Teorija prolaska

Guy Debord
1956.

Jedan od osnovnih situacionistikih postupaka, prolazak (drive), definie se kao tehnika brzog prolaska kroz razliite ambijente. Pojam prolaska proistekao je iz uvida u uticaj psihogeografskih inilaca
i iz elje da se afirmie ludiko-konstruktivno ponaanje, tako da je on u svim aspektima suprotstavljen klasinim pojmovima putovanja i etnje.
Odajui se prolasku, jedna ili vie osoba se tokom dueg ili kraeg vremenskog perioda odriu svojih
veza, poslova, zabava, kao i svih drugih uobiajenih motiva za kretanje i delovanje, preputajui se
uplivima okoline i susretima koji ih tamo oekuju. Udeo sluaja je u tome daleko manji nego to
se obino zamilja: posmatrani iz aspekta prolaska, gradovi raspolau odreenim psihogeografskim
reljefom, postojanim tokovima, fiksnim takama i vrtlozima koji znatno oteavaju ulazak ili izlazak
iz nekih zona.
Ipak, sagledano u celini, prolazak ne podrazumeva samo tu lakomislenost ve i njenu neminovnu
suprotnost: racionalnu spoznaju psihogeografskih varijacija i proraunavanje njihovih mogunosti.
Kada je re o ovome drugom, ekoloka nauka, ma koliko po definiciji bilo ogranieno drutveno polje
njenog izuavanja, nudi psihogeografiji obilje korisnih podataka.
Ekoloke analize apsolutnog ili relativnog karaktera kojima se istrauju pukotine u gradskom tkivu,
uloga mikroklime, specifine gradske celine koje se ne preklapaju sa administrativnim granicama, a
nadasve uticaj centara velike privlane moi, trebalo bi iskoristiti i dopuniti psihogeografskim metodama. Objektivnu oblast strasti unutar koje se prolazak odvija valjalo bi definisati imajui u vidu njenu
sopstvenu uslovljenost, ali i njenu povezanost s drutvenom morfologijom. U svojoj knjizi Pariz i
pariska aglomeracija (1952), ombar de Lov napominje da neka gradska etvrt nije determinisana
iskljuivo geografskim i ekonomskim faktorima, ve i predstavom koju o njoj imaju njeni itelji, kao
i itelji drugih delova grada. U istom delu, nastojei da prikae skuenost realnog Pariza u kojem se
svaki pojedinac kree unutar veoma ogranienog geografskog prostora, on daje dijagram sveukupnog kretanja jedne studentkinje iz 16. arondismana tokom godine dana: trasa njenog kretanja, bez
ikakvih odstupanja, iscrtava omanji trougao, ija temena obrazuju kola politikih nauka, devojin
stan i stan njenog uitelja klavira.
Nema sumnje da e se sline sheme primeri moderne poezije koja je u stanju da izazove burne
emotivne reakcije (u datom sluaju, usled ogorenosti to je uopte mogue iveti na slian nain)
ili ak moderne teorije, poput one Bardisove, koja drutvene aktivnosti u ikagu smeta u jasno
razgraniene, koncentrine zone pokazati korisnim za poboljanje narednih prolazaka.
Uloga koju sluaj igra tokom prolaska dobija utoliko vei znaaj to metodologija psihogeografskih
istraivanja jo nije dovoljno razraena. Naravno, uinak sluaja je konzervativan i u novom okruenju se ispoljava kroz tenju da se sve podredi navici i ponavljanju ogranienog broja varijanti. Budui
da progres uvek podrazumeva iskoraivanje iz neke od onih oblasti kojima vlada sluaj, stvaranjem
novih uslova, koji su primereniji naim eljama, moglo bi se zakljuiti da se nasuminost prolaska
temeljno razlikuje od one koju nalazimo u etnji, ali i da se pojedinac ili grupa u prolasku tada izlau
opasnosti da otkriem prve psihogeografske atrakcije budu vezani za nova sidrita navike, koja e
nastaviti da na njih deluje.
Nedostatak opreza pri suoavanju sa sluajnostima i njihovim uvek reakcionarnim ideolokim uincima, pokazao se kobnim po ishod uvenog besciljnog lutanja koje su preduzela etvorica nadrealista
1923, odluivi se kockom za grad iz kojeg e poi: lutanje ravnicom zna da bude deprimirajue, a
uplitanje sluaja je tu daleko manje nego inae. Ipak, mnogu goru nepromiljenost je pokazao izvesni
Pjer Vandris (u asopisu Medij iz maja 1954), zakljuivi da bi ovu anegdotu kao deo iste prie o oslobaanju od determinizma trebalo dovesti u vezu s nekim eksperimentima iz teorije verovatnoe.
Tako je naveo primer nasuminog rasporeda punoglavaca u okrugloj posudi kristalizatora, uz znaajnu napomenu: Podrazumeva se da ova populacija ne bi trebalo da bude izloena nikakvim spoljnim
uticajima. Pri takvim uslovima, punoglavci postiu bolje rezultate u oslobaanju nego nadrealisti, bu2

dui da su u najveoj meri lieni inteligencije, drutvenosti i seksualnosti, pa su zahvaljujui tome

zaista nezavisni jedni od drugih.
Kao suta suprotnost ovim budalatinama, prevashodno urbani karakter prolaska koji je na svome
tek u velikim, industrijski modifikovanim gradovima, gde je u stalnom kontaktu s novim mogunostima i znaenjima pre bi se mogao opisati Marksovim reima: Ljudi mogu da vide oko sebe samo
sliku svoga lica; sve im govori o njima samima. Predeli u kojima obitavaju i sami su ivi.
ovek moe da krene u prolazak sam, ali iskustvo pokazuje da se najbolji rezultati postiu s veim
brojem manjih grupa, koje se sastoje od dve ili tri osobe istog spoznajnog nivoa; poreenjem utisaka
unutar razliitih grupa moglo bi se doi do nekih objektivnih zakljuaka. Bilo bi poeljno da se sastav
ovih grupa menja pri svakom narednom prolasku. Ukoliko u grupi ima vie od etiri ili pet uesnika,
osobenosti prolaska poinju naglo da se gube; u svakom sluaju, nemogue je premaiti broj od desetak
uesnika, a da prolazak ne bude fragmentiran na vie prolazaka koji se odvijaju istovremeno. Takve
podvrste prolazaka sigurno zasluuju izuzetnu panju, ali usled brojnih tekoa koje povlae sa sobom,
do danas nisu mogle biti dovoljno istraene.
Prolazak u proseku traje jedan dan, odnosno, koliko i vremenski interval izmeu dva perioda sna.
Vreme poetka i zavretka ne zavise od doba dana, ali treba napomenuti da kasno doba noi po pravilu
nije pogodno za prolazak.
Proseno trajanje prolaska ima isto statistiki znaaj. Pre svega, prolazak se izuzetno retko odvija
u istom obliku, poto uesnici izjutra ili uvee moraju da odvoje par sati za neke uobiajene poslove;
krajem dana, kao posledica umora, javlja se malodunost. Ipak, vanije je to to se prolazak esto odvija
u periodu od nekoliko unapred za to odreenih sati ili ak bez najave, u svega nekoliko trenutaka, dok
nekad zna da potraje i vie dana bez prekida. Uprkos prekidima koje namee potreba za snom, pojedini
prolasci dovoljno snanog intenziteta potrajali su tri ili etiri dana, ak i due. Mora se priznati da je
u sluaju niza uzastopnih prolazaka, koji se odvijaju tokom dueg perioda, skoro nemogue utvrditi
taan trenutak ili stanje duha u kojem jedan prolazak ustupa mesto drugom. Tako je jedna sekvenca
prolaska, bez uoljivih prekida, bila praena skoro dva meseca; slina iskustva e usloviti nastanak
novih objektivnih okolnosti koje utiu na ljudsko ponaanje, kao i nestanak veeg broja postojeih.
Uticaj vremenskih prilika na prolazak, iako nesporan, moe se smatrati presudnim samo u sluaju
dugotrajnih kia koje ga skoro u potpunosti onemoguavaju, dok mu oluje i drugi vidovi vremenskih
nepogoda, tavie, samo pogoduju.
Prostorno polje nekog prolaska moe biti jasno definisano ili neodreeno, zavisno od toga da li za
cilj ima istraivanje nekog terena ili afektivnu dezorijentaciju uesnika. Ne bi trebalo smetnuti s uma
da se ta dva aspekta prolaska esto preklapaju i da se nijedan od njih ne javlja u istom obliku. Ipak,
vonja taksijem bi mogla posluiti kao dovoljno jasna linija razgranienja: ako se neka osoba tokom
prolaska poslui taksijem, bilo da bi stigla na tano odredite, bilo da bi se premestila dvadeset minuta
zapadnije, njen primarni cilj je da pobegne iz poznatog okruenja. Meutim, ako je re o neposrednom
istraivanju nekog terena, u prvom planu se nalazi izuavanje psihogeografskog urbanizma.
U svim ovim sluajevima, prostorno polje e pre svega zavisiti od polazita u sluaju pojedinaca,
to e biti njihovi stanovi, dok e kod grupa to biti mesta odabrana za okupljanje. Maksimalni opseg
prostornog polja ne premauje granice nekog veeg grada s njegovim predgraima. Minimalni opseg
se moe svesti na malu ambijentalnu celinu: samo jednu etvrt ili na samo jedan stambeni blok, ukoliko
ovaj to neim zasluuje (ekstremni sluaj bi bio celodnevni statini prolazak eleznikom stanicom
Sen Lazar).
Istraivanje nekog stabilnog prostornog polja podrazumeva uspostavljanje baza i odreivanje smerova prodora. Tu e biti poeljno konsultovanje mapa (kako onih obinih, tako i ekolokih ili psihogeografskih), ali i unoenje odreenih ispravki i njihovo auriranje. Podrazumeva se da na nae
istraivanje nikako ne bi smela uticati injenica da po prvi put istraujemo ari nama nepoznatih
3

gradskih etvrti. Taj aspekt problema nije samo nebitan, nego je i isto subjektivan, tako da brzo gubi
na znaaju. S njim se susreemo samo sporadino, kada moramo pronai psihogeografske izlaze iz
neke zone, svesno izbegavajui sve poznate repere. Tada se moe desiti da odlutamo u etvrti koje
smo ve dobro upoznali.
Za razliku od deozrijentacije ponaanja, u sluaju moguih sastanaka istraivanje se svodi na najmanju moguu meru. Neku osobu zamolimo da doe sama, u zakazano vreme, na tano odreeno
mesto. Ona je pri tom poteena svih munih obaveza koje namee obini sastanak, budui da nema koga da eka. Ipak, poto ju je ovaj mogui sastanak neoekivano doveo na mesto koje joj je
(ne)poznato, ona poinje da razgleda okolinu. tavie, u isto vreme i na istom mestu mogao bi se zakazati drugi mogui sastanak nekoj osobi za koju ova prva ne zna. S obzirom da joj je druga osoba
potpuno nepoznata, prva osoba e poeleti da stupi u razgovor s prolaznicima. Moe se desiti da nikoga ne sretne ili da sluajno sretne onoga ko joj je i zakazao mogui sastanak. U svakom sluaju, a
posebno ako su vreme i mesto dobro odabrani, ova osoba e svoje vreme iskoristiti na najneoekivaniji mogui nain. Ona bi ak mogla da telefonom zakae mogui sastanak nekoj osobi koja jo ne
zna kako se okonao prethodni. Vidimo da nam ovaj vid razonode nudi skoro neiscrpne mogunosti
za improvizaciju.
Na slian nain, neke zabave sumnjivog karaktera, koje sam oduvek izuzetno cenio u svom okruenju kao to su none posete kuama predvienim za ruenje, neprestano i besciljno stopiranja
ulicama Pariza za vreme trajka autoprevoznika, u cilju stvaranja to vee zbrke, lutanja podzemnim
katakombama, u koje je pristup strogo zabranjen mogle bi se podvesti pod jednu uopteniju sklonost,
koja ne bi bila nita drugo do sklonost ka prolasku.
Pouke steene prolaskom doputaju nam da po prvi put popiemo psihogeografske artikulacije nekog modernog grada. Nezavisno od prepoznavanja ambijentalnih celina, njihovih osnovnih komponenti i lociranja u prostoru, stekli smo uvid u glavne transverzale, njihove odstupnice i odbrambene
bedeme. Tako dolazimo do kljune hipoteze o postojanju obrtnih psihogeografskih platoa. Merimo
objektivnu razdaljinu izmeu dve gradske oblasti, koja ne mora nuno odgovarati razdaljini koju smo
ustanovili letiminim pogledom na plan tog grada. Uz pomo starih mapa, snimaka iz vazduha i eksperimentalnih prolazaka mogli bismo napraviti mape uticaja, kakvima jo ne raspolaemo i ija bi
se nepreciznost, u ovom poetnom stadijumu istraivanja, mogla uporediti s grubou prvih geografskih karti s tom razlikom to se ovde ne bismo bavili iscrtavanjem granica postojanih kontinenata,
ve promenom arhitekture i urbanizma. Razliite atmosferske i stambene celine danas nisu jasno razdeljene, ve su okruene uim ili irim graninim pojasevima. Jedna od vanijih promena do kojih
e dovesti praktikovanje prolaska bie stalno smanjivanje tih graninih pojaseva, sve do njihovog
konanog ieznua.
U smoj arhitekturi, sklonost ka prolasku tei opredmeivanju u novim oblicima lavirinta koje omoguava moderno graevinarstvo. Tako se marta 1955. u tampi moglo proitati da je u Njujorku podignuta zgrada koja pogoduje prolasku unutar stambenog prostora: Stanovi u ovoj spiralnoj kui
oblikom podseaju na krike neke torte. Oni se po elji mogu poveavati ili smanjivati pomeranjem
pregradnih zidova. Zahvaljujui poluspratovima, broj prostorija nije ogranien, tako da se stanari
mogu opredeliti za korienje gornjeg ili donjeg nivoa susedne prostorije. Na ovaj nain se tri etvorosobna stana u roku od est sati mogu pretvoriti u jedan dvanaestosobni stan.
Oseaj za prolazak je, sasvim prirodno, povezan sa optim odnosom prema ivotu, ali tu uslovljenost je ipak neprimereno tumaiti na mehaniki nain. Na ovom mestu se neu baviti ni preteama
prolaska, koji se, s pravom ili ne, mogu otkriti u istoriji literature, niti nekim njegovim emotivnim
aspektima. Za iskuenja prolaska vai isto to i za iskuenja slobode. Sve navodi na zakljuak da e u
budunosti doi do nepovratnih promena u ljudskom ponaanju i izgledu ovog drutva. Jednoga dana

gradovi e se praviti da bi se kroz njih prolazilo. Uz neke manje intervencije, mogle bi se iskoristiti
neke zone koje ve postoje. Mogli bi se iskoristiti i pojedinci koji ve postoje.
Gi-Ernest Debor, 1956.

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Guy Debord
Teorija prolaska
1956.
Guy-Ernest Debord, Thorie De La Drive, Les Lvres Nues no. 9, Bruxelles, novembre 1956. asopis
Gradac (aak) br. 164-165-166, Situacionistika internacionala, izbor tekstova, 2008, str. 5357.
Preveo Miodrag Markovi, 2008.
anarhisticka-biblioteka.net