Erik Hobson Kako se tradicije izmiljaju (nema enske tradicije mora da se izmisli)

Termin izmiljanje tradicije koristi se u irokom, ali ne u nepreciznom smislu. On ukljuuje

kako tradicije koje su zapravo izmiljene, konstruisane i formalno ustanovljene, tako i one koje
se javljaju na nain na koji nije tako lako pratiti u okviru kratkog vremenskog perioda koji se
moe datirati obino se radi o periodu od nekoliko godina i uspostavljaju se velikom brzinom.
Izmiljena tradicija se koristi u smislu jednog broja radnji ritualne ili simbolike prirode, koje
se obino upravljaju prema otvoreno ili prikriveno prihvaenim pravilima, i koje tee da usade
odreene vrednosti i norme ponaanja putem ponavljanja, to automatski podrazumeva
kontinuitet sa prolou. U stvari, kad je mogue, one obino tee da uspostave kontinuitet sa
odgovarajuom istorijskom prolou.
Osobitost izmiljenih tradicija je ta da je kontinuitet sa njom uglavnom vetaki. Ukratko, te
tradicije su odgovori na nove situacije koje uzimaju oblik reference na prethodne situacije ili koje
uspostavljaju svoju sopstvenu prolost putem navodno obavezujueg ponavljanja.
Tradicija u ovom smislu mora se jasno razlikovati od obiaja koji dominira takozvanim
tradicionalnim drutvima. Svrha i osobenost tradicija ukljuujui i one izmiljene je
nepromenjivost. Prolost, stvarna ili izmiljena, na koju se one odnose, namee fiksne (obino
formalizovane) radnje kao to je ponavljanje. Obiaj u tradicionalnim drutvima ima dvostruku
funkciju pokretaa i zamajaca. Do odreene take, on ne spreava inovaciju i promenu, mada
zahtev da obiaj mora da odgovara ili da bude identian sa prethodnim obrascima tome
postavlja vrste granice. Ono to on ini je da svaku eljenu promenu potvrdi na osnovu
prethodnih primera, drutvenog kontinuiteta i prirodnog zakona onako kako se on izraava u
istoriji. Obiaj ne moe da sebi priuti da bide nepromenjiv, jer, ak ni u tradicionalnim
drutvima ivot nije takav.
Moe se navesti na su tradicije i pragmatine konvencije ili rutinske radnje u inverznom
odnosu. Izmiljanje tradicija u osnovi je proces ritualizacije i formalizacije koji karakterie
referenca prema prolosti, i to samo ako se nametne njihovo ponavljanje.
Postoji nekoliko optih primedaba o izmiljenim tradicijama. Izgleda da one spadaju u tri tipa
koja se preklapaju:
1. one koje uspostavljaju ili simbolizuju socijalnu koheziju ili lanstvo u grupi stvarne ili
vetake zajednice.
2. One koje uspostavljaju ili legitimiziraju institucije, status ili odnose identiteta.
3. One iji je osnovni cilj bio da socijalizacija, usaivanje verovanja, sistema vrednosti i
konvencija vezanih za ponaanje.
Moe da se navede da su izmiljene tradicije vani simptomi i prema tome indikatori problema
koji drugaije ne bi mogao da se prepozna i razvojnog toka kojeg bi inae bilo teko
identifikovati i datirati. One su dokazni materijal. (Stvaranje enske tradicije kao dokaz da neto
zaista manjka u drutvu)
Drugo, ono baca znaajnu svetlost na odnos ljudi prema prolosti i prema tome na sam
istoriarev predmet i zanat. Jer sve izmiljene tradicije koloko god je mogue koriste istoriju kao
ono to daje legitimitet akkciji i cementira grupnu koheziju.
Ilejn ouvolter enska tradicija
Napredovanje enske knjievnosti obeava enski pogled na ivot, ensko iskustvo. Ma kakve
promene se odigravale u drutvu, ostaje injenica da su mukarci i ene razliito organizovani,
pa su prema tome i njihova iskustva razliita... Ali do sada... enska knjievnost nije ispunila

svoju ulogu zbog sasvim prirodne i razumljive slabosti u njoj je bilo previe imitacije. Pisati
kao to piu mukarci do sada je bio cilj i nezaobilazni greh spisateljki; a ono emu one, u stvari,
treba da streme jeste da piu kao ene.
G. H. Lewis, The Lady Novelists
Nikada nismo bili sigurni ta engleske spisateljice objedinjuje kao ene, ni da li one uopte
imaju zajedniku tradiciju koja bi bila u vezi sa njihovom enskou. U Potinjenosti ena Don
Stjuart Mil je tvrdio da ene moraju da se uhvate u kotac sa velikim tekoama da bi prevazile
uticaj muke knjievnosti i tradicije i stvorile originalnu, nepatvorenu, samostalnu umetnost.
Zakljuio je da e ene uvek biti imitatorke, a nikada inovatorke.
Postoji jasna razlika izmeu knjiga koje su autorke sluajno ene i enske knjievnosti kako
je Luis pokuao da je odredi, knjievnosti koja se svrsishodno i zajedniki bavi izraavanjem
enskog i skustva, i koja voena sopstvenim impulsima stremi ka nezavisnom izrazu. Kao
romanopisci, ene su oduvek bile samosvesne, ali su samo u retkim sluajevima postavljale
odrednice. Uprkos injenici da je kod njih neprekidno postojala duboko uvreena svest o
sopstvenom identitetu i jedinstvenom iskustvu, knjievnice su veoma retko razmatrale mogunost
da pva iskustva prevaziu lino i lokalno, poprimajui tako kolektivna umetnika obeleja koja
ukazuju na postojanje tradicije. Postoji neka objedinjujua sila u enskoj knjievnosti.
enska knjievnost pati od jednog ekstremnog oblika onoga to Don Gros naziva
zaostatkom Velokog Tradicionalizma koji je redukovao i kondenzovao ogromnu plejadu
raznolikih romansijerki u Engleskoj na majunu traku velikih i uzimao ih za polazite svih
svojih teorija. U praksi esto se deava da se koncept velike knjievnice svodi na Dejn Ostin,
sestre Bronte, Dord Eliot i Virdiniju Vulf.
Kritiarima je bilo teko da teoretski razmatraju spisateljice i ensku knjievnost zbog njihove
sklonosti da projektuju i ire sopstvene kulturoloki uslovljenje stereotipe o enskosti, i da u
enskoj knjievnosti nalaze veitu opoziciju bioloke i estetske kreativnosti. Viktorjanci su
oekivali da u enskim romanima nau odraz onih enskih vrednosti koje su tada veliane, mada
je bilo oigledno da su knjievnice ve bile prevazile ogranienja koje je pretpostavljala uloga
ena.
Nauene teorije koje su proistekle iz savremenog feministikog pokreta povisile su nau
osetljivost na probleme u vezi sa polnim predrasudama ili projekcijama na knjievnu istoriju a
takoe su poele da nas snabdevaju informacijama potrebnim da bismo razumeli razvoj enske
knjievne tradicije. Jedan od najznaajnijih doprinosa bilo je otkrivanje i reinterpretacija
izgubljenih dela knjievnica kao i dokumentacija o njihovom ivotu i radu.
Kada su uoili da je ensko iskustvo vano naunici su po prvi put poeli da ga sagledavaju. U
tom novom svetlu iznenada su u iu doli materijali za koje se verovalo da ne postoje.
Kako su radovi desetina knjievnica spasavani od onoga to je E. P. Tomson nazvao
enormnom snishodljivou potonjih pokolenja a njihova meusobna veza uzimana u
razmatranje, izgubljeni kontinent enske tradicije se pojavio kao Atlantida u moru engleske
knjievnosti. Sada izlazi na videlo da je, nasuprot Milovoj teoriji, svve vreme postojala posebna
enska knjievnost. Spisateljica, prema Vineti Kolbi, nije bila ni izolovana ni nenormalna
pojava, ali je isto tako oliavala vie od zapisniarke i komentatorke svo doba. Ona je bila
sastavni deo tradicije koji je imao korene u prolosti i koji se nastavlja u njeno doba.
Mnogi istoriari knjievnosti su otpoeli interpretaciju i reviziju studija o knjievnicama. Elen
Mers vidi ensku knjievnost kao meunarodni pokret, odvojen ali lvrsto podreen matici:
pdvpdmi struju, brzu i snanu. Taj 'pokret' je zapoeo krajem osamnaestog veka, bio je
multinacionalan i dao je neka od najboljih knjievnih dela koja su nastala tokom ta dva veka, kao

i najvei deo visokotirane und literature. Patrisija Mejer Sparks u delu enska mata
zakljuuje da su ene, iz prepoznatljivih istorijskih razloga po pravilu bavile manje vie
perifernim pitanjima u odnosu na ona kojima su bili zaokupljeni mukarci, ili su zauzimale makar
i neznatno iskoenu perspektivu. Razlike izmeu tradicionalno enskih i mukih preokupacija i
uloga dovode do razlika u enskoj knjievnosti. I mnogi drugi kritiari sve vie se slau da, kada
se osvrnemo na knjievnice u celini, moemo razabrati jedan kontinuitet imaginacije,
ponavljanje odreenih obrazava, tema, problema, i slika iz generacije u generaciju.
ene se obino smatraju drutvenim kameleonima koji poprimaju klasu, ivotni stil i kulturu
svojih mukih srodnika. Moglo bi se, meutim, tvrditi da su same ene stvorile podkulturu u
irim drutvenim okvirima i da njih objedinjuju vrednosti, konvencije, iskustvo i oblici ponaanja
koji se nameu svakom pojedncu. Vano je sagedati ensku knjievnu tradiciju u tim irokim
okvirima, u odnosu na iri kontekst razvoja enske samosvesti i na naine na koje svaka
manjinska grupa pronalazi svoj sopstveni izraz u odnosu na dominantne drutvene strukture, zato
to ne moemo da ukaemo na jednu odreenu temu promiljenog napredovanja i akumulacije.
Istina je, kao to kae Elen Mers, da su ene sa posebnom panjom prouavale dela koja su
pisale pripadnice njihovog pola u smislu uticaja, pozajmica i sklonosti, tradicija je vrlo
prepoznatljiva. Ali ona je i prepuna upljina i praznina zbog onoga to ermen Grir naziva
fenomenom prolaznosti enske knjievne slave; skoro neprekidno od razdoblja meuvlaa,
grupa ena za ivota uiva ogroman knjievni presti, koji se gasi bez traga i nestaje iz
dokumenata za potomstvo. Tako se svaka generacija knjievnica obrela, na neki nain, bez
knjievne tradicije i bivala primorana da iznova otkriva i ponovo stvara ensku samosvest. Zbog
tih stalnih prekida a takoe i zbog meusobne mrnje koja je otuila knjievnice od oseanja da
postoji zahedniki identitet izgleda da nije vie mogue govoriti o pokretu.
Smatram da umesto toga enska knjievna tradicija proistie iz neprekidnog razvoja, odnosa
izmeu knjievnica i njihovog drutvenog okruenja. rema tome, mene interesuje profesionalna
knjievnica koja eli da joj se plati i da njena dela budu objavljena, a ne autorka dnevnika i
pisama.
Zato su ene poele da piu za novac i kako su svoje pisanje uskladile sa porodinim
obavezama. Kakva je bila njihova predstava o sebi. Kako je njihov rad prihvatan i kako je na nji
delovala kritika? Kakva su bila njihova enska iskustva i kako su se ona odraavala u njihovim
knjigama? Kakav je bio njihov stav prema enskosti? Kakav je bio njihov odnos prema drugim
enama, mukarcima i itaocima? Kako su promene statusa ena uticale na njihove ivote i
karijere. Posebno, kako je sam poziv knjievnice uticao na ene koje su se za njega opredelile?
Moemo videti da sve one prolaze kroz tri glavne faze. Prvo nastupa dua faza imitacije
preovlaujuih modela dominantne tradicije, zatim pounutarnjenje njenih umetnikih standarda i
shvatanja drutvenih uloga. Zatim nastupa faza pobune protiv onih standarda i vrednosti i
odbrana prava manjina i njiovih vrednosti, ukljuujui i zahtev za samostalnou. Konano
nastupa faza samootkria okretanja ka sebi rastereenog izvesne zavsnosti od glavnih tokova,
traganje za identitetom.
Prikladni termini kojim bi se mogle oznaiti faze u knjievnosti koju su pisale ene bili bi
enstvena, Feministika i enska. To, naravno, nisu krute kategorije koje se mogu jasno
vremenski razdvojiti u koje bi se pojedine spisateljke sa potpunom sigurnou mogle smetati. Te
faze se prepliu, ima feministikih elemenata u enstvenom pisanju i obrnuto. Takoe karijeri
jedne iste spisateljke mogu se nai sve tri faze.
enstvena aza je period od pojave mukog pseudonima u etrdesetim godinama 19. veka pa
sve do smrti Dord Eliot 1880. Feministika faua traje od 1920. do 1920. odnosno dobijanja
prava glasa, a enska faza traje od 1920. do danas.

Nemogue je rei kada su ene poele da piu beletristiku. Od 1750. naovamo, Engleskinje
poinju da utiru put ka knjievnom tritu uglavnom piui romane. U poetku spisateljice su se
oseale nelagodno u odnosu na svoju spisateljsk ulogu. autorke romana osamnaestog veka su
koristile stereotip bespomonih ena da bi stekle viteku zatitu mukih kritiara i to vie
ublaile sopstvenu sliku o sebi. 1791. Elizabet Inbold je u predgovoru svog romana Jednostavna
pria zapisala da je ona jadan invalid i da je napisala roman uprkos krajnjoj odbojnosti prema
stvaralakom zamoru. Krajem veka, ene su izbegavale pitanje profesionalnog identiteta tako
to su objavnjivale anonimno. Sve do etrdesetih godina prolog veka, takorei ne postoji
nikakvo oseanje zajednitva meu knjievnicama.
Poloaj knjievnica, roenih posle 1800, koje su svoja dela poela da objavljju etrdesetih
godina kada je poziv spisateljke ve bio priznat kao profesija ta generacija knjievnica smatrala
je svoje profesionalno bavljenje pisanjem direktnim sukobom sa statusom ene i tako se javlja
pojava mukog pseudonima.
Identitet, identifikacija i subjekat
ta je ja u sintagmi ja sam linost, izaslanik ili glumac, sopstvo i ta ga ini onim to
jeste? Savremena razmiljanja o ovoj temi podvlae dva osnovna pitanja: prvo pitanje je da li je
sopstvo neto to je dato ili neto to se stvara, a drugo je pitanje da li sopstvo treba da bude
razmatrano u individualnim ili drutvenim kategorijama? Ove dve opozicije stvaraju etiri
osnovne struje moderne misli. Prva, naklonjena kategorijama datog i individualnog, sopstvo ja
posmatra kao neto to potie iznutra i kao neto to je jedinstveno, kao ono to prethodi
postupcima koje sopstvo ini, kao unutranje jezgro koje se na razliite naine izraava (ili ne
izraava) reima i delima. Druga struja, kombinovanjem kategorije datog i drutvenog, naglaava
da je sopstvo odreeno poreklom i drutvenim atributima: neko je ensko ili muko, beo ili crn,
Britanac ili Amerikanac... To su primarne injenice, datosti subjekta ili sopstva. Trea struja,
udruivanjem kategorija individualnog i stvorenog, istie promenjivu prirodu sopstva koje nastaje
kroz pojedinane postupke. I poslednja struja, opredeljena za kategorije drutvenog i stvorenog,
smatra da postajem ono to jesam kroz razliite pozicije subjekta koje zauzimam (kao npr ef
umesto radnika, bogat pre nego siromaan).
Preovlaujua moderna praksa prouavanja knjievnosti individualnost je posmatrala kao
neto to je dato, kao jezgro koje se izraava reima i delima i stoga moe da poslui kao
objanjenje postupaka uradio sam to to sam uradio zato to sam to to jesam, a da bi se
objasnilo ono to sam uradio ili rekao nuno je vratiti pogled na ja koje moje rei i dela
izraavaju. Meutim teorija! Je dovela u pitanje ne samo model izraavanja u kome dela ili rei
izraavaju subjekat koji im prethodi ve i ideju da je subjekat neto to prethodi.
Psihoanaliza subjekat ne posmatra kao jedinstvenu esenciju, ve ga posmatra kao proizvod
ukrtanja fizikih, seksualnih i lingvistiki mehanizama. Marksistika teorija smatra da je
subkelat odreen klasnom pripadnou: da li je re o subjektu koji profitira od tueg rada ili o
subjektu koji radi da bi drugi na njemu zaradili. Feministika teorija naglaava uticaj drutveno
konstruisanih rodnih uloga u stvaranju subjekta, u stvaranju onoga to ona ili on jesu. Kvir teorija
tvrdi da je heteroseksualni subjekat stvoren zahvaljujui guenju mogunosti homoseksualnosti.
Knjievnost i identitet
Knjievnost se oduvek tivala pitanjima identiteta i knjievna dela su oduvek, implicitno ili
eksplicitno, davala odgovore na ova pitanja. Posebno je pripovedna knjievnost pratila sudbine
junaka koji se odreuju ili su odreeni razliitim kombinacijama prolosti, izbora koje prave i
drutvenih sila kojima su izloeni.

Knjievna dela nude niz implicitnih modela na osnovu kojih se formira identitet. Postoje
pripovesti u kojima je identitet u osnovi odreen roenjem: sin kralja koga su odgajali pastiri i
dalje je u biti kralj i s pravom nasleuje krunu u trenutku kada je njegov identitet otkriven. U
drugim pripovestima, pak, junak se menja u skladu sa promenama njegove sudbine, ili, u drugim
primerima identitet moe biti zasnovan na linim kvalitetima koji su od znaenja u burnim
ivotnim periodima.
Romani zapadne tradicije podstiu ideju sopstva kao esencije time to sugeriu da je sopstvo,
koje nastaje iz pokuaja da se suoi sa svetom, sve vreme postojalo kao osnova postupaka, koji iz
perspektive italaca, stvaraju to sopstvo. Osnovni identitet junaka nastaje iz postupaka borbe sa
svetom, ali se identitet potom uspostavlja kao osnova pa ak i kao razlog tih postupaka.
Knjievna dela predstavljaju inndividue, te borbe sa identitetom predstavljaju borbu u
pojedincu i borbu pojedinca sa zajednicom predstavljeni su junaci koji se bore sa drutvenim
normama i oekivanjima zajednice ili junaci koji im se priklanjaju.
Romani stavljajui individualnost pojedinca u centar panje konstruiu ideologiju
individualnog identiteta ije zanemarovanje irih drutvenih pitanja kritika treba da ispita.
Knjievnost je odigrala veoma vanu ulogu u stvaranju identiteta svoji italaca dajui im
mogunost da saznaju kako izgleda nai se u odreenoj situaciji, daje im predispoziciju da znaju
kako u pojedinim situacijama treba delovati ili ta mogu da oseaju. Knjievna dela prikazujui
stvari iz perspektive junaka podstiu identifikaciju italaca sa njima.
Pesme i romani obraaju nam se na nain koji zateva identifikaciju, a identifikacija je usmerena
na stvaranje identiteta; postajemo ono to jesmo identifikujui se sa junacima o kojima itamo.
Da li diskirs predstavlja identitete koji ve postoje ili ih stvata. Fuko homosrksualnost posmatra
kao identitet koji je produkt niza diskurzivnih praksi devetnaestog veka. Nensi Armstrong smatra
da su romani XVIII vela o bontoni stvorili modernu individuu koja je pre svega bila ena.
Moderna individua, u tom smislu jeste osoba iji identitet i vrednost kako se smatralo potiu od
oseanja i linih kvaliteta a ne od njenog ili njegovog mesta na drutvenoj lestvici. To je identitet
koji se ostvaruje kroz ljubav, a njegov centar ne nalazi se u drutvu, ve u porodici. Ideja da je
pravo sopstvo ono koje se nalazi u ljubavi i odnosu sa porodicom i prijateljima danas je iroko
rasprostranjena. Njen zaetak, meutim, nalazi u XVIII i XIX veku kada najpre vai samo za
ene a kasnije i za mukarce. Armstrongova smatra da su ovaj koncept razvili i rairili romani i
drugi diskursi koji su veliali oseanja i line kvalitete.
Identitet formira proces identifikacije. Frojd smatra da je identifikacija psiholoki proces
tokom kojeg subjekt asimiluje aspekat drugog i menja se u celosti ili delimino u skladu sa
modelom koji to drugo prua. Linost ili sopstvo konstituie se nizom identifikacija. Tako je
osnova seksualnog identiteta identifikacija sa roditeljem.
Kasnije psihoanalitike teorije o formiranju identiteta raspravljale su o najboljem nainu na
koji bi se razmiljalo o mehanizmu identifikacije. Opis takozvanog stadijuma ogledala koji je
ponudio Lakan, poetak stvaranja identiteta smeta u trenutak kada se dete identifikuje sa
sopstvenim odrazom u ogledalu, kada opaa sebe kao celinu, kao neto to eli da bude. Sopstvo
se konstituie pomou odraza odraza koji prua ogledalo, majka i, uopte, drugi u drutvenim
odnosima. Identitet je proizvod niza deliminih identifikacija i nikada nije potpun.
Identifikacija ima vanu ulogu i u stvaranju identiteta zajednice. lanovima zajednice koja je
tokom istorije bila potlaena ili skrajnuta, prie omoguavaju identifikaciju sa nekom moguom
zajednicom i nastoje da stvore jednu zajednicu time to pokazuje njenim lanovima ko su ili ko bi
mogli da budu.
Razmatranjem frupa koje su tokom istorije marginalizovane odvija se u dva smera: sa jedne
strane kritika preispitivanja pokazuju da je privatanje odreenih osobina, poput seksualne

opredeljenosti, pola ili spoljanjih telesnih karakteristila, kao sutinski vanih za definisanje
grupe nije opravdano, pri emu se odbija da ovaj sutinski identitet bude pripisan svim lanovima
grupe bez obzira na to koji je faktori odreuju. Sa druge strane identitete koji su im nametnuti
grupe mogu da preokrenu u sopstvenu korist.
Problem identiteta kljunim i nezaobilaznim ine sukobi i napetosti koje on saima. Proces
formiranja identiteta ne samo da pojedine razlike stavlja u prvi plan a druge zanemaruje ve
jednu unutarnju razliku ili podelu predstavlja kao razliku izmeu pojedinca ili grupa. Biti
mukarac kako imamo obiaj da kaemo znai negirati bilo kakvu feminiziranost ili slabost, a
potom upravo to projektovati kao razliku izmeu ene i mukarca. Razlika unutar je odbaena i
predstavljena je kao razlika izmeu.
Govorei o polu kao o nekoj vrsti nunog ispoljavanja Bazlerova pokretaku snagu otkriva u
najrazliitijim postupcima, a mogunost da do ove razliitosti postupaka doe vidi u ponavljanju
koje ima znaenje i koje stvara identitet. Prema drugom odgovoru, tradicionalna shvatanja
subjekta zapravo funkcioniu tako to sputavaju mogunosti akcije i odgovornosti. Ako se pod
subjektom podrazumeva svesni subjekat moete da tvrdite da ste nevini, da negirate vllastitu
odgovornost, ukoliko posledice koje su proistekle iz vaeg dela niste svesno odabrali ili ukoliko
uopte niste nameraval da do njih doe. Ukoliko pak vae svatanje subjekta u veoj meri
podrazumeva nesvesno i pozicije koje subjekat zauzima odgovornost postaje vea. Naglasak na
strukture nesvesnog ili na pozicije koje subjekat zauzima ne birajui ih, poziva na odgovornost
povodom dogaaja i stavova koje imate u ivotu a koje eksplicitno ne planirate.
Pria o pokretakoj snazi i izboru proistie iz nae zabrinutosti i nastojanja da ivimo ivote iji
smisao drugi mogu razumom da dokue a kojima pripisujemo naa uverenja i namere. Pria o
pozicijama koje subjekat zauzima a koje odreuju njegovo delovanje posledica je injenice da
imamo potrebu da razumemo drutvene i istorijske procese u okviru kojih pojedincac igra ulogu
koja je drutveno odreena.
Kome treba identitet Stjuart Hal
Identitet kome to treba? Na to pitanje moemo odgovoriti na dva naina. Kao prvo, moemo
primeniti jednu znaajnu injenicu o dekonstrukcijskoj kritici. Za razliku od onih oblika kritike
kojima je cilj nadomestiti neprikladne pojmove istinitijima ili onima koji tee proizvodnji
apsolutnok znanja dekonstrukcijski pristup se odnosi prema kljunim pojmovima kao da su
prekrieni. To upuuje na injenicu da oni vie nisu upotrebljivi dobri da se pomou njih
promilja u svom izvornom i nerekonstruisanom obliku. Ali budui da nisu dijalektiki
dotaknuti i da ne postoje drugi, u potpunosti razliiti pojmovi koji ih mogu zameniti, ne preostaje
nam nita drugo do li promiljati pomou njih iako to sada inimo preko njiovih detotaliziranih
i dekonstruiranih oblika koji uz to vie i ne deluju unutar paradigme u kojoj su prvobitno
stvoreni. Sama crta kojom su prekrieni, paradoksalno, omoguava im takoe dalje iitavanje.
Identitet je jedan od takvih pojmova koji deluje dok je prekrien u intervalu izmeu
dokidanja i pojavljivanja: ideja koju se ne moe misliti na stari nain ali bez koje odreena
kljuna pitanja uopte ne moemo promiljati.
Druga vrsta odgovora zahteva od nas da obratimo panju na to gde se i u odnosu prema kojem
skupu problema pojavljuje nereduktivnost pojma identitet. Smatram da ovde odgovor lei u
sredinjem poloaju koji on zauzima prema pitanju delatnosti i politike. Politici pripisujem ono
znaenje koje u modernim oblicima politikog pokreta ima oznaitelj identitet njegov sredinji
odnos prema politici smetanja ali takoe i oigledne potekoe i nestavilnosti koje su na osobit
nain uticale na sve savremene oblike politike identiteta!.

Izgleda da se u pokuaju ponovnog ralanjavanja odnosa izmeu subjekta i diskurzivnih

praksi iznova pojavljuje pitanje identiteta ili pitanje identifikacije.
Identifikacija, iako poeljnija od samog identiteta, jeste nejasan i zamren pojam. Ona
podjednako crpi znaenja iz diskurzivnog i psihoanalitikog repertoara a da se istovremeno ne
ograniava niti na jedan od njih.
Identifikacija se konstruie na pozadini prepoznavanja nekog zajednikog porekla ilo osobine
sa drugom osobom ili grupom, ili sa idealom i u skladu sa solidarnou i odanou koje poivaju
na prividno uspostavljenim temeljima. Diskurzivni pristup vidi identifikaciju kao konstrukciju,
nikad zavren proces uvek u procesu. Nije odreena tako da uvek moe biti osvojena ili
izgubljenapodrana ili dokinuta. Iako ne bez svojih jasno vidljivih uslova postojanja, ukljuujui
imaterijalna i simbolika sredstva koja su potrebna da je podre, identifikacija je na kraju
uslovljena, smetena u kontigenciji. Kada je jednom zajamena ona vie ne ponitava razliku.
Potpuno stapanje koje sugerie jeste zapravo fantazija prisvajanja. Identifikacija je, stoga, proces
artikulacije, zaivanja, nadodreivanja, a ne obuvatanja. Uvek je neega previe ili premalo
nadodreivanja ili nedostatka pa se nikada ne postie tano pristajanje, celina. Kao i sve
oznaiteljske prakse i ona zavisi od igri ili o differance. Pokorava se logici vie-od-jednog. I
budui da kao proces deluje preko razlike zahteva diskurzivni rad, povezivanje i oznaavanje
simbolikih granica, proizvodnju uinka granice. Potrebno joj je ono to je izostavljeno, to je
ostalo sa spoljanje strane, njena konstutivna izvanjkost, da uvrsti taj proces.
Pojam identifikacije nasleuje bogatu semantiku batinu iz njegove upotrebe u psihoanalizi.
Frojd je naziva najranijim izrazom neke emotivne veze sa drugom osobom. U kontekstu
Edipovog kompleksa ona istovremeno vidi roditeljske figure kao objekte ljubavi i objekte
suparnitva i samim tim umee podvojenost u samo sredite tog procesa. Identifikacija je zapravo
podeljena od samog poetka. Ona je u prvom redu oblikovanje prema drugom koje nadometa
gubitak libidinalnih zadovoljstava prvobitnog narcizma. Utemeljena je u fantaziji projekciji i
idealizaciji. Njen objekat lako moe biti neko ko se mrzi, kao i neko ko se oboava. Frojd kljunu
razliku izmeu bivanja i imanja drugog razrauje upravo u odnosu sa identifikacijom.
Pojam identiteta koji ovde razvijamo je strategijski i pozicijski. Ovaj pojam identiteta ne
ukazuje na stabilnu jezgru jastva koje se razvija od poetka do kraja kroz nestalnosti istorije bez
promene, to nije deli jastva koje ostaje uvek ve isti identian sa samim sobom kroz vreme.
Niti ako prenesemo ovu esencijalizirajuu koncepciju u delokrug kulturalnog identiteta da se
kolektivno ili istinsko jastvo koje se skriva unutar mnogih drugih, povrinskih ili umetno
nametnutih jastava koji su zajedniki jednom narodu sa zajednikom istorijom i poreklom i koje
moe stabilizovati, fiksirati ili jamiti nepromenjivo jedinstvo ili kulturalno pripadanje koje lei
ispod svih povrinskih razlika. Ona privata da identiteti nisu nikada jedinstveni te da u kasnom
modernom dobu postaju sve vie fragmentarni i razlomljeni: nikada nisu singularni, nego se
umnoavaju, gradei se preko razliitih antagonistikih diskursa, praksi i pozicija koji se esto
meusobno presecaju. Oni su subjekti radikalne istorizacije i neprekidno se nalaze u procesu
promene i transformacije.
Prava bit stvarnih identiteta se nalazi u pitanjima povezanim sa upotrebom resursa istorije,
jezika i kulture u procesu postajanja, pre negoli bivanja: ne ko smo ili odakle dolazimo nego
ta bismo mogli postati, kako smo reprezentovani i kako to utie na nau reprezentaciju nas
samih. Identiteti su stoga konstruisani unutar, a ne izvan reprezentacije. Oni su u istoj meri
povezani sa izmiljanjem tradicije koliko i sa samom tradicijom zbog njih tradiciju moramo
iitavati na kao beskrajno ponavljanje nego kao menjajuu nepromenjivost. To nije takozvani
povratak korenima nego pomirenje sa svojim koracima.

Upravo zbog ttoga to su identiteti konstruisani unutar, a ne izvan diskursa trebamo i razumeti
kao proizvode specifinih strategija iskazivanja u specifinim istorijskim i institucionalnim
mestima u kojima se koriste specifine diskurzivne formacije i prakse. tavie, oni nastaju unutar
igre specifinih modeliteta moi, i time su vie proizvodi oznaavanja razlika i iskljuivanja nego
to su znak jednog identinog, prirodno konstruisanog jedinstva, identiteta u njegovom
tradicionalnom znaenju.
Identiteti se konstruiu kroz razlike a ne izvan njih. Pozitivno znaenje bilo kojeg termina pa
time i njegov identitet konstruie se samo preko odnosa sa Drugim, u odnosu prema onome to
ono nije, prema onome pto mu nedostaje. Tokom njihovog razvoja identiteti funkcioniu kao
take identifkacije i pripajanja samo zato jer imaju sposobnost da iskljue, izostave, izbace
napolje prezreno. Svaki identitet na svojim marginama ima viak neega.