nesvesno prua otpor vidrom
izraenih emocija, miran, utljiv je u dobrim odnosima sa drugim linostima. On je u drutvu miran, ali neizbegava
ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i nee sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu. /
Lik Mersoa
ini se da Mersoa uopte ne dotiu stvari koje se deavaju oko njega. Dogaaji koji bi za veinu ljudi bili izuzetno
znaajni, kao to je brana ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiu. Potpuno je indiferentan kako prema smrti
majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.
Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokuava da sakrije hladnokrvnost lanim suzama. Time implicitno
izaziva drutvo i moralne standarde koji nalau odreen nain ponaanja za odreenu priliku. To neusvajanje
diktiranog obrasca ponaanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majinoj sahrani, ini Mersoa autsajderom.
ak se i na suenju vie govori o tome nego o ubistvu koje je poinio.
Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi nain. Drutvo uporno pokuava da konstruie racionalne
motive za Mersoovo iracionalno ponaanje. Ideja da se stvari nekad deavaju bez razloga i da dogaaji ponekad
nemaju znaenje je uznemirujua za zajednicu. Suenje Mersou je primer za to, tuilac pokuava da nae racionalni
poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponaanjem na sahrani majke, kako bi doneo zakljuak o
njegovoj udovinosti. I tuilac, i Mersoov advokat pokuavaju da objasne poinjeno ubistvo kao dogaaj koji
logino sledi prethodne po principu uzrono-posledine veze. Takva objanjenja su izmiljotine koje imaju svrhu da
prikriju zastraujuu ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suenje je primer apsurdnosti, primer
kako oveanstvo pokuava da pripie racionalnost svetu.
Zakljuak o Kamijevom Strancu
Stranac sadri priu o oveku koji se naao u situaciji zloinca i osuenika na smrt, a da nita od toga ne shvata.
Odnosno, on je izgubljen, ivi u svom svetu, a za druge ne brine to me je ostavilo utisak, kao i odgovori na pitanja:
ta je ivot? ta je svet? ivot i svet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba izmeu iracionalnosti i nostalgije za
smislom i skladom.
Meutim, mi ipak ivimo, mislimo da postoji neki interes da ivimo. Jedno privilegovano iskustvo ipak otkriva
vrednost: to je pobuna, a upravo tu vrednost Merso nije elio iskoristiti to je veoma udno. Ljudi ive u apsurdu, u
kugi, dok se Merso u potpunosti slagao s tim negativnim smislom ivota. Delo mi se svidelo jer pisac svojim bojama
oslikava optu zajedniku situaciju svih ljudi; osvijetljenje koje on baca na dogaaje obasjava svakog od nas
pojedinano. Kao i srea ivot je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo sretni, a tako esto nam to malo
nedostaje. Zato smatram da je Albert Kami ovim romanom pruio okrutnu, ali istinitu sliku o ovekovom poloaju u
svetu.
Junak Stranca, Mersault, glavni lik romana,ivi uobiajenim, gotovo banalnim ivotom. Majinu
smrt prihvaa mirno i ravnoduno, bez aljenja, kao i sve ostalo to mu se dogaa u ivotu.
Njegov jedini ivotni smisao je imati prijatelja, izlaziti s djevojkama, odlaziti na posao. Sve to
prihvaa ravnoduno. Tijekom jednog izleta sukobio se s nekim Arapima i slijedom nesretnik
okolnosti ubija jednog od njih. Ne moe objasniti svoj postupak na sudu jer ne moe pronai
razlog za pokajanje. Osuen je na smrt. U smrt odlazi s uvjerenjem da ivot nije nita bolji od
smrti i kako smrt znai kraj.
Mersault, slubenik, prima dogaaje u ivotu onako kako se zbivaju. Ne istrauje uzroke,
zapravo ga oni uope ne zanimaju. Ne tumai ih i zbog njih se ne uzbuuje.
Mersault ne eli provesti uobiajenu ljudsku racionalizaciju kojom ljudi prekrivaju besmislicu
svakidanjih zbivanja kako bi sami sebe opravdali. Uvijek glumimo da smo bolji nego to jesmo,
da smo pravedni, osjeajni, puni razumijevanja, elimo vjerovati kako ivimo ispunjene i
osmiljene ivote prema odreenim idealima, najee kranskim. Mersaultov moral je bez bilo
kakvih poitikih ili religijskih uvjerenja i ne zanima ga to drugi misle o tom
Mersault je smjeten u svijet besmisla i apsurda. Apsurdni ovjek nije motiviran prema
tenjama i zahtjevima drugih, ravnoduan je na sve to se oko njega zbiva, ne ponaa se dobro
prema blinjima.

Da li se nas zivot uistinu sastoji od bezbroj neuspjelih pokusaja da zivimo?
Hladan, nezainteresovan, svojevoljan, istrajan u svojim idejama.
Znacaj porodice, u vedini sluajeva, presudan je za svakog mladog oveka.
Odnos koji u detinjstvu izgradimo sa ocem, majkom, bratom, sestrom ili, pak, ne izgradimo,
karakterisade nae dalje ophoenje prema ljudima.
Smatram da je Mersou majka znaila mnogo vie, nego to je eleo da prizna. Zapravo, on nikada i nije
eleo da razmilja o stvarima koje bi ga emocionalno uzbudile.U njegovom mirnom, usporenom,
bezbrinom svetu sve se savreno uklapa.Uiva u enama, suncu, moru, lekarenju... Prijatelje ne bira.
Ljudi njemu prilaze, a on, kao to sam kae, nema razloga da trai od njih suprotno. Merso poseduje
svest osloboenu predrasuda i strasti. U njoj postoji mesta samo za ulna uivanja,hedonizam. Ali ako ga
pitate o njegovoj mami, on poinje da se mekolji, naglaava da mu je neprijatno razgovarati na tu temu
i tu se razgovor zavrava. Merso je imao svoju istinu. Nije iveo, on je dopustio da ga nosi, odnosi, kida
vreme. Nije delio svoj ivot ni sa kim, nije osuivao, nije osedao.... Pitam se da li mi imamo toliko pravo,
toliku slobodu, da zanemarimo sve oko sebe, a opet i samo sebe, nesvesno davimo, gasimo i
unistavamo.Divim se njegovoj iskrenosti, njegovom povlaenju (jer ja to doivljavam kao povlaenje,
mislim na njegovu ravnodunost), ali neke stvari vezane za Mersoa su toliko povrne, da se zapitam
koliko je iskrena njegova iskrenost? I njegov uzbueni govor upuden popu, ini mi se u poetku kao
govor oajnog, razoaranog oveka.
Na kraju, dodue, on se uzdie iznad licemerja,lai i prljavtine ovog sveta. Ali zato je sposoban da krene
iz poetka, zato je sposoban za ivot, tek kada zna da mu je smrt zacrtana? Odgovor na ovo pitanje bi
glasio da ne preduzima inicijativu zato to se emocionalno zatvorio, zato to nije nalazio smisao.
Smatram da oveka odreuje njegova energija, snaga, smelost kojom koraa kroz ivot. Prkos kojim inati
ivotu, nedadama.
Merso ide miran u smrt uveren da ona nije ni u cemu gora od ivota, ni besmislenija, vec da je ona
apsolutni kraj. Usamljenost kojom se Kami bavio u ovom romanu postala najveca tragedija savremenog
coveka.
Merso nije bio slian ostalima, a to je bio vedi zloin od ubistva.
U romanu 'Stranac' italac uoava svu traginost dananjeg drutva i apsurda koji se u njemu pojavljuju. Najvei
tragiar je glavni junak, Merso, koji je izvan drutva, zbog svog karaktera, iskrenosti pre svega.
Da bi se uspostavio skladan odnos s drutvom moraju da se prave kompromisi, to donekle podrazumeva da se ljudi
odriu svojih naela i potiskuju sopstvenu linost.
Merso nije bio takav. Nije predstavljao sebe onakvim kakav nije, da bi se uklopio u okolinu. On je dosledan svom
karakteru i svojim principima, bez obzira kako e to da deluje na ljude oko njega. Uvek e se prirodno ponaati, tj.
onako kako osea. Merso je iskren, poten, i zbog toga ga ljudi cene, ali zbog nedostatka emocija, svoje povuenosti
i pasivnosti koju nije skrivao, on je pomalo udan. Njegov ivot je miran i jednostavan, svaki dan mu je isti, ne tei
niemu i nema ambicija. Prihvata sve onako kako jeste, svejedno mu je ta e se desiti. Njegov ivot tako tee
uhodano, bez potresa i preokreta.
Kasnije, u drugom delu romana, dolazi do promena. Merso postaje otvoreniji, u pojedinim trenucima osea se
zadovoljno, drutvo mu prija, kao da mu ivot kree napred.
Ali sve to kratko traje. U jednom trenutku dolazi do drugog obrta - Merso je poinio neshvatljiv zloin koji ga
odvodi u zatvor, a kasnije i na sud. Tada nastaju pravi trenuci apsurda u koje ljudi upadaju. Drutvo je surovo, ljudi
su puni predrasuda, ne dozvoljavaju da neko bude drugaiji, a kada se neko takav pojavi - ne nalazi razumevanja u
drutvu. Iskrenost se pretvara u silu nasuprot njega. Merso se naao u takvoj situaciji i u skladu sa svojom linou,
sve mu opet postaje svejedno. Sude mu, a osea kao da sve tee pored njega. Nita se ne pita, advokat mu kae da je
bolje da uti, svedoenja njegovih prijatelja se izvru, prekopava se po njegovom ranijem ivotu. Mersoov nain
ivljenja se osuuje, prikazuju ga bezoseajnim, ravnodunim, surovim, opakim, ak i inteligentnim, kao da sve to
on radi - radi smiljeno. Osuuju ga da je zapostavio svoju majku, da nije hteo da pomogne devojci njegovog
poznanika koji ju je tukao... a njegov zloin pada u drugi plan. Sve ide na to da mu nema spasa. Osuen je na
propast, smrtnu kaznu.
U zatvorskim danima dolazi do promene. Merso spoznaje vrednost uspomena koje mu ispunjavaju prazan zatvorski
ivot, u uspomenama nalazi spas od dosade. U jednom momentu iz njega izbijaju snane emocije, budi se iz
ravnodunosti, ali sve je to kratkog veka, posle dolazi smirenje i opet oseanje letargije. Merso nema izlaz, a ni sam
ne eli da ga potrai. Zna da e biti pogubljen, ali svejedno mu je. U ivotu i onako ne vidi smisao, drutvo ga
osuuje; eka samo dan pogubljenja u kome se nada da e biti mnogo ljudi koji e ga mrzeti, ali koji e doi da ga
vide - njega lino.
Traginost i apsurdnost. Drutvo je odvelo jednog njegovog stranca u smrt smatrajui da je u pravu.