Francuski filozof i mislilac Miel de Montenj (Michel de Montaigne) roen je u vreme kad su

Francusku, kao i celu Evropu, razdirali osvajaki i verski ratovi.

On je i svedok Bartolomejske nodi u kojoj su ubijeni svi poznati protestanti.

Montenj, rodom iz bogate plemidke porodice, veoma brzo naputa obedavajudu politiku karijeru,
osamljuje se u svom dvorcu i poinje da pie za uski krug prijatelja.

Svoje misli izraava u obliku koji je sam stvorio eseju, a koji je otada pa sve do danas izuzetno
pogodnan za iznoenje raznolikih sadraja i misaonih uvida.

Eseji su i naslov njegovog najvanijeg dela. Pie ga na francuskom jeziku, a ne na tada vladajudem
latinskom. Njegova misao, kao i njegova filozofija, je nesistemska, individualizirajuda, skeptina.
Svakako i leprava, otvorena, prirodna. A to su sve poeljno tipine karakteristike francuskog duha,
jer,podsedam: Montenj je meu najvedim njegovim predstavnicima.

Govorio je:

Ja studiram samoga sebe vie nego i jedan drugi predmet; to je moja metafizika, to je moja fizika. i
nastaviti Filozofirati znai sumnjati.

Time je bitno pripremio put za racionalistiko filozofiranje koje je posle njega razvio Dekart,
nastavljajudi sa sumnjom kao metodom.

Sam Montenj je sumnjiav i kritian prema svomu vremenu, posebno prema politikoj teoriji, praksi,
politikim pokretima. Lucidno ironiudi, oznaide politiare od kojih se svaki ponaa kao da je svet ba
njega ekao da otpone da ivi pod njegovim vodstvom.

Pisao je o oveku, uoavao njegove slabosti, mane, ali i uzlete koji potvruju da je u tom bidu
najvrednija sloboda, za koju je potrebno boriti se, ne manje no ego za ideje mira, snoljivosti i
razuma.

Montenj je umro 13. septembra 1592. godine u svom usamljenom dvorcu, i te kako ukljuen u sva
bitna zbivanja renesanse kojoj je pripadao.

Preuzeto sa http://www.magicus.info

Donosimo vam zanimljive odlomke iz Montenjevog ogleda O vaspitanju koji se smatra jednim od
najznaajnih pievih ogleda.

Miel de Montenj u ovom ogledu iznosi svoje stavove o poduavanju i vaspitanju. Iako se
prevashodno obrada francuskom plemstvu zamiljajudi ispred sebe primerak vaspitanika plemida
znaajnog u francuskom javnom i politikom ivotu, on iznosi stavove svevremenske vrednosti, te
njegovo promiljanje prerasta u rukovodna naela o vaspitanju i prigodnom obrazovanju. itanje
Montenja ini se tako izuzetno primamljivim danas u vreme bespotedne bolonjizacije i banalizovanja
obrazovanja i vaspitnog rada. Za nau publiku verovatno je zanimljiv i podatak kako je Montenj jedan
od omiljenih Andridevih pisaca, ali i brojnih drugih velikana knjievosti (Dostojevski) koji su redom
priznali francuskom piscu potrebu vradanja njegovim reenicama i mod da vam bude ivotno
koristan, da vas doslovce ui ivljenju.

Iz tih razloga Montenj se opet ini neodoljivim jer danas u poplavi gurua, duhovnih voa, savetnika,
psihologa, pomodnika, samoprozvanih uitelja ivota, vidljiva je besmislenost svih tih nasilnih
sugestija, stoga je jo osetnija i potrebnija tiha mod suptilnog, nenavalentnog Montenjevog
poduavanja. Vaspitni uzori spisatelja iz dalekog 16. veka nisu na verskim osnovama rairenim u to
doba. Naprotiv, zasnovani su na razumu i iskustvu i upravo to ukazuje koliko je Montenj savremen, a
putem misaone snage i svevremen. Savremenost se ogleda i u upotrebi izraenih autobiografskih
elemenata upotrebljenih kao sredstvo izraavanja (pojava svojstvena savremenom piscu) ali i u
poetici i misaonim dometima koji de prevazidi i ovu savremenost. Konano, Montenj je i strastveni
sakuplja antikih misli, ali njegova kompilacija je vredna i valjano iskoritena. I on sam objasnio je tu
upotrebu i motiv u svojim delima ostavljajudi nam u nauk zato vredi druge navoditi:

Ja navodim druge samo zato da bih bolje izneo sebe.

Ostavljavam vas da uivate u itanju izbora iz ogleda O vaspitanju. Prevod je dr Midhata amida, a
izdanje izdavake kude Veselin Maslea, Sarajevo 1964.

O VASPITANJU

() Kada je rije o jednom djetetu iz plemidke kude koje tei obrazovanju, ne radi dobiti (jer jedan
tako nizak cilj nije dostojan milosti i blagonaklonosti muza, a zatim on zavisi od drugih), ni toliko radi
neke spoljne koliko radi svoje sopstvene koristi, i u cilju da bi se obogatio i ukrasio njegov duh, u elji
da od njega stvori vie inteligentnog nego uenog ovjeka, htio bih isto tako da se vodi rauna o
izboru takvog vaspitaa koji bi imao dobru i pametnu glavu vie nego punu i nabijenu, i da se trai
oboje, ali vie karakter i inteligencija nego uenost; i da on, vredi svoju dunost, postupa sa
vaspitanikom na nov nain. Nama se neprestano trubi u ui, kao kad neko sipa u kakav lijevak, i naa
je samo dunost da reprodukujemo ono to su nam rekli. Ja bih htio da vaspita tu manu nau ispravi
i da, od samog poetka, prema sposobnostima uma koji su mu povjerili, pone da njegovu snagu
ogledava, dajudi mu da sam stvari okua, izabere i razabere: pokazujudi mu sam ponekad put,
putajudi ga ponekad da ga on sam pronae. Nedu da on sam pronalazi i govori, hodu i da uje svog
uenika kako govori. Sokrat, i potom Arkesilaj traili su od svojih uenika da prvo oni govore, a zatim
su oni sami sa njima razgovorali.

Obest plerumgue iis qui discere volunt auctoritas eorum qui docent. (Autoritet uitelja esto kodi
onima koji hode da naue; Cicerenon, De natura deorum, I, V.)
Dobro je da ga vaspita pusti da kaska pred njim, kako bi se ocijenio njegov hod, kao i to do kog
stepena treba da se spusti da bi se prilagodio njegovim snagama. Usljed pomanjkanja toga pravog
srazmjera, mi sve pokvarimo: znati njega podesiti, i odrati s mjerom, jeste jedna od najteih stvari za
koje znam; umjeti pak spustiti se do djetinjih posupaka i rukovoditi njima predstavlja stvar velikog i
vrlo snanog duha. Ja idem sigurnijim i odlunijim korakom uzbrdo nego nizbrdo.

Oni koji su se, kako nam to pokazuje i sama praksa, poduhvataju da u isti mah i jednakim mjerilom
predaju vedem broju mladih umova, toliko razliitih po svojoj mjeri i obliku, nailaze to nije nikakvo
udo u itavoj jednoj gomili djece jedva na dvoje troje koja iz svog vaspitanja izvlae neku istinsku
korist.

Neka vaspita ne trai od svoga vaspitanika samo to da da rauna o rijeima svoje lekcije, nego i o
njenom smislu i sutini, neka mu, kao dokaz o koristi koju bude izvukao, poslui ne njegovo
pamdenje, nego njegov ivot. Neka ga natjera da ono to bude nauio odmah i razmotri u sto raznih
vidova i prilagodi tolikom istom broju predmeta, da vidi da li je to dobro shvatio i usvojio, sudedi o
njegovom napredovanju na osnovu Platonovih pedagokih metoda. Povratiti hranu onakvu kakvu
smo progutali, dokaz je ravog varenja i probave. Stomak nije obavio svoj posao ako nije izmijenio
izgled i oblik onoga to mu je dato da prokuva.

() Neka vaspita udesi tako da sve to se daje ueniku proe kroz reeto, i da mu ne ue nita u
glavu prostim autoritetom i na tuu vjeru; neka Aristotelovi principi ne znae za njega nita vie nego
principi stoiara i epikurejaca. Neka se iznesu pred njega sva ta raznolika miljenja: on de izabrati
neko od njih, inae de ostati u sumnji. Samo su lude sigurne i ne sumnjaju.

Jer sumnja mi nije manja ugodna od znanja. (Dante, Pakao, XI, 93.)

Jer, ako prihvati Ksenofonovo i Platonovo miljenje na osnovu svog vlastitog rasuivanja, nede to biti
vie njihova miljenja, ved njegova. Onaj ko ide za drugim, ne ide ni za im. On ne nalazi nita i ak ne
trai nita.

Non sumus sub rege; sibi quisque se vindicet. (Ne ivimo pod kraljem; neka svako raspolae sam
sobom. Seneka, Ad Lucilium, XXXIII.)

Neka zna ta zna, u najmanju ruku. Treba da se on prome njihovim stremljenjima, a ne da naui
njihova pravila. I neka hrabro zaboravi, ako hode, odakle ih je uzeo, ali neka umije da ih usvoji. Istina i
razlog su svaija svojina, i ne pripadaju nimalo vie onome koji ih je prvi rekao nego onome koji ih je
rekao poslije njega. To nije nimalo vie po Platonu nego po mome sopstvenom miljenju, bududi da
on i ja to shvatamo i vidimo na isti nain. Pele pomalo pljakaju cvijede ovdje-ondje, ali one, zatim,
od toga prave svoj sopstveni med; nije to vie majina duica ili majoran: na isti nain de uenik stvari
pozajmljene od drugih preinaiti i stopiti sa svojima, da bi od toga izgradio potpuno svoje djelo, to de
redi svoje suenje. Njegovo vaspitanje, njegov rad i uenje ne idu za nekim drugim ciljem do da ga
formiraju.

Neka on preduti sve to mu je bilo od pomodi, i pokae samo ono to je od toga uinio. Pljakai,
zajmoprimaoci razmedu se svojim graevinama, kupljenim stvarima, ne onim to izvuku od drugoga.
Vi ne vidite nagrade i poklone koje sudija prima, ved srodstva i poasti koje je pribavio svojoj djeci.
Niko javno ne iznosti svoj primitak: svako iznosi svoj dobitak. Dobitak koji nam donosi uenje sastoji
se u tome to smo postali bolji i pametniji.

Inteligencija, govorio je Epikarm, vidi i uje, inteligencija izvlai korist iz svega, rasporeuje sve, djela,
upravlja i vlada: sve druge stvari su slijepe, gluhe i bez duha. Izvjesno, mi je inimo servilnom i
plaljivom, poto joj ne putamo slobodu da ini neto sama od sebe. Ko je ikad zapitao svoga
uenika ta misli o retorici i o gramatici, i o kakvoj Ciceronovoj misli? Nego nam ih utisnu u pamdenje
neoerupane, kao kakva proroanstva u kojima slova i slogovi predstavljaju sutinu stvari. Znati
napamet ne znai znati, to znai sauvati ono to je pamdenju dato na uvanje.

() Stoga, druenje sa ljudima je za to neobino podesno, kao i posjedivanje stranih zemalja, ne zato
da bismo iz njih donijeli sa sobom samo, poput naih francuskih plemida, podatke o tome koliko
koraka ima Santa Rotonda, ili koliko su raskone gadice Sinjore Livije , ili, kao drugi, koliko je
Neronovo lice, sa neke stare tamonje ruevine, due ili ire od lica neke sline medalje, nego da iz
njih donesemo poglavito dobar ukus tih naroda i njihov nain ivota i ponaanja, i da izglaamo i
izotrimo svoj mozak o njihov. Ja bih eleo da se sa djetetom ponu izvoditi putovanja od njegovog
ranog djetinjstva, i to prvo, da bi jednim hicem ubili dva zeca, u zemlje susjednih naroda, iji se jezik
ponajvie razlikuje od naega, i kome se, ako ne ponete formiranje rano, jezik ne moe prilagoditi.

() Upozoridemo ga , kada bude u drutvu, da baci pogled svuda unaokolo; jer nalazim da prva
mjesta zauzimaju obino manje sposobni ljudi i da veliina poloaja ne ide esto uporedo sa
sposobnostima. Vidio sam, dok se u proelju stola razgovoralo o ljepoti nekog zidnog dilima ili o
ukrasu malvazije, kako mnoge lijepe stvari promiu na drugom kraju stola. On de ispitati intelektualni
domet svakoga: govedara, zidara, prolaznika; treba iz svega izvudi korist, iskoristiti svakoga prema
robi koju ima, jer je sve od koristi u voenju kudanstva; ak i tua glupost i slabost bide za njega
pouka. Ispitujudi blagonaklonost i ponaanje svih ljudi, u njemu de se pojaviti elja za oponaanjem
dobrog vladanja, a prezir prema loem.

() Naue nas da ivimo kada je ivot ved proao. Stotine uenika se zarazilo sifilisom prije nego to
su doli do svoje lekcije iz Aristotela njegovog poglavlja O neumjerenosti. Ciceron je govorio, kada
bi poivio i dva ovjeja vijeka, da ne bi naao vremena da prouava lirske pjesnike. A ja nalazim da su
ona skolastika dangrizala jo jadnije beskorisna. Naem se djetetu mnogo vie uri: ono ima da radi
sa uiteljem samo prvih petnaest do esnaest godina svoga ivota; ostali dio ivota pripada djelanju.
Upotrijebimo tako kratko vrijeme za uenje onoga to je nuno. Zablude su to: izbacite sva ta muna
dijalektika dovijanja, od kojih na ivot ne moe postati bolji, uzmite one jednostavne rasprave iz
filozofije, nauite da ih odaberete i tretirate kako i kada treba: lake je shvatiti njih nego neku
Bokaevu pripovjetku. Dijete je za njih sposobno, im se odbije od dadilje, mnogo vie nego da naui
itati i pisati. U filozofiji ima rasprava namijenjenih dobu djetinjstva kao i dobu oronulosti.

() Da se vratim na svoj predmet: vano je samo da se kod uenika probudi elja i sklonost za
znanjem, inae od njih inimo samo magarce natovarene knjigama. Batinama im dajemo na uvanje
pune torbe nauke, koju, ako hodemo dobro da postupimo, ne treba samo u sebe unijeti, nego je
treba i usvojiti.