446

ma neka jasno bude izraena nada da e

autor ovde na zabaenom mestu sakrive-
na zlatna zrnca moi u zasebnim lancima
napraviti dostupnim za struni svet i flo-
zofski orijentisanu javnost.
Kad se sve sabere, prikazanu knji-
gu odlikuje originalnost njene teme, sa-
mostalnost njene obrade, struna kompe-
tencija autora, nauni doprinos i literarni
kvalitet. Smiljanieva naitanost je zau-
ujua kad je u pitanju danas skoro nepo-
znata, a jo manje diskutovana literatura
koju obrauje, njegov jezik skoro svuda
jasan, suptilan i bez obzira na nedosta-
tak uzdranosti prilikom korienja stru-
nih pojmova (povremeno ak i neologi-
zama) veoma itak. Ko se probije kroz
obimni tekst, imae verovatno veliku do-
bit od toga; nadajmo se da e delo naii
na iroku, zainteresovanu i tolerantnu i-
talaku publiku.
Sa nemakog prevod redakcije
Premda je u pogledu pravaca, orijen-
tacija i stanovita savremena flozofja na-
glaeno heterogena i pluralna, neki autori
se nisu ustezali da ponude svedene i jed-
nostavne kriterijume na osnovu kojih je
mogue provesti meusobno sueljavanje
pojedinih flozofskih pozicija. Meu tim
kriterijumima prednjai onaj, to klju
meusobnog razgraniavanja pronalazi u
njihovom odnosu prema tradiciji flozof-
je. Sasvim uproeno prikazan, taj krite-
rijum se sastoji u tezi da se, s jedne stra-
ne, flozofsko nalije meusobno nesvo-
divih flozofskih nastojanja trai u poku-
ajima produbljivanja, inoviranja i reaktu-
elizovanja tradiranih flozofskih postignu-
a, dok se, sa druge strane, pretpostavke
preostalog dela savremenih stanovita tra-
i na temelju razloga za radikalno distan-
ciranje od iste te tradicije. Ne uputaju-
i se u ispitivanje heuristikih potencija-
la ovog kriterijuma i konkretnih rezultata
njegove primene na polju savremene flo-
zofje, ve na prvi pogled moe se ustano-
viti da on nije tako inkluzivan, kako bi e-
leo da se predstavi.
Uprkos svojoj prividnoj jednostavno-
sti, koja bi trebala da omogui da svaka f-
lozofja prepozna svoje mesto, kriterijum
odnosa prema tradiciji na temelju obnav-
ljanja ili distanciranja zapravo je reduk-
tivan. Efekat iskljuivanja koji proizvodi
odnosi se na one flozofje, koje se nisu za-
drale niti na obnavljanju pitanja tradicije,
niti na upornoj rezervisanosti spram njih,
ve su u vlastitom konstituisanju provodi-
le oba postupka. tavie, kada se taj kri-
terijum protegne du povesne vertikale f-
lozofje, uoava se da on po pravilu zaka-
zuje upravo na primerima flozofa koji su
od strane istorije flozofje prepoznati kao
najistaknutiji. Primera radi, Aristotel, Kant
DRAGAN PROLE
Filozofski fakultet, Novi Sad
FILOZOFIJA KAO ISTRAIVANJE
(Edmund Husserl, Logika istraivanja I i II,
Breza, Zagreb 2005, prev. eljko Pavi)
447
i Hegel nisu inili nita drugo, nego nasto-
jali da, u tesnoj vezi sa tradicijom, prue
vlastiti flozofski doprinos i da je time ob-
nove i inoviraju, ali tako, da njihov dopri-
nos sutinski nije bio mogu bez istovre-
menog distanciranja tj. bez, vie ili manje
eksplicitnog, odbacivanja znaajnog dela
reenja koja su do tada bila nuena.
Povlaeni status fenomenologije Ed-
munda Huserla unutar savremene flozo-
fje valja prepoznati u injenici da je ona
uspela u sebi da integrie obe tendencije
koje su markirane kao kljuni varijeteti
u odnosu prema flozofskim prethodnici-
ma. Od objavljivanja Logikih istraiva-
nja 1900/1901 iji datiranje i u simboli-
koj ravni obeleava dogaaj razmeiva-
nja dva stolea i najavu nove epohe flo-
zofskog miljenja, pa do svojih poznih ra-
dova Huserl nije proputao da spomene
da njegova fenomenologija restituie ide-
ju apsolutne teorije to svoje korene du-
guje antici. Podseanje na antiku ideju
apsolutne teorije nije motivisano tenjom
ka rehabilitaciji bios teoretikos kao pri-
vilegovanog oblika ljudskog ivota ve
je, naprotiv, apsolutno opravdavanje f-
lozofje miljeno korelativno sa oprav-
davanjem flozofa, ime se cilj flozofje
izjednaio sa ivotnim ciljem. O tome se
Huserl izjasnio u Pogovoru svojim Ide-
jama, gde je izriito naveo da fenome-
noloki pojam flozofje zapravo restitui-
e izvornu ideju koja od Platona naova-
mo lei u temelju evropske flozofje. Fi-
lozofja imenuje nauku ija kljuna odli-
ka je poslednje utemeljenje, koje je, opet,
izjednaeno sa do krajnosti radikalizova-
nom samoodgovornou.
Kada je povodom obeleavanja njego-
vog sedamdesetog roendana u Frajbur-
gu izjavio da ne bi mogao da ivi u ovom
svetu da nije flozofrao, Huserl se nije a-
lio. Strogost flozofje za koju je pledirao,
odslikavala se i u strogosti ivota koji je
iveo. Neuvena flozofska ambicija da
prodre ispod podruja na kojem se raz-
graniavaju teorijska i praktika flozof-
ja dovela je sledbenike Huserlove feno-
menologije u nesvakidanje egzistencijal-
ne situacije. Naime, injenica da je Huser-
lova asistentkinja Edit tajn konvertirala
i pribegla manastirskom nainu ivota u
katolikom redu Karmelianki nije spo-
ljanja fenomenologiji, kao to nije slu-
ajno ni Huserlovo prekorevanje svog
doktoranta Teodora Lesinga zbog aktiv-
nog uea na maskembalima, na kojima
su smeh i ala obilato zalivani ampanj-
cem. Aura poverenja i flozofske svei-
ne kojom se fenomenoloki pokret odli-
kovao, naroito posle debakla Prvog svet-
skog rata, u velikoj meri duguje novovr-
snoj meuljudskoj i ivotnoj atmosferi,
to se irila oko kruga flozofa koji je bio
obuzet zajednikim ueem u ostvariva-
nju jedinstvene flozofske misije i speci-
fan po neiscrpnom entuzijazmu obnav-
ljanja prema kojem su mnoge kolege bile
izrazito skeptine, pa su ih podrugljivo
zvale fenomenalistima.
Njih je u prvom redu zanimalo da
uzmu uee u konstituciji novovrsnog f-
lozofskog miljenja koje, dodue, podse-
a na antiku, potuje flozofsku tradiciju i,
poput savremenika novokantovaca, odaje
duno priznanje naunim dostignuima,
ali je istovremeno i miljenje to brie pri-
vid samorazumljivosti nad onim to nau-
ku ini naukom, a flozofju flozofjom,
te i dalje insistira na ispitivanju njima in-
herentnih kriterijuma naunosti. Najbolju
ilustraciju za njihova nastojanja nije bilo
potrebno izmiljati. Relativno frekven-
tno pojavljivanje Fihteove nove kovani-
ce u nemakom jeziku Wissenschaftsle-
hre stoga moe da deluje zbunjujue,
ali samo prilikom prvog itanja Logikih
448
istraivanja, jer nudi izraz to uverljivo
saima flozofske pretpostavke nastajanja
fenomenologije.
Pritom, utisak to izaziva zbunjenost
takoe nije sluajan. On prostie ne samo
kao posledica preutkivanja Fihtea, nego
iz preuzimanja flozofskog zadatka koji je
ve postavljan, ali se ovaj put izlae tako,
kao da nikada nije postavljan. Paradoksal-
nost fenomenolokog postupka stoga bi se
mogla prepoznati u nastojanju, da se lo-
gika zgrada flozofje obnovi, ali da se
istovremeno ne radi o pukom poboljanju
i dovoenju postojee graevine u bolje
stanje, ve o izgradnji sasvim nove gra-
evine, koja sa dotadanjom eli da deli
samo motive to su doveli do gradnje, ali
ne i konaan izgled. Obnavljajui logiku,
fenomenoloka flozofja poziva na rad na
novoj misaonoj tvorevini, u kojoj bi tradi-
cionalni sistem logike sebe mogao da pre-
pozna, ali ne vai i obrnuto fenomenolo-
gija sebe principijelno ne moe izvesti iz
onoga to obnavlja. Za takvu pozicioni-
ranost fenomenologije Huserl navodi spe-
cifne razloge. Kao uenje o nauci, logi-
ka je samo u svojim platonikim zaeci-
ma bila dosledni temelj nauke o biu, tj.
nauke naprosto, to znai da za nju una-
pred nisu bili obavezujui niti postojea
nauna saznanja, niti postojee predstave
o stvarnosti. Povesni tok je, meutim, su-
tinski promenio i pojam logike. Njime je
logika poprimila oblik formalne apofan-
tike kritike unapred date nauke, unapred
date istine i teorije, a njen bivstvujui svet
je unapred bio odreen. Na taj nain lo-
gika je izgubila status izvorne nauke, jer
njen posao vie nije bio da provede izvor-
ni rad objanjavanja i kritike, ve se sveo
na puku teorijsku tehniku. Nasuprot tome,
osmiljavajue stvaranje temeljnih poj-
mova obavezujua je tvorevina uenja o
nauci. Ona se pritom ne ponaa kao dopu-
na postojeim naukama i postojeoj stvar-
nosti, ve promilja mogue predmetno-
sti, isto kao takve, to ukljuuje sve mi-
slive modifkacije predmeta uopte, kao
to ukljuuje i ideju ontologije koja ne po-
drazumeva naslanjanje na postojee nau-
ne vizije stvarnosti, ve sistematsko razvi-
janje ideje iste logike koja se naelno po-
dudara sa idejom formalne ontologije.
Huserlovo uverenje da se istinski na-
preci flozofskog saznanja ispunjavaju u
novom utemeljenju dopunjeno je speci-
fnim zahtevom koji se nametnuo kao
preduslov takvog utemeljenja nepret-
postavnost. S jedne strane, ona je podra-
zumevala smelo ignorisanje Hegelovog
principa ouvanja, conservare, kao po-
uzdanog oslonca za svako utemeljenje sa
pretenzijom na flozofsku inventivnost,
koje ne eli da rizikuje svoje eventualne
zasluge i spomen unutar istorije flozofje
time to e tradiciju ignorisati, ve e, na-
protiv, pokuati da u sebi integrie ono to
je u flozofji ve miljeno. S druge stra-
ne, Huserlovo stupanje na tlo flozofje sa
podruja matematike, doprinelo je neizri-
itom i nehotinom dokazivanju Nieove
teze o teti istorije, ali ovaj put za flozof-
ski ivot i omoguilo pojavu monumen-
talne flozofje, to prevashodno misli iz
rakursa budunosti. Dakako, uzeta sama
po sebi, distanca u odnosu na istoriju f-
lozofje Huserlu nije donela mnogo toga
dobrog. tavie, ona je fenomenologiju
od samog poetka suoavala sa tekoa-
ma to su proizlazile ne samo iz neodre-
enosti njene istorijsko-flozofske konsti-
tucije, ve iz principijelne nemogunosti
da na fenomenoloki dosledan nain pri-
stupi izlaganju problema povesti, bez ko-
jeg je svaki pokuaj istorijske legitimacije
fenomenologije bio unapred obesmiljen.
Mora se ipak priznati da bez svojevrstne
naivnosti koja je od samog poetka bila
449
skrivena u pozadini Huserlovog projekta
obnavljanja tradicionalne ideje flozofje,
a u oima savremenika je izazivala podru-
gljive komentare celokupan korpus nje-
govog flozofskog stvaralatva teko da
bi poprimio tolike razmere i oblik, kakav
je nama ostavljen u naslee. Pritom se ne
misli samo na obim Huserlovog dela, koji
iziskuje da timovi strunjaka ve gotovo
ezdeset godina u Arhivu u Luvenu rade
na deifrovanju Huserlove zaostavtine
iji tekstovi su, radi ostvarivanja simul-
tanosti izmeu toka misli i njihovog be-
leenja, po pravilu pisani u Gabelsberger
stenografskom pismu, pa najpre iziskuju
transkribovanje, nakon ega sledi muko-
trpan uredniki posao sa zadatkom da se
iz nepreglednog mnotva rasutih promi-
ljanja doe do tematski, hronoloki i pro-
blemski zaokruenih celina.
U svom prigovaranju Huserlu zbog
tona agresivne novotarije i bezdana nihi-
lizma to se otvara usled oslobaanja od
povesnog osnova radi raanja neeg no-
vog, Jaspers nije bio usamljen. Meutim,
takva vrsta prigovora previa da se fak-
tiko dogaanje konstituisanja fenome-
nologije potire sa njenim deklarativnim
zalaganjem za apsolutni poetak, nepret-
postavnost i oslobaanje od povesnog
osnova. Naime, stroga naunost feno-
menologije nije postulirana povrh i mimo
tadanjih strujanja u flozofskom milje-
nju, ve je afrmisana unutar opirno ar-
gumentovane rasprave sa njima, o emu
svedoi ve i Huserlova rasprava iz 1894.
koja je pokuala da ispita problemska te-
ita to su ispostavljena u merodavnim
spisima o logici. Na tom tragu konstitui-
sana je i prva knjiga Logikih istraivanja
koja je sebi stavila u zadatak da prodre u
konstitutivne osnove ideje nauke, ali tako,
to e se upustiti u vodee sporove veza-
ne za fundamentalni pojam logike. Posta-
viti u to doba pitanje o (ne)zavisnosti logi-
ke od drugih disciplina, znailo je upusti-
ti se u sredinje pitanje tadanjih rasprava
i sueliti se sa stanovitima Mila, Vindel-
banda, Maha, Erdmana, Avenarijusa, Zi-
gvarta, Locea Drugim reima, ustanov-
ljenje ideje fenomenologije odvijalo se u
razvijanju problemske dimenzije koje je,
preuzimajui i iznova tematizujui Plato-
novo razlikovanje izraza i znaenja, u isti
mah vodilo rauna i o antikoj ideji flo-
zofje, ali i o najsavremenijim tendencija-
ma u pogledu stanja problema.
Prema Huserlu, osnovni posao logike
sastoji se u istraivanju pitanja: ta konsti-
tuie ideju nauke? - pa stoga ne treba da
udi da je njegovo delo naslovljeno Logi-
ka istraivanja. Usled direkcije koja je za-
data od strane savremenih poimanja na-
uke, logika istraivanja se nisu odvijala
proizvoljno, ve su se prevashodno usme-
rila ka pitanju o relacijama izmeu logike,
sa jedne strane, i psihologije i metafzike
sa druge. Smatrajui da takva vrsta istra-
ivanja nema za rezultat puko opredeljiva-
nje za ili protiv nezavisnosti logike, nego
da ono moe biti plodno tek ukoliko iz nje-
ga proistekne novo utemeljenje, pa samim
tim i istinski napredak u saznanju, Huserl
je spreio mogunost da se istorijsko-f-
lozofska istraivanja mehaniki nasla-
njaju uz izvorna fenomenoloka izlaganja.
Naprotiv, prvobitne naznake fenomenolo-
gije ne bi bile mogue bez prethodne, isto-
rijsko-flozofske pripreme. Propredeuti-
ko itanje fenomenologije na osnovu uvi-
da u, primera radi, argumentaciju o empi-
ristikim konsekvencama psihologizma, ne
samo da je mogue, nego je i poeljno.
Pojam logikog zakona Huserlu je
pruio oslonac za sueljavanje sa psiho-
logizmom. Pritom, u Huserlovom slua-
ju, sueljavanje sa psihologizmom u isti
mah predstavljalo je i sueljavanje sa sa-
450
mim sobom. Kao vladajue uverenje, psi-
hologizam nije bio samo spoljanje obe-
leje duha vremena, to je, blagodarei
svojoj savremenosti - ulivalo poverenje i
unapred utiralo put svakom miljenju koje
nije elelo da ponese atribut anahornog i
prevazienog pa otuda i ne treba da udi
da je psihologizam ujedno i flozofski ma-
nir posredstvom kojeg je i Huserlova Fi-
lozofja aritmetike oekivala svoje vlasti-
to flozofsko objanjenje. Kritika psiholo-
gizma stoga je i svojevrstna samokritika,
jer se ispostavilo, da pri prelazu sa psiho-
lokih sklopova miljenja na logiko je-
dinstvo sadraja miljenja nije bilo mogu-
e uspostaviti adekvatan kontinuitet. Od-
sustvo teorijskog jedinstva i neodrivost
tenje da naunost bude logiki utemelje-
na putem psiholoke analize predstavlja-
li su zamku u koju je stupilo i Huserlovo
vlastito miljenje, ali su istovremeno bili
i inicijacija koja je onemoguila neumor-
no traganje za misaonim prevladavanjem
psiholoke logike.
Imajui u vidu da nijedan prirodni za-
kon nije a priori saznatljiv, Huserl je do-
ao do zakljuka da indukcija iz pojedi-
nanih injenica iskustva nije samo je-
dan u mnotvu moguih pristupa proble-
mu zakona, nego jedini put kojim se pri-
rodni zakon moe opravdati i utemeljiti.
S druge strane, zakonitost do koje se do-
lo induktivnim putem ne moe imati za-
dovoljavajui status, tj. rang koji je Mil
obeavao svojim pojmom necessary tru-
ths. Sistem nunih istina ne moe proiste-
i induktivnim uoptavanjem iskustvenih
izvesnosti, budui da ono ne moe ponu-
diti zakonitost u striktnom smislu te rei.
Njima, prema Huserlovim argumentima,
preostaje jedino rang puke verovatnoe
to moe biti oborena ve sledeom inje-
nicom iskustva.
Logiki zakon je potpuno ravnoduan
spram pitanja na koji nain je proistekao
iz realnih injenica svesti, iz konkretnog
toka svesnog ivota. tavie, logiki za-
kon odlikuje se neumoljivom nunou
koja ne moe biti ugroena ak ni u slua-
ju da neki konkretan zakon jo uvek nije
miljen od strane realne svesti. Stoga je
on nezavisan od psiholokog kauzaliteta,
od kauzalno-psiholokih faktora empirij-
ske samosvesti. Mislei subjektivne uslo-
ve mogunosti saznanja, Huserl se nije
osvrtao na realne uslove koji korene u po-
jedinanom subjektu suenja, ve je insi-
stirao na idealnim uslovima, to korene
u optoj formi subjektivnosti i njihovom
odnosu prema saznanju. Takva misaona
nastojanja dovee do izvesne bliskosti
sa Kantovim transcendentalno-kritikim
projektom koja e pratiti fenomenologi-
ju u svim njenim fazama. Pritom, ispitiva-
nje normativnih pretpostavki logike dopu-
njeno je sueljavanjem sa nominalizmom
kao ontolokom posledicom novovekov-
ne konstitucije prirodnih nauka. Optost
nije puko ime u kojem treba sagleda-
ti izraz sintetikih uinaka subjekta, ve
ukazuje na idealnu strukturu po sebi. Bu-
dui da je mogunost odreene psihike
injenice samo sluaj realne mogunosti,
psihologizam u svim svojim konkretnim
uoblienjima nije nita drugo nego relati-
vizam koji sebe ne zna kao takvog. Izve-
snost istininitosti nekog suda, jeste mogu
psiholoki doivljaj, ali je to samo uzgred-
no. Evidentni sud ne nastaje kao posledi-
ca odreenog doivljajnog sklopa, ve je
posledica originarne datosti, to znai da
proistie iz fenomenolokog, odnosno f-
lozofskog stava, a ne nekog izuzetnog psi-
holokog stanja ili doivljaja.
Stavljajui subjektivnost svesti kao
opte polazite sveg flozofranja, Huserl
preduzima reviziju ontolokog stepenova-
451
nja koje tradicionalno see od neposred-
nosti ulnog saznanja do posredovanih
uvida uma. Teite njegove revizije sasto-
ji se u raspravljanju uma sa samim sobom,
s tim, to se ovaj put ponovo radi o nje-
govom odnosu prema neposrednosti isku-
stva. Oslonac u tom poslu potraen je u
odbijanju samostalnog statusa i specif-
nih saznajnih uloga koje su pripisivane
pojedinim saznajnim moima. Uviajui
da Kantove saznajne moi zapravo pret-
postavljaju ideju iste logike nauke, to
znai da ne mogu biti konstituenti logike,
jer se ograniavaju na normiranje izve-
snih misaonih postupaka, Huserl poima
um kao usmerenost ka idealitetu milje-
nja, a ne kao neku zasebnu saznajnu mo.
Smatrajui da je Kantova zamisao logike
samo delimino sadrinska, jer joj sadraj
pripada samo utoliko to se pretpostavlja
kao konstitutivan elemenat predmetnosti,
Huserl e pojam intencionalnosti razvijati
ne isputajui iz vida najprisnije jedintvo
noeme i noeze, forme svesnog akta i sadr-
aja na koji se taj akt odnosi.
Konsekvence ovog ovida u ranoj fazi
fenomenologije ipak nee biti usvojene.
Naime, istiui da je teorija saznanja fun-
damentalna flozofska disciplina, Huserl
deklarie fenomenologiju i kao saznaj-
nu teoriju previajui time da saznajna
teorija ivi od rascepa logike i ontologi-
je, pri emu se ona naseljava u ispranjen
prostor to iziskuje posredovanuje, a stva-
ra se iz injenice da je za logiku rezervi-
sana samo forma, a za ontologiju sadraj
saznanja. Ako idealnost istine sainjava i
njenu objektivnost, logika se ne sme sve-
sti na nauku o formi miljenja, to, izja-
njavajui se za jedinstvo logike i ontolo-
gije, Huserl izbegava da uini. Takvo je-
dinstvo, dakako, nije mogue ispostavi-
ti sve dok se nalazimo na terenu saznajne
teorije, pa e dalji razvoj fenomenologije
neminovno biti vezan uz njenu, najee
nedovoljno izriitu, pa time i nedovoljno
odlunu - emancipaciju od saznajno-teo-
rijskog samorazumevanja.
Budui da fenomenologija u metodo-
lokom pogledu jo uvek nije dovoljno
sazrela, Huserl Logikih istraivanja je
meusobno diferenciranje saznajnih moi
tematski popunio sa fenomenolokim poj-
mom refeksije, koji je glavnu re imao i u
Filozofji aritmetike. Fenomenoloki mi-
ljena, refeksija nije povratno razmilja-
nje o empirijskim stanjima i doivljajima
svesti, jer su ta stanja i doivljaji uvek ve
posledica tvoree subjektivnosti. Huserlo-
va refeksija eli da naini korak dublje, i
otuda trai kontakt sa izvornim delatno-
stima svesti, obavljajui ujedno i kritiku
fukciju time, to osveuje pritom granice
i prepreke koje stoje na putu prilikom od-
vijanja svesnih akata.
Svi naini shvatanja i sve zamislive
forme imanentnog iskustva padaju pod
pojam refeksije. Takav pojam refeksije
razlikuje dve vrste neposrednosti. Nepo-
srednost zora, intuitivne predstave, razli-
kuje se od neposrednosti mnjenja koje je
daleko od same stvari. Stoga se i na legi-
timnu upitanost u istinski fenomenoloki
karakter Logikih istraivanja, moe od-
govoriti upravo pozivanjem na pojam na-
ina datosti, u kojem se moe prepozna-
ti i zajedniki imenitelj meusobno hete-
rogenih strujanja unutar fenomenolokog
pokreta to se odrao sve do savremene
fenomenologije. Ako je u Huserlovom
kamenu temeljcu neto fenomenoloko,
onda je to suprotnost intuitivnog i nein-
tuitivnog, koja se utvruje prevashodno
na temelju razliitih naina datosti. Stoga
i uvena parola Zu den Sachen selbst
ve u ravni ranog dela moe biti shvaena
kao poziv na naputanje, odnosno prevla-
davanje nedovoljnih, nedoreenih, defci-
452
jentnih naina datosti. Tajna formule to
govori o transcendenciji u imanenciji sa-
stoji se o uverenju o mogunosti najpri-
snijeg jedinstva svesti i njenog predme-
ta sabranog u samodatosti, kao samopre-
zentnosti stvarnog. U takvoj vrsti datosti
predmet svesti, konstituiui se u sazna-
nje, gubi distancu i naspramnost u odnosu
na konkretne svesne akte.
Neposrednost te vrste izvesnosti vie
nije u suprotnosti sa diskurzivnim milje-
njem, jer se ona vie ne odlikuje karakte-
rom prostote, jednostavnosti i pojedina-
nosti, kao to je bio sluaj kod Aristote-
la. Naprotiv, neposrednost samodatosti
ukljuuje puninu datosti, svojevrsnu kon-
denzaciju posredovanog to se iskazuje na
neposredan nain. Znaaj pojma samoda-
tosti za fenomenoloku flozofju gotovo
da i nije mogue prenaglasiti, jer stepen
poverenja spram fenomenoloke flozofje
stoji u direktnoj srazmeri sa dozom flo-
zofske prihvatljivosti koja se iskazuje pre-
ma uslovima mogunosti ovog pojma.
Imamo li to u vidu, relativno lako
emo dovosti u pitanje prividnu slinost
koja Huserlovu fenomenologiju dovodi u
vezu sa Dejmsovom verzijom radikal-
nog empirizma. ak i ako prihvatimo da
je srodnost izmeu njih mogue ustano-
viti kada je re o ograniavanju na sferu
direktno iskuenog, na totalitet iskustva
od kojeg ne sme biti apstrahovano, i iji
elementi ne smeju biti ignorisani, princi-
pijelni monizam, u kojem je Dejms bli-
zak Mahu, stoji u suprotnosti spram Hu-
serlovog intencionalnog dualizma. Upr-
kos neporecivom motivu svog nastanka,
to se sastoji u reakciji protiv teoretisanja
pojmovnim tvorevinama koje su daleko
od neposrednosti zora, fenomenologija se
ipak ne moe svrstati u istu ravan sa empi-
rizmom. Jednostavno reeno, empirizam
previa vanost misaone intencije sa ko-
jom mi stupamo u neposrednost iskuava-
nja, ali jednako onemoguava i idealni ka-
rakter, tj. idealnost intendiranog smisla to
biva ispunjen unutar kompleksnog sklopa
akata, kao posrednika od puke slike do i-
ste forme spoznaje. Ispunjenost intendira-
nog smisla Huserl poima u vidu idealnog
jedinstva koje imenuje znaenjem.
U pojmu znaenja valja prepoznati
kljunu re drugog toma Logikih istrai-
vanja. Njegov znaaj upadljivo se istie na
osnovu izvanredne uloge koja mu je dode-
ljena. Naime, znaenje sada misli ono to
se flozofski mislilo pod kategorijama ili
pojmovima. Lapidarna formulacija, iska-
zana na stranicama Ideja, da su kategorije
pojmovi u smislu znaenja, svoje mesto je
mogla nai i u Istraivanjima. Njihov fe-
nomenoloki deo usmerava se ka tezi da
logika mora biti nauka o znaenjima qua
znaenjima, te o idealnim zakonima koji
temelje u njima. Meutim, nestrpljivi i-
talac koji e Istraivanja itati voen am-
bicijom da to pre sazna u emu se sastoji
specifnost fenomenolokog pojma zna-
enja, na kraju e ipak ostati nezadovo-
ljan, naroito ukoliko bude oekivao opi-
pljive, vie ili manje kruto sainjene def-
nicije. Znaenje e poesto biti poistove-
ivano sa smislom, to e nakon Fregeove
precizne distinkcije po pravilu izazivati
razoaranje. Kada se tome doda i Huser-
lov stav da je kod pojmova naroito pri-
kladno kada upuuju na paralelne termi-
ne sa kojima se mogu menjati, onda uti-
sak zbunjenosti postaje intenzivniji, ali u
tome ne treba videti puki nedostatak, ve,
naprotiv, spremnost za ulazak u predvorje
fenomenolokog miljenja.
U njemu se otkriva da vrsta termino-
loka razdvajanja ne idu u korist, ve na
tetu flozofskog miljenja, jer omoguu-
ju da se pojmovi nerazgovetno prelivaju i
da prolaze jedan kroz drugog. Njihova
453
vieznanost oznaava conditio sine qua
non fenomenologije, ali ne kao puka pre-
ambula ili postulat za miljenje, ve kao
poziv na konkretno flozofranje, na isku-
stvo miljenja koje je spremno da se odu-
pre svakoj vrsti suavanja i limitiranja.
Naoigled 105. godina, koliko je pro-
lo od objavljivanja Logikih istraivanja,
a uprkos svim nedostacima, nedoreeno-
stima, manjkavostima i transformacijama
kroz koje je prola kako Huserlova feno-
menologija, tako i fenomenologija u celi-
ni, mirne due se moe ustanoviti da jo
uvek postoje valjani razlozi da takav po-
ziv bude prihvaen.
MIROSLAV KOSI
OD KANTOVE FORME DO DERIDINE RAZLIKE
(Mario Perniola, Estetika dvadesetog veka, Svetovi, Novi Sad, 2005,
prev. D. Dobrosavljevi i M. Mati-Radovanovi)
U dvadesetom veku estetika pretendu-
je da bude mnogo vie od flozofske teo-
rije lepog i dobrog ukusa. Ona se suoa-
va sa velikim problemima individualnog
i kolektivnog ivota, a postavljajui sebi
pitanje o smislu postojanja, ona se nemi-
novno sueljava sa problemima svakod-
nevnog ivota.
Ovu veoma iroku lepezu aktivno-
sti Perniola svodi na etiri koncepcijski
odreena polja koja su jasno determini-
sana pojmovima: ivot, forma, saznanje
i delovanje. Svakom od ovih pojmova je
posveeno po jedno poglavlje knjige. i-
tava se estetika moe podvesti pod ova e-
tiri pojma, gde prva dva pojma predstav-
ljaju konsekvence razvoja Kantove Kriti-
ke moi suenja, dok se druga dva vezuju
uz razvoj Hegelove Estetike.
Sva etiri pojma se razvijaju u prvoj
polovini veka, dok oko ezdesetih godina,
unutar svakog od njih, dolazi do zaokre-
ta: estetika ivota stie politiku vrednost,
estetika forme stie posredniku vred-
nost, saznajna estetika skeptinu vred-
nost, pragmatina estetika komunikativ-
nu vrednost. Podruje oseajnosti ostaje
izvan ove eme, jer portparoli oseajno-
sti dvadesetog veka, o kojima se govori u
poslednjem poglavlju ove knjige ne mogu
da se prepoznaju u estetici, iako je njiho-
va misao u tesnoj vezi s problemima s ko-
jima se estetika suoavala. Oseanje dva-
desetog veka vie ne moe biti vraeno na
Kanta i Hegela, i ono vri zaokret koji je
defnisan pridevom fzioloki.
Na prvi pogled, povezanost izmeu
pojmova estetika i ivot ne postoji. Me-
utim, u dvadesetom veku, flozofski dis-
kurs u vezi sa pojmom ivota koinci-
dira sa upitanou nad znaenjem ivo-
ta. Postavlja se pitanje svrhe ivota, to
je u suprotnosti spram dotadanje tradici-
je moderne nauke, koja see jo od Dekar-
ta i Galileja.
Tvrdnja da ivot ima ili da nema smi-
sla, veoma esto je povezana sa estetikom
koja je tim putem iskazala smelost da
izlae fundamentalni problem egzisten-
cije. Upravo Kant u Kritici moi suenja
estetku vraa na suenje, na sposobnost
koja se sastoji u promiljanju partikular-
nog kao sadranog u u univerzalnom. Po
Kantu ljudsko bie se raduje jer kroz je-