Vislava Simborska Izabrane Pesme

VISLAVA IMBORSKA / IZABRANE PESME
SA TREEG TRGA
BIBLIOTEKA ASOPISA TREI TRG
Urednici: Dejan Mati, Milan Dobrii

Dizajn korica: Dragana Nikoli
Na koricama: Kolai Vislave imborske
All Works by Wisawa Szymborska The Wisawa Szymborska Foundation
Prevod Copyright Biserka Raji, 2014
Copyright ovog izdanja Trei Trg, 2014
Vislava imborska
IZABRANE PESME
Priredila Biserka Raji
S poljskog preveli Petar Vujii i Biserka Raji
Trei Trg igoja tampa

Beograd 2014
Naslovi originala:
Wisawa Szymborska, Dlatego yjemy, 1952.
Wisawa Szymborska, Pytania zadawana sobie, 1954.
Wisawa Szymborska, Woanie do Yeti, 1957.
Wisawa Szymborska, S, 1962.
Wisawa Szymborska, Sto pociech, 1967.
Wisawa Szymborska, Wiersze wybrane, 1964.
Wisawa Szymborska, Wybr poezji, 1970.
Wisawa Szymborska, Wszelki wypadek, 1972.
Wisawa Szymborska, Wielka liczba, 1976.
Wisawa Szymborska, Ludzie na mocie, 1986.
Wisawa Szymborska, Koniec i pocztek, 1993.
Wisawa Szymborska, Widok z ziarnkiem piasku, 1996.
Wisawa Szymborska, Chwila, 2002.
Wisawa Szymborska, Dwukropek, 2005.
Wisawa Szymborska, Tutaj, 2009.
Wisawa Szymborska, Wystarczy, 2012.
CIRKUSKE IVOTINJE
Medvedi lupkaju u taktu,

lav skae kroz zapaljene obrue,
majmun u utoj tunici vozi bicikl,
puca korba, a muzikica brei,
puca korba i oi ivotinja eta,
slon nosi bocu na glavi,
psi pleu oprezno odmeravajui korake.
Veoma se stidim, ja ovek.
Runo su se zabavljali tog dana:
nisu tedeli bune aplauze,
iako je ruka dua za korba
bacala otru senku na pesku.
Izabrane pesme / 5
ZALJUBLJENI
Tako je tiho, da ujemo

pesmicu zapevanu jue:
Ti kreni planinom, a ja dolinom...
Iako ujemo ne verujemo.
Na osmeh nije maska tuge,
a dobrota odricanje.
ak i vie nego to zasluuju
alimo nezaljubljene.
Tako smo zaueni sobom,
da nas vie nita zauditi ne moe?
Ni duga nou.
Ni leptir na snegu.
A kada usnimo,
u snu rastanak vidimo.
Ali, to je dobar san,
ali, to je dobar san,
jer se iz njega budimo.
6 / Vislava imborska
KLJU
Postojao klju i odjednom ga nema.

Kako emo u kuu?
Moda e neko nai izgubljeni klju,
razgledae ga ali ta s njim?
Ide i bacaka ga u ruci
kao polomljeni komadi gvoa.
S ljubavlju, koju gajim prema tebi,
kada bi se isto dogodilo,
ne samo nama: ve celom svetu
ta ljubav bi propala.
Tuom podignutom rukom
nikakvu kuu otvoriti nee,
bie forma i nita vie,
i neka se ra na nju ljuti.
Takav horoskop ne pravi se
ni od karata, ni od zvezda, ni od paunovog krika.
Izabrane pesme / 7
IZMILJAM SVET
Izmiljam svet, drugo izdanje,

drugo, dopunjeno izdanje,
idiotima za smeh,
melanholicima za plakanje,
elavima za ealj,
psima za cipele.
Evo i poglavlja:
Govor ivotinja i Bilja,
a uz svaku vrstu
odgovarajui renik.
ak obino dobar dan
pomenuto uz ribu,
tebe, ribu i sve ostale
okrepie u ivotu.
Ta odavno sluena,
improvizacija ume
iznenada na javi rei ispoljena!
Ta epika sova!
Ti aforizmi jea
sastavljani dok
smo uvereni,
da samo lenari i lekari!
Vreme (drugo poglavlje)
ima prava na meanje
u sve, u dobro i zlo.
Ipak onaj to planine drobi,
okeane pomera i
prisustvuje kruenju zvezda,

ni najmanju vlast nee imati
nad ljubavnicima, jer su suvie nagi,
suvie zagrljeni, nakostreenih
dua, poput vrapca na ramenu.
Starost je samo pouka
u ivotu bandita.
Ah, dakle, svi su mladi!
Patnja (tree poglavlje)
ne vrea telo.
Smrt,
dolazi dok spava.
I sanjae,
da je disanje krajnje izlino,
dar je tiina bez daha,
a muzika dobra,
majuan si kao iskra
i gasne u taktu.
Samo takva je smrt. Vei bol
osea drei ruu u ruci
i vei uas
videi da je latica pala na zemlju.
Samo takav je svet. Samo tako
se ivi. I samo tako umire.
Sve ostalo je kao Bah
na trenutak sviran
na pili.
Izabrane pesme / 9
MALI OGLASI
MA KO da zna gde je
saoseanje (izmiljotina srca)
neka se javi! neka se javi!
Na sav glas neka o tome peva
i sumanuto igra
veselei se pod vitkom brezom,
koja bi svakog asa da brizne u pla.
UIM utanje
na svim jezicima
metodom posmatranja
zvezdanog neba,
donje eljusti sinantropa,
skoka skakavca,
noktiju novoroeneta,
planktona,
snene pahulje.
VRAAM SE ljubavi.
Panja! ansa!
Na prologodinjoj travi
na suncu do gue
leite a vetar plee
(onaj lanjski
kolovoa vae kose).
Ponude slati pod: San.
POTREBNA osoba
za oplakivanje
staraca, koji umiru
u azilima. Molim
kandidujte se bez krtenica
i pismenih prijava.
Papiri e biti unitavani
bez potvrda.
ZA OBEANJA moga mua,
koji vas je obmanjivao bojama
iluzornog sveta, njegovim agorom,
pesmom pod prozorom, psom s druge strane zida:
tobo nikada neete biti sami
u mraku, u tiini, ne diui
ne odgovaram.
No, udovica Dana.
Izabrane pesme / 11
HANA
Vidite, ovo je Hana, dobra sluavka.

Ovo nisu ringle ve oreoli.
A ovaj vitez s adajom je ikona.
A ova adaja je nita u toj dolini plaa.
Ovo nisu nikakve perle ve Hanine brojanice.
A ovo su cipele s vrhovima oguljenim od kleanja.
A ovo je marama crna kao nono bdenje,
kada s crkvenog tornja prvo zvono zazvoni.
Briui prainu s ogledala videla je avola:
Bio je modar, potovani oe, sa utim prugicama,
gledao je tako skaredno i usta kezio,
a ta e tek biti, ako me u knjigu upisao?
Prema tome ona e za bratstvo i misu svetu prilog dati,
i srce sa srebrnim plamenom kupiti.
Otkad je gradnja nove upanije poela,
cena svim avolima odmah je skoila.
Mnogo kota spasavanje due od iskuenja,
a ovde starost se ve blii i kosti pucketaju.
Hana je tako mrava i tako nita nema,
da e u beskraju Iglenih uica zalutati.
Maju, boje daj, kao decembar siv budi.
Granice olistala, zbog sebe se stidi.
Sunce, ali to sija. Oblaci, biujte se.

Prolee, obavij se snegom i na nebu procvetaj!
Njen smeh nisam ula, niti sam pla ula.
Nauena poniznosti, od ivota nita ne trai.
Na putu senka je prati tuga tela,
a pocepana marama laje na vetru.
Izabrane pesme / 13
DOEK MLAZNJAKA
Danas bri od glasa,

prekosutra od svetlosti,
glas u kornjau pretvoriemo
a svetlost u zeca.
Hvale vredne ivotinje
iz stare povesti,
u blagorodni par koji se vekovima ve
takmii.
Trali ste, trali
po toj niskoj zemlji,
probajte da se i na visokom nebu
takmiite.
Put je slobodan. Neemo vas
u trci ometati,
jer emo odleteti ranije
gonei same sebe.
POKUAJ
O tako, pesmice, ruga mi se,

jako bih pola gorom, kao rua ne bih procvala.
Samo rua kao rua cveta i niko vie. Zna li to.
Pokuavala sam da imam lie. Htela sam da pustim
korenje.
Da bude bre zaustavljala sam dah
i ekala trenutak zatvaranja u ruu.
Pesmice, koja si prema meni nemilosrdna:
imam pojedinano telo, nepromenljivo u bilo ta,
do sri sam jedanputna.
Izabrane pesme / 15
ETIRI UJUTRU
Sat izmeu noi i dana.

Sat s boka na bok.
Sat za tridesetogodinjake.
eljeni sat uz pevanje petlova.
Sat kada nas se zemlja odrie.
Sat kada duva s ugaslih zvezda.
Sat, a-zar-posle-nas-nita-nee-ostati.
Prazan,
Gluh, tat sat.
Dno svih drugih sati.
Nikom nije dobro u etiri ujutru.
Ako je mravima dobro u etiri ujutru
estitamo mravima. I neka doe peti sat,
ukoliko treba dalje iveti.
MRTVA PRIRODA S BALONIEM
Umesto vraanja uspomena

u smrtnom trenu
naruujem povratak
pogubljenih stvari.
Kroz prozore, vrata kiobrani,
kofer, rukavice, mantil,
da bih mogla rei:
ta e mi sve to...
Zihernadle, ovaj ili onaj ealj,
papirnata rua, kanapi, no,
da bih mogla rei:
Nieg mi nije ao.
Ma gde da si, kljuu,
pokuaj da na vreme doe,
da bih mogla rei:
Ra, dragi moj, ra.
Spustie se oblak uverenja,
propusnica i anketa,
da bih mogla rei:
sunace zalazi.
Satiu, isplivaj iz reke,
dopusti da te uzmu u ruku,
Izabrane pesme / 17
da bih mogla rei:

Oponaa sat.
Nai e se baloni
koji je iscepao vetar,
da bih mogla rei:
Ovde nema dece.
Kroz otvoren prozor odleti,
u beli svet odleti,
neka neko vikne: O!
da bih zaplakati mogla.
PRIJATELJIMA
Upoznati se s prostranstvima
od zemlje do zvezda,
gubimo se u prostoru
od zemlje do glave.
Meuplanetarno je
od tuge do suza.
Na putu od lai ka istini
prestaje da bude mlad.
Zasmejavaju nas mlaznjaci,
ta raselina tiine
izmeu leta i glasa
kao svetski rekord.
Postojali su i bri letovi.
Njihov zakasneli glas
budi nas iz sna
tek posle mnogo godina.
Odjeknuli su povici:
Nevini smo!
Ko to vie? Trimo,
prozore otvaramo.
Izabrane pesme / 19
Glas se naglo prekida.

Napolju zvezde
padaju, i kao posle salve
malter sa zida otpade.
REHABILITACIJA
Koristim najstarije pravo mate

i prvi put u ivotu prizivam mrtve,
zagledam njihova lica, oslukujem korake,
iako znam, onaj ko je umro, sasvim je umro.
Vreme je da vlastitu glavu u ruke uzmem
i kaem joj: Jadni Jorie, ta s tvojim neznanjem,
ta s tvojim slepim poverenjem, ta s tvojom nevinou,
s tvojim bie nekako, ali s uravnoteenou duha
izmeu neproverene i proverene istine?
Verovah da su izdajice, nedostojne imena,
kad se korov ruga njihovim neznanim humkama
i gavranovi ih oponaaju, a meave im se podsmevaju
jer to, Jorie, lani svedoci behu.
Venost mrtvih postoji
dok im se seanjem uzvraa.
Nepouzdana valuta. Nema dana,
a da neko venost svoju ne izgubi.
O venosti danas vie znam:
moe se davati i uzimati.
Onaj ko je nazvan izdajicom taj
zajedno s imenom treba da umre.
Izabrane pesme / 21
Ta naa mo nad mrtvima

zahteva stabilne terazije
i da sud ne sudi nou,
i da sudija ne bude nag.
Zemlja kipti a oni koji su ve zemlja,
ustaju grudvica po grudvica, aica po aica,
izlaze iz preutanosti, vraaju se imenima,
seanju naroda, vencima i aplauzima.
Gde je moja mo nad reima?
Rei pale na dno suze,
rei, rei nepogodne za vaskrsavanje ljudi,
opis mrtav kao magnezijumom osvetljena slika.
Ne umem ak da se probudim na pola daha,
ja, Sizif osuen na pakao poezije.
Idu ka nama. I otri poput dijamanata
po izlozima spolja ulatenim,
po prozorima toplih stania,
po ruiastim naoarima, po staklenim
mozgovima, srcima i tiho reu.
MINUT TIINE POSLE

LUDVIKE VAVINJSKE
A ti, kuda,
tamo su samo dim i plamen!
Tamo je etvoro tue dece,
idem po njih!
Ali, kako to?
Tek tako, odjednom se odrei
sebe?
redosleda dana i noi?
buduih snegova?
crvenih jabuka?
enje za ljubavlju,
koje nikada nije dosta?
Ne pozdravlja se, nije pozdravljena,
u pomo deci sama hita.
Gledajte, u naruju iznosi ih,
u vatru do kolena upada,
ludaka kosa joj gori.
A htela je da kupi kartu,
na krae putovanje da ode,
pismo da napie,
posle oluje prozor da otvori,
stazicu u umici da utaba,
da se mravima nadivi,
Izabrane pesme / 23
da gleda kako vetar

jezerce mreka.
Minut tiine posle umrlih
ponekad do kasne noi traje.
Oevidac sam
leta oblaka i ptica,
ujem, kako trava raste,
i umem je imenovati,
proitala sam milione
tampanih znakova,
etala teleskopom
po neobinim zvezdama,
samo me niko dosad
u pomo nije zvao
i ako zaalim za
listom, haljinom, pesmom
O sebi znamo onoliko
koliko su nas proveravali.
Kaem vam to
iz svog nepoznatog srca.
POGREB
Lobanju iz gline izvadili,

u mramor poloili,
ordenje buji paji
na jastuiima purpurnim.
Lobanju iz gline izvadili.
Sa ceduljice proitali
a) dobar momak to bee,
b) svirajte, orkestri,
c) ta to vean nije.
Sa ceduljice proitali.
A ti, narode, to oceni,
ti taj plen potuj,
onaj ko se jednom rodi
dva groba moe stei.
A ti, narode, to oceni.
Nije izostala parada
za hiljadu trombona,
ni policija za gomilu,
ni njihanje zvona.
Nije izostala parada.
Imali su unezverene oi,
sa zemlje ka nebesima
lete ve golubovi
Izabrane pesme / 25
u kljuniima bombe nosei.

Imali su unezverene oi.
Izmeu njih i naroda
samo drvee je trebalo da bude,
samo ono to se u liu
preuti i otpeva.
Izmeu njih i naroda.
A ovde pokretni mostovi,
a ovde kameni klanac,
s dnom poravnjanim tenkovima,
s odjekom tutnjave.
A ovde pokretni mostovi.
Jo ispunjen vlastitom krvi
narod odlazi u nadi,
ne znajui da od straha
konopci zvon sede.
Jo ispunjen vlastitom krvi.
DVA BRUHELOVA MAJMUNA
Ovako izgleda moj maturski san:

na prozoru sede dva majmuna privezana lancem,
napolju se plavi nebo
i kupa se more.
Polaem iz istorije oveanstva.
Mucam i nastavljam dalje.
Majmun zagledan u mene ironino slua,
drugi tobo drema
a kada posle pitanja nastaje utanje,
apue mi
tihim zveckanjem lanca.
Izabrane pesme / 27
JO
U plombiranim vagonima
zemljom putuju imena,
dokle e tako putovati.
hoe li ikada izai,
ne pitajte, neu rei, ne znam.
Ime Natan pesnicom o zid udara,
ime Isak siavi s uma peva,
ime Sara trai vodu za ime
Aron, koje od ei umire.
Ne skai u pokretu, ime Davidovo.
Ime si koje osuuje na propast,
nedavano nikome, beskuniku,
u ovoj zemlji teko nosivo.
Sin neka slovensko ime nosi,
jer ovde vlasi na glavi broje,
jer ovde dobro od zla odvajaju
prema imenima i obliku onih kapaka.
Ne skai u pokretu. Sin e biti Leh.1
Ne skai u pokretu. Jo vreme nije.
Ne skai. No odjekuje kao smeh
i oponaa kloparanje tokova po inama.
Prema legendi rodonaelnik Lehita, ili Poljaka, brat eha i Rusa.
Prim. prev.
1
Oblak ljudi iznad zemlje prolazio,

iz velikog oblaka kia mala, jedna suza,
kia mala, jedna suza, suvo vreme.
Kolosek u crnu umu vodi.
Tako je to, tako, toak klopara. uma bez poljana.
Tako je to, tako. umom prolazi transport vapaja.
Tako je to, tako. Probuena u noi ujem
tako je to, tako, kloparanje tiine u tiini.
Izabrane pesme / 29
SAN LETNJE NOI
Ardenska uma ve svetli.

Ne pribliavaj mi se.
Glupaa, glupaa,
sa svetom sam optila:
Hleb sam jela, vodu pila,
vetar me milovao, kia kvasila.
Zbog toga uvaj me se, odlazi.
Zbog toga zatvori oi.
Odlazi, odlazi, ali ne kopnom.
Otplovi, otplovi, ali ne morem.
Odleti, odleti, dobri moj,
ali vazduh ne dodiruj.
Zatvorenih oiju u sebe gledamo.
Zatvorenih usta sebi govorimo.
Kroz debeli zid volimo se.
Malo smean smo par:
umesto meseca uma sija
a lahor dami tvojoj
radioaktivni ogrta Pirame skida.
ATLANTIDA
Postojali su ili nisu postojali.

Na ostrvu ili ne na ostrvu.
Okean ili ne okean
progutao ih je ili nije.
Da li je neko imao koga da voli?
Da li je neko imao s kim da se bori?
Deavalo se sve ili nita
tamo ili ne tamo.
Stajalo je sedam gradova.
Da li zaista?
Htelo je veno da stoji.
Gde su dokazi?
Nisu izmislili barut, ne.
Izmislili su barut, da.
Petpostavljivi. Sumnjiavi.
Neovekoveeni.
Neizvaeni iz vazduha,
iz vatre, iz vode, iz zemlje.
Nesadrani u kamenu
ni u kaplji kie.
Izabrane pesme / 31
Nisu mogli ozbiljno

pozirati za upozorenja.
Pao je meteor.
To nije meteor.
Izbio je vulkan.
To nije vulkan.
Neko je neto vikao.
Niko nita.
Na toj plus-minus Atlantidi.
SA NEOSTVARENOG POHODA
NA HIMALAJE
Aha, znai to su Himalaji

Planine u trku na Mesec.
Trenutak starta ovekoveen
na iznenada rasparanom nebu.
Probijena pustinja oblaka.
Udar u nita.
Eho beli nemak.
Tiina.
Jeti, dole je sreda,
bukvar i hleb
i dva i dva su etiri,
i topi se sneg.
I crvena jabuka
preseena unakrst.
Jeti, kod nas nije mogu
samo zloin.
Jeti, sve rei ne osuuju
na smrt.
Nasleujemo nadu
dar zaborava.
Videe kako raamo
decu na ruevinama.
Izabrane pesme / 33
Jeti, ekspira imamo.

Jeti, na violini sviramo.
Jeti, u sumrak
palimo svetlo.
Ovde ni mesec ni zemlja,
a suze se lede.
O, Jeti Polutvardovski2,
razmisli, vrati se!
Tako sam izmeu etiri zida lavina
dozivala Jetija
cupkajui da bih se zagrejala
na snegu,
na veitom.
Polutvardovski Jan Tvardovski, Gospodin Tvardovski legendarna

linost vezana za Krakov XVI veka, odnosno za poljskog plemia koji
je za znanje i magiju prodao duu avolu, zahvaljujui emu je stekao
bogatstvo i slavu. Posle brojnih avantura naselio se na mesecu, na kome
je do danas. Prim. prev.
2
NITA DVAPUT
Dvaput se nita ne dogaa

niti e se dogoditi. Zbog toga
neuvebani smo se rodili
i nerutinski pomreemo.
Makar uenici
najgluplji u koli sveta bili,
nijednu zimu ni leto
neemo ponavljati.
Nijedan dan se nee ponoviti,
dve sline noi ne postoje,
ni dva ista poljupca,
ni dva jednaka pogleda u oi.
Jue, kada ime tvoje
neko kraj mene glasno izgovori,
bi mi kao da rua
kroz otvoren prozor pade.
Danas, kada smo zajedno,
okrenula sam lice ka zidu.
Rua? Kako izgleda rua?
Da li je to cvet? A moda je kamen?
Zbog ega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mea?
Izabrane pesme / 35
Postoji prema tome mora proi.

Proi prema tome to je lepo.
Nasmejani, zagrljeni,
pokuavamo sklad da naemo,
iako se kao dve kapi iste vode
razlikujemo.
KOMINO
Najpre e naa ljubav proi,

posle sto i dvesta godina,
posle emo opet zajedno biti:
komedijantkinja i komedijant,
miljenici publike,
odigrae nas u teatru.
Farsica s kupletima,
malo plesa, mnogo smeha,
obiaji tano pogoeni
i aplauzi.
Bie uverljivo smean
na onoj sceni, s onom ljubomorom,
u onoj kravati.
Moja izgubljena glava,
moje srce i kruna,
glupo pucajue srce
i spadajua kruna.
Sretaemo se,
rastajaemo, smeh u sali,
sedam reka, sedam gora
izmeu sebe izmiljasmo.
Izabrane pesme / 37
I kao da nam je malo

stvarnih poraza i patnji
te emo se reima dotui.
Posle emo se pokloniti
i to e kraj farse biti.
Gledaoci e na spavanje poi
do suza se zabavivi.
Lepo e iveti,
ljubav e pripitomiti,
da e im tigar iz ruke jesti.
A mi, veno ovakvi onakvi,
u kapicama sa zvoncima,
u zvonjenje njihovo varvarsko
udubljeni.
OVEKOVEIVANJE
Voleli su se u lugu,
pod suncima rose,
suvog lia i zemlje
prepune im kose.
Srce lastavije,
smiluj im se.
Nad jezerom klekli,
lie ieljali,
a ribe do obale
zvezdasto doplivavale.
Srce lastavije
smiluj im se.
Odrazi drvea pue se
na talasiu sitnom.
Lastavice, uini, da se nikad
ne zaborave.
Lastavice, bodljo oblaka,
kotvo vazduha,
usavreni Ikare,
vaskrsli fraku.
Izabrane pesme / 39
Lastavice, kaligrafijo,
skazaljko bez minuta,
rano-ptiija gotiko,
razrokosti na nebesima.
Lastavice, tiino otra,
tugo vesela,
oreolu ljubavnika,
smiluj im se.
MAJMUN
Ranije od ljudi iz raja isteran

jer je oi imao tako urokljive
da je zverajui po rajskome vrtu
ak i anele uvlaio
u nepredvidljivu tugu. I zato je, eto,
morao, mada bez poniznog pomirenja
na zemlji da zasnuje svoja slavna pokolenja.
Poletan, sposoban za hvatanje i oprezan,
sve od tercijara do danas graciozan.
U Egiptu drevnom tovan, s orionom
buva u grivi srebrnoj od svetlosti,
sluao je arhiutei zabrinuto
ta od njega hoe. Ah, neumiranje.
I odlazio je maui rumenom trticom
na znak da ne preporuuje niti zabranjuje.
U Evropi mu duu oduzee,
al mu iz nepanje ruke ostavie;
i jedan monah slikaju sveticu
dade joj ake uske, ivotinjske.
Svetica moraae
milost da uzima kao oraie.
Toplog ko nevinace, drhtavog kao starca
brodovi ga voahu u kraljevske dvore.
Skiao je uzleui na zlatnome lancu
Izabrane pesme / 41
u svom kneevskom fraku papagajskih boja.

Kasandra. Zaista tu nita nije smeno.
U Kini jestiv, na zdeli udeava
peene ili kuvane grimase.
Ironian kao brilijant u lanom okviru.
Kau da ima prefinjen ukus
iako njegovom mozgu sigurno neto nedostaje
i barut nije izmislio.
U bajkama usamljen i nesiguran,
unutranjost ogledala ispunjava grimasama,
ruga se sebi, dajui dobar primer nama,
o kojima zna sve kao siromana roaka,
iako se u prolazu i ne pozdravljamo.
LEKCIJA
Ko ta kralj Aleksandar kim im maem

preseca koga ta gordijski vor.
To nije palo na pamet kome emu nikome.
Bilo je sto filozofa nijedan ga rasplitao nije.
Nita udno to se sad po uglovima kriju.
Soldateska ih za brade hvata,
rastresene, sede, ko u jarca,
i izbija ko ta glasan smeh.
Dosta, Kralj pogleda ispod elenke,
na konja seda, na put kree.
A za njim uz truba trubljenje, bubnjia bubnjanje
ko ta vojska sastavljena od koga ega od voria
u koga ta u boj kree.
Izabrane pesme / 43
MUZEJ
Postoje tanjiri, ali nema apetita.

Postoje burme, ali nema uzajamnosti
ve najmanje trista godina.
Postoji lepeza gde je rumenilo?
Postoje maevi gde je gnev?
Ni lauta da zabruji u sivom trenu.
Zbog nedostatka venosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuali uvar slatko drema
obesivi brke nad vitrinom.
Metali, glina, ptije pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoe se samo igla smeljivice iz Egipta.
Kruna je isetkala glavu.
Ruka se izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.
to se mene tie, ivim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom jo uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadivi!
TRENUTAK U TROJI
Male devojice
mrave i bez uverenja
da e im pegice s obraza nestati,
koje ne privlae niiju panju,
koje hodaju po kapcima sveta,
lie na tatu ili mamu
iskreno preneraene time,
nad tanjirom,
nad knjigom,
ispred ogledala
otimaju ih za Troju.
U velikim garderobama magnovenja
preobrauju se u lepe Jelene.
Stupaju kraljevskim stepenicama
u agoru divljenja i duge tubalice.
Oseaju se lake. Znaju da je
lepota odmor,
da jezik smisla obmanjuje usta,
a gestovi u nehotinom nadahnuu
da se vajaju sami.
Izabrane pesme / 45
Njihova lica
vredna otpravljanja poslanika
ponosno tre na vratiima
dostojnim opsade.
Crnokosi iz filmova
braa drugarica,
profesor crtanja,
ah, svi e pasti.
Male devojice
s kule osmeha
posmatraju katastrofu.
Male devojice
kre ruke
u opojnom obredu licemerja.
Male devojice
s pustoi u pozadini,
u dijademi grada u plamenu,
s minuicama opteg lamenta u uima.
Blede i bez ijedne suze.
Site prizora. Trijumfalne.
Rastuene samo injenicom
da se treba vratiti.
Male devojice
koje se vraaju.
SENKA
Moja senka kao dvorska luda za kraljicom.

Kad kraljica sa stolice ustane,
luda se na zidu nakostrei
i u plafon glupom glavom udari.
to moe u dvodimenzionalnom svetu
na svoj nain boli.
Moda je ludi na mom dvoru loe
i sebe bi u drugoj ulozi volela.
Kraljica e se kroz prozor nagnuti,
a luda s prozora dole skoiti.
Svaku aktivnost su podelile,
ali ne na pola.
Onaj prostak na sebe uzeo gestove,
patos i svu njegovu bestidnost,
to je sve, za ta snage nemam
za krunu, ezlo, kraljevski plat.
Biu, ah, laka u pokretima ramena,
ah, laka u okretanju glave,
kralju, pri naem oprotaju,
kralju, na eleznikoj stanici.
Kralju, u to vreme luda e,
kralju, lei na eleznike ine.
Izabrane pesme / 47
OSTATAK
Ofelija je otpevala ludake pesme

i istrala sa scene uznemirena
da se haljina nije izguvala, da li je na ramena
kosa kako treba padala.
Radi dopune istine, spira s obrva crno
oajanje i kao roena Polonijeva ki
sigurnosti radi prebrojava lie izvaeno iz kose.
Ofelijo, meni i tebi neka Danska oprosti:
poginuu u krilima, preiveu u praktinim pandama.
Non omnis moriar od ljubavi.
REI
La Pologne? La Pologne? Tamo je strano hladno, zar

ne? upitala me je i odahnula s olakanjem. Jer nakupilo se
tih zemalja toliko da je u razgovoru jo najpouzdanija klima.
O, gospoo hou da joj odgovorim pesnici moje
zemlje piu u rukavicama. Ne tvrdim da ih uopte ne skidaju;
ako mesec pone da greje, skidaju ih. U strofama sloenim
od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure,
pevaju o obinom ivotu pastira foka. Klasici riju ledenom
sveom mastila po ugaenim smetovima. Ostali, dekadenti,
oplakuju sudbinu snenih zvezdica. Ko hoe da se utopi,
mora imati sekiru da bi prosekao prorub u ledu. O, draga
gospoo.
Tako hou da joj odgovorim. Ali sam zaboravila kako
se na francuskom kae foka. Nisam sigurna ni kako se kau
ledena svea i prorub.
La Pologne? La Pologne? Tamo je strano hladno, zar
ne?
Pas du tout? odgovaram ledeno.
Izabrane pesme / 49
BEZ NASLOVA
Ostadoe tako usamljeni,

tako bez ijedne jedine rei,
i u takvoj neljubavi, da je pravo udo bilo
poput groma iz vedra neba, pretvaranja u kamen.
Grka mitologija u tirau od dva miliona,
ali ni za njega ni za nju nema spasa.
Kada bi se makar neko pojavio na vratima,
bilo ta, makar za tren, pojavilo i iezlo,
uteno, tuno, odasvud, niotkud,
koje izaziva smeh ili strah.
Ali nita se nee dogoditi. Nita, samo po sebi
neverovatno. Kao u graanskoj drami
to e do kraja biti korektan rastanak,
ak neproslavljen s rupom u nebu.
Na zidovima nepoljuljanog tla,
jedno zbog drugog tuni,
naspram ogledala stoje, gde
nieg osim odraza zemnog nema.
Nieg osim odraza dvoje ljudi.
Materija je budna.
Koliko je duga i iroka, i visoka,
na zemlji i na nebu, i postrance
o uroenoj sudbini brine
kao da se zbog srnice iznenadne u ovoj sobi

Univerzum mora sruiti.
Izabrane pesme / 51
NENADANI SUSRET
Veoma smo predusretljivi jedno prema drugom,

tvrdimo, da je lepo sresti se posle mnogo godina.
Nai tigrovi mleko piju.
Nai jastrebovi peice idu.
Nae ajkule u vodi tonu.
Nai vuci pred otvorenim kavezom zevaju.
Nae zmije oslobodile se munja,
majmuni nadahnua, paunovi perja.
imii iz nae kose odavno odleteli.
Zastajemo na pola reenice
bespomono nasmejani.
Nai ljudi
ne umeju da razgovaraju.
ZLATNA SVADBA
Morali su nekad biti drugaiji,

vatra i voda, silovito se razlikovati,
meusobno potkradati i darivati
u poudi, u napadu na neslinost.
Zagrljeni, prisvajali se i razbatinjavali
tako dugo,
dok u zagrljaju nije ostao vazduh
prozraan posle odletanja munja.
Jednoga dana odgovor pao pre pitanja.
Jedne noi odgonetnuli su izraz svojih oiju
prema nainu utanja u pomrini.
Pol bledi, tajne nestaju,
u slinosti sreu se razlike,
kao sve boje u beloj.
Ko je od njih udvojen, a ko nedostaje?
Ko se osmehuje s dva osmeha?
iji glas odjekuje u dva glasa?
U ijem odobravanju klimaju glavama?
ijim gestom prinose kaiicu ustima?
Ko je sa koga ovde odrao kou?
Ko ovde ivi, a ko je umro
upleten u linije ijeg dlana?
Izabrane pesme / 53
Iz zagledanosti polako raaju se blizanci.

Intimnost je najsavrenija majka
ne izdvaja nijedno od svoje dvoje deice,
koju ima i jedva pamti.
Na dan zlatne svadbe, na svean dan
isto vien golub stao je na prozor.
LOGOR GLADI U JASLU3
Napii to. Napii. Obinim mastilom

na obinoj hartiji: nisu im dali da jedu,
svi pomrli od gladi. Svi. Koliko?
To bee velika livada. Koliko trave
pripalo na jednog? Napii: ne znam.
Istorija zaokrugljuje skelete na nulu.
Hiljadu i jedan jo uvek je hiljadu.
Onaj jedan, kao da ga uopte nije ni bilo:
izmiljen plod, prazna kolevka,
ni za koga otvoren bukvar,
vazduh koji se smeje, vie i raste,
stepenice praznine, koje vode u vrt,
niije mesto u redu.
Na livadi smo na kojoj se postajalo telo.
Ona uti kao najmljeni svedok.
Na suncu. Zelena. Tamo dalje je uma
za vakanje drveta, za pijenje ispod kore
svakodnevna porcija gledanja,
dok se ne oslepi. Gore ptica,
ija hranljiva krila poput senke
etaju. Otvarale su se eljusti,
udarao zub o zub.
Nou na nebu sijao srp
i za sanjane hlebove njeo.
Grad u junoj Poljskoj, u kome se nalazio koncentracioni logor.
Prim. prev.
3
Izabrane pesme / 55
Preletale su ruke s pocrnelih ikona,

s praznim aama u rukama.
Na ranju bodljikave ice
njihao se ovek.
Pevalo se sa zemljom u ustima. Lepa pesma
o tome da rat pogaa direktno u srce.
Napii, kakva je ovde tiina.
Da.
PARABOLA
Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papiri, a na

njemu sledee rei: Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me
izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, oekujui pomo.
Pourite. Ovde sam!
Nedostaje datum. Sigurno je ve kasno. Boca je mogla
dugo plutati morem ree prvi ribar.
Nije oznaeno ni mesto. ak se ne zna ni koji je okean
ree drugi ribar.
Nije ni previe kasno, ni previe daleko. Ovde su svuda
ostrva ree trei ribar.
Postade neprijatno. Zavlada utnja. To je odlika optih
istina.
Izabrane pesme / 57
BALADA
Ovo je balada o ubijenoj,

koja je iznenada sa stolice ustala.
Sastavljena sa solidnim uverenjem,
na hartiji napisana.
Stvar se dogaala pri svetlosti lampe,
kraj nezaslonjenog prozora.
Svako ko je hteo, mogao je da vidi.
Kada su se vrata zatvorila
i ubica strao niz stepenice,
ona je ustala kao ivi
iznenadnom tiinom probueni.
Ustala je, mrda glavom
i oima tvrdim poput prstena
gleda po okovima.
Ne lebdi u vazduhu,
ve po obinom patosu,
po kripavim daskama koraa.
Sve ubiine tragove
u pei spaljuje. Do delia
fotografije, do parenceta
pertle sa dna fioke.
Ona nije zadavljena.
Ona nije ubijena.
Ve je nevidljivom smru pokoena.
Moe davati znake ivota,
iz najrazliitijih sitnih razloga plakati,
ak uasnuta vikati
videi mieve.

Toliko je mnogo
slabosti i smenosti
lakih za falsifikovanje.
Ustala je, kao to se ustaje.
Hodala je, kao to se hoda.
ak je pevala eljajui kosu,
koja raste.
Izabrane pesme / 59
UZ VINO
Pogledao me je, dodao mi lepotu,

a ja sam je primila kao svoju.
Srena, progutah zvezdu.
Dopustih da budem izmiljena
po slici i prilici odraza
u njegovim oima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.
Sto je sto, vino je vino
u ai koja je aa
i stoji stojei na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.
Priam mu ta hoe: o mravima
to umiru od ljubavi
pod sazveem maslaka.
Kunem se da bela rua
polivena vinom peva.
Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u zauenoj koi, u zagrljaju
koji me stvara.
Eva od rebra, Venera iz pene,

Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.
Kad me on ne gleda,
traim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s koga je skinuta slika.
Izabrane pesme / 61
RUBENSOVE ENE
Dive, enska fauna,

nage kao lupa buradi.
Gnezde se u izguvanim lonicama,
spavaju ustiju otvorenih za pevanje.
Zenice im u dubinu utekle
i u lezde prodiru,
iz kojih se kvasac u krv cedi.
Keri baroka. Testo u navama raste,
isparavaju se kupatila, rumene se vina,
nebom galopiraju prasad oblaka,
na fiziki alarm trube njite.
O razjedinjene, o prekomerne,
udvostruene odbacivanjem odee,
utrostruene iznenadnou poze
masna jela ljubavi!
Njihove mrave sestre ranije ustale,
pre nego to je na slici svanulo.
Niko nije video, kako su kao guske
nenaslikanom stranom platna ile.
Izgnanice stila. Prebrojena rebra,
ptiija stopala i ake.
Isturenim lopaticama pokuavale da polete.
Trinaesti vek dao bi im zlatnu pozadinu.

Dvadeseti srebrni ekran.
Ovaj sedamnaesti za ravne nema nita.
Jer, ak je i nebo ispupeno,
aneli ispupeni i bog ispupen
i brkati feb, koji na oznojenom
paripu u kiptavu lonicu ulazi.
Izabrane pesme / 63
KOLORATURA
Stoji ispod perikice drveta,

za veni rastur peva
suglasnike na talijanskom, poput pauine
srebrnom i tankom.
oveka zbog visokog C
voli i uvek e voleti,
za njega u grlu ogledalca ima,
etvrtinske rei triput procvrkuta
i drobei dvopek u pavlaku
ovnie iz oljice
lakrdija od filigrana hrani.
Al ujem li dobro? Jad i beda!
Crni joj se fagot prikrada.
Teka muzika na obrvama vranim
otima je, lomi na pola, ah
Basso Profondo, smiluj se,
doremi mane tekel fares!
Hoe li da uuti? Zavesti je,
iza hladnih kulisa sveta? U zemlji
hronine promuklosti?
U Tartaru kijavice?
Tamo gde se veno kaljuca?
Gde se riblja ustaca
nesrenih dua otvaraju? Tamo?
O ne! O ne! U asu crnom

ne treba naputati izraz svoj!
Na vlasi presluanoj naglas
sudbina se na asak koleba,
da bi udahnuti samo mogla,
i u vidu odjeka do plafona vinula,
gde se vox humana u kristal vraa
i kao svetlou posejana odzvanja.
Izabrane pesme / 65
KONKURS MUKE LEPOTE
Izaao napet od eljusti do peta.

Na njemu maslinasti nebeski svodovi.
Izabran moe biti samo onaj,
koji se kao trudla uvija.
Hvata se u kotac s medvedom
stranim (iako ga uopte nema).
Tri nevidljiva jaguara
padaju od tri udarca.
Majstor raskoraka i unjeva.
Trbuh mu dvadeset pet izraza ima.
Aplaudiraju mu bravo, on se klanja
na odgovarajuim vitaminima.
KNJIEVNO VEE
Muzo, ne biti bokser, znai ne postojati.

Liila si nas urlajue publike.
U sali dvanaest osoba,
vreme da ponemo.
Dola polovina, jer pada kia,
ostalo su roaci. Muzo.
ene spremne za onesveivanje te jesenje veeri,
uinie to, ali samo na boks-meu.
Danteovske scene samo tamo postoje.
I blaenstvo. Muzo.
Ne biti bokser ve pesnik,
znai biti osuen na teke norvide,4
u nedostatku muskulature svetu pokazivati
buduu kolsku lektiru u najboljem sluaju
o Muzo. O Pegaze,
anele konjski.
U prvom rediu stari slatko sanja,
da mu pokojna ena iz groba ustala
i stariu kola od ljiva ispekla.
Na tihoj vatri, da kola ne pregori,
poinjemo itanje. Muzo.
Ciprijan Kamil Norvid (18211883), poljski pesnik romantiar,
dramski pisac i slikar. iveo u emigraciji. Celog ivota neshvaen, iako
veliki novator. Prim. prev.
4
Izabrane pesme / 67
EPITAF
Tu lei starovremska, kao zapeta,

autorka nekoliko pesama. Veni pokoj
milostivo dala joj zemlja, mada truplo
ni u jednu knjievnu grupu nije spadalo.
Ali na grobu i nema nieg boljeg
sem ovih rima, repuha i sove.
Prolaznie, izvadi iz tane mozak elektrini
i nad sudbinom imborske za asak se zamisli.
SLIKA
Ako izabranici bogova umiru mladi,

ta zapoeti sa ostatkom ivota?
Starost je kao propast,
im je mladost vrhunac.
Ne miem se odavde.
Makar na jednoj nozi, ostau mlad.
Briima tankim poput mije njuke
hvatam se za vazduh.
U toj pozi stalno se ponovo raam.
Ne znam za drugu umetnost.
Ali to u uvek biti ja:
magine rukavice,
u reveru kotiljon s prve maskarade,
falset mladalakih manifesta,
lice iz valjinog sna o krupijeu,
oi koje sam voleo da slikam izvaene
i da ih prosipam kao grah iz mahune,
jer su od tog prizora drhtali udovi
pokusne abe.
Zaudite se i vi.
Zaudite se, do sto Diogenovih buradi,
to ga tuem u idejama.
Izabrane pesme / 69
Izgovorite
veni poinak.
Ovo to drim u prstima
pauci su koje umaem u tu
i bacam na platno.
Opet sam na svetu.
Cveta novi pupak
na stomaku umetnika.
PROLOG KOMEDIJE
Napravio sebi staklenu violinu, jer je hteo da vidi muziku.

Izvukao amac na sam vrh planine i ekao, kada e se more
popeti do njega. Nou itao Red vonje; krajnje stanice
razneivale ga do suza. Gajio rue s obinim u5. Napisao stih
o rastu kose, a i drugi na istu temu. Pokvario sat na venici,
da bi jednom zauvek zaustavio opadanje lia s drvea. Kroz
saksiju s perunom hteo da iskopa grad. Hoda sa Zemljom
kraj noge, nasmejan, lagano, kao dva i dva su etiri srean.
Kada mu je reeno da ga uopte nema, ne mogavi da umre
od tuge morao je da se rodi. ivi negde, mirka oicama
i raste. Ba na vreme! U pravi as! Milostivoj Gospi Naoj,
Maini Slatkoj Razboritoj za zabavu odgovarajuu i utehu
nevinu luda e dobro doi.
Igra rei, rua na poljskom se pie ra, odnosno pored u postoji i .

Prim. prev.
5
Izabrane pesme / 71
***
Previe sam blizu da bi me sanjao.

Ne letim nad njim, ne beim mu
ispod korenja drvea. Previe sam blizu.
Ne peva mojim glasom riba u mrei.
S moga prsta nije se skotrljao prsten.
Previe sam blizu. Velika kua gori
bez moga vikanja u pomo. Preblizu
da bi na mojoj vlasi zvonilo zvono.
Previe blizu da bih mogla ui kao gost
pred kojim se razmiu zidovi.
Vie nikada drugi put neu umreti tako,
tako mnogo van tela, tako nesvesno
kao nekad u njegovom snu. Previe sam blizu,
preblizu. ujem itanje
i vidim presijavajuu krljut te rei,
obamrla u zagrljaju. On spava,
u ovom trenu dostupniji vienoj jednom u ivotu
kasirki putujueg cirkusa s jednim lavom,
nego meni to leim kraj njega.
Sada za nju u njemu raste dolina
crvenolista, zatvorena zasneenom planinom
u azurnom vazduhu. Ja sam previe blizu
da bi mu pala s neba. Moj krik
mogao bi ga samo probuditi. Jedna ja,
ograniena na sopstvenu pojavu,
a bila sam breza i guterica,
i izlazila iz vremena i atlasa
menjajui boje koe. I bilo mi je omogueno

nestajanje ispred zauenih oiju,
to je bogatstvo nad bogatstvima. Previe sam blizu,
preblizu da bi me sanjao.
Izvlaim ruku ispod glave usnuloga,
ukoenu, punu izmiljenih ioda.
Na vrku svake od njih, da se moe zbuniti u raunu
posedali su pali aneli.
Izabrane pesme / 73
NA VAVILONSKOJ KULI
Koliko je sati? Da, srena sam

i nedostaje mi samo zvonce oko vrata
da zvoni nad tobom kada spava.
Znai nisi ula buru? Vetar je tresao zid,
kula je zevnula kao lav velikom kapijom
na kripavim arkama. ta, zaboravio si?
Imala sam na sebi obinu sivu haljinu
zakopanu na ramenu. I odmah zatim
nebo se zapalilo. Kako sam mogla ui
kad nisi bio sam? Ugledao sam naglo
boje pre nego to je postojao vid. teta
to ne moe da mi obea. Ima pravo,
sigurno je to bio san. Zato lae,
zato me oslovljava njenim imenom,
voli je jo? O, da, hteo bih
da ostane sa mnom. Nije mi ao,
trebalo je ranije da se setim.
Stalno misli na njega? Ali ja ne plaem.
I to je sve? Nikoga kao tebe.
Bar si iskrena. Ne boj se,
otputovau iz ovog grada. Budi mirna,
otii u odavde. Ima tako lepe ruke.
To su stare prie, bode je proao
ne dodirnuvi kost. Nema na emu,
dragi moj, nema na emu. Ne znam
i neu da znam koliko je sati.
SAN
Moj pali, moj u prah pretvoreni, moj zemlja,

uzevi izgled kakav ima na fotografiji:
sa senkom lia na licu, s morskom koljkom u ruci
dolazi u moj san.
Putuje kroz niotkud ugaslu tamu,
kroz pustinje zauvek prema sebi otvorene,
kroz sedam puta sedam puta sedam tiina.
Javlja se na unutranjoj strani mojih kapaka,
u tom jednom jedinom dostupnom mu svetu.
Kuca mu prostreljeno srce.
Iz kose ipa prvi vetar.
Poinje da postoji livada meu nama.
Nadlee nebo s oblacima i pticama,
na horizontu tiho eksplodiraju planine
i reka plovi nanie u traenju mora.
Ve se vidi tako daleko, tako daleko
da dan i no postaju istovremeni,
a sva godinja doba doivljena odjednom.
Mesec iri etvorougaonu lepezu,
pahulje snega kovitlaju se zajedno s leptirima
i sa cvatueg drvea opadaju plodovi.
Izabrane pesme / 75
Pribliavamo se jedno drugom. Ne znam da li u suzama

ili nasmeeni. Jo jedan korak
i zajedno emo poeti da oslukujemo u tvojoj morskoj

koljci
brujanje hiljada orkestara,
na svadbeni mar.
VODA
Kap kie na ruku mi pala,

natoena iz Ganga i Nila.
Sa blaenog inja na brcima foke,
vode iz razbijenih bokala u gradovima Is i Tir.
Na mom kaiprstu
Kaspijsko more je otvoreno more
a Pacifik se krotko uliva u Rudavu,
u onu istu koja je poput oblaia nad Parizom letela
godine sedamsto sedamdeset etvrte
sedmoga maja u tri ujutru.
Nisu dovoljna usta za izgovaranje
imena tvojih prolaznih, vodo.
Morao bih te imenovati na svim jezicima
izgovarajui odjednom sve samoglasnike
a istovremeno zbog jezera,
koje nijedan naziv nije doekalo, utati
i nema na zemlji kao ni na nebu
zvezde odraene u njemu.
Izabrane pesme / 77
Neko se davio, neko te dozivao umirui.

Bee to davno i bee jue.
Kue si gasila, kue si upala
kao drvee, a ume kao gradove.
Nalazila si se u krstionicama i kupatilima kurtizana.
U poljupcima i mrtvakim pokrovima.
Nagrizajui kamenje, pojei dugu.
U znoju i rosi piramida, jorgovana.
Kako je lako u kapi kie.
Kako me neno dodiruje svet.
Bilo ta bilo kada bilo gde se to dogaalo,
zapisano je na vodama vavilonskim.
REZIME
Jov, izloen kunji telom i imovinom, proklinje ljudsku

sudbinu. To je velika poezija. Dolaze prijatelji i cepajui
svoju odeu ispituju Jovovu krivicu pred licem Gospodnjim.
Jov vie da je bio pravedan. Jov ne zna zato ga je Gospod
kaznio. Jov nee da govori s njima. Jov hoe da govori sa
Gospodom. Javlja se Gospod na kolima vihorovim. Krajnje
otvoreno hvali delo svoje: nebesa, mora, zemlju i ivotinje.
A naroito Behemota, a osobito Levijatana, to oholo
napadaju betije. To je velika poezija. Jov slua Gospod
ne govori o temi, jer ne eli da govori o temi. Zato se urno
Gospodu pokorava. Sad se dogaaji brzo reaju. Jov dobija
natrag magarce i kamile, volove i ovce dvaput dostavljene.
Koa ponovo zarasta na iscerenoj lobanji. Jov i to doputa.
Jov se miri. Jov nee da kvari remek-delo.
Izabrane pesme / 79
U HERAKLITOVOJ RECI
U Heraklitovoj reci
riba lovi ribe,
riba erei ribu otrom ribom,
riba gradi ribu, riba stanuje u ribi,
riba bei iz opkoljene ribe.
U Heraklitovoj reci
riba voli ribu,
tvoje oi kae sjaje kao ribe na nebu,
hou da plovim s tobom do zajednikog mora,
o, najlepa iz pliaka.
U Heraklitovoj reci
riba izmilja ribu nad ribama,
riba klei pred ribom, riba peva ribi,
moli ribu da sporije pliva.
U Heraklitovoj reci
ja pojedinana riba, ja drugaija riba
(makar od ribe drveta ili ribe kamena)
piem u pojedinim trenucima male ribe
u srebrnoj krljuti tako kratko
da moda mrak zabrinuto trepe?
PESMA U AST
Bio jednom jedan. Izmislio nulu.

U zemlji nesigurnoj. Pod zvezdom
danas moda tamnom. Meu datumima
na koje bi se danas zakleo. Bez imena
ak i spornoga. Ne ostavljajui
ispod svoje nule nikakvu zlatnu misao
o ivotu, koji je kakav jeste. Ni legendu
da je jednoga dana pored ubrane rue
dopisao nulu i vezao je u buket.
Da je, kad je trebalo da umre, odjahao u pustinju
na stogrboj kamili. Da je zaspao
u hladu palme imajui prvenstvo. Da e se probuditi
kada sve ve bude prebrojano,
do poslednjeg zrnca peska. Ko je taj ovek?
Pukotinom izmeu injenice i izmiljotine
izmakao je naoj panji. Otporan
na svaku sudbinu. Zbacuje sa sebe
svaki izgled koji mu dajem.
Tiina nad njim srasla, bez oiljka od glasa.
Odsustvo uzelo izgled horizonta.
Nula se sama pie.
Izabrane pesme / 81
BELEKA
U prvoj vitrini
lei kamen.
Vidimo na njemu
neizrazitu crtu.
Delo sluaja,
kako vele neki.
U drugoj vitrini
deo eone kosti.
Teko je utvrditi
ivotinjska ili ljudska.
Kost kao kost.
Idemo dalje.
Tu nema nieg.
Ostala je samo
stara slinost
iskre iskresane kamenom
sa zvezdom.
Razmaknut vekovima
prostor poreenja
dobro ouvan.
To nas je on
izmamio iz unutranjosti vrste,
izveo iz kruga sna
ispred rei san,
u kome to je ivo
raa se zanavek
i umire bez smrti.
To je on
pretvorio nau glavu u ljudsku
od iskre do zvezde,
od jedne do mnogih,
od svake do svih,
od slepoonice do slepoonice
i ono to nema one kapke
otvorio u nama.
Iz kamena
odletelo je nebo.
tap se razgranao
u estar zavretaka.
Zmija odnela alac
iz klupka svojih uzoraka.
Vreme se zaokruilo
u godovima drvea.
U odjeku se umnoilo
zavijanje probuenog.
U prvoj vitrini
lei kamen.
U drugoj vitrini
deo eone kosti.
Umakli smo ivotinjama.
Ko e od nas umai.
Kroz kakvu slinost.
Kroz poreenje ega s im.
Izabrane pesme / 83
RAZGOVOR S KAMENOM
Kucam na vrata kamena.

To sam ja, pusti me.
Hou da stupim u tvoju unutranjost,
da se osvrnem oko sebe,
da te upijem kao dah.
Odlazi veli kamen.
Ja sam vrsto zatvoren.
ak i razbijeni u delove
biemo vrsto zatvoreni.
ak i izdrobljeni u pesak
neemo pustiti nikog.
Dolazim iz iste radoznalosti.
ivot je za nju jedina prilika.
elim da proetam po tvojoj palati,
a potom jo da posetim list, i kaplju vode.
Prilino malo vremena imamo za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.
Ja sam od kamena veli kamen
i nuno moram da sauvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam miie smeha.
Kucam u vrata kamena.

ula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka iijih koraka.
Priznaj da sam ne zna mnogo o tome.
Velike i prazne dvorane veli kamen
ali u njima nema mesta.
Lepe, moda, ali van ukusa
tvojih ubogih ula.
Moe me spoznati, ali iskusiti me ne moe nikad.
itavom povrinom obraam se tebi,
a itavom nutrinom leim izokrenut.
Ne traim u tebi sklonite za venost.
Nisam nesrena.
Nisam beskuna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neu predstaviti nita drugo sem rei,
kojima niko nee poverovati.
Nee ui veli kamen.
Nedostaje ti ulo uea.
Nijedno ulo nee ti zameniti ulo uea.
ak i vid izotren do svevienja
nee ti vredeti bez ula uea.
Nee ui, ima jedva zamisao toga ula,
jedva njegovu klicu, predstavu.
Izabrane pesme / 85

Ne mogu da ekam dve hiljade vekova
da bih ula pod tvoj krov.
Ako mi ne veruje veli kamen
obrati se listu, rei e ti to i ja.
Kaplji vode, rei e ti to i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim ne umem da se smejem.
Nemam vrata veli kamen.
RADOST PISANJA
Kuda tri ta napisana srna kroz napisanu umu?

Da li iz napisane vode da pije
koja e, poput indiga, odslikati njenu njuicu?
Zato die elo, da li neto uje?
Oslonjena na etiri noice, pozajmljene od istine,
ispod mojih prstiju strie uima.
Tiina. Taj izraz tako uti na papiru
i razmie
granje izazvano reju uma.
Nad belim listom papira vrebaju spremno da skoe
slova koja mogu loe da se rasporede,
reenice koje opkoljavaju,
od kojih nee biti spasa.
U kaplji mastila postoji velika zaliha
lovaca s jednim pritvorenim okom,
spremnih da potre niz strmo pero u dolinu,
da opkole srnu, da opale iz puke.
Zaboravljaju da ovo nije ivot.
Ovde vladaju drugi zakoni, crno na belom.
Magnovenje trajae dokle god bude htelo,
dozvolie da bude podeljeno na male venosti
pune puanih zrna zaustavljenih u letu.
Zanavek, ako naredim, tu se nee nita desiti.
Izabrane pesme / 87
Bez moje volje ak ni list nee pasti,

niti e se travka ugnuti pod takom malog papka.
Znai, postoji takav svet
nad kojim vlada nezavisna sudbina?
Vreme koje vezujem lancima znakova?
Veno postojanje po mom nareenju?
Radost pisanja.
Mogunost ovekoveivanja.
Osveta smrtne ruke.
KONANO, SEANJE
Konano, seanje ima to je trailo.

Pronala sam majku i ugledala oca.
Sanjala sam za njih sto, stolice. Posedali.
Opet mi behu svoji, opet ivi.
S dvema lampama lica u veernjem asu
bejahu obasjana kao na Rembrantovom platnu.
Tek sad mogu da ispriam
u koliko snova su lutali, u koliko zbegova
izvlaila sam ih ispod tokova,
u koliko su mi agonija kroz koliko ruku beali.
Odseeni opet su rasli nakrivo.
Glupost ih je silila na maskaradu.
ta s tim to ih nije moglo boleti izvan mene,
ako ih je bolelo u meni.
Sanjana svetina ula je kako viem mama
neem to je skakalo pitei na grani.
I smeno bee to imam oca s manicom na glavi.
Budila sam se sva postiena.
I evo najzad.
Jedne obine noi,
izmeu obinog petka i subote,
dooe mi onakvi kakve sam ih htela.
Snili su mi se, no kao osloboeni snova,
posluni samo sebi i niem vie.
Izabrane pesme / 89
U dubini slike ugasle su sve druge mogunosti,

sluajnostima nedostajae konaan oblik.
Samo su oni svetleli lepi, na sebe nalik.
I priviae mi se dugo, dugo, i sreno.
Probudih se. Otvorih oi. I svet
dotakoh kao izvajani okvir.
PEJZA
Na pejzau starog majstora

drveta pod uljanom bojom imaju korenje,
staza sigurno vodi do cilja,
potpis ozbiljno zamenjuje stabljika,
verovatno je pet popodne,
maj delikatno ali odluno zaustavljen,
te sam i ja zastala da, dragi moj,
to sam ja, ona ena pod jasenom.
Pogledaj kako sam daleko otila od tebe,
kakav imam beli epac i utu suknjicu,
kako vrsto drim kotaricu da ne ispadne iz slike,
kako paradiram u tuoj sudbini
i odmaram se od ivih tajni.
Makar viknuo, neu uti,
makar ula, neu se okrenuti,
makar uinila taj nemogui pokret,
tvoje lice uinie mi se tuim.
Znam svet u polupreniku est milja.
Znam trave i basme od svih bolesti.
Bog jo gleda u uperak na mojoj glavi.
Jo se molim za neiznenadnu smrt.
Rat je kazna a mir nagrada.
Sramni snovi dolaze od sotone.
Imam oevidnu duu, kao to ljiva ima koticu.
Izabrane pesme / 91
Ne znam igre srca.

Ne znam golotinju oca svoje dece.
Ne sumnjiim Pesmu nad pesmama
zbog isprecrtanog, sloenog koncepta.
Ono to elim da kaem sadrano je u gotovim reenicama.
Ne koristim oajanje, jer ono nije moja stvar,
nego neto to mi je dato na uvanje.
Makar mi prepreio put,
makar mi zagledao u oi,
zaobii u te samim rubom ponora, tanjim nego vlas.
Desno je moja kua, koju znam unaokolo,
zajedno s njenim stepenicama i ulazom unutra,
gde se deavaju nenaslikani dogaaji:
maka skae na klupu,
sunce pada na kalajisani vr,
za stolom sedi kotunjav ovek
i popravlja asovnik.
ALBUM
Niko u porodici nije umro od ljubavi.

to je tamo bilo, bilo je, ali nita za mit.
Romei suice? Julije difterije?
Neki su ak doiveli duboku starost.
Nikakve rtve neodgovaranja
na pismo oroeno suzama!
Uvek su se na kraju pojavljivali susedi
s ruama i binoklima.
Nikakvog guenja u stilskom ormaru
kad bi se naglo vratio ljubavniin mu!
Nikome ti steznici, mantilii, volani
nisu smetali da ue na fotografiju.
I nikad u dui paklenoga Boa!
I nikad s pitoljem u vrt!
(Umirali su s metkom u lobanji, ali iz drugog razloga,
i na poljskim nosilima).
ak i ona, sa ekstatinom punom
i oima podbulim kao posle bala,
otplovila je velikim krvotokom,
ali ne k tebi, partneru, i ne od alosti.
Moda je neko ranije, pre dagerotipa
ali od ovih to su u albumu, koliko znam, niko.
Izrugivale su se tuge, leteo dan za danom,
a oni su, uteeni, umirali od gripa.
Izabrane pesme / 93
SMEH
Devojica koja sam bila

znam je, naravno.
Imam nekoliko fotografija
iz njenog kratkog ivota.
Oseam veliko aljenje
prema nekoliko pesmica.
Seam se nekih zgoda.
Ali,
da se ovaj to je tu sa mnom
tako smeje i grli me
seam se samo jedne zgode:
detinje ljubavi
te male gadure.
Priam
kako je bila zaljubljena u studenta
to znai htela je
da je on pogleda.
Priam
kako je istrala pred njega
sa zavojem na zdravoj glavi
da bi on makar, oh, upitao
ta joj se desilo.
Smena mala.
Otkud je mogla znati
da ak i oajanje donosi korist
ako se srenim sticajem okolnosti
poivi due.
Dala bih joj za kolae.
Dala bih joj za bioskop.
Idi, nemam vremena.
Pa vidi valjda
da je svetlost ugaena.
Razume valjda
da su vrata zakljuana.
Ne trzaj bravu
ovaj to se ovde smeje,
ovaj to me grli
nije tvoj student.
Najbolje je da se vrati
otkud si dola.
Nita ti ne dugujem
ja, obina ena,
koja samo zna
kada da oda tuu tajnu.
Ne gledaj me tako
tim svojim oima
previe otvorenim
kao oi umrlih.
Izabrane pesme / 95
ELEZNIKA STANICA
Moj nedolazak u grad N.

dogodio se tano.
Bio si obaveten
neposlatim pismom.
Uspeo si da stigne
u predvieno vreme.
Voz je prispeo na trei peron.
Silo je mnogo ljudi.
U gomili je prema izlazu odlazilo
odsustvo moje linosti.
Nekoliko ena brzo me je
zamenilo
u toj urbi.
Jednoj je pritrao
neko meni nepoznat,
ali ona ga je
odmah prepoznala.
Oboje su izmenjali
ne na poljubac,
za to vreme je nestao
ne moj kofer.
eleznika stanica u gradu N.
dobro je poloila ispit
iz objektivnog postojanja.
Celina je stajala na svome mestu.
Detalji su se kretali
po obeleenim kolosecima.
Dogodio se ak
i dogovoreni susret.
Van dometa
nae prisutnosti.
U izgubljenom raju
verovatnoe.
Negde drugde.
Negde drugde.
Kako te rei odzvanjaju.
Izabrane pesme / 97
IV
Jo samo grlimo.
Grlimo ivog.
Jo samo skokom srca
umemo ga stii.
U inat pauini,
naoj bliskoj roaci,
on nee biti pojeden.
Njegovoj glavi
ve vie vekova pomilovanoj doputamo
odmaranje na naem ramenu.
Iz hiljadu veoma zamrenih razloga
obiavamo
da oslukujemo kako die.
Odbacivanje misterije.
Oslobaanje od zloina.
Liavanje naslea enskog komara.
Ponekad samo nokti
bljesnu, dotaknu, ugasnu.
Znaju li,
ili makar domiljaju li se,
iz kog je blaga poslednje srebro?
On je ve zaboravio
da bei pred nama.
Ne zna ta je krupnooki strah
za vratom.
Izgleda,
kao da je jedva roen.
Sav od nas.
Sav na.
S moleivom senkom trepavice
na obrazu.
Sa setnim mlazom znoja
meu lopaticama.
Takav nam je sada
i takav e usnuti.
Pun nade.
U zagrljaju proputene smrti.
Izabrane pesme / 99
ROEN
Znai ovo je njegova majka.

Ova mala ena.
Sivooka vinovnica.
un u kome je on davno
doplovio do obale.
On je to iz nje iziao
u svet,
u nevenost
Roditeljka mukarca
s kojim skaem kroz vatru.
Znai to je ona, ona jedina
koja ga nije izabrala
gotovog, potpunog.
Sama ga je uhvatila
u poznatu mi kou,
vezala za kosti
skrivene od mene.
Sama mu je pronala
njegove sive oi
kojima me je pogledao.
Znai, to je ona, njegova alfa.
Zato mi ju je pokazao?
Roen.
Znai, ipak je i on roen.
Roen kao svi.
Kao ja koja u umreti.
Sin prave ene.
Doljak iz dubine tela.
Putnik ka omegi.
Osuen
na svu neprisutnost
odasvud,
u svakom trenu.
A njegova glava je
glava u zid
popustljiv prema vremenu.
A njegovi pokreti
su uzmicanja
od sveopte presude.
Shvatila sam
da je preao ve polovinu puta.
Ali mi to nije rekao,
nije.
Rekao mi je samo:
Ovo je moja majka.
Izabrane pesme / 101
POPIS STANOVNITVA
Na bregu gde je stajala Troja

otkopano je sedam gradova.
Sedam gradova. I est je previe
za jednu epopeju.
ta s njima da radimo, ta da radimo?
Pucaju heksametri,
afabularna cigla izviruje iz pukotina,
u tiini nemog filma sruene zidine,
grede ugljenisane, karike pokidane,
krazi do dna ispijeni
hamajlije plodnosti, kotice vrtova
i lobanje opipljive kao sutranji mesec.
Stie nam starina,
postaje u njoj tesno,
po istoriji ire se divlji stanari,
horde mesa za maeve,
pismo glava Hektor, izjednaeni u junatvu,
hiljade i hiljade pojedinanih lica,
svako prvo i poslednje u vremenu
a na svakome po dva jedinstvena oka.
Tako je bilo lako nita o tome ne znati,
tako dirljivo, tako prostrano.
ta s njima da radimo, ta da im damo?
Neki dosad manje naseljen vek?
Malo priznanja za zlatarsku umetnost?
Jer prekasno je za strani sud.

Mi, tri milijarde sudija,
imamo svojih briga,
imamo sopstvena neartikulisana rojita,
stanice, sportske tribine, povorke,
brojna inostranstva ulica, spratova, zidova.
Mimoilazimo se veito u robnim kuama
kupujui novi krag.
Homer radi u statistikom zavodu.
Niko ne zna ime se bavi kod kue.
MONOLOG ZA KASANDRU
To sam ja, Kasandra.

A ovo je moj grad pod pepelom.
A ovo je moj tap i proroke trake.
A ovo je moja glava puna sumnji.
Istina je, trijumfujem.
Moja ispravnost je poarom udarila u nebo.
Samo proroci kojima se ne veruje
imaju takve vizije.
Samo oni to su se loe prihvatili posla,
i sve se moglo ispuniti tako brzo
kao da ih uopte nije bilo.
Sada se jasno seam
kako su, kada me vide, prekidali na pola rei.
Kidao se smeh.
Rasplitale su se ruke.
Deca su trala majkama.
ak nisam znala njihova prolazna imena.
A onu pesmu o zelenom listu
niko preda mnom nije dovravao.
Volela sam ih.
Ali sa visine.
Iznad ivota.
Iz budunosti. Gde je uvek prazno
i odakle nije nita lake no ugledati smrt.
alim to je moj glas bio tvrd.

Pogledajte sebe sa zvezda vikala sam
pogledajte sebe sa zvezda.
uli su i obarali pogled.
iveli su u ivotu.
Krajnje lakomisleno.
Unapred osueni.
Od roenja u prolaznim telima.
No bila je u njima neka vlana nada,
plamiak to se treperavo pojaavao.
Oni su znali ta znai trenutak,
oh, makar jedan, bilo kakav
pre no to
Ispalo je po mome.
Samo to iz toga nita ne proizlazi.
A ovo je moje ruho oprljeno vatrom.
A ovo su moje proroke rite.
A ovo je moje iskrivljeno lice.
Lice to nije znalo da je moglo biti lepo.
VIZANTIJSKI MOZAIK
Suprugo Teotropijo.
Suprue Teodendrone.
O kako si lepa, uskolica moja.
O kako si pristao, plavousti moj.
Zahvalno si sitna
ispod haljine
koju kad skidam ona poput zvona
u celom carstvu buku pravi.
Odricanjem krajnje izmuen,
muu moj i gospodaru,
senko moje senke.
Poistovetih se
s dlanovima gospe moje,
poput suhih ipica
za plat zakaenih.
Do neba uzneti bih se htela
i za sinka naeg milost iskati,
kad kao mi, Teodendrone, nije.
Kakav Duh, Teotropijo,

kakav bi trebalo
da u poniznom
dostojanstvu naem oploen bude?
Ispovedila bih se, a ti me sluaj.
Grenie rodih.
Kao prasence golo golcijato,
i debeljukasto i ustro,
u kobasicama celo
dovaljalo nam se.
Debeljuca li je?
Debeljuca.
deronja li je?
deronja.
Krv li s mlekom?
To ti izusti.
ta arhimandrit na to,
dostojanstvenik pronicljive gnoze?
ta isposnice na to,
skeletice svete?
Kako ono avole
iz svile da razviju?
U moi boijoj je
udo metamorfoze.
Videi, dakle, nakaznost
derita onog,
nee li uskliknuti
i neastivog prerano probuditi?
U tragediji blizanci smo.
Samo nastavi, Teotropijo.
USEKOVANJE
Dekolte potie od decollo,

decollo znai odsecam vrat.
kotska kraljica Marija Stjuart
dola je na gubilite u odgovarajuoj koulji,
koulja je bila dekoltovana
i crvena kao krvotok.
U tom istom asu,
sama u sobi,
Elizabeta Tjudor, engleska kraljica,
stajala je kraj prozora u haljini beloj.
Haljina je bila pobedniki zakopana do grla
i zavravala se utirkanim okovratnikom.
Mislile su u horu:
Boe smiluj mi se
Pravo je na mojoj strani
iveti ili smetati
U izvesnim okolnostima sova je pekareva ki
Ovo se nikad nee zavriti
Ovo se ve zavrilo
ta ja ovde radim, ovde gde nema niega.
Razlika u odei da, u to budimo uvereni.
Detalj je
neumitan.
PIJETA
U gradiu gde se rodio heroj

razgledati spomenik, kazati da je veliki,
uplaiti dve kokoi s praga praznog muzeja,
doznati gde stanuje majka,
pokucati, gurnuti kripava vrata.
Dri se pravo, elja glatko, gleda vedro.
Kazati da se doputovalo iz Poljske.
Pozdraviti. Pitati glasno i razgovetno.
Da, mnogo ga je volela. Da, uvek je bio takav.
Da, stajala je tada kraj zatvorskog zida.
Da, ula je onaj plotun.
aliti to nisu poneti magnetofon
i filmska kamera. Da, zna za te aparate.
Na radiju je itala njegovo poslednje pismo.
Na televiziji je pevala stare uspavanke.
Jednom je ak predstavljala u bioskopu, do suza
zagledana u jupitere. Da, dirljivo je to ga pamte.
Da, malo je umorna. Da, to e proi.
Ustati. Zahvaliti. Oprostiti se. Izii,
mimoilazei u tremu sledee turiste.
NEVINOST
Zaeta na dueku od ljudske kose.

Gerda. Erika. Moda Margareta.
Ne zna, stvarno o tome nita ne zna.
Ta vrsta informacija nije
ni za davanje, ni za primanje.
Grke Jerinije suvie su pravedne.
Danas bi nas nerviralo njihovo ptiije preterivanje.
Irma. Brigida. Moda Friderika.
Ima dvadeset dve godine ili malo vie.
Zna tri strana jezika neophodna na putovanjima.
Firma u kojoj radi preporuuje za izvoz
najbolje dueke, ali od vetakog vlakna.
Izvoz zbliuje narode.
Berta. Ulrika. Moda Hildegarda.
Nije lepa, ali je visoka i vitka.
Obrazi, vrat, grudi, udovi, trbuh
upravo u punom cvatu i sjaju novine.
Radosno bosa na plaama Evrope
rasputa plavu kosu, dugu do kolena.
Ne savetujem skraivanje rekao joj frizer
jednom odseena, tako bujna nikada nee porasti.
Verujte mi.
To je proverena stvar
tausend-und tausendmal.
VIJETNAM
eno, kako se zove? Ne znam.

Kada si roena i odakle si? Ne znam.
Zbog ega si iskopala rupu u zemlji? Ne znam.
Otkad se tu skriva? Ne znam..
Zbog ega si me ujela za domali prst? Ne znam.
Zna li da ti neemo uiniti nita ravo? Ne znam.
Na ijoj si strani? Ne znam.
Sada je rat, mora izabrati. Ne znam.
Postoji li jo tvoje selo? Ne znam.
Da li su ovo tvoja deca? Da.
PISANO U HOTELU
Kioto ima sreu,

sreu i dvorove,
krilate krovove,
stepenice u gamama.
Drevne a koketne,
kamene a ive,
drvene
kao da s neba u zemlju urastaju.
Kioto je prosto do suza
lep grad.
Prvih suza
jednog gospodina,
poznavaoca spomenika kulture, ljubitelja,
koji je u odluujuem trenutku,
za zelenim stolom
povikao
da ima toliko gorih gradova
i naglo se rasplakao
na svojoj stolici.
Tako je spasen Kioto,
od Hiroime apsolutno lepi.
Ali to je stara pria.
Ne mogu veno da mislim samo o tome
niti da neprekidno pitam

ta e biti, ta e biti.
Obinim danom verujem u trajnost,
u perspektivu istorije.
Nisam kadra da grizem jabuke
neprestano strepei.
ujem da ovaj i onaj Prometej
ide s vatrogasnim lemom na glavi
i uiva u unucima.
Piui ove svoje stihove
pitam se
ta ima u njima, za koliko e godina
izgledati smeni.
Samo ponekad
obuzme me strah.
Na putovanju.
U stranom gradu.
Gde je zid, zid od cigle,
stari toranj, jer je star,
pare maltera pod slupanim simsom,
stambenih blokova novih etvrti,
nita,
bespomono drvo.
ta bi tu radio
onaj senzibilni gospodin,
ljubitelj, poznavalac.
Smiluj se, gipsani boe.
Uzdahni klasie
fabrikim poprsjem.
Ve samo ponekad
u gradu, kakvih je mnogo.
U hotelskoj sobi
s pogledom na oluk
i sa detinjim krikom
make pod zvezdama.
U gradu gde ima mnogo ljudi,
vie no na krazima,
na oljama, tacnama, paravanima.
U gradu, o kome znam
jednu stvar,
da nije Kioto,
da sigurno nije Kioto.
FILM EZDESETE GODINE
Ovaj odrasli mukarac. Ovaj ovek na zemlji.

Deset milijardi nervnih elija.
Pet litara krvi na trista grama srca.
Takav predmet nastajao je tri milijarde godina.
U poetku pojavio se u vidu deaia.
Deai stavljao glavicu na tetina kolena.
Gde je taj deai. Gde su ona kolena.
Deai porastao. Ah to nije vie ono.
Ova ogledala su okrutna i glatka kao kolovoz.
Jue pregazio maku. Da, to je bila misao.
Maka osloboena pakla ove epohe.
Devojka u automobilu pogledala ispod trepavica.
Ne, nije imala ona kolena, do kojih mu je stalo.
Zapravo disao bi leei na pesku.
On i svet nemaju nieg zajednikog.
Oseam se kao otkinuto uvo bokala,
Iako bokal o tome nita ne zna i jo uvek nosi vodu.
To je zapanjujue. Neko se jo trudi.
Ova kua je sagraena. Ova brava je izrezana.
Ovo drvo je kalemljeno. Ovaj cirkus e igrati.
Ova celina bi da se dri iako je od komada.
Sunt lacrimae rerum teko i gusto kao lepak.
I sve to u pozadini i postrance.
U njemu je uasna tama a u tami deai.
Boe humora, konano uradi neto s njim.
Boe humora, najzad uradi neto s njim.
IZVETAJ IZ BOLNICE
Izvlaili smo ibice ko da poe k njemu.

Izvukli su mene. Ustao sam od stola.
Bliilo se vreme poseta bolnici.
Nije mi odgovorio na pozdrav.
Htedoh da ga uzmem za ruku on je povue
kao gladan pas koji ne da kost.
Izgledao je kao da se stidi umiranja.
Ne znam o emu se govori takvima kao to je on.
Razmimoilazili smo se pogledima kao na fotomontai.
Nije molio ni ostani ni idi.
Nije pitao ni za koga od naeg drutva.
Ni za tebe, Bolek. Ni za tebe, Tolek. Ni za tebe, Lolek.
Zabolela me glava. Ko kome umire?
Hvalio sam medicinu i tri ljubiice u ai.
Priao sam o suncu i gasnuo.
Kako je dobro to postoje stepenice niz koje se strava.
Kako je dobro to postoji kapija koja se otvara.
Kako je dobro to me ekate za naim stolom.
Bolniki zadah tera me na povraanje.
POVRATAK PTICA SELICA
Ovog prolea ptice su se prerano vratile.

Raduj se, razume, i instinkt se vara.
Zagleda se, previdi i padaju u sneg,
i ginu bedno, ne ginu u skladu
s graom svoga grla i arhipandica,
valjanih hrskavica i savesnih opni,
sliva srca, lavirinta creva,
nava rebara i prljenova u sjajnoj anfiladi,
pera dostojnih paviljona u muzeju zanatstva
i kljuna monakog strpljenja.
Ovo nije lament, ovo je samo ljutnja
to aneo od pravog belanca,
zmaj sa lezdama iz pesme nad pesmama,
pojedinaan u vazduhu, neprebrojan u ruci,
tkivo po tkivo vezan u jedinstvo
prostora i vremena kao klasini komad
u aplauzima krila
pada i lee kraj kamena,
koji na svoj arhaini i prostaki nain
na ivot gleda kao na odbacivanje pokuaja.
TOMAS MAN
Drage sirene, tako je moralo biti,

voljeni fauni, potovani aneli,
evolucija vas se odluno odrekla.
Ne nedostaje joj mata, ali vi i vaa
peraja iz ranog devona i grudi iz aluvijuma,
vae prstaste ake, a na nogama kopita,
ramena pored a ne umesto krila,
vai, strah me i da pomislim, skeletii-dvotvorevinice
u nevreme repati, iz inata rogati,
ili prokrijumareno ptiiji, ti konglomerati, ti dvonjci,
te slagalice-radovanke, ti distisi
koji oveka s apljom tako majstorski slikuju,
da leti, da je besmrtan i sve zna
i same priznaete behu ala,
veno preterivanje i brige,
koje priroda nee da ima i nema.
Dobro je bar to nekoj ribi doputa da leti
s izazovnom vinou. Svaki takav uzlet
radost je za pravilo, pripitomljavanju
iz opte nunosti vodi, dar je
bogatiji od potrebe da svet bude svet.
Dobro da makar tako raskone scene doputa,
recimo da detli mladunad hrani mlekom.
Moe se usprotiviti ko bi od nas otkrio,

da je pokraden?

Najbolje je to,
to je previdela momenat pojave sisara
s udesnom rukom ojaanom veslom.
TARS
Ja tars sin tarsa,

unuk i praunuk tarsa,
ivotinjica mala, sastavljena iz dva oka
i veoma neophodnog ostatka;
udom spasen od dalje prerade,
jer nisam nikakva poslastica,
za okovratnik postoje vei,
moje lezde ne donose sreu,
koncerti se odvijaju bez mojih creva;
ja tars
sedim iv na prstu oveka.
Dobar dan, veliki gospodine,
ta e mi dati za to
to nita ne mora da mi oduzima?
ime e mi naplatiti svoju velikodunost?
Kakvu e meni, bezvrednom, priznati vrednost,
za poziranje za tvoje osmehe?
Veliki gospodin je dobar
veliki gospodin je
ko bi to mogao da posvedoi kad bi ponestalo
ivotinja koje ne zavreuju smrt?
Moda vi?
Ali ono to o sebi ve znate
dovoljno je za besanu no od zvezde do zvezde.
I samo mi malobrojni, neodrana krzna,

neoguljenih kostiju, neoerupanog perja,
potovani s bodljama, krljutima, rogovima, kljovama,
i ta jo tamo neko od nas ima
od dovitljive belanevine,
mi smo veliki gospodine tvoj san,
to te na trenutak opravdava.
Ja tars, otac i ded tarsa,
zverka mala, tako rei pola neeg,
to je ipak celina, ne gora od drugih;
tako lak da se granice poda mnom podiu
i mogle bi odavno da me odnesu u nebo
kad s vremena na vreme ne bih morao
da padam kao kamen sa srdaca
ah, razneenih;
ja tars
znam koliko mnogo treba biti tars.
SRCU U NEDELJU
Hvala ti, srce moje,

to ne okleva, to se trudi
bez laskanja, bez nagrade,
ve zbog uroene vrednoe.
Ima sedamdeset zasluga u minutu.
Svaki tvoj gr je
kao otiskivanje barke
na puinu
na put oko sveta.
to me esto
vadi iz celine
ak i u snu posebne.
Pazi da se skroz-naskroz ne presanjam,
skroz-naskroz,
za ta nisu potrebna krila.
to sam se opet probudila,
i mada je nedelja,
dan odmora,
pod rebrima
odvija mi se uobiajeno pretprazniko kretanje.
AKROBATA
Sa trapeza na
na trapez u tiini posle
posle uutalog doboa kroz
kroz iznenaeni vazduh blai od
od teine tela to opet
opet ne stie da padne.
Sam. Ili jo manje no sam,
manje, jer je krhak, jer mu nedostaju
nedostaju krila, mnogo nedostaju,
to je nedostatak to ga primorava
da stidljivo prelee na okrilaenoj
istoj panji.
Sa tegobnom lakoom,
sa strpljivom gipkou,
s proraunatim nadahnuem. Vidi li
kako se prikrada za let. Vidi li
kako od glave do pete kuje zaveru
protiv onakvog kakav je; zna li, vidi li
kako se brzo provlai kroz negdanji oblik i
da bi epao akama zanjihani svet
iz sebe prua novoroene ruke
lepe od svega na svetu u tom jednom
u tom jednom to je ve proao trenu
FETI PLODNOSTI IZ PALEOLITA
Velika Majka nema lice.

ta e Velikoj Majci lice.
Lice ne ume verno da pripada telu,
lice dosauje telu, jer je neboansko,
naruava njegovo uzvieno jedinstvo.
Predstava Velike Majke je ispupen trbuh
sa slepim pupkom u sredini.
Velika Majka nema stopala.
ta e Velikoj Majci stopala.
Kuda e to da putuje.
Zbog ega bi ulazila u detalje sveta.
Ve je svratila tamo, gde je htela da svrati,
i straari u radionicama pod napetom koom.
Postoji li svet? Pa dobro.
Bogat? Utoliko bolje.
Imaju li gde da se istre deica,
imaju li gde da diu glave? Pa lepo.
Toliko ga je da postoji i kada spavaju,
nije li preterano potpun i istinit?
Zar uvek, ak iza lea, postoji?
Mnogo je, veoma mnogo s njegove strane.
Velika Majka jedva da ima dve ruice,
dve tanune, lenjo prekrtene na grudima.
Zato bi trebalo da blagoslove ivot,
da daruju ve darivanog!
Jedina njihova dunost je

da za vreme zemlje i neba
za svaki sluaj istraju,
iako se to nikada nee dogoditi.
Leati ukrivo na sadrini.
Sluiti za podsmeh ornamentu.
PEINA
Na zidovima nita,
samo vlaga se sliva.
Mrano je i hladno tu.
Ali mrano i hladno
posle ugasle vatre.
Nita ali posle bizona
slikanog okerom.
Nita ali nita odloeno
posle dugog protivljenja
pognute glave.
Znai, nita Lepo.
Dostojno velikog slova.
Jeres naspram tekueg nitavila,
nepreobraena i ponosna zbog razlike.
Nita ali posle nas
koji smo tu bili,
i srca svoja jeli,
i krv svoju pili.
Nita, ili naa igra je
nedoigrana.
Tvoji prvi u plamenu
noge, ruke, vratovi, lica.
Moji prvi sveti trbusi
s majunim paskalima.
Tiina ali posle glasova.

Ne iz roda tromih tiina.
Tiina to je nekad svoja grla,
pitaljke i doboe imala.
Kalemili je tu kao divljaku
urlik, smeh.
Tiina ali u mraku
podignutom onim kapcima.
Mrak ali u hladnoi
kroz kou, kroz kost.
Hladnoi ali smrti.
Na zemlji moda jednoj,
na nebu? moda sedmom?
Izmozgao si sebe iz pustoi,
i hoe mnogo da zna.
DA UMRE OD SMEHA
Prohtela mu se srea,
prohtela mu se istina,
prohtela mu se venost,
gledajte ga!
Jedva razlikovao san od jave,
jedva shvatao, da je on ba on,
jedva je rukom poreklom od peraja izglaao
kresivo i raketu,
lako potopljiv u kaiicu okeana,
ak premalo smean, da bi zasmejavao prazninu,
samo oima vidi,
samo uima uje,
rekord njegovog govora zapovedni nain,
razumom kudi razum,
reju: tako rei niko,
ali sloboda mu je u glavi, a sveznanje i bie
van nemudrog mesa,
gledajte ga!
Jer, ini se da postoji,
stvarno se dogodio
pod jednom od provincijskih zvezda.
Na svoj nain ivotan i krajnje pokretan.
S obzirom na nitavan izrod kristala
prilino ozbiljno zauen.
S obzirom na teko detinjstvo i obaveze prema stadu
prilino pojedinaan.
Gledajte ga!
Samo tako dalje, dalje, makar na trenutak,
makar u magnovenju male galaksije!
Neka bar uopteno pokae
ta je, kad ve postoji.
A istrajan je.
Istrajan, priznati treba, veoma.
S onom minuom u nosu, u onoj togi, u onom demperu.
Da umre od smeha, bilo kako da bilo.
Kukavac sinji.
Pravi ovek.
SVAKI SLUAJ
Desiti se moglo.
Desiti se moralo.
Desilo se ranije. Kasnije.
Blie. Dalje.
Nije se desilo tebi.
Spasao si se, jer si bio prvi.
Spasao si se, jer si bio poslednji.
Jer si bio sam. Jer su bili ljudi.
Jer je levo. Jer je desno.
Jer je padala kia. Jer je padala senka.
Jer je bilo sunano vreme.
Na sreu bila je tamo uma.
Na sreu nije bilo drvea.
Na sreu ina, kuka, greda, konica,
otvor, zaokret, milimetar, sekund.
Na sreu britva je plivala po vodi.
Usled, poto, ipak, mada.
ta bi bilo da je ruka, noga,
za korak, za dlaku
od sticaja okolnosti?
Dakle tu si? Pravo iz jo odkrinutog trena?
Mrea je bila jednooka, a ti kroz to oko?
Ne mogu tome da se naudim, da se nautim.

uj,
kako mi brzo lupa tvoje srce.
ONE KOJE PADAJU S NEBA
Prolazi magija, iako velike sile

koje su postojale i dalje postoje. U avgustovskim noima
ne zna, da li zvezda ili neka druga stvar pada.
Niti zna, da li ba stvar treba da padne.
Niti zna, da li je pristojno baviti se eljama,
gatati? Zbog nesporazuma zvezda?
Kao da jo uvek nije dvadeseti vek?
Koji sjaj e ti se zakleti: iskra, iskra sam,
stvarna iskra iz kometinog repa,
samo iskra, koja krotko nestaje
jer u sutranje novine ne padam ja,
ve ona druga, ona pored, koja ima kvar motora.
GREKA
Zazvonio telefon u galeriji slika,

zvoni li zvoni kroz praznu salu u pono;
spavae bi, da su se tu nalazili, smesta probudio,
ali tu su sve sami budni proroci,
sve sami kraljevi, zbog meseca bledi
i zaustavljenog daha ravnoduno zure,
i naizgled pokretna lihvareva ena
upravo u taj zvonei predmet na kaminu,
meutim, svoju lepezu ne ostavlja,
jer je kao i ostali uhvaena na delu.
Uzvieno odsutni, obueni ili nagi,
iskljuuju noni alarm nehajno,
u kome je vie, kunem se, crnog humora,
nego da je iz okvira izaao sam maral dvora
(uostalom nita mi u uima osim tiine ne zvoni).
A to to neko u gradu ve due vremena
dri naivno slualicu kraj slepoonice
okrenuvi pogrean broj? Znai ivi, odnosno grei.
UTISCI IZ POZORITA
U tragediji za mene je najvaniji esti in:

vaskrsavanje scene ratita,
popravljanje perika, odee,
vaenje noa iz grudi,
skidanje ome s vrata,
postrojavanje u redu meu ivima,
licem prema publici.
Nakloni pojedinani i skupni,
bela ruka na ranjenom srcu,
klanjanje samoubice,
klimanje odrubljene glave.
Klanjanje parova:
srdba prua ruku blagosti,
rtva blago gleda delatu u oi,
buntovnik bez otpora koraa naporedo s tiraninom.
Gaenje venosti vrkom zlatne cipelice.
Rasterivanje pouka obodom eira.
Nepopravljiva spremnost da se od sutra pone nanovo.
Ulazak gujim korakom mnogo ranije umrlih,
u treem, etvrtom inu i izmeu inova.
udesni povratak bez traga nestalih.
Misao da su iza kulisa strpljivo ekali,

ne svlaei kostime,
ne skidajui minku,
uzbuuje me vie od traginih tirada.
Ali istinski uzvieno je sputanje zavese
i ono to se jo vidi nisko kroz prorez:
tu jedna ruka urno po cvet see,
tamo druga isputeni ma hvata.
Tek tada trea, nevidljiva,
obavlja svoju dunost:
stee me za grlo.
GLASOVI
Samo to pomeri nogu, odmah, kao ispod zemlje

Aboridini, Marko Emilije.
U samo sredite Rutula ve ti propada peta.
Kod Sabina i Latina upada do kolena.
Do pojasa, do vrata, preko glave
su ti Ekvi i Volski, Lucije Fabije.
Do zla boga mnogo je tih malih naroda,
da ti prekipi i smui se, Kvintije Decije.
Jedan, drugi, stosedamdeseti grad.
Tvrdoglavost Fidenata. Ravo raspoloenje Feliska.
Slepilo Ecetrana. Kolebljivost Atemnata.
Uvredljiva zvonjava Labikana i Peligna.
Eto, ta nas, krotke primorava na surovost
iza svakog novog breuljka, Gaje Klelije.
Da ne bi smetali, ali smetaju,
Aurunki, Marsi, Spurije Manlije.
Tarkvini odnekud, Etrurci odasvud.
Volsinci povrh toga. Vejenti uz to.
Aulerki mimo smisla. Item Sapianati
prevruju ljudsko strpljenje, Sekstije Opije.
Mali narodi malo razumeju.

Tupost nas sve ire okruuje.
Preki obiaji. Zaostali zakoni.
Bezuspeni bogovi, Tituse Vilije.
Kurgani Hernika. Rojevi Muricina.
Insekatsko mnotvo Vestina i Samnita.
to dalje to ih je vie, Servije Folije.
Mali narodi zasluuju saaljenje.
Njihova lakomislenost zahteva nadzor
iza svake nove reke, Auluse Junije.
Opasnost vreba iza svakog horizonta.
Tako bih to pitanje tretirao, Hostije Melije.
Na ta ja, Hostije Melije, Apije Papije,
velim: Napred. Negde je sigurno kraj sveta.
PISMA UMRLIH
itamo pisma umrlih, kao bespomoni bogovi,

ali ipak bogovi, jer znamo kasnije datume.
Znamo koji novac nije bio vraen.
Za koga su se brzo poudavale udovice.
Siroti umrli, zaslepljeni umrli,
nasamarivani, nesmotreni, nespretno brini.
Vidimo grimase i znakove davane iza njihovih lea.
Lovimo uhom utanje cepanih testamenata.
Sede pred nama smeni kao na zemikama s maslacem,
ili se bacaju u poteru za eirima oduvanim sa glava.
Njihov lo ukus. Napoleon, para i elektricitet,
njihove ubistvene kure za izleive bolesti,
nemudra apokalipsa prema svetom Jovanu,
lani raj na zemlji prema teoriji ana aka...
utke posmatramo njihove pione na ahovskoj tabli,
tri polja dalje pomerene.
Sve to su predvideli ispalo sasvim drugaije,
ili malo drugaije, ili i potpuno drugaije.
Oni najrevnosniji gledaju nam s poverenjem u oi,
jer su izraunali da e u njima ugledati savrenstvo.
U AZILU
Jablonjska, toj je dobro, sa svim se slae,

a uz to kneginja tobo meu nama ee.
Jo manice vezuje, frizure frka
trojicu sinova na nebu ima, ta neki e izviriti.
Da su ratove preiveli, ne bih ovde bila.
Zimi kod jednog, leti kod drugog.
Tako je to smislila.
Tako je u to sigurna.
I jo onom glavom iznad nas klima,
i za decu nau neubijenu pita,
jer bi je
za praznik pozvao onaj trei.
Jo bi sigurno pozlaenom koijom doao,
s golubicama belim upregnutim, dakako,
da svi vide
i ne zaborave.
ak se katkad nasmeje gospoica Manja,
gospoica Manja negovateljica,
milosre u stalnom radnom odnosu,
s pravom na godinji odmor i slobodne nedelje.
PROSPEKT
Ja sam tableta za umirenje.

Delujem u stanu,
pomaem u kancelariji,
izlazim na ispite,
uestvujem u sudskoj parnici,
briljivo lepim razbijene lonce
samo me upotrebi,
rastopi pod jezikom,
samo me progutaj,
samo s vodom.
Znam ta s nesreom raditi,
kako lou vest podneti,
nepravdu umanjiti,
nepostojanje Boga objasniti,
uz lice korotni eir odabrati.
ta eka
poveruj u milost hemije.
Jo si mlad (mlada)
Duan si (duna si) nekako da se udesi.
Ko je rekao
da ivot treba da bude hrabro proivljen?
Daj mi svoj ponor
poploau ga snom,
bie mi zahvalan (zahvalna)
za etiri ape za padanje.
Prodaj mi svoju duu.

Drugi se kupac nee nai.
Drugog avola vie nema.
ETNJA VASKRSLOG
Gospodin profesor ve triput umro.

Posle prve smrti nareeno mu da mrda glavom.
Posle druge smrti nareeno mu da sedi.
Posle tree postavili ga ak na noge,
poduprli ga debelom, zdravom dadiljom:
Hajdemo sada u malu etnjicu.
U saobraajnoj nesrei mozak teko oteen,
Ali, moliu lepo, pravo je udo koliko je tekoa savladao:
Leva desna, svetlo tamno, drvo trava, boli jedem.
Dva plus dva, profesore?
Dva odgovara profesor.
Odgovog bolji od prethodnih.
Boli, trava, sedeti, klupa.
A na kraju drvoreda opet ona kao svet stara,
neovijalna, nerumena,
triput odavde terana,
po svoj prilici prava dadilja.
Gospodin profesor hoe k njoj.
Opet nam se otima.
FOTOGRAFIJA GOMILE
Na fotografiji gomile
moja glava sedma od kraja,
a moda etvrta sleva
ili dvadeseta odozdo;
moja glava ne znam koja,
ve ne jedna, ni jedina,
ve slina slinima,
ni enska, ni muka;
znaci koje mi alje,
posebni su, nikakvi znaci;
moda je vidi Duh vremena,
ali je ne zagleda;
moja statistika glava,
to jede elik i kablove,
najmirnije, najglobalnije;
ne stidei se to je bilo kakva,
ne oajavajui to je promenljiva;
kao da je uopte nemam,
po svome i posebice;
kao da je otkopano groblje
puno bezimenih lobanja
i pored smrtnosti
dosta dobro ouvanih;
kao da je ve bila tamo,
moja glava svakojaka, tua
jer, ako se neeg sea,
onda valjda duboke budunosti.
VRAANJA
Vratio se. Nita nije rekao.

Bilo je ipak jasno da mu se desila neprijatnost.
Legao u odelu.
Glavu pokrio ebetom.
Savio kolena.
Blii se etrdesetoj, ali ne u ovom trenutku.
Postoji ali samo onoliko, koliko u majinom trbuhu,
iza sedam koa, u odbrambenoj tami.
Sutra e odrati predavanje o homeostazi
u metagalaktikoj kosmonautici.
Zasad se zgrio i zaspao.
OTKRIE
Verujem u veliko otkrie.

Verujem u oveka koji e nainiti otkrie.
Verujem u strah oveka koji e nainiti otkrie.
Verujem u bledilo njegovog lica,
u muninu, u hladni znoj na usni.
Verujem u spaljivanje beleaka,
u njihovo spaljivanje u pepeo,
u spaljivanje do poslednje.
Verujem u rasipanje brojeva,
u njihovo rasipanje bez aljenja.
Verujem u brzinu oveka,
u preciznost njegovih pokreta,
u slobodnu volju.
Verujem u razbijanje tablica,
u prosipanje tenosti,
u gaenje plamena.
Tvrdim da e to biti uspeno
i da nee biti prekasno,
i da e se stvar odigrati bez svedoka.
Niko nee saznati, u to sam uverena

ni njegova ena, ni zid,
ak ni ptica, jer bi mogla da propeva.
Verujem u nepriloenu ruku,
verujem u propalu karijeru,
verujem u viegodinji upropaen rad.
Verujem u tajnu zabrane do groba.
Ove rei mi lete van pravila.
Ne trae oslonca u bilo kakvim primerima.
Moja vera je snana, slepa i neosnovana.
SKELET GUTERA
Draga Brao,
ovde vidimo primerak nepravilnih razmera:
ovo pred nama to se uzdie je skelet gutera
Dragi Prijatelji,
levo je rep u jednu beskonanost,
desno je vrat u drugu
Potovani Drugovi,
u sredini etiri apice, utonule u mulj
ispod brega trupa
Ljubazni Graani,
priroda ne grei, ali voli ale:
molim vas obratite panju na ovu smenu glavicu
Gospoe i Gospodo,
takva glavica nita nije mogla predvideti
i zbog toga je to glavica izumrlog gmizavca
asni Okupljeni,
premalo mozga, prevelik apetit,
vie glupog sna nego mudre bojazni
Dostojanstveni Gosti,
u tom pogledu smo u mnogo boljoj formi,
ivot je lep i zemlja je naa
Savreni Delegati,
zvezdano nebo nad misleom trskom,
moralno pravo u njoj
Predivna Komisijo,
jednom je uspelo
i moda samo pod ovim jednim jedinim suncem
Vrhovni Savete,
kakve spretne ruke,
kakva reita usta,
kolika glava na vratu
Najvia Instanco,
kakva odgovornost umesto repa
HAJKA
Znam, nee me pozdraviti tiina, a ipak.

Ni vreva, ni fanfare, ni aplauz, a ipak.
Ni zvona na uzbunu, ni sama uzbuna.
ak ne raunam na suhi list,
a ta rei o srebrnim palatama i vrtovima,
asnim starcima, pravednim zakonima,
mudrosti u kristalnim kuglama, a ipak.
Razumem da po mesecu ne koraam zato
da bih traio prstenje, izgubljene vrpce.
Oni odnose sa sobom sve na vreme.
Nieg to bi moglo svedoiti da...
Smee, starudije, ljuske, stari papir, mrve,
komade, uke, krhotine, slamu, rite.
Ja se, naravno, saginjem samo za kamikom,
sa koga neu proitati kuda su otili.
Ne vole da mi ostavljaju znak.
Nenadmani su u umeu brisanja tragova.
Vekovima poznajem njihov dar nestajanja na vreme,
njihovu boansku neuhvatljivost za rogove, za rep,
za skut haljine raskopane u letu.
Nikad im nee dlaka s glave pasti da bih je imao.
Svuda su za misao lukaviji od mene,

uvek za korak ispred mene, pre no to uspem da dotrim,
podsmeljivo izlagan naporima za prvenstvo.
Nema ih, nikad ih nije ni bilo, a ipak
moram to sebi svaki as da ponavljam,
da se trudim da ne budem dete kome se priinjava.
A ono to mi je ispod nogu tako naglo odskoilo,
nije odskoilo daleko, jer je palo zgaeno,
i mada se jo otima
i iz sebe isputa otegnuto utanje,
to je senka previe lino moja da bih se oseao na cilju.
GOVOR U BIROU ZA IZGUBLJENE STVARI
Na putu s juga na sever izgubila sam nekoliko boginja,

takoe mnogo bogova na putu s istoka na zapad.
Jednom zauvek ugaslo mi je nekoliko zvezda, nebo otvori se.
U more potonulo mi je jedno, pa drugo ostrvo.
ak tano ne znam, gde sam ostavila kande,
ko ide u mom krznu, ko ivi u mojoj ljuturi.
Pomrli su mi braa i sestre, kada sam ispuzala na kopno
po koja koica samo u meni praznuje godinjicu.
Iskakala sam iz koe, troila prljenove i noge,
veoma mnogo puta padala sam u nesvest.
Odavno sam na sve to zamirivala treim okom,
mahala perajem i tresla grane.
Denulo se, propalo, razvejalo na sve etiri strane.
Sama se udim, koliko je malo od mene ostalo:
trenutno pojedinana osoba ljudskog roda,
koja je jue u tramvaju samo kiobran izgubila.
ZAUENOST
U jednoj osobi odve svega, zbog ega?

U ovoj a ne drugoj? I ta tu radim?
Po danu koji je utorak? U kui, a ne u gnezdu?
U koi, a ne u ljuturi? S licem a ne s listom?
Zbog ega samo jednom i lino?
Ba na zemlji? Uz malu zvezdu?
Posle toliko era odsutnosti?
Za sva vremena i za sve alge?
Za dupljare i za vidokruge?
Ba sada? Do krvi i kostiju?
Sama u sebi sa sobom? Zbog ega
ne pored, niti sto milja dalje,
ni jue, ni pre sto godina
sedim i gledam u mraan ugao
kao to naglo podignute glave
gleda neto reee zvano pas?
ROENDAN
Odjednom toliko sveta sa svih strana sveta:

morene, murene, mora, zore,
i vatra, rep, orao, orah
kako to da poream, gde to da poloim?
Te bokore, eljusti, deverike, kie,
geranije, bogomoljke gde to da smestim?
Leptire, gorile, berile i urlikanje
hvala, to je mnogo mnogo je.
U bokali taj nekakav lopo, i lepet,
i vuak, i uzbunu, i rasko, i brigu?
Gde oteti kolibrija, gde sakriti to srebro,
ta uraditi ozbiljno s tim bizonom i zebrom?
Takav dioksid je stvar ozbiljna i skupa,
a ovde hobotnica i jo stonoga!
Traim cenu, iako je cena sa zvezda skinuta
hvala, stvarno se ne oseam vrednom.
Nije mi ao zalaska i sunca?
Kako da se time bavi iva osoba?
Ovde sam na trenutak i samo na trenutak:
sve dalje u propustiti, a ostalo pomeati.
Neu uspeti sve da odvojim od praznine.
U putnoj groznici pogubiu tu bratiju.
Makar i najmanji ludi izdatak:
napor stabljike, listi i pahuljicu,
jedanput u prostoru, niotkada, nasumice,
prezrivo precizan i uzvieno krhak.
INTERVJU S DETETOM
Od nedavno uitelj meu nama.

Zbog ega iz svih okova vreba.
Rukama pokriva lice i kroz pukotinu gleda.
Stoji licem prema zidu, zatim se iznenada okree.
S oseanjem nelagodnosti uitelj odbacuje apsurdnu misao,
da sto isputen iz vida mora neprekidno biti sto,
da je stolica iza lea u granicama stolice,
ak ne pokuava da iskoristi priliku.
Istina je, da je teko uhvatiti svet u drugosti.
Jabukovo drvo u magnovenju vraa se pod prozor.
Vrapci boje duge uvek na vreme potamne.
Uvo bokala ulovie svaki um.
Noni orman oponaa pasivnost dnevnog ormana.
Fioka se trudi da uveri Uitelja
da je u njoj samo ono ranije stavljeno.
ak u knjizi bajki otvorenoj nasumice
princeza uvek uspeva da sedne na sliicu.
Oseaju u meni doljaka uzdie uitelj
ne primaju stranca na svoju zabavu.
Zar sve to postoji,
samo na jedan nain mora postojati,
u uasnoj situaciji, jer nema izlaza iz sebe,
bez pauze i varijanti? U poniznom odavde-dovde?
Muva u zamci za muve? Mi u klopci za mieve?

Pas nikada ne putan sa skrivenog lanca?
Vatra koja ne moe biti nita drugo
ve da drugi put opee Uiteljev poverljivi prst?
Da li je ovaj svet stvarno konani svet:
rasipano bogatstvo, koje se ne moe sakupiti,
beskorisna rasko, zabranjena mogunost?
Ne vie Uitelj i lupa sa toliko nogu
sa koliko raspolae tako oajan,
da bi mu malo bilo i est bubinih nogu.
ALLEGRO MA NON TROPPO
Lep si kaem ivotu

bujniji ne moe biti,
ni abljiji, ni slavujskiji,
ni mravljiji, ni semenskiji.
Trudim se da mu nalikujem,
ulagujem, gledam u oi.
Uvek mu se prva klanjam,
s poniznim izrazom lica.
Prepreujem mu put sleva,
prepreujem mu put zdesna,
ustajem ushiena,
padam od divljenja.
Kakav je to skakavac,
kakva je to umska jagoda
nikad ne bih poverovala,
da se nisam rodila!
Ne mogu da naem kaem ivotu
s im bih te mogla porediti.
Niko nee napraviati drugu iarku,
ni bolje ni gore.
Hvalim dareljivost, ideje,
polet i preciznost,
i ta jo i ta dalje
arobnjatvo i arolije.
Ali, samo ne uvrediti,
ne naljutiti, ne izazvati.
Ve dobrih sto hiljada godina
ulagujem se nasmejana.
Hvatam ivot za ivicu listia:
da li je pristao ? da li je sasluao?
Da li na trenutak, makar jedanput,
kuda ide zar je zaboravio?
AUTOTOMIJA

U znak seanja na Halinu Povjatovsku
Kad je u opasnosti holoturija se razdvaja:

jednu sebe daje svetu da je prodere,
sa drugom bei.
Naglo se raspada na propast i spas,
na kaznu i nagradu, na bilo i bie.
Posred holoturijinog tela otvara se provalija
sa dvema obalama, odmah neprijateljskim jedna prema
drugoj.
Na jednoj obali smrt, na drugoj ivot.
Ovde oaj, tamo bodrost.
Ako postoje terazije, tasovi se ne njiu.
Ako ima pravde, ona je tu.
Umreti koliko je neophodno, ne preteravi.
Ponovo izrasti koliko je potrebno iz spasenog ostatka.
Kadri smo da se i mi delimo, oh, stvarno.
Ah samo na telo i prekinuti apat.
Na telo i poeziju.
Na jednoj strani grlo, na drugoj smeh,
lak, koji brzo uuti.
Ovde teko srce, tamo non omnis moriar,

samo tri rei, kao tri perca za poletanje.
Provalija nas ne preseca.
Provalija nas okruuje.
OBAMRLOST
Mis Dankan, igraica,

nekakav tamo oblai, zefiri, bahantkinja,
meseev sjaj na talasu, ljuljukanje, daak.
Dok tako stoji u fotografskom ateljeu,
od pokreta, od muzike teko, telesno odvojena,
sudbini poze,
lanom svedoenju preputena.
Krupna ramena podignuta iznad glave,
vor kolena ispod kratke tunike,
leva noga napred, nago stopalo, prsti,
5 (slovima pet) noktiju.
Jedan korak iz vene umetnosti u vetaku venost
s naporom priznajem, da je bolji nego nita
i ispravniji nego uopte.
Iza paravana ruiasti korset, torbica,
u torbici parobrodska karta,
polazak sutra, ili pre ezdeset godina;
vie nikad, ili tano u devet ujutru.
VERODOSTOJNOST
Da l pouzdano zna da ve do divljih

Krajeva ekih brod na dospe? Znam.
To je iz ekspira koji, uverena sam,
nije bio neko drugi. Nekoliko injenica, datuma,
portret gotovo kao za ivota... Tvrditi da je to malo?
ekati na dokaz koji je Veliko more ve ponelo
i bacilo na eke obale ovoga sveta?
KLASIK
Nekoliko grudvica zemlje i ivot e biti zaboravljen.

Muzika prestae da bude prigodna.
Kod menueta stiae se maestrov kaalj.
Topli oblozi bie skinuti.
Vatra e svariti periku punu praine i vaiju.
Sa ipkane manetne nestae mrlje od mastila.
Cipele, neugodni svedoci, otii e u ubre.
Violinu ponee najnetalentovaniji uenik.
Iz nota itae raune od mesara.
Pisma sirote majke dospee u miije stomake.
Oi prestae da suze.
Ruiasta traka dobro e doi susedovoj keri.
Vremena, hvala Bogu, vie nisu romantina.
Sve to nije kvartet,
kao peto bie odbaeno.
Sve to nije kvintet,
kao esto bie oduvano.
Sve to nije hor etrdeset anela,
kao pasje skianje i andarovo tucanje umuknue.
S prozora bie odneta vaza s alojom,
tanjiri s otrovom za muve, teglica s pomadom
i otvoriti pogled ah, da! na vrt,
vrt, koga tu nikada nije bilo.
I sada, ujte i poujte, smrtnici,
u oku budno ui otvorite,
o marljivi, o zapanjeni, o usredsreeni smrtnici,
sluaoci u sluh pretvoreni ujte
POHVALA SNOVA
U snu
slikam kao Vermer van Delft.
Razgovaram teno na grkom
i ne samo sa ivima.
Vozim automobil
koji mi je posluan.
Sposobna sam,
piem velike poeme.
ujem glasove,
nita gore od ozbiljnih svetaca.
Bili biste zaueni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.
Letim ba kao to treba,
znai sama po sebi.
Kad padnem s krova,
umem da padnem meko u zelenilu.
Nije mi teko
da diem pod vodom.
Ne alim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu
Radujem se to uoi smrti
uvek uspevam da se probudim.
im izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.
Postojim, ali ne moram
da budem dete svoga doba.
Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca.
A prekjue pingvina.
Krajnje razgovetno.
SRENA LJUBAV
Srena ljubav. Je li to normalno,

je li to ozbiljno, je li to korisno
ta svet ima od dvoje ljudi,
koji ne vide svet?
Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedni u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti kao nagrada za ta? ni za ta;
svetlost odnekud pada
zato ba na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vrea? Da.
Da li, briljivo nagomilavane principe naruava,
rui moral u provaliju? Naruava i rui.
Pogledajte te srenike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potiteni, bodrei time prijatelje!
ujete li kako se smeju uvredljivo.
Kakvim jezikom govore naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobonje obaveze jednog prema drugom
to lii na zaveru iza lea oveanstva!
Teko je ak i rei do ega bi dolo
kad bi se njihov primer mogao oponaati.
Na ta bi mogle raunati religije, poezije,
ta bi se pamtilo, ta bi se osuivalo,
ko bi hteo ostati u krugu.
Srena ljubav. Je li to normalno?

Takt i razboritost nalau da se o njoj uti
kao o skandalu iz viih krugova.
Divna deica raaju se bez njene pomoi.
Nikad ne bi uspela da naseli zemlju,
jer se deava vrlo retko.
Neka ljudi koji ne poznaju srenu ljubav
tvrde da nigde nema srene ljubavi.
S tom verom lake e im biti i da ive i umiru.
***
Nitavilo se preokrenulo i za mene.

Prevrnulo na drugu stranu.
I gde se ja naoh
od pete do glave usred planeta,
ak i ne pamtei kako mi je bilo ne budui.
O, moj ovde sretnuti, ovde zavoljeni,
ve samo slutim, s rukom na tvom ramenu,
koliko od one pustoi pripada nama,
koliko je tamo tiine na jednog ovde cvrka,
koliko je tamo nemanja livade za jedan ovdanji listak
kiseljaka,
sunce je nakon mraka kao obeteenje
u kaplji rose za nekakve tamo preduboke suze?
Nasumice zvezdane! Naopako ovdanje!
Razapete na krivinama, teretima, hrapavostima i
pokretima!
Pauza u beskraju neizmernog neba!
Olakanje posle neprostora u vidu nesigurne breze!
Sad ili nikad vetar goni oblak,
jer vetar je ba ono to tamo duva.
I balegar na stazu stupa u sveanom odelu svedoka
zbog dugog ekanja u odnosu na kratak ivot.
Tako ispade da sam pokraj tebe.

I ne vidim u tome nita
obino.
POD JEDNOM BOINOM JELKOM
Izvinjavam se sluaju, to ga nazivam nunou.

Izvinjavam se nunosti, ako greim.
Neka se srea ne ljuti, to je uzimam kao neto svoje.
Neka mi mrtvi oproste, to jedva tinjaju u seanju.
Izvinjavam se vremenu zbog mnotva svetova predvienih
u sekundi.
Izvinjavam se staroj ljubavi, to novu smatram prvom.
Oprostite mi daleki ratovi, to cvee nosim kui.
Oprostite mi otvorene rane, to se ubadam u prst.
Izvinjavam se vapijuim u pustinji zbog ploe s menuetom.
Izvinjavam se ljudima na eleznikoj stanici zbog sna u pet
ujutru.
Izneverena nado, oprosti, to se ponekad smejem.
Oprostite mi pustinje, to ne trim s kaikom vode.
I ti, jastrebe, ve godinama isti i u istom kavezu,
u istu taku uvek nepomino zagledan,
oprosti mi, ak ako si punjena ptica.
Izvinjavam se odseenom drvetu zbog etiri noge stola.
Izvinjavam se velikim pitanjima zbog malih odgovora.
Istino, ne obraaj suvie budno panju na mene.
Autoritetu, budi prema meni velikoduan.
Strpi se, tajno postojanja, to iz tvog lepa upkam niti.
Ne optuuj me, duo, to te retko imam.
Izvinjavam se svemu, to svuda ne mogu da budem.
Izvinjavam se svima, to ne umem da budem svaki i svaka.
Dok sam iva, znam, da me nita ne opravdava,
jer sam sama sebi zapreka.
Jezie, ne uzimaj mi za zlo, to pozajmljujem patetine rei,

a posle ulaem napore, da se ine jednostavnije.
VELIKI BROJ
etiri milijarde ljudi na ovoj zemlji

a moja mata je onakva kakva je i bila.
Loe se snalazi s velikim brojevima.
Jo uvek je uzbuuje pojedinano.
ara u mraku kao svetlost depne lampe,
izdvaja samo prva lica na koja naie,
dok je sve ostalo privid,
neuspeh i nepovrat.
Ovo ni sam Dante ne bi zaustavio.
A ta tek kad nismo on.
Makar sve suze bile na mojoj strani.
Non omnis moriar preuranjena briga.
ivim li ipak cela i da li je to dovoljno?
Nikad ne bi bilo dosta, a pogotovu sada.
Biram odbacujui, jer mi nema druge,
ali to to odbacujem brojnije je,
i gue, i nametljivije nego ikad pre.
Na raun neopisivih gubitaka pesma, ili uzdah.
Na glasan poziv odazivam se apatom.
Koliko preutkujem, nikad neu rei.
Mi u podnoju svoje rodne gore.
ivot traje nekoliko znakova pandicom na pesku.
ak mi ni snovi nisu dovoljno mnogoljudni.
Vie je u njima samoe nego guve i vreve.
Na asak navrati neko davno umrli.

Kvaku drma pojedinana ruka.
Prazan dom raste dogradnjama eha.
Ja stravam sa praga u dolinu,
tihu, tako rei, niiju, ve anahroninu.
Otkud jo uvek taj prostor u meni
ne znam.
ZAHVALNOST
Veoma sam zahvalna

onima koje ne volim.
Olakanje s kojim se mirim
to su blii nekom drugom.
Radost to nisam
vuk njihovih ovica.
Mir s njima
i sloboda s njima,
a to ljubav niti dati,
niti oduzeti moe.
Ne ekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunani asovnik,
razumem ono
to ljubav ne razume,
pratam ono
to ljubav nikad ne oprata.
Od susreta do pisma
ne protie venost,
ve nekoliko dana il nedelja.
Putovanja s njima uvek su uspena,

koncerti sluani,
katedrale poseene,
predeli izraziti.
A kada nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
s mape dobro poznate.
Njihova je zasluga
to ivim u trima dimenzijama,
u nelirskom i neretorikom prostoru,
sa pravim horizontom, jer je pokretljiv.
Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.
Nizata im nisam kriva
rekla bi ljubav,
o toj otvorenoj temi.
PSALAM
O, kako su nekompaktne granice ljudskih drava!

Koliko samo oblaka nad njima nekanjeno plovi,
koliko se pustinjskog peska presipa iz zemlje u zemlju,
koliko se planinskih kamiaka kotrlja u tue posede
u izazovnim skokovima!
Moram li ovde da pominjem pticu koja za pticom leti,
ili kako se ba odmara na sputenoj rampi!
Neka je to ak vrabac a ve kod suseda ima rep
iako mu je kljun ovde. I uz to ala se vrti!
Od nebrojenih insekata zaustaviu se na mravu,
koji izmeu leve i desne straarove cokule
na pitanje: odakle kuda ne osea se dunim da
odgovori.
Oh, sagledati precizno itav taj nered odjednom,
na svim kontinentima!
Zar pasjakovina sa suprotne obale
ne vercuje stohiljaditi listak preko reke?
Zar neko drugi ako ne sipa, drsko dugoruka,
ne naruava svete teritorijalne vode?
Zar je uopte mogue govoriti o kakvom takvom redu,
ako se ak ni zvezde ne mogu porazmetati,
da bi postalo jasno koja kome svetli?
I jo ono rasprostiranje magle to zasluuje osudu!

I praenje stepe na itavom prostoru,
kao da uopte nije preseena napola!
I razgledanje glasova na uslunim talasima vazduha:
piske dozivanja i znaaja klokotanja!
Samo ono to je ljudsko moe da bude istinski tue.
Ostalo su meane ume, krtiji rad i vetar.
LOTOVA ENA
Osvrnula sam se tobo iz radoznalosti,

Ali sem radoznalosti mogla sam imati i druge pobude.
Osvrnula sam se alei za posudom od srebra.
Iz nepanje vezujui kaii sandale.
Da ne bih vie gledala u pravedni vrat
mua svoga, Lota.
Iznenada shvativi, da kad bih umrla,
on ak ne bi ni zastao.
Iz neposlunosti pokornih.
U oslukivanju potere.
Pogoena tiinom, u nadi da se Bog predomislio.
Nae dve kerke ve su nestajale iza vrha brda.
Osetila sam u sebi starost. Udaljenost.
Jalovost putovanja. Sanjivost.
Osvrnula sam se sputajui zaveljaj na zemlju.
Osvrnula sam se u strahu, na koju stranu da krenem.
Na moju sreu pojavie se zmije,
paukovi, mievi i mladunad supova.
Ni dobro ni zlo ve naprosto sve ivo,
puzalo i skakalo prestravljeno.
Osvrnula sam se zbog usamljenosti.
Zbog stida to kriom beim.
U elji da kriknem, da se vratim.
Ili tek kad je dunuo vetar,
razvezao mi kosu i podigao suknju.
inilo mi se da to vide oni sa zidina Sodome,
i glasno se smeju, jednom i jo jednom.
Osvrnula sam se u gnevu.

Da bih uivala u njihovoj propasti.
Osvrnula sam se iz svih navedenih razloga.
Osvrnula sam se mimo sopstvene volje.
To se samo kamen okrenuo, krckajui poda mnom.
To mi je pukotina odjednom presekla put.
Na obali tapkao je hrak, uspravljen na dvema apicama.
Tada oboje pogledasmo unatrag.
Ne, ne. Ja sam trala dalje,
posustajala i uzletala.
Sve dok se tama ne strovali s neba,
a s njom usijan ljunak i mrtve ptice.
Vie puta okretala sam se, jer mi je ponestajao dah.
Ko je to video, mogao je da pomisli da igram.
Nije iskljueno da sam imala otvorene oi.
Mogue je da sam pala licem okrenutim ka gradu.
IZ PTIIJE PERSPEKTIVE
Na poljskom putu lei mrtav balegar.

Tri para noica briljivo sklopio na trbuhu.
Umesto nereda smrti istota i red.
Stravinost tog prizora je umerena,
obim strogo lokalan, od pirevine do nane.
Tuga se ne prenosi.
Nebo je plavo.
Radi naeg mira, smru pliom
ivotinje ne umiru ve lipsavaju,
gubei hoemo li u to da verujemo manje
oseanja i sveta,
silazei kako nam se ini s manje tragine scene.
Njihove krotke due ne plae nas nou,
potuju distancu,
znaju ta je mores.
I evo ovaj mrtvi balegar na putu
u nealosnom stanju presijava se na suncu.
Dovoljno je na njega pomisliti i pogledati:
izgleda da mu se nije dogodilo nita vano.
Vano je, ini se, vezano za nas.
Samo za na ivot, samo za nau smrt,
smrt koja se radovala iznuivanom prvenstvu.
SAN STARE KORNJAE
Kornjaa sanja listi salate,

kad pored listia sam Car, iznebuha,
iv kao pre sto iks godina.
Kornjaa ak i ne zna kakva je to senzacija.
Istina Car nije oiveo sav,
sunce se ogleda na njegovim crnim cipelama,
iznad dva nona lista, prilino zgodna, u belim arapama.
Kornjaa ak ne zna, da je to potresno.
Dve noge na stanici iz Austerlica za Jenu,
a u visinama magla, odakle se uje buno smejanje.
S pravom moete sumnjati u verodostojnost te scene
i da li je ona cipela sa nalom carska.
Stvarno je teko prepoznati osobu na osnovu fragmenata:
po desnom ili levom stopalu.
Kornjaa ne pamti previe iz detinjstva
niti koga je sanjala to ona ne zna.
Car nije Car. Menja li se zbog toga
fenomen kornjainog sna? Neko, nepoznata linost,
uspeo da se na trenutak prene iz gubljenja
i promie svetom! Od peta do iznad kolena.
EKSPERIMENT
Kao dodatak pravom filmu

u kome su glumci inili to su mogli
da me uzbude, pa ak i nasmeju,
prikazan je eksperiment
sa glavom.
Glava koja je
jo maloas nekom pripadala
sad je odseena,
svako je mogao videti da nema trupa.
S vrata su visile cevice aparata
zahvaljujui kome je krv dalje kruila.
Glava se
dobro oseala.
Bez znaka bola ili bar uenja
pogledom je pratila depnu lampu
Strigla uima kad se oglaavalo zvonce.
Vlanim nosom umela da razlikuje
miris slanine od bezmirisnog nebia,
i oblizujui se s vidnim zadovoljstvom
luila pljuvaku u ast fiziologije.
Verna psea glava,
estita psea glava,
kad bi je milovali, mirkala bi oima
uverena da je i dalje deo celine,
koja milovana uvija lea

i mae repom.
Pomislih na sreu i osetih strah.
Jer kad bi se u ivotu radilo samo o tome,
glava bi
bila srena.
OSMESI
Svet s veom nadom gleda nego to slua.

Dravnici moraju se smekati.
Osmeh znai da ne gube duh.
Iako je igra zamrena, a interesi kontradiktorni,
rezultat nepouzdan uvek je uteno
kada je zubalo belo i srdano.
Moraju blagonaklono pokazivati elo
u konferencijskim salama i na aerodromskoj pisti.
Kretati se bodro, izgledati veselo.
Ovaj onog doekuje, onaj se s onim oprata.
Nasmejano lice je veoma potrebno,
za objektive i gomilu.
Stomatologija u slubi diplomatije
garantuje spektakularan rezultat.
U opasnoj situaciji ne mogu nedostajati
kljove dobre volje i sloni sekutii.
Jo nisu takva vremena
da se na licima vidi obina tuga.
Zbratimljeno oveanstvo, po miljenju sanjara,
pretvorie zemlju u predeo osmeha.
Sumnjam. Dravnici, ostavimo to,
ne bi se morali toliko smekati.
Ve samo povremeno: zato to je prolee, zato to je leto,
bez nervoznog gra i urbe.
Ljudsko bie po prirodi je tuno.

Na to ekam i unapred se radujem.
VOJNA PARADA
Zemlja zemlja,
zemlja vazduh zemlja,
vazduh voda zemlja zemlja voda
voda vazduh zemlja vazduh vazduh,
zemlja voda vazduh voda vazduh zemlja,
vazduh zemlja zemlja zemlja zemlja,
Zemlje Vode Vazduha
TERORIST, GLEDA
Bomba e eksplodirati u kafani u trinaest i dvadeset.

Sada je tek trinaest i esnaest.
Neki e jo stii da uu,
neki da izau.
Terorist je ve preao na drugu stranu ulice.
Ta razdaljina titi ga od svakog zla,
a prizor kao u bioskopu:
ena u utom aketu, ulazi,
Mukarac s tamnim naoarima, izlazi.
Mladii u farmerkama, razgovaraju.
Trinaest i sedamnaest i etiri sekunde
Onaj nii ima sree i seda na skuter,
a onaj vii ulazi.
Trinaest i sedamnaest i etrdeset sekundi.
Devojka, sa zelenom trakom u kosi, ide.
Samo to je onaj autobus iznenada zaklanja.
Trinaest i sedamnaest.
Nema vie devojke.
Je li bila tako glupa i ula, ili nije,
to e se videti kad budu iznosili.
Trinaest i devetnaest,
Nekako niko ne ulazi.
Meutim, izlazi jedan debeli elavko.
Ali, kao da neto trai po depovima i

u trinaest i dvadeset bez deset sekundi
on se vraa po one svoje bedne rukavice.
Trinaest i dvadeset.
Vreme, kako se samo vue.
Valjalo bi sada.
Jo ne sada.
Da, sada.
Bomba, eksplodira.
SREDNJOVEKOVNA MINIJATURA
Po najzelenijem brdu,
u najlepoj povorci,
u najsvilenijim platovima.
Ka zamku sa sedam kula,
od kojih je svaka najvia.
Napred knez,
najpohvalnije netrbuast
kraj kneza gospoa kneginja,
divna, mlada, mlaana.
Za njima nekoliko dvorkinja
kao upisane, zaista,
i pa najpaevskiji,
a na paevom ramenu
neto neizrecivo majmunsko,
sa strano smenom njukom
i repiem.
Odmah potom tri viteza,
a svaki se udvostruuje, utrostruuje,
jedan sa bradom gustom,
drugi sa bradom vrstom,
pod svakim konj zelenko
onda najzeleniji, dragi moji,
a svi kopitima neno dodiruju

krasuljke kraj samog puta.
A ko je tuan, umoran
s rupom na laktu i razrook,
toga najoiglednije nema.
Nema ni najnikakvijeg pitanja,
graanina ili kmeta
pod najazurnijim nebom.
Ni najmanjih veala
za najsokolije oko,
i nita ne baca senku sumnje.
I tako divno jau
u tom najfeudalnijem realizmu.
Mada je on pazio na ravnoteu:
na drugoj sliici spremao je za njih pakao.
Oh, to se podrazumevalo
krajnje samo po sebi.
STARI PEVA
On danas peva ovako: trala tra la.

A ja sam pevao ovako: trala tra la.
ujete li razliku, gospoo?
I umesto da stane ovde, on staje onde
i gleda tamo, ne ovamo,
iako je odande, a ne odavde
nije istrala kao sada pampa rampa pam,
nego sasvim jednostavno pampa rampa pam,
nezaboravna Tschubeck-bombonieri,
samo,
ko je jo pamti
POHVALA SESTRE
Moja sestra ne pie pesme

i valjda nikad nee ni poeti da pie pesme.
To je nasledila od majke koja nije pisala pesme,
i od oca koji takoe nije pisao pesme.
Pod krovom moje sestre oseam se bezbednom:
sestrin mu ni za ta na svetu ne bi pisao pesme.
I mada to zvui kao delo Adama Makedonskog,
niko od roaka ne bavi se pisanjem pesama.
U ladicama moje sestre nema starih pesama,
ni u tani novonapisanih.
A kad me sestra poziva na ruak,
znam da nije s namerom da mi ita pesme.
Supe su joj nesumnjivo izvrsne
a kafa se ne prosipa na rukopise.
U mnogim porodicama niko ne pie pesme,
no ako pie onda retko samo jedno lice.
Ponekad poezija pada u kaskadama pokolenja,
to stvara opasne virove u uzajamnim oseanjima.
Moja sestra neguje dobru govornu prozu,
celokupno njeno pisanje su dopisnice sa odmora,
s tekstom koji svake godine obeava isto:
kad se vrati
sve e,
sve,
ba sve ispriati.
PUSTINJAKOVA ELIJA
Mislila si da pustinjak ivi u pustinji,

a on u kuici u cveu
u veselom brezovom gaju,
deset minuta od druma,
staze obeleene znacima.
Ne mora da ga gleda izdaleka kroz dogled,
moe da ga vidi, uje sasvim izbliza
kako izletnikoj grupi iz Vjelike strpljivo objanjava,
zbog ega je izabrao strogu samou.
Ima mrku mantiju,
dugu sedu bradu,
rumeno lice
i plave oi.
Rado se uspravlja pored ruinog buna
da ga fotografiu u boji.
Upravo ga snima Stenli Kovalik iz ikaga.
im izradi slike, obeava da e ih poslati.
A utljiva starica iz Bidgoa,
koju ne poseuje niko sem inkasanata,
upisuje se u spomen-knjigu:
Neka je Bogu hvala
to mi je dopustio
da u ivotu vidim pravog pustinjaka.
Mladi se upisuju noem na drveu:

Spiritualsi 75 Zbor dole.
Samo ta je s Barijem, gde se denuo Bari?
Bari lei ispod klupe i izigrava vuka.
ENSKI PORTRET
Mora da bude po izboru.

Da se menja, ali da se nita ne promeni.
To je lako, nemogue, teko, vredno pokuaja.
Oi ima, ako treba, jednom plave, jednom sive,
crne, vesele, bezrazlono pune suza.
Spava s njim, kao prva na koju je naleteo, jedina na svetu.
Raa mu etvoro dece, nijedno, jedno dete.
Naivna, ali najbolji savet daje.
Slaba, ali izdrljiva.
Nema glavu na vratu, ali imae.
ita Jaspersa i enske listove.
Ne zna emu slui taj zavrtanj, ali sagradie most.
Mlada, obino mlada, jo uvek mlada.
U rukama dri vrapia sa slomljenim krilom,
vlastiti novac za daleka i duga putovanja,
sataru za meso, oblog i aicu rakije.
Kuda tako tri, zar nije umorna?
Ama nije, samo malo, mnogo, nita ne smeta.
Ili ga voli, ili se uzjogunila.
Na dobro, na zlo i na milost boiju.
RECENZIJA O NENAPISANOJ PESMI
U prvim reima dela

pesnikinja utvruje da je Zemlja mala,
dok je nebo, pak, preterano veliko,
dok je zvezda, citiram, vie na njemu no to treba.
U opisu neba osea se izvesna bespomonost,
pesnikinja se gubi u stranom prostranstvu,
zapanjena je zbog mrtvila mnogih planeta
i ubrzo u njenom umu (dodajmo: neegzaktnom)
raa se pitanje
nismo li, moda, ipak sami
pod suncem, pod svim suncima sveta?
Uprkos raunu verovatnoe!
I sveoptem uverenju!
Uprkos nepobitnim dokazima koji svakog dana
mogu da padnu u ljudske ruke! Ah, poezija!
Meutim, naa proroica vraa se na Zemlju,
planetu koja se moda okree bez svedoka,
na jedini science fiction za kakav je kosmos kadar.
Paskalov oaj (1623-1662, nap. naa)
pesnikinji se ini bez konkurencije
ni na kakvoj Andromedi ili Kasiopeji.
Iskljuivost preuveliava i obavezuje,
javlja se problem kako iveti et caetera,
jer za nas pusto to nee reiti.
Boe moj, vie ovek Samome Sebi,

smiluj se, prosvetli me...
Pesnikinju titi misao o tako olako rasipanom ivotu
kao da je neiscrpan.
O ratovima koji se po njenom udljivom miljenju
uvek gube na jednoj i drugoj strani.
O dominaciji (sic!) ljudi nad ljudima.
Kroz delo se probija moralistika intencija.
Pod manje naivnim perom moda bi i bljesnula.
Na alost, ta vredi. Ta u osnovu rizina teza
(nismo li, moda, ipak sami
pod suncem, pod svim suncima sveta)
i njena razrada u nemarnom stilu
(meavina patosa i svakodnevnog govora)
ine da neko u to teko poveruje.
Po svoj prilici niko. Naravno.
UPOZORENJE
Ne vodite podrugljivce u kosmos,

lepo vam savetujem.
etrnaest mrtvih planeta,
nekoliko kometa, dve zvezde,
a ve na putu za treu
podrugljivci e izgubiti raspoloenje.
Kosmos je takav kakav je,
to znai savren.
Podrugljivci mu to nikad nee oprostiti.
Niem se nee radovati:
vremenu jer je previe veno,
lepom jer je bez mane,
ozbiljnosti jer se ne da preokrenuti u alu.
Svi e se diviti,
a oni e zevati.
Na putu za etvrtu zvezdu
bie jo gore.
Kiseli osmesi,
poremeaji sna i ravnotee,
glupi razgovori:
te gavran sa sirom u kljunu,
te muhe na portretu njegovog Presvetlog Velianstva,
ili majmun u kupatilu

pa da, to je bio ivot.
Ogranieni.
Vie vole etvrtak od beskraja.
Primitivni.
Vie vole pogrenu notu od muzike sfera.
Najbolje se oseaju u pukotinama izmeu
prakse i teorije,
uzroka i posledice,
ali ovde nije Zemlja i sve pasuje.
Na tridesetoj planeti
(u pogledu pustinjskosti sve je besprekorno
odbie ak da izau iz kabina,
tobo ih glava, tobo ih prst boli.
Tolike nevolje i sramote.
Toliki novac baen na kosmos.
CRNI LUK
Drugo je crni luk.

On nema utrobu.
Skroz je crni luk,
do stepena lukastosti.
Lukast je prema spolja,
lukast do korena,
luk bi mogao ui u sebe
bez uasavanja.
U nama su stranost i divljina
jedva koom pokrivene,
u nama je pakao unutranji,
anatomija preka,
a u luku je luk,
ne vezana creva.
On je mnogo puta nag,
do sri itomeslino.
Crni luk je neantinomino bie,
crni luk je uspela tvorevina.
U jednom je jednostavno drugi,
manji je sadran u veem,
a u sledeem je sledei,
ili trei i etvrti.
Centrifugalna fuga.
Odjek uklopljen u hor.
Crni luk, to razumem:

najlepi trbuh sveta.
Sam se oreolima
vlastite slave radi obavija.
U nama salo, nervi, vene,
sluz i sekret.
Plus uskraen nam je
idiotizam savrenstva.
SAMOUBIINA SOBA
Sigurno mislite da je soba bila prazna.

A ono tamo tri stolice sa vrstim naslonima.
Tamo je i dobra lampa protiv mraka.
Pisai sto, a na stolu novanik i novine.
Vedar Buda, tuan Isus.
Sedam slonova za sreu, a u ladici notes.
Mislite da u njemu nisu bile nae adrese?
Mislite li da nije bilo knjiga, slika i ploa?
A tamo utena truba u crnim rukama.
Saksija s cvetom na srcu.
Radost iskra bogova.
Odisej na polici u ivotvornom snu
posle tekog petog pevanja.
Moralisti,
imena ispisana zlatnim slovima
na lepo utavljenim hrptovima.
Politiari su se tu odmah drali uspravno.
Iako bez izlaza, postojala su vrata,
iako bez pogleda, postojao je prozor,
u toj sobi.
Naoari za gledanje u daljinu leale su na prozorskoj dasci.
Zujala je jedna muha, ili jo je bila iva.
Mislite da je bar pismo neto objanjavalo.

Ali rei u vam da pisma nije bilo
a iako je toliko nas prijatelja, svi smo se smestili
u praznu kovertu naslonjenu na au.
JABUICA
U majskom raju, pod lepom jabuicom,

to se od cvetova kao od smeha savija,
pod nesvesnou dobra i zla,
pod umnim granama,
pod niijom, iako neko za nju moe rei moja,
pod optereenom samo predoseanjem plodova,
pod nezanimljivom, koja je godina, koja zemlja,
kakva je to planeta i u kom pravcu se okree,
pod tako malo mi srodnom, toliko stranom,
da me ne raduje ni uasava,
pod ravnodunom, ma ta se dogodilo,
pod svakim listiem, podrhtavajuim od strpljenja,
pod neshvatljivom, kao da je sanjam,
ili sam sanjala sve osim nje,
suvie razumljivo i nadmeno
ostati jo, ne vraati se kui.
Jer kui bi samo robijai da se vrate.
POHVALA LOEG MILJENJA O SEBI
Miar nema sebi nita da prebaci.

Skrupule su strane crnom panteru.
Pirane ne sumnjaju u ispravnost svojih postupaka.
Zvearka prihvata sebe bez ograda.
Ne postoji samokritini akal.
Skakavac, aligator, trihnina i obad
ive kako ive i raduju se tome.
Srce kita sabljaa teko je sto kilograma,
no u drugom pogledu ono je lako.
Nema nieg ivotinjskijeg
od iste savesti
na treoj Sunevoj planeti.
IVOT NA POEK
ivot na poek.
Predstava bez probe.
Telo bez probe.
Glava bez misli.
Ne znam ulogu, koju igram.
Znam samo da je moja i nepromenljiva.
O emu je komad,
moram pogaati direktno na sceni.
Slabo pripremljena za odavanje asti ivotu,
teko podnosim nametnuti tempo radnje.
Improvizujem, iako se uasavam improvizacije.
Na svakom koraku spotiem se zbog nepoznavanja stvari.
Moj nain ivljenja mirie na provinciju.
Moji instinkti su amaterski.
Trema, objanjavajui me, vie me poniava.
Olakavajue okolnosti oseam kao okrutne.
Rei i refleksi su nepovlaivi,
zvezde nedobrojane,
karakter kao mantil zakopavan u trku
eto alosnih rezultata te hitnje.
Makar jednu sredu na vreme provebati,
ili makar jo jedan etvrtak ponoviti!
A ono ve petak mi dolazi, s nepoznatim scenarijem.

Da li je to u redu pitam
(s hripnjom u glasu,
jer mi ak nije dato da se iza kulisa iskaljem).
Iluzorna je misao, da je to samo povran ispit
polagan u privremenoj prostoriji. Nije.
Stojim ispred dekora i vidim kako je solidan.
Zapanjuje me preciznost svih rekvizita.
Rotaciona aparatura ve dugo u pokretu.
Poupaljivane ak najudaljenije magline.
Oh, ne sumnjam da je to premijera.
I ma ta uinila,
to e se zauvek pretvoriti u ono to sam uinila.
NA STIKSU
Ovo je Stiks, duice individualna,

Stiks, duice zabezeknuta.
Kroz megafone ue Haronov bas,
Ka pristanitu gurnue te nevidljiva ruka
nimfe, iz zemaljske preplaena ume
(od izvesnog vremena sve ovde rade).
Pod resastim reflektorima videe svaki detalj
gvozdenobetonskih podupiraa obale
i stotine motornih amaca umesto onog amca
od drveta, istrulelog pre vie vekova.
oveanstvo se uvealo i to su posledice,
duice moja setna.
S velikom tetom po pejza
zgrade nad vodom su se pospratile.
Beskonfliktni prevoz dua
(svake godine milioni putnika)
ve je nezamisliv
bez magacina, kancelarija i dokova.
Hermes, duice ivopisna,
mora predviati par godina unapred,
kakvi e se i gde ratovi voditi, do kakvih diktatura doi,
a posle broji rezervne amce.
Na drugu obalu prevee se gratis
i samo zbog sentimentalnosti prema antici
ovde su tedne kasice s natpisima:
Molimo da u nas ne ubacujete dugmie.
See u sektoru sigma etiri
u amac tau trideset.

Smestie se, smestie se i u smradu drugih dua,
to zahtevaju nunost i kompjuteri.
U Tartaru takoe velika teskoba eka,
jer on nije rastegljiv, kao to bi trebalo.
Sputani pokreti, izguvana odea,
u kapsulici Lete ak ni cela kap.
Duice, samo sumnjajui u onaj svet
ima ire perspektive.
UTOPIJA
Ostrvo na kome se sve razjanjava.

Tu se moe stati na osnovu dokaza.
Nema drugih puteva osim prilaznog puta.
bunje se prosto povija od odgovora.
Tu raste Drvo Ispravnog Domiljanja
sa veno raspletenim granama.
Zaslepljujue uspravno Drvo Saznanja
kraj vrela to se zove Ah Znai To Je Tako.
to dalje u umu, to se
Dolina Oiglednosti vie iri.
Bljesne li sumnja, vetar e je odmah razduvati.
Eho bez poziva oduzima re
i rado objanjava sve tajne sveta.
Desno je pilja u kojoj lei smisao.
Levo je Jezero Dubokog Uverenja.
Istina se die sa dna i lako na povrinu isplivava.
Nepokolebljiva Sigurnost dominira nad dolinom.

Sa njenog vrha prua se Sutina stvari.
Pored svih divota ostrvo je pusto,
na obalama vidljivi tragovi nogu
i svi bez izuzetka vode u pravcu mora.
Kao da se otud samo odlazilo
i bespovratno tonulo na puini.
U neshvatljivom ivotu.
BROJ PI
Broj Pi dostojan divljenja

tri koma jedan etiri jedan.
Svi njegovi dalji brojevi takoe su prosti,
pet devet dva nikad se ne zavravaju.
est pet etiri ne doputaju da budu obuhvaeni pogledom,
osam devet izraunavanjem
sedam devet matom,
ak ni tri dva tri osam alom ili poreenjem
etiri est sa bilo im
dva est etiri na svetu.
Najdua zemaljska zmija posle desetak metara se prekida.
Slino, mada neto kasnije, ine zmije iz bajke.
Povorka brojeva, koji ulaze u broj Pi
ne zaustavlja se na ivici stranice,
kadra je da se vue po stolu, kroz vazduh,
preko zida, lia, ptijeg gnezda, oblaka, pravo u nebo,
preko celokupne naduvenosti i bezdanosti neba.
O, kako je kratak gotovo miji, rep komete!
O, kako je slabaan zrak zvezde, to se zakrivljuje u
bilo kom prostoru!
A ovde dva tri petnaest trista devetnaest
moj broj telefona moj broj koulje
godina hiljadu devetsto sedamdeset trea esti sprat
broj stanovnika ezdeset pet groa
obim bedara dva prsta arada i ifra,
u kojoj, slavuju moj, leti i poj
i za ouvanje mira moli se,
zemlja i nebo proi e,

ali broj Pi, nee to se toga tie, nee,
sa svojim jo uvek pet
ne bilo kakvim osam,
ne poslednjim sedam,
prisiljavajui, ah, prisiljavajui tromu venost
na trajanje.
TREMA
Pesnici i pisci.
Tako se kae.
Znai da pesnici nisu pisci, onda ta su
Pesnici su poezija, pisci su proza
U prozi moe da bude sve, pa i poezija,
ali u poeziji mora da bude samo poezija
U skladu s plakatom koji se oglaava
velikim, secesijsko kitnjastim slovom P,
upisanim u strune okrilaene lire,
trebalo bi pre da odlepram nego da uem
Zar ne bi bilo bolje bosa
nego u ovim cipelama iz Helmka,
lupkajui, kripuui,
nespretno zamenjujui anela
I da je bar ova haljina dua, da do zemlje pada,
i da pesme nisu iz torbice, nego iz rukava,
da su prozrane, paradne, da snano odzvanjaju
od bim do bom,
ab ab ba
A tamo na podijumu ve vreba stoi,
nekako spiritistiki, na pozlaenim noicama,
a na stoiu dimi se svenjak

Iz ega zakljuujem
da u morati uz svee
itati ono to sam pisala pod obinom aruljom
kuc kuc kuc na maini
Ne brinui unapred
da li je to poezija
i kakva je to poezija
Da li je u njoj proza viena loe
ili je poezija dobro viena u prozi
I postoji li sada razlika,
izrazita samo u polumraku,
u pozadini s bordo zastorom
s ljubiastim resama?
PREKOMERNOST
Otkrivena je nova zvezda,

to ne znai da je postalo svetlije
i da se neto uvealo ili da neto nedostaje.
Zvezda je velika i daleka,
tako daleka, da je mala,
ak manja od drugih
od nje mnogo manjih.
uenje tu ne bi bilo nita udno,
kad bismo imali vremena za njega.
Starost zvezde, masa zvezde, poloaj zvezde,
sve je to moda dovoljno
za jednu doktorsku disertaciju
i skromnu au vina
u krugovima bliskim nebu:
astronom, njegova ena, roaci i kolege,
neusiljeno raspoloenje, neobavezna odea,
s prevagom lokalnih tema u razgovoru
i grickanjem kikirikija.
Zvezda je divna,
ali to jo nije razlog
da se zdravica ne ispije u ast naih dama
koje su nam neuporedivo blie.
Zvezda bez posledica.

Bez uticaja na vreme, modu, rezultat utakmice,
promene u vladi, prihode i krizu vrednosti.
Bez rezultata u propagandi i tekoj industriji.
Bez odraza na polituri pregovarakog stola.
Prekobrojna u izbrojanim danima ivota.
emu tu pitati
pod koliko se zvezda ovek raa,
i pod koliko posle kraeg vremena umire.
Nova.
Pokai mi bar gde je.
Izmeu ruba onog mrkog iskidanog oblaka
i one, vie levo, granice bagrema.
Aha rekoh.
ARHEOLOGIJA
Eto, jadni ovee,

u mojoj oblasti dogodio se napredak.
Proli su milenijumi
otkad si me nazvao arheologijom.
Nisu mi vie potrebni
bogovi od kamena
i ruevine, a na njima jasni natpisi.
Pokai mi svoje svejedno ta,
i rei u ti ta si bio.
Nekakvo dno neega
i poklopac za neto.
Deli motora. Vrati kineskopa.
Komadi kabla. Rasuti prsti.
Moe ak i manje i jo manje.
Metodom
koji nisi mogao poznavati tada
kadra sam da probudim seanje
bezbrojnih bia.
Tragovi krvi nisu zanavek.
La svetli.
Odjekuju ifre dokumenata.
Otkrivaju se sumnje i namere.
Ako samo ushtem

(da li e mi se prohteti,
ne treba do kraja da bude uveren),
pogledau u grlo tvoga utanja,
kakve si imao izglede,
proitau iz tvoje one duplje,
podsetiu te na osnovu sitnih detalja
na ta si u ivotu ekao osim smrti.
Pokai mi svoje nita
koje je ostalo od tebe
i od toga sastaviu umu i autoput,
aerodrom, podlost, nenost
i propalu kuu.
Pokai mi svoju pesmicu,
i rei u ti zato
ni ranije ni kasnije nije nastala.
Ah, ne, loe me razume.
Skloni taj smeni papir
sa slovima.
Meni je u tu svrhu dovoljan
tvoj sloj zemlje
i davno pradavno
izvetreli miris paljevine.
PREDEO SA ZRNCEM PESKA
Zovemo ga zrnce peska.

A ono niti je zrnce niti pesak.
Prolazi bez naziva
opteg, pojedinanog,
kratkotrajnog, trajnog,
pogrenog ili pravog.
Ne mari za na pogled, dodir.
Ne osea se vienim ni dodirnutim.
A to to je palo na prozorsku dasku,
samo je na, ne njegov doivljaj.
Za njega je to isto to i pasti na bilo ta,
bez obzira da li je ve palo,
ili jo pada.
S prozora se prua lep pogled na jezero,
ali taj pogled sam sebe ne vidi.
Bezbojan je i bezoblian,
bezglasan, bezmirisan
i bezbolan na ovom svetu.
Bezdano je za dno jezera
i bezbrino za obale.
Nije ni mokro ni suho za njegovu vodu.
Nije ni jedninsko ni mnoinsko za talase
to ume gluvo svoj sopstveni um
oko malog velikog kamenja.
I sve to po prirodi pod beznebnim nebom,

na kome sunce zalazi uopte ne zalazei
i krije se skrivajui se iza nesvesnog oblaka.
Vetar ga kida bez ikakvih drugih razloga,
osim tog to duva.
Prolazi jedan sekund.
Drugi sekund.
Trei sekund.
Ali to su samo tri naa sekunda.
Vreme je proletelo kao glasnik sa hitnom veu.
Ali to je samo nae poreenje.
Lik izmiljen, koji je sugerisana urba
i vest neljudska.
ODEA
Svlai, svlaimo, svlaite

mantile, akete, sakoe, bluze
od vune, pamuka, pamuka i sintetike,
suknje, pantalone, arape, rublje
stavljajui, veajui, prebacujui preko
naslona stolica, krila paravana;
zasad, kae lekar, nije nita ozbiljno,
izvolite se obui, odmoriti se, otputovati,
uzimajte ovo u sluaju potrebe, pre spavanja, posle jela,
javite se za tri meseca, za godinu dana, za godinu i po;
vidi, a ti si mislio, a mi smo se bojali,
a vi ste pretpostavljali, a on je sumnjao;
vreme je ve zakopavati jo drhtavim rukama, vezivati
pertle, kope, patente, preice,
kaieve, dugmad, kravate, kragne
i izvlaiti iz rukava, iz torbica, iz depova
izguvani, na takice, traftasti, karirani al
s iznenada produenom upotrebljivou.
O SMRTI BEZ PRETERIVANJA
Ne razume se u ale,
ni u zvezde, u mostove,
ni u tkanje, u rudarstvo, u poljoprivredu,
ni u graenje brodova i peenje kolaa.
U nae razgovore o planovima za sutra
ubacuje svoju poslednju re
koja odudara od teme.
Ne ume ak ni ono
neposredno vezano za njenu struku:
ni grob da iskopa,
ni mrtvaki koveg da sklepa,
ni da pospremi za sobom.
Zauzeta ubijanjem,
ini to nespretno,
nesistematino i neveto.
Kao da na svakome od nas upravo ui.
Trijumfi su trijumfi,
ali i koliko poraza,
promaenih udaraca
i iznova preduzimanih pokuaja!
Ponekad joj nedostaje snage
da srui muvu u vazduhu.
Sa mnogim gusenicama
gubi trku u puzanju.

Sve one ioke, mahune,
pipci, peraja, traheje,
svadbeno perje i zimska krzna
svedoe o zaostajanju
u njenom eprtljavom radu.
Loa volja nije dovoljna,
ak i naa pomo u ratovima i prevratima,
bar zasad su premalo.
Srca kucaju u jajima.
Rastu kosturi odojadi.
Seme stie svoja prva dva listia,
a esto i visoko drvee na horizontu.
Ko tvrdi da je svemona,
sam je ivi dokaz
da nije svemona.
Nema ivota
koji bar za trenutak
nije bio besmrtan.
Uvek smrt za taj trenutak
dolazi sa zakanjenjem.
Uzalud drmusa kvaku
nevidljivih vrata.
Ko je toliko postigao,
to mu se ne moe oduzeti.
KUA VELIKOG OVEKA
Zlatnim slovima urezao u mramoru:

Ovde je iveo, radio i umro veliki ovek.
Ove staze lino je posipao ljunkom.
Ovu klupu ne dodirivati jer ju je sam isklesao u

kamenu
i panja, tri stepenika ulazimo unutra.
Stigao je da na svet doe u pravo vreme.
Sve to je imalo da proe, prolo je u toj kui.
Ne u blokovima,
ni u nametenim i praznim sobama,
meu nepoznatim susedima,
ne na petnaestim spratovima
kuda bi bilo teko voditi kolske ekskurzije.
U ovoj sobi je razmiljao,
u ovoj lonici spavao,
a ovde primao goste.
Portreti, fotelja, pisai sto, lula, globus, flauta,
pohaban tepih, zastakljena veranda.
odavde je izmenjivao naklone s krojaem ili obuarom
koji su za njega radili po meri.
To nije isto to i fotografije u kutijama,
osuene hemijske olovke u plastinoj ai,
konfekcija iz magacina, u ormaru kupljenom u magacinu,
prozor s koga se bolje vide oblaci nego ljudi.
Srean? Nesrean?
Ovde nije to u pitanju.
Jo se poveravao u pismima,
ne mislei da e usput biti otvorena.
Jo je vodio precizan i iskren dnevnik,
bez straha da e ga izgubiti prilikom pretresa.
Najvie ga je uznemiravalo preletanje komete.
Unitenje sveta bilo je u Bojim rukama.
Uspeo da ne umre u bolnici,
iza ne zna se kojeg belog paravana.
Jo je kraj njega bio neko ko je upamtio
promrmljane rei.
Kao da mu je u deo pao ivot
za viekratnu upotrebu:
knjige je slao na povez,
iz notesa nije izbacivao imena umrlih.
A drvee koje je sadio u vrtu iza kue
jo mu je raslo kao juglans regia
i quercus rubra i ulmus i larinx
i fraxinus excelsior.
USRED BELA DANA
Odlazio bi u pansion u brdima,

silazio bi na ruak u trpezariju,
na etiri smre s grane na granu,
ne stresajui s njih svei sneg,
gledao bi sedei za stolom kraj prozora.
Sa bradicom u pic potkresanom,
proelav, prosed, s naoarima,
ogrubelih i umornih crta lica,
s bradavicom na obrazu i naboranim elom
kao da je aneosko elo oblepila glina
a kad se to zbilo, ni sam nije znao,
jer ne naglo, nego polagano
raste cena tome to se nije umrlo ranije,
pa bi i on morao da je plati.
O hrskavici uha, jedva okrznutoj metkom
kad se glava u poslednjem trenutku nagnula
imao sam ludu sreu govorio je.
ekajui da poslue supu s rezancima,
itao je svee novine
krupne naslove i male oglase,
ili bi dobovao prstima po belom stolnjaku,
ve dobro izraenih ruku,
ispucale koe i nabreklih ila.
Ponekad bi neko s vrata viknuo:

gospodine Bainjski,6 telefon za vas
i niega udnog ne bi bilo u tome
to je to on i to ustaje povlaei demper,
i to bez urbe kree prema vratima.
Pri tom prizoru razgovor se ne bi prekidao
na pola pokreta niti bi zastajao na pola daha,
jer je to obian dogaaj a teta, teta
to je tretiran kao neto obino.
Kamil Bainjski, poljski pesnik poginuo u Varavskom ustanku 1944.

godine. Prim. prev.
6
KRATAK IVOT NAIH PREDAKA
Malo ih je doivelo trideset godina.

Starost je bila privilegija kamenja i drvea.
Detinjstvo je trajalo koliko i detinjstvo vukova,
Trebalo je uriti, sustizati ivot
pre nego to zae sunce,
pre nego to padne prvi sneg.
Trinaestogodinje roditeljke dece,
etvorogodinji tragalac za ptijim gnezdima u evaru,
dvadesetogodinji predvodnici lovova
samo to se pojavili i ve ih nema.
Krajevi beskraja brzo su srastali.
Vetice su vakale basme
jo uvek svim zubima mladosti.
Pod budnim oevim pogledom sin je postajao mukarac.
Iz dedine one duplje raao se unuk.
Uostalom, nisu brojali godine.
Brojali su mree, lonce, upe, sekire.
Vreme, tako tedro za svaku zvezdu na nebu,
prema njima prualo je gotovo praznu ruku
i brzo je povlailo, kao da ali.
Jo korak, jo dva
du svetlucave reke,
to iz tame izvire i u tami nestaje.
Nije bilo ni trenutka za gubljenje,

ni pitanja za odlaganje i kasna otkria,
ukoliko nisu bili na vreme shvaeni.
Mudrost nije mogla da eka sedu kosu.
Morala je da vidi jasno, pre no to postane jasnoa,
i svaki glas da uje pre no to odjekne.
Dobro i zlo
znali su o njemu malo, ali sve:
kad zlo trijumfuje, dobro se pritaji;
kad se dobro objavljuje, zlo eka skriveno.
Jedno i drugo nesavladivo
i neudaljivo na bespovratnu razdaljinu.
Zato, ako je radost, onda s primesom strepnje,
ako je oajanje onda nikad bez tihe nade.
ivot, ak dug, uvek e biti kratak
Previe kratak da bi se tome neto dodalo.
PRVA HITLEROVA FOTOGRAFIJA
Ko li je ovaj buca u kaftaniu?

Ta to je mali Adolfi, sini Hitlerovih!
Moda e odrasti u doktora prava?
Ili e biti tenor u bekoj operi?
ija je ovo ruica, vrati, uvce, okce, nosi?
iji trbui pun mleka? Ne zna se jo da li:
tampara, savetnika, trgovca, svetenika?
Kuda li e te smene noice odlutati, kuda?
U vrti, u kolu, u kancelariju, na venanje
sa gradonaelnikovom kerkom moda?
Deki, anelak, mrvica, zraak,
kad je pre godinu dana stizao na svet,
nisu nedostajali znaci na nebu i na zemlji:
proleno sunce, mukatle na prozorima,
muzika vergla u dvoritu,
povoljno predskazanje na ruiastoj cedulji,
pred sam poroaj majin proroanski san:
goluba u snu videti radosna vest,
istog uhvatiti stii e dugo ekani gost.
Kuc, kuc, ko je, to srce malog Adolfa kuca.
Cuclica, pelenica, portiklica, zvekica,
deai, hvala Bogu i kucnuti u drvo, zdrav,
lii na roditelje, na mae u kotarici,
na decu iz svih drugih porodinih albuma.
No, neemo sad valjda plakati,

fotograf pod crnom maramom uinie kvrc!
Atelje Klinger, Grabenstrasse Braunau,
Braunau je omanji, ali fini grad,
solidne firme, poteni susedi,
miris kiselog testa i domaeg sapuna.
Ne uje se zavijanje pasa ni stupanje sudbine.
Nastavnik istorije labavi okovratnik
i zeva nad sveskama.
KRAJ VEKA
Na XX vek trebalo je da bude bolji od prolih.

Ali to nee stii da dokae,
ima izbrojane godine,
posustao korak,
kratko disanje.
Previe se dogodilo
to nije trebalo da se dogodi,
a ono to je trebalo doi,
nije dolo.
Trebalo je da stignu prolee
i srea, izmeu ostalog.
Trebalo je da strah napusti brda i doline.
Trebalo je da istina bre od lai
stigne na cilj.
Trebalo je da se nekoliko nesrea
vie ne dogodi,
na primer, rat
i glad, i tako dalje.
Trebalo je da ugled uivaju,
bespomonost bespomonih,
poverenje, i tome slino.
Ko je hteo da se raduje svetu,

taj se nalazi pred
neostvarivim zadatkom.
Glupost nije smena.
Mudrost nije vesela.
Nada
vie nije ona mlada devojka
et caetera, naalost.
Bog je, najzad, trebalo da poveruje u oveka
dobrog i snanog,
ali dobar i snaan
to su jo uvek dva oveka.
Kako iveti pitao me je neko u pismu
koga sam nameravala isto
da upitam.
Opet i kao uvek,
to se iz prethodnog vidi,
nema preih pitanja
od naivnih pitanja.
DECA EPOHE
Mi smo deca epohe,

epoha je politika.
Sva tvoja, naa, vaa
dnevna pitanja, nona pitanja,
politika su pitanja.
Hteo ne hteo,
tvoji geni imaju politiku prolost,
koa politiku nijansu,
oi politiki aspekt.
Ono o emu govori ima odjek,
ono o emu uti ima smisao,
ovako ili onako politiki.
ak i kad ide po umama i gorama,
pravi politike korake
po politikom tlu.
Apolitike pesme takoe su politike,
a gore svetli mesec,
a ne meseinast objekt.
Biti ili ne biti, pitanje je sada.
Kakvo pitanje, odgovori, ljubavi.
Politiko pitanje.
Ne mora ak ni da bude ljudsko bie,

da bi stekao politiko znaenje.
Dovoljno je da bude sirova nafta,
koncentrirana hrana ili sekundarna sirovina,
ili bar pregovaraki sto, o ijem su se obliku
prepirali mesecima:
za kakvim stolom pregovarati o ivotu i smrti,
za okruglim ili etvrtastim.
U meuvremenu ljudi su ginuli,
ivotinje krepavale,
kue gorele
i polja zarastala u korov,
kao u davnoprolim
i manje politikim epohama.
MUENJA
Nita se nije promenilo.

Telo boluje,
mora da jede, udie vazduh, spava,
da ima tanku kou i odmah pod njom krv,
da ima veliku zalihu zuba i noktiju,
da ima lomljive kosti, elastine zglobove.
U muenjima se sve to uzima u obzir.
Telo drhti kao to je drhtalo
pre osnivanja Rima i posle njegovog osnivanja,
u dvadesetom veku pre i posle Hrista,
muenja su onakva kakva su bila, smanjila se samo zemlja,
i to god se deavalo, deava se kao iza zida.
Samo se uveao broj ljudi,
pored starih krivica javile su se nove,
stvarne, sugerisane, trenutne i nikakve,
ali krik kojim telo za njih odgovara,
bio je, jeste i bie krik nevinosti,
prema venim merilima i registrima.
Sem manira, ceremonija, igara.
Pokreti ruku koje zaklanjaju glavu
ostaoli su isti.
Telo se uvija, trza i otima,

pada odseenih nogu, gri kolena,
modri, otie, slini i krvari.
Nita se nije promenilo,
osim toka reka,
linije uma, obala, pustinja i lednika.
Tim predelima duica tumara,
nestaje, vraa se, pribliuje, udaljuje
sama sebi tua, neuhvatljiva,
jednom sigurna u svoje postojanje, drugi put nesigurna,
dok telo postoji i postoji i postoji
i nema gde da se dene.
ZAKULISNI PREGOVORI S MRTVIMA
U kakvim okolnostima u snu ti se javljaju umrli?

Pre no to zaspi misli li esto o njima?
Ko se pojavljuje prvi?
Da li uvek isti?
Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti?
Na ta se pozivaju?
Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadbinu?
Kau li otkud dolaze?
I ko iza njih stoji?
I kome se sem tebi u snu javljaju?
Jesu li njihova lica slina njihovim fotografijama?
Da li su tokom proteklih godina ostarela?
Da li su jedra? Mrava?
Da li su ubijeni stigli da zalee rane?
Pamte li jo uvek ko ih je ubio?
ta imaju u rukama opii te predmete.
Ubuali? Zarali? Ugljenisani? Istruleli?
ta imaju u oima pretnju? Molbu? Kakvu?
Da li razgovarate samo o vremenu?
O pticama? Cveu? Leptirima?
S njihove strane nikakvih neugodnih pitanja?
A ta im ti tada odgovara?
Umesto da oprezno uti?

Da li izvrdavajui menja temu sna?
Budi li se na vreme?
PISANJE BIOGRAFIJE
ta treba?
Treba napisati molbu,
molbi dodati biografiju.
Bez obzira na duinu ivota,
biografija treba da bude kratka.
Obavezuje saetost i selekcija injenica.
Zameniti predele adresama
a kolebljiva seanja trajnim datumima.
Od svih ljubavi dovoljna je brana
a od dece samo roena.
Vanije je ko tebe zna nego koga ti zna.
Putovanja samo ako su u inostranstvo.
Pripadanje neemu, ali bez zato.
Odlikovanja, bez za ta.
Pii kao da sa sobom nikad nisi razgovarao
i izdaleka okoliao.
utanjem zaobii pse, make i ptice,
nezaboravne starudije, prijatelje i snove.
Radije cena nego vrednost
i naslov nego sadrina.
Radije broj cipela, nego kuda ide

onaj kojim te smatraju.
Uz to fotografija s otkrivenim uhom.
Rauna se njegov oblik, ne ono to se uje.
ta se uje?
Lupa maina koje melju papir.
POGREB
tako iznenada, ko bi rekao

ivci i cigarete, opominjao sam ga
nekako, zahvaljujem
raspakuj ovo cvee
i brat umro od srca, to mora da je porodino
s tom bradom nikad vas ne bih prepoznala
sam je kriv, uvek se u neto meao
trebalo bi da govori onaj novi, ali ga neto ne vidim
Kazek u Varavi, Tadek u inostranstvu
ti si jedina bila pametna i ponela kiobran
ta s tim to je bio najsposobniji
prolazna soba, Baka se nee sloiti
svakako, bio je u pravu, no to jo nije razlog
s lakiranjem vrata, pogodi koliko
dva umanca, kaika eera
nije njegov problem, ta mu je to trebalo
samo plave i samo mali brojevi
pet puta i nikakvog odgovora
neka ti bude, mogao sam, ali i ti si mogao
dobro to je bar ona imala to nametenje
ne znam, valjda roaci
svetenik pljunuti Belmondo
jo nisam bio u ovom delu groblja
sanjao sam ga pre nedelju dana, neto me pogodilo
nije runa ta erica
sve nas to eka
u moje ime izrazite udovici sauee, moram da stignem na
na latinskom ipak je zvualo sveanije

bilo pa prolo
do vienja, gospodo
a moda bismo negde na pivo
zvrcni mi, da popriamo
etvorkom ili dvanaesticom
ja ovamo
mi tamo
GLAS U VEZI SA PORNOGRAFIJOM
Nema goreg razvrata od miljenja.

Buja taj bezobrazluk kao anemogamni korov
na leji namenjenoj za bele rade.
Onima koji misle nita nije sveto.
Drsko nazivanje stvari po imenu,
razuzdane analize, razvratne sinteze,
divlja i raskalana potera za golom injenicom,
sladostrasno opisivanje osetljivih tema,
parenje pogleda ba to im treba.
U po bela dana ili pod platom noi
sjedinjuju se u parove, trouglove i krugove.
Pol i godine partnera tu su nevani.
Oi im se cakle, obrazi gore.
Prijatelj sablanjuje prijatelja.
Izopaene keri zavode oca.
Brat na blud navodi mlau sestru.
Drugaije im prija voe
sa zabranjenog drveta poznanja
od rumenih zadnjica iz ilustrovanih revija,
sva ta u osnovi prostoduna pornografija.
Knjige koje ih privlae nemaju slika.
Jedina su im razonoda posebne reenice
podvuene noktom ili bojicom.
Strahota, u kakvim pozama,

s kakvom razuzdanom prostotom
um uspeva da oplodi um!
Takvih poza nema ni u Kamasutri!
Za vreme tih sastanaka jedva se aj pui.
Ljudi sede na stolicama, miu usnama.
Nogu preko noge svako sam sebi prebacuje.
Jedno stopalo dodiruje pod,
a drugo se klati u vazduhu.
Ponekad samo neko ustane,
prie prozoru
i izmeu zavesa
viri na ulicu.
ZAPOETA PRIA
Za roenje deteta
svet nikad nije spreman.
Nai brodovi jo se nisu vratili iz Vinlandije.
Jo je pred nama prevoj svetog Gotarda.
Moramo zavarati strae u pustinji Tor,
probiti se kanalima do Centra grada,
nai put do kralja Haralda Tocila
i ekati pad ministra Fuea.
Tek u Akapulku
poeemo sve ispoetka.
Istroile nam se zalihe zavoja,
ibica, dokaza, tukova i vode.
Nemamo kamione ni Mingovu podrku.
Ovim mravim konjem neemo potkupiti erifa.
Bar zasad nikakvih vesti o otetima u ropstvo.
Nedostaju nam toplije peine za mrazeve
i neko ko zna hararski jezik.
Ne znamo kojim ljudima poverovati u Ninivi,
koji su uslovi presvetog kardinala,
ija su imena jo u Berijinim fiokama.
Kau da e Karlo Maratel juriati sutra u zoru.
U toj situaciji odobrovoljimo Keopsa,
prijavimo se dobrovoljno,
promenimo veru,
pravimo se da smo dudevi prijatelji

i da nemamo nita s plemenom Kvabe.
Vreme je za loenje vatre.
Pozovimo telegramom baku iz Zabjeova.
Porazvezujmo vorove na remenima jurte.
Da poroaj bude lak
i da nam dete zdravo raste.
Neka ponekad bude sreno
i preskae provalije.
Neka mu srce bude izdrljivo,
a um budan i dalekosean.
Ali ne toliko
da vidi budunost.
Nebeske sile, potedite ga
tog dara.
U NOJEV KOVEG
Poinje da pada dugotrajna kia.

U Nojev koveg, jer gde drugde da se denete:
pesme za jedan glas,
privatni zanosi,
neobavezni talenti,
suvine radoznalosti,
tuge i nemiri kratkog dometa,
volja da se stvari gledaju sa est strana.
Reke rastu i naputaju obale.
U Nojev koveg: polutama i polutonovi,
hirovi, ornamenti i detalji,
glupi izuzeci,
zaboravljeni znakovi,
bezbrojne nijanse sive boje,
igra radi igre
i suza smeha.
Doklegod pogled see, voda i horizont u magli.
U Nojev koveg: planovi za daleku budunost,
radovanje razlikama,
divljenje boljima,
izbor nesveden na jedno od dvoje,
zastareli obziri,
vreme za razmiljanje
i vera da e sve to
nekad jo biti od koristi.
S obzirom na decu
koja smo i dalje,
bajke se dobro zavravaju.
I ovde ne odgovara nijedan drugi zavretak.
Kia e prestati,
voda e opasti,
na razvedrenom nebu
oblaci e se razii
i opet e biti kao to prilii
oblacima nad ljudima:
bie uzvieni i neozbiljni
u svojoj slinosti
s ostrvima sree,
to se sue na suncu,
s jaganjcima,
karfiolima
i pelenama.
MOGUNOSTI
Vie volim bioskop.

Vie volim make.
Vie volim hrastove kraj Varte.
Vie volim Dikensa od Dostojevskog.
Vie volim sebe koja voli ljude
nego sebe koja voli oveanstvo.
Vie volim da imam pri ruci iglu i konac.
Vie volim zelenu boju.
Vie volim da ne tvrdim
kako je um za sve kriv.
Vie volim izuzetke.
Vie volim da izlazim ranije.
Vie volim da o neem drugom razgovaram s lekarima.
Vie volim starinske prugaste ilustracije.
Vie volim smenost pisanja pesama
od smenosti njihovog nepisanja.
Vie volim nepotpune godinjice u ljubavi,
proslavljane svakog dana.
Vie volim moraliste
koji mi nita ne obeavaju.
Vie volim prevejanu nego previe lakovernu dobrotu.
Vie volim zemlju u civilu.
Vie volim osvojene zemlje nego one koje se osvajaju.
Vie volim ograde.
Vie volim pakao haosa nego pakao reda.
Vie cenim Grimove bajke nego prve strane novina.
Vie volim lie bez cvea nego cvee bez lia.
Vie volim pse s nepotkraenim repom.

Vie volim svetle oi, poto imam tamne.
Vie volim ladice.
Vie volim mnoge stvari koje ovde nisam pomenula
od mnogih ovde ne pomenutih.
Vie volim nepovezane nule
nego nule postrojene u nizu za brojku.
Vie volim insekatsko nego zvezdano vreme.
Vie volim da kucnem u drvo.
Vie volim da pitam dokle jo i kada.
Vie volim da uzimam u obzir i mogunost
da bie ima svoj rezon.
VAAR UDA
Obino udo:
to to se dogaaju mnoga obina uda.
Prosto udo:
u nonoj tiini lave
nevidljivih pasa.
Jedno od mnogih uda:
lagan i mali oblaak,
a kadar da zakloni veliki teak mesec.
Nekoliko uda u jednom:
jova odraena u vodi
okrenuta s leve strane na desnu,
raste s kronjom na dole,
uopte ne see do dna,
iako je voda plitka.
udo na dnevnom redu:
dosta slabi i umereni,
a za vreme oluje jaki vetrovi.
Prvo udo na koje naie:
krave su krave.
Drugo, nita gore:

ovaj a ne neki drugi vonjak
od ove a ne neke druge kotice.
udo bez crnog fraka i cilindra:
beli golubovi u letu.
udo, jer kako ga inae nazvati:
sunce danas izilo u tri i etrnaest,
a zai e u dvadeset nula jedan.
udo koje ne izaziva uenje, onako kako bi trebalo:
na ruci manje od est prstiju,
vie od etiri.
udo, samo se osvrni:
sveprisutni svet.
Dopunsko udo, kao to je sve dopunsko:
ono to je nezamislivo,
zamislivo je.
LJUDI NA MOSTU
udna planeta i na njoj udni ljudi.

Podleu vremenu, ali ga ne priznaju.
Imaju naine da izraze svoje protivljenje.
Prave sliice, kao to je na primer ova:
Na prvi pogled nita naroito.
Vidi se voda.
Vidi se jedna od njenih obala.
Vidi se amac to teko uzvodno plovi.
Nad vodom vidi se most i na mostu ljudi.
Ljudi izrazito ubrzavaju korak,
jer je iz crnog oblaka upravo
poela plaha kia.
itava stvar je u tome to se nita dalje ne deava.
Oblak ne menja boju ni oblik.
Kia se ne pojaava i ne prestaje.
amac nepomino plovi.
Ljudi na mostu tre
tamo gde i maloas.
Teko je tu bez komentara:
To uopte nije nevina sliica.
Vreme se tu zaustavilo.
Prestalo je voditi rauna o njegovim zakonima.
Lieno je uticaja na razvoj dogaaja.
Omalovaeno i obezvreeno.
Zahvaljujui buntovniku,
nekakvom Utakavi Hiroigeu
(biu koje je, uostalom,
kao to je red, odavno umrlo),
vreme se spotaklo i palo.
Moda je samo drskost beznaajna,
izgred veliine jedva nekoliko galaksija,
za svaki sluaj
dodajemo sledee:
Smatra se dobrim tonom
da se ta sliica visoko ceni,
da se pokolenja njome ushiuju, oduevljavaju.
Ima onih kojima to nije dovoljno,
koji ak uju um kie,
oseaju studene kapi po vratovima i leima,
gledaju most i ljude,
kao da tamo vide sebe,
u tom trku koji se nikad ne zavrava,
na beskrajnom, veno prevaljivom putu
u svojoj drskosti veruju
da je stvarno tako.
NEBO
Trebalo je poi od toga: nebo.

Prozor bez parapeta, bez ragastova, bez stakala.
Otvor i vie nita,
ali irom otvoren.
Ne moram ekati vedru no,
niti zabacivati glavu,
da bih videla nebo.
Nebo mi je pozadi, pod rukom i na kapcima.
Nebo me vrsto obavija
i podie odozdo.
Ni najvie planine
nisu blie nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga vie
nego na drugom.
Oblak je podjednako bezobzirno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je podjednako vaskrsla
kao i sova koja mae krilima.
Stvar koja pada u provaliju
pada s neba u nebo.
Sipke, tene, stenovite,
razgorele i letee
pole neba, mrvice neba,

lahori i stogovi neba.
Nebo je sveprisutno
ak u tmini ispod koe.
Jedem nebo, udaljujem nebo.
Zamka sam u zamci,
nastanjivani stanar,
grljeni zagrljaj,
pitanje u odgovoru na pitanje.
Podela na zemlju i nebo
nije pravi nain miljenja,
miljenja o toj celini.
Doputa samo preivljavanje
na tanijoj adresi,
broj za nalaenje,
ako bih bila traena.
Moji osobeni znaci:
ushiena i oajna.
MOE BEZ NASLOVA
Dolo do toga da sedim ispod drveta,

na obali reke,
u sunano jutro.
To je nevaan dogaaj
i nee ui u istoriju.
To nisu bitke i paktovi,
iji se uzroci istrauju,
niti ubistva tirana dostojna pamenja.
Pa ipak, injenica je da sedim iznad reke.
S obzirom da sam tu,
morala sam odnekud doi,
a pre toga
boraviti u mnogim mestima,
potpuno isto kao osvajai zemalja,
pre nego to su izali na palubu.
I prolazni trenutak ima bogatu prolost.
Svoj petak pre subote,
svoj maj pre juna,
svoje podjednako stvarne horizonte
kao u dogledu komandanata.
Ovo drvo je topola koja ve godinama puta korenje.
Reka je Raba i ne tee od danas.
Staza nije od prekjue
utabana u bunju.
Vetar, da bi rasprostro oblake,

morao ih je ranije tu doneti.
I premda se u blizini nita veliko ne dogaa,
svet zbog toga nije siromaniji detaljima,
ni loije utemeljen, ni slabije odreen
nego kada su ga prisvajale seobe naroda.
Tiina ne prati samo tajne zavere.
Niti samo krunisanja povorke uzroka.
Nisu samo okrugle godinjice ustanaka,
ve i zaobilaeni kamenii na obali.
Sloen je i gust vez okolnosti.
av mrava u travi.
Trava zaivena za zemlju.
Dezen talasa kroz koji se provlai tap.
Dogodilo se tako, da postojim i gledam.
Iznad mene beli leptir u vazduhu mae
krilcima, koja samo njemu pripadaju
i prelee mi kroz ruke senka,
ne druga, ne neija, ve samo njegova vlastita.
Videvi to uvek prestajem da budem sigurna,
da je vano
vanije od nevanog.
NEKI VOLE POEZIJU
Neki
ali ne svi.
ak ne veina ve manjina svih.
Ne raunajui kole, gde se mora,
i same pesnike,
prema tome bie takvih dvojica na hiljadu.
Vole
ali se takoe voli supa s makaronama,
vole se komplimenti i plava boja,
voli se stari al,
voli se da se gradi na svome,
voli se da se miluje pas.
Poeziju, samo ta je to poezija.
Samo ta je to poezija.
Ne jedan kolebljivi odgovor
na ovo pitanje ve pade.
A ja ne znam i ne znam i drim se toga
kao davljenik za slamku.
KRAJ I POETAK
Posle svakog rata

neko mora da pospremi.
Kakav takav red
nee se uspostaviti sam.
Neko mora odgurnuti ruevine
na ivice puta,
da bi mogla proi
vozila puna leeva.
Neko mora utonuti
u abokreinu i pepeo,
federe kanabea,
krhotine stakla
i krvave krpe.
Neko mora dovui gredu
za podupiranje zida,
neko zastakliti prozor
i postaviti vrata na arke.
To nije fotogenino
i zahteva godine i godine.
Sve kamere ve su otile
na druga ratita.
Mostove i stanice
treba obnoviti.
Rukavi e biti u dronjcima
od zasukivanja.
Neko s metlom u ruci
jo se sea kako je bilo.
Neko slua
klimajui neotkinutom glavom.
Ali u njihovoj blizini ve e
poeti da se vrzmaju neki
kojima e to biti dosadno.
Neko e jo vremenom
ispod buna iskopati
argumente nagriene rom
i preneti na gomilu otpadaka.
Oni to su znali
o emu se ovde radilo,
moraju ustupiti mesto onima
to znaju malo.
I manje od malo.
Odnosno, isto to i nita.
U travi, koja je nadrasla
uzroke i posledice,
neko mora leati
s klasom u zubima
i zevati u oblake.
MRNJA
Pogledajte, kako je uvek veta,

kako se dobro dri
mrnja u naem veku.
Kako lako preskae visoke prepone.
Kako je za nju lako skoiti, doskoiti.
Nije kao druga oseanja.
Istovremeno je od njih i starija i mlaa.
Sama raa uzroke,
koji je pobuuju na ivot.
Ako zaspi, nikada venim snom.
Nesanica joj ne oduzima ve daje snagu.
Religija nije religija
samo kleknuti na startu.
Otadbina nije otadbina
samo se dati u trk.
Za poetak nije rava ni pravednost.
Posle ve sama tri.
Mrnja. Mrnja.
Lice joj iskrivljuje grimasa
ljubavne ekstaze.
Ah, ona druga oseanja slabana i mlaka.
Otkad to bratstvo
moe raunati s ruljom?
Da li je ikada saoseanje
prvo stiglo na cilj?

Koliko spremnih sumnja povlai za sobom?
Povlai samo ona koja zna znanje.
Sposobna, razborita, veoma radna.
Treba li pominjati koliko je pesama sastavila.
Koliko je stranica istorije numerisala.
Koliko je tepiha od ljudi prostrla,
na koliko trgova, stadiona.
Ne zavaravajmo se:
uspeva da stvara lepo.
udesni su njeni poari u mrkloj noi.
Prekrasna su klupka eksplozija u ruiasto svitanje.
Teko je ruevinama negirati patos,
i neotesan humor
stub koji sigurno tri iznad njih.
Majstor je kontrasta
izmeu treska i tiine,
izmeu crvene krvi i belog snega.
A povrh svega nikada joj nije dosadan
motiv urednog izvritelja
nad prljavom rtvom.
U svakom asu spremna za nove zadatke.
Ako treba da prieka, ekae.
Kau da je slepa. Slepa?
Ima brze oi snajpera
i smelo gleda u budunost
sama samcita.
STVARNOST ZAHTEVA
Stvarnost zahteva,
da se i o tome kae:
ivot se kotrlja dalje.
ini se to kod Kane i Borodina,
na Kosovom Polju i u Gernici.
Postoji benzinska pumpa
na malom trgu u Jerihonu,
a kod Bele Gore
svee obojene klupice.
Idu pisma
iz Perl Harbura u Hejstingz,
prolazi kamion s nametajem
ispod oka lava iz Heroneje,
a u rascvetale bate blizu Verdena
dolazi samo zbog atmosferske promene.
Tako je mnogo Svega,
da je Nita prilino dobro zaklonjeno.
Sa jahti ispod Akcija
dopire muzika
i na palubama pleu parovi.
Toliko se neprestano dogaa,
da se mora dogaati svuda.
Gde je kamen na kamenu,
tamo su kolica sa sladoledom

opsednuta decom.
Gde je Hiroima
tamo je opet Hiroima
i izrauju se mnogi predmeti
za svakodnevnu upotrebu.
Nije bez ari ovaj strani svet,
ni bez jutara,
zbog kojih se vredi probuditi.
Na poljima Maejovica7
trava zelena
a u travi, kao u travi,
prozrana rosa.
Moda nema drugih mesta kao to su bojita,
ona jo pamena,
ona ve zaboravljena,
brezove ume i kedrove ume,
snegovi i pesak, movare duginih boja
i jaruge crnog poraza,
gde se iz preke potrebe
danas ispod bunia ui.
Re je o uvenoj bici kod Maejovica 1784. godine izmeu poljske i

ruske vojske. U njoj je poljsku vojsku predvodio general Kouko, a
rusku general Fjodor Denisov. Poljaci su izgubili bitku i Kouko je pao
u rusko ropstvo. Prim. prev.
7
Kakav odatle struji moral valjda nikakav.

Ono to stvarno tee, to je krv koja se brzo sui
i uvek nekakve reke, nekakvi oblaci.
Na traginim prevojima
vetar s glave skida eire
i nema druge
taj prizor nas zasmejava.
JAVA
Java ne bei
kao to bee snovi.
Nikakav um, nikakvo zvonce
je ne raspruje,
nikakav krik ni tresak
iz nje ne izlee.
Mutne su i vieznane
slike u snovima,
to se moe tumaiti
na mnogo razliitih naina.
Java oznaava javu,
a to je vea zagonetka.
Za snove postoje kljuevi.
Java se otvara sama
i ne moe se pritvoriti.
Iz nje se sipaju
kolska svedoanstva i zvezde,
ispadaju leptiri.
I due starih pegli,
kape bez glave
i lobanje oblaka.
Od toga nastaje
nereiv rebus.
Bez nas ne bi bilo snova.

Onaj, bez koga ne bi bilo jave
je nepoznat,
a proizvod njegove nesanice
udeljuje se svakom,
ko se budi.
Ovo nisu ludaki snovi,
ludaka je java,
makar zbog upornosti,
s kojom se dri
tog dogaaja.
U snovima ivi jo
na nedavno umrli,
ak uiva u zdravlju
i povraenoj mladosti.
Java stavlja pred nas
njegovo mrtvo telo.
Java se ne povlai ni za korak.
Lepravost snova uslovljava
da ih se seanje lako otresa.
Java se ne mora bojati zaborava.
Tvrd je ona zalogaj.
Sedi nam na vratu,
tei na srcu,
stropotava pod noge.
Od nje nema bekstva,

jer nas u svakom prati.
I nema stanice
na trasi naeg putovanja,
na kojoj nas ne bi ekala.
ELEGINA RAUNICA
Koliko je onih, koje sam poznavala

(ako sam ih stvarno poznavala)
mukaraca i ena
(ako ova podela jo vai)
preskoilo ovaj prag
(ako je ovo prag)
pretralo preko onog mosta
(ako se to moe nazvati mostom)
Koliko se posle kraeg ili dueg ivota
(ako je to za njih jo uvek nekakva razlika)
dobro, jer je zapoeo,
ravog, jer se zavrio
(ili bismo vie voleli da kaemo obrnuto)
nalo na drugoj obali
(ako se nalo
i druga obala postoji)
Nisam sigurna
u njihovu dalju sudbinu
(ako je to ak zajednika sudbina
i jo je sudbina)
Sve
(ako tom rei ne ograniavam)
imaju za sobom
(ako ne pred sobom)
Koliko ih je iskoilo iz vremena koje juri

i udaljujui se sve tunije nestaje
(ako treba verovati perspektivi)
Koliko je
(ako pitanje ima smisla,
ako se moe doi do krajnje sume,
pre nego to broja ne urauna i sebe)
utonulo u taj najdublji san
(ako nema dubljeg)
Dovienja.
Do sutra.
Do sledeeg susreta.
To se vie nee
(ako nee) ponoviti.
Osueni na beskonano
(ako ne na drugo) utanje.
Zauzeti samo time
(ako samo time)
na ta ih primorava odsustvo.
MAKA U PRAZNOM STANU
Umreti to se maki ne radi.

Jer ta e zapoeti maka
u praznom stanu.
Penjati se po zidovima.
Provlaiti izmeu nametaja.
Tobo nita tu nije promenjeno,
a ipak je promenjeno.
Tobo nita pomereno
a ipak je porazmetano.
I uvee lampa vie ne svetli.
uju se koraci na stepenitu,
ali to nisu oni.
Ruka koja stavlja ribu na tanjiri,
takoe nije ona to ju je stavljala.
Neto tu ne poinje
u uobiajeno vreme.
Neto se tu ne odvija
kako treba.
Neko je tu bio,
a posle iznenada nestao
i uporno ga nema.
Zavirilo se u sve ormane.
Protralo kroz sve police.
Zavuklo ispod tepiha i proverilo.
ak prekrila naredba
i razbacali papiri.
ta vie da se uradi.
Spavati i ekati.
Neka se on samo vrati,
neka se pojavi.
Videe ve
da se s makom tako ne moe.
Ii e prema njemu
kao da uopte nee,
lagano,
na vrlo uvreenim apama.
I za poetak nikakvih skokova ni piske.
OPROTAJ S PANORAMOM
Ne alim se na prolee,
to je opet dolo.
Ne okrivljujem ga zbog toga,
to svake godine
ispunjava svoje obaveze.
Razumem da moja tuga
nee zaustaviti zelenilo.
Vlat trave, ako se zanjie,
bie to samo na vetru.
Ne priinjava mi bol,
to grupe jova iznad voda
imaju opet ime da ume.
Primam k znanju,
da je kao da jo ivi
obala izvesnog jezera
ostala lepa kao to je i bila.
Ne vrea me
pogled na panoramu
zaliva obasjanog suncem.
Umem ak da zamislim,
da neki a ne mi
u ovom asu sede

na oborenom stablu breze.
Potujem njihovo pravo
na apat, smeh
i zadovoljno utanje.
Pretpostavljam ak
da ih sjedinjuje ljubav
i da je on grli
ivim zagrljajem.
Neto novo ptiije
umi u trsci.
Iskreno elim
da uju.
Ne traim nikakvu promenu
do priobalskih talasa,
as okretnih, as lenjih
i meni neposlunih.
Nita ne zahtevam
od bezdana ispod ume,
jedanput smaragdne,
drugi put safirne,
a trei crne.
S jednim se ne slaem.
Sa svojim povratkom tamo.
Privilegija prisustva
odriem je se.
Toliko sam Te nadivela
i samo toliko
da mogu da mislim iz daljine.
SEANSA
Sluaj pokazuje svoje tosove.

Vadi iz rukava aicu konjaka,
postavlja iznad nje Henrika.
Ulazim u bistro i zastajem kao ukopan.
Henrik nije niko drugi
ve brat Agnjekinog mua,
dok je Agnjeka roaka
teta Zoinog zeta.
Ispostavilo se da imamo zajednikog pradedu.
Prostor u prstima sluaja
odvija se i savija,
iri i skuplja.
as kao stolnjak,
as kao maramica.
Pogodi koga sam srela,
i to gde, u Kanadi,
i to posle toliko godina.
Mislila sam da nije iv,
a on u mercedesu.
U avionu za Atinu.
Na stadionu u Tokiju.
Sluaj okree kaleidoskop u rukama.
U njemu svetlucaju milijarde arenih staklia.
I iznenada Jaovo staklence
zvrc u Malgoino staklence.
Zamisli, u istom hotelu.
Licem u lice u liftu.

U prodavnici igraaka.
Na raskrsnici Postolarske i Jagelonske.8
Sluaj je ogrnut u pelerinu,
stvari u njoj nestaju i pronalaze se.
Nehotice sam naleteo.
Sagla sam se i podigla.
Gledam, a ono kaika
iz ukradenog escajga.
Da nije narukvice,
ne bih prepoznala Olju,
a na ovaj sat naleteo sam u Plocku.
Sluaj nam se zagleda duboko u oi.
Glava poinje da tei.
Kapci se sklapaju.
Smeje nam se i plae,
jer je neverovatno
iz etvrtog B na ovom brodu,
u tome neeg mora biti.
Vie nam se,
kako je svet mali,
kako ga je lako obuhvatiti
u raireni zagrljaj.
I asak jo ispunjava nas radost,
vedra i varljiva.
8
Ulice u starom gradu u Krakovu. Prim. prev.

LJUBAV NA PRVI POGLED
Oboje su uvereni,
da ih je sjedinilo iznenadno oseanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost jo lepa.
Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se meu njima nita nije dogaalo.
A ta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?
Htela bih da ih upitam,
zar se ne seaju
moda u krunim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo izvinite u zagrljaju?
Greka izgovoreno u slualicu?
ali znam njihov odgovor.
Ne, ne seaju se.
Veoma bi ih zaudilo,
to se ve due vremena
njima bavio sluaj.
Jo uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbliavao ih i udaljavao,
prepreavao im put
priguujui kikot
skakao u stranu.
Postojali su znaci, signali,
ta s tim to su neitljivi.
Moda je pre tri godine
ili prolog utorka
preleteo jedan listi
s ramena na rame?
Neto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u estaru detinjstva?
Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prijanjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Moda je jedne noi postojao ujednaen san,
izbrisan odmah posle buenja.
Uostalom svaki poetak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.
16. MAJA 1973. GODINE
Jedan od mnogih datuma,

koji mi vie nita ne govore.
Dokle sam tog dana ila,
ta sam radila ne znam.
Da je u blizini izvren zloin
ne bih imala alibi.
Sunce je sijalo i zalo
za mene neopaeno.
Zemlja se okrenula
bez opaske u notesu.
Lake bi mi bilo da mislim,
da sam na kratko umrla,
nego da nita ne pamtim,
iako sam neprekidno ivela.
Uostalom nisam bila duh,
disala sam, jela,
pravila korake,
koji su se uli,
tragovi mojih prstiju
morali su ostati na kvakama.
Odraavala sam se u ogledalu.

Nosila sam neto u nekoj boji.
Sigurno me nekoliko ljudi videlo.
Moda sam toga dana
nala ranije izgubljenu stvar.
Moda sam izgubila kasnije naenu.
Ispunjavali su me oseanja i utisci.
Danas sve to
kao take u zagradi.
Gde sam se zavukla,
gde sklonila
ak nije rav tos
samoj sebi skloniti se s oiju.
Pretresam pamenje
moda e se neto u njegovom granju
pre vie godina uspavano
s bukom podii.
Nee.
Sigurno je da previe zahtevam,
makar jedan jedini sekund.
MODA SE SVE TO
Moda se sve to
dogaa u laboratoriji?
Ispod jedne lampe danju
i milijardu nou?
Moda smo eksperimentalne generacije?
Presipani iz suda u sud.
Mukani u retortama,
posmatrani neim vie od oka,
svaki ponaosob
uzimani na kraju pincetama?
Moda drugaije:
nikakvih intervencija?
Promene se odvijaju same
u skladu s planom?
Igla grafikona crta lagano
predviene cik-cak linije?
Moda kao i dosad kod nas nita zanimljivo?
Kontrolni monitori retko se ukljuuju?
Samo ako je rat i to pre veliki,
neka poletanja iznad grude Zemlje,
ili pokusna putovanja iz take A u B?
Moda suprotno:
tamo uivaju samo u epizodama?
Evo devojice na velikom ekranu

priiva sebi dugme na rukavu.
Predajnici zviduu,
personal se okuplja.
Ah kakvo bience
sa srcencem koje unutra kuca?
Kakva zahvalna ozbiljnost
u provlaenju konca!
Neko ushieno vie:
Obavestite efa,
neka doe i sam vidi!
KOMEDIJICE
Ako su aneli,
ne itaju valjda
nae romane
o izneverenim nadama.
Bojim se naalost
da i nae pesme
s ljutnjama na svet.
Buka i napetost
naih pozorinih komada
moraju ih podozrevam
initi nestrpljivima.
U pauzama od svojih poslova
aneoskih ili neljudskih
pre gleduckaju
nae komedijice
iz vremena nemog filma.
Vie od narikaa,
cepaa odee
i krgutaa zubima
cene kako mi se ini
onog jadnika,
to za periku davljenika hvata
ili da bi utolio glad jede

vlastite pertle.
Od pojasa navie steznik i aspiracije
a nanie preneraen mi
u nogavici pantalona.
O da,
to ih mora iskreno zabavljati.
Jurnjava u krug
pretvara se u bekstvo od begunca.
Svetlo u tunelu
pokazuje se kao tigrovo oko.
Sto katastrofa
to je sto veselih jaria
iznad sto provalija.
Ako su aneli,
treba nadam se
da im se ini ubedljiva
ta veselost uasom zanjihana,
koja ak ne vie u pomo u pomo,
jer se sve odvija u tiini.
Usuujem se da pretpostavljam,
da mau krilima
a iz njihovih oiju da bar od smeha
teku suze.
NITA POKLONJENO
Nita poklonjeno, sve pozajmljeno.

Tonem u dugovima do gue.
Biu primorana da sobom
platim za sebe,
da ivot dam za ivot.
Tako je to ve sreeno,
da su srce za povratak
i jetra za povratak,
i svaki prst ponaosob.
Prekasno za raskid ugovora.
Dugovi e biti skinuti sa mene
zajedno s koom.
Hodam po svetu
u gomili drugih dunika.
Nad jednima visi prinudna
otplata krila.
Drugi hteli ne hteli
obraunae se pismima.
Na strani Duan
sve tkivo je u nama.
Nikakve trepavice, noice
za veno uvanje.
Spisak je taan
i mirie na to
da emo ostati bez iega.
Ne mogu da se setim
gde, kada i zato
sam dopustila sebi da otvorim
taj raun.
Protest protiv njega
nazivamo dua.
To je jedino
ega nema u spisku.
VERZIJA DOGAAJA
Ako nam je doputeno da biramo,

razmiljali smo valjda dugo.
Predloena tela bila su neodgovarajua
i brzo su se kvarila.
Gadili nam se
naini utoljavanja gladi,
odbijalo
bezvoljno nasleivanje crta
i tiranija lezda.
Svet koji je trebalo da nas okruuje,
bio je u neprestanom raspadu.
Posledice uzroka ludovale su u njemu.
Iz pojedinanih sudbina
koje su nam date na uvid
odbacili smo veinu
s tugom i gaenjem.
Nametala se na primer ovakva pitanja:
vredi li raati u bolovima
mrtvo dete
i zato biti moreplovac,
koji nee doploviti.
Mirili smo se sa smru,

ali ne u svakom obliku.
Privlaila nas je ljubav,
dobro, ali ljubav
koja se dri obeanja.
Od sluenja umetnosti
odbijali nas
podjednako kolebljivost ocena
kao i prolaznost remek dela.
Svako je hteo da ima otadbinu bez suseda
i da ivot proivi
u pauzi izmeu ratova.
Niko od nas nije hteo da uzme vlast
a ni da joj podlee,
niko nije hteo da bude rtva
vlastitih i tuih iluzija,
za rulje, povorke
a jo manje za plemena koja iezavaju
bez ega istorija ipak
ni na koji nain ne bi mogla da se odvija
tokom predvienih vekova.
Meutim veliki broj
upaljenih zvezda
ugasnuo i ve se ohladio.
Bilo je krajnje vreme za odluku.
I pored brojnih ograda

konano su se pojavili kandidati
za neke pronalazae i iscelitelje,
za nekoliko filozofa bez slave,
za par bezimenih vrtlara,
maioniara i muzikanata
iako u nedostatku oglasa
ak se ni ti ivoti
ne bi mogli ostvariti.
Valjalo je jo jednom
celu stvar promisliti.
Dat nam je predlog
za putovanje
sa koga emo se vratiti
brzo i sigurno.
Boravak van venosti,
bilo kako da bilo jednolian
i bez isteka
mogao je da se vie nikada ne ponovi.
Ophrvale su nas sumnje,
da li znajui sve unapred
stvarno sve znamo.
Da li je tako preran izbor
bilo kakav izbor
i da li nee biti bolje
da ga prepustimo zaboravu,
jer ako treba birati
onda biramo tamo.
Pogledali smo na Zemlju.
Na njoj ve su iveli nekakvi rizikanti.
Slaba biljka
hvatala se stene
s lakomislenim uverenjem
da je vetar nee iupati.
Omanja zverka
kobeljala se iz jazbine
s udnim za nas naporom i nadom.
inili smo se sebi previe oprezni,
sitniavi i smeni.
Uostalom ubrzo nas je bivalo sve manje.
Najnestrpljiviji negde su se deli.
Poli na prvu logorsku vatru
da, bilo je jasno.
Palili su je upravo
na strmoj obali stvarne reke.
Nekolicina
spremala se ak za povratak.
Ali ne na nau stranu.
I neto je kao pridobijeno? Noenjem?
VELIKA JE TO SREA
Velika je to srea
ne znati tano,
u kom se svetu ivi.
Trebalo bi
postojati veoma dugo,
znatno due
nego to on postoji.
I poreenja radi makar
upoznati druge svetove.
Uzneti se iznad tela
koje nita tako dobro ne ume,
kao uklanjanje
i stvaranje tekoa.
Dobra radi istraivanja,
jasnoe slike
i konanih rezultata
uzdii se iznad vremena,
u kome sve to juri i krui.
Iz te perspektive
zauvek zbogom
detalji i epizode.
Raunanje dana u nedelji

moralo bi se initi
besmislenim delanjem,
ubacivanje pisma u sandue
izgredom glupe mladosti,
natpis Ne gazi travu
ludaki natpis.
NEGATIV
Na tamnosivom nebu
oblai jo tamnosivlji
s crnim okvirom sunca.
Levo ili desno
bela trenjeva grana s crnim cvetovima.
Na tvom tamnom licu svetle senke.
Seo si za sto
i na njega poloio posivele ruke.
Ostavlja utisak duha
koji pokuava da dozove ive.
(Kad se ve raunam u njih,
duna sam da se pojavim i otkucam:
laku no ili dobar dan,
zbogom ili zdravo.
I da mu ne uskraujem pitanja ni na jedan odgovor,
ako se odnose na ivot,
ili na oluju uoi tiine.)
PRILOG STATISTICI
Od sto ljudi
koji znaju sve bolje
pedeset dvoje,
nesigurnih u svaki korak
gotovo svi ostali,
spremnih da pomognu,
ukoliko to dugo ne potraje
ak etrdeset devetoro,
uvek dobrih,
jer ne mogu drugaije
etvoro, a moda i petoro,
sklonih da se bez zavisti dive
osamnaestoro,
dovedenih u zabludu
mladou koja prolazi
plus minus ezdesetoro,
sa kojima nema ale
etrdeset i etvoro,
onih koji ive u neprestanom strahu

od nekog ili neeg
sedamdeset sedmoro,
sposobnih za sreu
najvie dvadeset i nekoliko,
pojedinano bezopasnih,
koji divljaju u gomili
sigurno vie od polovine,
okrutnih,
kada ih primoraju okolnosti
bolje je ne znati
ak ni priblino,
mudrih nakon tete
ne znatno vie
nego mudrih pre tete,
onih to od ivota ne uzimaju nita osim stvari
tridesetoro,
iako bih volela da greim,
pogrbljenih, obolelih
i bez baterijice u pomrini
osamdeset troje
pre ili kasnije,
pravednih
prilino, to jest celih trideset petoro,
ako je ta crta povezana

s naporom razumevanja
troje,
dostojnih sauea
devedeset devetoro,
smrtnika
sto posto.
Brojka, koja se kao ni dosad nije menjala.
NEKAKVI LJUDI
Nekakvi ljudi bee pred nekakvim ljudima.

U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.
Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokoi, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.
Na leim nose krage i zaveljaje,
to praznije to iz dana u dan sve tee.
Tiho se odvija neije zamaranje,
a u vrevi neije nekom otimanje hleba
i neije drmusanje mrtvog deteta.
Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad udno crvenom rekom.
Naokolo nikakva pucnjava, as blie, as dalje,
a gore visoko avion koji malo krui.
Dobro bi dola nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i jo vie nebilost
na krae ili due vreme.
Jo neto e se zbiti, samo gde i ta.

Neko e im izai u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.
Ako bude imao izbora
moda e poeleti da ne bude neprijatelj
i ostavie ih u nekakvom ivotu.
TUTA I TMA
Ono sam to sam.

Neshvatljiv sluaj
kao svaki sluaj.
Drugi preci
uostalom su mogli biti moji,
i ve bih iz drugog gnezda
poletela,
i ve bih se ispod drugog panja
iz ljuske ispilila.
U garderobi prirode
mnotvo kostima.
Kostim pauka, galeba, poljskog mia.
Svaki kao saliven
i posluno se nosi
dok se ne pohaba.
Ni ja nisam birala,
ali se ne alim.
Mogla sam biti neko
znatno manje poseban.
Neko na brvnu, iz mravinjaka, zujeeg roja,
deli pejzaa kidan vetrom.
Neko mnogo manje srean,
odgajan za krzno,
za praznini sto,
neto to pliva ispod lupe.
Drvo uraslo u zemlju,
kome se pribliuje poar.
Stabljika gaena
sledom neshvatljivih dogaaja.
Mrana linost
koja za druge postaje svetla.
A ta, ako bih u ljudima izazivala strah,
ili samo odvratnost,
ili samo saaljenje?
Da sam se rodila
u plemenu u kome ne treba
i preda mnom se zatvaraju putevi?
Sudbina se prema meni kao i dosad
pokazala naklonjena.
Moglo je da mi ne bude dato
pamenje dobrih trenutaka.
Mogla je da mi bude oduzeta
sklonost ka poreenjima.
Mogla sam biti ono to sam ali bez uenja,
a to bi znailo,
neko sasvim drugi.
UTANJE BILJA
Jednostrano poznanstvo izmeu mene i vas

ne razvija se najgore.
Znam ta je listi, ta latica, klas, iarka, stabljika,
i ta se s vama dogaa u aprilu, a ta u decembru.
Iako je moja zainteresovanost neuzvraena,
nad nekom od vas specijalno se saginjem,
a pred nekim diem nos.
Imam za vas imena:
klen, iak, lijander,
vresak, venja, imela, nezaboravak,
a vi za mene nijedno.
Nae putovanje je zajedniko.
Za vreme zajednikih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama proenim u zaletu.
Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo ta vezuje.
Ista nas zvezda u istom radijusu dri.
Na osnovu istih zakona bacamo senke.
Pokuavamo neto da znamo, svako na svoj nain,
a i ono to ne znamo je slino.
Kako znam i umem objasniu, samo pitajte:

ta je to gledati oima,
zato mi srce kuca
i zbog ega moje telo nema korenje.
Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako nitavan.
iprag, umica, livade i rogoz
sve to govorim je monolog,
a vi ga ne sluate.
Razgovor sa vama je nuan i nemogu.
Neodgodiv u uurbanom ivotu,
mada odloen za nikad.
OBLACI
Morala bih da pourim

s opisivanjem oblaka
po deliu sekunde
prestaju da budu oni, a poinju da bivaju drugi.
Njihovo svojstvo
nikada se ne ponavljati
u oblicima, nijansama, pozama i reanju.
Neoptereeni seanjem na bilo ta,
bez napora se diu iznad injenica.
Kao nekakvi svedoci bilo ega
smesta se razgone na sve strane.
U poreenju s oblacima
ivot se ini utemeljen,
i gotovo trajan i vean.
U odnosu na oblake
ak i kamen lii na brata,
na koga se moe osloniti,
dok su oni poput dalekih i vetropirastih roaka.
Neka ljudi, ako hoe, postoje,
a posle neka redom umiru,
njih, oblake briga za sve
to
veoma udno.
Nad celim Tvojim
i mojim, jo ne celim, ivotom,
paradiraju u raskoi kao to su paradirali.
Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.
Da bi plovili, ne moraju da budu vieni.
TRI NAJNEOBINIJE REI
Kada izgovaram re Budunost,

prvi slog ve odlazi u prolost.
Kada izgovaram re Tiina,
naruavam je.
Kada izgovaram re Nita,
stvaram neto, to se ne smeta u bilo kakvo nepostojanje.
TRENUTAK
Idem kosinom ozelenelog breuljka.

Trava, cvetii u travi
kao na sliici za decu.
Nebo zamagljeno, mada se ve plavi.
Pogled na druge breuljke puca u tiini.
Kao da ovde nema nikakvih kambrijuma, silura,
stena koje ree jedne na druge,
nagomilanih ambisa,
nikakvih noi u plamenu
ni dana u klupadi tame.
Kao da se ovde ne pomeraju nizije
u grozniavim bunilima,
ledenim marcima.
Kao da se negde drugde burkaju mora
i razdvajaju obale horizonata.
Devet i trideset po lokalnom vremenu.
Sve na svom mestu i u pritvornoj slozi.
U dolinici potok mali kao potok mali.
Staza u vidu staze od uvek do uvek.
uma pod prividom ume na vjeki vjekov amin,
a u gori ptice u letu u ulozi ptica u letu.
Doklegod pogled see, ovde trenutak gospodari.

Jedan od onih zemaljskih trenutaka
moljenih, da traju.
SLUALICA
Sanjam, da se budim,
jer ujem telefon.
Sigurna sam da sanjam,
da mi telefonira mrtvac.
Sanjam da pruam ruku
prema slualici.
Samo to slualica
nije onakva kakva je bila,
postala je teka,
kao da se za neto prilepila,
u neto urasla,
neto ispreplitala korenjem.
Morala bih da je upam
zajedno sa celom Zemljom.
Sanjam svoje uzaludno
rvanje s tim.
Sanjam tiinu,
jer je uutalo zvonce.
Sanjam da spavam
i ponovo se budim.
PLATON, ILI ZBOG EGA
Iz nejasnih razloga,
u nepoznatim okolnostima
Idealno Bie prestalo sebi da bude dovoljno.
Mada je moglo da ivi, da beskonano ivi,
isklesano iz tmine, iskovano iz svetlosti,
u svojim onirikim nadsvetovnim vrtovima.
Zbog ega je, doavola, poelo da trai uzbuenja
u ravom drutvu materije?
ta e mu epigoni,
gubitnici, zlosrenici,
bez izgleda na venost?
opava mudrost
sa trnom u peti?
Harmonija koju naruavaju
uzburkane vode?
Lepo
s neprivlanim crevima u utrobi
i Dobro
zbog ega sa senkom,
ako je ranije nije imalo?
Mora da je postojao nekakav razlog,
naizgled i sitan,
ali to nee odati ni Gola istina

zauzeta pretresanjem
zemaljske garderobe.
Osim toga, ti uasni pesnici, Platone,
iverje koje vetar duvajui nosi ispod kipova,
otpaci velike Tiine na vrhovima...
MALA DEVOJICA SVLAI ARAV SA STOLA
Vie od godinu dana je na ovom svetu,

ali na ovom svetu nije sve istraeno
i stavljeno pod kontrolu.
Sada se isprobavaju stvari,
koje se same ne pokreu.
Treba im u tome pomagati,
pomerati ih, gurati,
uzimati s jednog mesta i prenositi na drugo.
Svaka to nee, na primer orman,
kredenac, nepopustljivi zidovi, sto.
Ali arav na tvrodglavom stolu
ako se dobro uhvati za ivice
ve ispoljava elju za kretanjem.
A na aravu ae, tanjiri,
bokali s mlekom, kaikice, inijica
tresu se od oduevljenja.
Zanimljivo je,
koji pravac e izabrati,
kada se zaljuljaju na ivici:
putovanje po plafonu?
let oko lampe?

skok na prozorsku dasku, a odatle na drvo?
Gospodin Njutn nema vie nita s tim.
Neka samo gleda s neba i mae rukama.
Taj pokuaj mora biti uinjen.
I bie.
IZ SEANJA
askali smo,
iznenada uutasmo.
Na terasu je ula devojka,
ah, lepa li je,
prelepa,
s obzirom na spokojstvo naeg ovdanjeg boravka.
Basja panino pogledala u mua.
Kristina instinktivno stavila ruku
na Zbiekovu ruku.
Ja sam pomislila: telefonirau ti,
zasad rei u ti ne dolazi,
upravo predviaju viednevnu kiu.
Samo Agnjeka, udovica,
pozdravi lepoticu smekom.
BARA
Iz detinjstva dobro pamtim onaj strah.

Zaobilazila sam bare,
osobito one svee, posle kie.
Neka od njih mogla je da nema dno,
iako je liila na druge.
Koraknuu i iznenada propau cela,
poeu da letim u dubinu
i jo dublje u dubinu,
u pravcu odraenih oblaka
a moda i dalje.
Zatim e bara presahnuti,
zatvoriti se nada mnom,
a gde u ja zauvek zatvorena gde
s krikom neiznesenim na povrinu.
Tek kasnije razumela sam:
sve rune zgode ne
ulaze uvek u pravila sveta
ak i kada bi htele,
ne mogu se dogoditi.
PRVA LJUBAV
Kau,
da je prva ljubav najvanija.
To je veoma romantian,
ali ne i moj sluaj.
Neto je meu nama bilo i nije,
dogodilo se i zagubilo.
Ne drhte mi ruke,
kada nailazim na sitne uspomene
i sveanj pisama prevezan kanapiem
iako bolje da je manicom.
Na jedini susret posle mnogo godina je
razgovor dveju stolica
za hladnim stoiem.
Druge ljubavi
sve dosad duboko diu u meni.
Ovoj nedostaje dah da bi uzdahnula.
Meutim, upravo takva kakva je,
uspeva, to ostale jo uvek ne uspevaju:
neupamena,
ak nesanjana,
da me miri sa smru.
MALO O DUI
Dua se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.
Dan za danom,
godinu za godinom
moe se iveti bez nje.
Ponekad samo u ushienjima
i strahovima detinjstva
gnjezdi se na due.
Ponekad samo udei se,
to smo stari.
Retko nam asistira
pri tekim radovima,
kao to su pomeranje nametaja,
vuenje kofera
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.
U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa
po pravilu ima izlaz.
Od hiljadu naih razgovora
uestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer vie voli da uti.
Kada telo poinje da nas jako boli,

tiho naputa deurstvo.
Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naa borba za bilo kakvom dominacijom
i estina gramzivosti.
Radost i tuga
za nju nisu dva razliita oseanja.
Samo kroz njihovu povezanost
nalazi se kraj nas.
Moemo da raunamo na nju,
kada ni u ta nismo sigurni,
a za sve smo zainteresovani.
Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, koji revnosno rade,
ak kada ih niko ne posmatra.
Ne kae odakle dolazi
i kada e ponovo nestati,
ali izrazito oekuje takva pitanja.
ini se,
da kao to je ona nama,
da smo i mi njoj
za neto potrebni.
RANI SATI
Jo spavam,
meutim injenice slede.
Prozorsko staklo se beli,
pomrina se sivi,
soba izlazi iz nejasnog prostora,
u njemu sada kolebljive i blede pruge oslonac trae.
Redom, bez urbe,
jer to je ceremonija,
razdanjuju se povrine plafona i zidova,
odvajaju oblici,
jedan od drugog,
leva strana od desne.
Sviu rastojanja izmeu predmeta,
cvrkuu prvi odbljesci
na ai, na bravi.
I ne samo to se ini, ve je sasvim to
ono, to je jue pomereno,
to je palo na pod,
to se smeta u okvire.
Jo samo detalji
nisu uli u vidno polje.
Ali panja, panja, panja,
mnogo ta ukazuje na to da se vraaju boje
i najmanja stvar ak e povratiti svoju,

zajedno sa nijansom senke.
Veoma retko me to udi, a trebalo bi.
Budim se obino u ulozi zakasnelog svedoka,
kada se udo ve dogodilo,
dan ustanovljen,
a praskozorje majstorski pretvorilo u zoru.
U PARKU
Ojoj udi se deai

a ko je ova gospoa?
To je spomenik Milosru,
ili neem slinom
odgovara mama.
A zbog ega je ova gospoa
tako izu-u-u-bi-ja-na, izubijana?
Ne znam, otkad pamtim
uvek je ovakva bila.
Grad je na kraju duan neto s tim da uradi.
Ili da to negde izbaci ili da ga obnovi.
Ali, ta tu ima dalje... hajdemo.
FOTOGRAFIJA OD 11. SEPTEMBRA
Skoili sa zapaljenih spratova dole

jedan, dvojica, jo nekolicina
s viih i niih.
Fotografija ih zadrala u ivotu,
a sada uva
nad zemljom i ka zemlji.
Svaki je jo celina
s sopstvenim licem
i dobro sakrivenom krvlju.
Ima dovoljno vremena,
da se kosa razvijori,
a iz depova da ispadnu
kljuevi i sitan novac.
Jo uvek su u podruju vazduha,
u okviru mesta,
koja su se upravo otvorila.
Samo dve stvari mogu da uradim za njih
da opiem taj let
i da ne dodajem poslednju reenicu.
POVRATNI PRTLJAG
Parcela malih grobova na groblju.

Mi, koji dugo ivimo, kradimice je mimoilazimo,
kao to bogatai mimoilaze siromane etvrti.
Ovde lee Zosja, Jacek i Dominik,
prerano oduzeti suncu, mesecu,
rotaciji godina, oblacima.
Malo su spealili u povratnom prljagu.
Delie pejzaa,
ne mnogo u mnoini.
aicu vazduha s leptirom koji prolee.
Kaikicu gorkog saznanja o ukusu leka.
Sitne neposlunosti, od kojih neke smrtne.
Vesela jurnjava za loptom po putu.
Srea zbog klizanja po tankom ledu.
Onaj tamo i ona pored, i oni s obale:
pre nego to su uspeli da porastu
i porastu do brave,
da pokvare sat,
da razbiju prvo staklo.
Malgoatica, etiri leta,
od ega dva leei i gledajui u plafon.
Rafalek: do pet falio mu mesec,

a Zuzi zimske praznike
sa maglicom koju pri disanju stvara mraz.
ta tek rei o jednom danu ivota,
minutu, sekundu:
pomrina, svetlo sijalice i ponovo pomrina?
KSMOS MAKRS
CHRNOS PARADOKSOS
Samo kameni grki ima za to izraze.
BAL
Dok se jo nita pouzdano ne zna,

jer nedostaju signali, koji bi dopirali,
dok Zemlja jo uvek nije kao
blie i dalje planete to su dosad,
dok se nita ne vidi i ne uje
o drugim travama udostojavanim vetrom,
o drugom krunisanom drveu,
drugim ivotinjama dokazivanim da su nae,
dok nema odjeka, osim starosedelakog,
koji bi umeo da govori u slogovima,
dok nema nikakvih novosti
o negde boljim ili gorim mocartima,
platonima ili edisonima,
dok se nai zloini
mogu takmiiti samo meu sobom,
dok je naa dobrota,
zasad ne nalikujui ni na jednu drugu,
izuzetna ak u nesavrenstvu,
dok se nae glave pune iluzija
smatraju jedinim glavama punim iluzija,
dok samo iz naih nepca, kao dosad,

izleu najjai glasovi
oseajmo se gosti u ovdanjem zabranu,
posebni i istaknuti,
igrajmo u taktu lokalnog orkestra
i neka nam se ini,
da je ovo bal nad balovima.
Ne znam kako je kome
ali meni je sasvim dovoljno
za sreu i nesreu:
neugledna zabit,
gde su zvezde rekle laku no
i prema njemu mirkaju
neprimetno.
BELEKA
ivot jedini nain,

da se obraste liem,
dolazi do daha na pesku,
uzlee na krilima;
da se bude pas,
ili da se miluje po toploj dlaki;
da se razlikuje bol
od svega, to to nije;
da se smeta u dogaaje,
gubi u pejzaima,
trai najmanja greka.
Izuzetna prilika,
da se na trenutak pamti,
o emu se razgovaralo
kraj ugaene lampe;
i bar jednom
spotai se o kamen,
pokvasiti na nekoj kii,
izgubiti kljueve u travi;
i pogledom pratiti iskru na vetru;
i neprestano neto vano

ne znati.
LISTA
Sastavio sam listu pitanja,

na koja neu doekati odgovore,
jer ili je bilo prerano za njih,
ili ih neu razumeti.
Lista pitanja je dugaka,
dotie vana i manje vana pitanja,
a kako neu da vam budem dosadan,
otkriu samo neka:
ta je stvarno bilo,
a ta se jedva inilo
na toj pozornici,
zvezdanoj i podzvezdanoj,
gde je pored ulaznice
bila obavezna i izlaznica;
ta sa celokupnim ivim svetom,
koji neu uspeti
da uporedim s drugim ivim;
O emu e pisati
prekosutra novine;
Kada prestanu ratovi
i ta e ih zameniti;
Na ijem je sada prstu

vereniki prsten
koji mi je ukraden izgubljen;
Na kom je mestu slobodna volja,
koja uspeva da istovremeno
postoji i ne postoji;
ta s desetinama ljudi
da li smo se stvarno poznavali;
ta je pokuavala da mi kae M,
kad vie nije mogla da govori;
Zbog ega sam rave stvari
smatrala dobrim
i ta je potrebno
da vie ne greim?
Izvesna pitanja
beleila sam pre nego to bih zaspala.
Nakon buenja
vie ih nisam mogla proitati.
Pokatkad sam podozrevala,
da je to zapravo ifra.
Ali i to je pitanje,
koje e me nekada napustiti.
SVE
Sve
bezobrazna i sujetna re.
Trebalo bi je pisati pod navodnicima.
Pretvara se da nita ne izostavlja,
da okuplja, obuhvata, sadri i ima.
Meutim samo je
deli vejavice.
NENAZONOST
Malo je falilo,
pa da se moja majka uda za
gospodina Zbignjeva B. iz Zdunjske Vole.
I da su imali erku ja ne bih bila ona.
Moda bi bolje pamtila imena i lica,
i svaku melodiju koju je samo jednom ula.
Moda bi nepogreivo prepoznavala svaku pticu.
Moda bi imala odline ocene iz fizike i hemije,
a loije iz poljskog,
ali bi tajno pisala pesme
od poetka mnogo zanimljivije od mojih.
Malo je falilo,
pa da se moj otac u isto vreme oeni
gospoicom Jadvigom R. iz Zakopana.
I da su imali erku ja ne bih bila ona.
Moda bi bila nepopustljivija u ostajanju pri svome.
Bez bojazni bi moda skakala u duboku vodu.
Moda bi bila podlona kolektivnim emocijama.
Moda bi stalno viana na nekoliko mesta istovremeno,
ali retko nad knjigom, ee u dvoritu,
kako utira loptu zajedno s deacima.
Moda bismo se ak obe srele
u istoj koli i u istom razredu.
Meutim, nikada kao par,
niti u bilo kakvom srodstvu,

a na grupnoj fotografiji bile bismo meusobno udaljene.
Devojice, stanite ovde
vikao bi fotograf
nie ispred, vie iza.
I lepo se nasmejte, kada dam znak.
I prebrojte se,
da li ste sve tu?
Da, gospodine, sve smo tu.
ABC
Nikada neu saznati,

ta je o meni mislilo A.
Da li mi je B. oprostilo do kraja.
Zbog ega se C. pravilo da je sve u redu.
Kakav je udeo D. u utanju E.
ta je F. oekivalo, ako je oekivalo.
Zbog ega se G. pretvaralo, iako je dobro znalo.
ta krije H.
ta je I. htelo da doda.
Da li je injenica, to sam se nalazila pored,
imala bilo kakvog znaaja
za J. za K. i ostali deo abecede.
SAOBRAAJNA NESREA
Jo uvek ne znaju
ta se pre pola sata
dogodilo tamo, na putu.
Na njihovim satovima
vreme je takvo kakvo je,
popodnevno, etvrtako, septembarsko.
Neko cedi makarone.
Neko sakuplja lie u bati.
Deca ciei tre oko stola.
Nekom maka doputa da je miluje.
Neko plae
kao i obino pred televizorom,
kada ravi Dijego vara Huanitu.
uje se kucanje
nita naroito, kominica donela pozajmljeni tiganj.
U dubini stana zvoni telefon
trenutno u vezi s oglasom.
Ako bi neko stao na prozor
i pogledao u nebo,
ve bi mogao da vidi oblake
donete iznad mesta nesree.
Istina pokidane i razbacane,
ali to je kod njih bilo na dnevnom redu
PREKOSUTRA BEZ NAS
Oekivano jutro je hladno i maglovito.

Sa zapada
krenue kini oblaci.
Vidljivost bie slaba.
Putevi klizavi.
Postepeno, tokom dana,
pod uticajem klina visokog pritiska sa severa
mogua su lokalna razvedravanja.
Meutim uz jaku i promenljivu silinu vetra
moe doi do oluja.
Tokom noi
tako rei u celoj zemlji prolepavanje vremena,
samo na jugoistoku
nisu iskljuene padavine.
Temperatura e se znatno sniziti,
a pritisak e za to porasti.
Sledei dan
nagovetava sunano vreme,
mada e onima koji su jo ivi
kiobran dobro doi.
UMSKI MORALITET
Ulazi u umu,
a zapravo se gubi u njoj.
Poznaje je skroz naskroz i u vreme seobe ptica,
poletanje je putujue a doletanje ponavljajue.
Osea se slobodan na povocu grana,
u njihovim senkama i podsenkama,
zelenim svodovima,
u tiini koja u ui pri
i svakog asa se kruni.
Ovde se sve rimuje
kao u pitalicama za decu.
Izmeu buna i drveta
je kao trei komija.
Vrste, rod vidi, prepoznaje
i meusobne tajne veze, obaveze,
zamrene poetke, zapetljane niti,
a u zakutcima izuzetke.
Zna ta je ovde esto gusto,
ta je odvano, odvojeno,
a ta tamo gore prema oblaku,
u pukotinama zaptiveno.
Koji su mravi u jaruzi, iglicama, liu,

iji su skokovi, preskoci, odskoci u stranu,
ta je tu klen, jasen, breza, a ta vrba,
samo smrt ovde trua
otrcanom prozom.
Zna ta je tu u trku, puteljkom,
samom ivicom staze, promaklo,
iako remek-delo,
poprilino natprirodno i potprirodno.
Zna, gde je gotika-nebotina,
a gde je barok u klobucima,
da je ovde iak, a tamo cari,
da je kraj zebe zeba
i od kada se na ivici
propinju hrastovi.
A, posle nazad
poljanom dobro poznatom,
mada vie ni nalik onoj ujutru vienoj.
I tek meu ljudima bes ga obuzme,
jer svako, ko se od drugih razlikuje, kriv mu je.
DOGAAJ
Nebo, zemlja, jutro,

sati osam i petnaest.
Mir i tiina
u pouteloj travi savane.
U daljini abonosovo drvo
uvek zelenog lia
i razgranatog korenja.
Iznenada nekakvo naruavanje blagog mrtvila.
Dva stvorenja kojima je do ivota potrala su.
To antilopa neodlono bei,
a iza nje lavica zadihana i gladna.
anse jedne i druge trenutno su jednake.
Izvesnu prevagu ima ona koja bei.
I da nije onog korena
koji tri iz zemlje,
da nije spoticanja
jednog od etiri kopita,
da nije etvrt sekunde
naruenog ritma,
to lavica koristi
jednim dugim skokom
Na pitanje ko je kriv,
nita, samo utnja.
Nevino nebo, circulus coelestis.
Nevina terra nutrix, zemlja hraniteljka.
Nevino tempus figitivum, vreme.

Nevina antilopa, gazella dorcas.
Nevina lavica, leo massaicus.
Nevina abonovina, diospyros mespiliformis.
I posmatra s dogledom na oima,
u sluajevima kao to je taj
homo sapiens innocens.
RADOST
Darvin.
Po svoj prilici odmora radi itao je romane.
Ali je imao zahteve:
nisu se smeli zavravati tuno.
Ako je nailazio na takav,
besno ga je bacao u vatru.
Istina ili neistina
rado u u to poverovati.
Prelazei u glavi tolika prostranstva i vreme
nagledao se tolikih izumrlih vrsta,
tolikih trijumfa jakih nad slabijima,
tolikih pokuaja da se preivi,
pre ili kasnije uzaludnih,
da je makar od fikcije
i njene mikroskale
imao prava da oekuje srean zavretak.
Dakle, nuno: zraak iza oblaka,
ljubavnici koji su opet zajedno, pomireni rodovi,
rasejane sumnje, nagraena vernost,
povraen imetak, otkopano blago,
susedi koji ale zbog svoje zagrienosti,
povraeno dobro ime, stid zbog pohlepe,
usedelice udate za potene pastore,
intriganti poslati na drugi kraj zemljine polulopte,
falsifikatori dokumenata pobacani sa stepenica,

zavodnici devica u trku ka oltaru,
prigrljena siroad, uteene udovice,
bludni sinovi pozivani za sto,
aa ui prosuta u more,
maramice mokre od suza pomirenja,
opte pevanje i muziciranje,
meutim psi Fido,
izgubljen u prvom poglavlju,
neka ponovo tri po kui
i radosno laje.
STARI PROFESOR
Upitala sam ga za stara dobra vremena,

kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushieni, glupi, nespremni.
Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
odgovorio je.
Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
ta je za oveanstvio dobro a ta loe.
To je najsmrtonosnija mogua iluzija
odgovorio je.
Pitala sam ga za budunost,
da li je jo vidi jasno.
Proitao sam previe istorijskih knjiga
odgovorio je.
Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaem stolu.
Bilo pa prolo. Brat, roak, snaha,
ena, erkica na eninim kolenima,
maka na erkiinim rukama,
i rascvetana trenja, a iznad te trenje
leti neidentifikovana ptiica

odgovorio je.
Pitala sam ga da li je ponekad srean.
Radim
odgovorio je.
Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih jo.
Nekoliko mojih bivih asistenata,
koji takoe imaju bive asistente,
gospoa Ljudmila koja vodi kuu,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospoe iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gesjo i Marko Aurelije
odgovorio je.
Pitala sam ga za zdravlje i kako se osea.
Brane mi kafu, votku, cigarete,
noenje tekih uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da to ne ujem
odgovorio je.
Pitala sam ga za batu i klupu u bati.
Kada je prijatno vee, posmatram nebo.
Ne mogu da se naudim,
koliko je tamo taki gledita
odgovorio je.
PERSPEKTIVA
Mimoili su se kao stranci,

bez gestova i rei,
ona na putu za prodavnicu,
on idui prema autu.
Moda u panici,
ili u rasejanosti,
ili zaboravivi,
da su se kratko
zauvek voleli.
Uostalom ne postoji garancija,
da su to bili oni.
Moda je izdaleka tako,
a izbliza uopte nije.
Videla sam ih s prozora,
a onaj ko gleda odozgo,
taj najlake grei.
Ona je nestala iza staklenih vrata,
on je seo za volan
i brzo krenuo.
Prema tome nita se nije dogodilo
ak i ako se dogodilo.
A ja, samo na asak

sigurna u ono to sam videla,
pokuavam sada u prigodnoj pesmici
da Vas, itaoce,
uverim da je to bilo tuno.
ULJUDNOST SLEPIH
Pesnik ita stihove slepima.

Nije pretpostavio da e to biti tako teko.
Drhti mu glas.
Drhte mu ruke.
Osea da je svaka reenica
ovom prilikom stavljena na probu tame.
Da e morati sama da se snalazi,
bez svetlosti i boja.
Opasna avantura
za zvezde u njegovim stihovima,
za zore, duge, oblake, neone, Mesec,
za ribe ispod vode, do tog vremena srebrne,
i za jastreba koji tako tiho, tako visoko leti nebom.
ita jer je prekasno da ne ita
o deaku u utoj jakni na zelenoj livadi,
o crvenim, prebrojivim krovovima u dolini,
o pokretnim brojevima na majicama igraa
i o neznanki meu odkrinutim vratima.
Hteo bi da preuti iako je to nemogue
sve svece na stropu katedrale,
oprotajni gest s prozora vagona,
staklo mikroskopa i zraak u prstenu
i ekrane i ogledala i album s likovima.
Meutim, velika je uljudnost slepih,

velika je uviavnost i velikodunost.
Sluaju, smekaju se i pljeskaju.
Neko od njih ak prilazi
s knjigom otvorenom naopake
molei za autogram koji nee videti.
MONOLOG PSA UPETLJANOG U ISTORIJU
Ima pasa i pasa. Ja sam bio izabran pas.

Imao sam dobre papire, a u ilama vuiju krv.
iveo sam na visoravnima, udisao mirise pogleda
na osunane livade, na smreke posle kie
i grudve zemlje ispod snega.
Imao sam pristojan dom i ljude na usluzi.
Bio sam hranjen, kupan, etkan,
voen u lepe etnje.
S potovanjem, mada bez pristrasnosti.
Svako je dobro znao iji sam pas.
I najugaviji dukac moe imati gospodara.
Meutim, pazi kloni se poreenja.
Moj gospodar je bio jedini te vrste.
Imao je veliki opor koji ga je pratilo na svakom koraku
i posmatrao sa strepeim divljenjem.
Meni je slao osmehe
s loe prikrivanom ljubomorom.
Jer samo sam ja imao pravo
da ga doekujem lakim podskocima,
samo ja da ga pozdravljam, vukui ga zubima za
pantalone.
Samo je meni bilo doputeno
da drei glavu na njegovim kolenima
budem milovan i ciman za ui.
Samo sam se ja kraj njega mogao praviti da spavam,

a on se tada saginjao i neto mi aputao.
Na druge se esto i glasno srdio.
Frktao na njih, besno vikao,
trao od jednog do drugog zida.
Mislim da je samo mene voleo
i nikada i nikoga vie.
Imao sam i obaveze: ekanje, slepo verovanje.
Jer se pojavljivao na kratko i na due nestajao.
Ne znam ta ga je zadravalo tamo, u dolinama.
Domiljao sam se da su u pitanju neodgodive stvari,
u najmanju ruku neodgodive
kao to je za mene boj s mievima
i svim, to se nepotrebno mie.
Ima sudbina i sudbina. Moja se iznenada promenila.
Dolo je neko prolee,
a njega kraj mene vie nije bilo.
U kui je nastala neobina jurnjava.
Kovezi, koferi, kuferi trpani su u automobile.
Tokovi su sa kripom silazili nizbrdo
da bi uutali iza okuke.
Na terasi su gorele nekakve starudije, dronjci,
ute bluze, povezi s crnim znacima
i mnogo, veoma mnogo pocepanih kartonskih kutija,
iz kojih su poispadale zastavice.
Muvao sam se u toj zbrci

vie iznenaen nego ljutit.
Na dlaci sam oseao neprijatne poglede.
Kao da sam pas lutalica,
nametljiva protuva,
koju metlom teraju sa stepenica.
Neko mi je skinuo ogrlicu okovanu srebrom.
Neko je utnuo moju ve nekoliko dana praznu iniju.
A onda je neko poslednji, pred polazak na put,
izvirio iz oferske kabine
i dva puta pucao u mene.
ak me nije pogodio gde treba,
jer sam jo dugo i bolno umirao,
uz zujanje obesnih muva.
Ja, pas svoga gospodara.
INTERVJU S ATROPOM
Gospoa Atropa?
Da, to sam ja.
Od triju keri Nunosti
o Vama vlada najgore miljenje.
Ba pretera, pesnikinjo moja.
Preslica prede nit ivota,
ali ta nit je tanuna,
nije je teko prekinuti.
Laheza prutom oznauje njenu duinu.
To nije nevino.
Pa ipak u Vaim rukama su makaze.
S obzirom da jesu, onda radim za svoje zadovoljstvo.
Vidim da ak i sada, kada razgovaramo...
Radoholina sam, to mi je u prirodi.
Ne oseate umor, muninu,
pospanost, makar nou? Ne, doista ne?
Bez godinjih odmora, vikenda, svetkovanja praznika,
ili makar malih cigaretpauza?
Bilo bi zbog toga kanjenja, a to ne volim.

Neshvatljiva revnost.
A niotkuda dokaza o priznanjima,
nagradama, odlikovanjima, peharima, ordenju?
Makar u vidu uramljenih diploma?
Kao kod frizera? Hvala lepo.
Da li Vam neko pomae, ako je tako, ko?
Zgodan paradoks pa vi, smrtnici.
Razni diktatori, brojni fanatici.
Iako ih ne teram.
Sami prijanjaju za posao.
Mora da Vas i ratovi raduju,
jer su velika odmena.
Raduju? Nepoznato mi je takvo oseanje.
Ja za njih ne upuujem pozive,
niti rukovodim njihovim tokom.
Ali priznajem: uglavnom zahvaljujui njima
mogu uestvovati u sadanjici.
Ne smetaju Vam prekratko odseene niti?
Kratko, jo krae
to je samo za vas razlika.
A ako bi neko jai hteo da Vas ukloni

i pokuao da Vas poalje u penziju?
Ne razumem. Budite jasniji.
Postaviu vam drugaije to pitanje: imate li
Pretpostavljenog?
... Molim Vas, postavite mi sledee pitanje.
Nemam vie sledeih...
U tom sluaju zbogom.
Tanije reeno ...
Znam, znam. Dovienja.
PESNIKOV GROZAN SAN
Zamisli, ta sam sanjala.

Naizgled sve kao kod nas.
Tlo pod nogama, voda, vatra, vazduh,
vertikala, horizontala, trougao, krug,
leva i desna strana.
Vreme podnoljivo, poprilino lepi pejzai
i mnogo bia obdarenih govorom.
Mada je njihov govor drugaiji nego na Zemlji.
U reenicama koriste pogodbeni nain.
Nazivi sasvim odgovaraju stvarima.
Nema ta ni da se doda, ni oduzme, ni promeni, ni premesti.
Vreme je uvek kao i na satu.
Prolo i budue ogranienog su obima.
Za uspomene im slui pojedinana prola sekunda,
za predvianje druga,
koja upravo poinje.
Rei koliko treba. Nikada nijedne vie,
a to znai, da nema poezije,
da nema ni filozofije, ni religije,
jer nestaluci Tog tipa tamo ne dolaze u obzir.
Nita, to bi se dalo samo zamisliti
ili videti otvorenih oiju.
Ako se trai, onda samo ono to je izrazito pored.

Ako se pita, onda samo ono na ta postoji odgovor.
Veoma bi se zaudili,
da umeju da se ude,
da postoje neki razlozi za uenje.
Odrednicu nemir smatraju nepristojnom,
te ne bi smela da se nae u reniku.
Svet ipak deluje svetlo
ak u dubokoj tami.
Nudi se svakom po pristupanoj ceni.
Posle udaljavanja od kase niko ne trai kusur.
Zadovoljstvo zbog oseanja. I nikakvih zagrada.
ivot s takom kraj noge. I huka galaksija.
Priznaj da se nita gore
pesniku ne moe dogoditi.
A kasnije ni nita bolje,
ali kako se brzo probuditi.
LAVIRINT
a sada nekoliko koraka

od zida do zida,
tim stepenicama na gore,
ili onim na dole,
zatim malo u levo,
ako ne i u desno,
od zida u dubini zida
do sedmog praga,
svejedno otkud, svejedno kud,
sve do raskrsnice,
gde se susreu,
da bi se razili
tvoje nade, greke, porazi,
pokuaji, namere i nove nade.
Put za putem,
ali bez povratka.
Dostupno samo ono,
to ima pred sobom,
a tamo, za utehu,
okuka za okukom,
uenje za uenjem,
pogled za pogledom.
Moe da bira
gde e biti ili ne biti,
preskoiti, skrenuti
samo ne propustiti.
Dakle ovde ili onde,

valjda tamo,
intuitivno, s predoseanjem,
na osnovu razuma, preicom,
nasumice,
zapetljanim sredokraama.
Kroz neke od nizova nizova
hodnika, kapija,
brzo, jer u vremenu
ima malo vremena,
s mesta na mesto,
u mnoga jo otvorena,
mrana i dvoznana,
ali i iroka, ushiena,
gde je radost, iako neradost
tako rei u blizini,
negde drugde, tu i tamo,
ovde-onde ili
srea u nesrei,
poput zagrade u zagradi
i mirenja sa svim tim,
i iznenada ambis, ali i mosti,
mosti, ali klimav,
klimav, ali jedini,
jer drugog nema.
Tu negde mora postojati izlaz,
vie je nego sigurno.
Ali ti ga ne trai,
ve on trai tebe,
on je od poetka
u poteri za tobom,
a ovaj lavirint
nije nita drugo ve samo,
samo tvoje, dok se moe,
tvoje, dok je tvoje,
bekstvo, bekstvo
NESMOTRENOST
Jue sam se u kosmosu loe ponela.

Proivela sam dan i no ne pitajui za bilo ta,
ne udei se niemu.
Obavljala sam svakodnevne dunosti,
kao da je to sve, to sam bila duna.
Udah, izdah, korak po korak, obaveze,
ali bez misli koja see dalje
od izlaska iz kue i povratka kui.
Svet se moe primati kao sumanuti svet,
a ja ga tretiram samo kao neto za svakodnevnu upotrebu.
Nikakvih kako i zbog ega
i otkud tu
i ta e pored tolikih ivih detalja.
Bila sam kao ekser odve plitko ukucan u zid
ili
(ovde mi poreenje nedostaje).
Promene su sledile jedna za drugom
ak u ogranienom polju treptaja.
Za mlaim stolom, ruka mlaa za dan
nalazio se jueranji drugaije seen hleb.
Oblaci kao nikad dotad i kia kao nikad dotad,

jer je padala drugaijim kapima.
Zemlja se okrenula oko svoje ose,
ali u zauvek naputenom prostoru.
Potrajalo je to dobra dvadeset etiri sata.
1440 minuta okolnosti.
86 400 sekundi do saznanja.
Kosmiki savoir-vivre
iako na nau temu uti,
od nas ipak neto zahteva:
malo panje, nekoliko reenica iz Paskala
i zaudno uee u toj igri
s nepoznatim pravilima.
GRKI KIP
Zahvaljujui ljudima i drugim elementima

vreme se podosta naradilo oko njega.
Najpre ga je liilo nosa, kasnije genitalija,
pa prstiju ruku i nogu, redom,
s vremenom i ramena, jednog pa drugog,
desne noge i leve noge,
lea i bedara, glave i guzova,
a ono to je ve otpalo, razbijalo je u delove,
u ut, u ljunak, u pesak.
Kada na taj nain umire neko iv,
posle svakog udarca istie mnogo krvi.
Mermerni kipovi umiru ipak belo
i ne uvek do kraja.
Od onog, o kome je re, ostao je torzo
i podsea na disanje odravano s naporom,
jer sada mora
da privlai
k sebi
svu lepotu i dostojanstvenost
izgubljenog ostatka.
I to mu polazi za rukom,
to mu jo uvek uspeva,
uspeva i oarava,
oarava i istrajava
I vreme tu zasluuje da se pomene,
jer se umorilo od rada
odloivi neto i za kasnije.
GOTOVO SVAKA PESMA
Gotovo svaka pesma

mogla bi da nosi naslov Trenutak9.
Dovoljna je jedna reenica
u sadanjem, u prolom,
ak i u buduem vremenu;
dovoljno je bilo ta
noeno reima,
to e zaumeti, bljesnuti,
preleteti, protei
ili e sauvati
navodnu nepromenljivost,
ali s pokretnom senkom;
dovoljno je da se govori
o nekom pored nekog
ili o nekom pored neeg;
o Ali10 koja ima maku,
ili je vie nema;
ili o drugim Alama
makama i nemakama
9
Naslov zbirke imborske, objavljene 2002. godine. Prim. prev.

Ime Ala je primer u poljskim bukvarima za slovo A. Prim. prev.
10
iz drugih bukvara
koje lista vetar;
dovoljno je da u doseg pogleda
pisac smesti privremene planine
i prolazne doline;
ako usput
spomene nebo
samo naizgled bie veno i mirno;
ako se ispod ruke koja pie pojavi
makar jedna jedina stvar
bie imenovanje neke stvari,
ako se crno na belo,
ili makar kao domiljanje,
iz vanog ili nevanog razloga,
postave znaci pitanja,
u odgovoru
ako je mogue da budu dve take:
OVDE
Ne znam kako je drugde,

ali ovde na Zemlji je svega mnogo.
Ovde se prave stolice i tuga,
makaze, violine, nenost, tranzistori,
vodojae, ale, oljice.
Drugde je moda svega jo vie,
samo iz odreenih razloga tamo moda nema slika,
kineskopa, piroki, maramica za brisanje suza.
Ovde je tuta i tma mesta s okolinom.
Neka moe specijalno da zavoli,
da ih naziva kako hoe
i titi od zla.
Moda negde drugde ima slinih mesta,
meutim niko ih ne smatra lepima.
Moda kao nigde ili kao malo gde
ovde ima vlastiti trup,
a uz njega i posebne organe,
da bi tuu decu dodao vlastitoj.
Osim toga ruke, noge i zabezeknutu glavu.
Neznanje je ovde prezaposleno,
stalno neto broji, uporeuje, meri,
izvlai iz toga zakljuke i elemente.
Znam, znam, ta misli.

Ovde nema nieg trajnog,
jer je oduvek i zauvek sve u vlasti stihija.
Ali obrati panju stihije se lako umaraju
i povremeno moraju dugo da se odmaraju
do sledeeg puta.
I znam, na ta jo misli.
Ratovi, ratovi, ratovi.
Pa ipak i meu njima se dogaaju pauze.
Panja ljudi su zli.
Odmori se ljudi su dobri.
Opreznosti radi proizvodi se pusto.
Za odmor u znoju lica svog grade se kue
i u njih brzo se useljava.
ivot na zemlji ispada prilino jeftino.
Za snove na primer ovde ne plaa ni groa.
Za iluzije tek kada su izgubljene.
Za posedovanje tela samo telom.
I kao da je toga premalo,
bez karte vrti se na vrteki planeta,
i zajedno sa njom, vercujui se, vejavicom galaksija,
kroz tako vrtoglava vremena,
da ovde na Zemlji ak nita ne zadrhti.
I dobro osmotri:
sto stoji, gde je stajao,
na stolu listi, onako kako je poloen,
kroz odkrinut prozor samo arlija vetri,

a na zidovima nikakvih uasavajuih pukotina,
kroz koje bi te oduvalo u nigdinu.
MISLI KOJE ME OBUZIMAJU

NA PROMETNIM ULICAMA
Lica.
Milijarde lica na povrini sveta.
Verovatno svako drugaije
od onih koja su bila i koja e biti.
Ali Priroda ko bi je tamo znao
moda umorna od neprestanog rada
ponavlja svoje ranije ideje
i navlai na nas
ve iznoena lica.
Moda te mimoilaze Arhimed u farmerkama,
carica Katarina u krpici s rasprodaje,
neki faraon s aktentanom i s naoarima.
Udovica bosog obuara
jo iz one male Varave,
majstor iz Altamirske peine
s unukama na putu za zooloki vrt,
upavi Vandal na putu za muzej
da bi se malo razonodio.
Neki koji su pali pre dvesta vekova,
pre pet vekova
pre pola veka.
Neko ovuda voen zlatnom koijom,

a neko vagonom holokausta,
Montezuma, Konfuije, Navukodonosor,
njhove dadilje, njihove pralje i Semiramida,
koja govori samo engleski.
Milijarde lica na povrini sveta.
Tvoje lice, moje, ije sve
nikada nee saznati.
Moda Priroda mora da obmanjuje,
jer da bi postigla, da bi opskrbila ime treba
poinje da lovi ono to je utonulo
u ogledalo zaborava.
IDEJA
Dobila sam odreenu ideju

za pesmu? za stih?
To je dobro velim ostani, da popriamo.
Mora mi rei neto vie o sebi.

Na ta mi ona apnu nekoliko rei na uvo.
Ah, o tome se radi rekoh to je tako zanimljivo.
Te stvari mi odavno lee na srcu.
Ali napisati pesmu o njima? Ne, to svakako ne.

Tako ti se samo ini odgovorih
precenjuje moju snagu i sposobnosti.
ak ne bih znala od ega da ponem.

Vara se rekoh saet i kratak stih
mnogo tee je napisati nego dug.
Ne mui me, ne navaljuj, jer ti to nee uspeti.

Neka bude ta bude, pokuau, kad toliko navaljuje.
Ali te unapred upozoravam, na ono to e iz toga proizai.
Napisau, iscepau i baciti u korpu za otpatke.

Na to mi ona apnu nekoliko rei na uvo.
U pravu si rekoh ali ima i drugih pesnika.
Neki to mogu uraditi bolje od mene.
Mogu ti dati njihova imena i adrese.

Na to mi ona apnu nekoliko rei na uvo.
Naravno, i zavideu im.
Mi zavidimo jedni drugima ak i na slabim pesmama.
Ova valjda treba... valjda mora da ima...

Upravo mora da ima svojstva koja si nabrojala.
Prema tome bolje je da promenimo temu.
Moemo li na kafu?

Na ta ona samo uzdahnu.
I poe da nestaje.
I nestade.
IPARICA
Ja iparica?
Ako bi iznenada, ovde, sada, stala ispred mene,
da li bih morala da je pozdravim kao blisku osobu,
iako mi je strana i daleka?
Da pustim suzicu, poljubim je u elce
samo iz razloga
to smo istoga datuma roene?
Toliko razliitosti meu nama,
samo su nam kosti iste,
i svod lobanje, i one duplje.
Njene oi su malo krupnije,
trepavice due, via je,
celo telo joj je prekriveno
glatkom koom i besprekorno.
Istina povezuju nas roaci i poznanici,
s tim to su u njenom svetu svi ivi,
a u mom gotovo niko
iz zajednikog kruga.
Toliko mnogo se razlikujemo,
na sasvim drugo mislimo i o drugom govorimo.
Ona malo zna
ali se jogunasto dri stvari.
Ja znam mnogo vie

ali nisam sasvim sigurna.
Pokazuje mi pesme,
pisane brinim, izrazitim slovima,
kakvim ja ve godinama ne piem.
itam te pesme, itam.
Moda jedna vredi,
ako bi se malo skratila
i na nekoliko mesta doterala.
Ostale nita dobro ne slute.
Razgovor nikako ne ide.
Na njenom bednom uz to jeftinom
satiu vreme je nepouzdano.
Na mom skupljem mnogo je tanije.
Na oprotaju, konvencionalan osmeh
i ni trunice uzbuenja.
Kada je nestala
u urbi je zaboravila svoje ale
ale od prave vune,
s raznobojnim prugama
koje je naa majka
heklicom isheklala.
Jo uvek ga uvam.
TEKO JE IVETI SEAJUI SE
Loa sam publika za svoje seanje.

eli da neprestano sluam njegov glas,
a ja se vrtim, kaljucam,
as sluam, as ne sluam,
izlazim, vraam se i opet izlazim.
eli da mu posveujem apsolutno panju i vreme.
Kada spavam, to mu lako pada.
Danju se svata deava i to mi uzima za zlo.
Revnosno mi potura stara pisma, fotografije,
dotie vane i nevane dogaaje,
vraa pogled na proputene vidike,
nastanjuje ih mojim umrlim.
U njegovim priama uvek sam mlaa.
Simpatino je to, ali zbog ega neprestano isti motiv.
Svako ogledalo ima za mene drugaije novosti.
Jedi se, kada sleem ramenima.
Tada osvetniki potee sve moje greke,
teke, a kasnije lako zaboravljene.
Gleda mi u oi, eka kako u da reagujem.
Na kraju me tei, da je moglo biti i gore.
eli da ivim samo zbog njega i sa njim,
najbolje u mranoj, zatvorenoj sobi,
a u mojim planovima uvek su sadanje sunce,

aktuelni oblaci, vremenski tano odreeni putevi.
Katkad mi je dosta njegovog drutva.
Predlaem mu rastanak. Od danas zauvek.
Tada se saaljivo smeka,
jer zna da bi to bila i meni smrtna presuda.
MIKROKOSMOS
Kada su poeli da gledaju kroz mikroskop,

uasno je dunulo i do danas duva.
ivot je i dotle bio dovoljno lud
u svojim dimenzijama i oblicima.
Ali, stvorena su i nekakva siuna bia,
nekakve muice, i crvii
koji su se i golim ljudskim okom
mogli videti.
Kad ovde, iznenada, ispod staklenceta,
sve krajnje drugaije
i ve toliko siuno
da se ono to zauzima u prostoru
samo iz saaljenja moe nazvati mestom.
Staklence to ak i ne pritiska,
ve se ispod njega neogranieno udvostruuje i
utrostruuje,
krajnje slobodno i prozvoljno.
Rei da je toga mnogo premalo je.
to je mikroskop jai,
ono se bre i preciznije uveava.
Ta bia nemaju ak ni pristojnu utrobu.
Ne znaju ta je to pol, ni detinjstvo, ni starost.
Moda ak ne znaju da postoje ili da ne postoje.

A ipak odluuju o naem ivotu i smrti.
Neka se od njh koe u trenutnom mrtvilu,
iako se ne zna ta je za njih trenutak.
S obzirom da su tako siuna,
moda je i postojanje
za njih odgovarajue usitnjeno.
Zrnce praine koje nosi vetar u odnosu na njih je meteor
iz dubokog kosmosa,
a otisak prsta prostrani lavirint,
gde se mogu okupljati
na svoje gluve parade,
na svoje slepe ilijade i upaniade.
Odavno sam elela da piem o njima,
ali teka je to tema,
stalno odlagana za kasnije
i verovatno dostojna boljeg pesnika,
zabezeknutijeg od mene svetom.
Ali, vreme hita. Prema tome, piem.
UPLJIKASTE RIZOPODE
Pa ta, uzmimo, na primer, upljikaste rizopode.

ivele su ovde, jer su postojale, a postojale su, jer su ivele.
Kako su mogle, ako su mogle i kako su uspevale.
U mnoini, jer su mnoina,
mada su i jednina,
u vlastitoj, samo u vlastitoj
krenoj ljuturi.
U slojevima, jer ih je u slojevima
vreme kasnije obuhvatalo,
bez ulaenja u detalje,
jer je u detaljima saaljenje.
I, eto imam pred sobom
dva pogleda u jednom:
alosno groblje
venog otpoinka
ili
oaravajue, ulovljene u moru,
u azurnom moru bele stene,
stene koje su ovde, jer su ovde.
UOI PUTOVANJA
Za njega se kae: prostor.

lako ga je odrediti jednom rei,
a mnogo tee sa vie.
Istovremeno je prazan i pun svega?
vrsto zatvoren, iako otvoren,
gotovo nita
ne moe iz njega da se iskrade?
Da li se beskrajno poveava?
Jer ako ima kraj,
ime se, doavola, granii?
Pa dobro, dobro. A sada spavaj.
No je, a sutra ima prea posla,
taman po tvojoj meri:
dodirivanje predmeta poloenih blizu,
bacanje pogleda na planiranu razdaljinu,
sluanje glasova dostupnih uhu.
I jo to putovanje od take A do take B.
Polazak u 12.40 po lokalnom vremenu,
i preletanje iznad klubadi ovdanjih oblaka
tankom, ali beskonanom
prugom neba.
RAZVOD
Za decu prvi smak sveta u ivotu.

Za maku novi Gazda.
Za psa nova Gazdarica.
Za nametaj stepenice, tresak, vozilo i prevoz.
Za zidove svetli kvadrati posle skinutih slika.
Za susede u parteru tema, prekid dosade.
Za auto bilo bi bolje da su dvoje.
Za romane, poeziju saglasnost, uzmi ta hoe.
Gore je s enciklopedijom i video ureajem,
i sa pravopisom,
u kome su uputstva za pisanje dva imena
da li ih jo uvek povezivati veznikom i
ili ve deliti takom.
ATENTATORI
Danima smiljaju
kako ubiti, da bi ubili,
i koliko ubiti, da bi to vie ubili.
Osim toga s apetitom jedu svoja jela,
mole se, peru noge, hrane ptice,
telefoniraju eui se ispod pazuha,
zaustavljaju krv, kada ozlede prst,
ako su ene, kupuju uloke,
senku za one kapke, cvee za vaze,
svi se pomalo ale, kada su raspoloeni,
piju limunov sok iz friidera,
uvee posmatraju mesec i zvezde,
stavljaju na ui slualice s tihom muzikom
i s uivanjem spavaju do bele zore
po svoj prilici ono to smiljaju treba da urade nou.
PRIMER
Vihor
pokidao tokom noi sve lie s drveta
osim jednog listia,
preostalog,
da bi se njihao solo na goloj grani.
Na tom primeru
Sila pokazuje,
da naravno
ponekad voli i da se naali.
IDENTIFIKACIJA
Dobro je da si dola ree.

ula si da se u etvrtak sruio avion?
Upravo zbog toga su
doli po mene.
Navodno nalazio se na listi putnika.
I ta s tim, moda se predomislio.
Dali su mi neki praak da se ne bih onesvestila.
Zatim su mi pokazali nekoga, ne znam koga.
Sav crn, sav izgoreo, osim jedne ruke.
Pare koulje, sat, burma.
Iznervirala sam se, jer to sigurno nije on.
Ne bi mi to uinio, da tako izgleda.
Onakvih koulja pune su radnje.
Onaj sat je obian sat.
A naa imena na njegovoj burmi
su sasvim obina imena.
Dobro je da si dola. Sedi pored mene.
Stvarno je trebalo da se vrati u etvrtak.
Ali koliko jo etvrtaka imamo u godini.
Odmah u staviti ajnik da skuvam aj.
Oprau kosu, a posle, ta posle,
pokuau da se probudim iz svega toga.
Dobro je da si dola, jer je tamo bilo hladno,
a on samo u nekakvoj gumenoj vrei za spavanje,
on, to znai onaj nesreni ovek.
Odmah u staviti vodu za kuvanje etvrtka, oprau aj,
a ova naa imena su ipak obina imena
NEITANJE
Prustovim delima
u knjiari ne dodaju daljinski,
ne moe se prebacivati
as na prenos fudbalske utakmice
as na kviz, na kome se moe osvojiti volvo.
ivimo due,
ali manje precizno i
koristei krae reenice.
Putujemo bre, ee, dalje
i umesto uspomena donosimo slajdove.
Ovde sam ja s nekim tipom.
Tamo je moj bivi.
Ovde su svi goli,
sigurno su na nekoj plai.
Sedam tomova smilujte se.
Zar se to ne bi moglo saeti, skratiti
ili pokazati u vidu stripa.
Svojevremeno prikazivana je serija Lutka11,
meutim snaja kae da je umesto P. neko drugi.
Uostalom, uzgred budi reeno, ko bi to mogao biti.
Godinama je pisao u krevetu.
11
Lutka poznati roman poljskog pisca Boleslava Prusa. Prim. prev.

Stranicu za stranicom,
ogranienom brzinom.
A mi smo u petoj brzini
i da kucnemo zdravi smo.
PORTRET PO SEANJU
Sve se naizgled slae.

Oblik glave, crte lica, visina, silueta.
Pa ipak nije slian.
Moda ne u toj pozi?
Ni u drugom koloritu?
Moda da je vie iz profila,
kao da se za neim osvre?
Kad bi neto drao u rukama?
Knjigu? Vlastitu? Tuu?
Mapu? Dvogled? ekrk za navijanje udice?
I da ima neto drugo na sebi?
Septembarsku uniformu? Logoraku odeu?
Jaknu iz onog ormana?
Ili kao da se kree ka drugoj obali
do glenjeva, do kolena, do pojasa, do vrata
ve zagnjuren? Go?
A kada bi mu docrtali nekakvu pozadinu?
Na primer jo nepokoenu livadu?
evar? Breze? Lepo oblano nebo?
Moda nedostaje neko pored njega?
S kim se prepirao?
alio?
Igrao karte? Pio?
Neko od porodice? Prijatelj?
Nekoliko ena? Jedna?
Moda kako stoji na prozoru?
Izlazi iz kapije?
Sa psom lutalicom pokraj noge?

U solidarnoj gomili?
Ne, ne, to nita ne vredi.
Treba da bude sam,
kako to nekima odgovara.
I ne tako prisno, ni preblizu?
A dalje? Jo dalje?
U najveoj dubini slike?
Odakle, kad bi i vikao,
glas se ne bi uo?
A ta u prvom planu?
Ah, bilo ta.
Ali samo pod uslovom da to bude ptica
koja upravo prelee.
SNOVI
Uprkos nauci i geolokim naukama,

podsmevajui se njihovim magnetima, grafikonima i
mapama
san u deliu sekunde
slae pred nama planine tako kamenite,
kao na javi.
S obzirom da su u pitanju planine, tu su i doline, i ravnice
s kompletnom infranstrukturom.
Bez ininjera, majstora, radnika,
bagera, buldoera, opskrbe graevinskim materijalom
brze autostrade, neoekivani mostovi,
trenutni gradovi gusto naseljeni.
bez reisera s megafonom i operatera
gomile koje dobro znaju kada treba da nas uasnu
i u jednom trenutku da ieznu.
Bez arhitekata vetih u svojoj profesiji,
bez tesara, bez zidara, betoniraca
na stazi iznenada kuice kao igrakice,
a u njima ogromne sale s odjecima naih koraka
i zidovi od tvrdog vazduha.
Ne samo polet nego i preciznost
poseban sat, cela celcijata muva,
na stolu arav s izvezenim cveem,

zagriena jabuica s tragovima zuba.
A mi ono to ne mogu cirkusanti,
mazi, udotvorci i hipnotizeri
bez perja uspevamo da letimo,
u crnim tunelima osvetljavamo sebe oima,
razgovaramo krasnoreivo na nepoznatom jeziku
i to ne sa makar kim ve s mrtvima.
A uz to, uprkos vlastitoj slobodi,
izborima srca i sklonostima,
gubimo se
u ljubavnoj poudi prema
pre nego to zazvoni budilnik.
ta e na to autori sanovnika,
istraivai onirikih simbola i proroanstava,
lekari s kanabeima za psihoanalizu
ako im se neto podudara,
to je samo sluajno
i samo iz tog razloga,
to u naim snovima,
u njihovim senkama i treperenjima,
u njihovim potresima i nepredvidljivostima,
u njihovim ravnodunostima i irenjima
ponekad se moe dogoditi
i uhvatljiv smisao.
U DILIANSI
Mata mi je naloila da krenem na to putovanje.

Na krovu dilianse kisnu kutije i paketi.
Unutra stiska, buka, smrad.
Debela i oznojena domaica,
lovac u dimu lule i s mrtvim zecom,
labb s balonetom vina u zagrljaju,
dadilja s bebom crvenom od vriske,
pripiti trgovac koji uporno tuca,
dama iznervirana svim pomenutim stvarima,
osim toga deak s trubicom,
veliki pas pun buva
i papagaj u kavezu.
I jo neko zbog koga sam zapravo krenula na put,
jedva vidljiv meu tuim zaveljajima,
ali postojei ime mu je Julju Slovacki12.
Ne ini se odve ornim za razgovor.
ita pismo koje je izvadio iz izguvane koverte,
pismo je po svoj prilici itano mnogo puta,
jer su stranice po ivicama iskrzane.
Kada izmeu stranica ispade ispresovana ljubiica
ah! oboje poesmo da uzdiemo i hvatamo je u letu.
Julju Slovacki (18091849), jedan od najveih poljskih romantiarskih
pesnika i dramskih pisaca. Od 1831. iveo je u emigraciji. 1927. njegovi
posmrtni ostaci sahranjeni su u kripti na Vavelu, gde su se sahranjivali
poljski kraljevi i najistaknutiji Poljaci. Prim. prev.
12
To je, ini se, dobar trenutak da mu kaem

ono to sam odavno sklapala u mislima.
Izvinite Gospodine, ali veoma je hitno i vano.
Stiem ovde iz Budunosti i znam kako je tamo.
Prema Vaim stihovima gajim beskrajnu nenost i divljenje,
a Vama lino elim boravak na Vavelu13 ravan
kraljevskom.
Naalost, mata ne poseduje takvu mo,
da me moete uti ili moda videti.
ak ne osea da Ga vuem za rukav.
Spokojno stavlja ljubiicu izmeu listova,
listove u kovertu, a sve to ponovo u koferi,
asak gleda kroz oroeno prozore,
na kraju ustaje, zakopava ogrta, provlai se prema
vratima
i izlazi na najblioj stanici.
Jo nekoliko minuta ne gubim Ga iz vida.
Ide onako sitan s onim svojim koferetom,
jednostavno pravo, sputene glave,
kao neko ko zna,
da ga tu niko ne eka.
Vavel kraljevski zamak i katedrala u Krakovu koji je vie vekova bio

prestonica Poljske, u kome su krunisani i u kripti sahranjivani poljski
kraljevi i zasluni Poljaci. Prim. prev.
13
Sada su u vidnom polju samo statisti.

Mnogobrojna porodica pod kiobranima,
kaplar s pitaljkom, a iza njega zadihani regruti,
koije pune prasia
i dva zaprena konja za razmenu.
ELA NA NEBU
Molila se Bogu,
vatreno se molila,
da od nje stvori
belu srenu devojku.
Ali ako je ve kasno za takve promene,
onda mi, Gopode Boe, videi koliko sam teka,
oduzmi bar pola teine.
Ali milosrdni Bog ree Ne.
Stavio je samo ruku na njeno srce,
zavirio joj u grlo, pomilovao je po glavi.
A kada svemu doe kraj dodade
obradovae me dolaskom kod mene,
radosti moja crna, klado raspevana.
VERMER
Sve dok ona ena u Kraljevskom muzeju

u naslikanoj tiini i usredsreenosti
iz dana u dan sipa
mleko iz bokala u iniju,
Svet ne zasluuje
smak sveta.
METAFIZIKA
Bilo, pa prolo,
Dakle, bilo, pa prolo.
Uvek neumitnim redosledom,
jer je takvo pravilo te izgubljene igre.
Zakljuak bi bio banalan,
ne bi zasluivao da se o njemu pie,
da nije neosporne injenice,
injenice na vjeki vjekov,
za ceo kosmos, kakav jeste i kakav e biti,
da je neto stvarno postojalo,
dok nije prolo,
ak to,
da si danas jeo knedle sa varcima.
NEKO, KOGA POSMATRAM

OD IZVESNOG VREMENA
Ne dolazi grupno,
Ne okuplja se masovno.
Ne uestvuje brojno.
Ne slavi buno.
Ne puta iz sebe
zborni glas.
Ne obelodanjuje svima.
Ne posvedouje u ime.
U njegovom prisustvu nema
raspitivanja
ko je za, a ko protiv,
hvala, ne vidim.
Nedostaje njegova glava,
kad je glava uz glavu,
kad je korak uz korak, rame uz rame
i napred ka cilju
s lecima u depovima
i proizvodom od hmelja.
Gde je samo na poetku
idilino i aneosko,
jer e se ubrzo jedna gomila
pomeati s drugom
i nee se znati,
ije je, ah, ije je

ovo kamenje i cvee,
iveli i tapovi.
Nespomenut.
Nespektakularan.
Zaposlen u Gradskoj istionici.
U praskozorje,
s mesta dogaanja
skuplja, iznosi, baca u prikolicu,
ono to je kukama za poluivo drvee privreno,
to je u izgaenoj travi utabano.
Pocepani transparenti,
razbijene flae,
spaljene lutke,
oglodane kosti,
brojanice, pitaljke i prezervativi.
Jednom je u bunju naao kavez za golubove.
Poneo ga je sa sobom
i drao ga,
tako prazan.
ISPOVESTI MAINE ZA ITANJE
Ja, Broj Tri Plus etiri Podeljeno Sa Sedam,

uven sam po ogromnom lingvistikom znanju.
Uspeo sam da prepoznam ve hiljade jezika,
kojima su se u svojoj istoriji
sluili izumrli ljudi.
Sve to su napisali svojim znacima,
iako je zatrpano slojevima katastrofa,
izvlaim,
rekonstruiem u prvobitnom vidu.
Ovo nije puko hvalisanje
itam ak lavu
i listam pepeo.
Na ekranu objanjavam
svaku pomenutu stvar,
kada je, od ega i zbog ega napravljena.
I ve po inerciji
istraujem neka pisma
i u njima ispravljam
pravopisne greke.
Priznajem izvesne rei
priinjavaju mi tekoe.
Na primer stanja zvana oseanja

ne uspevam kao dosad precizno da protumaim.
Slino je s duom, izrazom-zagonetkom.
Trenutno sam utvrdio da je to vrsta magle,
tobo trajnija od smrtnih organizama.
Meutim najvee probleme imam s rei postojim.
Lii na obinu aktivnost,
opte, ali ne kolektivno upranjavanu,
u sadanjem pravremenu,
u nesvrenom vidu,
mada, kao to je poznato, u davno svrenom.
Samo da li je to dovoljno kao definicija?
Kre mi veze i kripe rafovi.
Moje dugme za Centralu dimi se umesto da svetli.
Morau da zamolim za bratsku pomo
drugara Dve Petine Nule kroz Pola.
Zapravo to je poznata varijanta,
ala je on pun ideja.
POSTOJE ONI KOJI
Postoje oni koji spretno obavljaju ivot.

Odravaju u sebi i oko sebe red.
Imaju za sve nain i ispravan odgovor.
Od prve odgonetaju ko je koga, ko je s kim,
u kom pravcu, kuda.
Udaraju peate na jedine istine,
nepotrebne injenice ubacuju u drobilice,
a nepoznata lica
u segregatore koji su im unapred predodreeni.
Misle onoliko koliko treba,
ni trenutak due,
jer iza tog trenutka vreba sumnja.
A kada im egzistencija dopusti,
naputaju ustanovu
kroz pokazana vrata.
Ponekad im zavidim
na sreu to je prolazno.
LANCI
Vreo dan, psea kuica i pas na lancu.

Nekoliko koraka dalje inija puna vode.
Ali lanac je prekratak i pas je ne dosee.
Dodajmo sliici jo jedan detalj:
nai lanci su mnogo dui
i manje vidljivi,
zahvaljujui njima slobodno prolazimo pored.
NA AERODROMU
Tre jedno prema drugom rairenih ruku,

viu nasmejani: Konano! Konano!
Oboje u tekim zimskim odelima,
u debelim kapama,
alovima,
rukavicama,
izmama,
ali samo za nas,
jer su za sebe ve nagi.
PRINUDA
Jedemo tu ivot, da bi iveli.

Krmenadla samoubice s pokojnicom kupusom.
Jelovnik je nekrolog.
ak najbolji ljudi
moraju neto ubijeno da pregrizu, svare,
da njihova nena srca
ne bi prestala da kucaju.
ak najlirskiji pesnici.
ak najstroije askete
vau i gutaju neto,
to je raslo.
Teko mi je da to uskladim s dobrim bogovima.
Samo ako su lakoverni,
ako su naivni
svu vlast nad svetom su predali prirodi.
Upravo ona, sumanuta, namee nam glad,
a tamo gde je glad,
tamo je kraj nevinosti.
Gladi se smesta prikljuuju ula:
ukusa, mirisa, dodira i vida,
jer nije svejedno koja su jela
i na kakvim su tanjirima.
ak sluh uestvuje
u onome to se dogaa,
jer su za stolovima neretko veseli razgovori.
Svakom jednom
Svakom jednom neko blizak umire,
izmeu biti ili ne biti
primoran da izabere ono drugo.
Teko nam je da prihvatimo da je to banalna injenica,
ukljuena u tok dogaaja,
u skladu s procedurom;
pre ili kasnije na dnevnom redu,
uvee, nou ili u praskozorje;
i oigledan kao odrednica u indeksu,
kao paragraf u zakoniku,
kao najblii
datum u kalendaru.
Meutim, takvo je ili-ili prirode,
takvo je, na sreu, ime koje kazuje znaenje.
Takva je evidencija i omnipotencija.
I samo povremeno
sitna utivost s njene strane
naih bliskih umrlih
ubacuje nam se u san.
AKA
Dvadeset sedam kostiju,

trideset pet miia,
oko dve hiljade nervnih elija,
u svakoj jagodici prsta naih pet prstiju.
To je sasvim dovoljno
da se napie Mein Kampf
ili ia Tomina koliba.
OGLEDALO
Da, seam se tog zida

u naem sruenom gradu.
Strao je takorei do estog sprata.
Na etvrtom je imao ogledalo,
neverovatno ogledalo,
jer nije bilo razbijeno, dobro zakaeno.
Ve nije odraavalo niije lice,
niije ruke koje nametaju kosu,
nikakva vrata preko puta,
nita, to bi se moglo nazvati
mesto.
Bilo je kao na raspustu
u njemu se ogledalo ivo nebo,
pokretni oblaci u divljem vazduhu,
praina ruevina spirana blistavim kiama,
ptice u preletu, zvezde, raanja sunca.
I tako se, kao svaki dobro uraen predmet,
dogaalo bez zamerke,
s profesionalnim nedostatkom zaprepaenja.
SAN
Prisnilo mi se da traim neto,

negde sklonjeno ili izgubljeno,
ispod kreveta, ispod stepenica,
ispod stare adrese.
Preturala sam po ormanima, kutijama i fiokama
punim nepotrebnih stvari.
Vadila sam iz kofera
proivljene godine i putovanja.
Istresala sam iz depova
osuene listie i pisamca nenamenjena meni.
Trala sam zadihana
kroz svoje, nesvoje
nemire, sobe.
Tonula sam u tunelima snega
i zaboravu.
Uvlaila sam se u trnovito bunje
i domiljanja.
Razgrtala sam vazduh
i deiju travu.
Pokuavala sam da stignem

pre nego to padnu prolovekovni mrak,
odluka i tiina.
Na kraju prestala sam da znam
ta sam tako dugo traila.
Probudila sam se.
Pogledala sam na sat.
San je trajao nepuna dva i po minuta.
Eto na kakve smicalice je primorano vreme,
otkad je poelo da natrapljuje
na uspavane glave.
UZAJAMNOST
Postoje katalozi kataloga.

Postoje pesme o pesmama.
Postoje komadi o glumcima koje igraju glumci.
Pisma povodom pisama.
Rei koje slue za objanjenje rei.
Mozgovi zauzeti studiranjem mozga.
Postoje tuge zarazne poput smeha.
Hartija koja potie od samlevene hartije.
Vieni pogledi.
Padei koji se menjaju po padeima.
Velike reke s ozbiljnim ueem nevelikih.
ume do ivica obrasle umom.
Maine predodreene za izradu maina.
Snovi koji nas iznenada bude iz sna.
Zdravlje je neophodno za povratak zdravlja.
Stepenice koje istovremeno vode na dole i na gore.
Naoari za traenje naoara.
Udah i izdah.
I s vremena na vreme, ini se,
mrnja mrnje.
A na kraju krajeva
neznanje neznanja
i ruke zaposlene pranjem ruku.
VLASTITOM STIHU
U najboljem sluaju
bie, stie moj, paljivo itan,
komentarisan i upamen.
U gorem sluaju
samo proitan.
Trea mogunost
bie stvarno napisan,
mada asak kasnije u korpu za otpatke baen.
Ima na raspolaganju i etvrti izlaz
da nestane nenapisan,
zadovoljno mrmljajui neto za sebe.
MAPA
Ravna kao sto,

na koji je poloena.
Nita se pod njom ne pokree
niti menja mesto.
Nad njom moje ljudsko disanje
ne stvara vazdune vrtloge
i celu njenu povrinu
ostavlja na miru.
Njene nizije, doline uvek su zelene,
visije, planine ute i mrke,
dok su mora, okeani prijatno plavi.
Sve je ovde malo, dostupno i blisko.
Mogu vrhom nokta da pritiskam vulkane,
da bez debelih rukavica milujem zemljine polove,
mogu jednim pogledom
da obuhvatim svaku pustinju
zajedno sa susednom, postojeom rekom.
Praume su obeleene sa po nekoliko drvaca,
izmeu kojih je teko zalutati.
Na istoku i zapadu,
iznad i ispod polutara
mrtva tiina,
a u svakom crnom zrncetu
ive ljudi.
Masovne grobnice i iznenadne ruevine

nisu na toj sliici.
Granice zemalja su jedva vidljive,
kao da se kolebaju biti ili ne biti.
Volim mape, jer lau.
Jer ne doputaju pristup nasrtljivoj istini.
Jer su velikodune, s prostodunim humorom
rasprostiru mi na stolu svet
ne s ovog sveta.
NAPOMENA PRIREIVAA
Vislava imborska (Wisawa Szymborska) roena je 2. jula

1923. godine u Bnjinu blizu Poznanja, a umrla 1. februara
2012. u Krakovu, u kome je ivela od 1931. Zbog svoje
prirode nikada nije bila u prvim redovima, ak ni kao
nobelovac. Mada jo od 50-ih godina poinje da dobija
znaajne nagrade. U njenom stvaralatvu prelomna je
zbirka Dozivanje Jetija (1957), jer je pre toga objavila dve
socrealistike knjige, Zato ivimo i Pitanja postavljana
sebi (1952, 1954), koje kasnije nije unosila u izbore svoje
poezije. Posle revolucionarne 1956. prevoena je na niz
jezika. Na oko pedesetak. Izmeu ostalih na srpski. Tome su
doprinele i velike svetske nagrade poput Geteove, Herderove
i Nobelove.
Malo je poznata injenica da je imborska debitovala kao
prozni pisac, piui kratku prozu. Da je pesnik ubedio
ju je Adam Vlodek, pesnik, urednik novina, izdavakih
kua i nekoliko godina njen suprug. Kolebanje izmeu
proze i poezije vidi se i u izboru njenih studija. Studirala je
sociologiju i poljsku knjievnost na poznatom Jagelonskom
univerzitetu, ne zavrivi nijedne studije. Zbog porodine
situacije poela je rano da radi, ve 1943. Posle Drugog
svetskog rata da bi studirala i dobila zaposlenje morala je da
bude lan PURP-a i bila je sve do 1966. Od 1953. do 1981.
radila je kao sekretar redakcije u asopisu ie literackje
(Knjievni ivot). U njemu je poela da objavljuje i svoje
slavne feljtone koji su tampani pod zajednikim naslovom
Neobavezna lektira. Neko vreme ureivala je i poeziju. Od
1981. do 1983. bila je u urednitvu asopisa Pismo i

saraivala s asopisom Nagos (Poetna pozicija), a posle
toga, zbog opozicione delatnosti, zavrila kao slobodan
umetnik i penzioner.
Poezija imborske je filozofska na prirodan i spontan nain,
kako istiu poljski kritiari, jer u njoj nema razmatranja,
naunih termina, neposredno formulisanih problema. Ali,
ima igre misli koja proistie iz jezike igre, odnosno govori
zahvaljujui govoru. Te jezike igre najee se odvijaju kroz
dijaloge o mogunostima i nemogunostima izraavanja
oveka i sveta. Iako nije lingvistika pesnikinja, trudi se
da viestruko i viestrano iskoristi mogunosti rei, a da pri
tom ne bude zavisna od njih. to potvruju neoekivani
obrti, sluajnosti, otkria u gotovo svakoj njenoj pesmi.
To nas navodi da zakljuimo da ona ipak eksperimentie
jezikom. Meutim, to ne ini kao avangardisti, stvarajui
neologizme ili okantne frazeoloke sklopove. Ona
uglavnom postavlja pitanja, budui da je znak pitanja
osnovna retorska figura njenog stvaralatva. Jer njene igre
reima ne vode praznoj virtuoznosti, nisu larpurlar, ve su
zahvaljujui ironiji kao jednom od najeih postupaka koje
primenjuje funkcionalizovane i problematizovane. Ili kako
je rekao teoretiar knjievnosti Mihal Glovinjski, funkcija su
mudrosti, odluuju o neponovljivosti i originalnosti njene
poezije, poezije koja je neobian spoj ozbiljnosti i ludizma.
to je velika retkost, budui da pie poeziju o velikim
stvarima oveka, naeg sveta i XX veka. Ova tvrdnja je
povezana i s pitanjem morala. Morala, iako imborska nije
moralistkinja koja pouava druge. Ne pouava, jer je izrazita
individualistkinja koja od zbirke Dozivanje Jetija do zbirke
Dovoljno sve izraava u svoje ime. Stoga, ako elimo da je
najpriblinije definiemo, definisaemo je kao pesnikinju

koja pie poeziju ivota i smrti. to postie ve pomenutim
jezikim igrama u oblasti forme i bavljenjem konkretnim
ivotnim sadrajima.
Pored pisanja pesama i feljtona imborska je pisala limerike,
osnovavi pre desetak godina Lou limerika i fond iz koga
je svake godine dodeljivala dve nagrade. Njena velika pasija,
pored sakupljanja kia i starih razglednica, bili su kolai
koji su sadrali najbitnije odlike njene poezije, koje iako
su bili veoma originalni nije nikada izlagala u galerijama,
ve ih je slala prijateljima i prevodiocima kao novogodinje
estitke. Izmeu ostalih Petru Vujiiu i Biserki Raji. KOV
ih je iskoristio za korice njenih zbirki Trenutak i Ovde.
Pesnike zbirke: Zato ivimo (1952), Pitanja postavljana sebi
(1954), Dozivanje Jetija (1957), So (1962), Da umre od
smeha (1967), Svaki sluaj (1972), Veliki broj (1976), Ljudi
na mostu (1986), Kraj i poetak (1993), Trenutak (2002),
Rimovanke ili pesmice za veliku decu (2003), Dve take
(2005), Ovde (2009) i Dovoljno (2012); feljtoni: Neobavezna
lektira (I-IV, 1973, 1981, 1996, 2003), Knjievna pota ili
kako ostati (ili ne ostati) pisac (2000).
U izdanju KOV-a tampane su njene zbirke: Kraj i poetak
(1996), Trenutak (2002), Dve take (2006), Ovde (2009),
Dovoljno (2012) u prevodu Biserke Raji.
Kod drugih izdavaa, u prevodu Petra Vujiia objavljene
su njene zbirke Svaki sluaj (1983) i Ljudi na mostu (1989),
a Izabrane pesme (1997) u prevodu Petra Vujiia i Biserke
Raji u izdanju B92.
U izboru i prevodu Petra Bunjaka i Slaane Jankovi izaao
je 1996. izbor iz poezije imborske Naivna pitanja (ABC
Glas, Beograd).
U Prosveti, u prevodu Biserke Raji, objavljen je izbor

feljtona iz Neobavezne lektire (2006).
Pesme u Izabranim pesmama koje je priredila Biserka Raji
poreane su hronoki, a u sadraju, u zagradi je navedeno
ime prevodioca, P. V. Petra Vujiia, B. R. Biserke Raji.
SADRAJ
Zbog ega ivimo

Cirkuske ivotinje (B. R.)
Pitanja postavljana sebi

Zaljubljeni (B. R.) 6
Klju (B. R.) 7
Dozivanje Jetija
Izmiljam svet (B. R.) 8
Mali oglasi (B. R.) 10
Hana (B. R.) 12
Doek mlaznjaka (B. R.) 14
Pokuaj (B. R.) 15
etiri ujutru (P. V.) 16
Mrtva priroda s baloniem (B. R.) 17
Prijateljima (B. R.) 19
Rehabilitacija (B. R.) 21
Minut tiine posle Ludvike Vavinjske (B. R.) 23
Pogreb (P. V.) 25
Dva Bruhelova majmuna (P. V.) 27
Jo (B. R.) 28
San letnje noi (B. R.) 30
Atlantida (P. V.) 31
Sa neostvarenog pohoda na Himalaje (P. V.) 33
Nita dvaput (B. R.) 35
So
Komino (B. R.) 37
Ovekoveivanje (B. R.) 39
Majmun (P. V.) 41
Lekcija (P. V.) 43
Muzej (P. V.) 44
Trenutak u Troji (P. V.) 45
Senka (B. R.) 47
Ostatak (P. V.) 48
Rei (P. V.) 49
Bez naslova (B. R.) 50
Nenadani susret (B. R.) 52
Zlatna svadba (B. R.) 53
Logor gladi u Jaslu (B. R.) 55
Parabola (B. R.) 57
Balada (B. R.) 58
Uz vino (P. V.) 60
Rubensove ene (B. R.) 62
Koloratura (B. R.) 64
Konkurs muke lepote (B. R.) 66
Knjievno vee (B. R.) 67
Epitaf (P. V.) 68
Slika (P. V.) 69
Prolog komedije (B. R.) 71
* * * (Previe sam blizu da bi me sanjao...) (P. V.)
Na vavilonskoj kuli (P. V.) 74
San (P. V.) 75
Voda (B. R.) 77
Rezime (P. V.) 79
U Heraklitovoj reci (P. V.) 80
Pesma u ast (P. V.) 81
72
Beleka (P. V.) 82

Razgovor s kamenom (P. V.)
84
Da umre od smeha
Radost pisanja (P. V.) 87
Konano, seanje (P. V.) 89
Pejza (P. V.) 91
Album (P. V.) 93
Smeh (P. V.) 94
eleznika stanica (P. V.) 96
iv (B. R.) 98
Roen (P. V.) 100
Popis stanovnitva (P. V.) 102
Monolog za Kasandru (P. V.) 104
Vizantijski mozaik (B. R.) 106
Usekovanje (P. V.) 109
Pijeta (P. V.) 110
Nevinost (B. R.) 111
Vijetnam (B. R.) 112
Pisano u hotelu (P. V.) 113
Film ezdesete godine (B. R.) 116
Izvetaj iz bolnice (P. V.) 117
Povratak ptica selica (P. V.) 118
Tomas Man (B. R.) 119
Tars (P. V.) 121
Srcu u nedelju (P. V.) 123
Akrobata (P. V.) 124
Feti plodnosti iz paleolita (B. R.) 125
Peina (P. V.) 127
Da umre od smeha (B. R.) 129
Svaki sluaj
Svaki sluaj (P. V.) 131
One koje padaju s neba (B. R.) 133
Greka (B. R.) 134
Utisci iz pozorita (P. V.) 135
Glasovi (B. R.) 137
Pisma umrlih (P. V.) 139
U azilu (B. R.) 140
Prospekt (P. V.) 141
etnja vaskrslog (B. R.) 143
Fotografija gomile (B. R.) 144
Vraanja (P. V.) 146
Otkrie (P. V.) 147
Skelet gutera (B. R.) 149
Hajka (P. V.) 151
Govor u birou za izgubljene stvari (B. R.) 153
Zauenost (B. R.) 154
Roendan (B. R.) 155
Intervju s detetom (B. R.) 156
Allegro ma non troppo (B. R.) 158
Autotomija (P. V.) 160
Obamrlost (B. R.) 162
Verodostojnost (P. V.) 163
Klasik (B. R.) 164
Pohvala snova (P. V.) 165
Srena ljubav (P. V.) 167
* * * (Nitavilo se preokrenulo i za mene...) (P. V.)
Pod jednom boinom jelkom (B. R.) 171
Veliki broj
Veliki broj (B. R.)
173
169
Zahvalnost (P. V.) 175

Psalam (P. V.) 177
Lotova ena (P. V.) 179
Iz ptiije perspektive (P. V.) 181
San stare kornjae (B. R.) 182
Eksperiment (P. V.) 183
Osmesi (B. R.) 185
Vojna parada (P. V.) 187
Terorist, gleda (P. V.) 188
Srednjovekovna minijatura (P. V.) 190
Stari peva (P. V.) 192
Pohvala sestre (P. V.) 193
Pustinjakova elija (P. V.) 194
enski portret (P. V.) 196
Recenzija o nenapisanoj pesmi (P. V.) 197
Upozorenje (P. V.) 199
Crni luk (B. R.) 201
Samoubiina soba (P. V.) 203
Jabuica (P. V.) 205
Pohvala loeg miljenja o sebi (P. V.) 206
ivot na poek (B. R.) 207
Na Stiksu (B. R.) 209
Utopija (P. V.) 211
Broj Pi (P. V.) 213
Ljudi na mostu
Trema (P. V.) 215
Prekomernost (P. V.) 217
Arheologija (P. V.) 219
Predeo sa zrncem peska (P. V.)
Odea (P. V.) 223
221
O smrti bez preterivanja (P. V.) 224

Kua velikog oveka (P. V.) 226
Usred bela dana (P. V.) 228
Kratak ivot naih predaka (P. V.) 230
Prva Hitlerova fotografija (P. V.) 232
Kraj veka (P. V.) 234
Deca epohe (P. V.) 236
Muenja (P. V.) 238
Zakulisni pregovori s mrtvima (P. V.) 240
Pisanje biografije (P. V.) 242
Pogreb (P. V.) 244
Glas u vezi sa pornografijom (P. V.) 246
Zapoeta pria (P. V.) 248
U Nojev koveg (P. V.) 250
Mogunosti (P. V.) 252
Vaar uda (P. V.) 254
Ljudi na mostu (P. V.) 256
Kraj i poetak
Nebo (B. R.) 258
Moe bez naslova (B. R.) 260
Neki vole poeziju (B. R.) 262
Kraj i poetak (B. R.) 263
Mrnja (B. R.) 265
Stvarnost zahteva (B. R.) 267
Java (B. R.) 270
Elegina raunica (B. R.) 273
Maka u praznom stanu (B. R.) 275
Oprotaj s panoramom (B. R.) 277
Seansa (B. R.) 280
Ljubav na prvi pogled (B. R.) 282
16. maja 1973. godine (B. R.) 284

Moda se sve to (B. R.) 286
Komedijice (B. R.) 288
Nita poklonjeno (B. R.) 290
Verzija dogaaja (B. R.) 292
Velika je to srea (B. R.) 296
Trenutak
Negativ (B. R.) 298
Prilog statistici (B. R.) 299
Nekakvi ljudi (B. R.) 302
Tuta i tma (B. R.) 304
utanje bilja (B. R.) 306
Oblaci (B. R.) 308
Tri najneobinije rei (B. R.) 310
Trenutak (B. R.) 311
Slualica (B. R.) 313
Platon, ili zbog ega (B. R.) 314
Mala devojica svlai arav sa stola (B. R.) 316
Iz seanja (B. R.) 318
Bara (B. R.) 319
Prva ljubav (B. R.) 320
Malo o dui (B. R.) 321
Rani sati (B. R.) 323
U parku (B. R.) 325
Fotografija od 11. septembra (B. R.) 326
Povratni prtljag (B. R.) 327
Bal (B. R.) 329
Beleka (B. R.) 331
Lista (B. R.) 333
Sve (B. R.) 335
Dve take
Nenazonost (B. R.) 336
ABC (B. R.) 338
Saobraajna nesrea (B. R.) 339
Prekosutra bez nas (B. R.) 340
umski moralitet (B. R.) 341
Dogaaj (B. R.) 343
Radost (B. R.) 345
Stari profesor (B. R.) 347
Perspektiva (B. R.) 349
Uljudnost slepih (B. R.) 351
Monolog psa upetljanog u istoriju (B. R.)
Intervju s Atropom (B. R.) 356
Pesnikov grozan san (B. R.) 359
Lavirint (B. R.) 361
Nesmotrenost (B. R.) 364
Grki kip (B. R.) 366
Gotovo svaka pesma (B. R.) 368
353
Ovde
Ovde (B. R.) 370
Misli koje me obuzimaju na prometnim ulicama
(B. R.) 373
Ideja (B. R.) 375
iparica (B. R.) 377
Teko je iveti seajui se (B. R.) 379
Mikrokosmos (B. R.) 381
upljikaste rizopode (B. R.) 383
Uoi putovanja (B. R.) 384
Razvod (B. R.) 385
Atentatori (B. R.) 386

Primer (B. R.) 387
Identifikacija (B. R.) 388
Neitanje (B. R.) 389
Portret po seanju (B. R.) 391
Snovi (B. R.) 393
U diliansi (B. R.) 395
Ela na nebu (B. R.) 398
Vermer (B. R.) 399
Metafizika (B. R.) 400
Dovoljno
Neko, koga posmatram od izvesnog vremena
(B. R.) 401
Ispovesti maine za itanje (B. R.) 403
Postoje oni koji (B. R.) 405
Lanci (B. R.) 406
Na aerodromu (B. R.) 407
Prinuda (B. R.) 408
Svakom jednom (B. R.) 409
aka (B. R.) 410
Ogledalo (B. R.) 411
San (B. R.) 412
Uzajamnost (B. R.) 414
Vlastitom stihu (B. R.) 415
Mapa (B. R.) 416
Napomena prireivaa
419
SA TREEG TRGA
Biblioteka asopisa Trei Trg
1. Aleksandar J. Risti Angelina meseeva iluzija i druge prie (2006)
2. Eva Zonenberg Imperija suze (2006)
3. Erik Ostrovski Dar (2006)
4. Luka Manjik affirmative (2006)
5. Enes Halilovi Kapilarne pojave (2006)
6. Marija Kneevi Knjiga utisaka (2008)
7. Duko Novakovi Klupe nenagraenih (2008)
8. Bojan Babi Prie o srei (2008)
9. Nevena Budimir Mala stopala (2009)
10. Tatjana Avramovi kola za pisce (2009)
11. Sergej Beuk Stakleni gong (2009)
12. Duko Novakovi Klupe nenagraenih (2. izdanje, 2009)
13. Radivoj Stanivuk Noi lutajuih zvezda (2010)
14. Saa Andrejevi Koncert za fado i gitaru (2010)
15. Milan Raji Soneti 1996-1997 (2010)
16. Milan Dobrii Ce (2010)
17. oao Maimona etve gospodina guvernera (2011)
18. or Masedo Ljudi iz mog kraja (2011)
19. Paskal Peti Zoo otac (2012)
20. An-Helen Atianese Stavi butinu iza uha i nasmei se (2012)
21. Eva Lipska Draga gospoo ubert... (2013)
22. Gabrijel Rozenstok Tragom njenog imena (2013)
23. Stevan Tonti Svakodnevni smak svijeta (2013)
24. Vladimir Vukomanovi Kana (2013)
25. Marko Pogaar Crna pokrajina (2013)
26. Gonsalo M. Tavare Lane povesti (2013)
27. Biserka Raji Renik mlade poljske poezije (2013)
28. Hejdi fon Vrikt delta i druge pesme (2013)
29. Klas Anderson Jedan poseban dan (2013)
30. Tua Fotrem Jedno vee u oktobru... (2013)
31. Tadeu Ruevi Izabrane pesme (2013)
32. Biljana Soldatovi Prepoznavanja (2014)
33. Milan Dobrii O (2014)
34. Zlata Koci Bibere (2014)
35. Duko Novakovi Ovuda je proao Bao (2014)
36. Vislava imborska Izabrane pesme (2014)
Vislava imborska
Izabrane pesme
SA TREEG TRGA
Biblioteka asopisa Trei Trg
Izdavai
Trei Trg
Francuska 7 Beograd
www.trecitrg.org.rs
igoja tampa
Studentski trg 13 Beograd
www.chigoja.co.rs
Za izdavae
Dejan Mati
arko igoja
Lektura i korektura
Slog i prelom
Trei Trg
tampa
igoja tampa
tampano u petsto primeraka
Beograd 2014
Izdavanje ove knjige pomogao je

Institut knjige iz Krakova.
Publication subsidized by The Polish Book Institute
The POLAND Translation Program.
CIP -
,
821.162.1-1
, , 1923-2012
Izabrane pesme / Vislava imborska ;
priredila Biserka Raji ; s poljskog preveli
Petar Vujii i Biserka Raji. - Beograd :
Trei Trg : igoja tampa, 2014 (Beograd :
igoja tampa). - 431 str. ; 21 cm. - (Sa
Treeg Trga : biblioteka asopisa Trei Trg)
Antologijski izbor. - Tira 500. - Napomena
prireivaa: str. 419-422.
ISBN 978-86-6407-002-7 (TT)
COBISS.SR-ID 210532108

Vislava Simborska Izabrane Pesme

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vislava Simborska Izabrane Pesme

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

VISLAVA IMBORSKA / IZABRANE PESME

Urednici: Dejan Mati, Milan Dobrii

Trei Trg igoja tampa

Medvedi lupkaju u taktu,

Tako je tiho, da ujemo

Postojao klju i odjednom ga nema.

Izmiljam svet, drugo izdanje,

prisustvuje kruenju zvezda,

Vidite, ovo je Hana, dobra sluavka.

Sunce, ali to sija. Oblaci, biujte se.

Danas bri od glasa,

O tako, pesmice, ruga mi se,

Sat izmeu noi i dana.

MRTVA PRIRODA S BALONIEM

Umesto vraanja uspomena

da bih mogla rei:

Glas se naglo prekida.

Koristim najstarije pravo mate

Ta naa mo nad mrtvima

MINUT TIINE POSLE

da gleda kako vetar

Lobanju iz gline izvadili,

u kljuniima bombe nosei.

DVA BRUHELOVA MAJMUNA

Ovako izgleda moj maturski san:

Oblak ljudi iznad zemlje prolazio,

SAN LETNJE NOI

Ardenska uma ve svetli.

Postojali su ili nisu postojali.

Nisu mogli ozbiljno

Aha, znai to su Himalaji

Jeti, ekspira imamo.

Polutvardovski Jan Tvardovski, Gospodin Tvardovski legendarna

Dvaput se nita ne dogaa

Postoji prema tome mora proi.

Najpre e naa ljubav proi,

I kao da nam je malo

Ranije od ljudi iz raja isteran

u svom kneevskom fraku papagajskih boja.

Ko ta kralj Aleksandar kim im maem

Postoje tanjiri, ali nema apetita.

Moja senka kao dvorska luda za kraljicom.

Ofelija je otpevala ludake pesme

La Pologne? La Pologne? Tamo je strano hladno, zar

Ostadoe tako usamljeni,

kao da se zbog srnice iznenadne u ovoj sobi

Veoma smo predusretljivi jedno prema drugom,

Morali su nekad biti drugaiji,

Iz zagledanosti polako raaju se blizanci.

LOGOR GLADI U JASLU3

Napii to. Napii. Obinim mastilom

Preletale su ruke s pocrnelih ikona,

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papiri, a na

Ovo je balada o ubijenoj,

Pogledao me je, dodao mi lepotu,

Eva od rebra, Venera iz pene,

Dive, enska fauna,

Trinaesti vek dao bi im zlatnu pozadinu.

Stoji ispod perikice drveta,

O ne! O ne! U asu crnom

KONKURS MUKE LEPOTE

Izaao napet od eljusti do peta.

Muzo, ne biti bokser, znai ne postojati.

Tu lei starovremska, kao zapeta,