Donatan Kaler Identitet.

Identifikacija i subjekat
Savremena razmiljanja o ovoj temi podvlae dva osnovna pitanja:
1. Da li je sopstvo neto to je dato ili neto to se stvara?
2. Da li sopstvo treba da bude razmatrano u individualnim ili drutvenim kategorijama?
Ove dve opozicije stvaraju etiri osnovne struje moderne misli:
1. Prva je naklonjena kategorijama datog i individualnog i sopstvo posmatra kao neto to
potie iznutra i kao neto to je jedinstveno, kao unutranje jezgro koje se na razliite
naine izraava (ili ne izraava) reima i delima.
2. Druga kombinovanjem kategorije datog i drutvenog naglaava da je sopstvo odreeno
poreklom i drutvenim atributima: neko je ensko ili muko, beo ili crn, Amerikanac ili
Britanac, itd. To su primarne injenice, datosti subjekta ili sopstva.
3. Trea struja udruivanjem kategorija individualnog i stvorenog istie promenjivu prirodu
sopstva koje nastaje kroz pojedinane postupke.
4. Poslednja struja, opredeljena za kategorije drutvenog i stvorenog, smatra da postajem
ono to jesam kroz razliite pozicije subjekta koje zauzimam (kao na primer ef umesto
radnika, bogat pre nego siromaan).
Preovlaujua moderna praksa prouavanja knjievnosti individualnost je posmatrala kao neto
to je dato, kao jezgro koje se izraava reima i delima i stoga moe da poslui kao objanjenje
postupaka.
Psihoanaliza subjekat ne posmatra kao jedinstvenu esenciju, ve ga posmatra kao proizvod
ukrtanja fizikih, seksualnih i lingvistikih mehanizama. Marksistika teorija smatra da je
subjekat odreen klasnom pripadnou: ili je re o subjektu koji profitira od tueg rada ili o
subjektu koji radi da bi drugi na njemu zaradili. Feministika teorija naglaava uticaj drutveno
konstruisanih rodnih uloga u stvaranju subjekta, u stvaranju onoga to ona ili on jesu. Kvir
teorija tvrdi da je heteroseksualni subjekat stvoren zahvaljujui guenju mogunosti
homosekksualnosti.
Knjievnost se oduvek ticala pitanjima identiteta i knjievna dela su oduvek, implicitno ili
eksplicitno, davala odgovore na ova pitanja. Da li junaci stvaraju svoju sudbinu ili je ive? Prie
nude razliite sloene odgovore.

Knjievna dela nude niz implicitnih modela na osnovu kojih se formira identitet. Postoje
pripovesti u kojima je identitet u osnovi odreen roenjem: sin kralja koga su odgajali pastiri i
dalje je u biti kralj i sa pravom nasleuje krunu u trenutku kada je njegov identitet otkriven. U
drugim pripovestima, pak, junak se menja u skladu sa promenama njegove sudbine, ili, u drugim
primerima, identitet moe biti zasnovan na linim kvalitetima koji su od znaaja u burnim
ivotnim periodima.
Romani zapadne tradicije podstiu ideju sopstva kao esencije time to sugeriu da je sostvo,
koje nastaje iz pokuaja da se suoi sa svetom, sve vreme postojalo kao osnova postupaka koji, iz
perspektive italaca, stvaraju to sopstvo. Osnovni identitet junaka nastaje iz postupaka, borbe sa
svetom, ali se identitet potom uspostavlja kao osnova, pa ak i kao razlog tih postupaka.
Teoretiari su stoga tvrdili da romani stavljajui individualnost pojedinca u centar panje
konstruiu ideologiju individualnog identiteta ije zanemarivanje irih drutvenih pitanja kritika
treba da ispita.
Knjievnost je igarala veoma vanu ulogu u stvaranju identiteta svojih italaca, dajui im
mogunost da saznaju kako izgleda nai se u odreenoj situaciji, daje im predispoziciju da znaju
kako u pojedinim situacijama treba delovati ili ta mogu da oseaju. Knjievna dela, prikazujui
stvari iz perspektive junaka, podstiu identifikaciju italaca sa njima.
Pesme i romani obraaju nam se na nain koji zahteva identifikaciju, a identifikacija je
usmerena na stvarnje identiteta: postajemo ono to smo identifikujui se sa junacima o kojima
itamo.
Da li diskurs predstavlja identitete koji ve postoje ili ih stvara? Fuko homoseksualnost
posmatra kao identitet koji je produkt niza diskurzivnih praksi devetnaestog veka. Nensi
Armstrong smatra da su romani osamnaestog veka i bontoni stvorili modernu individuu, koja
je pre svega bila ena. Moderna individua, u tom smislu, jeste osoba iji identitet i vrednost,
kako se smatralo, potiu od oseanja i linih kvaliteta, a ne od njenog ili njegovog mesta na
drutvenoj lestvici. To je identitet koji se ostvaruje kroz ljubav, a njegov centar ne nalazi se u
drutvu, ve u porodici. Ideja da je pravo sopstvo ono koje se nalazi u ljubavi i odnosu sa
porodicom i prijateljima, danas je iroko rasprostranjena. Njen zaetak, meutim, nalazi se u 18.
i 19. veku kada najpre vai samo za ene a tek kasnije i za mukarce. Armstrongova smatra da
su ovaj koncept razvili i rairili romani i drugi diskursi koji su veliali oseanja i line kvalitete.

Neki smatraju da identitet formira proces identifikacije. Frojd smatra da je identifikacija

psiholoki proces tokom kojeg subjekt asimiluje aspekt drugog i menja se, u celosti ili delimino,
u skladu sa modelom koji to drugo prua. Linost ili sopstvo konstituie se nizom identifikacija.
Tako je osnova seksualnog identiteta identifikacija sa roditeljem.
Kasnije psihoanalitike teorije o formiranju identiteta raspravljale su o najboljem nainu na
koji bi se razmiljalo o mehanizmu identifikacije, opis takozvanog stadijuma ogledala koji je
ponudio ak Lakan, poetak stvaranja identiteta smeta u trenutak kada se dete identifikuje sa
sopstvenim odrazom u ogledalu, kada opaa sebe kao celinu, kao neto to eli da bude. Sopstvo
se konstituie i pomou odraza odraza koje prua ogledalo, majka, i uopte, drugi u drutvenim
odnosima. Identitet je proizvod niza deliminij identifikacija i nikada nije potpun. Na kraju,
psihoanaliza potvruje lekciju koja se moe nauiti iz veine ozbiljnih i uvenih romana:
identitet je promaaj; nikada sreno ne postajemo mukarac ili ena; prihvatanje drutvenih
normi, uprkos tvrdnjama sociologa da se odvija glatko i da je neminovno, uvek nailazi na otpor i
na kraju je neuspeno jer ne postajemo ono to bi trebalo da bude,o.
Identifikacija ima vanu ulogu i u stvaranju identiteta zajednice. lanovima zajednice koja je
tokom istorije bila potlaena ili skrajnuta, prie omoguavaju identifikaciju sa nekom moguom
zajednicom i nastoje da stvore jednu zajednicu time to pokazuje njenim lanovima ko su ili ko
bi mogli da budu.
Razmatranje grupa koje su tokom istorije marginalizovane odvija se u dva smera: sa jedne
strane, kritika preispitivanja pokazuj da je prihvatanje odreenih osobina, poput seksualne
opredeljenosti, pola ili spoljanjih telesnih karakteristika, kao sutinski vanih za definisanje
grue, nije opravdano, pri emu se odbija da ovaj sutinski identitet bude pripisan svim
lanovima grupe, bez obzira na to koji je faktori odreuju. Sa druge strane, identitete koji su im
nametnuti grupe mogu da preokrenu u sopstvenu korist.
Problem indentiteta kljunim i nezaobilaznim ine sukobi i napetosti koje on saima. Proces
formiranja identiteta ne samo da pojedine razlike stavlja u prvi plan a druge zanemaruje, ve
jednu unutarnju razliku ili podelu predstavlja kao razliku izmeu pojedinaca ili grupa. Biti
mukarac, kako imamo obiaj da kaemo, znai negirati bilo kakvu feminiziranost ili slabost,
a potom upravo to projektovati kao razliku izmeu ene i mukarca.
Govorei o polu kao o nekoj vrsti nunog ispoljavanja, Batlerova pokretaku snagu otkriva u
najrazliitijim postupcima a mogunost da do ove razliitosti doe, vidi u ponavljanju koje ima
3

znaenje i koje stvara identitet. Prema drugom odgovoru, tradicionalna shvatanja subjekta
zapravo funkcioniu tako to sputavaju mogunost akcije i odgovornosti. Ako se pod subjektom
podrazumeva svesni subjekt, moete da tvrdite da ste nevini, da negirate vlastitu odgovornost,
utoliko posledice koje su proistekle iz vaeg dela niste svesno odabrali ili ukoliko uopte niste
nameravali da do njih doe. Ukoliko, pak, vae shvatanje subjekta u veoj meri podrazumeva
nesvesno i pozicije koje subjekat zauzima ne birajui ih, poziva na odgovornost povodom
dogaaja i stavova koje imate u ivotu a koje eksplicitno ne planirate.
Da li je ja potpuno slobodno u izboru ili ga ograniavaju raspoloive mogunosti izbora?
Filozof Entoni Apaja primeuje da rasprava povodom pokretake snage i pozicija koje
subjekat zauzima podrazumeva dva razliita teorijska nivoa koji zapravo i nisu u pravom sukobu.
Pria o snazi i izboru proistie iz nae zabrinutosti i nastojanja da ivimo ivote iji smisao drugi
razumom mogu da dokue, a kojima pripisujemo naa uverenja i namere. Pria o pozicijama koje
subjekat zauzima, a koje odreuju njegovo delovanje posledica je injenice da imamo potrebu da
razumemo drutvene i istorijske procese u okviru kojih pojedinac igra ulogu koja je drutveno
odreena. U okviru prouavanja identiteta u kolonijalnim i postkolonijalnim drutvima, na
primer, vodila se ustra polemika o pokretakoj snazi koju poseduje starosedelac ili subaltern
(termin koji oznaava potinjenog i podreenog oveka). Pojedini

mislioci, koji se bave

pokretakom snagom i takom gledita koju zauzima subaltern, istakli su postupke pruanja
otpora ili povinovanja kolonijalizmu, da bi, nakon toga, bili optueni da su zapostavili
najtananiju posledicu kolonijalizma: nain na koji on odreuje situaciju i mogunosti za
delovanje, tako to, na primer jedan broj stanovnitva se naziva imenom starosedeoci. Drugi
teoretiari su isticali da kolonijalni diskurs ima mo da prome itavo drutvo time to diskurs,
iza koga stoje moi kolonizatora, stvara svet u kome ive i rade kolonizovani subjekti, bili su
optueni da odbacuju mogunost da starosedeoci mogu da sprovedu bilo kakvu akciju.
Apaja tvrdi da ove vrste opisa nisu u sukobu: starosedeoci su i dalje sposobni za delovanje,
jezik delovanja i dalje je odgovarajui, bez obzira na to u kojoj meri kolonijalistiki diskurs
ograniava mogunosti delovanja.