You are on page 1of 4

ANTONIJE ISAKOVI

(Raa Kragujevaka, 06.11.1923 Beograd, 13.01.2002)

Antonije Isakovi afirmisao se kao pripoveda (Velika deca 1953, Paprat i vatra
1962, Prazni bregovi 1969), a potom i kao romansijer (Tren I, 1976, Tren II 1982,
Miran zloin, Tren III 1992). Kao uesnik rata od 1941 1945. godine, Isakovi je
teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doivljaju rata. Tom
tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja.
Knjiga pripovedaka Velika deca predstavila je Antonija Isakovia kao zrelog pisca.
Prva objavljena pripovetka "Kaika", ubrzo po objavljivanju, uvrena je u antologiju,
najlepih svetskih novela, koja je objavljena u Italiji. Ovaj podatak ukazuje da je
pisac dugo nosio u sebi prie koje e napisati, da ih je napisane dugo doraivao i
glaao, da sa objavljivanjem nije urio. Autokritika svest je sigurno doprinela da
prva knjiga pripovedaka bude zrela, dovrena i umetniki ujednaena knjiga. Osim
toga, Isakovi je, ovom knjigom pripovedaka uveo nov, moderan postupak i izraz,
osloboen realistike detaljizacije i socrealistikog ideologiziranja. Time Velika deca,
sa romanima Svadba Mihajila Lalia, Daleko je sunce Dobrice osia i Pesma Oskara
Davia, predstvljaju prekretnicu u razvoju nae, savremene proze.
Stania Velikovi Interpretacije iz knjievnosti IV

Od svih poratnih pisaca niko nije pripoveda u uem znaenju koliko Antonije
Isakovi (1923). Tek je on u pripoveci s ratnom tematikom dao neto zaista novo.
Najpre u jeziku, koji je krajnje eliptian, ak opor. Onda u opisu, koji je precizan i
gotovo oskudan, ali sa jakim simbolikim konotacijama. Najzad, u knjigama Velika
deca (1953) i Paprat i vatra (1962) radnja je svuda paljivo voena i kompozicija
uravnoteena. Te skladno sklopljene pripovetke ispunjene su, meutim, snanom
dramatinou.
Novica Petkovi

PRIPOVETKA ANTONIJA ISAKOVIA


KROZ GRANJE NEBO

Tematska proimanja pripovedaka iz zbirke Velika deca i iste linosti u njima ine
celinu koja dobija romaneskne obrise. Ove pripovetke povezuje vreme, prostor,
dogaaj i linosti. Sve one pripovedajU o partizanskom odredu iz Srbije koji se naao

u Bosni, pritisnut ofanzivom, bolestima, glau, umiranjima. Neki od aktera pria


javljaju se iz prie u priu (Damnjan, Stanko, Tekunica, Zekavica, Kosta, Branka,
Rado i mnoge druge nepersonalizovane linosti), a svaka pria je jedna od epizoda
u razvoju pripovednog toka.

Isakovi ume da uskladi izbor forme, materijala i stila. Poto ee odluib za formu
pripovetke, morao je da joj podredi izbor materijala. Nema ovde rasprianosti
narativnog subjekta sve se kazuje (predoava) situacijom, postupkom, dijalogom.
Minucioznost u opisivanju pejzaa, zbivanja i ljudskih sudbina javlja se kao
neophodan postupak koji e iz ivota uzeti samo jedan detalj (temu) i predoiti ga
celovito i plastino. Dok romansijer zahvata iroki tematski spektar i obilje
materijala, pripoveda, sapet formom pripovetke, mora da vri izbor i suavanje
predmetnog sloja dela, a da pri tom ne narui celovitost i zaokruenost odabranog
materijala.
U skladu sa odabranom formom jeste i stil kazivanja, koji nije razbokoren, slikovit,
prepun boja i zvukova, epski prostran. Naprotiv, Isakoviev stil kazivanja je
jednostavan: jednostavne i kratke reenice koje sadre objektivne injenice, kazane,
ini se, nezainteresovano i hladno. U izboru rei je suzdran malo rei, saete
replike, nedoreen iskaz. U tonu nema subjektivnog prizvuka ili patetike. Misao je
svedena na konstataciju nema irokih meditacija. Opis je dat samo kao obris, sa
malo naznaka, sa samo nekoliko detalja.
Isakovieva etika nije optereena moralisanjem. U ovim pripovetkama nema
refleksija (ponekad i ponegde samo jedna reenica), pa nema ni etikih elaboracija.
U skladu stim, nema ni oblikovanja izuzetnih linosti, junaka i heroja, pojedinaca
visokih etikih principa. Njegovi su junaci sasvim jednostavni i obini ljudi i borci,
esto okrenuti samo sebi i svojim interesima, nespremni na rtvu za drugog.
Isakovievi junaci nisu, dakle, idealizovani, nego su objektivno predoeni, u skladu
sa vremenom i situacijom.
Pripovetka Kroz granje nebo je pria o grupi ranjenika koje je odred ostavio u umi
kako bi se lake oslobodio nemakog obrua. Oni tu ekuju; da ih odred prihvati
kada se oslobodi ofanzive, oslukuju nemake potere, zviduke i lajanje pasa, strepe
da ne budu otkriveni. Svako od ranjenika je zaokupljen svojom mukom,
neizvesnou, strepnjom. Poneko seanje vraa u dane pred rat, u detinjstvo ili neku
drugu mirnodopsku situaciju. U osami se zainju kratki razgovori, duhovite replike,
anegdote. Svako mirno podnosi svoj bol i mirno prima mogunost bliske smrti.
Obim pripovetke nije privukao epsku naraciju, koja bi se razlila i svojom irinom
zahvatila pojedince. Kazivanje je jezgrovito i anegdotsko. Kompozicija pripovetke
graena je filmskom tehnikom: brzo smenjivanje situacija; saetost situacija
samo jedan ili dva aktera i nekoliko replika; kratke dijaloke sekvence; epski
elementi narativni i deskriptivni pasai svedeni su na najmanju meru.

Svaka situacija je fragmentarnog karaktera i ima svoga junaka: Rado, mladi sa


slomljenim kukom, Fauest, truba, bolniarka Branka. Akteri prie nisu dobili vie od
fragmenta ili reenice. Poput filmske kamere, panja narativnog subjekta kree se
sa junaka na junaka, sa situacije na situaciju. To nisu paljivo oblikovani i razvijeni
likovi sa portretom, karakterom i egzistencijalnim kontekstom. Dati su samo u
naznakama, sa po nekom crtom karaktera, mentaliteta, htenja, preokupacija, snova
i vizija. U ovoj pripoveci, kao uostalom i u celoj zbirci, pieva intencija nije da
predoi upeatljive portrete pojedinaca i pojedinane sudbine, nego je namera da se
iz toga niza pojedinanih skica oblikuje slika kolektiva ranjenika koji iekuju spas.

Bolniarka Branka je linost koja se javi u samo jednoj situaciji pripovetke ili u
unutranjem monologu (mislima) nekoga od junaka prie. Njen aktivitet nije izrazit:
nae se onde gde zatreba da se pomogne, prisutna je u nemiru srca nekoga borca,
tu je kada doe poslednji as za nekog od ranjenika. Svoje vienje dogaaja,
zbivanja i konkretne situacije bolniarka Branka predaje dnevniku, a dnevnike
beleke umetnute su kao posebni segmenti, kao poseban stil kazivanja i kao
posebna taka gledita. Dnevnik je mogunost da junakinja prie da oduka svojim
teskobama, da porazgovara sa sobom, sauva neke dileme, iskae neiskazano ili
nesrkazivo. U Crvenom alu dnevnik je doao posle kraja prie, kao naknadno
dopisani deo koji iz subjektivnog (ali intimnog, neizreeiog) ugla prosuuje o
dogaaju - osudi i streljanju borca koji je iz seljake kue uzeo crveni al da bi se
sauvao od mraza. U pripoveci Kroz granje nebo dnevnik bolniarke Branke
ukomponovanje u strukturu pripovetke: devet odlomaka razliitog obima. Dnevnika
forma je posluila kao posebno sredstvo za osvetljavanje zbivanja, vremena i ljudi,
kao taka gledita koja se nadnosi nad svim opisanim dogaajima. Na kraju
pripovetke tri uzastopna dnevnika odlomka imaju epiloku funkciju, dok se
narativni deo zavrava pojedinanom sudbinom ("Mladi sa slomljenim kukom naglo
zauta. Lice mu postade znojavo i pokri se do brade..."), Dnevniki deo se zavrava
optom situacijom ("Odlazimo... Izmeu ovih bukava neto ostavljamo..."). Dok u
narativnom delu pojedinane sudbine ostaju otvorene, u dnevnikom su one
definisane:

Nemci odlaze iz sela, pola sam kod Radoa. Zatekla sam ga mrtvog.
Mladi kome je slomoljen kuk traio je da sednem pored njega. Drao me je za ruku i
posmatrao me.
Okrenula sam glavu kad se njegova ruka trznula.

Dnevnik bolniarke Branke javlja se kao objedinjujua svest: niz pojedinanih slika i
niz pojedinanih svesti natkriljuju svest, misao i oseanja bolniarke Branke, koja u
sebi sjedinjuje patnje, strepnje i bojazni svih ranjenika. Ovaj dnevnik, nadometajui
redukovano kazivanje narativnog subjekta, osvetljava situacije i linosti sa
jedinstvene take gledita.

Stania Velikovi

Interpretacije iz knjievnosti IV