ZLATNA GREDA

Katarina Bugari

MOTIV SMRTI U ROMANIMA DAVIDA ALBAHARIJA

Kad bih bio knjigopisac, sakupio bih zbirku sa tumaenjima raznih smrti. Onaj
ko bi uio ljude da umru, nauio bi ih kako da ive.
Miel Montenj, Ogledi

Vei broj istraivaa koji su se bavili Albaharijevim romanima su ukazivali da je motiv

smrti jedan od dominantnih motiva koji je, u manjoj ili veoj meri, zastupljen u svim Albaharijevim delima. edomir Mirkovi promiljajui o romanu Cink daje naslov svom tekstu
Onomatopeja smrti, pokazujui na taj nain koliko je pomenuti motiv bitan pri tumaenju ovog romana. O istom romanu Nenad aponja pie tekst Smrt kao naslee u ijem
naslovu se ponovo istie ovaj motiv. Mihajlo Panti je tekst o Snenom oveku objavio pod
nazivom Pria, osporavanje smrti, istiui takoe prisustvo i znaaj motiva smrti u Albaharijevoj prozi. Kao to vidimo, motiv smrti je bio predmet interesovanja pojedinih autora, koji su se njime, pokuavajui da otkriju tematsko-motivska jezgra romana, povremeno bavili. Ovom prilikom navedenom motivu bie posveena vea panja. Pokuaemo
da sagledamo kakvu ulogu ovaj motiv ima kada je re o kompoziciji nekih Albaharijevih
romana i moe li motiv smrti, u nekim sluajevima, predstavljati vorite, polaznu taku
od koje bi se krenulo pri tumaenju drugih znaenjskih ravni romana. Takoe, bavei se
motivom smrti pokuaemo da ukaemo na iste, ili vrlo bliske ideje koje su prisutne i u
Albaharijevim tekstovima i kod drugih autora, naroito onih ija dela ne pripadaju knjievno-umetnikim. Na taj nain pokazae se iri, univerzalniji aspekti ovih romana i mogunost njihove korespondencije prvenstveno sa nekim lozofskim i antropolokim delima.
Motiv smrti esto je prisutan kako u Albaharijevim kratkim priama, tako i u romanima.
U prilog tome svedoi i naslov tree zbirke pria koja nosi naziv Opis smrti. Ipak, ovaj motiv
e prvenstveno biti sagledan u okviru tri romana (Cink, Mamac i Sneni ovek) uz pojedine
osvrte na druga Albaharijeva dela. Roman Cink se sastoji od nekoliko narativnih slojeva, a
jedan od njih govori o smrti pripovedaevog oca i nainu na koji junak romana smrt doivljava. Sam naziv romana, iako to na prvi pogled ne izgleda tako, povezan je sa navedenim
motivom. Tada sam uo neobian zvuk, kao da su se dotakla dva metalna vrha ili kao da
je neko rekao cink, tiho, tiho, sasvim tiho, sve dok slovo k ne zapucketa na kraju daha.1
Tradicionalnu predstavu ili alegoriju smrti kao kosca sa srpom ovde zamenjuje zvuk ili re.
Zvuk kojem isprva nije shvatao znaenje, junak e kasnije prepoznati kao nagovetaj smrti ili njeno prisustvo. Isti zvuk, tu onomatopeju smrti, junak romana uje jedne noi dok
njegov otac lei u bolnici u Tel Avivu, ali i neposredno nakon oeve sahrane kada mu rabin simbolino noem zaseca koulju. Da li je on morao da umre da bih ja potvrdio svoju
1

David Albahari, Cink, Filip Vinji, Beograd, 1988, str. 69.

146

stvarnost?2 Postavljajui ovo pitanje, junak romana razmilja da li nestanak gure oca donosi samostalnost i potvrdu sopstvenog identiteta. Tragajui za razlikama, junak Cinka uoava
sve vie slinosti izmeu sebe i oca. Mesto za stolom na kojem je ranije sedeo otac majka
sada dodeljuje njemu. Iako sebe ubeuje da to nita ne znai i ne predstavlja nikakvu promenu, junak romana poinje da prostor i svet oko sebe posmatra na isti nain kao otac.
Pozivajui se na Talmud u kojem se kae da mrtvi ne govore, ali da uju, junak Cinka odlazi
na oev grob gde vie puta, prvo apatom a posle glasnije, ponavlja da nikada nee moi
da bude kao otac. Ono to u tom trenutku uje i osea tumai kao oev odgovor. Osetio
sam kako mi neto dotie duu: nisam znao ta je to, nisam moda znao ni ta je dua, ali
prepoznao sam doticanje. Protumaio sam ga kao njegov odgovor: mogu da budem ono
to jesam.3 Tu, na simbolian nain, dolazi do razreenja unutranjeg konikta. Junak istovremeno izlazi iz senke oevog autoriteta i moe da se ostvari kao jedinstvena, nezavisna
linost, dok, s druge strane, ui da prihvati ono naslee u sebi koje ga povezuje sa ocem.
Roman Mamac moe se itati kao nastavak Cinka. Dok Cink govori o smrti oca i odreenom vremenu provedenom u Americi, u sreditu Mamca je pria o majinoj smrti, trajnom
naputanju zemlje i odlasku na drugi kontinent. Kada mi je otac umro, inilo mi se da
mogu da poletim, kao da je smrt trambulina sa koje uzleem u vazduh, osloboen zemljine tee; kada mi je umrla majka, mogao sam da osetim kako je zemlja tvrda ispod mojih
stopala,4 kae pripoveda. U Cinku seanje na oca poput nekog zastora iskrsava i zaklanja priu koju pripoveda eli da ispria. Narator shvata da je bitno zabeleiti to seanje, a
da je pria tu samo da bi oca prizvala. S druge strane, u Mamcu magnetofonske trake uvaju majinu ispovest i neka seanja na nju. Junak Cinka odlazi na oev grob dok junak
Mamca slua majin glas snimljen na magnetofonskoj traci koju u jednom trenutku poredi sa urnom. Pod utiskom oeve smrti, pripoveda podstie majku da pria o svom ivotu
mislei da e se na taj nain pripremiti za njenu smrt. Ipak kasnije shvata da je svaka smrt
neoekivana i nikakve pripreme ne pomau. Majina smrt donosi spoznaju da je to in
najvieg razlikovanja5 kada ovek postaje ono to zaista, sutinski jeste. Pripoveda pokuava da se seti koji uzrok smrti su lekari zabeleili u majinoj umrlici. Ovaj deo romana
se moe dovesti u vezu sa zapaanjem Simone de Bovoar: Ne umire se zato to si se ro6
dio, ni zato to si ivio, niti se umire zato to si star. Umire se od neega. Savremeni ovek
ne prihvata da svako roenje za sobom povlai i jednu smrt. Sklon racionalizaciji, on umiranje ne moe da pojmi kao neminovni kraj neijeg ivota a da pre toga ne pokua da mu
utvrdi uzrok. Smrti drugih ljudi su, zapravo, jedini pristup vlastitoj smrti. Kad god pokuamo sebi da predstavimo vlastitu smrt, uoavamo da se tada nalazimo u poziciji posmatraa, to je psihoanalitiku kolu navelo na zakljuak kako, zapravo, niko ne veruje u vlastitu
smrt, i kako svako, u svom nesvesnom, nosi ideju o svojoj besmrtnosti. U psihoanalitikoj
koli (...) usudili smo se da tvrdimo da duboko u sebi niko od nas ne veruje u sopstvenu
2

Isto, str. 51.

Isto, str. 60.
4
David Albahari, Mamac, Stubovi kulture, Beograd, 2005, str. 147.
5
Isto, str. 184.
6
Simone de Bovoar, Lijepe slike; Vrlo blaga smrt, prev. Ivo Klari i Smiljka Sui, Naprijed, Zagreb, 1969,
str. 263.
3

147

smrt. Nju uopte ne moemo da zamislimo. U svim pokuajima da odslikamo ono to e

biti posle nae smrti, ko e nas aliti, i tako redom, primeujemo da smo uistinu jo uvek
tamo, kao posmatrai.7 Umiranje drugih ljudi je jedino iskustvo smrti koje ovek zaista
doivljava. Junak Mamaca primeuje da tuu smrt ovek delimino doivljava i kao svoju.
Kada je majka umrla, jedan moj deo je umro s njom, kao to je jedan njen deo umro zajedno s mojim ocem, drugi s decom iz prethodnog braka, trei s prvim muem, i dok je
rabin izgovarao molitve (...) nisam mogao da razmiljam ni o emu drugom osim o tim malim smrtima (...) i pomislio sam kako u otii negde gde moja smrt nee nikoga ozlediti, gde
e svako ostati ceo.8 Zakljuak do kojeg dolazi junak Mamca moemo, kao uopteno i univerzalno zapaanje, nai i kod Tome: Smrt drugoga ne samo da me podsea da i ja moram
umreti, ve je ona u izvesnom smislu delimino i moja smrt. Ona je utoliko vie moja smrt,
ukoliko je taj drugi za mene bio neko jedinstven i nezamenljiv. Dok oplakujem drugoga,
ja u isto vreme oplakujem i sama sebe.9
Oevo prisustvo narator Cinka prepoznaje u drvenom predmetu koji pronalazi u svojoj studentskoj sobi u Ajovi dok se majino prisustvo odslikava u snimljenoj ispovesti i reima koje, kako pripoveda kae, dopiru sa onog sveta.10 U Cinku autor otvara i pitanje
kako se danas, u savremenom svetu, poima smrt drugoga i kako se sa njom pojedinac
suoava. Nasuprot arhainim drutvima u kojima je smrt prihvaena, bliska, shvaena kao
neminovni deo ivotnog ciklusa, moderna drutva, iako to zvui apsurdno, smrt prikrivaju i poriu. Higijena je, na primer, posluila kao izgovor da se groblja izmeste na periferije
gradova, da se to vie udalje od mesta ivljenja. U dananjem drutvu prihvatljiva je
samo ista, nenametljiva, tiha smrt koja treba to je manje mogue da dotie ili uznemiruje ive. Savremeni ovek izraavanje oseanja povodom neije smrti poinje da shvata
kao neto arhaino i izlino. Povodom toga junak Cinka kae: Oseanja su staromodna;
ovek koji pati za umrlim ocem ne spada u sadanje vreme, koje nema vremena ni za ta
osim za samo sebe, ni u prolo ili mitsko, u kojem se otac jeo i zaboravljao; on spada u
neko srednje vreme u kojem su se oseanjima pripisivala raznovrsna svojstva.11 Moderno
poimanje smrti ukljuuje i nove naine kojima ovek pribegava da se protiv nje bori. U ne
tako davnoj prolosti ovek je smatrao da svoju prolaznost, na neki nain, moe prevazii
nastavljajui ivot kroz ivote svojih potomaka, da obesmrivanje neijeg imena omoguuje delo koje taj ovek ostavlja za sobom. Dananji ovek je uoio ispraznost ili bar nedovoljnost takvih verovanja. Danas, kada rak i umiranje postaju gotovo sinonimi, smrt postaje bolest kao i svaka druga. Istina, nauna otkria jo uvek ne omoguuju njeno leenje, ali ni misao o neumiranju vie nije nezamisliva. Luj-Vensan Toma kae: Smrtnost nije,
ili bar ne vie, nuni atribut oveka; izraz ovek je smrtan prestao je da bude sintetiki
sud a priori. ovek umire, to je empirijska injenica, nesrenim sluajem, zbog nemarno7

Sigmund Frojd, Mi i smrt, prev. arko Martinovi, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2001, str. 41.
David Albahari, Mamac, str. 184.
9
Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I, prev. Zoran Stojanovi i Miodrag Radovi, Prosveta, Beograd, 1980, str. 323.
10
David Albahari, Mamac, str. 80.
11
David Albahari, Cink, str. 53.
8

148

sti, (...) zato to nauka jo nije pronala sredstvo da izlei sve bolesti, a posebno starost.12
Na neki nain, ljudi, preputajui se verovanju da e tehnologija sve vie napredovati,
oekuju vreme kada e umiranje biti prevazieno i ustupie mesto besmrtnosti. Slinu
pretpostavku iznosi i pripoveda Snenog oveka: Smrt, jednostavno govorei, nije vie u
modi. Groblja e pomislio sam dok sam se pribliavao grobljanskoj ogradi, postati nepotrebna... Svi emo biti ivi i svi emo iveti veno, odnosno, tanije reeno, svi e biti ivi i
ivee veno, oni a ne mi, ili bar ne ja, jer ja neu imati tu sreu ili, sklon sam da pomislim,
nesreu da doekam trijumf genetskog manipulisanja.13 Dok je besmrtnost kao ideja prisutna u ljudskom miljenju i knjievnosti u brojnim varijacijama od mitova i Gilgamea do
dananjih dana, smrt je realnost koja, kako primeuje narator Mamca, sve izjednaava.14
Kada razmilja o smrti kao univerzalnoj kategoriji svojstvenoj svakom oveku, narator
Cinka poziva se na Hajdegera i parafrazira njegovu misao da se svaki ovek raa kao mnogi ljudi, a umire kao jedan. Drugim reima, koliko god ljudi ga okruivalo, ovek je u smrti
uvek usamljen.
Smrt koja se obino poima kao neto apstraktno, u Gecu i Majeru dobija konkretan
oblik. Njeno otelotvorenje su sami Gec i Majer. Oni donose smrt gotovo svim pripovedaevim roacima, kao i hiljadama drugih ljudi. Kako narator kae, oni su u isto vreme glasnici smrti i sama smrt.15 Apsurdno je da ih neki od logoraa doivljavaju kao anele koji
e ih izbaviti iz muka i odvesti na neko bolje mesto za ivot. Umesto drugaijeg ivota zarobljenici iz logora dobijaju istu smrt koja u ovom sluaju ne oznaava i konaan kraj. Nakon dve godine nemake vlasti su naredile da se leevi otkopaju, a potom spale. Tako su
moji roaci ipak umrli dva puta, jednom u mraku kamiona, udei za istim vazduhom,
drugi put na kamari leeva, udei za spokojem,16 kae pripoveda romana. Ni u jednoj
Albaharijevoj knjizi sam in umiranja nije tako detaljno i konkretno opisan kao kada je re
o stradanju jevrejskih ena, dece i staraca u gasnom kamionu. U odreenom trenutku
stie se utisak da su neki delovi teksta preuzeti iz udbenika biologije ili hemije. Pri opisu
posebna panja se poklanja ziolokim karakteristikama ljudskog organizma kao i specinim odlikama nekih hemijskih jedinjenja. Jednostavne reenice i miran tok pripovedanja dodatno pojaavaju utisak koji ove rei ostavljaju na itaoca i one moda najbolje re17
prezentuju ta je stvarnost koja se odigravala u koordinatama nestvarnog.
Zajednika kategorija na koju bi posebno trebalo skrenuti panju, a koja povezuje junake iz vie Albaharijevih romana (Cink, Mamac, Sneni ovek, Gec i Majer) moe se oznaiti pojmom koji Luj-Vensan Toma naziva ivi mrtvaci.18 Iste rei koristi i pripoveda u romanu Mamac kada govori o ivotu svoga oca koji je boravio u nemakom logoru, a po
povratku bio suoen sa smru lanova svoje porodice. Ma koliko se savremeni ovek po12

Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti II, prev. Zoran Stojanovi i Miodrag Radovi, Prosveta, Beograd, 1980, str. 189.
13
David Albahari, Svetski putnik, Stubovi kulture, Beograd, 2004, str. 159.
14
David Albahari, Mamac, str. 78.
15
David Albahari, Gec i Majer, Stubovi kulture, Beograd, 2005, str. 20.
16
Isto, str. 135.
17
Isto, str. 149.
18
Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I, str. 80.

149

nosio razvojem nauke i svojim racionalizmom, u njemu su se ipak zadrala neka arhaina
shvatanja i razliiti oblici tanatofobije. Smrt se poima kao nekakva zarazna bolest koju
treba ograniiti, izolovati kako ne bi postala smrtonosna za druge. Pre etrnaest godina,
ne, pre esnaest godina umro je moj otac. Umro je brzo, u jednom treptaju, kako je govorila moja majka, premda sam ja bio uveren da je umirao polako, godinama, i da se zarazio
smru onog trena kada se, etrdeset godina pre toga, naao iza ograde od bodljikave ice
u nemakom logoru za zarobljene ocire. Majka je, naravno, to poricala. Umire se samo
jednom, govorila je, niko ne hoda okolo kao ivi mrtvac.19 Da ivot moe biti samo privid
i prosto trajanje koje je, zapravo, lieno sutine kae i junak Snenog oveka: Nekad je ivot samo maska iza koje se krije odavno odigrana smrt.20 Pripoveda Geca i Majera, dok
posmatra porodino stablo, poredi sebe sa smeuranom jabukom koja se nalazi na ve
usahlom drvetu. On shvata da se njihovo stablo dalje nee granati jer su gotovo svi njegovi roaci mrtvi, a on je zaraen smru koja se, kako sam kae, ne lei. Do umiranja, simbolikog i drutvenog, moe doi pre nego to nastupi zvanina, bioloka smrt, koja se
pri tome svodi na ispunjavanje formalnosti. Ideju da ovek u sutini nadivljava samog
sebe iznosi i Emil Sioran: Rutineri beznaa, leine koje sebe prihvataju kao takve, svi mi
sami sebe nadivljavamo, a umiremo jedino da bismo obavili jednu uzaludnu formalnost.
Kao da je naem ivotu stalo jedino do toga da odloi trenutak u kome emo ga se
otarasiti.21 Dok govori o istoriji naratorove zemlje, istu ideju iznosi i profesor politikih
nauka: Ponekad pomislim da ste vi svi tamo ve odavno mrtvi, rekao je, profesor, to jo
jedino uspeva da me smiri.22 Razliite varijante iste ideje iznesene u tri romana doputaju
izvesno uoptavanje kad je re o njihovim junacima. Oni su ivi u zikom smislu, ali u
drutvenom smislu ili sa simbolikog aspekta gledano, oni su nevidljivi ljudi koje karakterie praznina, a ne ispunjenost. Ne udi onda to se kao i ideja o ivim mrtvacima, u vie
Albaharijevih tekstova pojavljuje predstava oveka kao prazne ljuture, olupine, prazne
ahure. Veina Albaharijevih junaka su izdvojene, usamljene linosti nezainteresovane za
drutvena deavanja i uspostavljanje kontakata, osobe izuzetno sklone introspekciji. Konikti koji su u njima samima ili prepreke koje ih dele od ostatka sveta spreavaju ih da
istinski postanu deo drutva, onog koje su napustili ili novog u kojem su se zatekli. Oni
traju u vremenu i prostoru, obavljaju neke svakodnevne poslove, ponekad vode razgovore sa drugima, ali sutinski deo njihovog bia kao da je ve odavno mrtav. Imajui sve ovo
u vidu moemo se ponovo prisetiti poslednjih stranica Snenog oveka. Smrt koja se junaku romana davno desila sada se pojavila u krajnjem, formalnom obliku.
Naposletku neminovno se javlja pitanje da li se smrt moe, makar na trenutak, prevazii. Luj-Vensan Toma istie da su mogua tri naina nadilaenja smrti: poricanje, sublimisanje i izrugivanje.23 Ljudi su oduvek nastojali da, na imaginarnom nivou, smrt poreknu
to se najlake moe uoiti ako obratimo panju na rei i izraze kojima se smrt oznaava
19

David Albahari, Mamac, str. 7.

David Albahari, Svetski putnik, str. 146.
21
Emil M. Sioran, Kratak pregled raspadanja, prev. Milovan Danojli, Matica srpska, Novi Sad, 1972,
str. 18.
22
David Albahari, Sneni ovek, Stubovi kulture, Beograd, 2007, str. 77.
23
Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti II, str. 92.
20

150

 esto se ona naziva venim poinkom ili snom, vezuje se za putovanje tj. seljenje due.
U romanu Gec i Majer nemaki ociri takoe koriste specine eufemizme oni obavljaju
zadatak, obrauju, transportuju tovar i isporuuju ga u eljenom stanju, a logori su samo
prihvatilita na putu preseljenja u neku nepoznatu zemlju. Sublimisana smrt preobraava
pokojnika u pretka, ili donosi verovanje u postojanje drugog, zagrobnog sveta. Ruganje
smrti pripada mehanizmu njenog prevazilaenja. Tu bi pripadao jezik argoa, prianje ala,
tzv. crni humor, defunkcionalizovanje predmeta koji slue za pogrebne obrede itd. Pripoveda Geca i Majera pronalazi drugaiji put za koji smatra da e omoguiti prevazilaenje
smrti. Pamenje je, rekao sam, jedini nain da se pobedi smrt, ak i kada je telo primorano na nestajanje.24 Junak prie Jerusalim kae: Priam sve ovo samo zato to verujem da
se jednostavne stvari (smrt) mogu ponititi sloenim strukturama (pripovedanje), iako je
ve odavno trebalo da uvidim da je jednostavnost zamrenija od svake sloenosti.25 Pisanje je zasigurno jedan od naina borbe protiv smrti, pitanje je samo koliko uspean.

24
25

David Albahari, Gec i Majer, str. 149.

David Albahari, Jednostavnost, Rad, Beograd, 1988, str. 139.

151