47

Idealizovanje antike Grke klasinog perioda kao kolevke evropske

kulture. Stara Grka kao univerzalni uzor za stvaranje modernih
evropskih nacija
Kristijan Obust
Kristijan Obust, MA
obsust.kristijan@gmail.com
UDK: 930.85(4:38)18; 316.722(4:38)18
Originalni nauni rad
APSTRAKT
Koncepcija ovog rada zadire u mnogobrojna pitanja koja se od-
nose na inspiraciju grkom klasinom starinom, ali bez obzira
na naizgled brojne digresivne momente i iri fundus obuhvae-
nih tema, rad se prvenstveno bazira na izuavanju problematike
koja je usmerena na preispitivanje znaaja klasine starine u
formiranju modernih nacionalnih identiteta, kao i na opte
posledice ovih procesa. U radu su analizirani pojedini aspekti
problematike koja se odnosi na devetnaestovekovnu percep-
ciju antike Grke, odnosno na znaaj grke klasine starine
kao opte inspiracije, kao i na onovremeni drutveni i politiki
znaaj ovakvog shvatanja. Ukazano je na pojedine aspekte for-
miranja modrenog grkog identiteta koji je stvoren incijalnim
injektiranjem svesti o antikoj prolosti devetnaestovekov-
nom stanovnitvu Grke od strane zapadnoevropskih drutava.
U vezi sa tim, sagledana su i neka od pitanja koja se odnose
na moderni identitet Grka, ali i na pojedine prakse koje se
tiu naglaavanja veze izmeu antike prolosti i nacionalne
imaginacije. Analizirane su i teme koje se odnose na odreenje
prema Istoku, to je kljuno za razumevanje procesa koji su bili
u vezi sa formiranjem kolektivnog identiteta starih Grka, pri
emu je ukazano i na osobenosti preslikavanja ovog obrasca u
devetnaestovekovni kontekst. Takoe je ukazano i na pojedine
aspekte tzv. proiavanja prolosti, odnosno deotomanizacije
arhitekture na prostoru novouspostavljenog grkog nacio-
nalnog entiteta. Obuhvatanje irokog dijapazona pitanja bilo
je neminovno kako bi se sagledali razliiti aspekti analizirane
problematike u irem drutvenom kontekstu.
Kljune rei: konstruisanje kolektivnih identiteta, stara Grka,
klasina starina, antika, nacionalna imaginacija, deotomanizacija.
Formiranje opte slike o antikoj Grkoj i njenoj kulturi kao
najreprezentativnijem primeru ,,idealne drave i drutva, koje je
iznedrilo najznaajnije i najsavrenije tekovine zapadne civiliza-
cije, konstruisano je u specinim drutvenim okolnostima koje
su postojale u zapadnoevropskim drutvima izmeu sredine
osamnaestog i prve treine devetnaestog veka. Praksom kon-
stantnog velianja dostignua superiorno shvaenog intelekta
antikih Grka, ije je drutvo prikazano kao olienje univerzalnih
vrednosti i ideala, formiran je konstrukt o njihovoj umetnosti,
arhitekturi i ostalim tekovinama kao najsavrenijim oblicima
stvaralatva u istoriji oveanstva. Opta fascinacija antikom koja
je zahvatila zapadnoevropska drutva doprinela je da se anti-
ka Grka posmatra kao vrhunac dostignua svih civilizacijskih
tekovina, ideal kome treba teiti, temelj ,,prirodno superiorne
zapadne civilizacije ili jednostavno kao kolevka evropske kulture.
[1]
Pri tome, posebno je bila uestala tendencija za naglaavanjem
,,klasinih korena zapadnoevropskih drutava koja su sebe
doivljavala i predstavljala kao naslednike grkih ideala, te samim
tim i kao prirodne nosioce napretka i civilizacijskih vrednosti.
U takvom setu konstelacija, veliali su se svi segmenti i dosti-
gnua antike Grke, kao i tekovine koje su stari Grci ostavili za
sobom. Tako se ak i danas istie znaaj i veliina razliitih formi
naslea antike Grke poput: lozoje, demokratije, umetnosti,
arhitekture, razliitih oblika knjievnog stvaralatva i drugog
(videti Settis 2006). Svakako da je ovakvo naglaavanje, koje je
i danas jasno uoljivo, bilo jo intenzivnije u periodu konstrui-
sanja nacionalnih identiteta i stvaranja nacionalnih drava, kada
su nosioci procesa nacionalnih emancipacija nastojali da svojim
narodima pripiu odreena svojstva grke civilizacije, a u isti mah
i da naglase povezanost sa njom.
Zanesenost antikom i njenim politikim, drutvenim i kulturnim
dostignuima doprinela je da se u Evropi tog perioda klasini
koreni evropske civilizacije percipiraju kao najbitniji faktor u
njenoj zajednikoj istoriji. Na taj nain stvoren je idealni kon-
strukt ,,starih Grka, naroda obdarenog umetnikim, misaonim i
politikim sposobnostima, iji su svi pripadnici delili iste vredno-
sti i isto oseanje pripadanja zajednici (Babi 2008: 61). Polazei
od konstatovane tendencije o idealizovanju stare Grke i njene
civilizacije u razliitim vremenskim periodima, Ernst Hovald
(Ernst Howald) postavio je tezu o ritmikoj formi kulturne
istorije Evrope, pod kojom se podrazumeva posebno nagla-
avanje vanosti i autoriteta starine kroz takozvani fenomen
ciklinosti. Hovald pri tome istie dva interpretativna modela,
odnosno naglaava da su u prolosti postojali periodi kada se
interesovanje za naslee Grke u manjoj ili veoj meri isticalo, tj.
intenziviralo continuative model, ili se iznova raalo oppo-
sing model (Settis 2006: 54, 55). Bez obzira da li je klasina
starina predstavljena putem umetnosti, lozoje, arhitekture ili
nekim drugim oblikom naslea koji joj se tradicionalno pripisuje,
sklonost ka njenoj idealizaciji prisutna je i u savremenom dobu.
Intenzitet interesovanja za nju je meutim varirao u zavisnosti
od vremenskog konteksta. Ovo konkretno znai da se u Evropi
1. Ovu formulaciju prvi je upotrebio ideoloki tvorac neoklasicizma Johan Joahim Vinkelman ( Johann Joachim Winckelmann 17171768), koji je sopstvena vienja antike umetnosti izneo
u svojim delima Misli o podraavanju grkih dela u slikarstvu i vajarstvu iz 1755. i Istorija drevne umetnosti iz 1764. godine. Po Vinkelmanu, umetnost, ali i celokupno stvaralatvo klasinog
perioda, olieno kroz sliku Atine u petom veku stare ere, predstavlja vrhunac i najvii stupanj ukupnog civilizacijskog razvoja uopte. Uz ovakvu dozu glorikacije, Vinkelman se zalagao za
usvajanje antikih oblika u svim segmentima umetnosti i arhitekture, pri emu je istakao da se protivi kopiranju i tei ka stvaranju ,,istinskog grkog duha kao ideala stvaralatva. Ujedno, pod
njegovim uticajem formirala se ideja da elegancija i jedinstvenost antike grke civilizacije na odreeni nain predstavljaju bazine temelje moderne Evrope, odnosno da Grka predstavlja
kolevku Evrope.
48
koncept klasinog perioda posmatra kao potpun i statian, ali
se ponovo aktualizuje buenjem interesovanja za njega (Settis
2006: 92, 93). Takav proces se, imajui u vidu njegov diskon-
tinuitet, vie puta ponavljao u prolosti i uvek je bio prilino
dinamian i uticajan, a kulminaciju i najvei uticaj imao je od kraja
osamnaestog do druge polovine devetnaestog veka.
Ve od samih poetaka ponovno ,,otkrie Grke imalo je
odreenu dozu politike konotacije, kako kroz insistiranje na
kontinuitetu, tako i kroz subjektivno sagledavanje procesa grke
kolonizacije i helenizacije, a u tom smislu i u odreivanju i istica-
nju razlike izmeu evropske civilizacije i ostatka sveta. U takvom
spletu okolnosti zapadnoevropske politike i intelektualne elite
nastojale su da sopstvena drutva predstave kao naslednike
antike Grke civilizacije, te da na taj nain konstruiu obrazac
percepcije o sebi kao o superiornim u odnosu na ostatak sveta.
Naravno u takvoj konstrukciji su se zapadnoevropska drutva,
kao pripadnici zapadne hrianske civilizacije, predstavljala
nosiocima opteprihvaenih univerzalnih normi, te je samim tim
razlika izmeu njih i brojnih vanevropskih zajednica bila oigled-
na. Zbog toga je konstruisana slika kako izmeu njih i drugih
postoji jaz isto kao to je postojala nepremostiva razlika izmeu
starih Grka i varvara. Formulacija ovakve imaginarne konstruk-
cije na osnovu preslikavanja grko-varvarske antiteze imala je
za cilj opravdanje kolonijalne politike u smislu istorijske uloge
emancipovanja inferiornih, tj. pripadnika vanevropskih druta-
va. U konstruisanju ovakve idejne koncepcije poseban znaaj su
imale onovremene istorijske nauke. Istorija, jednako kao i antro-
pologija i arheologija, uestvovala je od samih svojih akademskih
poetaka, krajem osamnaestog veka, u iscrtavanju mape sveta
sa sreditem u Zapadnoj Evropi i periferijom naseljenom Drugi-
ma (Babi 2010: 265). Ovakav pristup najbolje se reektuje kroz
injenicu da su vodee evropske muzejske institucije pre svega
u Britaniji, Nemakoj i Francuskoj ispunjene velikim koliinama
materijala koji je pribavljen ranim arheolokim istraivanjima
vrenim na vanevropskim teritorijama, naroito na podruju
Srednjeg istoka i Egipta. Arheoloka istraivanja su sprovoena
uz obrazloenje da se eli osvetliti poreklo kulturnih kompleksa
koji su se pre vie hiljada godina razvili u evropske civilizacije
(Olsen 2002: 232). Zapadnoevropski referentni okvir o razvoju
kultura po uniformnom modelu primenjivan je u analizi tadanjih
vanevropskih zajednica iji se stepen tehnolokog razvoja pred-
stavljao kroz opti kulturni obrazac, po kome je zatim vreno
odreivanje nivoa na kom se posmatrano drutvo nalazi. Takav
evrocentrini pristup kulminirao je konceptom jednolinijske
evolucije i njene politike zloupotrebe. Tipian primer ovakvog
shvatanja neevropskih zajednica predstavlja knjiga Dona Labo-
ka Praistorijska vremena iz 1865. godine, gde on zakljuuje kako
su vanevropske kulture bioloki inferiorne i da je veina primi-
tivnih naroda osuena na neizbeno izumiranje putem prirodne
selekcije (Grin 2003: 320). U tom smislu su se i tragovi monih
imperija iz prolosti mogli koristiti protiv dananjeg stanovnitva
u istim oblastima kao dokaz njihove sadanje zaostalosti i dege-
neracije, i kao potvrda njihove nedovoljne sposobnosti da sami
upravljaju svojim zemljama (Olsen 2002: 232). Konsekvence
ovakve iskljuive i koncepcijski tendenciozne zapadnoevropske
percepcije o drugaijim kulturama i grupama esto su po njih
bile fatalne. Po zapadnoevropskom modelu svojstvenom devet-
naestom veku, najznaajniji period prolosti predstavlja klasini
period Grke tokom petog veka stare ere, to ini vrhunac
civilizacijskih dostignua koje treba iznova uspostaviti. Doiv-
ljena na takav nain, klasina starina postala je kljuna i opta
referenca za skoro sve novoformirane nacionalne identitete i
inkorporirana je u njihovo istorijsko pamenje zajedno sa spe-
cinom percepcijom sopstveno shvaenog (nacionalizovanog)
srednjovekovnog perioda. Ujedno, ona je postala i opti okvir
za vrednovanje svih ostalih perioda prolosti, po kom su zatim
esto bila vrednovana i brojna vanevropska drutva. Pa ipak
postojala su i postoje drutva, od severnoamerikih Indijanaca
do savremenog Japana, koja svoju krajnju instancu u suenju i
delanju deniu na drugaiji nain (Babi 2008: 13). U pojedi-
nim drutvima uopte ne postoji termin klasini period. Tako
u nekim azijskim civilizacijama, npr. poput Kine, kulturni razvoj je
linearan sa naglaenim kontinuitetom jo od neolitskih kultura,
a posebno od poetka bronzanog doba i dinastije ang. Prema
tome, svest o istorijskom razvoju, nipoto nije analogna u svim
drutvima, pa samim tim nije pogodna ni za jedan oblik kom-
parativne analize po nekom uniformnom i jasno denisanom
interpretativnom modelu.
Imajui u vidu ovako krajnje subjektivna shvatanja Evroplja-
na, po automatizmu se iskljuivalo postojanje itavog spektra
drugaijih modela, svojstvenih razliitim drutvima koja su ivela
i ive izvan evropskog kontinenta. ak se i danas, vremenska
i prostorna dimenzija prolosti odreena po naelima nae,
uslovno reeno hrianske civilizacije, shvata kao univerzalna i
podie na globalni nivo, te se kao takva esto namee drugima.
Skala na kojoj razvrstavamo dogaaje u prolosti vezana je za
pretpostavljeni dogaaj roenje Isusa Hrista, koji ima pose-
ban znaaj za hrianske vernike, ali ne i za niz drugih ljudi koji
ispovedaju druge vere ili nijednu (Babi 2010: 265). Samim tim
se esto iskustva i aktivnosti drugaijih kultura i zajednica, koje
imaju sopstvene parametre za poimanje prolosti, sadanjosti i
budunosti, prebacuju u aktuelni drutveno-socioloki obrazac i
referentni okvir zapadne (uslovno reeno hrianske) civilizacije.
Pri tome se, polazei od fonda sopstvenih iskustava, vremenskih
i drutvenih odrednica, vri opservacija odreene kulture koju
karakterie potpuno drugaiji set konstelacija, po kojima ona
sebe denie na sasvim drugaiji nain, u skladu sa sopstvenim
normama i pogledima na svet.
ULOGA KLASINE STARINE U KONSTRUKCIJI NACIONAL-
NIH IDENTITETA ZAPADNOEVROPSKIH DRUTAVA
U procesima formiranja nacionalnih identiteta i drava, posebnu
ulogu je imalo pozivanje na razliite aspekte prolosti, pri emu
je istorija stare Grke imala osobeni i specini znaaj. Anti-
ka Grka se nije doivljavala samo kao analogni kolektivitet u
smislu etnikog zajednitva, ve je esto percipirana i kao deo
nacionalne istorije. Nacije su po zapadnom modelu nacionalnog
identiteta shvaene kao zajednice kulture, ije su pripadnike
ujedinili, ako ne i homogenizovali, zajednika istorijska sea-
nja, mitovi, simboli i tradicije (Smit 2010: 25). One kao takve
poseduju specine simbole koji odreuju dublje znaenje
nacionalizma. Konstruisanje svesti o zajednikoj prolosti odre-
ene etnike grupe na teritoriji koja je shvaena kao njena od
prastarih vremena, predstavljalo je jedan od najbitnijih preduslo-
va za stvaranje nacionalnog identiteta. Idealistiko predstavljanje
,,herojski doivljene prolosti bila je opta karakteristika brojnih
novonastalih nacija koje su nastojale da se, izmeu ostalog, po-
sredstvom sopstveno shvaene istorije, istaknu kao jedinstvene
i drevne. Nacionalni identiteti novoformiranih ili reformisanih
politikih entiteta u tom smislu su teili da izgrade svest o zajed-
nikom poreklu i kontinuitetu na odreenom prostoru, za koji
su smatrali da im je oduvek pripadao. Takvim procesom ujedno
je vreno selektivno i idealistiko predstavljanje sopstveno shva-
ene istorije, koja je zatim podizana na nacionalni nivo i imala je
za cilj da predstavi jedinstvo naroda, a esto i njegovu borbu za
,,najsvetlije ideale. Tumaenja brojnih istorijskih dogaaja i li-
nosti bila su sve samo ne objektivna. Nacionalistiki intelektualci
prosvetitelji imaju drutvene i politike, ne akademske ciljeve;
oni tee proiavanju i aktiviranju naroda, a za to su potrebni
moralni uzori iz etnike prolosti, kao i ivopisne rekreacije slav-
ne prolosti zajednice (Smit 2010: 107, 108). Nastoji se stvara-
nju svesti o nacionalnom identitetu kao postojanom i prirodnom
kolektivitetu, koji objedinjuje zajednika prolost, jezik, kultura,
a esto i religija, kao i mnotvo drugih inilaca. Kroz itav dija-
pazon mnogobrojnih mehanizama i praksi vri se konstrukcija
mapa i moralnih naela posredstvom istorije, gde poseban zna-
aj igra kult zlatnih doba. Prilikom interpretacije brojnih dogaa-
49
ja i linosti iz prolosti, nije se obraala panja na razgraniavanje
narodnih predanja od stvarne istorijske pozadine odreenog
dogaaja. Na taj nain vreno je pozivanje na razliite mitove
u svojstvu formiranja nekog oblika nacionalistike mitologije.
[2]
Prema tome, kako je istakao Benedikt Anderson, istoriari u
nacionalnim dravama su esto teili da kroz selektivno pred-
stavljanje prolosti predstave svoju naciju kao jako staru, bez
obzira to je ona verovatno mogla nastati tek u devetnaestom
veku (Anderson 1991). Ujedno, nacije ili etnike skupine nastoje
da nametnu odreene vrednosti i shvatanja svog naroda time
to stvaraju prolost koja odgovara sadanjem drutvenom i
politikom kontekstu (Olsen 2002: 248). U svetu nacija svaka je
nacija jedinstvena, svaka je izabrana, pa je samim tim i naciona-
lizam svetovni i moderni ekvivalent premodernog, svetog mita o
etnikom izboru (Smit 2010: 134).
Kada se konkretno radi o formiranju nacionalnih identiteta
zapadnoevropskih drutava, kao to je ve pomenuto, posebnu
ulogu je imala njihova (stvarna ili zamiljena) srednjovekovna
prolost, ali i pozivanje na antiku, odnosno klasinu starinu.
Pri tome je srednjovekovni segment prolosti, za razliku od
antikog, posmatran na razliite naine, to je zavisilo od toga
o kojoj se konkretno naciji radi. Odnosno, svaki narod je imao
sopstveno percipiranu realnu ili ktivnu srednjovekovnu istoriju
koja se razlikovala i bila ,,slavnija od srednjovekovne prolosti
nekog drugog (najee susednog) naroda, naroito ukoliko su
izmeu tih etnikih zajednica kroz istoriju postojali uestali anta-
gonizmi. Klasina starina je, meutim, iako manje isticana, barem
u percepciji zapadnoevropskih, a kasnije i veine evropskih
drutava posmatrana kao odreeni oblik zajednike prolosti, tj.
bila je podignuta na vii nivo kolektiviteta kao kljuna referenca
za odreivanje prema drugima koji ne pripadaju (zapadnoj)
hrianskoj civilizaciji. Sve novonastale nacionalne drave Evrope
neupitno su svoje kulturno poreklo nalazile u staroj Grkoj, te
su samim tim i sve pojedinane nacionalne istorije, koje su tada
nastajale, zapoinjale sa tog mesta, kao sa zajednikog izvorita
evropske civilizacije (vidi Maleevi 2009). U takvom skupu
inilaca idealizovanje antike Grke u svim segmentima, koje je
zapoelo jo pred kraj osamnaestog, a kulminiralo tokom devet-
naestog veka kroz humboltovski model obrazovanja, svrstalo je
naslee antike Grke u osnove akademske pismenosti prosve-
titeljske Evrope i ugraivano je u temelje nacionalnih identiteta
evropskih naroda. Dalekosena i sveobuhvatna reforma celoku-
pnog obrazovnog sistema koju je sproveo Vilhelm fon Humbolt
(Wilhelm von Humboldt: 17671835), zapravo je klasinu stari-
nu na izvestan nain postavila u osnovni fundament onoga to bi
se uslovno moglo formulisati kao kolektivni evropski identitet.
ODREENJE PREMA ISTOKU: NARODI SA ISTOKA KAO
DRUGI
Opti lhelenizam, koji je jaao jo od inicijalnih premisa koje je
postavio Vinkelman, na odreeni nain je kulminirao posredo-
vanjem zapadnoevropskih drava i Rusije u stvaranju moderne
grke nacionalne drave, tj. u oslobaanju Grka od osmanlijske
vlasti. Meutim, antiko naslee svakako nije bilo jedini razlog
zbog koga je Evropa gajila naklonost prema ideji formiranja
grke nacionalne drave: cilj velikih sila bio je, pre svega, poti-
skivanje Otomanske imperije sa tih prostora (Maleevi 2010:
15). U tom smislu posredovanje stranih sila u korist Grke u
ratu za nezavisnost ne moe se nipoto shvatiti kao poduhvat
koji je izveden iskljuivo zbog (uslovno) nekih viih ideala, ve se
mora prvenstveno posmatrati kao oblik intervencije, iza koje su
pre svega stajali odreeni geopolitiki interesi. Ipak, budui da je
narativ o staroj Grkoj kao kolevci evropske civilizacije ve bio
formiran, i da je ve due vreme bio ugraen u svest pripadnika
zapadnoevropske aristokratije, on je svakako frekventno kori-
en, a u izvesnom smislu i stopljen sa tadanjim aktuelnim po-
litikim konstelacijama. Takoe, imajui u vidu da je ovaj proces
koincidirao sa pojavom romantizma, bilo je neminovno da se na
neoklasicistiku priu nadovee i elja romantiarske Evrope
da se jednom za svagda grke zemlje oslobode od Turaka, i da
se formira moderna grka nacija, to upuuje na zakljuak da
su savremeni Grci do svog antikog porekla doli prvenstveno
preko romantiarskog helenolstva (Maleevi 2010: 15).
Neposredno nakon sticanja nezavisnosti i formiranja Grke
nacionalne drave, zapadnoevropska tampa je bila preplavljena
velikom koliinom novinskih tekstova u kojima se velia pobe-
da evropske i hrianske civilizacije nad ,,istonom tiranijom.
Opte oduevljenje trijumfom imalo je svojevrsnih utopijskih
trenutaka, poput verovanja Ludviga I Bavarskog da bi Grka mo-
gla predstavljati kamen temeljac evropske slobode i zatitnicu
hrianstva na Orijentu, i ujedno da e ostvarena vojna pobeda
imati neminovno dalekosene posledice i da e proiriti prosvet-
ljenje irom Azije (Marchand 2009: 35). Sa stanovita evropske
percepcije devetnaestog veka, pobeda Grka nad Osmanlijama
poistoveivana je sa pobedom starih Grka u ratu protiv Persi-
janaca, odnosno shvaena je kao trijumf civilizacije nad varvar-
stvom, tj. Evrope nad Orijentom. Ujedno je posluila kao jo
jedan dokaz o superiornosti grkog, odnosno evropskog duha
u odnosu na ,,primitivni Orijent. Zapadnoevropski politiki
entiteti devetnaestog veka doivljavali su istoriju antike Grke u
izvesnom smislu kao deo sopstvene nacionalne prolosti, pa su i
pojedine dogaaje iz prolosti stare Grke tumaili kao sastavni
deo sopstvene istorije i pridavali im poseban znaaj. Tako je
britanski lozof i jedan od osnivaa liberalizma Don Stjuart Mil
( John Stuart Mill) istakao da je poraz Kserksove vojske u bici
kod Salamine, posmatran ak i kao injenica u istoriji Engleske,
znaajniji od normanskog osvajanja (Grin 1999: 11).
Formiranje stereotipa prema Istoku, odnosno prema istonim
narodima, doivljenim kao neprijateljima zapadne civilizacije i
njenih vrednosti, vreno je na osnovu modela za odreivanje
,,drugog, prenesenog sa stanovita antike grke slike o drugi-
ma, kakva je nalno konstruisana tokom etvrtog veka stare ere,
a koja je proizala kao konsekvenca antagonizama sa Persijom.
Odnosno, model za odreivanje ,,istonog neprijatelja posma-
tran kroz prizmu devetnaestovekovne zapadnoevropske per-
cepcije, predstavlja konstrukt koji je preslikan na osnovu spektra
brojnih negativnih konotacija koje su Grci pripisivali varvarima,
pa samim tim i Persijancima.
[3]
Prema tome i konstukcija modela
o Orijentu kao kulturno zaostalom i primitivnom u odnosu na
hriansku evropsku civilizaciju, sa ijim je vrednostima kon-
frontiran i koju ugroava, inicijalno je formirana prenoenjem
iz antikog konteksta i reektovala se po analognom ablonu.
U konstruisanju razlika Zapada prema Istoku, naglaavalo se
postojanje nepremostivog jaza poput onog koji je civilizovane
Grke odvajao od primitivnih varvara. U tom pravcu vrena je
opta generalizacija i tendenciozno prikazivanje istonih naroda,
kroz plasiranje negativnih slika o njima.
Jedan od najreprezentativnijih primera koji svedoi o zapadnoe-
vropskoj percepciji Istoka, a ujedno naglaava trijumf superiorno
shvaene evropske civilizacije nad istonim neprijateljem,
manifestovao se kroz obnavljanje hrama Atene Nike na Akropo-
lju. Hram je izvorno prvobitno podignut po projektu arhitekte
Kalikratesa (), u znak konane pobede ujedinjenih
grkih polisa predvoenih Atinom u nalnoj bici kod Plateje 479.
godine stare ere, u ratu protiv Persije. Njegova rekonstrukcija
2. U tom cilju poseban znaaj imaju mitovi o poreklu i lozi, o seobi i herojskoj borbi naroda za sopstvenu slobodu, zatim mit o zlatnom dobu, herojima, itd. Kod pojedinih naroda bitnu ulogu
esto ima i mit o izabranom narodu, koji se iznova raa i uspinje u svojoj slavi, nakon dugog perioda propadanja; opirnije u Smit 2010, gl. 3.
3. Opirnije o ovoj problematici videti u Cartledge 2002 i Harrison 2002.
50
Stereotip prema Istoku, odnosno istonim narodima shvaenim
kao neprijateljima zapadnoj civilizaciji i konfrontiranim za-
padnim vrednostima, bio je primenjen i u ovom sluaju po
ve ustaljenom i prilino uniformnom ablonu. Model drugih
posmatran kroz prizmu zapadnoevropske percepcije, u periodu
izraene kolonijalne politike veine vodeih evropskih entiteta,
proet kroz romantiarsko shvatanje istorije, predstavljao je
konstrukt o drugima koji je preslikan sa stanovita antike grke
slike o drugima (varvarima). Svakako da je ovako prvobitno
postavljen model, tokom istorije doivljavao razliite modi-
kacije, to je zavisilo od konkretnog sluaja, ali je uspostavljena
ema bila na neki nain uvek standardizovana. Tako su u periodu
nastanka moderne grke drave drugi vieni u Turcima, koji su
predstavljeni kao istoni neprijatelji, i kao takvi su zauzeli mes-
to Persijanaca. U dananjim aktuelnim drutvenim i politikim
prilikama esto se u negativnom kontekstu predstavljaju musli-
mani, to je naroito izraeno nakon dogaaja koji su se odigrali
11. septembra 2001. godine. Vilfrid Nipel (Wilfried Nippel), koji
Sl.1. Hram Atene Nike na Akropolju
se bavio problematikom vezanom za antiku percepciju drugih u
smislu formiranja stereotipa vezanih za njih, odnosno uzrocima
koji su uticali na formiranje modela percepcije ,,drugih konstru-
isanog od strane Grka klasinog perioda, istie itav fundus kon-
stelacija navodei irok dijapazon razliitih formi koje su uticale
na razliite modalitete strukture konstrukta varvarizma kao kon-
cepta brojnih asimetrinih opozicija izmeu Grka i drugih. Nipel
navodi da se uniformno na osnovu prvobitno konstruisanog
ablona stalno iznova odreivala razlika izmeu Evropljana (u
dananje vreme svakako ire i uslovno posmatranih) i drugih. Po
njemu, ovakav model je analogan i on se od strane Evropljana
stalno iznova primenjuje na razliite druge, pri emu se koriste
ve formirani stereotipi plasirani kroz koncept asimetrinih opo-
zicija. Tako stalno iznova moe biti re o Persijancima, paganima,
muslimanima ili nekim drugima (vidi Harrison 2002). Budui da
se kao analitiki pojam socijalne antropologije, stereotip odnosi
na standardizovane predstave o kulturnoj razliitosti neke grupe
u odnosu na druge (Eriksen 2004), uspostavljeni stereotip o
istonim narodima se kao takav iznova ponavlja i u zavisnosti od
konteksta manje je ili vie izraen. Edvard V. Said (Edward W.
Said), izuavajui izmeu ostalog formiranje ovakvog uoptenog
koncepta percipiranja Istoka sa pozicije pripadnika zapadne ci-
vilizacije, nastojao je da ovakve tendencije podvede pod diskurs
Orijentalizma razraujui ga kroz najire mogue okvire razliitih
istorijskih perioda. Said orijentalizam upotrebljava kao neku
vrstu skupnog i generinog termina kojim se u vidu formirane di-
sipline od strane Zapada, Orijentu pristupa sistematski kao polju
naunih otkria.
[4]
Orijentalizam nije samo prilagoen moralnim
potrebama zapadnog hrianstva, ve je denisan nizom stavova
i vrednosnih sudova koje Zapad alje na korekciju ne na prvom
mestu orijentalnim izvorima, ve drugim orijentalistikim delima
(Said 2008). Orijentalizam predstavlja bazinu distinkciju formi-
ranu izmeu Istoka i Zapada, koja u svom temelju ima episte-
moloki i ontoloki postavljenu asimetrinost izmeu Okcidenta
i Orijenta, kao stalno naglaenih i nepremostivih opozicija.
Svakako da je takva distinkcija nastala iz zapadnog doivljaja
i shvatanja Orijenta o emu je ve bilo rei, pa se samim tim
mora posmatrati striktno sa tih pozicija. Prema tome, kako sam
Said istie, orijentalizam koji je sistem evropskih ili zapadnih zna-
nja o Istoku, postaje na taj nain sinonim za evropsku dominaciju
nad Orijentom (videti Said 2008).
FORMIRANJE NACIONALNOG IDENTITETA GRKE I
OBRASCI ZAPADNOEVROPSKE PERCEPCIJE O GRCIMA
Sve do poetka rata za sticanje nezavisnosti i formiranja mo-
derne grke drave, svest Grka o antikom nasleu i klasinoj
starini takorei apsolutno nije postojala. Izvestan oblik etnikog
identiteta Grka, kao i njihova percepcija sopstvene prolosti,
kakva je postojala u periodu dok se Grka nalazila u sastavu
Osmanlijskog carstva, bila je vezana iskljuivo za vizantijsko i
hriansko srednjovekovno naslee. Odnosno, svest o precima
i starini mnogo se vie oslanjala na srednji vek (pod uticajem
hrianstva) i na shvatanje Vizantije (videti Hamilakis 2007).
Tokom postojanja Vizantije sprovoena je intenzivna verska i
politika propaganda, koja je svest Grka o prolosti, tj. o antici
i helenizmu znaajno izmenila jo u prvim vekovima carstva.
Period od nekoliko vekova teokratskog ureenja Vizantijskog
carstva, pa samim tim i intenzivna hrianska, odnosno crkvena
propaganda, oblikovala je svest Grka o sopstvenoj prolosti, na
nain koji je bio u skladu sa hrianskim konfesionalnim premi-
sama. Antika prolost koja je poistoveivana sa paganstvom i
idolopoklonstvom bila je krajnje nepoeljna u Vizantiji, koja se
(uslovno) temeljila na hrianskim normama. Konsekventno:
je zapoela 1835. godine, svega nekoliko godina nakon sticanja
nezavisnosti Grka od Osmanlijskog carstva, po projektu nema-
kog arhitekte Ludviga Rosa (Ludwig Ross) i imala je izuzetan
simboliki znaaj. Hram je sastavljen od ostataka prvobitne
graevine, koja je bila u potpunosti unitena od strane Turaka,
najverovatnije 1687. godine. Ostaci hrama, koji su iskorieni
u rekonstrukciji, nalaeni su prilikom ruenja turskog bastiona
(Varcl et al. 1978: 407). Imajui u vidu vremenski kontekst nje-
gove obnove, hram Atene Nike reprezentuje slavljenje pobede
Zapada nad istonim neprijateljem, kako su Turci esto prika-
zivani, a kao to su mnogobrojni onovremeni putnici zapazili, u
pitanju je trijumf koji svedoi o obnovi, tj. raanju nove drave
i ujedno pleni svojom lepotom (Hamilakis 2007: 93). Kao to
je izvorno hram Atene Nike podignut kako bi oznaio pobedu
starih Grka nad Persijancima, njegovo obnavljanje (ponovno
podizanje) oznaava trijumf novostvorene drave, a time i cele
hrianske Evrope nad islamskom Osmanlijom. Na taj nain se i
obnova hrama moe posmatrati kao ponovno raanje i obnav-
ljanje civilizacije koja trijumfuje nad varvarizmom (Hamilakis
2007: 93).
4. Said pod terminom orijentalizam podrazumeva polje naunog prouavanja Istoka sa stanovita Zapada, koje je zapoelo inicijalnom odlukom Crkvenog saveta u Beu 1312. godine,
to je oznailo formiranje katedri za prouavanje arapskog, sirijskog i hebrejskog jezika u vodeim univerzitetskim centrima Evrope. Polazei od zapadnoevropskog vienja Orijenta (pri
emu se svakako pod ovim terminom misli na podruje Bliskog istoka, tj. uslovno islam), Said razrauje itav korpus celina od lologije, knjievnosti, sociologije i raznih drugih preteno
humanistikih disciplina, koje su vremenom uticale na formiranje konstrukta o Orijentu. Pri tome, Said vri podelu na knjievni i akademski orijentalizam, ukazujui na geopolitiku pozadinu u
smislu znaaja legitimizacije imperijalistikih ciljeva (kroz mnotvo oblika), u razliitim vremensko odreenim kontekstima. Detalnije o ovoj problematici i denisanju orijentalizma kao forme
diskursa videti Said 2008.
51
antika starina je u potpunosti ignorisana, a njeni ostaci su ili
unitavani ili im je menjana namena. Tako su tokom vizantijskog
perioda mnogobrojni drevni antiki hramovi postali hrian-
ske crkve: najpoznatiji primer za to je, naravno, Partenon, koji
je najpre postao pravoslavna, a zatim i katolika crkva, zatim
Erehtejon, koji je takoe sluio kao crkva, isto kao i Tezejev
hram (Hamilakis 2007: 66). Svest o antikom nasleu kod Grka
se dinamino i intenzivno konstruie tek od poetka rata za ne-
zavisnost, to postaje jo izraenije u decenijama koje su sledile
nakon formiranja samostalne Kraljevine Grke 1832. godine.
Zapadnoevropske drave se u tom kontekstu mogu posmatrati
kao poetni incijatori u konstruisanju svesti Grka o antikom
nasleu. Sve do tada delovi antikih zdanja, odnosno kamen sa
njih, korien je u izgradnji onovremenih objekata, i to ne samo
tokom osmanlijske vladavine nego i pre toga. Generalno posma-
trajui, lokalno grko hriansko stanovnitvo nije imalo nikakvu
izgraenu svest o antikim ruevinama, niti je znalo njihov pravi
istorijski kontekst, te se prema njima odnosilo sa krajnjom
nezainteresovanou i jednako poput Turaka koristilo ih je kao
izvorita graevinskog materijala. Meutim, uprkos ovakvom
odnosu, ipak su postojala mnogobrojna mitizovana predanja o
ruevinama, kao i specine forme potovanja prema pojedi-
nim objektima.
[5]
Tako su zabeleeni i pojedini sluajevi otpora
lokalnog stanovnitva prema devastaciji odreenih struktura od
strane osmanlijskih vlasti. Meutim, razlog otpora razgradnji
spomenika kod lokalnog stanovnitva nije se javljao zbog toga
to ih je ono smatralo delom sopstvenog naslea, ve iskljuivo
iz razloga to su pojedinim strukturama pripisivana natprirodna
svojstva i sile, pa je postojalo uverenje da se njihovim unitava-
njem izaziva nesrea (Hamilakis 2007).
Rat Grka za nezavisnost ujedno je oznaio i poetak pozivanja
na klasinu starinu, odnosno graenje svesti o staroj Grkoj
i njenoj prolosti kao sastavnom delu nacionalnog identiteta
Grka. Tokom trajanja grkog rata za nezavisnost protiv Oto-
manskog carstva (od 1821. do 1829. godine), praksa pozivanja
na staru Grku i njene ideale, posebno meu ustanicima postaje
frekventno praktikovana i svakako je imala za cilj jaanje mobi-
lizacijskih kapaciteta i podizanje opteg morala, to je vreno
konstantnim isticanjem sopstveno percipirane slavne i herojske
prolosti. Ona je posebno intenzivirana i podignuta na institu-
cionalni nivo neposredno nakon sticanja nezavisnosti. Tako je
ubrzo poto je mlada nezavisna drava poela da ureuje svoje
poslove, ova tenja da se klasina batina uzida u njene temelje
dobila organizovan oblik zakonima koji su zabranjivali iznoenje
starina iz zemlje i prvim koracima u organizaciji zatite spome-
nika i strune arheoloke slube (Babi 2008: 35). Meutim,
uprkos intenzivnim poecima formiranja svesti Grka o klasinoj
prolosti, ona u prvih nekoliko desetina godina ostaje prvenstve-
no ograniena na relativno uske, obrazovanije krugove stanov-
nitva, koji su jasno razlikovali antiko od hrianskog naslea.
Odnosno, za veinu obinih ljudi hrianstvo je jo uvek ostalo
organizacioni kanon sveta, te je stoga u izvesnom smislu uticalo
na nain na koji je doivljavana starina (Hamilakis 2007). Samim
tim i nakon uspostavljanja zakonske regulative o zatiti spome-
nika, vei deo stanovnitva ih je i dalje unitavao, koristei ih za
raznovrsne sopstvene potrebe, menjajui im pri tome namenu,
a esto i oblik.
[6]
Moderni Grci, dakle, klasinu starinu nisu doivljavali kao deo
sopstvene prolosti praktino sve do sticanja nezavisnosti, kada
im je svest o njihovim navodnim antikim precima u izvesnom
smislu praktino injektirana od strane Zapada, i na taj nain
ugraena u osnove nastajueg nacionalnog identiteta. Do tog
perioda, materijalni ostaci antike prolosti su za njih predstav-
ljali samo ruevine prema kojima su se odnosili bez posebnog
respekta. Meutim, treba napomenuti da ni u zapadnoevrop-
skim drutvima materijalni ostaci iz prolosti stare Grke nisu
oduvek predstavljali predmete divljenja i opteg glorikovanja.
Oni e estetski i kulturni ideal postati tek od sredine osa-
mnaestog veka sa prosvetiteljstvom, a pogotovo sa pojavom
nemakog romantizma, koji je u potrazi za kulturnim korenima
evropske civilizacije uspeo da njeno teite prebaci iz Rima u
Staru Grku (Maleevi 2009: 22). Pre toga ni u zapadnoevrop-
skim drutvima nije postojala nikakva izgraena svest o klasinim
korenima i antikoj Grkoj kao zajednikom pretku evropskih
nacija, ve je ona bila doivljavana iskljuivo kao deo paganske
prolosti. Iako su u devetnaestovekovnoj zapadnoevropskoj
percepciji Turci doivljavani kao varvari, koji prema antikim
ostacima postupaju vandalski i krajnje destruktivno, potrebno je
istai da je takorei analogan odnos prema klasinoj starini po-
stojao i od strane Zapada nakon prvih dodira sa njom. Tako su
tokom etvrtog krstakog rata Franci svoje sedite postavili na
Akropolju, a Partenon pretvorili u latinsku katedralu; nekoliko
vekova kasnije venecijanska ota je u napadu na turske poloaje
bezobzirno bombardovala Akropolj, ne marei za hramove i
trajno ih oteujui (Maleevi 2009: 23).
Sam proces formiranja svesti o klasinoj starini kod Grka, poi-
nje pod uticajem zapadnoevropskih drutava. Rat za nezavisnost
Grka, a posebno masakr u gradu Mesalongi 1826. godine, iza-
zvali su mnotvo reakcija i pojaali oseaj solidarnosti sa grkim
ustanicima u celoj Evropi (videti Howarth 1976). Takoe, slika
,,Masakr na Hiosu iz 1824. godine, iji je autor jedan od najzna-
ajnijih predstavnika romantizma, francuski slikar Een Delakroa
(Ferdinand Victor Eugne Delacroix), uticala je u velikoj meri
na evropsko javno mnjenje. Romantiarski zanos koji je vladao
u zapadnoevropskim drutvima, kao i narastajui lhelenizam,
doprineo je da se Britanija i Francuska direktno umeaju u grki
Sl.2. Ferdinand Victor Eugne Delacroix Pokolj na Hiosu: grke
porodice u iekivanju smrti ili ropstva 1824. Luvr, Pariz. Ulje na
platnu, dimenzije slike: 419 x 354 (164 in 139) cm.
5. Svedoanstva o odnosu lokalnog stanovnitva Atine prema ruevinama Akropolja i ostalih antikih spomenika ostavio je putopisac Evlija elebija, koji je Atinu i njenu okolinu posetio
1660. godine. On navodi postojanje mnogobrojnih mitova i legendi, koje lokalno stanovnitvo prepriava o Akropolju. Njegovi zapisi pruaju svedoanstva o mnogobrojnim elementima
degradirane grke mitologije i prolosti koji se uoavaju u predanjima lokalnog stanovnitva koje je zapisao. Tako, npr. kako elebija navodi, hriani su verovali da se u tzv. ,,kuli vetrova
(Adronikos kula koja je sagraena u II veku stare ere) nalazio grob Filipa Makedonskog, te je ona bila mesto hodoaa. Takoe, prua podatke o tome da su Turci imali neki oblik im-
provizovanog svetilita pored stubova hrama Zevsa Olimpijskog; opirnije o odnosu lokalnog stanovnitva prema antikim ruevinama u Hamilakis 2007, gl. 3.
6. Tako je, npr. Ludvig Ros, koji je odigrao kljunu ulogu u arheolokim aktivnostima u ranim godinama nove drave i koji je bio dravni upravitelj antikviteta i prvi profesor arheologije,
istakao da u svom redovnom lovu na antikvitete esto nalazi da mnogi ljudi i dalje koriste drevne natpise za stepenike, a kamene sarkofage kao bazene za pranje (vidi Hamilakis 2007:
6768).
52
Uverenje koje je nastalo kao produkt lhelenizma o tome da
su savremeni Grci direktni naslednici starih Grka, poelo je po-
stepeno da se menja pod utiscima nekih putnika koji su posetili
Grku. Tako se jo 1830. Jakob Falmerajer u svojoj knjizi Istorija
poluostrova Moreja u srednjem veku usprotivio ovom raire-
nom ubeenju teorijom da su se stari Grci utopili u kasnije tala-
se Slovena, koji zapravo ine rasnu podlogu savremenih Grka,
tako da u venama hrianskog stanovnitva moderne Grke
nema ni kapi istinske i iste helenske krvi (cit. po Todorova
2006: 250, 251). Prema tome, razlog za degradaciju savreme-
nog stanovnitva, kao i njegovu drastinu razliku u odnosu na
stare Grke, (ili bolje reeno idealizovanu sliku o starim Grcima
kakva je postojala na Zapadu), objanjavan je tumaenjem da
se savremena devetnaestovekovna populacija Grke sastoji
od vizantiniranih Slovena i da kao takva nema nikakve veze sa
antikom. Ovakvo tumaenje je u zapadnoevropskim drutvima
ubrzo iroko prihvaeno i vremenom se sve vie intenziviralo,
ubrzo rezultirajui time da je Grka posmatrana poput svih osta-
lih balkanskih drava kroz obrasce percepcije kojima se bavila
Marija Todorova i koje je podvela pod kategoriju balkanizma. Jo
znatno pre poetka borbe za nezavisnost, mnogobrojni putnici
sa zapada koji su obilazili Grku (to je postalo sve uestalije od
druge polovine osamnaestog veka), u susretu sa savremenim
stanovnitvom, doivljavali su razoaranje imajui u vidu optu
sliku kakva je postojala o starim Grcima. Svakodnevna real-
nost Grke sa kraja osamnaestog i poetka devetnaestog veka
zaista nije bila privlana, niti je imala puno slinosti sa slavljenim
idealom (Babi 2008: 26). Mnogobrojni putnici koji su poseivali
Grku u razliitim vremenskim periodima, opisivali su stanov-
nitvo Grke u prilino negativnoj konotaciji i sa primetnom
dozom razoaranosti.
[7]
Diskontinuitet izmeu starih Grka i
iskvarenosti njihovih modernih naslednika ili, drugaije reeno,
jaz izmeu salonskih oekivanja i opore stvarnosti, prisutan je
u mnogim delima i moe se opisati kao razoarani lhelenizam
i mnogo pre vremena kom je taj fenomen svojstven (Todorova
2006: 196). Formirajui ovakav obrazac percepcije savremenog
grkog stanovnitva, zapadnoevropske drave nastojale su da
upravo sebe prikau kao istinske naslednike uzvienog ideala
svojstvenog starim Grcima. Meutim, ovakvi stavovi u velikoj
meri su ujedno dovodili u pitanje sposobnost Grka da organizu-
ju sopstvenu dravu i da samostalno njom vladaju. U tom smislu
posebno je indikativno postavljanje bavarskog princa Ota fon
Vitelsbaha (Otto von Wittelsbach), poznatijeg kao kralja Ota I
Grkog (Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach) na grki tron.
Naime, na osnovu odluka Londonske konferencije odrane
1832. godine, na kojoj su uestvovale Velika Britanija, Francu-
ska i Rusija, odlueno je da se grki presto ponudi bavarskom
princu, a da se pri tome nije ni trailo miljenje Grka. Uostalom,
jo pre izbijanja bune preovlaivalo je miljenje da bi nezavisnost
bila preuranjena sve dok Grci ne steknu bolje obrazovanje, a
to miljenje nisu zastupali samo Evropljani, nego i neki elnici
grkog prosvetiteljstva, pre svih Adamandios Korais (Todorova
2006: 200). Ukoliko se izuzme relativno kratak period lheleniz-
ma, koji je nastao kao posledica romantiarskog zanosa, olien
kroz linosti poput lorda Bajrona i pesnika elija (Percy Busshe
Shelley), kao i kroz tadanju percepciju Zapada o grkom ratu za
nezavisnost, stereotipno opisivanje savremenog grkog stanov-
nitva i isticanje njihove nesposobnosti i zaostalosti bilo je ipak
preovlaujue. U takvom kontekstu, Zapad se postavljao kao je-
dini pravi naslednik superiorno shvaene civilizacije stare Grke.
Stvarajui svoju dravu, Grci ekasan model nisu traili u svojoj
neposrednoj otomanskoj prolosti ni u vizantijskom nasleu,
nego na savremenom Zapadu (Todorova 2006: 325). U tom
smislu, kako je istakao Mihael Hercfeld (Michael Herzfeld), Grci
u svojoj borbi za nezavisnost, za razliku od svojih evropskih
patrona nisu teili tome da postanu olienje klasine prolosti,
ve su nastojali da se ukljue u modernu evropsku sadanjost
(vidi Babi 2008). Konstrukcija nacionalnog identiteta Grka se
ipak, uz svest o kolektivitetu baziranom na vizantijskoj prolosti,
temeljila i na klasinoj starini koja je u izvesnoj meri usvojena u
periodu formiranja nezavisne drave. Mlada grka nacija na taj
nain se nala razapeta izmeu ova dva razliita stereotipa: he-
lenskog, koji je nastojala da usvoji, i romejskog, koji se odnosio
na neposrednu prolost, odnosno na hrianstvo i vizantijsku
tradiciju. Iako je moderna grka drava nastojala da se uredi po
modelu zapadnoevropskih drutava u administrativnom smislu,
prolost, a samim tim i klasina starina, imale su krucijalnu ulogu
kako u konstruisanju nacionalnog identiteta, tako i u konstan-
tnom isticanju Grka i njihove prirodne pripadnosti evropskoj
civilizaciji. Na taj nain je i njihova klasina batina bila dragocen
argument u ovim nastojanjima, ali je, s druge strane, izazivala ne-
prijatna poreenja i dovodila ih u poloaj inferiornih i nedolinih
naslednika (Babi 2008: 34). U tom smislu Grka je u periodu
sticanja nezavisnosti bila prinuena da igra dve suprostavljene
uloge, odnosno da, sa jedne strane, bude kolevka Evrope, a,
sa druge, ponieni istonjaki vazal (videti Herzfeld 1987). Ove
dve uloge se mogu meusobno initi nekompatibilne da nije
bilo injenice da obe podrazumevaju inferiornosti u odnosu na
prave Evropljane danas (Herzfeld 1987: 19, 20). Svakako da je
ovako dvostruka uloga na neki nain proistekla kao konsekvenca
velianja stare Grke, ali u isto vreme i iz onovremene opte
slike o savremenim Grcima. Kao to je ve naglaeno, razoara-
nost devetnaestovekovnim stanovnitvom Grke u zapadnoe-
vropskim drutvima, postojalo je i tokom najizraenijeg lhele-
nizma na vrhuncu opte glorikacije klasine starine. Tu ljubav
prema Grkoj i razoaranost savremenim stanovnicima Grke,
najbolje je opisao Vudhaus (C. M. Woodhouse): Oni su voleli
Grku svojih snova: zemlju, jezik, starine, ali ne i ljude. Kad bi
ti ljudi samo malo vie liili na britanske uenjake i dentlmene,
prieljkivali su oni, a ako to ve ne mogu, to i jeste malo prete-
rano oekivati, kada bi samo malo vie liili na svoje pretke, ili,
jo bolje, kada ih uopte ne bi ni bilo (cit. po Todorova 2006:
200).
VEZA IZMEU ANTIKE I NACIONALNE IMAGINACIJE
Procesi formiranja nezavisnih nacionalnih drava na Balkanu u
prvoj polovini devetnaestog veka podrazumevali su konstruisa-
nje nacionalnih identiteta, izmeu ostalog, isticanjem sopstve-
ne herojske prolosti, proiene od retrogradnih elemenata
osmanlijskog perioda. Meutim, za uspostavljanje administrativ-
nog, politikog i drutveno-ekonomskog ureenja novonastali
entiteti nisu traili uzore u idealizovanim segmentima sopstvene
prolosti, ve u zapadnoevropskim drutvima i njihovim drava-
rat za osloboenje i u velikoj meri utiu na njegov konaan
ishod. Brojni dobrovoljci iz zapadnoevropskih zemalja inspirisani
Grkom, lino su se prikljuili grkim ustanicima u njihovoj borbi
za nezavisnost. Najpoznatiji meu njima bio je svakako lord
Bajron (George Gordon Noel 6th Baron Byron), romantiarski
pesnik i ekscentrik, koji je uloio vei deo sopstvene imovine i
organizovao slanje razliitih vidova pomoi grkim ustanicima i
naposletku preminuo od groznice tokom ustanka kome se i sam
pridruio.
7. Tako se u brojnim putopisima iz esnaestog i sedamnaestog veka raspravljalo o problemima onovremenih Grka, pri emu se isticala njihova ponienost u odnosu na slavnu prolost svojih
predaka. Meutim, etioloki aspekti ove pojave objanjavani su nastranou Grka i silama internog raspada. Bez obzira na to to su bili hriani, Grci su na Zapadu smatrani izmaticima koji
su dospeli u oajno stanje usled gubitka slobode jo pod vlau Vizantije, a naroito pod okupacijom Turske. Izrazi saoseanja u ovom periodu bili su izuzetno retki i nije postojala nikakva
elja da se takva situacija promeni. Iako se situacija od druge polovine osamnaestog veka postepeno menja usled ponovnog otkria Grke, opisi onovremenog stanovnitva Grke i dalje
su veinom negativni, pri emu se stalno naglaava razlika izmeu njih i starih Grka. Filhelenizam nastao u jeku romantiarskog zanosa u odreenom smislu svakako je izmenio ovakvu sliku,
to ujedno rezultira direktnim uplitanjem Britanije i Francuske u grki rat za nezavisnost. Meutim, ve pred kraj rata on postepeno jenjava, da bi nakon konstantne stagnacije u potpunosti
nestao do sedme decenije devetnaestog veka. Prema tome, ukoliko se izuzme kratkotrajno velianje modernih Grka od strane predstavnika romantizma, a posebno poetski nastrojenih
idealista poput elija i Bajrona, koji su u njima prepoznavali vrline svojstvene starim Grcima, kao to su hrabrost, oseajnost, ali i prirodna inteligencija, opisi savremenog stanovnitva Grke
prilino su negativni; opirnije o prikazima stanovnika Grke u putopisima, kao i o formiranju stereotipa o njima kroz razliite obrasce percepcije, videti u Todorova 2006, gl. 3, 4 i 5.
53
ma. Tako je, npr. u Grkoj, bavarsko namesnitvo odmah pokre-
nulo razraen program reforme kolstva, pravnog, birokratskog,
privrednog, vojnog i crkvenog sistema u drutvu u kom ljudi u
praksi ne prave razliku izmeu razliitih oblasti ljudskih poslova:
politike, ekonomske, socijalne ili religijske (Todorova 2006:
324, 325). Ipak, u isto vreme se konstruie nacionalni identitet
koji posebno potencira klasinu starinu i antiku Grku kao
temelj moderne nacije.
Benedikt Anderson je istakao da se nacionalizam ne moe
posmatrati kao politika ideologija koja bi se mogla poistovetiti
sa faizmom i liberalizmom (Anderson 1991; Eriksen 2004), ve
da ga treba poput svih etnikih ideologija svrstavati u istu ravan
sa religijom, koju esto na izvestan nain zamenjuje kao seku-
larni oblik kulturnog sistema (videti Anderson 1991). Meutim,
ovakav stav se mora u izvesnom smislu modikovati u sluaju
nacionalizma u Grkoj, kakav se pojavio nakon njenog stica-
nja nezavisnosti. U sluaju Grke nije bila izraena ni izvrena
zamena religije sekularnom religijom nacionalizma, ve su se
one meusobno proimale u mnogo veem stepenu nego u
zapadnoevropskim nacionalizmima. U tom smislu nacionalizam
u Grkoj predstavlja fuziju religioznih i nacionalistikih eleme-
nata, pri emu je kao rezlutat te fuzije pravoslavlje postalo
sastavni deo helenskog nacionalnog identiteta, to je posebno
kulminiralo kasnije tokom diktature Reima pukovnika izmeu
1967. i 1974. godine (Hamilakis 2007: 84-85). Svakako da je
ovakvom stapanju ideja predhodio izvestan sukob izmeu crkve
kao dominantnog faktora u drutvu i narastajue grupe koja je
veliala antiku, to je bilo naroito izraeno u prvim decenijama
nakon sticanja nezavisnosti, ali je taj sukob uskoro prevazien
uspostavljanjem opte sinteze iz ega je proistekao jedan od
segmenata aktuelnog oblika grkog nacionalnog identiteta.U de-
cenijama nakon uspostavljanja nezavisnosti, a naroito od druge
polovine devetnaestog veka, sve vie je jaao iredentistiki
pokret olien u takozvanoj Megali Ideji ( ). Naravno,
arheologija je svakako i ovom prilikom koriena za dokazivanje
prava na teritoriju. U tom smislu granice nove drave (obnov-
ljene Vizantije) u idealnom opsegu su odreivane na prostorima
gde su se, izmeu ostalog, nalazili arheoloki lokaliteti, to je na
neki nain predstavljalo stvaranje nove topograje u svojstvu
naglaavanja starine i teritoijalnih pretenzija. To je neizbeno
dovelo do rata Grke sa Turskom, koji je okonan potpunim
jaskom Grke i fatalnim konsekvencama po grko stanovnitvo
1922. godine.
Formiranjem veze izmeu antike i nacionalizma kreiran je
odreeni oblik imaginarijuma, kojim se kroz itav niz meha-
nizama naglaavao kontinuitet izmeu klasine starine i nove
grke nacije. Na taj nain u procesu izgradnje samosvesti grke
nacionalne drave, zasnovane na antikom nasleu, odnosno
usvajanja slike o sebi formirane na Zapadu, kojim je mlada
drava nastojala da se evropeizuje, modernizuje i uhvati korak
sa savremenim svetom, veoma vanu ulogu imao je i nacionalni
obrazovni sistem: lekcije iz jezika, geograje i, posebno, istorije
imale su za cilj da istaknu ideju neprekinutog trajanja i jedinstva
grke nacije od antike do savremenosti (Maleevi 2010: 16).
Takoe je osmiljavan irok spektar razliitih praksi kroz koje su
se, posredstvom nacionalistike ikonograje i folklora u najirem
smislu, naglaavale veliina i starost grke nacije. Bez obzira da li
se radilo o arhitekturi neoklasicizma ili nekom drugom mediju-
mu za vrenje politike i drutvene propagande, Grci su poput
svih ostalih nacija nastojali da istaknu sopstvenu prolost i da
je ugrade u same temelje sopstvene nacionalne imaginacije. U
tom smislu se moe posmatrati i ideja o obnavljanju Olimpijskih
igara, pri emu se posebno interesantnim ini period u kome
su one po prvi put ponovno odrane, imajui u vidu da je 1896.
godine zanos za klasinom starinom ve praktino bio prevazi-
en, a lhelenizam ve oko tri decenije praktino nije postojao.
[8]
Moderne Olimpijske igre nastale su, dakle, na samom zalasku
vitalnosti dugotrajnog oduevljenja antikim svetom, kao jedan
od poslednjih u itavom spektru izraza adoracije i tenji za ob-
novom njegovog duha i njegovih vrednosti (Maleevi 2009: 17).
Iako je tokom devetnaestog veka, nakon sticanja samostalnosti
Grke, bilo nekoliko pokuaja pojedinaca, poput romantiarskog
pesnika Pajanotisa Sucosa (Panagiotis Soutsos) i grkog trgovca
Evangelisa Zapasa (Evangelos Zappas), da obnove Olimpijske
igre, ti pokuaji nisu naili na podrku tadanjih grkih vlasti
(Maleevi 2010: 1718). Tek nakon inicijative francuskog peda-
goga Pjera de Kubertena (Barun Pierre de Cubertain), dolazi do
ostvarivanja ove ideje i prve moderne Olimpijske igre odrane
su upravo u Grkoj. Dok su u toj zemlji svi predhodni pokuaji
oivljavanja antikih igara proli bez uspeha, ovoga puta su i
grki zvaninici i grka javnost sa oduevljenjem prihvatili ulogu
domaina inauguralne manifestacije, smatrajui da im kao po-
tomcima drevnih Helena i legitimnim batinicima klasine antike
svet na taj nain odaje zaslueno priznanje (Maleevi 2009:
21). Tako su od samih poetaka moderne Olimpijske igre stekle
naglaenu politiku dimenziju, a u sluaju Grke postale su i izve-
stan oblik medijuma za plasiranje ideje o njenom kontinuitetu sa
antikom prolou.
[9]
Posmatrane u dananje vreme, Olimpijske
igre i ceremonije njihovog otvaranja predstavljaju globalni feno-
men u optem politikom kontekstu i svakako ne oznaavaju
iskljuivo vezu samo izmeu antike i savremene Grke, ve
je njihova drutvena, politika, a svakako i sportska dimenzija
uzdignuta na opti nivo. Grandiozne ceremonije otvaranja, jo
od igara odranih 1936. godine u Berlinu, imaju esto izrazitu
politiku konotaciju i neretko predstavljaju medijume za plasira-
nje najrazliitijih oblika propagande.
[10]
Olimpijske igre odrane
u Berlinu 1936. godine, odnosno avangardni lmOlimpya iz
1938. godine, uvene reiserke Leni Rifental (Leni Riefenstahl),
ujedno predstavlja najreprezentativniji primer o nainu na koji
se moe vriti odreena propaganda posredstvom ceremo-
nije otvaranja Olimpijade. Kada se radi konkretno o Grkoj,
Olimpijada odrana u Atini 2004. godine, odnosno ceremonija
otvaranja igara, predstavljala je vrstu globalnog spektakla za pla-
siranje ideje o neprekinutom kontinuitetu izmeu antike starine
i savremene grke nacije, pa se samim tim moe posmatrati kao
svojevrsna forma nacionalnog imaginarijuma. Posebno uoljiv
segment ceremonije otvaranja svakako je predstavljao odreeni
oblik predstavljanja putovanja kroz istoriju Grke, kroz prikazi-
vanje jednolinijskog niza prepoznatljivih slika koje jasno ukazuju
na razliite periode prolosti, poevi od treeg milenijuma stare
ere. Aludiranje kroz odabir dominantnih tema posredstvom
niza ljudskih gura, poevi od prikazivanja glave sa Kiklada u
monumentalnim razmerama, preko razliitih segmenata antike
i vizantijske prolosti, pa sve do savremenog doba i osobenog
metaforinog prikaza budunosti, cela ceremonija je koncipirana
na nain kako bi se jasno posmatrau ukazao neprekinuti konti-
nuitet u prolosti Grke. Svakako, upadljivo je odsustvo prikaza
perioda osmanske vladavine, ukoliko se izuzme par nejasnih
scena koje bi se mogle protumaiti kao borba za nezavisnost, uz
komentar zvaninog naratora prenosa o tome kako je uspostav-
ljanjem moderne Grke okonan period turske tiranije.
[11]
8. Kao to je ve pomenuto, slabljenje lhelenistikog raspoloenja na Zapadu intenziviralo se jo u prvim godinama nakon formiranja nezavisne Grke drave, izmeu ostalog, usled kon-
stantnih pljaki putnika sa Zapada, da bi lhelenizam u potpunosti zamro nakon ubistva nekoliko engleskih putnika u Dilesiju 1870. godine (Todorova 2006).
9. O politikom kontekstu i obnavljanju Olimpijskih igara, kao i o kontekstu Olimpijade odrane u Pekingu 2008. godine, u smislu preuzimanja zapadnih tradicija i njihovog inkorporiranja u
kineski narativ, videti u: Maleevi 2009 i Maleevi 2010.
10. Tako su Olimpijske igre, izmeu ostalog, esto koriene za naglaavanja superiornosti rase (Berlin 1936), isticanje opteg kontinuiteta nacije (Atina 2004), pokazivanje narastujue vojne,
politike i ekonomske moi (Peking 2008), iskazivanje razliitih oblika bojkota, neslaganja, kao i raznovrsnih politikih i drutvenih akcija (Melburn 1956; Montreal 1976; Meksiko Siti 1968;
Moskva 1980; Los Aneles 1984), pa ak do teroristikih akcija (Minhen 1972; Atalanta 1996); detaljnije u Maleevi 2009.
11. Opirnije o ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Atini i o njenom politikom kontekstu, u Hamilakis 2007: 19.
54
Moderni grki nacionalni identitet se, dakle, temelji na klasinoj
starini, ali i na srednjovekovnoj prolosti, to je donekle analogni
model svojstven veini evropskih nacija, bez obzira to antiki
segment kod njih nije toliko izraen kao u grkom kontekstu.
Meutim, nacionalni identitet moderne grke nacije takoe ima
karakteristine sopstvene specinosti, naroito u smislu neke
vrste njegove dvostruke uloge koju je u periodu svog formiranja
odigrao, kako je to jo Hercfeld primetio. Kroz dananju prizmu
observacije, poput svih ostalih nacionalnih identiteta i Grci imaju
viestruki identitet koji je fragmentaran i samo se na viem stup-
nju kolektiviteta i formulacije denie kao jedinstven, iako i tada
poseduje sopstvenu internu hijerarhiju i varijabilnost.
PROIAVANJE PROLOSTI
Samo nekoliko godina posle sticanja nezavisnosti, odnosno na-
kon premetanja prestonice iz Nafpiliona u Atinu 1834. godine,
poinje selektivno uklanjanje materijalnih tragova nepoeljne
prolosti, pre svega objekata koji su se nalazili na Akropolju a
koji su bili sagraeni tokom vladavine Osmanlija. Raiavanje
materijalnih ostataka koji su asocirali na strane ,,okupatorske
elemente praksa je koja se primenjivala posebno u novofor-
miranim dravama na Balkanskom poluostrvu, gde je vreno
selektivno uklanjanje ostataka iz perioda osmanske vladavine, i
kao takva, ne moe se posmatrati kao fenomen, koji je iskljuivo
vezan za Grku. Meutim, za razliku od drugih novoformiranih
drava na Balkanu, u Grkoj je ovakva selekcija svakako dale-
ko prevazilazila nacionalne okvire, i nije bila iskljuivo vezana
za uvrivanje nacionalnog identiteta, ve je imala daleko iri
evropski znaaj i u izvesnom smislu je predstavljala ograivanje
,,civilizovane Evrope u odnosu na ,,varvarski i zaostali Orijent.
Proiavanje retrogradno shvaenih arhitektonskih elemena-
ta prolosti u novim enitetima na Balkanu svakako nije vreno
samo zbog otklanjanja ostataka relikata koji su asocirali na
vievekovnu okupaciju od strane Turaka nego se mora sagledati
u znatno irem kontekstu. Novoformirane drave na Balkan-
skom poluostrvu nastojale su, nakon sticanja nezavisnosti, da
se to vie evropeizuju. Usled toga se javila tendencija koja nije
podrazumevala samo odbacivanje politike prolosti, nego i
intenzivno otklanjanje arhitektonskog naslea Turaka, a ujedno
i usvajanje aktuelnih evropskih tradicija u arhitekturi, pre svega
akademizma. Ovaj proces je u nekim regionima bio bri, a u
nekim znatno sporiji, tako da je npr. za razliku od Grke, Srbija
tek etrdesetih godina devetnaestog veka poela da polae
temelje zapadnjakog tipa dravnog aparata (Todorova 2006:
324325). Takoe je znatno kasnije u odnosu na Grku poelo
uklanjanje arhitektonskog naslea Otomana, ali je ono naroito
u Beogradu bilo krajnje temeljno i rezlutiralo je time da danas
ostane sauvano samo nekoliko izolovanih objekata iz perioda
turske vladavine. Ruenje damija i podizanje javnih graevina
na njihovom mestu, npr. upravno-administrativnog kompleksa u
centru Beograda na mestu Batal-damije, kao i sistematska deo-
tomanizacija urbane strukture putem planskog ureenja naselja,
iji je jedan od najvanijih ciljeva bio kako je to slikovito prime-
tila istoriarka arhitekture M. Roter ukloniti tragove turske
vekovne prisutnosti, dovoljno su upeatljivi primeri (Ignjatovi
2008: 53; kurziv moj). Selekcija i idealno predstavljanje heroj-
ski doivljene prolosti, uz tendenciju ka ubrzanoj evropeizaciji,
bila je opta karakteristika brojnih novonastalih nacionalnih
entiteta na Balkanu i mora se posmatrati kao jedan od aspe-
kata u konstruisanju nacionalnog identiteta. Taj novoformirani
devetnaestovekovni nacionalni identitet, kao oblik najvie forme
grupnog kolektiviteta, svakako je nastojao da se jasno ogradi od
neposredne prolosti i da bude osloboen od stranih agre-
sorskih i okupatorskih elemenata. Upravo zbog toga se sa broj-
nih istorijskih spomenika uklanjaju tragovi nepoeljne prolosti,
kao remetilakih elemenata koji predstavljaju prepreku tenji
za isticanjem herojske i idealno viene istorije. Na taj nain i u
okviru arhitektonske kulture u Srbiji devetnaestog i dvadesetog
stolea evropeizacija je bila podrana na vie razliitih kolose-
ka poev od zahvata deotomanizacije, koja je podrazumevala
jasan i nedvosmislen otklon u odnosu na istorijsku kulturu Srbije
pod vlau Porte, kroz dug i dinamian proces uklanjanja tragova
neprijatne, ali tako bliske prolosti, potiskivanja i unitavanja
jednih, a pronalaenja drugih istorijskih tradicija (Ignjatovi 2008:
53).
Ovakav vid selekcije, karakteristian za brojne novonastale de-
vetnaestovekovne drave formirane na Balkanskom poluostrvu,
svakako je bio najizraeniji i imao je poseban (evropski znaaj)
u Grkoj. Imajui u vidu zapadnoevropsku percepciju klasine
starine, uz izuzetno izraene negativne stereotipe prema ori-
jentalnim narodima, pa samim tim i prema Turcima, jasno je da
su ostaci materijalne ostavtine klasinog perioda Grke, odmah
nakon stvaranja moderne Grke nacionalne drave, morali biti
proieni od retrogradnih relikata ,,drugih i osloboeni od vi-
evekovne dekadencije. Ovakva selekcija se reektuje posebno
na primeru Akropolja, gde se nakon oslobaanja od Osmanskog
carstva vri raiavanje (Grin 2003: 53), pri emu se Erehtejon
i Partenon oslobaaju nametnutih funkcija harema, tj. damije
(Grin 2003: 321; Hamilakis 2007). Tako ve 1834. godine, od-
mah posle proglaenja Atine za novu prestonicu Grke, sim-
bolino zapoinje poetak procesa rekonstrukcije Akropolja sa
ciljem da se sa njega najpre uklone nepoeljni ostaci otomanske
prolosti (vidi Hamilakis 2007). Prvi zadatak grkih arheologa i
njihovih bavarskih mentora bio je, prema reima E. Jalouri (E.
Yalouri), da sa Akropolja uklone sve ostatke prolosti koji nisu
pripadali klasinoj eri: svi kasniji spomenici (srednjovekovni,
turski i ranomoderni) bili su uniteni u interesu ouvanja jedino
spomenika petog veka pre n. e. (cit. po Maleevi 2010: 16).
Ovakvim selektivnim odabirom materijalnih ostataka, nastojalo
se da se Akropolj vrati u stanje kakav je bio u vreme zlatnog
doba u periodu Perikla i Fidije, da ponovo zablista punim sjajem
i da pleni diskretnom belinom i uzvienou, proien od
nepoeljnih elemenata. Ironino je, meutim, to su Akropolj i
Partenon tokom itave svoje istorije, najbelji bili upravo tokom
osmanskog perioda.
Sl.4. Partenon na Akropolju, pre ruenja damije i drugih struktura
post-klasinog perioda
Sl. 3. Slike sa ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Atini 2004. godine
55
Izborom Atine, koja je tada brojala svega oko osam hiljada sta-
novnika, za novu prestonicu Grke, teilo se isticanju kontinuite-
ta sa klasinom starinom. Izbor Atine otro je zagovarao bavar-
ski kralj Ludvig I August od Vitelsbaha, zajedno sa svojim sinom
i buduim grkim kraljem Otom (Otto Friedrich Ludwig von
Wittelsbach), i to prvenstveno zbog tradicije koju su oivljavale
dobro ouvane ruevine (Hamilakis 2007: 105106). Upravo je
helenolni kralj Bavarske Ludvig I Avgust, na izvestan nain, na-
inio direktno prebacivanje antikog identiteta na savremene
Grke (Maleevi 2010). Sama ceremonija doeka njegovog sina
Ota (novog grkog kralja) u Atini, trajala je tri dana uz mnotvo
sveanih govora i simbolikih postupaka. uveni nemaki arhi-
tekta iz Minhena Leo Von Klenze, koji je zapoeo rekonstruk-
ciju Akropolja, odrao je sveani govor na nemakom, u znak
dobrodolice kralja koji se iskrcao u Pireju, dok su mu graani
Atine poklonili sovu i maslinovu granicu, kao drevne simbole
grada Atine (videti Hamilakis 2007: 5764).
Uklanjanje ostataka graevina postklasinog perioda sa Akro-
polja moe se shvatiti kao in ritualnog proienja lokacije od
svega onoga to je vieno kao ostatak varvarizma i materjalnih
ostataka, koji su asocirali na okupaciju Grke od stranih zavo-
jevaa (Hamilakis 2007: 88). Zbog toga su sa Akropolja uklo-
njeni ne samo objekti iz perioda turske vladavine nego i ranije
graevine nastale tokom vizantijskog perioda. Interesantno je,
meutim, to su tek kasnije grki arheolozi poruili srednjo-
vekovne objekte (kulu na Propilejima sruenu izmeu 1870. i
1875. godine i delove mletakog bastiona), to nije uinjeno u
prvom navratu, dok je radovima rukovodio Leo fon Klence (Leo
von Klenze).
[12]
Kako bi se jasno naglasila veza sa klasinom starinom, odnosno
kako bi se mladi kralj Oto predstavio kao dosledan naslednik
starih Grka (kako ga je ujedno i Klence u svom govoru jo 1834.
godine predstavio skeptinim Atinjanima), korien je itav dija-
pazon razliitih simbolikih i ikonografskih praksi, od postavljanja
trijumfalnog luka sa ispisanim Homerovim stihovima u Nafplio-
nu, pa sve do neostvarenih planova za gradnju palate citadele,
po nacrtima koje je izradio pruski arhitekta Karl Fridrih inkel
(Karl Friedrich Schinkel) jo 1834. godine. inkelov plan da se na
dominantnoj i uoljivoj steni Akropolja sagradi nova kraljevska
palata, imao je jasnu politiku konotaciju i moe se shvatiti kao
nastojanje za jasnim projektovanjem strategije za simboliko
uspostavljanje simbola legitimizacije vlasti, kao i tenja za nagla-
avanjem direktne veze izmeu monarhije i klasine starine (vidi
Hamilakis 2007).
Sl.5. Projekat izgradnje palate-citadele na Akropolju koji je izradio pruski
arhitekta Karl Friedrich Schinkel
Uklanjanje materijalnih ostataka nepoeljne prolosti, zajedno
sa intenzivnim beleenjem i istraivanjem arheolokih lokaliteta,
neposredno je odigralo jednu od bitnijih uloga u kontruisanju
nacionalnog identiteta Grka. Klasina arheologija je, polazei od
zapadnoevropske percepcije antike Grke, svakako posluila
i za ostvarivanje brojnih grkih nacionalnih interesa, ne samo u
smislu konstrukcije nacionalnog identiteta ve i kao pouzdano
sredstvo posredstvom kojeg se obezbeivao nauni kredibili-
tet za ostvarivanje razliitih politikih i drutvenih ciljeva.
***
Percepcija o kolektivnim i etnikim identitetima, kakva je posto-
jala krajem osamnaestog veka u periodu nastanka i konsolidacije
nacionalnih identiteta, denisala je etniki identitet kao postojan
i monolitan. Na taj nain je i identitet starih Grka shvatan kao
jasno razgranien i apsolutno odreen. Uz ovakvo shvatanje
kolektivnog identiteta starih Grka, kao i uz ogroman znaaj
klasine starine kao onovremenog opteg ideala, mnogobrojna
tadanja evropska drutva nastojala su da prolost antike Grke
predstave kao deo sopstvene nacionalne istorije. Konstruktivna
izgradnja nacionalne svesti je, pored srednjovekovne prolosti, u
klasinoj Grkoj, tada shvatanoj vrhuncem civilizacije i kolevkom
Evrope, pronalazila idealan uzor kome treba teiti, ali istovreme-
no i pogodno sredstvo za uspostavljenje legitimiteta u ostvari-
vanju mnogobrojnih politikih interesa. U takvim okolnostima,
inspiracije klasinom starinom bile su mnogobrojne, i svakako su
se, izmeu ostalog, odrazile i na onovremenu umetnost u celini.
Inspiracije antikim motivima, postale su dominantne u likovnoj
umetnosti, literaturi i arhitekturi, ali i u svim ostalim formama
umetnikog izraza. Umetnika dela su izvorno nastajala, pre
svega kako bi se zadovoljili tada narastujui apetiti viih klasa, ali i
ukusi novoformiranog graanskog stalea. Za njih je antika u ce-
lini, a posebno klasian period Grke, olien kroz dela umetnika,
lozofa i pisaca petog veka stare ere, predstavljao kulminaciju
savrenstva koje je oveanstvo u svojoj prolosti doseglo. Kon-
cept neoklasicizma, inicijalno pokrenut Vinkelmanom, gloriko-
vao je antiku u apsolutno svakom njenom segmentu i uspostavio
je novi referentni sistem po kome je ona zauzimala nedostino
mesto u zajednikoj evropskoj i hrianskoj prolosti.
[13]
Arhitek-
tura neoklasicizma, uzimajui u obzir njenu mogunost posebno
pogodnog medijuma za plasiranje ideolokih poruka, korie-
na je od strane vladajuih elita kao sredstvo za naglaavanje i
isticanje kontinuiteta izmeu onovremenih politikih entiteta i
klasine Grke. Odnosno, istaknutom monumentalnou, do-
punjenom adekvatnim arhitektonskim platnom, a posebno skul-
pturama koje su jasno aludirale na odreene dogaaje iz grke
mitologije i antike prolosti, pri tome uzimajui u obzir admi-
nistrativnu funkciju objekta, reformisani i novonastali entiteti su
direktno naglaavali da su naslednici superiorno shvaenih starih
Grka. Budui da su predhodno uspela da naglase vezu, brojna
zapadnoevropska drutva su sopstvenu kolonijalnu politiku
opravdavala onovremenim interpretacijama grke kolonizacije,
pri emu su svoje imperijalne interese pravdala eljom za eman-
cipacijom inferiornih drugih. Ti drugi su jako esto, usled
preslikavanja antike grke slike o drugima (varvarima), vieni u
istonim neprijateljima. Na taj nain devetnaestovekovni nepri-
jatelj hrianske Evrope postaju Turci, kao to su za stare Grke
neprijatelji bili Persijanci. U tom kontekstu i moderni evropski
identitet se, izmeu ostalog, konstruie na razlikama u odnosu
na druge, pripadnike izvan evropskih drutava, ali i na (uslovnoj)
percepciji o idealnom klasinom periodu Grke, shvaenom kao
najznaajnijoj epohi u evropskoj prolosti.
12. Selektivno uklanjanje objekata iz razliitih perioda na Akropolju svakako nije bilo jedinstveno, ukoliko se izuzme ruenje graevina nastalih tokom osmanlijske vladavine. Naime, pome-
nuta srednjovekovna kula na Propilejima sruena je znatno kasnije (grki arheolozi su u to vreme zastupali tezu da je ona turska), kao i ostatci mletakog bastiona, to je izazvalo brojne
reakcije na Zapadu, posebno engleskog istoriara Edvarda Avgustusa Frimena (Edward Augustus Freeman). Za razliku od zapadnoevropskih, grki arheolozi su i strukture izgraene od
strane zapadnoevropske civilizacije, odnosno konkretno ostatke mletakog bastiona, svakako doivljavali kao svedoanstvo o stranoj okupaciji; pirnije u Hamilakis 2007, gl. 3.
13. Neoklasicistika arhitektura je, za razliku od kasnijeg akademizma i njegove eklektike prakse, jedinu inspiraciju pronalazila u antici, pri emu je posebno mesto imala klasina Grka, koja
se smatrala opte prihvaenim savrenim uzorom. Neoklasicizam, posmatran u tom kontekstu, svakako da je predstavljao kulminaciju glorikovanja antike Grke, odnosno vrhunac ideje
o oivljavanju njenih savrenih tekovina olienih kroz njenu umetnost, lozoju, arhitekturu i druga dostignua. Neoklasicistiki koncept se, u sutini, u potpunosti zasnivao na velianju
antike, a posebno grke starine, kroz vizuelne umetnosti i arhitekturu, i kao takav u odreenoj meri je uticao na materijalnu manifestaciju narativa o Grkoj kao kolevci evropske kulture, iz
kojeg je crpeo nepresune inspiracije. Opirnije o nastanku i znaaju neoklasicizma u tom kontekstu, videti Honour 1968; opirnije o arhitekturi akademizma i neoklasicizma, kao i o uticaju
antike na njihov nastanak, videti u: Kadijevi 2005 i Kuletin ula 2009.
56
BIBLIOGRAFIJA
Anderson, B. 1991. Imagined Communities. Reectionson the
Origins and Spread of Nationalism. London: Verso.
Babi, S. 2008. Grci i drugi antika percepcija i percepcija
antike. Beograd: Clio.
Babi, S. 2010. Prolost kao Drugi Drugi kao prolost,
Etnoantropoloki problemi 5 (2): 259268.
Cartledge, P. 2002. The Greeks A Portrait of Self and Others,
Oxford: Oxford University Press.
Eriksen, T. H. 2004. Etnicitet i nacionalizam. Beograd: Biblioteka
XX vek.
Grin, D. 1999. Uvod. U: Oksfordska istorija Grke i
helenistikog sveta, ur: Bordman, D., Grin, D., Ozvin M.
Beograd: Clio.
Grin, K. 2003. Uvod u arheologiju Istorija, principi i metodi
moderne arheologije, Beograd: Clio.
Hamilakis, Y. 2007. The Nation and its Ruins: Antiquity, Ar-
chaeology and National Imagination in Greece, Oxford: Oxford
University Press.
Harrison, T. (ed.) 2002. Greeks and Barbarians, Edinburgh:
Edinburgh University Press.
Herzfeld, M. 1987. Anthropology through the Looking-Glass:
Critical Ethnography in the Margins of Europe, Cambridge:
Cambridge University Press.
Honour, H. 1968. Neo-Classicism. London: Penguin Books.
Howarth, D. A. 1976. The Greek Adventure, Lord Byron and
Other Eccentrics in the War of Independence. New York:
Atheneum.
Ignjatovi, A. 2008. Izmeu ezla i kljua nacionalni identitet i
arhitektonsko naslee Beograda i Srbije u XIX i prvoj polovini
XX veka. Naslee 9 (5173).
Kadijevi, A. 2005. Estetika arhitekture akademizma (XIXXX
vek). Beograd: Graevinska knjiga.
Kuletin ula, I. 2009. Neoklasicizam u zemljama Srednje
Evrope, AG Magazin arhitektura gradevinarstvo.
Maleevi, M. 2009. Put olimpijskog plamena Peking kao uvar
kulta antike prolosti evropskih nacija (I),Glasnik Etnografskog
instituta SANU 57 (1): 925.
Maleevi, M. 2010. Raanje olimpijskog plamena antika
Grka i evropski identitet (II),Glasnik Etnografskog instituta
SANU 58(1): 725.
Marchand, S. 2009. What the Greek model can, and cannot, do
for the modern state: the German perspective. In: The Making
of Modern Greece: Nationalism, Romanticism, & the Uses of
the Past (17971896), eds: Roderick Beaton and David Ricks.
Farnham: Ashgate, 3341.
Olsen, B. 2002. Od predmeta do teksta. Teorijske perspektive
arheolokih istraivanja.Beograd: Geopoetika.
Said, E. 2008. Orijentalizam. Beograd: Biblioteka XX vek.
Settis, S. 2006. The Future of the Classical. Cambridge: Polity
Press.
Smit, A. D. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX
vek.
Todorova, M. 2006. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX
vek.
Varcl, L (ed.) 1978. Antika a esk kultura. Praha: Academia.
RESUME:
The Idealization of the Classical Period as the Cradle of the
European Culture. Ancient Greece as the universal model for
establishing modern European nations.
The paper is conceptually intervening in numerous issues on
the subject of Greek Classical antiquity as inspiration, but,
regardless of apparent digressions and its broader volume
of comprehended themes, it is, above all, based on studying
those issues which are focused on reviewing the signicance
of Classical antiquity for the establishment of modern na-
tional identities, as well as on general consequences of such
processes. The paper is analyzing individual aspects of issues
concerning the 19th centurys perception of Ancient Greece,
resp. the signicance of Greek Classical antiquity as inspira-
tion in general, as well as the social and political importance of
such understanding at that time. It accentuates distinguished
aspects of the establishment of the modern Greek identity
which has been induced as the awareness of the ancient past
and has been initially injected to the Greek population
of the 19th century by West-European societies. Analyzed
themes concern determination towards the East, which is es-
sential for understanding the processes regarding the establish-
ment of a collective identity of the Ancient Greeks, whereby
the attributes of copying such patterns in the context of the
19th century have also been accentuated. Comprehending a
broad diapason of issues was inevitable to review distinguished
aspects of the analyzed themes in a broader social context.