Eugen Herigel - ZEN I VEŠTINA GAÐANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA
Eugen Herigel
Zen
i vetina
gaanja
iz luka
Beograd
2009
Naslov originala:
Zen in der Kunst des Bogenschiessens
Copyright na prevod za Srbiju:
IP BABUN
UVOD
Sva prava objavljivanja za Srbiju zadrava izdava.

Izdava: IP BABUN
Prevod:
Milan Tabakovi
Redaktura:
Dragan Paripovi
Dizajn i prelom: BABUN
tampa: Lukatampa, Beograd
Tira: 600
Beograd 2009
ISBN 978-86-83737-05-5
ada govorimo o gaanju iz luka i drugim vetinama

koje se upranjavaju u Japanu, a verovatno i u drugim
dalekoistonim zemljama, nabitnije je istai da one ne slue
samo praktinim ciljevima, i da ne predviaju isto estetsko uivanje, ve podrazumevaju razvoj svesti, koji valja dovesti u vezu
sa krajnjom stvarnou. Prema tome, gaanje iz luka ne uvebava
se samo zato da bi se pogodila meta, a maem se ne zamahuje
kako bi se neprijatelj oborio; plesa ne plee samo zato da bi
izvodio ritmike telesne pokrete, nego pre svega da bi harmonino
izjednaio svest sa nesvesnim.
Da bi neko uistinu postao majstor gaanja iz luka nije dovoljno
tehniko znanje. Tehnika mora biti prevaziena tako da umenost
preraste u neku vrstu nemogue vetine koja izranja iz
nesvesnog.
U sluaju gaanja iz luka to znai da strelac i meta vie nisu

dve suprotstavljene stvari, ve jedna jedina stvarnost. Strelac iz luka
nije vie svestan samoga sebe, injenice da mu predstoji zadatak
da pogodi krug ispred sebe. To stanje nesvesnosti postie se,
meutim, samo ako je on potpuno osloboen i odvojen od svoga
Ja, ako je on jedno sa savrenstvom svoje tehnike spretnosti. No,
to je neto sasvim razliito od svega to bi se moglo postii pukim
uvebavanjem vetine gaanja iz luka. To drugo, to pripada jednom
sasvim drugom poretku, naziva se satori. To jeste intuicija, ali intuicija
koja se potpuno razlikuje od onoga to se obino podrazumeva pod
intuicijom. Zato je ja nazivam prana - intuicija. Prana se moe
oznaiti kao transcendentalna mudrost, ali ni to ne moe dovoljno
pribliiti sve nijanse znaenja sadrane u ovom izrazu, jer prana je
intuicija koja ujedno obuhvata totalnost i individualnost svih stvari.
To je intuicija koja bez bilo kakve meditacije spoznaje da je nula
beskrajna (-) i da je beskrajnost nula (-); i na to se ne misli simbolino
ili matematiki, ve je to neposredno opaljivo iskustvo.
Prema tome, govorei psiholoki, satori je nekakva onostranost
granica vlastitog Ja. Logiki posmatrano to je uvid u jedinstvo
afirmacije i negacije, sa take metafizike to je intuitivno poimanje
da je bie bivanje i da je bivanje bie.
Karakteristina razlika izmeu zena i svih drugih religioznih,
filosofskih i mistikih uenja jeste injenica da on nikad ne iezava
iz naeg svakodnevnog ivota, a ipak, pored sve svoje praktine

primenljivosti i konkretnosti, u sebi sadri neto to ga izdvaja iz
igre svetovne neistote i urbe.
Ovde dodirujemo odnos izmeu zena i gaanja iz luka ili drugih
vetina poput maevanja, araniranja cvea, ceremonije aja,
plesa ili lepe umetnosti.
Zen je dnevna svest, kako to formulie Baso Matsu (umro
788). Ova dnevna svest nije nita drugo do spavanje kada si
umoran, jedenje kada si gladan. im ponemo da reflektujemo,
razmiljamo i oblikujemo pojmove, gubi se izvorno nesvesno i
iskrsava neka misao. Mi vie ne jedemo kada jedemo, ne spavamo,
kada spavamo. Luk je odapet, ali strela vie ne leti pravo prema
meti, a i meta se vie ne nalazi tamo gde je trebalo da stoji.
ovek jeste misaono bie, ali njegova najvea dela se ostvaruju
kada on ne rauna i ne misli. Posle dugih godina vebanja u vetini
zaboravljanja samoga sebe mora se ponovo postii detinjastost.
Ako to postigne, tada ovek misli, a ipak ne misli. On misli kao kia
koja pada sa neba; on misli kao talasi, koji se valjaju po moru; on
misli kao zvezde, koje osvetljavaju nono nebo, kao zeleno lie
koje leluja na blagom proletnjem povetarcu. On je u stvari sam
kia, more, zvezde, zelenilo. Kada ovek postigne taj stupanj duhovnog razvoja, tada se moe rei da je on postao zen majstor,
uitelj ivota. Njemu kao slikaru nisu potrebni platno, kiica i boje.
Njemu kao strelcu iz luka nisu potrebni luk, strela i meta, niti neka
druga oprema. Dovoljni su mu sopstveni udovi, telo, glava. Njegov
ivot u zenu izraava se kroz sva ova orua, vana kao njegovi
pojavni oblici. Njegove ruke i noge jesu kiice, i itav svemir jeste
platno na kome se sedamdeset, osamdeset, devedeset godina slika njegov ivot. Ova slika naziva se istorija.
Hojen Gosozan (preminuo 1104) kae: Ovde je ovek koji je
prazninu prostora pretvorio u list hartije, talase mora u mastioniocu i
planinu Sumera u kiicu kojom pie pet slogova: so-i-sai-rai-i. (Ovih
pet kineskih slogova doslovno prevedeni znae: Prvog patrijarha
razlog (osnova) da doe sa Zapada. Ova tema esto predstavlja
sadraj jednog mondo-a. To je isto kao kada bi se pitalo o sutini
zena. Ako se to shvati, zen je samo to telo). Njemu dajem svoj zagu
(zagu je jedan od predmeta koji nosi zen kaluer. On se pred njim
iri kada se klanja pred Budom ili uiteljem) i duboko se klanjam
pred njim. Mogli bismo postaviti pitanje ta znai taj fantastini nain
pisanja. Zato je ovek, koji moe neto tako, dostojan najveeg
potovanja? Moda bi zen-majstor odgovorio: Ja jedem kada sam
gladan, spavam kada sam umoran. itaocu e, meutim, izgledati
da na pitanje o strelcu iz luka jo uvek nije odgovoreno.
U ovoj divnoj knjizi koja se nalazi pred nama, profesor Herigel,
jedan nemaki filozof koji je doao u Japan, i koji je vetinu gaanja
iz luka vebao radi razumevanja zena, kao posveenik nudi
izvetaj o vlastitom iskustvu. Njegov nain izraavanja pribliie

zapadnom itaocu onaj udni i prividno tajanstven nain sticanja
iskustva svojstven istonjacima.
D.T. Suzuki
Ipsvi, Masausets, maja 1953.

kju
do
Re kjudo se pie sa dva kani slova za jumi (luk) i mii (put), ali se izgovara
kjudo kada su ta dva slova napisana zajedno (ovo predstavlja jednu od osobenosti japanskog jezika) i, stoga, doslovno znai put luka.
injenica da se zen - ma ta se pod tim podrazumevalo moe dovesti u vezu sa gaanjem iz luka, na prvi pogled
izgleda kao nepodnoljiva degradacija. ak i kada bismo se
irokogrudo sloili s tim da je gaanje iz luka izvanredna vetina,
teko da bismo se usudili da u ovoj vetini potraimo ma ta
drugo osim izrazito sportskog umea. Upueni smo, stoga, na to
da se poblie upoznamo sa zapanjujuim podvizima japanskih
strelaca-umetnika, koji uivaju to preimustvo da se mogu pozvati
na jednu dostojnu, drevnu i nikada konano prekinutu tradiciju
upotrebe luka i strele. Jer, tek pre nekoliko narataja na Dalekom
istoku su savremena oruja, koja su u ozbiljnijim sluajevima
nesumnjivo neophodna, potisnula stara borbena sredstva; ali
time se rukovanje njima ni u kom sluaju nije prekinulo, ve se

prenosilo dalje, nastavljajui da se neguje u sve irim krugovima.
Da li je moda to razlog zbog kojeg ne oekujemo da postoji neto
posebno u nainu na koji se danas ljudi u Japanu bave gaanjem
iz luka kao nacionalnim sportom? Nita ne moe biti pogrenije
nego to uverenje. Pod gaanjem iz luka u tradicionalnom smislu,
koje je cenjeno kao vetina i potuje se kao nacionalno naslee,
Japanac ne podrazumeva neki sport nego, ma koliko to isprva
neobino zvualo, religiozni ritual. Tako on pod umetnou gaanja iz luka ne podrazumeva sportsko umee, kojim se, manjevie, moe ovladati uglavnom kroz telesne vebe, ve umenost
koja izvire upravo iz duhovnih vebi, a koje streme jednom jedinom
duhovnom pogotku: iz ega sledi da dobar strelac u osnovi cilja
prema sebi i pri tom uspeva da pogodi samog sebe.
Nema sumnje da ovo zvui veoma zagonetno. Kako to da gaanje iz luka, koje se nekada uvebavalo radi borbe na ivot i
smrt, nije preraslo u neki opipljivi sport i ostalo sauvano u njemu,
nego je postalo neka vrsta duhovne vebe? emu onda luk, strela
i meta? Zar to onda nije poricanje muevne stare vetine gaanja
iz luka, njenog nadasve jasnog i potenog smisla, umesto koga je
stavljeno neto nedokuivo, ako ne upravo nestvarno?
Valja, meutim, uzeti u obzir to da se specifini duh ove vetine,
otkako se ona vie ne mora potvrivati u krvavim borbama, u ovom
sluaju ispoljava jo direktnije i ubedljivije - radi se, dakle, o duhu

koji nije tek nedavno unet u rukovanje lukom i strelom, ve je oduvek
bio s njim povezan. Prema tome, stvar uopte ne stoji tako da se
nasleena tehnika gaanja iz luka, otkako ona vie ne igra nikakvu
ulogu kao oruje, pretvorila u nekakvu vedru dokolicu, i time postala
bezazlena. Veliko uenje gaanja iz luka govori upravo drugaije.
Ono govori da je gaanje iz luka, kao i ranije, stvar kod koje se radi
o ivotu i smrti, u onoj meri u kojoj ono predstavlja borbu strelca
sa samim sobom; a taj nain borbe nije bleda zamena, ve osnov
svake borbe okrenute spolja - prema protivniku od krvi i mesa. Tek
u toj borbi strelca sa samim sobom ispoljava se, dakle, tajna sutina
ove vetine, koja se nije izgubila odricanjem od one svrsishodne
primene koja se trai u vitekoj borbi.
Stoga onaj ko se danas preda ovoj vetini, iz njenog istorijskog
razvoja izvlai nesumnjivu dobit ne podleui iskuenju da praktinim postavljanjem ciljeva pomuti, ako ne i sasvim onemogui
razumevanje Velikog uenja. Jer pristup je dozvoljen (i u tome se
slau svi majstori gaanja iz luka kroz istoriju) samo onima koji su
istoga srca i koji nemaju u vidu skrivene namere.
Ako se, polazei sa te take, zapitamo kako to japanski majstori
gaanja vide i prikazuju tu borbu strelca sa samim sobom, njihov
odgovor zacelo e dobiti veoma zagonetan prizvuk. Naime, borba
se za njih sastoji u tome da strelac niani na samoga sebe - a opet
12
13
ne na samoga sebe - da pri tom pogaa moda samoga sebe - a

opet ne samoga sebe, i tako ujedno postaje i onaj koji niani i meta,
i onaj koji pogaa i pogodak. Ili, da se posluim nekim izrazima
koji su majstorima gaanja prirasli za srce: potrebno je da strelac,
uprkos itavoj svojoj delatnosti, postane nepokretno sredite. Tada
dolazi najvie i poslednje udo - umetnost postaje neumetnika,
gaanje postaje negaanje, vetina bez luka i strele; uitelj ponovo postaje uenik, majstor poetnik, kraj poetak, a poetak
savrenstvo.
oveku iz istone Azije te tajnovite formule su jasne i bliske. Sa
druge strane, bez imalo sumnje one su za nas potpuno zbunjujue.
Zato nam ne preostaje nita drugo nego da krenemo u jedno
opirnije razmatranje.
Odnedavno ak ni za nas Evropljane nije vie nikakva tajna da
japanske umetnosti (vetine) svojom unutranjom formom upuuju
na zajedniki koren - na budizam. To se odnosi na vetinu gaanja
iz luka kao i na slikanje tuem, na pozorinu umetnost ne manje
od ceremonije aja, na umetnost ikebane kao i na majstorstvo
maevanja. Na prvom mestu to znai da sve one pretpostavljaju
jedan duhovni stav koji ve prema svojoj specifinosti svesno neguju, stav koji je u svojoj najjaoj formi svojstven budizmu i koji
odreuje bit svetenog oveka. Naravno tu se ne misli naprosto
na budizam, koji je zbog svojih spisa jedino i poznat u Evropi, i
koji neki ljudi misle da poznaju, ve na dijana - budizam koji se u

Japanu oznaava kao zen, i koji u prvom redu nije spekulativnog
karaktera, ve se odnosi na neposredno iskustvo onoga to kao
bestemeljni temelj bivstvujueg nije postalo kao plod razuma, ve se
ak ni posle niza jasnih i neodoljivih iskustava ne moe dokuiti niti
odgnetnuti: o tome znamo tako to ne znamo. Zbog tih odluujuih
iskustava zen-budizam kroi putevima koji kroz metodski uvebano
samoudubljivanje vode ka tome da se u najdubljem dnu due
osvesti neto to nema temelja niti se moe imenovati. tavie:
potrebno je da se sa njim bude jedno. A to se, kada govorimo
o gaanju iz luka, moe izraziti i ovako: duhovne vebe, kojima
jedino moemo zahvaliti za to to tehnika gaanja iz luka postaje
umetnost i usavrava se kao neumetnika umetnost, jesu mistike
vebe, a gaanje iz luka tako, ni u kom sluaju ne moe imati
taj smisao da se lukom i strelom radi neto spolja, ve se radi
o unutranjoj delatnosti. Luk i strela su takorei samo izgovor za
neto to se i bez njih moglo dogoditi, samo put ka nekome cilju,
ne sam cilj nego pomo za poslednji i odsudni skok.
S obzirom na takvo stanje stvari, sada bi bilo veoma uputno da
se radi dubljeg razumevanja osvrnemo na izlaganja zen-budista. U
tome zaista ne oskudevamo. Tako je recimo D.T. Suzuki u svojim
Esejima o zen budizmu dokazao kako su japanska kultura i zen
najue povezani, te da shodno tome japanske umetnosti, duhovno
14
15
dranje samuraja, japanski stil ivota, moralna, estetska, pa ak

do izvesnog stupnja i intelektualna ivotna forma Japanaca svoju
specifinost duguju temelju zena, da je onaj koji se sa tim temeljom
nije srodio, ne moe u dovoljnoj meri razumeti.
Neobino znaajni spisi Suzukija - nedavno dostupni i na nemakom jeziku, kao i nalazi drugih japanskih istraivaa izazvali
su opravdanu panju. Spremno se priznaje da je dijana-budizam
roen u Indiji, da je nakon presudnih promena u Kini on razvijen do
potpune zrelosti, te da ga je najposle prihvatio Japan, gde se on
do dana-dananjeg neguje u ivoj tradiciji. Jo se dodaje da zen
oslobaa do sada nesluene naine ljudske egzistencije, i da je
sticanje uvida u njih od neprocenjive vrednosti.
Meutim, uprkos svim naporima propovednika zena, mi Evropljani ostali smo uskraeni za uvid u sutinu zena. Kao da se i
sami protivimo dubljem prodiranju, svaki pokuaj da se uivimo
i dokuimo prirodu zena ve nakon nekoliko koraka nailazi na
nesavladive prepreke. Uvijen u tminu kroz koju se ne moe pordreti,
zen mora izgledati kao najudnija zagonetka koju je zadao istonoazijski duhovni ivot: nereiva, a ipak neodoljivo privlana.
Razlog za tu nepristupanost, koju bolno oseamo, u izvesnom
smislu valja traiti u stilu izlaganja koji je do sada krasio zen. Niko
razuman od sledbenika zena nee zahtevati da pokua opisati
ona iskustva koja su ga oslobodila i preobrazila, onu nezamislivu
i neizrecivu istinu, od koje ivi. Zen je u tom pogledu slian istoj

mistici stapanja. Ko ne uestvuje u mistikim iskustvima ostaje,
ma ta radio, van njih. Taj zakon, koga se pridrava svaki pravi
misticizam, ne doputa nikakav izuzetak. Tome ne protivurei
injenica da postoji obilje zen-tekstova koji se smatraju svetim.
Oni meutim imaju tu osobinu da svoj ivotodarni smisao otkrivaju
samo onome ko je postao dostojan pomenutih iskustava, pa iz ovih
tekstova moe iitati potvrdu za ono to je nezavisno od njih ve
postigao. Za neupuenog, meutim, ti tekstovi ne samo da ostaju
nemi (ta kako bi on mogao biti u stanju da ita takorei izmeu
redova?), ve ga i neizbeno odvode u neku vrstu duhovnog
ludila, ak i kada im se priblii s bojaljivim oprezom i nesebinom
predanou. Tako zen, kao i svaki drugi misticizam, moe razumeti
samo onaj ko je i sam mistik i koji zato ne pada u iskuenje da na
drugi nain iznuuje neto to mu je ostalo uskraeno mistinim
iskustvom.
No, taj koji se preobrazio kroz zen i koji se proistio kroz vatru
istine, vodi suvie ubedljiv ivot da bi se to moglo prevideti. Stoga
nije drsko ako onaj koji, iz duhovne srodnosti pune slutnje to ga
tajanstveno goni, stremi bezimenoj moi koja ini tako velike stvari
(jer samo puki radoznalac nema nikakvog prava na postavljanje
zahteva) oekuje od sledbenika zena da barem opie put koji
vodi cilju. Ali, nijedan mistiar, pa tako ni sledbenik zena, nije
16
17
jo sa prvim korakom taj koji, kroz usavravanje, postaje. Koliko

mnogo stvari on mora savladati i ostaviti za sobom da bi konano
naao istinu! Koliko esto ga usput mui neuteno oseanje da
tei nemoguem. Pa ipak ta nemogunost jednoga dana postaje
mogunost, ak sama po sebi razumljiva. Ne prua li to prostor za
nadu da briljiv opis tog dugog i tekog puta dozvoljava jedno: da
se bar upitamo imamo li odvanosti da njime krenemo?
No, takvi opisi puta i njegovih stanica u spisima zena skoro
potpuno nedostaju. Razlog za to je taj to se, sa jedne strane,
upravo sledbenik zena najodlunije kloni toga da prui neko
uputstvo za blaeni ivot. Ta on iz sopstvenog iskustva zna da
tim putem ne moe krenuti niko, a jo manje ga moe dovriti,
bez savesnog vostva nekog uitelja. Ali, sa druge strane, ne
manje presudna je za njega injenica da se njegovi doivljaji, postignua i promene, sve dotle dok su jo njegovi, stalno moraju
ponovo postizati i menjati, sve dok se ono njegovo ne uniti. Jer
samo tako se stie osnova za iskustva koja ga, kao sveobuhvatna
istina, bude za ivot koji vie nije njegov svakodnevni lini ivot.
On ivi tako to vie nije taj koji ivi.
Polazei odatle postaje razumljivo zato sledbenik zena izbegava da govori ma ta o sebi, o svom razvoju. Ne zato to on to
smatra neskromnim brbljanjem, ve zato to on to smatra izdajom
zena. Ve i samo razmatranje odluke da neto kae o zenu za
njega predstavlja ozbiljan ispit. Opominje ga seanje na jednog od

najveih majstora, koji je na pitanje ta je u stvari zen, nepomino
utao kao da uopte nije uo pitanje. I zar bi tu sledbenik zena
trebalo da padne u iskuenje da polae raun o sebi, o tome ta je
sve odbacio, to mu vie nije potrebno.
S obzirom na takvo stanje stvari, ukoliko elim ostati dosledan
ne bi bilo ispravno da se i dalje sluim neoekivanim formulama i
traim izlaz u reima koje u najmanju ruku deluju kao preterivanje.
Ipak, ne beim od namere da osvetlim nain na koji se sutina
zena manifestuje u vetini kojoj je on utisnuo sopstveni peat. Ovo
osvetljavanje naravno jo nije nikakvo prosvetljavanje u, za zen,
tako fundamentalnom znaenju te rei, ali bar ukazuje da se moe
pokuati neto rei o onome to se, kao iza nekih neprozirnih
maglenih zidova, krije od pogleda i to kao sevanje nagovetava
daleku munju. Vetina gaanja iz luka, tako shvaena, predstavlja
takorei uvod u zen i dozvoljava da se, u najpre sasvim opipljivim
potezima, uine jasnim zbivanja koja, uzeta sama po sebi nisu
odve razumljiva. U predmetnom pogledu bilo bi sasvim mogue
da se, polazei od bilo koje od pobrojanih vetina, prokri neki put
ka zenu.
Verujem, meutim, da u svoju nameru najefikasnije ostvariti
tako to u opisati put koji treba da pree uenik vetine gaanja
iz luka. Tanije reeno, pokuau da opiem obuku kroz koju sam
18
19
20
proao za vreme svog estogodinjeg boravka u Japanu, a koju

mi je pruio jedan od najveih majstora te vetine. Sopstvena
iskustva daju mi, dakle, za pravo da se poduhvatim tog zadatka.
Ali, da budemo barem donekle naisto - jer ve ovaj uvod krije
dosta zagonetnih stvari - ne preostaje mi nita drugo sem da
opirno opiem sve otpore koje sam imao i sve konice koje sam
morao otpustiti pre nego to mi je polo za rukom da prodrem u
duh Velikog uenja. Upustiu se, dakle, u pripovest o samome
sebi jedino stoga to ne nazirem nikakav drugi put da bih stigao
do postavljenog cilja. Iz istog razloga ograniiu se na izlaganje
o sutini stvari kako bi se ona utoliko otrije istakla. Svesno odustajem od toga da prikaem okvir u kome se ta obuka odvijala, da
prizovem predstave koje su se uvrstile u seanju, pre svega sliku
majstora - ma koliko to moe izgledati primamljivo. Stvar treba da
se okree uvek oko same vetine gaanja iz luka, koju je, kako mi
se ponekad ini, tee prikazati negoli nauiti; a sam prikaz treba da
bude doveden do take gde postaju vidljivi najudaljeniji horizonti
iza kojih die zen.
* * *
a prvom mestu oseam potrebu da objasnim razloge zbog

kojih sam se upustio u prouavanje zena i u tu svrhu poduhvatio zadatka da ovladam upravo vetinom gaanja iz
luka. Jo kao student, voen nekakvim tajnovitim tenjama, ozbiljno
sam se bavio mistikom, uprkos duhu vremena kome do takvih stvari
nije bilo stalo. No, i pored svih napora sve vie i vie postajao sam
svestan injenice da mistinim tekstovima mogu da priem samo
spolja i da sam to to nazivamo mistikim prafenomenom svakako
znao da izdvojim i zaokruim, ali da mi nije polazilo za rukom da
preskoim krunu liniju, koja poput nekog visokog zida okruuje
tajnu.
ak ni u opsenoj literaturi o mistici nisam mogao nai to
to sam traio, te sam razoaran i obeshrabren postepeno
doao do uvida da samo onaj koji se doista odvojio od ivota
moe razumeti ta se pod odvojenou od ivota misli, i da

je samo onaj koji je izmakao, koji se potpuno reio i oslobodio
svega linog spreman da postane jedno sa vrhovnim bogom.
Uvideo sam, dakle, da ne postoji, niti moe postojati, drugi put
za mistiku osim puta vlastitog iskustva i patnje i da, ukoliko nema te pretpostavke, sve rei o tome ostaju puko naklapanje. Ali,
kako se postaje mistik? Kako se dospeva u stanje stvarne, a
ne samo prividne odvojenosti od ivota? Da li jo uvek postoji
neki put ka tome i za onoga koji je provalijom vekova odvojen
od velikog majstora? Za savremenog oveka koji raste u sasvim
drugaijim prilikama? Nigde nisam pronaao ak ni delimino
zadovoljavajue odgovore na moja pitanja, iako sam sluao o
stupnjevima i stanicama jednog puta koji je obeavao da vodi
cilju. Da bih krenuo njime nedostajala su mi precizna metodska
uputstva, koja bi za itav deo puta mogla zameniti majstora. No
da li bi takva uputstva, ako ih ima, bila dovoljna? Zar se kroz njih
u najboljem sluaju ne ostvaruje samo spremnost za primanje
neega ime ne raspolae ni najbolja metodika, i zar se mistiko
iskustvo moe postii na silu, nekakvom dispozicijom koja potie
od oveka? Ma ta uinio naao bih se pred zatvorenim vratima,
a ipak nisam mogao da se uzdrim od toga da ih stalno tresem.
enja je, meutim, ostajala, a kada bi ona posustala, obuzimala
bi me enja za tom enjom.
Kada sam zato jednoga dana - u meuvremenu sam postao

privatni docent - dobio ponudu da predajem istoriju filozofije na
Carskom univerzitetu Tohoku, sa radou sam pozdravio mogunost da upoznam zemlju i narod Japanaca, osetivi da mi
se ukazuje prilika da stupim u dodir sa budizmom, sa njegovom
praksom uranjanja i mistikom. Jer, toliko puta sam ve sluao
kako tamo postoji briljivo uvana i iva tradicija zena, vekovima
isprobavana vetina poduavanja i, kao najvanije, da tamo postoje
uitelji zena sa zapanjujuim iskustvom u vetini voenja dua.
im sam se donekle snaao u novoj sredini, pobrinuo sam se
za ostvarenje onoga to mi je lealo na srcu. Meutim, najpre
sam se suoio sa zbunjujuim odvraanjem. Rekli su mi da se
do sada ni jedan Evropljanin nije ozbiljno potrudio oko zena i da
se, ako se odbaci ak i najmanji trag uenja, ne mogu oekivati
zadovoljavajui odgovori teorijskim prouavanjem. Stajalo me je
mnogih izgubljenih asova dok mi nije polo za rukom da objasnim
zato elim da se posvetim upravo nespekulativnom zenu. Tada
su mi objasnili da za Evropljanina nema izgleda da prodre u to, za
njega svakako najmanje poznato, podruje istonoazijskog ivota
- pa ak i ako zapone sa izuavanjem neke japanske umetnosti,
koja bi mogla imati veze sa zenom.
Pomisao na to da u neizostavno morati da proem kroz neku
vrstu uvodnih tekoa nije me obeshrabrila. Bio sam spreman na
22
23
svaki ustupak, samo ako bi se ukazao traak nade da u se korak

po korak pribliiti zenu, pa mi se ak i neki naporan okolni put
inio jo uvek daleko boljim od nikakvog puta. Kojoj bi od ovih, u
tu svrhu pobrojanih vetina, valjalo da se posvetim? Moja ena
se bez dueg oklevanja odluila za ikebanu i za slikanje tuem,
dok je meni vie nade budila vetina gaanja iz luka, voen, kao
to se docnije ispostavilo, potpuno pogrenom pretpostavkom da
e mi pritom biti od koristi moja iskustva u pucanju iz puke i
revolvera.
I tako sam jednog od svojih kolega, profesora prava Sozo
Komaija, koji je ve dve decenije vebao gaanje iz luka i s
pravom bio smatran najboljim poznavaocem ove umetnosti na
univerzitetu, zamolio da me upie kao uenika kod njegovog
uitelja, uvenog majstora Kenzoa Ave. Majstor je moju molbu
najpre odbio, sa obrazloenjem da je ve jednom bio prinuen
da poduava jednog stranca, i da je tom prilikom doao do loih
iskustava. Izjavio je da zato nije spreman da po drugi put uini
ustupak, niti da pristane na to da odustane od objanjavanja
ueniku specifinog duha ove vetine. Tek kada sam izjavio da se
majstor koji tako ozbiljno shvata svoju vetinu moe prema meni
ponaati kao prema svom najmlaem ueniku, poto tu vetinu ne
elim upoznati radi zadovoljstva, ve radi Velikog uenja, on me
je prihvatio kao uenika, a ujedno i moju enu. U Japanu je, naime,
sasvim uobiajeno da se i devojke obuavaju toj vetini, pa su tako

i majstorova ena i njegove obe keri takoe marljivo vebale.
I tako je zapoela ozbiljna i stroga obuka, u kojoj je na nau
radost kao tuma uzeo uea i gospodin Komai, koji se za nas
tako revnosno zauzeo i skoro jemio. Pored toga, imao sam tu
povoljnost da, takorei kao vanredan slualac, prisustvujem obuci
koju je moja ena dobijala u ikebani i slikanju tuem, ime sam
dobio priliku da opirnim poreenjem i dopunama steknem jo iri
temelj za razumevanje.
24
* * *
25
Kjudo vodi poreklo od japanske vojnike prakse kjuucu (vetina/nauka o luku,

to jest, upotreba luka u borbi), te predstavlja vrstu meditacije u pokretu poput
japanske vetine odo (put etkice) i ado (put aja). Kjudo je komplementaran
praksi zazena (sedeoj meditaciji) jer predstavlja oblik ricuzena (meditacije u
stojeem stavu).
e na prvom asu obuke iskusili smo da put neumetnike

umetnosti nije ni najmanje lak. Majstor nam je najpre
pokazao japanske lukove i, polazei od njihove specifine
konstrukcije, kao i za njihovu izradu naroito upotrebljenog materijala, naime bambusa, stao da objanjava njihovu izvanrednu
elastinost. No, kao da mu je bilo jo daleko vanije da nam skrene
panju na posve plemenit oblik otprilike dva metra dugog luka,
oblik koji on poprima im se tetiva luka okai, luk dakle zapne za
upotrebu, i koji se utoliko neoekivanije istie to se tetiva luka
vie zatee. Ako se zategne toliko koliko to luk doputa, tada se
On ukljuuje u sve, dodao je majstor objanjavajui, i ba zato
je vano da se naui pravilno zapinjanje. Tada je uzeo najbolji i
najai od svojih lukova i pustio je, u naglaeno sveanom dranju,
da samo malo zategnuta tetiva luka vie puta odskoi. Time se
stvara neki um, sazdan od jednog otrog udara i jednog dubokog

zujanja, koji se nikad vie ne zaboravlja, ak ako se samo nekoliko
puta uje; to je tako neobino, i tako neodoljivo dira ovekovu
duu. Odvajkada mu se pripisuje tajna mo da kroti zle duhove; i
ja mogu sasvim razumeti zato je to tumaenje uhvatilo korena u
itavom japanskom narodu. Nakon ovog znaajnog uvodnog ina
preiavanja i posveivanja, majstor nas je pozvao da ga pomno
posmatramo. Stavio je jednu strelu, zategao luk tako snano da
sam se ve uplaio da nee moi odgovoriti polaganju prava da to
sve obuhvati u sebi, i konano je odapeo. Sve to je izgledalo ne
samo veoma lepo, ve i veoma lako. Tada je izdao uputstvo: Uinite
to isto tako, no pri tom vodite rauna o tome da gaanje iz luka ne
slui jaanju miia. Za zatezanje tetive luka ne smete se upinjati
svim vaim telesnim snagama, nego morate nauiti da koristite
samo vae dve ake, dok miii ruku i ramena ostaju oputeni i
u tome uestvuju kao posmatrai. Tek kada to uzmognete, ispuniete jedan od uslova pod kojima zatezanje i odapinjanje postaju
duhovni. Posle tih rei uzeo je moje ake i proveo ih polako kroz
faze pokreta koje su se stalno imale izvoditi, da bih se emocionalno postepeno navikao na njega.
Ve prilikom prvog pokuaja sa jednim osrednje jakim lukom za
vebu primetio sam da sam morao utroiti snagu, pa ak i znatnu
telesnu snagu, kako bih ga zategao. Uz to valja imati u vidu da se
japanski luk ne dri u visini ramena kao evropski luk, tako da se

ovek skoro u njega moe utisnuti. Naprotiv, on se, im se stavi
strela, podie takorei ispruenim rukama, tako da se ake strelca
nalaze iznad njegove glave. Tako ne preostaje nita drugo sem da
se one razvlae ravnomerno nadesno i nalevo, i ukoliko se vie
udaljuju jedna od druge, utoliko se dublje pomiu, opisujui krive
linije, dok se aka leve ruke koja dri luk i koja je ispruena ne
nae u visini oiju, a desna aka savijene desne ruke, koja zatee
tetivu, iznad desnog ramenog zgloba, tako da skoro metar dugaka
strela sa svojim iljkom samo malo tri preko spoljanje ivice luka
- tako je veliki raspon luka. Strelac sada mora ostati neko vreme u
tom poloaju, pre no to se strela sme odapeti. Taj neobian nain
zatezanja i zadravanja to je iziskivao izvestan utroak snage
imao je dakle za posledicu da su ve posle nekoliko trenutaka moje
ruke poele podrhtavati, a disanje postalo sve tee i tee. Tokom
sledeih nedelja nije dolazilo ni do kakve promene. Zatezanje je
i dalje bilo teka stvar i uprkos revnosnom vebanju nije htelo da
postane duhovno. Nastojei da pronaem utehu doao sam na
ideju da se tu mora raditi o nekoj smicalici, koju majstor iz nekog
razloga ne odaje, te sam uloio svo svoje astoljublje u to da je
otkrijem.
Tvrdoglavo zagrizavi u svoju nameru, vebao sam dalje. Majstor
je paljivo pratio moje napore, blago ispravljao moje kruto dranje,
28
29
hvalio moju revnost, kudio moj utroak snage, ali me je putao da

radim kako znam. Pokretao bi se samo da dobaci nemaku re
gelockert (oputeno), koju je u meuvremenu nauio, i to prilikom
zatezanja luka, stalno kod odsudnog mesta, ne gubei strpljenje
i ne prestajui da bude utiv. Ali doao je dan kada sam ja bio
taj koji je izgubio strpljenje. Morao sam sebi skrueno da priznam
kako ne mogu ak ni da zategnem luk na propisani nain.
Vi to ne moete zato, objasnio mi je majstor, to ne diete
pravilno. Posle udisanja dah morate blago potisnuti nadole, tako
da se eludani zid umereno zategne, gde treba da se zadri neko
vreme. Tada isputajte dah to je mogue laganije i ravnomernije
da biste nakon krae pauze jednim udisajem opet uzeli vazduh stalno u jednom udisaju i izdisaju, iji e se ritam postepeno sam
odrediti. Kada nauite da pravilno izvodite disanje primetiete da
vam gaanje lukom iz dana u dan postaje sve lake. Jer ovim
disanjem otkriete ne samo poreklo sve duhovne snage, nego
ete takoe postii da taj izvor sve bogatije tee i da se, to ste
oputeniji, utoliko lake iri vaim udovima. Kao dokaz za to zategao je svoj moan luk i pozvao me je da mu, stupivi iza njega,
opipam miie. Oni su u stvari bili tako olabavljeni kao da nisu
obavljali nikakav rad.
Nov nain disanja, u poetku bez luka i strele, uvebavao se toliko
dugo dok konano nije postao uobiajen. Laku omamljenost, koja
se poetku pojavila, brzo sam prevladao. to je mogue laganijem,

pri tom stalno otiuem i postepeno presuujuem izdisaju majstor
je pridao tako veliki znaaj da ga je radi uvebavanja i kontrole
povezao sa nekim tonom zujanja. I tek kada bi sa poslednjim
dahom obamro i taj ton, mogao sam opet udahnuti. Udisaj, rekao
je jednom majstor, vezuje i povezuje, u zadravanju daha zbiva se
sve ono pravo, a izdisaj oslobaa i usavrava, tako to prevladava
sva ogranienja. Ali to tada jo nisam mogao razumeti.
A onda je majstor bez oklevanja preao na to da disanje, koje
se ne uvebava radi njega samog, dovede u vezu sa gaanjem iz
luka. Jedinstveni proces zatezanja i odapinjanja bio je ralanjen
na tri odeljka: uzimanje luka-stavljanje strele, podizanje luka-zatezanje i ostajanje u najvioj napetosti-odapinjanje. Svakoj od tih
faza prethodilo je udisanje, nosilo ih je zadravanje potisnutoga daha, a okonavalo izdisanje. Pri tom je samo po sebi proizlazilo da
se disanje uigravalo to jest, ne samo da je znaajno naglaavalo
pojedina mesta i poteze, ve ih je u ritmikom ralanjivanju i
meusobno povezivalo - kod svakog uenika ve prema stupnju
njegove vetine disanja. Uprkos ovom ralanjivanju dogaaj je
izgledao kao zbivanje koje potpuno ivi iz sebe i u sebi, i koje se
nikako ne moe porediti sa vebanjem za turnir, kome se proizvoljni
delovi mogu dodavati ili oduzimati, a da se time ne razori njegov
smisao i karakter.
30
31
Ne mogu se u mislima vratiti na one dane, a da se pritom

ne setim kako mi je u poetku teko padalo da uinim disanje
efikasnim. Dodue ja sam tehniki pravilno disao, no kada bih
obratio panju na to da prilikom zatezanja luka miii ruku i ramena ostanu olabavljeni, nehotino bi se, utoliko jae, ukrutila
muskulatura mojih nogu, kao da sam bio upuen na vrsto uporite
i siguran poloaj i kao da sam, slino Anteju, svu snagu imao crpsti
iz zemlje. Majstoru uglavnom nije preostajalo nita drugo do da
munjevito priskoi i da jedan ili drugi mii noge na naroito osetljivom mestu bolno pritisne. Kada sam jednom, uz svoje izvinjenje,
primetio da sam se ipak savesno trudio da ostanem oputen, on
je odgovorio: To je upravo zato to se oko toga trudite, to na to
mislite. Usredsredite se iskljuivo na disanje, kao da uopte nita
drugo ne treba da inite! Potrajalo je, naravno, jo izvesno vreme
dok mi nije polo za rukom da ispunim ono to je majstor zahtevao.
Ali uspelo je. Nauio sam da se tako bezbrino gubim u disanju da
sam katkad oseao da ne diem sam, nego da, ma koliko udno to
zvualo, kroz mene die sve. Premda sam se u asovima tobonje
prisebnosti bunio protiv te udnovate predstave, ipak vie nisam
mogao sumnjati u to da je disanje sadravalo ono to je majstor
nagovetavao. Tu i tamo, a tokom vremena sve ee, polazilo mi
je za rukom da pri punoj oputenosti celoga tela zateem luk i da
ga do kraja drim zapetim, a da ne bih mogao rei kako se to doga-
alo. Kvalitativna razlika izmeu ove nekolicine uspelih sa jedne,

i mnogih neuspelih pokuaja sa druge strane, bila je pri tom tako
ubedljiva da sam bio spreman da priznam kako konano shvatam
ta se podrazumeva pod duhovnim zatezanjem luka.
Dakle u tom grmu leao je zec: nikakva tehnika smicalica, koju
sam uzalud pokuavao da dokuim, nego disanje koje je oslobaalo
i otkrivalo nove mogunosti. To ne govorim nepromiljeno. Dobro
znam kako u takvim sluajevima ovek esto dolazi u iskuenje
da podlegne snanom uticaju i da pometen samoobmanom dalekosenost jednog iskustva preceni samo zato to je ono tako
neobino. Ali, uprkos svakom mudrijakom izbegavanju i trezvenoj
uzdranosti, uspeh ostvaren kroz novo disanje - jer sam tokom
vremena mogao ak snaan majstorov luk leerno zatezati - bio je
veoma jasan dokaz.
U jednom opirnom razgovoru upitao sam gospodina Komaija
zato je majstor tako dugo posmatrao kako se uzaludno trudim
da zateem luk duhovno; zato, dakle, od samog poetka nije
insistirao na pravilnom disanju. Veliki majstor, odgovorio je, mora
ujedno biti veliki uitelj, to se kod nas podrazumeva. Da je obuku
zapoeo vebama disanja nikada ne bi mogao da vas ubedi da
mu budete zahvalni za ono presudno. Pre nego to ste bili spremni
da dohvatite pojas za spasavanje koji vam je on dobacio, morali
ste sa vaim vlastitim pokuajima doiveti brodolom. Verujte mi,
32
33
34
to znam iz sopstvenog iskustva, da majstor vas i svakog svog

uenika poznaje daleko bolje nego to mi sami sebe poznajemo.
U duama svojih uenika on ita vie nego to bi oni sami eleli
zapaziti.
* * *
osle jedne godine duhovno, to znai snano, a ipak

nenaporno zatezanje luka, nije dalo nikakav zapanjujui
rezultat. A ipak me je taj uspeh zadovoljio, jer sam tek sada
poeo da shvatam zato je u neki sistem uvedena samoodbrana,
koja protivnika obara time to se njegovom strasno izvedenom
napadu neoekivano i bez ikakvog utroka snage elastino poputa i na taj nain postie da se njegova snaga okrene protiv
njega samoga - zbog ega se, dakle, ovaj nain samoodbrane
naziva blaga vetina. Od pradavnih vremena njenom praslikom
smatra se voda koja uvek skree, a ipak se nikada ne uklanja, tako
da Lao Ce dubokoumno moe rei kako pravi ivot lii na vodu,
koja se svemu prilagoava. Uz to se u majstorovoj koli neretko
spominjalo: kome je na poetku lako, njemu je docnije utoliko tee.
Meni je poetak bio veoma teak. Zar stoga nisam imao izgleda da,
s obzirom na predstojee tekoe koje sam nejasno nasluivao,

smem imati samopouzdanja?
Kao sledea stvar dolo je na red odapinjanje strele. Do tada
smo to mogli initi samo nasumice. To se, takorei u zagradama,
nalazilo na ivici vebi. A to to se dogaalo sa strelom bilo je jo
manje bitno. Kada bi se ona samo zabila u valjak od ispresovane
slame, koji je ujedno predstavljao metu, to bi ve bilo dovoljno.
Pogoditi taj valjak nije nikakva majstorija, jer je udaljenost od njega
najvie dva metra.
Ja sam, dakle, do sada tetivu luka jednostavno isputao u trenutku kada bi ostanak u poloaju krajnje zategnutosti postao nepodnoljiv, kada bih osetio da moram popustiti ukoliko ne elim da
se rairene ruke same skupe. Pritom valja istai da zapinjanje nije
bolno. Jedna kona rukavica sa ukruenim i debelo postavljenim
palcem slui tome da se pritisak tetive due vremena ne oseti kao
teak, i da se tako ostanak u poloaju krajnje zategnutosti ne skrati
prevremeno. Prilikom zatezanja palac se stavlja i obavija ispod
strele oko tetive luka, kaiprst, srednji prst i domali prst obuhvataju
ga vrsto i time streli ujedno daju siguran oslonac. Odapinjanje
strele, prema tome, izgleda ovako: prsti koji obuhvataju palac
otvaraju se i oslobaaju ga. Kroz snano istezanje tetive on biva
iupan iz svoga poloaja, ispruen, i tetiva fijue, strela odlee.
Ako sam do tada odapinjao, to nikada nije prolazilo bez snanog
trzaja, koji se ispoljavao u osetnom i vidljivom potresu itavog tela,

ukljuujui tu luk i strelu. Samo po sebi se razume da tako nije
moglo doi ni do kakvog glatkog i pre svega ni do kakvog sigurnog
odapinjanja. Ono je obavezno bilo poremeeno.
Sve to ste do sada nauili, rekao je majstor jednoga dana,
poto mom nainu leernog zatezanja luka vie nije imao ta da
zameri, bila je samo priprema za odapinjanje strele. Sada se nalazimo pred jednim novim, posebno tekim zadatkom i ujedno
prelazimo na novi stupanj savladavanja vetine gaanja iz luka.
Posle ovih rei uzeo je svoj luk, zategao ga i odapeo. Tek sada,
poto sam posebno obratio panju, nije mi promaklo to da je desna
majstorova aka, iznenada otvorena i osloboena napetosti, dodue odskoila, ali nije izazvala ni najmanji potres tela. Desna ruka,
koja je pre odapinjanja inila jedan otar ugao, naglo se, dodue,
otvorila, ali se ujedno i blago ispruila. Neizbean trzaj bio je dakle
elastino doekan i ujednaen.
Ako se snaga odapinjanja ne bi odavala ni u otrom udaru tetive
luka koja odskae, ni u probojnoj snazi strele, nikada je ne bismo
pretpostavili iza odapinjanja. Kod majstora je barem odapinjanje
izgledalo tako jednostavno i nepretenciozno kao da se radi o pukoj
igri.
Lakoa nekog snanog zbivanja nesumnjivo je prizor za iju
lepotu je upravo ovek iz istone Azije izvanredno prijemiv i
36
37
zahvalan. Meni je, meutim, izgledalo (na stupnju na kojem sam

se tada nalazio nita mi drugo i nije moglo biti jasno) da je jo
vanija okolnost to to od blagog odapinjanja hica zavisi sigurnost
pogotka. Znao sam koliko mnogo kod pucanja pukom utie kada
se trzajem ovek i najmanje udalji od nianske crte. Sve to sam
do tada nauio i uradio postalo mi je shvatljivo samo iz te take
gledita: oputenost prilikom zapinjanja, oputenost prilikom najvee napetosti, oputeno odapinjanje hica, oputeno primanje
potresa od trzaja - zar se sve to nije nalazilo u slubi sigurnosti
pogotka, zbog ega se sa toliko napora i strpljenja i ui gaanje iz
luka? No zato je tada majstor govorio tako kao da je sada re o
nekom dogaaju, koji daleko prevazilazi sve do sada uvebano i
uobiajeno?
Bilo kako bilo, ja sam vebao vredno i savesno pridravajui se
majstorovih uputstava, a ipak je sav moj trud bio uzaludan. esto
mi je izgledalo kao da sam ranije, dok sam jo bez predubeenja
odapinjao hitac nasumice, bolje okidao. Pre svega sada sam
primeivao da otvaranje desne ake, pogotovo pritisnutog prsta
iznad palca, nije uspevalo bez napora. Posledica toga bio je trzaj
u trenutku odapinjanja, koji bi poremetio hitac. Jo manje sam bio
u stanju da trzaj iznenada osloboene ake doekam elastino.
Majstor je odluno izvodio pravilno odapinjanje hica; ja sam
odluno pokuavao da inim kao i on - sa jedinim rezultatom da
sam postajao jo nesigurniji. inilo mi se da hodam kao bie sa

hiljadu nogu koje, otkako je poelo razbijati glavu o tome kojim
redom pokree svoje noge, vie nije moglo da se kree.
Moj neuspeh je majstora oigledno manje zaprepastio od mene
samog. Da li je iz iskustva znao da e do toga doi? Ne mislite na
to ta treba da inite, ne razmiljajte o tome kako to treba izvesti!
doviknuo mi je. Ta, hitac ide glatko samo onda kada iznenadi i
samoga strelca. To mora izgledati kao da je tetiva iznenada presekla palac, koji ju je vrsto drao. Vi dakle ne smete namerno
otvarati desnu aku!
Usledile su nedelje i meseci besplodnog vebanja. Iz naina
na koji je majstor gaao imao sam priliku da uvek razaberem
merilo, da sagledam sutinu pravilnog hica. Ali meni lino nijedan
nije polazio za rukom. Ako bih, uzalud oekujui hitac, popustio
napetost zato to je ona poela bivati nepodnoljiva, moje ruke
bi se polako pribliile jedna drugoj, pa uopte ne bi dolo ni do
kakvog odapinjanja. Ako bih joj se zagrieno odupirao sve dok
disanje ne bi postalo iscpljujue i teko, to bih mogao da izvedem
samo tako to bih pozvao u pomo miie ruku i ramena. Tada sam
dodue stajao tu nepomino - kao neki kip, rugao bi se majstor - ali
grevitosti i oputenosti bi nestalo.
38
39
Moda je to bio sluaj, a moda je to i sam majstor namerno

udesio da smo se jednog dana nali zajedno na aju. Iskoristio
sam povoljnu priliku za razgovor i otvorio mu svoju duu.
Sasvim razumem, rekao sam, da aka ne sme da se otvori
unazad ukoliko ne elimo da pokvarimo odapinjanje. Ali ma kako to
postavio, uvek ide naopako. Ako iz sve snage stegnem aku, trzaj
prilikom otvaranja je neizbean. Ako se nasuprot tome potrudim da
je drim oputeno, tetiva luka e, jo pre nego to je postignut pun
raspon, dodue nehotino, ali ipak prerano biti istrgnuta. Kreem
se tamo-amo izmeu oba ova bezuspena pristupa ne nalazei
nikakav izlaz.
Morate, odgovorio je majstor, zategnutu tetivu luka drati otprilike tako kao to malo dete dri prueni prst. Ono ga dri tako vrsto obuhvaenog da se ovek stalno udi snazi majune
pesnice. A kada ispusti prst, to se dogodi bez ikakvog trzaja. Znate
li zato? Jer dete ne misli na nain: sada u ispustiti prst da bih
dohvatio neku drugu stvar. Nasuprot tome, nimalo ne razmiljajui
ono se okree od jedne ka drugoj stvari, i morali bismo rei da se
ono igra stvarima, ako isto tako ne bi bilo umesno da kaemo kako
se stvari igraju detetom.
Moda razumem ta ste ovim poreenjem eleli nagovestiti,
primetio sam. Ali zar se ja ne nalazim u potpuno drugaijoj
situaciji? Kada zategnem luk, dolazi trenutak u kome oseam: ako
odmah ne doe do hica, neu vie moi da izdrim napetost. I ta

se tada nehotino zbiva? Samo to da me spopada teko disanje.
Ja, dakle, moram sam odapeti hitac, pa ta bude da bude, jer na
njega ne mogu vie ekati.
Vi ste samo suvie dobro opisali, odgovorio je majstor, gde
se za Vas nalazi tekoa. Znate li zato ne moete da ekate na
odapinjanje i zato poinjete tako disati pre nego to je do njega
dolo? Izostaje pravilno odapinjanje u pravom trenutku, jer se ne
odvajate od samoga sebe. Vi ne oekujete ispunjenje, nego ekate
da ono izostane. Dok stvari tako stoje ne ostaje vam nikakav drugi
izbor nego da sami izazovete neko zbivanje nezavisno od sebe, i dok
ga tako izazivate vaa ruka se ne otvara na pravi nain - kao ruka
nekog deteta; ona se ne rasprskava kao ljuska nekog zrelog ploda.
Morao sam priznati majstoru da me je ovo tumaenje jo vie
zbunilo. Jer konano, napomenuo sam mu da razmisli, ja zateem luk i odapinjem hitac da bih pogodio cilj. Zatezanje je dakle
sredstvo za ostvarenje svrhe. I taj odnos ne mogu izgubiti iz vida.
Dete ga jo ne poznaje, ali ja ga vie ne mogu iskljuiti. Prava
vetina, uzviknuo je tu majstor, je besciljna, nenamerna! to upornije ostajete pri tome da nauite odapinjanje strele kako biste time
sigurno pogodili cilj, to manje e vam jedno polaziti za rukom, dok
e drugo odmicati. Vama stoji na putu to to imate prejaku volju. Vi
mislite da se ono to vi ne inite i ne moe zbivati.
40
41
42
Ali vi ste i sami ipak dosta esto govorili, ubacio sam, da

gaanje iz luka nije nikakva dokolica, nikakva besciljna igra, nego
stvar koja se tie ivota i smrti.
I dalje ostajem potpuno pri tome. Mi majstori luka neretko
znamo da kaemo: jedan hitac - jedan ivot! Vi jo ne moete
da razumete ta to znai, ali e vam moda pomoi neka druga
slika koja izraava isto iskustvo. Mi majstori luka govorimo:
gornjim krajem luka strelac probija nebo, dok na donjem kraju,
na jednoj svilenoj niti, visi zemlja. Ako do odapinjanja doe
snanim trzajem, postoji opasnost da se ta nit prekine. Za onoga
koji ima u vidu neku nameru ili za kakvog nasilnika provalija se
tada konano otvara, i ovek ostaje u kobnoj sredini izmeu
neba i zemlje.
ta dakle treba da nauim? upitao sam ozbiljno.
Morate se nauiti pravom ekanju.
A kako se to ui?
Tako to se odvajate od samog sebe, tako to samoga sebe i
sve to je vae ostavljate za sobom da od vas ne ostane nita vie
osim napetosti liene namere.
Da li to znai da ja namerno treba da budem lien namere,
izletelo mi je iz ustiju.
Takvo pitanje mi jo niko nije postavio i ja na njega ne znam
pravi odgovor.
A kada emo zapoeti ove nove vebe?

ekajte dok doe vreme!
* * *
43
R
Ne-um, to jest um koji nije vezan niti zaokupljen mislima ili emocijom, i tako
otvoren za sve.
azume se da me je ovaj razgovor - prvi opiran od poetka

nastave - izvanredno zbunio. Sada je konano dodirnuta
tema zbog koje sam se poduhvatio obuke gaanja iz luka. Zar se to odvajanje od sebe, o kome je majstor govorio, nije
nalazilo na putu ka praznini i odvajanju od ivota? Nisam li tako
doao do take gde u vetini gaanja iz luka poinje da se osea
uticaj zena? U kakvoj vezi sa tim je nenamerno ekanje na odapinjanje hica u pravom trenutku, ispunjenom napetou, za sada
naravno nisam mogao razjasniti. Ali emu elja za predvianjem
onoga emu nas jedino iskustvo moe pouiti? Zar nije bilo krajnje
vreme da se odbaci ta jalova sklonost? Koliko sam ve puta uhvatio
sebe da tiho zavidim mnogim majstorovim uenicima, koji su kao
deca putali da ih on uhvati za ruku i vodi. Mora da je ogromno
zadovoljstvo prepustiti se majstoru bez rezerve. Takvo ponaanje
ne bi trebalo da vodi ravnodunosti i duhovnoj tromosti. Ali, zar

deci nije dozvoljeno da mnogo pitaju?
Sledeeg asa obuke majstor je, na moje razoarenje, nastavio
sa dosadanjim vebama - zatezanjem luka, ostajanjem u najvioj
napetosti, odapinjanjem hica. Ali, svo njegovo lepo bodrenje nije
nita pomoglo. Pokuao sam, dodue, pridravajui se njegovog
uputstva, da ne popustim napetosti, nego da teim da je prevaziem,
kao da joj prirodom luka nisu postavljene nikakve granice; trudio sam
se, takoe, da saekam, dok se napetost u odapinjanju ujedno ne
dovri i oslobodi, ali ipak nisam uspevao da postignem da bar jedno
odapinjanje ne bude prieljkivano, prouzrokovano, poremeeno.
Tek kada je nastavljanje ovih vebi postalo ne samo neplodno nego
je i zapretilo da bude opasno, poto ga je sve vie optereivalo
predoseanje neuspeha, majstor je prekinuo da bi zapoeo sa potpuno novim nizom vebi.
Kada ubudue budete dolazili na obuku, opomenuo nas je,
morate se ve usput pribrati. Usredsredite se na to ta se ovde u
vebaonici zbiva! Proite pored svega ne obraajui panju, kao
da je na celom svetu vana samo jedna stvar, a to je gaanje iz
luka!
Put oslobaanja od samoga sebe majstor je ralanio u pojedinane odeljke koje smo morali briljivo da uvebamo. I tu se
zadovoljio kratkim nagovetajima. Ta, za izvoenje ovih vebi
nije dovoljno ako onaj koji veba razume, ak mestimice samo

nasluuje, ta se od njega zahteva. Stoga nema nikakve potrebe
da se tradicionalna slikovita razlikovanja pojmovno otro iskau. I
ko zna da li ona, roena iz vievekovne prakse, u mnogom pogledu
ne vide dublje od svog, ma koliko briljivo odmerenog znanja. Prvi
korak na tome putu bio je uinjen ve ranije. On je doveo do telesne
oputenosti bez koje nema pravilnog zatezanja luka. Da bi pravilno
odapinjanje hica polo za rukom, telesna oputenost u duevnoduhovnom oputanju katkad mora da se dovede do kraja, da se duh
uini ne samo pokretnim, ve i slobodnim: pokretnim radi slobode,
slobodnim radi prvobitne pokretnosti. I ta prvobitna pokretnost sutinski se razlikuje od svega to se inae obino podrazumeva
pod duhovnom pokretnou. Tako se izmeu oba stanja telesne
oputenosti, sa jedne strane, nalazi duhovna sloboda, sa druge
strane, razlika u nivou, koja se ne moe vie prevladati samo
disanjem nego samo povlaenjem samoga sebe iz svih bilo kakvih
veza, potpunim oslobaanjem od Ja: tako da se dua, utonula u
samu sebe, nalazi u neogranienoj vlasti svog bezimenog izvora.
Zahtev da se najpre zatvori kapija ula ne ostvaruje se energinim odvraanjem sebe, ve naprotiv kroz spremnost da se to
bez otpora izbegne. Ali da bi takvo nedelatno dranje instinktivno
polo za rukom, dui je potreban neki unutranji oslonac, koji ona
dobija usredsreivanjem na disanje. Ono se ostvaruje svesno i
46
47
upravo pedantno savesno. Udisanje kao i izdisanje uzima se uvek

posebno i izvodi se briljivo. Na uspeh ove vebe ne treba dugo
ekati. to je intenzivnija usredsreenost na disanje, utoliko vie
blede spoljanji nadraaji. Oni tonu u nekakav rasplinuti um, koji
najpre smeta jedva toliko kao um mora, koji, ako se ovek jednom
na njega navikne, skoro da se i ne uje. Tokom vremena sam
ovek postaje imun i na jae nadraaje, i ujedno sve lake i bre
postaje od njih nezavistan. Treba obratiti panju samo na to da
telo kada stoji, sedi ili lei po mogustvu bude to vie oputeno, i
ako se tada usredsredimo na disanje, uskoro emo osetiti da smo
izolovani kao nekim neprobojnim omotaem.
Znamo i oseamo jo samo da diemo. Za osloboenje od tog
oseanja i znanja nije potrebna nikakva nova odluka, jer se disanje
samo po sebi usporava, postajui u upotrebi daha sve tedljivije
da bi konano, briui se i postajui monotonim u lakim prelazima,
panji izmakao svaki oslonac.
Ovo lepo stanje mirnog prebivanja-u-samom-sebi isprva na alost nije trajno. Njemu preti da ga neto spolja razori. Kao da izviru
iz nitavila, nehotino izranjaju raspoloenja, oseanja, elje,
brige, pa ak i misli u besmislenoj meavini, i to su udaljeniji i
udnovatiji, i to manje imaju veze sa onim za ta se svest stavlja
na kocku, utoliko se upornije povezuju. Izgleda kao da se ele
osvetiti za to to koncentracija dodiruje podruja koja ona inae
ne dostiu. Ali i ovde se ta smetnja moe prevazii tako to mirno

i bezbrino diui dalje, prijateljski stupamo u vezu sa onim to se
javlja, navikavamo na to da ga ravnoduno posmatramo i konano
postajemo umorni od tog posmatranja. Tako postepeno dolazimo
u neko stanje, slino oputenom dremeu, neposredno pre nego
to e ovek utonuti u san.
Zapadanje u san je opasnost koja se mora izbei. Doekujemo
je jednim specifinim skokom koncentracije koji moemo uporediti
sa trzajem neispavanog oveka, koji zna da od budnosti svih nje_
govih ula zavisi njegov ivot; i ako taj skok samo jedan jedini put
poe za rukom, on se sigurno moe ponoviti. Kroz njega se dua,
kao sama od sebe, prevodi u neko bezbrino njihanje-u-samojsebi, koje, poto moe da se pojaa, prerasta upravo u oseanja
neuvene lakoe i blaene sigurnosti, to je mogue doiveti jo
samo u retkim snovima, kada se energije mogu izazvati u svakom
proizvoljnom pravcu, kada se napetosti mogu pojaati i razreavati
u prilagoavanju s prelazima.
Ovo stanje, u kome se nita odreeno vie ne misli, ne
planira, ne tei, ne eli, ne oekuje, koje ne smera ni u kom
posebnom pravcu, a ipak je, zahvaljujui svojoj nenaruivoj
postojanosti, sposobno kako za ono mogue tako i za ono nemogue - ovo stanje koje je iz osnova lieno namere i onog
Ja, majstor u stvari obeleava kao duhovno. Ono je u sutini
48
49
ispunjeno duhovnom budunou i zato se takoe naziva prava

prisebnost. Duh, znai ono, svuda je prisutan, jer nije vezan
nigde, ni za kakvo posebno mesto. I on moe ostati prisutan, jer
ak i kada se odnosi na ovo ili ono, nee razmiljajui za to biti
vezan i time izgubiti svoju prvobitnu pokretnost. Kao to je voda,
koja ispunjava neki ribnjak, uvek spremna da otekne, tako i duh
u svojoj neiscrpnoj snazi uvek moe delati, zato to je slobodan,
i otvarati se svemu zato to je prazan. Ovo stanje je zapravo
pra-stanje, i njegov simbol, prazan krug, imenuje onoga koji se
u njemu nalazi.
Zato onaj ko se oslobodio svih veza mora uvebavati svako
umee, polazei od svemoi svoje pribranosti koju ne naruava
nikakva namera, ma koliko bila prikrivena. Ali da bi se on, zaboravljajui na sebe, mogao uklopiti u oblikujue zbivanje, mora se
utrti put upranjavanju vetine. Jer, ako bi se onaj koji je utonuo u
sebe naao suoen sa nekom situacijom u koju ne moe instinktivno
uskoiti, morao bi je prvo privesti u svest. Time bi ponovo stupio u
sve one odnose od kojih se oslobodio; liio bi na nekog probuenog
koji razmilja o svom dnevnom programu, ali ne na probuenog
koji ivi u pra-stanju i iz njega dela. Tada mu nikada ne bi izgledalo
kao da su mu pojedinane karike radnog procesa, kroz jedno
vie uklapanje, bile sluajno doturene; nikada ne bi saznao da se
polet nekog zbivanja moe opojno saoptiti onome koji je postao
suto njihanje, i da je sve to on ini uinjeno, jo pre nego to

on za to sazna. Oslobaanje i samooslobaanje, pounutarnjenje
i zgunjavanje ivota do pune prisebnosti koji se zahtevaju, to
vie zavise od te prisebnosti, to manje e biti preputeni povoljnim
okolnostima, a jo manje sluaju. Oblikovanje tih zahtevanih
procesa ne zavisi ni od sree niti od uverenja ve se potrebna
koncentracija uspostavlja sama od sebe. Naprotiv, pre svakog
injenja i rada, pre svakog samopredavanja i samouklapanja izaziva
se ta prisebnost i obezbeuje kroz uvebavanje. Ipak, polazei od
asa kada poe za rukom da se njome ne samo uvek vlada, nego
da se zakratko stie, koncentracija se, kao ranije disanje, dovodi
u vezu sa gaanjem iz luka. Laki prelaz u proces zatezanja luka
i odapinjanja hica utire se time to se strelac, kleei sa strane
poinje koncentrisati, sveano koraajui dolazi pred cilj, posle
dubokog klanjanja nudi luk i strelu kao zavetne darove, tada stavlja
strelu, podie luk, zatee ga i u najvioj duhovnoj budnosti ostaje da
eka. Posle munjevitog odapinjanja hica i time ujedno oslobaanja
od napetosti, strelac ostaje u poloaju koji zauzima neposredno
posle odapinjanja, toliko dugo dok posle dugog izdisanja opet ne
mora udahnuti. Tek tada oputa ruke, klanja se pred ciljem i odlazi
mirno u pozadinu.
Gaanje iz luka je tako postalo ceremonija, koju izlae Veliko
uenje.
50
51
52
ak i da uenik u ovom stadijumu jo uvek ne razume dalekosenost svojih hitaca, on ipak konano shvata zato gaanje iz
luka ne moe biti nikakav sport, niti veba za turnir. Onda mu postaje jasno zato se ono to se tehniki moe nauiti mora savesno
uvebavati dok ne dodija. Ako sve zavisi od toga da se strelac,
potpuno zaboravivi na sebe i bez namere uklopi u zbivanje, tada
se njegova spoljanja realizacija mora automatski odigravati, bez
potrebe za rukovodeim i kontroliuim razmiljanjem.
* * *
apanska nastava u stvari vodi bezuslovnom ovladavanju

formama. Njena obeleja su uvebavanje, ponavljanje i ponavljanje ponavljanog, uz stalno pojaavanje na duge staze. To
se barem odnosi na sve umetnosti vezane za tradiciju. Izvoenje,
prethodno oblikovanje; oseajnost, podraavanje - to je osnovna
relacija obuke, mada su kod poslednjih narataja uvoenjem novih
nastavnih predmeta uhvatile korena i evropske nastavne metode
koje se koriste sa nepobitnim razumevanjem. Odakle to da, uprkos
svom poetnom oduevljenju za novinu, ovi vidovi obuke nisu
naruili sutinu japanske vetine?
Odgovor na to pitanje nije lako dati. Njega ipak treba, mada
samo u grubljim obrisima, pokuati nai u nameri da se stil obuke
jo otrije osvetli, a time i smisao podraavanja. Japanski uenik
sa sobom donosi tri stvari: dobro vaspitanje, strasnu ljubav prema
vetini koju je izabrao i nekritino potovanje uitelja. Odnos uitelja i uenika odvajkada spada u najtemeljnije ivotne veze i stoga
ukljuuje u sebe veliku odgovornost uitelja, daleko iznad okvira
njegovog nastavnog predmeta.
Od uenika se najpre nita drugo ne zahteva sem da savesno
oponaa to to uitelj izvodi. Nesklon pouavanjima i objanjenjima
tehnike disanja, uitelj se ograniava na kratka uputstva i ne rauna s tim da e uenik postavljati ikakva pitanja. On ravnoduno
posmatra uenikovo poetno naprezanje, ne nadajui se njegovoj
samostalnosti i poduzetnosti, imajui strpljenja da prieka na njegov rast i sazrevanje. Obojica imaju vremena, uitelj ne vri pritisak,
a uenik ne hita junakim korakom.
Daleko od namere da u ueniku prerano probudi umetnika, uitelj
najpre uzima sebi u zadatak da od njega napravi jednog znalca
koji suvereno vlada zanatom. Svojim neumornim zalaganjem
uenik izlazi u susret njegovoj nameri. Naoko ne postavljajui
nikakve vie zahteve, on ga puta da se optereti kao u nekoj vrsti
tupe predanosti, kako bi tek nakon niza godina uenik doao do
iskustva da ga forme, kojima sada ve u potpunosti vlada, vie ne
pritiskaju, ve oslobaaju. On iz dana u dan postaje sve sposobniji
da tehniki nenaporno sledi sve impulse, ali da, istovremeno,
savesnim posmatranjem dopusti da mu impulsi dou. Recimo
aka, koja povlai kiicu, u istom trenutku u kojem duh poinje
da oblikuje, ve je pogodila i ostvarila ono to lebdi pred oima,

i na kraju uenik vie ne zna ko od njih dvoje, da li duh ili ruka,
odgovora za delo.
Meutim, da bi dotle stiglo, da bi umee postalo duhovno, to
vai i za vetinu gaanja iz luka, potrebna je koncentracija svih
telesnih i duevnih snaga, kojih se, da to pokaemo na novim primerima, ni pod kakvim uslovima ne smemo odrei.
Neki slikar tuem izlazi pred svoje uenike. On ispituje kiicu
stavljajui je, smiljeno pripremljenu u mastionicu, potom briljivo
rastrljava tu, dovodi u red dugaku usku traku papira koja lei
pred njim na asuri, da bi tada konano, posle dueg ostajanja u
dubokoj koncentraciji, u kojoj izgleda nedodirljiv, brzim, bezuslovno
sigurnim potezima uinio da nastane jedna slika, koja, budui da se
vie ne moe ispravljati i da joj vie nije potrebna nikakva korektura,
slui uenicima kao uzor. Majstor ikebane poinje nastavu tako to
razvezuje i ostavlja po strani paljivo razmotanu liku koja povezuje
cvee i grane cvati. On zatim pregleda pojedine grane, u ponovljenom
ispitivanju bira najbolje, dajui im paljivim savijanjem oblik kojem
one ve prema svojoj ulozi treba da odgovaraju, da bi ih, najposle, u
jednoj izabranoj vazi sastavio. Savrena tvorevina izgleda tako kao
da je majstor pogodio ta priroda u nejasnim snovima nasluuje.
U oba ova sluaja, na koja bih se ograniio, majstori se ponaaju
tako kao da su sami. Oni uenicima jedva da upuuju neki pogled,
54
55
a jo manje re. Oni zamiljeno i tiho izvode pripremne radnje,

samoportvovano se gube u procesu obrazovanja i oblikovanja,
tako da obojici od prvih uvodnih kretnji do dovrenog dela postupak
izgleda kao jedno u sebi zatvoreno zbivanje. Sam in, takoe,
poseduje zaista tako veliku izraajnu mo da na gledaoca deluje
kao neka slika.
Ali zato uitelj nikada ne doputa da neki iskusni uenik, recimo,
obavi tako neizbene, ali ipak sasvim podreene predradnje? Da
li, ako on sam rastrljava tu, ili ako tako podrobno odvaja liku
umesto da je brzo razree i nemarno odbaci, to okrilauje njegovu
umetniku sposobnost gledanja i oblikovanja? I ta ga nagoni da
na svakom asu obuke istom neumoljivom upornou pedantno
ponavlja ovaj postupak upravo ne propustivi nita, putajui da
ga uenici podravaju? On se zato dri nasleenog obiaja da
sama priprema za delo, kao to to zna iz iskustva, upravo treba
da ga usmeri na njegovo umetniko stvaranje. Za ono presudno
oputanje i ujednaenost svih svojih snaga, za onu pribranost i
prisebnost bez kojih nije jedno pravo delo ne polazi za rukom, on
ima da zahvali kontemplativnom miru koji je postigao. Nenamerno
utonuo u svoj rad, on plovi u susret tom trenutku u kome se delo,
koje mu u idealnim obrisima lebdi pred oima, kao samo po sebi
ostvaruje. Kao to to kod gaanja iz luka imaju koraci i poloaji,
tako i ovde u izmenjenom obliku druge predigre imaju isti smisao.
I samo tamo gde to ne ide, recimo kod kultskog igraa i glumca,

pribranost i sigurnost prenose se blagovremeno pre njihovog
nastupa.
Dakle, kao i kod gaanja iz luka, i kod ovih primera re je
oevidno o ceremonijama. Jasnije nego to bi to uitelj mogao iskazati reima, uenik na osnovu njih uvia da je pravo duhovno
stanje umetnika postignuto tada kada priprema i stvaranje,
ono zanatsko i umetniko, materijalno i duhovno, stvoreno i nestvoreno, bez prekida prelaze jedno u drugo. I time je pronaao
novu temu podraavanja. Sada od njega zahtevaju da potpuno
vlada nainima koncentracije, samoportvovanog udubljivanja.
Podraavanje, ne vie orijentisano na objektivne sadraje, ijem
je odraavanju svako uz dobru volju jo nekako dorastao, postaje
sada slobodnije, pokretnije, duhovnije. Uenik se nalazi suoen
sa novim mogunostima, ali ujedno saznaje da njihovo ostvarenje
vie ni najmanje ne zavisi od njegove dobre volje.
Pod pretpostavkom da doe do naglog razvoja njegovog dara,
uenika na njegovom putu ka umetnikom dostignuu oekuje
opasnost koju teko da moe izbei. Nije to opasnost da e se
istroiti u tatom samouivanju - jer za taj kult vlastitog ja ovek
iz istone Azije nema nikakve dispozicije - ve se, naprotiv, radi
o opasnosti da e ostati kod toga to moe i to jeste, to njegov
umetniki uspeh i slava ve potvruju. Opasnost je, dakle, u tome
56
57
da e on poeti da se ponaa tako kao da je umetnika egzistencija

jedan poseban, iz sebe iskovan i potvren oblik ivota.
Uitelj to predvia. Oprezno i najfinijom vetinom voenja dua
on nastoji da to blagovremeno sprei i da uenika odvoji od njega
samog. On to postie tako to, neupadljivo i kao da je to samo
uzgred vredno pomena, nadovezujui se na iskustvo koje je uenik
ve morao stei, ukazuje na to da svako pravo stvaralatvo uspeva
samo u stanju prave nesebinosti, u kojem stvaralac uopte ne
moe biti prisutan kao on lino. Prisutan je samo duh, neka vrsta
budnosti, koja upravo ne pokazuje ton onoga ja lino, te tako
proima sve irine i dubine oima koje uju i uima koje vide.
Tako uitelj ini da uenik proe kroz sebe samog. Ali uenik
postaje sve vie i vie prijemiv za to da kroz uitelja uini vidljivim
neto o emu je naravno ve dosta esto sluao, ali ija stvarnost
tek sada na temelju vlastitih iskustava za njega poinje bivati
opipljivom. Nevano je koja imena uitelj prideva onome na ta
misli, pa ak i da li to uopte imenuje. Uenik ga razume i tada
kada on o tome uti.
Ali time dolazi do jednog presudnog unutranjeg preokreta.
Uitelj ga prati, i ne utiui na njegov tok kroz dalje prouavanje,
koje bi samo smetalo, pomae ueniku na najtajanstveniji i najduhovniji nain kojim raspolae: kroz najneposrednije prenoenje
duha, kako se to izraava u budistikim krugovima. Kao to se
druga svea pali zapaljenom sveom, tako uitelj prenosi duh

prave umetnosti od srca srcu, kako bi ona postala jasna. Ako je
ueniku to trebalo biti dosueno, on se sea da je vanije od svih,
ma koliko privlanih spoljanjih dela, to unutranje delo koje mora
ostvariti, kako bi ispunio svoju misiju kao umetnik.
Unutranje delo sastoji se, meutim, u tome to on kao ovek,
koji jeste, kao vlastitost kojom se on osea i koju uvek iznova
nalazi, postaje materijal nekog obrazovanja i oblikovanja, na ijem
se kraju nalazi majstorstvo. U njemu se, kao u neem viem,
susreu umetniko dostignue i ovetvo u najobuhvatnijem
smislu rei. Jer majstorstvo je, kao ivotni oblik, potvreno time
to ivi od bezgranine istine i, zbog toga to ga ona nosi, jeste
umetnost porekla (izvora). Majstor vie ne trai, nego nalazi.
On je kao umetnik sveteni ovek, kao ovek umetnik, kome u
celom njegovom dranju, stvaranju i utanju, biu i nebiu Buda
gleda u srce. ovek, umetnik, delo - sve je to jedno. Umetnost
unutranjeg dela, koje ne otpada od umetnika kao spoljanje
delo, koje on ne moe napraviti, ve uvek samo moe biti, izvire
iz dubina o kojima dan nita ne zna.
Put ka majstorstvu je strm. esto uenika u kretanju nita
drugo ne dri vie od vere u svoga uitelja, iz koje tek sada dobija
predstavu o majstorstvu: za njega ono predstavlja ivi izvor unutranjeg dela, i uverava ga ve samim svojim postojanjem.
58
59
60
U ovom stadijumu podravanje uenika dobija svoj poslednji i

najzreliji smisao: ono vodi uestvovanju u duhu majstorstva kroz
ugledanje.
Uitelja i majstora se ne tie koliko e daleko uenik otii. Tek
to mu je pokazao pravi put, on mora uenika pustiti da dalje
ide sam. Jo samo jednu stvar mora uiniti da bi uenik izdrao
usamljenost: on ga odvaja od sebe, od svog majstora, srdano
ga opominjui da stigne dalje nego to je on sam otiao i da se
popne na ramena svoga uitelja.
Uenik, ma kuda ga odveo njegov put, moe svakako izgubiti iz
vida svoga uitelja, ali ga ne moe zaboraviti. On jami za njega
spreman na svaku rtvu izraavajui zahvalnost, u koju se sada
preobrazilo nekritino potovanje poetnika, ili spasonosna vera
umetnika. Moglo bi se pokazati na bezbrojnim primerima da ta
zahvalnost daleko premauje ono to je inae meu ljudima uobiajeno.
* * *
z dana u dan sve lake sam ulazio u, do ceremonije uzdignuto,

izlaganje Velikog uenja gaanja iz luka izvodei ga bez napora
ili, tanije reeno, oseajui da sam kroz njega voen kao kroz
neki san. Utoliko se potvrdilo ono to je majstor predskazao. Ipak
nisam mogao spreiti da koncentracija, koja se u samoj sebi
odvijala, dopre samo do tog trenutka u kojem je trebalo odapeti
hitac. ekanje u najvioj napetosti postalo je ne samo zamorno,
izgubivi u gipkosti, nego i tako nepodnoljivo da me je neto
stalno trzalo iz zadubljenosti, skreui moju panju na odapinjanje. Nemojte ipak da mislite na odapinjanje, uzviknuo je majstor.
Tako ne moete uspeti! Ne mogu drugaije, odgovorio sam,
napetost postaje upravo bolna.
Vi to oseate samo zato to se niste istinski odvojili od samog
sebe. Pritom je to sve tako jednostavno. Moete nauiti o emu se
radi od jednog obinog bambusovog lista. Teret snega sve vie i

sve dublje ga pritiska nadole. Iznenada teret sklizne, a da se list
nije ni pomerio. Ostanite slino njemu u najvioj napetosti sve dok
ne doe do odapinjanja hica. Tako je to u stvari: kada se napetost
ispuni hitac mora pasti, poput snenog tereta sa bambusovog lista
on mora spasti sa strelca jo pre nego to on na to pomisli.
Uprkos svom delanju i nedelanju nije mi polazilo za rukom da
bezbrino ekam dok hitac ne padne. Kao i ranije nije mi preostajalo
nita drugo nego da ga namerno odapinjem. I to uporno omanjivanje
pritiskalo me je utoliko vie to sam ve prekoraio treu godinu obuke. Ne mogu da poreknem da sam doivljavao neugodne asove
u kojima sam sebi postavljao pitanje da li dalje mogu odgovarati
za utroak vremena, koji kao da se vie nije nalazio ni u kakvom
razumljivom odnosu prema postignutom znanju i iskustvu. Pala mi
je na pamet podrugljiva primedba jednog zemljaka da se u Japanu
ipak mogu ubrati plodovi neeg vanijeg od te umenosti koja
oveka ne hrani, a njegovo pitanje ta mislim sa ovom vetinom i
naukom docnije, koje sam tada odbacio, odjednom mi se nije vie
inilo tako bezuslovno apsurdnim.
Majstor je zacelo oseao ta se u meni odigrava. On je u to
vreme, tako mi je docnije saoptio gospodin Komaija, prouavao
neki japanski uvod u filozofiju kako bi pokuao da mi, sa jedne
meni bliske strane, pomogne da krenem dalje. Ali konano je ne-
zadovoljan ostavio ovu knjigu, sa konstatacijom da sada jasno

shvata zato oveku koji se bavi takvim stvarima tako teko pada
usvajanje umetnosti gaanja iz luka.
Za vreme letnjeg raspusta otili smo na more, u usamljenost
jednog tihog predela, koji se odlikovao krtom lepotom. Kao najvaniji prtljag poneli smo nae lukove. Iz dana u dan bavio sam se
reavanjem hica. To je postalo vie poput nekakve fiks-ideje, zbog
ega sam sve vie i vie zaboravljao uputstvo majstora da mi treba
da uvebavamo samo oslobaajue udubljivanje.
Razmiljajui tu i tamo i pretresajui sve mogunosti, doao
sam do rezultata da greka ne moe biti do onoga u ta je majstor
sumnjao: do nedostatka nenamernosti i bezlinosti, ve samo do
toga to su prsti desne ake suvie vrsto drale palac. to je
odapinjanje due ekalo na sebe, to grevitije sam ih nehotino
stiskao. Verovao sam da na tom mestu moram zapoeti. Uskoro
sam naao jednostavno i ujedno jasno reenje ovog pitanja.
Kada bih, zategavi luk, prste prekrtene preko palca oprezno i
samo sasvim postepeno irio, doao bi trenutak u kojem bi palac,
koga prsti vie nisu vrsto drali, bio kao sam od sebe iupan iz
svog poloaja; tako bi postajalo mogue da se dogodi munjevito
odapinjanje hica, koji je oigledno spadao kao sneni teret sa
bambusovog lista. To otkrie nije mi se dopadalo jedino zbog
svoje slinosti sa tehnikom pucanja iz puke. I tu se kaiprst
62
63
polako i toliko dugo savija, sve dok jedan neprimetno lak pritisak
ne savlada poslednje koenje.
Brzo sam se mogao uveriti u to da sam na pravome putu. Skoro
svako odapinjanje uspevalo je na taj nain glatko i nehotino kako
mi je izgledalo. Naravno da nisam prevideo ni nalije tog uspeha:
precizni rad desne ake zahtevao je moju punu panju. No, teila
me je pomisao da e ovo tehniko reenje postepeno postati tako
uobiajeno da mu vie nee biti potrebna nikakva panja, da e
doi dan kada u, upravo kroz njega, moi da, zaboravivi na sebe
i ostajui u stanju najvie napetosti, nesvesno odapnem hitac,
da e se, dakle, i u tom sluaju tehnika umenost produhoviti.
Postajui sve sigurniji u svom ubeenju, uutkao sam ono to se
protiv toga u meni bunilo, preuo sam primedbe moje ene koje su
me odvraale, doavi konano do umirujueg oseanja da sam
upravo odmakao za presudan korak.
Ve prvi hitac, koji sam otpustio nakon ponovnog zapoinjanja
obuke, prema mome miljenju izvanredno mi je uspeo. Bio je odapet glatko i neoekivano. Majstor me je za trenutak posmatrao i
rekao, oklevajui kao neko ko ne veruje ak ni svojim roenim
oima: Molim, jo jednom! Uinilo mi se da je moj drugi hitac ak
i prevaziao prvi. Tada mi je majstor pristupio, bez rei uzeo luk iz
ruke i seo na jedan jastuk, okrenuvi mi lea. Razumeo sam ta je
to trebalo da znai i otiao sam.
Sledeeg dana gospodin Komaija mi je saoptio da majstor

odbija da me dalje poduava jer sam pokuao da mu podvalim.
Krajnje zaprepaen ovim izlaganjem mog ponaanja, objasnio
sam gospodinu Komaiji zato sam, da ne bih stalno tapkao u
mestu, pao u iskuenje da tako odapnem hitac.
Majstor je na njegovo zauzimanje konano bio spreman da
popusti, ali je nastavak obuke uslovio mojim izriitim obeanjem
da nikada vie neu uiniti prekraj protiv duha Velikog uenja.
Da me nije izleio duboki sram, to bi uinilo majstorovo ponaanje. On taj sluaj nije pomenuo ni jednom reju, nego je samo
sasvim jednostavno rekao: Vi vidite ta znai to: ne moi ostati
bez namere u stanju najvie napetosti. Vi ak ne moete uiti, a da
sebe stalno ne pitate: da li u to i uraditi? Priekajte ipak strpljivo
ta e doi i kako e doi! Skrenuo sam majstoru panju na to
da se nalazim ve u etvrtoj godini obuke i da je moj boravak u
Japanu ogranien vremenom.
Put do cilja odgovorio je, ne moe se izmeriti, ta tu znae
nedelje, meseci, godine?
Ali ako moram prekinuti na pola puta? upitao sam.
Ako ste doista postali nezavisni od mene moete uvek prekinuti.
Vebajte se u tome!
I tako je sve ponovo poelo od samog poetka, kao da je
dosadanje znanje postalo neupotrebljivo. Meutim, nenamerno
64
65
ostajanje u najveoj napetosti ni sada mi nije polazilo za rukom,

kao da je bilo nemogue iskoraiti iz utabanih staza.
Zato sam jednoga dana upitao majstora:
Kako se hitac uopte moe odapeti, ako to ne uinim ja?
Ono odapinje, odgovorio je.
To sam ve nekoliko puta uo od vas i moram vam postaviti
drugaije pitanje: ta, kako mogu, zaboravivi na sebe, ekati odapinjanje, ako ja uopte ne treba vie da budem prisutan?
Ono ostaje u najvioj napetosti.
A ko je ili ta je to ono?
Kada jednom to shvatite, vie vam neu biti potreban. I ako bih
pokuao da Vam pomognem da izaete na trag, uskrativi vas za
vlastito iskustvo, bio bih najgori od svih uitelja i zasluio bih da me
odavde oteraju. Dakle ne govorimo vie o tome, nego vebajmo!
Prole su sedmice, a da nisam odmakao ni za pedalj. Ali zatim
sam utvrdio da me to nije ni najmanje pogodilo. Ta, zar me je
bavljenje itavom ovom vetinom zamorilo? Da li u je nauiti ili
ne; da li u saznati ili ne ta majstor podrazumeva pod tim ono;
da li u nai pristup zenu ili ne - sve mi se to odjednom inilo tako
daleko, tako svejedno da me vie nije brinulo. Vie puta sam se
nakanjivao da se poverim majstoru, ali kada bih se naao pred
njim, gubio sam hrabrost; bio sam ubeen da u od njega ipak uti
samo jednolini odgovor: Ne pitajte, vebajte! Dakle, odustao sam
od pitanja i najradije bih odustao i od vebanja da me majstor nije

tako neumoljivo drao u aci. iveo sam svakoga dana jednako,
obavljao sam, koliko je to ilo, moj slubeni posao i konano nisam
primao k srcu injenicu da sam postao ravnoduan na neto to
ve godinama zaokuplja moju panju.
Tek, jednoga dana, posle hica, majstor se duboko poklonio i
prekinuo nastavu.
Upravo to je ono odapelo? uzviknuo je, kad sam ga razrogaenih oiju zbunjeno pogledao. I kada sam konano shvatio na ta
je mislio, nisam mogao potisnuti radost koja je zbog toga iznenada
izbila.
To to sam rekao, kudio je majstor, nije bila nikakva pohvala,
nego samo konstatacija, koja na vas ne sme da uini utisak.
Uostalom, nisam se ja poklonio pred vama, jer vi ste potpuno
nevini za ovaj hitac. Vi ste ovoga puta, potpuno zaboravivi na
sebe, nenamerno ostali u najvioj napetosti; tada je sa vas
hitac spao kao zreli plod. Sada vebajte dalje, kao da se nita
nije dogodilo! Tek posle izvesnog vremena uspevao sam da tu i
tamo ponovo odapnem poneki pravilan hitac, koji bi majstor, bez
rei i uz duboki naklon, isticao. Kako je dolazilo do toga da su se
oni bez moga uea kao sami od sebe odapinjali, kako je moja
skoro zatvorena desna aka iznenada otvorena odskakala, nisam
mogao ni tada, kao to ne mogu ni sada objasniti. injenica je
66
67
68
da se to dogaalo tako, i samo to je vano. Ali bar postepeno

dolazio sam do toga da mogu samostalno razlikovati pravilne
hice od neuspelih. Kvalitativna razlika meu njima je tako velika
da se to, ako se samo jednom iskusi, vie ne moe prevideti. Sa
spoljanje strane, za gledaoca pravilan hitac se ogleda u tome to
povratno odskakanje desne ake biva amortizovano, te tako ne
dolazi ni do kakvog potresa tela. Sa druge strane, posle neuspelih
hitaca zajaeni dah rastereuje se eksplozivno i vazduh se ne
moe dovoljno brzo ponovo udahnuti. Posle pravilnih hitaca dah
se, naprotiv, puta da lako klizi, posle ega se prilikom udisaja
bez urbe uvlai vazduh. Srce ravnomerno kuca dalje i nesmetana
usredsreenost bez odlaganja omoguuje prelaz na sledei hitac.
Ali iznutra, za samog strelca, pravilni hici imaju takav uinak da
se on osea tako prijatno kao da je dan tek sada zapoeo. On se
posle njih osea raspoloen za svaki pravi rad i, to je moda jo
vanije, za svaki pravi ne-rad. To stanje je izvanredno dragoceno.
Ali onaj ko ga ima, opominje majstor blagim smekom, dobro ini
da ga ima tako kao i da ga nema. Samo izrazita ravnodunost
stvara uslove da ono bez oklevanja ponovo doe.
* * *
ada smo ipak pregurali ono najgore, rekao sam majstoru

kada je on jednog dana nagovestio prelaz na nove vebe.
Kod nas savetuju, odgovorio je, da onaj koji ima da istri
sto milja, treba devedeset da smatra polovinom. Ali novina o kojoj
je sada re jeste gaanje u metu.
Do sada je kao cilj i mesto u koje se strela zabijala sluio jedan
valjak slame na drvenom stalku, pred kojim se ovek nalazi na
udaljenosti od otprilike dve duine strele. Nasuprot tome prava
meta, koja je postavljena na udaljenost od tano ezdeset metara,
stoji na jednom visokom i iroko poloenom peanom nanosu,
naslonjenom na tri zida i zatiena je, kao i hala u kojoj stoji strelac,
jednim lepo povijenim krovom od opeka. Obe hale povezane su
visokim daanim pregradama i prema spoljanjosti zatvaraju
prostor u kome se zbiva neto tako neobino.
Majstor je izvodio gaanje u metu. Obe njegove strele pogodile

su crn prostor. Tada nas je pozvao da ceremoniju izvodimo isto kao
i pre, ne doputajui da nas meta imalo zbuni, ekajui u najvioj
napetosti dok hitac ne padne. Nae vitke bambusove strele letele
su, dodue, u navedenom pravcu, ali veinom nisu pogaale ak
ni peani nanos, a kamoli metu, ve bi se najee zabijale pred
njom u zemlju.
Vae strele ne domauju metu, primetio je majstor, zato to vi u
duhovnom smislu ne dopirete dovoljno daleko. Morate se ponaati
tako kao da je cilj beskrajno daleko. Za nas majstore gaanja iz
luka poznata je i kroz svakodnevna iskustva potvrena injenica
da dobar strelac sa srednje snanim lukom odapinje dalje od neduhovnog strelca sa jakim lukom. Dakle, nije stvar do luka, nego
do prisebnosti, do ivosti i budnosti, kojima odapinjete. Da bi se
najvia napetost ove duhovne budnosti sada oslobodila okova,
morate ceremoniju obavljati drugaije nego do sada: na primer,
tako kao to pravi igra plee. Ako to uinite, pokreti vaih udova
potiu iz onog sredita u kome se odvija pravilno disanje. Tada
ispada kao da ste vi ceremoniju, umesto da je obavljate kao neto
napamet naueno, stvorili iz trenutnog nadahnua, tako da su ples
i plesa jedno isto. Dakle time to ceremoniju predstavljate kao
neki ritualan ples, vaa duhovna budnost dobija najveu snagu.
Ja ne znam koliko mi je ve tada polazilo za rukom da pleem
ceremoniju i da je tako, polazei od sredine, oivljavam. Dodue

nisam vie odapinjao prekratko, ali bio sam uskraen za pogodak
u metu. To me je pobudilo da upitam majstora zato nam do sada
on uopte nije objasnio kako se cilja. Ipak tu mora, pretpostavljao
sam, postojati neki odnos kao, recimo, izmeu mete i vrha strele, i
tako uvebano nianjenje, koje omoguuje pogodak.
Naravno da postoji, odgovorio je majstor, i vi sami moete
lako nai traeni stav. Ali, ako tada skoro svakim odapinjanjem
pogodite metu samo ste vet strelac koji voli da se pokazuje. Za
astoljubivog profesionalca koji broji svoje pogotke, meta je samo
bedno pare papira, koje e on pocepati. Veliko uenje gaanja
iz luka gleda na nju kao na avolsku rabotu. Ono ne zna nita o
nekakvoj meti postavljenoj na odreenom rastojanju od luka. Ono
poznaje samo cilj koji se ni u kom sluaju ne moe tehniki postii,
a taj cilj, ako ga uopte naziva, zove: Buda. Nakon ovih rei, koje
je izgovorio kao da se same po sebi podrazumevaju, majstor nas je
pozvao da tano posmatramo njegove oi dok gaa. One su bile,
kao i tokom ceremonije, skoro zatvorene, pa nismo imali utisak da
on uopte gleda.
Posluno smo vebali i pokuavali da gaamo bez ciljanja. Na
poetku me nije bilo briga gde lete moje strele. ak i povremeni
pogoci me nisu uzbuivali, jer sam znao da su bili sluajni. Ali na
due staze nisam bio dorastao takvom gaanju ni u ta. Uvek
70
71
sam nanovo padao u iskuenje da ponem da razmiljam o tome.

Majstor se ponaao kao da ne primeuje moju smetenost, sve dok
mu jednog dana nisam priznao da ne mogu da se orijentiem.
Brinete se bez potrebe, teio me, izbacite to pogaanje iz
glave! Moete biti strelac ak i ako ne pogaate svaki put. Pogoci
tamo na meti su samo spoljanja proba i dokaz o visokom stupnju
vae nenamernosti, bezlinosti, udubljenosti, ili kako bi se takvo
stanje ve moglo nazvati. Postoje stupnjevi majstorstva i tek kada
se postigne poslednji stupanj, pogaanje postaje nepogreivo.
Upravo to mi ne ulazi u glavu, odgovorio sam. Ja verujem
da razumem ta podrazumevate pod tim unutranjim ciljem koga
treba pogoditi. Ali kako to da spoljanji cilj, papirna meta, moe biti
pogoen, a da strelac nije ni gaao, i da se tim pogotkom spolja
potvruje ono to se odigrava iznutra - e, ta podudarnost meni je
nepojmljiva.
Na pogrenom ste putu, odgovorio mi je majstor nakon izvesnog
razmiljanja, ako smatrate da jedno, makar i ovako polovino
razumevanje moe da vam pomogne da osvetlite te tamne odnose i
veze. Ovde je re o zbivanjima van domaaja razuma. Ne zaboravite
da ve u prirodi postoje slaganja, koja su neshvatljiva, a ipak tako
stvarna da smo se na njih navikli kao da ne mogu biti drugaija.
Naveu vam jedan primer koji me je ve esto zaokupljao: pauk
pleui plete svoju mreu ne znajui da ima muva koje e se u
nju uhvatiti. Muva bezbrino pleui u sunevom zraku, hvata se

u mreu ne znajui ta joj predstoji. Ali kroz jedno i drugo plee
ono, i to unutranje i spoljanje su jedno u tome plesu. Tako strelac
pogaa metu, a da nije ciljao - vie vam ne mogu rei.
Ma koliko da me je to poreenje pokrenulo na razmiljanje, a
da ga naravno nisam mogao do kraja domisliti - neto se u meni
protivilo tome da se oseam okrilaen i da mogu dalje bezbrino
vebati. Jedna ograda, koja je tokom sedmica dobijala sve odreenije obrise, javila se za re. Upitao sam zato: ini se da vi, nakon
viedecenijskog vebanja, prilikom zatezanja luka nehotino i upravo
mesearskom sigurnou tako nianite da, bez svesnog nianjenja
pogaate metu, to jest da je naprosto morate pogoditi?
Majstor, odavno svikao na moja dosadna zapitkivanja, odmahnuo
je glavom. Ne elim uopte osporavati, rekao je posle jednog
trenutka kontemplativnog utanja, da bi se u tome to vi kaete
moglo neto nalaziti. Ja se ipak postavljam nasuprot cilju, tako da
ga moram opaziti, ak i ako se okrenem prema njemu nenamerno.
Ali, sa druge strane, znam da to opaanje nije dovoljno, nije
presudno, ne objanjava, jer ja vidim cilj kao da ga ne vidim.
Tada biste morali i zavezanih oiju pogaati, izletelo je iz
mene.
Majstor me je osmotrio pogledom, koji je uinio da se uplaim
da ga nisam povredio, rekavi: Doite veeras!
72
73
Zauzeo sam nasuprot njemu mesto na jednom jastuku. On mi

je pruio aj, ali nije progovorio ni re. Tako smo dosta dugo tu
sedeli. Nita se nije ulo osim kljuanja vode nad uarenim ugljevljem. Majstor se konano pridigao i dao znak da ga sledim.
Hala za vebanje bila je jarko osvetljena. Majstor mi je naloio
da jednu sveu protiv komaraca, tanku i dugaku poput igle za
pletenje, zabodem u pesak pred metom, ali da ipak ne zapalim
svetlost u visini mete. Bilo je tako mrano da ak nisam mogao
zapaziti njegove obrise, i da nije odavala majuna iskrica svee
protiv komaraca, moda bih naslutio, ali ne bih mogao tano utvrditi
mesto na kome se nalazila meta. Majstor je plesao ceremoniju.
Njegova prva strela bila je odapeta iz blistave svetlosti u mrklu
no. Po udaru sam shvatio da je pogodio metu. I druga strela je
pogodila. Kada sam na podnoju mete upalio svetlost, otkrio sam
na svoje zaprepaenje da se prva strela nalazila usred crnog
polja, dok je druga raznela zarez prve strele, i dralje jednim delom
raseka, pre nego to se pored nje duboko zabola u crno polje.
Nisam se usudio da strele pojedinano vadim, nego sam ih vratio
zajedno sa metom. Majstor ih je posmatrao ispitivakim pogledom.
Prvi hitac rekao je tada, nije bio nikakva majstorija, pomisliete,
pa ja sam se ipak sa svojom metom kroz decenije toliko srodio da
ak u najveoj pomrini moram znati gde se nalazi meta. To moe
biti i ja ne elim ni da pokuam da se izgovaram. Ali druga strela,
koja je pogodila prvu - ta mislite o tome? Ja u svakom sluaju

znam da to nisam bio ja kome se taj hitac sme pripisati. Ono je
odapelo i pogodilo. Poklonimo se pred ciljem kao pred Budom!
Sa obe svoje strele majstor je oigledno pogodio i mene. Kao
da sam se preko noi preobrazio, vie nisam dolazio u iskuenje
da se brinem za svoje strele i za to ta se sa njima zbivalo. Pored toga, majstor me je uvrstio u tom dranju i na taj nain to
nikad nije gledao u metu, nego je drao u vidu samo strelca kao
da od njega najpouzdanije moe saznati kako je hitac ispao. Na
raspitivanje on je to otvoreno priznao, i ja sam stalno iznova mogao
konstatovati da pouzdanost njegovog suda o hicima nita nije zaostajala za sigurnou pogaanja njegovih strela. Tako je, i sam
najdublje koncentrisan, on preneo duh svoje vetine na svoje uenike, i ja se ne plaim da potvrdim iz najvlastitijeg iskustva, u koje
sam dosta dugo sumnjao, kako rei o neposrednom saoptavanju
nisu prazna fraza, ve opipljiva stvarnost. Majstor je u to vreme
pruio jo jednu drugu vrstu pomoi, koju je isto tako oznaio kao
neposredno prenoenje duha. Ako bih nastavio da gaam loe,
majstor bi nekoliko puta odapeo iz mog luka. Poboljanje je bilo
upadljivo; izgledalo je kao da se luk moe drugaije nego ranije
zatezati, nekako podatnije, razumnije. Nisam samo ja tako prolazio.
ak njegovi najstariji i najiskusniji uenici, ljudi najrazliitijih poziva,
smatrali su to gotovom stvari i udili su se to se ja toliko pitam,
74
75
kao neko ko bi zacelo eleo da napusti itavu stvar. Tako se ni

majstori maevanja nikakvim prigovorom ne mogu pokolebati u
svom ubeenju da svaki beskrajno briljivo i u napornim radom
napravljeni ma uzima duh kovaa maa, koji se zato i baca na
posao u ritualnom ruhu. Njihova iskustva suvie su jasna, i oni
sami previe su iskusni, da ne bi mogli preuti kako im se neki ma
obraa.
Jednog dana u trenutku kada je moj hitac bio odapet uzviknuo
je majstor: Ono je tu! Poklonite se! Kada sam docnije pogledao
na metu - to naalost nisam mogao propustiti - primetio sam da
ju je strela samo po ivici okrznula. To je bio pravi hitac, odluio
je majstor, i tako se to mora zapoeti. Ali za danas dosta toga,
jer ete inae prilikom sledeeg hica ponovo stvoriti nameru i pokvariti dobar poetak. Tokom vremena polazili su mi katkad za
rukom jedan za drugim vie hitaca koji su pogaali metu, pored
naravno jo mnogih neuspelih. Ali, kada bih i u najmanjoj meri
napravio takav izraz lica da tu neto uobraavam, majstor bi me
neobino otro doekao. Ta ta vam pada na pamet! povikao bi
tada. Ne treba da se ljutite zbog loih hitaca, to ve odavno znate.
Tome dodajte da ne treba da se radujete uspelim hicima. Morate
se osloboditi od onoga prelaska sa zadovoljstva na nezadovoljstvo
i obratno. Morate se nauiti da u atmosferi oputene ravnodunosti
stojite iznad toga, da se dakle radujete tako kao da je neko drugi,
a ne vi dobro gaao. I u ovome se morate neumorno vebati - vi

uopte ne moete odmeriti koliko je to vano.
Ovih nedelja i meseci proao sam najteu kolu moga ivota,
pa i ako mi nije uvek lako padalo da se uklopim, ipak sam poeo
postepeno da uviam koliko mnogo imam njoj da zahvalim. Ona
je unitila i poslednje trzaje tenje da se bavim samim sobom i
kolebanjima svog raspoloenja. Shvatate li sada, upitao me je
majstor jednog dana posle posebno dobrog hica, ta to znai:
Ono gaa, ono pogaa?
Bojim se, odgovorio sam, da uopte vie nita ne razumem, ak
i ono najjednostavnije postaje zbrkano. Da li sam to ja koji zatee
luk ili je to luk koji me dovodi u stanje najvie napetosti? Da li sam
to ja koji pogaam cilj, ili cilj pogaa mene? Da li je to to nazivate
ono duhovno u oima tela ili telesno u oima duha - da li je to i jedno
i drugo ili nijedno od svega toga? Sve to: luk, strela, cilj i ja toliko
se prepliu jedno sa drugim da ih vie ne mogu odvojiti. I ak je
nestalo potrebe za odvajanjem. Jer im uzmem luk u ruke i gaam
sve postaje tako jasno i jednoznano i tako smeno jednostavno...
Upravo sada, prekinuo me je tu majstor, tetiva luka je prola
kroz vas.
76
* * *
77
I
Kjudo, doslovno znaenje put luka je japanska vetina gaanja iz luka. To je
savremena japanska borilaka vetina (gendai budo).
ma tome ve pet godina od kako nam je majstor predloio da

polaemo jedan ispit. Pri tom tako je objasnio, nije re samo
o tome da predstavite vau vetinu, nego da se jo vie ocrta
duhovno stanje strelca, do njegovog najneprimetnijeg ponaanja.
Ja u svakom sluaju oekujem od vas pre svega da se ne date
omesti prisustvom gledalaca, nego da potpuno bezbrino izvedete
ceremoniju, kao da smo, kao do sada, sasvim sami.
Zbog predstojeeg ispita ni sledeih nedelja nije se nita radilo,
iako se on ni jednom reju nije spominjao. esto bi se nastava
prekidala ve posle nekoliko hitaca. Umesto toga dobili bismo
zadatak da kod kue izvodimo ceremoniju sa njenim grupama
koraka i poloaja, ali pre svega sa pravilnim disanjem, i da se
pritom veoma udubljujemo.
Vebali smo na navedeni nain i otkrili, tek to smo se navikli na

ples ceremonije bez luka i strele, da smo se ve nakon nekoliko
koraka oseali neobino usredsreeni, utoliko pre to odlunije smo
mislili na to da lako izvoenim telesnim oputanjem olakavamo
in koncentracije. Kada bismo tada u nastavi ponovo uzimali luk
i strelu u ruke, ta domaa vebanja naknadno su delovala toliko
snano da bismo i tu bez muke skliznuli u stanje prisebnosti.
Oseali smo se tako sigurno zbrinuti, da smo dan ispita i prisustva
gledalaca oekivali ravnoduno. Poloili smo ispit tako da majstor
nije morao da zbunjenim smekom moli gledaoce za obzir, te su
nam tako uruene diplome, koje behu ispisane na licu mesta, sa
podatkom o stupnju majstorstva na kojem se svako od nas nalazio.
Majstor je ispit zakljuio time to je u izvanredno sjajnoj nonji
odapeo dva majstorska hica. Posle nekoliko dana mojoj eni je
pored toga, na jednom javnom ispitu, priznata majstorska titula u
umetnosti ikebane.
Od tada je obuka dobila novi vid. Zadovoljavajui se sa svega
nekoliko hitaca za vebu, majstor je preao na to da Veliko uenje,
gaanje iz luka, objanjava povezano i da svoja objanjenja ujedno
prilagoava postignutom stupnju svakog uenika. Mada se kretao
u najtajanstvenijim slikama i nejasnim poreenjima, dovoljno su
bili ak krti nagovetaji da shvatimo u emu je re. Najopirnije
se zadravao kod sutine neumetnike umetnosti, kojoj gaanje
iz luka mora da vodi ukoliko se eli usavriti. Onaj ko moe,

rekao je, da gaa rogom zeca i dlakom kornjae, i moe dakle da
pogodi sredite bez luka (roga) i strele (dlake), tek taj je majstor u
najviem smislu rei, majstor neumetnike umetnosti, u stvari on
je sam neumetnika umetnost i tako majstor i nemajstor u jednom.
Ovim obrtom gaanje iz luka, kao nepokretno kretanje, kao ples
bez plesa - prelazi u zen. Kada sam majstora jednom upitao kako
emo mi docnije, nakon to se vratimo u zaviaj, moi bez njega
da napredujemo, odgovorio je: Na vae pitanje ve je odgovoreno
time to sam vas podstakao da se podvrgnete ispitu. Vi ste doli
do jednog stupnja, na kojem uitelj i uenik nisu vie dvojica, nego
jedan. Vi se, dakle, uvek moete odvojiti od mene. ak i ako bi
nas tada razdvajala beskrajna mora, biu uvek prisutan kada vebate, kao to ste to nauili. Ne treba da vas molim za to da se ni
pod kakvim okolnostima ne odreknete pravilnog vebanja, da ne
propustite ni jedan dan, u kome ete, ak bez luka i strele, obavljati
ceremoniju ili barem pravilno disati. Nije potrebno da Vas molim
za to, jer znam da vi duhovno gaanje iz luka vie neete moi
ostaviti. Nikada mi ne piite o tome, ali mi s vremena na vreme
aljite snimke, po kojima u moi da vidim kako zateete luk. Tada
u znati sve to moram da znam.
Samo na jednu stvar moram vas pripremiti. Vi ste se oboje
tokom ovih godina promenili. Vetina gaanja iz luka to donosi
80
81
sa sobom: borbu strelca sa samim sobom koja dopire do najveih

dubina. Verovatno ste do sada jedva to primeavali, ali ete, kada u
zaviaju ponovo sretnete vae prijatelje i poznanike, to neizbeno
osetiti; vie nita nije kao pre. Mnogo ta vi vidite drugaije i merite
drugim merilima. I ja sam kroz to prolazio, i to eka svakoga koga
je dotakao duh ove umetnosti. Na rastanku, koji nije bio nikakav
rastanak, majstor mi je predao svoj najbolji luk. Ako gaate ovim
lukom osetiete da je majstorstvo majstora prisutno. Nemojte ga
davati ni jednom radoznalcu u ruke! I ako mu odolite ne uvajte ga
kao uspomenu! Unitite ga, da ne preostane nita osim gomilice
pepela!
Bojim se da se sada kod nekog javlja sumnja kako je gaanje iz
luka, otkako vie ne igra nikakvu ulogu u borbi mukaraca, preraslo
u neku preteranu duhovnost i time se nezdravo sublimiralo. Pa
ipak ne mogu zameriti nikome ko tako osea.
Utoliko pre valja jo jednom naglasiti da zen nije tek nedavno
poeo temeljno uticati na japanske umetnosti, a time i na umetnost
gaanja iz luka, nego da taj proces traje vekovima. Zapravo neki
majstor gaanja lukom iz davno prohujalih vremena, koji zna koliko
je esto imao da izdrava probu, o sutini svoje umetnosti ne bi
mogao rei nita drugo to ne bi rekao i dananji majstor u kome
ivi Veliko uenje. Tokom vekova duh ove umetnosti ostao je isti,
toliko malo se promenio i sam zen.
Da bih, meutim, predupredio svaku moguu sumnju, a iz

vlastitog iskustva znam da je njeno pojavljivanje ipak razumljivo,
elim da se osvrnem na jo jednu japansku vetinu, iji znaaj za
borbu se ak ni pod dananjim okolnostima ne moe osporavati:
na vetinu maevanja. Nije mi to blisko samo iz razloga to
je majstor Ava umeo da kae da i ma duhovno vodi, i to
je povremeno ukazivao na zauujuu podudarnost iskustava
izmeu majstora luka i maa, nego jo vie iz razloga to postoji
knjievni dokument najvieg ranga iz vremena u kome se
vitetvo nalazilo u punom procvatu, po kome su majstori maa
morali, dakle, biti u stanju da svoje majstorstvo najkategorinije
potrvruju u borbi na ivot i smrt. To je Nepokretna mudrost,
Takuanov traktat, spis jednog velikog majstora zena, u kome
se opirno govori o povezanosti zena sa vetinom maevanja
i tako ujedno o praksi borbe maem. Ne znam da li je to jedini
dokument koji tako obuhvatno i izvorno izlae Veliko uenje,
majstorstvo maevanja; jo manje znam da li u vezi vetine
gaanja iz luka postoje slina svedoanstva. Ali jedno je sigurno:
velika je srea to je Takuanov spis sauvan, i velika je zasluga
Suzukija to je ovaj spis preveo bez sutinskog skraivanja i tako
uinio pristupanim najirim krugovima. Pokuau da istaknem
vlastitim redom, to je mogue jasnije i jezgrovitije, ono to
se ve pre vie vekova podrazumevalo pod majstorstvom ma-
82
83
evanja i to se, prema zajedniki prihvaenom shvatanju tadanjih velikih majstora ima razumeti.
Na osnovu pounih iskustava koja su stekli sami ili preko svojih
uenika meu majstorima maevanja smatra se proverenom
injenicom da poetnik, ma koliko bio snaan i oran za borbu,
ma koliko po prirodi bio hrabar i neustraiv, na poetku obuke
osim svoje prostodunosti gubi i svoje samopouzdanje. On sada
upoznaje sve tehnike mogunosti ugroavanja ivota drugog u
borbi maevima, i mada je uskoro u stanju da krajnje pojaava
svoju panju, da protivnika otro posmatra, da njegove udarce
odbija po svim pravilima vetine i da ini uspele prepade, on je
ipak u tome gori nego ranije, kada je jo nasumce mlatio maem
oko sebe, na ta su ga pobuivali trenutak i borbena strast prilikom
igre u vebi, upola u ali i upola ozbiljno. On sada mora sebi
priznati i pomiriti se s tim da e podlei svakom jaem, okretnijem
i izvebanijem, da e biti nemilosrdno izloen njegovim sigurnim
udarcima. On pred sobom ne vidi nikakav drugi put osim puta
neumornog vebanja, a i njegov uitelj privremeno ne zna ni za
kakav drugi savet. Tako uenik sve polae na to da prevazie
druge, pa ak i samoga sebe. On stie jednu vanredno ubedljivu
tehniku, koja mu vraa deo izgubljenog samopouzdanja, i osea
kako se sve vie i vie pribliava cilju kome tei. Uitelj, meutim,
misli o tome drugaije - s pravom, uverava Takuan: jer sva
umenost vodi uenika samo tome da se njegovo srce otrgne

kroz ma.
Pri tome se poetna nastava uopte ne moe davati drugaije;
ona je poetniku potpuno primerena. Ona, kao to uitelj veoma
dobro zna, ipak ne vodi cilju. Neizbena je injenica da uenik,
uprkos svojoj revnosti i moda uroenoj sposobnosti za ma, ne
postaje majstor maevanja. Ali zbog ega se deava da on, koji
je ve odavno nauio da se promiljeno odupire borbenoj strasti i
da uva hladnokrvnost; da on, koji svoju telesnu snagu obazrivo
deli, koji se osea oelienim za dvoboj dugoga daha i u irem
krugu teko da jo nalazi ravnopravne protivnike, ipak mereno poslednjim merilima, omauje i stagnira?
To se prema Takuanu deava zato to uenik nije u stanju da
izbegne paljivo posmatranje protivnika i nain na koji on pokree
ma; zato to razmilja kako e mu najdelotvornije doskoiti,
vrebajui trenutak u kome e protivnik pokazati slabu stranu. To se
deava zato to on, ukratko reeno, itavu svoju vetinu i znanje
podvrgava savetu. Tako postupajui on, prema Takuanu, gubi
prisutnost srca: i zato presudnim udarcem dolazi uvek prekasno
i ne moe okrenuti protivnikov ma protiv njega samog. to vie
ide za tim da kretanje maa uini zavisnim od svog premiljanja, od
svesnog korienja svoje umenosti, od borbenog iskustva i taktike,
utoliko vie on koi slobodnu pokretljivost u delovanju srca. Kako
84
85
se tome moe doskoiti? Kako vetina postaje duhovna, kako

iz suverenog vladanja tehnikom dolazi do majstorskog kretanja
maem? Samo tako, glasi odgovor, to se uenik liava namera i
onoga Ja. On mora biti doveden do toga da se ne odvoji samo od
protivnika, nego i od samoga sebe. On mora proi kroz stupanj u
kome se jo uvek nalazi, konano ga ostaviti za sobom - ak i po
cenu da doivi potpuni neuspeh. Ne zvui li to isto tako besmisleno,
kao kad se kod gaanja iz luka zahteva da se pogodi ne nianei,
da se, dakle, potpuno ispusti iz vida cilj i namera da se pogodi?
Imajmo u vidu, meutim, da se majstorstvo maevanja, iju sutinu
Takuan opisuje, upravo hiljadu puta potvrdilo u borbi.
Uitelj ne zahteva od uenika da pronae i opravda sam put
- nego upravo ono. On e se najpre postarati da postavi uenika
tako da instinktivno izbegava udarce, ak i onda kada se protiv
njega nanose nehotino. D.T. Suzuki je u jednoj ljupkoj anegdoti
prikazao nadasve originalnu metodu jednog uitelja u podvrgavanju
ovom ne ba lakom zadatku. Uenik, dakle, mora u neku ruku stei
izvesno novo ulo ili, tanije reeno, neku novu budnost svih svojih
ula, koja ga osposobljava za izbegavanje preteih udaraca, kao
da ih je predosetio. Ako ovlada tom vetinom uklanjanja, tada
mu vie nee biti potrebno da nepodeljenom panjom dri u vidu
pokrete svog protivnika ili ak vie protivnika istovremeno. Naprotiv,
u trenutku kada vidi i predoseti ta mu se sprema, on se ve
instinktivno uklanja uinku toga zbivanja, a da se izmeu opaanja

i uklanjanja ne moe provui ni vlas. Re je, dakle, o tome: o
tom neposrednom munjevitom reagovanju, koje vie nema veze
sa svesnim posmatranjem. I tako se uenik, bar u ovom pogledu,
uinio nezavisnim od svake svesne namere. A time je ve mnogo
postignuto.
Meutim, daleko je tei, i za ishod upravo presudan, dalji zadatak
osujeivanja uenika da razmilja i gleda kako e najbolje doskoiti
protivniku. On ak ne treba stalno da misli na to kako uopte ima
posla sa nekim protivnikom, da se radi o ivotu i smrti.
Uenik najpre ova uputstva razume tako - i to uopte ne moe
biti drugaije - kao da e biti dovoljno da se odrekne posmatranja
protivnika i premiljanja u vezi sa njegovim dranjem. On vrlo
ozbiljno prima zanemarivanje koje se zahteva i kontrolie se na
svakom koraku. Ali pri tom mu izmie injenica da bi, ukoliko bi
svratio panju na samoga sebe, sebe mogao videti samo kao
uesnika u borbi, koji treba da se uva toga da posmatra protivnika.
Ma koliko se trudio, on ga ipak jo potajno ima u vidu. On se samo
prividno od njega odvojio i utoliko je vre sa njim povezan.
Potrebno je mnogo fine umenosti voenja due da se uenik
ubedi u to kako tim prenoenjem panje u osnovi nita nije dobio.
On mora nauiti da se, kao i u sluaju svog protivnika, isto tako
odluno ne obazire ni na samoga sebe i tako u jednom radikalnom
86
87
smislu postane nenameran. Za to je potrebno mnogo strpljivog,

mnogo uzaludnog vebanja, isto kao i kod gaanja iz luka. Ali
ako sve ove vebe jednom dovedu do cilja, onda je u postignutoj
nenamernosti nestao poslednji trag namere - nastojanja.
U stanju ove odvojenosti i nenamernosti spontano se uspostavlja
jedno dranje, iznenaujue slino dranju na prethodnom stupnju
postignute spretnosti instinktivnog uklanjanja. Kao to se tamo
izmeu opaanja nekog namernog udarca i uklanjanja ne moe
provui ni vlas, tako ni ovde izmeu uklanjanja i nastupanja ne
postoji nikakva razlika. U trenutku uklanjanja, borac ve zamahuje
maem i, jo pre nego to bi ovek to oekivao, njegov smrtonosni
udarac ve je sigurno i neodoljivo pao. To je kao da ma samoga
sebe pokree, i kao to se kod odapinjanja iz luka mora rei da
ono niani i pogaa, tako je i ovde na mesto ja stupilo ono, sluei
se sposobnostima i spretnostima koje je ja svesnim naporima usvojilo. Takoe, ovde je ono samo naziv za neto to se ne moe ni
razumeti ni velikim naporom postii, i to sada postaje oigledno
samo onome koji je to iskusio.
Prema Takuanu, savrenstvo vetine maevanja sastoji se u
tome da srce vie ne uznemiruje pomisao na ja i na ti, na protivnika
i na njegov ma, na vlastiti ma i kako ga treba kretati, ta vie na
ivot i na smrt. Sve je dakle praznina: ti sam, zamahnuti ma i
ruke koje pokreu ma. Pa ak ni pomisao na prazninu vie nije
tu. Iz takve apsolutne praznine, konstatuje Takuan, na udesan

nain proistie delanje.
Ono to vai za gaanje iz luka i za kretanje maa, odnosi se i
na svaku drugu vetinu. Tako se, da dotaknemo jo jedan primer,
majstorstvo slikanja tuem ispoljava upravo tako to ruka koja
bezuslovno vlada tehnikom u samom trenutku kada se duh poinje
oblikovati, izvodi i ini vidljivim ono to duhu lebdi pred oima, a
da se izmeu toga ne nalazi ni jedna vlas. Slikanje postaje nalik
na automatsko pisanje. A to uputstvo slikaru moe upravo glasiti
i ovako: posmatraj deset godina bambus, postani sam bambus,
zaboravi tada sve i slikaj. Majstor u maevanju je opet prostoduan
kao i poetnik. Bezbrinost, koju je na poetku obuke izgubio, na
kraju je ponovo stekao u vidu nerazorivog karaktera. Ali, za razliku
od poetnika on je uzdrljiv, leeran i skroman, lien svake tenje
da se pravi vaan. Izmeu oba stadijuma poetnitva i majstorstva
nalaze se upravo duge godine neumornog vebanja krcate mnogim
dogaajima. Pod uticajem zena vetina je produhovljena, ali sam
uenik koji se vebao, preobrazio se postajui u unutranjim
savladavanjima samoga sebe od stupnja do stupnja sve slobodniji.
Ma, koji je postao njegova dua, ne nalazi mu se vie labavo u
koricama. On ga izvlai samo tada kada je to neizbeno. Pritom
se moe dogoditi da izbegne borbu protiv nekog prostaka, koji
se hvali svojim paketima miia, sa smekom primajui na sebe
88
89
prebacivanje da je kukavica; no, da sa druge strane visoko cenei

svoga protivnika izdri borbu, koja e ovome doneti samo asnu
smrt. Ovde izlaze na videlo moralna shvatanja, koja su odredila
etika samuraja, neuporediv viteki put, nazvan buido. Jer, za
majstora maevanja vie od svega drugog, vie od slave, pobede,
pa ak i ivota jeste ma istine, koji je i sam iskusio i koji mu
sledi.
Isto kao i poetnik majstor maevanja takoe je neustraiv, ali za
razliku od poetnika postaje iz dana u dan nepristupaniji za ono
zastraujue. U godinama neprekidnog meditiranja iskusio je da
su ivot i smrt u osnovi jedno te isto i da pripadaju istoj sudbinskoj
ravni. Tako on vie ne zna ta je strepnja za ivot, a ta strah od
smrti. On ivi - a to je za zen nadasve karakteristino - rado u
svetu, ali uvek spreman na to da iz njega ode, a da ga pomisao na
smrt ne zbunjuje. Nije sluajno to je moralno shvatanje samuraja
kao najii simbol izabralo nean trenjin cvet. Kao to se listi
trenjinog cveta pod zrakom jutarnjeg sunca odvaja i vedro blistajui
blago pada na zemlju, tako i neustraivi borac mora biti kadar da
se odvoji od ivota, bez rei i duhovno nepokretan.
Prevazii strah od smrti ne znai razmiljati u asovima mira
kako se pred smru ne sme drhtati, uzdajui se u to da e se
izdrati proba. Naprotiv, onaj ko vlada ivotom i smru, slobodan
je od svakoga straha toliko da ak vie ne moe naknadno doiveti
kako se osea strah. Onaj ko iz iskustva ne zna za mo ozbiljne i

trajne meditacije, ne moe oceniti za kakva je ona prevladavanja
sposobna. Savreni majstor, ipak, korak po korak odaje svoju
neustraivost, ne kroz rei, ali svakako svojim ponaanjem:
primeujemo je po njemu i duboko smo njome dirnuti. Zato je
nepokolebljiva neustraivost kao takva ve majstorstvo koje, kao
to drugaije ne moe ni biti, samo malobrojnima stvarno polazi
za rukom. Da i to ilustrujemo jednim svedoanstvom, naveu
doslovno jedno mesto iz dela Hagakure, koje je nastalo sredinom
sedamnaestog veka. Jagju Tadimi No Kami bio je veliki uitelj
maevanja i upuivao je tadanjeg oguna Tokugavu umitsu u
ovu vetinu. Jedan od ogunovih telohranitelja doao je jednog
dana Tadima No Kamiju i zamolio ga za obuku u maevanju.
Majstor je rekao: Koliko vidim, izgleda da ste sami majstor u
maevanju. Molim vas, saoptite mi kojoj koli pripadate, pre
nego to stupimo u odnos uitelja i uenika.
Telohranitelj je rekao: Na moju sramotu moram priznati da tu
vetinu nikada nisam nauio.
Da li vi to imate nameru da mi se rugate? Ja sam uitelj samog
dostojnog oguna i znam, moje oi me ne mogu prevariti.
ao mi je ako se suvie pribliavam vaoj asti, ali ja doista
nemam nikakva znanja. To odluno poricanje uini da se majstor
maevanja zamisli, te on konano ree: Ako tako kaete, bie
90
91
92
da ste u pravu. Ali sasvim sigurno ste u nekoj struci majstor, iako
ne vidim tano u emu. Da, ako na tome nastojite, elim vam
saoptiti sledee. Postoji jedna stvar, u kojoj se mogu smatrati savrenim majstorom. Dok sam jo bio deak, doao sam na pomisao
da se kao samuraj ni u kakvim prilikama ne smem plaiti smrti i od
tada sam se - ima ve nekoliko godina - stalno nosio sa pita-njem
o smrti i konano me je to pitanje prestalo brinuti. Da li je to moda
ono na ta ste smerali?
Ba to, povikao je Tadima-No-Kami, to je ono na ta mislim.
Drago mi je to me moj sud nije izneverio. Jer, poslednja tajna
vetine maevanja je upravo ta da se ovek oslobodi straha od
smrti. U tom smislu poduavao sam stotine mojih uenika, no do
sada nijedan od njih nije postigao najvii stupanj vetine maevanja.
Vama samom nije vie potrebna nikakva tehnika veba, vi ste ve
majstor.
Sala za vebanje u kojoj se ui vetina maevanja odvajkada
nosi ime:
Mesto prosvetljenja
* * *
vaki majstor neke vetine nadahnute zenom jeste kao munja

iz oblaka sveobuhvatne istine. Ona je prisutna u slobodnoj
pokretljivosti njegovog duha, i on je sree u onome kao
svoju izvornu i bezimenu sutinu. Tu sutinu on uvek iznova sree
kao krajnju mogunost onoga ta on moe biti, a istina za njega i
kroz njega za druge - dobija hiljadu oblika i likova. No uprkos neuvenoj stezi, kojoj se on posluno i skrueno podvrgavao, on jo
nikako nije doao do toga da tako neumitno bude proet i uaren
zenom, da ga on nosi u svakom proizvoljnom ispoljavanju svog
ivota, da njegov ivot zna samo za dobre asove: jer, najvia
sloboda mu jo uvek nije postala najdublja nunost.
Ako ga to neodoljivo goni tome kraju, on mora ponovo krenuti
na put - na put neumetnike umetnosti. On se mora odvaiti na
praskok kako bi iz istine iveo kao neko ko se sa njom potpuno
94
poistovetio. On mora ponovo postati uenik, poetnik, savladati,

prolazei kroz nove preobraaje, poslednji, najstrmiji deo puta,
kojim je krenuo. Ako ostvari taj smeli poduhvat, onda se njegova
sudbina zavrava time to susree istu istinu, istinu iznad svih
istina, bezoblino poreklo svega postojeeg; ono Nita, koje je
ipak sve, koje on guta i koje se iz njega raa.
* * *
SLOVO O AUTORIMA
DR EUGEN HERIGEL, roen 1884 u Nemakoj kod Kela. Nakon
zavrenih studija filozofije 1923. postaje profesor u Hajdelbergu.
Od 1924. do 1929. predaje na Carskom univerzitetu u Japanu, a
od 1929. do 1948. predaje filozofiju u Erlangenu. Umro je 1955. u
Partenkirhenu.
DAJSEC TEJTARO SUZUKI roen je 1869., a umro 1966. Bio je

profesor budistike filozofije na univerzitetu u Kjotu, a meu prvima
je, kao japanski zen-majstor upoznat sa zapadnjakim nainom
razmiljanja, doneo uenje zena na Zapad. Bio je predava na
Kolumbijskom univerzitetu u Nju Jorku. Jo uvek slovi za jednog
od najveih autoriteta svih vremena u oblasti zen-budizma. Objavio
je mnogobrojne knjige o zenu.
CIP -
,
244 . 82 : 796. 853. 45
, , 1884-1955
Zen i vetina gaanja iz luka / Eugen
Herigel ; [prevod Milan Tabakovi]. - 2. izd.
- Beograd : Babun, 2009 (Beograd:
Lukatampa). - 94 str. ; 15 x 15 cm
Prevod dela : Zen in der Kunst des
Bogenschiessens - Tira 300. Str. 5-9:
Uvod / D.T. Suzuki. - Slovo o autorima: str.
[95]
ISBN 978-86-83737-05-5
) )
COBISS. SR-ID 168590348

Eugen Herigel - ZEN I VEŠTINA GAÐANJA IZ LUKA

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Eugen Herigel - ZEN I VEŠTINA GAÐANJA IZ LUKA

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

Sva prava objavljivanja za Srbiju zadrava izdava.

ada govorimo o gaanju iz luka i drugim vetinama

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

U sluaju gaanja iz luka to znai da strelac i meta vie nisu

iz naeg svakodnevnog ivota, a ipak, pored sve svoje praktine

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

izvetaj o vlastitom iskustvu. Njegov nain izraavanja pribliie

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

time se rukovanje njima ni u kom sluaju nije prekinulo, ve se

sluaju ispoljava jo direktnije i ubedljivije - radi se, dakle, o duhu

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ne na samoga sebe - da pri tom pogaa moda samoga sebe - a

koji neki ljudi misle da poznaju, ve na dijana - budizam koji se u

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

dranje samuraja, japanski stil ivota, moralna, estetska, pa ak

i neizrecivu istinu, od koje ivi. Zen je u tom pogledu slian istoj

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

jo sa prvim korakom taj koji, kroz usavravanje, postaje. Koliko

njega predstavlja ozbiljan ispit. Opominje ga seanje na jednog od

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

proao za vreme svog estogodinjeg boravka u Japanu, a koju

a prvom mestu oseam potrebu da objasnim razloge zbog

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

moe razumeti ta se pod odvojenou od ivota misli, i da

Kada sam zato jednoga dana - u meuvremenu sam postao

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

svaki ustupak, samo ako bi se ukazao traak nade da u se korak

sasvim uobiajeno da se i devojke obuavaju toj vetini, pa su tako

Kjudo vodi poreklo od japanske vojnike prakse kjuucu (vetina/nauka o luku,

e na prvom asu obuke iskusili smo da put neumetnike

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

stvara neki um, sazdan od jednog otrog udara i jednog dubokog

japanski luk ne dri u visini ramena kao evropski luk, tako da se

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

hvalio moju revnost, kudio moj utroak snage, ali me je putao da

se poetku pojavila, brzo sam prevladao. to je mogue laganijem,

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

Ne mogu se u mislima vratiti na one dane, a da se pritom

alo. Kvalitativna razlika izmeu ove nekolicine uspelih sa jedne,

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

to znam iz sopstvenog iskustva, da majstor vas i svakog svog

osle jedne godine duhovno, to znai snano, a ipak

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

s obzirom na predstojee tekoe koje sam nejasno nasluivao,

trzaja, koji se ispoljavao u osetnom i vidljivom potresu itavog tela,

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

zahvalan. Meni je, meutim, izgledalo (na stupnju na kojem sam

sam postajao jo nesigurniji. inilo mi se da hodam kao bie sa

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA

ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA