Astronomija

- Predmet proucavanja i specijalnost -

- Interdisciplinarnost

Astronimija je korisna zato to nas uzdie iznad

nas samih, korisna je zato to je velianstvena,
korisna je zato to je prekrasna.
Upravo ona nam pokazuje koliko je nitavan ovek
Telom, a koliko je veliki duhom, poto mu je um
U stanju da obuhvati bezmerna prostranstva,
u kojima mu je telo samo jedna zanemarljiva taka,
I da uiva u njihovojbezglasnoj harmoniji.
Samo tako postajemo svesni svoje moci.
I tu ni jedna cena ne moe da bude
Dovoljno visoka jer nas to saznanje ini jaim.

Anri Poenkare (Henri Poincare, 1854 1912)

ta je to astronomija?
Astronomija je najstarija prirodna nauka. Njeno ime dolazi od grkih rei (sazvee, zvezda) i
(zakon). Njena tri osnovna zadatka su: a) izuavanje prividnih i, na osnovu njih, pravih poloaja i kretanja
kosmikih objekata i njihovih oblika i veliina; b) izuavanje grae kosmikih objekata, njihovog hemijskog
sastava, odgovarajuih fizikih uslova, fizikih i hemijskih pojava i procesa i c) izuavanje nastanka i evolucije
kosmikih objekata i sistema, kao i cele Vasione.
Astronomi ranih, drevnih civilizacija su obavljali metodina posmatranja nonog neba pomou drevnih
astronomskih instrumenata. Ipak, pronalazak teleskopa je bio neophodan da bi se astronomija razvila u modernu
nauku. Istorijski gledano, astronomija je sadrala sledee discipline: astrometrija, nebeska mehanika,
posmatraka astronomija, pravljenje kalendara, pa ak i astrologiju, ali profesionalna astronomija u dananjim
vremenima se esto poistoveuje sa astrofizikom. Od XX veka, delatnost profesionalne astronomije se podelila
na posmatraku i teorijsku granu. Posmatraka astronomija je fokusirana na pronalaenje i analiziranje
podataka, uglavnom koristei osnovne principe fizike. Teorijska astronomija je orijentisana ka razvoju
kompjuterskih ili analitikih modela kako bi se opisali astronomski objekti i fenomeni. Ova dva polja se
meusobno dopunjavaju. Sa teorijskom astronomijom koja pokuava da objasni posmatrake rezultate na jednoj
strani i posmatraka koja potvruje teorijske rezultate.
Amaterska astronomija je dala veliki doprinos vanim astronomskim otkriima, i astronomija je jedna od par
nauka gde amateri mogu da igraju vanu ulogu, naroito u otkrivanju i posmatranju trenutnih fenomena.
Stare, tj. antike civilizacije ne treba meati sa astrolozima, sistem verovanja koji tvrdi da su ljudski postupci
povezani sa pozicijama nebeskih tela. Iako ova dva polja dele zajedniko poreklo i deo svojih metoda (uglavnom
korienje efemerida), oni se razlikuju.

Upotreba izraza astronomija" i astrofizika"

Generalno gledano, oba termina i astronomija i astrofizika mogu se upotrebiti za istu stvar. Na osnovu striktnih
definicija iz renika, astronomija" se odnosi na analizu objekata i materije izvan zemljine atmosfere i njihovih
fizikih i hemijskih karakteristika". Astrofizika" se odnosi na granu astronomije koja se bavi ponaanjem, fizikim
karakteristikama, i dinaminim procesima nebeskih objekata i fenomena." Ipak poto je vei deo modernih
astronomskih istraivanja vezano za objekte koji imaju dodir sa fizikom, moderna astronomija bi se mogla zvati i
astrofizika.

Predmet astronomije.

Kosmos. U opstem smislu kosmosom ili vasionom nazivamo sve ono sto jeste; u
posebnom smislu kosmos karakterise prepoznavanje materije.
Nebesko telo. U takvom kosmosu nebeskim telima nazivamo koordinatno prepoznatljivu
materiju cije su razmere daleko vece od razmera covekovog najblizeg okruzenja ili su
rastojanja do nje daleko veca od tih razmera.
Nebeski sistemi. Skupovi nebeskih tela nazivaju se nebeskim sistemima ukoliko su
rastojanja medu skupovima mnogo veca od dimenzija skupova. Ovom odredbom smo
obuhvatili i neke sisteme koji su samo posledica ogranicenja koja namece astronomski
eksperiment.
Medusistemska sredina. Deo kosmosa u kojem je prisustvo materije slabije, posebno
sa stanovista neposrednih eksperimetalnih mogucnosti registracije bilo kakvog nebeskog
sistema, naziva se medusistemskom sredinom.
Definicija. Astronomija je nauka koja proucava nebeska tela, nebeske sisteme i
medusistemsku sredinu pojedinacno i u celini.
Savremena astronomija je tesno povezana sa matematickim i prirodnim naukama. Tu
povezanost mnogi danas zloupotrebljavaju deleci astronomiju na astrometriju i
astrofiziku. Uvodenjem prethodne definicije ta podela postaje besmislena.
Objasnjenje:
a) Svaka nauka mora da ima jasno i dovoljno jednoznacno oderden predmet proucavanja;
(ukoliko se govori o fizici problema, sa istim pravom dolazi hemija,
biologija, matematika itd.)
b) Prevashodno insistiranje na pojmu astrofizike veoma jednostavno je objasniti sledecim
cinjenicama: dok je uvodenje u astronomiju matematickog eksperimenta izvrseno veoma
davno, sa uvodenjem eksperimenata drugih nauka islo je mnogo teze zbog njihove nesto
nize metodoloske apstrakcije. U ovom trenutku posebne uspehe daje fizicki eksperiment i
mnogi su skloni da astronomiju identifikuju sa oblascu fizike.
c) Pojava i uvodenje ostalih eksperimenata u astronomska istrazivanja (biologija, hemija i
sl.) pomogli su da se uoci ovaj metodoloski promasaj. Medutim, znacaj i skrivene,
latentne osobine (n. pr. jedinstvenost, neidenticnost i sl.) fizickog eksperimenta u
astronomskim istrazivanjima jos izvesno vreme ce vrsiti veliki pritisak ka navedenoj
podeli astronomije.

Podela astronomije
Posmatraka astronomija
U astronomiji, informacija se uglavnom dobija detekcijom i analizom vidljivog svetla ili drugih regiona
elektromagnentog zraenja. Posmatraka astronomija moe da se podeli prema posmatranim delovima
elektromagnetnog spektra. Neki delovi spektra mogu da se posmatraju sa Zemljine povrine, dok drugi delovi
mogu da se posmatraju samo ili sa velikih visina ili iz svemira. Tako da se ona deli na:

1. Radio astronomiju
2. Astronomija infracrvenog zraenja
3. Optiku astronomiju

4. Astronomija ultravioletnog zraenja

5. Astronomija X zraka
6. Astronomija gama zraka

1. Radio astronomija
Radio astronomija prouava zraenje ija talasna duina je vea od priblino jednog milimetra. Radio astronomija
se razlikuje od veine drugih formi posmatrake astronomije po tome to se posmatrani radio talasi tretiraju kao
talasi radije nego kao izolovani fotoni. Prema tome, relativno je lake da se izmeri amplituda i faza radio talasa,
nego to je sluaj sa kraim talasnim duinama.
Iako neki radio talasi nastaju od astronomskih objekata u formi toplotnog zraenja, veina emisija radio zraenja,
koje mogu da se detektuju na Zemlji, vide se u formi sinhotronog zraenja, koji nastaje kad elektroni osciluju oko
magnetnog polja. Pored toga, broj specijalnih linija proizveden od strane meuzvezdanog gasa, posebno
vodonikova specijalna linija na 21 cm, mogu se posmatrati na radio talasnoj duini.
Mnotvo objekata je mogue posmatrati na radio talasnoj duini, ukljuujui supernove, meuzvezdani gas,
pulsare i aktivne galaktike nukleuse.

2. Astronomija infracrvenog zraenja

Astronomija infracrvenog zraenja se bavi detekcijom i analizom infracrvenog zraenja. Osim na talasnim
duinama blizu vidljive svetlosti, infracrveno zraenje se teko apsorbuje od strane atmosfere, i atmosfera
proizvodi znatan deo infracrvene emisije. Stoga, posmatranje u infracrvenom delu spektra mora biti obavljeno na
visokim i suvim mestima na Zemlji ili u svemiru. Infracrveni spektar je koristan za prouavanje objekata koji su
suvie hladni da bi zraili vidljivom svetlou, kao to su planete i cirkumzvezdani diskovi. Dua infracrvena
talasna duina moe probiti oblake praine koji blokiraju vidljivo svetlo, to omoguava posmatranje mladih
zvezda u molekularnim oblacima i jezgru galaksija. Neki molekularni oblaci zrae jako u infracrvenom delu, i ovo
se moe koristiti za prouavanje hemije u svemiru, kao i za detekciju vode u kometama.

3. Optika astronomija
Istorijski, optika astronomija, takoe zvana astronomija vidljive svetlosti, je najstarija forma astronomije. Optike
slike su originalno crtane rukom. U kasnom XIX i veem delu XX veka, slike su pravljene pomou fotografske
opreme. Moderne slike su napravljene korienjem digitalnih detektora, posebno CCD detekrotima. Iako vidljiva
svetlost se prua od priblino 4000 do 7000 (400 nm do 700 nm), ista oprema koriena na ovim talasnim
duinama se takoe koristi da se posmatraju objekti koji zrae u blizini ultravioletnog i infracrvenog dela spektra.

4. Astronomija ultravioletnog zraenja

Astronomija ultravioletnog zraenja se generalno odnosi na posmatranja u ultravioletnom delu spektra priblino
izmeu 100 i 3200 (10 nm do 320 nm). Svetlost na ovim talasnim duinama je apsorbovana od strane
Zemljine atmosfere, pa posmatranja na ovim talasnim duinama moraju da se obave u gornjem delu atmosfere ili
iz svemira. Ultravioletna astronomija najvie odgovara za prouavanje toplotnog zraenja i spektralnih emisionih
linija vruih plavih zvezda (OB zvezda) koje su veoma sjajne u ovoj talasnoj duini. Ovo ukljuuje plave zvezde u
drugim glaksijama, koje su bile mete nekoliko ultravioletnih snimanja. Drugi objekti obino posmatrani u
ultravioletnom delu spektra su planetarne magline, ostaci supernovih i aktivni galaktiki nukleusi. Ipak,
ultravioletna svetlost se lako apsorbuje od strane meuzvezdane praine, i merenja ultravioletnog svetla objekta
koji zrai moraju biti korigovana

5. Astronomija X zraka
Astronomija X zraka se bavi prouavanjem astronomskih objekata na H talasnoj duini. Tipino, objekat emituje
X zraenje kao sinhrotronu emisiju (nastaje oscilacijom elektrona oko linija magnetnog polja), toplotno zraenje
od retkih gasova koji su iznad 107 kelvina, i toplotno zraenje iz gustih gasova (zvano zraenje crnog tela) koji je
na iznad 107 kelvina temperature. Poto se X zraci apsorbuju od strane Zemljine atmosfere, sva X posmatranja
moraju da se obave sa visokih delova atmosfere u balonu, raketi ili svemirskom brodu. Izvori zraenja mogu biti
binanrni sistemi zvezda, pulsari, ostaci supernovih, eklipsne galaksije, skupovi galaksija i aktivni galaktiki
nukleusi.

6. Astronomija gama zraka

Astronomija gama zraka se bavi prouavanjem objekata koji zrae na najkraim talasnim duinama
elektromagnetnog spektra. Gama zraci mogu se posmatrati direktno pomou satelita kao to je Kompton
Observatorija gama zraka ili pomou specijalizovanih teleskopa zvanih atmosferski erenkov teleskopi.
erenkovi teleskopi ustvari ne detektuju gama zrake direktno ali umesto toga detektuje bleskove vidljive svetlosti
koja nastaje kada su gama zraci apsorbovani od strane Zemljine atmosfere.
Veina objekata koji emituje gama zrake su ustvari eksplozije gama zraka, objekti koji emituju zraenje samo par
milisekundi do hiljadu sekundi pre nestanka. Samo 10% izvora su neprolazni izvori. Ovi stabilni izvori ukljuuju
pulsare, neutronske zvezde i objekte kandidate za crne rupe kao to su aktivni galaktiki nukleusi.

Polja posmatrake astronomije koja nisu

bazirana na elektromagnetnom spektru
Osim elektromagnetnog zraenja, par stvari se moe posmatrati sa Zemlje koji se nalazi na velikim
udaljenostima. Ta polja posmatrake astronomije su:
1. Astronomija neutrina
2. Astronomija kosmikih zraka
3. Astronomija gravitacionih talasa
4. Planetarna astronomija (letake misije u svemir)
U astronomiji neutrina astronomi koriste specijalna podzemna postrojenja kao to su SAGE, GALLEX i Kamioka
II/III za detekciju neutrina. Ovi neutrini potiu primarno sa Sunca ali i sa supernovih.
Kosmiki zraci sastoje se iz estica velike energije koji se mogu videti kada pogode Zemljinu atmosferu. Budui
detektori neutrina e takoe biti osetljivi na neutrine nastale kada kosmiki zraci pogode Zemljinu atmosferu.
Par observatorija gravitacionih talasa su napravljene, kao to je LIGO (Laser Interferometer Gravitational
Observatory). Vano je napomenuti da gravitacioni talasi su ektremno teki za detekciju.
Planetarna astronomija ima velike korsti od direktnmog posmatranja pomou svemirskih letelica i misija
donoenja uzoraka materijala sa planete. Ovo podrazumeva misije sa daljinskim senzorima, robotizovanim
vozilima koja mogu da obave eksperimente na povrini planete, sudaraa koji omoguavaju daljinsku detekciju
materijala unutar objekata, kao i proste povratne misije koja omoguava direktno, laboratorijsko ispitivanje.

Astrometrija i nebeska mehanika

Jedno od najstarijih oblasti u astronomiji, i u celokupnoj nauci, je merenje pozicija nebeskih tela. Istorijski
gledano, poznavanje tanih pozicija Sunca, Meseca, planeta i zvezda je oduvek bilo vano u nebeskoj navigaciji.

Paljiva merenja pozicija planeta je dovelo do saznanja i razumevanja gravitacione perturbacije, i mogunosti da
se utvrde proli i budui poloaji planeta sa velikom preciznou, polje poznato kao nebeska mehanika. Skora
praenja NEO objekata e nam omoguiti da predvidimo susrete i potencijalne sudare Zemlje sa tim objektima.
Merenja zvezdane paralakse oblinjih zvezda stvara osnov u razmeri kosmikih daljina za merenje veliine
svemira. Merenja paralakse oblinjih zvezda predstavlja osnov za utvrivanje karakteristika udaljenih zvezda
komparacijom veliina. Merenja radijalne brzine i pravilnog kretanja prikazuje kretanje i poziciju objekta u
Mlenom putu. Astrometriki rezultati se takoe koriste za merenje distribucije tamne materije u galaksiji.
Za vreme 1990.-ih godina, astrometrijska tehnika merenja zvezdanih kolebanja je koriena za detekciju
ekstrasolarnih planeta koje orbitiraju oko oblinjih zvezda.

Teorijska astronomija
Teorijska astronomija koristi irok spektar alata koji ukljuuje analitike modele i kompjutersko-numerike
simulacije. Svaka od ovih modela ima svoje prednosti i mane. Analitiki modeli proseca generalno su najbolji za
uvid u sutinu onoga ta se deava. Numeriki modeli mogu otkriti postojanje fenomena i efekata koji na drugi
nain ne mogu da se vide. Teoretiari u astronomiji nastoje da stvore teorijske modele i slike iz posmatrakih
rezultata ovih modela. Ovo pomae posmatraima da trae podatke koji mogu da pobiju model ili da pomognu u
odabiru izmeu nekoliko alternativnih ili konfliktnih modela. Teoretiari takoe pokuavaju da stvore ili modifikuju
modele uzimajui u proraun nove podatke. U ovom sluaju nedoslednosti, osnovna tendencija je da se pokua
sa pravljenjem minimalnih modifikacija modela kako bi odgovarao dobijenim podacima. U nekim sluajevima,
velika koliina nedoslednih podataka vremenom moe dovesti do potpunog nipodatavanja modela. Teme kojima
se bave teoretiari u astronomiji su: zvezdana dinamika i evolucija, formiranje galaksija, strukture materije velikih
razmera u svemiru, poreklo kosmikog zraenja, generalna relativnost i fizika kosmologija,...
Tamna materija i tamna energija su trenutno vodee teme u astronomiji. Njihovo otkrie i rasprava su nastali za
vreme prouavanja galaksija.

Podpolja astronomije za specifine astronomske objekte

Kao i u drugim naukama i u astronomiji postoje podpolja istraivanja. Ona se odnose na specifine objekte u
svemiru koji su velikom broju astronoma interesantni za prouavanje i na ijim istraivanjima su ukljueni. To su:
1. Astronomija Sunca
2. Astronomija planeta
3. Astronomija zvezda
4. Astronomija galaksije (Mlenog puta)
5. Astronomija ekstragalaksija
6. Kosmologija

1. Astronomija Sunca
Na udaljenosti od oko osam svetlosnih minuta (144106 km), nalazi se najee prouavana zvezda Sunce,
tipina patuljasta zvezda glavnog niza zvezdane klase G2V. Sunce nije promenljiva zvezda, ali ne podlee
periodinim promenama u aktivnosti poznatim kao ciklusi sunevih pega. To je 11-o godinja fluktuacija u broju
sunevih pega. Suneve pege su regioni ispod prosene temperature koji su povezani sa intezitetom magnetne
aktivnosti.

Sunce je vremenom stabilno poveavalo svoju luminoznost, poveavalo se za 40% od vremena kad je postala
zvezda glavnog niza. Sunce je takoe podvrgnuto periodinim promenama u luminoznosti koje mogu imati
znaajan uticaj na Zemlju. Za Maunderov minimum, na primer, veruje se da je prouzrokovao mini ledeno doba u
Srednjem veku.
Vidljiva spoljna povrina Sunca se zove fotosfera. Iznad ovog sloja nalazi se tanak region poznat je kao
hromosfera. Ovo je okrueno prelaznim regionima naglo poveanih temperatura, a zatim i super-zagrejanom
koronom.
U centru Sunca je jezgro, masa dovoljno visoke temperature i pritiska za odigravanje nuklearne fuzije. Iznad
jezgra je zona radijacije, gde plazma prevodi energiju fluksa putem zraenja. Spoljni slojevi formiraju prenosnu
zonu gde gas prenosi energiju primarno preko fizikog pomeranja gasa. Veruje se da ova prenosna zona formira
magnentu aktivnost koja izaziva suneve pege.
Solarni vetar plazminih estica konstantno struji iz Sunca sve dok ne doe do heliopauze. Ovaj solarni vetar
interaguje sa magnetnim omotaem Zemlje, koji kreira Van Alenov pojas zraenja, kao i polarnu svetlost gde
linije zemljinog magnentog polja silaze u atmosferu.

2. Astronomija planeta
Ova astronomska oblast ispituje sastav planeta, satelita, patuljastih planeta, kometa, asteroida i drugih tela koja
orbitiraju oko Sunca, kao i ekstrasolarne planete. Solarni sistem je relativno dobro prouen, uglavnom
teleskpskim posmatranjima i kasnije svemirskim letelicama. Ovo je omoguilo dobro razumevanje formiranja i
evolucije planetarnog sistema, iako mnoga nova otkria su i dalje u toku.
Solarni sistem je podeljen na unutranje planete, pojas asteroida i spoljanje planete. Unutranje kamenite
planete su Merkur, Venera, Zemlja i Mars. Spoljne planete, gasoviti giganti su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Iza
dinova nalazi se patuljasta kamenita planeta Pluton. Iza Neptuna lei Kojperov pojas, i konano Ortov oblak,
koji se protee oko jedne svetlosne godine.
Planete su formirane iz protoplanetarnog diska koji je okruivao rano Sunce. Kroz proces koji je ukljuivao
gravitacionu privlanost, sudare i sraivanje, disk je formirao grupe materije koje su, sa vremenom, postale
protoplanete. Pritisak zraenja solarnog vetra je izbacio vei deo nesrasle materije, i samo one planete sa
dovoljnom masom su povratile njihove atmosfere. Planete su nastavile da izbacuju preostalu materiju za vreme
trajanja perioda intezivnog bombardovanja (kao dokaz tog perioda ostali su udarni krateri na Mesecu). Za vreme
ovog perioda, neke od protoplaneta su se sudarile, vodea hipoteza nastanka Meseca.
Kad planeta dostigne dovoljno veliku masu, materijali razliitih gustina odvajaju se za vreme planetarne
diferencijacije. Ovaj proces moe formirati kameno ili metalno jezgro, okrueno spoljnom povrinom. Jezgro
ukljuuje vrste i tene regione, i neka planetarna jezgra proizvode sopstveno magnetno polje koje titi njihovu
atmosferu od cepanja solarnog vetra.
Planetarna ili meseeva unutranja toplota nastaje od sudra koje je stvorilo telo (radioaktivni materijali). Neke
planete i sateliti akumuliraju dovoljno toplote da pokrenu geoloke procese kao to su vulkani i tektonski pokreti.
One planete koje akumuliraju ili uspeju da povrate atmosferu mogu se takoe podvri povrinskim erozijama od
strane vetra ili vode. Manja tela, bez plimskog grejanja, hlade se bre i njihove geoloke aktivnosti prestaju sa
izuzetkom udarnih kratera.

3. Astronomija zvezda

Prouavanje zvezda i njihove evolucije je fundamentalno za razumevanje univerzuma. Astrofizika zvezda je

utvrena pomou posmatranja, teorijskog saznavanja i iz kompjuterskih simulacija okruenja.
Formiranje zvezda se odigrava u gustim regionima praine i gasa, poznatim kao ogromni molekularni oblaci. Kad
su destabilizovani, fragmenti tog oblaka padaju pod uticaj gravitacije, i tako se formiraju protozvezde.
Dovoljno gusto i vrue jezgro e pokrenuti proces fuzije, i tako kreirati zvezdu sa glavnog niza.
Skoro svi tei elementi od vodonika i helijuma su kreirani unutar jezgra zvezda.
Karakteristike zvezde koja nastaje zavisi najvie od njene mase. to je zvezda masivnija, vea je njena
luminoznost, i bre se troi vodonikovo gorivo u jezgru. Vremenom, vodonikovo gorivo se u potpunosti pretvori u
helijum, i zvezda poinje da se razvija. Fuzija helijuma zahteva vie temperature jezgra, tako da bi zvezda mogla
da raste i u veliini i u gustini. Tako nastaje crveni din. Crveni din ivi kratak vremenski period, pre nego to se
helijumsko gorivo u potpunosti potroi. Veoma masivna zvezda takoe moe da proe kroz odreene faze
evolucije, koje podrazumevaju fuziju teih elemenata.
Konana sudbina zvezde zavisi od njene mase. Zvezda mase vee od oko osam Sunevih masa postaje
supernova, dok manje zvezde iz planetarnih maglina se razvijaju u bele patuljke. Ostatak supernove je gusta
neutronska zvezda, ili, ako je zvezdana masa bila najmanje tri puta vea od Suneve, crna rupa. Bliski dvojni
sistemi zvezda mogu poi kompleksnijim evolucionim putem, kao to je transfer mase na belog patuljka koji
potencijalno moe izazvazti supernovu. Planetarne magline i supernove su neophodne za distribuciju metala u
meuzvezdano okruenje; bez njih, sve nove zvezde (i njihovi sistemi planeta) bili bi formirani samo iz vodonika i
helijuma.

4. Astronomija galaksija
Na solarni sistem orbitira unutar Mlenog puta, spiralnoj galaksiji koja je lan lokalne grupe galaksija. To je
rotirajua masa gasa, praine, zvezda i drugih objekata, koje dre na okupu meusobna gravitaciona privlaenja.
Poto je Zemlja locirana u prainastom delu kraka, postoje mnogi delovi Mlenog puta koji su za nas nevidljivi.
U centru Mlenog puta je jezgro, za koji se veruje da je supermasivna crna rupa. Ono je okrueno sa etiri
primarna kraka koji se uvijaju od centra ka spolja. Ovo je region aktivnog formiranja zvezda koji sadri mnogo
mladih, populacije II zvezda. Disk je okruen sa sfernim haloom starih, populacije I zvezda, kao i sa relativno
gustim koncentracijama zvezda poznatih kao globularna jata.
Izmeu zvezda se nalazi meuzvezdani prostor, prostor retke materije. U najguem delu, molekularni oblaci i
molekularni vodonik i drugi elementi formiraju regione zvezdanih porodilita". Ovo poinje kao nepravilna tamna
maglina, koja se koncentrie i opada prilikom formiranja zgusnutih protozvezda.
Kako se pojavljuju masivne zvezde, oni se transformiu u H II region sjajnog gasa i plazme. Zvezdani vetar i
ekspozija supernovih iz ovih zvezda najzad slue za irenje oblaka, esto naputajui granice jednog ili vie
mladih otvorenih jata zvezda. Ova jata se postepeno rasturaju i zvedze se prikljuuju jatu Mlenog puta.
Prouavanje materije u Mlenom putu i drugim galaksijama su demonstrirli da postoji vie mase nego to se
moe izmeriti u vidljivoj materiji. Tamna materija haloa pojavljuje se kao dominantna masa, iako priroda materije
diska ostaje neutvrena.

5. Astronomija ekstragalaksija

Prouavanje objekata van nae galaksije je grana astronomije koja se interesuje za formiranje i evoluciju
galaksija, njihovu morfologiju i klasifikaciju, i ispitivanje aktivnih galaksija. Ovo zadnje je vano za razumevanje
velike skale struktura u kosmosu.
Veina galaksija je organizovano u jasne oblike koji omoguavaju pravljenje klasifikacione eme. Oni su obino
podeljeni na spiralne, eliptine i nepravilne galaksije.
Kao to ime kae, eliptike galaksije imaju oblik elipse. Zvezde se kreu du nasuminih orbita bez preferiranog
pravca. Ove galaksije sadre malo ili nimalo meuzvezdane praine, par zvezdanih porodilita" i generalno
starije zvezde. Eliptine galaksije se esto nalaze u jezgru galaktikih jata, i mogu nastati spajanjem velikih
galaksija.
Spiralna galaksija je organizovana u ravan, rotirajui disk, obino sa izboinom ili ipkom u centu i svetle krakove
koji orbitiraju izvan. Krakovi su regoni zvezdana porodilita" gde masivne mlade zvezde prave plavu nijansu.
Spiralne galaksije su tipino okruene sa haloom starijih zvezda. I Mleni put i Andromedina galaksija su
spiralnog tipa.
Nepravilne galaksije su haotine u izgledu, i nisu ni eliptine ni spiralne. Oko etvrtina svih galaksija su
nepravilne, i osobenost izgleda tih galaksija moda je rezultat gravitacione interakcije.
Aktivna galaksija je formacija koja emituje znaajnu koliinu energije zvezda, praine i gasa, i dobija mo iz
zgusnutog dela u jezgru, obino miljeno da je to supermasivna crna rupa koja emituje zraenje.

6. Kosmologija
Kosmologija (od grkih rei svet, univerzum" i nauka") se bavi prouavanjem svemira u celini.
Posmatranja objekata velike strukture u svemiru, grana poznata kao fizika kosmologija, doprinela je stvaranju
znanja o formiranju i evoluciji kosmosa. Fundamentalna za modernu kosmologiju je dobro poznata teorija o
velikom prasku. Koncept velikog praska vodi poreklo jo od otkria pozadinskog mikrotalasnog zraenja 1965.
godine.
U pravcu ovog irenja, univerzum se podvrgao nekoliko evolucionim fazama. U veoma ranim momentima,
smatra se da je univerzum doiveo veoma brzu kosmiku inflaciju, koja je homogenizovala poetne uslove.
Nakon toga, nukleosinteza je proizvela izobilje elemenata u ranom svemiru.
Kad su prvi atomi formirani, svemir je poeo da zrai, oslobaajui energiju danas vienu kao pozadinsko
mikrotalasno zraenje. Svemir koji se i dalje irio i uao je u Tamno doba zbog nedostatka zvezdanih izvora
energije.
Hijerarhijska struktura materije poela je da se formira od prvog minuta varijacije u gustini mase. Materija se
akumulira u najgue regione, formirajui oblake gasa i najranije zvezde. Ove masivne zvezde su izazvale
reorganizacioni proces i veruje se da su stvorile mnoge teke elemente u ranom svemiru.
Gravitacione agregacije su se nagomilale u duge niti, ostavljajui praznine za sobom. Postepeno, gas i praina
su se spajale i formirale prve primitivne galaksije. Vremenom, one su uvlaile sve vie i vie materije, i esto su
bile organizovane u grupe i jata galaksija, a zatim i u super jata velikih dimenzija.
Najvanije za strukturu univerzuma je postojanje tamne materije i tamne energije. Za njih se danas smatra da su
dominantni elementi, ine 96% svemira. Zbog ovog razloga, mnogo napora se troi u pokuajima shvatanja fizike
ovih elemenata.

Opsti pojam astronomskog eksperimenta.

Skoro po pravilu pod ovim pojmom se podrazumevaju metode astronomskih
posmatranja i instrumenti, pri cemu se posebno misli na opticke instrumente i
posmatranja tim instrumentima.
Drzeci se opredeljenja iz prethodne tacke, ovde cemo uvesti novi pojam, pojam
astronomskog eksperimenta, koji kasnije moze da se iskoristi kao osnovni kriterijum
(priznak) za eventualnu podelu astronomije na podoblasti. Prethodno uvedimo sledece
pojmove:
Matematickim ili prirodnonaucnim eksperimentom nazivamo svaki neprazan podskup
skupa raspolozivih teorijskih i prakticnih znanja matematickih ili prirodnih
nauka i sposobnosti coveka.
Astronomskim eksperimentom nazivamo svaki astronomskom problemu prilagoden izbor
i modifikaciju postojecih eksperimenata u matematici i prirodnim naukama, kao i rezultat
razvoja sopstvenih teorijskih i prakticnih znanja.
Polazeci od ovog stava i od teza iz prve tacke jasno je da jedina prava podela
astronomije moze biti:
astronomija nebeskih tela
astronomija nebeskih sistema
astronomija kosmicke sredine
astronomija kosmosa kao celine.
U svakoj od ovih oblasti moguca je dalja podela prema tipu preovladujuceg
eksperimenta:
nebeska mehanika, teorijska astronomija, prakticna astronomija, astrofizika, astrohemija,
astrobiologija, radioastronomija, gamaastronomija, kosmologija, kosmogonija,
itd.
Razudenost i glomaznost netom navedene podele je ocigledna, ali je istorijski
nasledena.
Najvazniji tip posebno astronomskog eksperimenta je astronomsko posmatranje, koje se
obavlja golim okom ili teleskopom.
Pod teleskopom ovde podrazumevamo posebno izgraden instrumentarijum za
prikupljanje informacija o makrosvetu uz bitno povecanje kvaliteta ili kvantiteta
informacije
u odnosu na posmatranje golim okom. Vodeci racuna o znacaju astronomskih
posmatranja,
navedimo neke njihove bitne osobine:
a) Relativno visoka pasivnost posmatranja i posmatraca u odnosu na objekte (nebeska
tela, sisteme i sredinu), kako zbog vremenskih tako i zbog prostornih
razmera.
b) Relativno neizbezna vezanost posmatraca i instrumentarijuma za Zemlju, pri
cemu njene osobenosti kao nebeskog tela i sistema referencije moraju da se poznaju
dobro.
c) Zbog prve dve osobine izrazena je i treca osobina istorijski velika prisutnost
geometrijskog eksperimenta ugaonih merenja u astronomskoj praksi.
d) Konacno, najznacajnija osobina astronomskih eksperimenata, a time i posmatranja,
jeste njihova razvojnost, koja oznacava mogucnost da se prevazidu slabosti
i teskoce proistekle iz karakteristika a), b) i c).
Primer: Pre otkrica radara (radioteleskopa), nije bilo nacina za direktno merenje
rastojanja ma kog astronomskog objekta. Cak i danas, primena radara je dosta
ogranicena. Moguce je meriti radarom rastojanja nekih objekata u Suncevom sistemu, ali
je to tehnicki neizvodljivo za jako udaljene objekte, kao sto su zvezde, a slicno ce biti i u
doglednoj buducnosti. Daljine zvezda mogu da se izvedu samo iz male periodicne
promene njihovog polozaja, promene koja je uzrokovana paralaksom. Mada se ovde
koristi pojam polozaj, on oznacava prividni pravac na kojem se zvezda nalazi; parametri
pravca mogu da se direktno mere sa velikom tacnoscu i, po pravilu, dati su sa dve
ugaone koordinate.

Interdisciplinarnost astronomije
Astronomija koristi dostignua drugih prirodnih nauka, ali i obogauje i stimulie njihov razvoj postavljajui pred
njih nove zadatke. Najvee dostignue modernog doba, izlazak oveanstva iz kolevke - Zemlje, nezamislivo je
bez astronomskih znanja koja su pokrenula i podstakla razvoj kosmike ere. To dovodi do sve veeg proimanja
astronomije sa drugim naukama, tako da su pored astrofizike, nastale jo u XIX veku, poele da se formiraju i
druge discipline, kao to su Astrobiologija, Astrohemija, Kosmika hemija, Arehoastronomija ...
Kao to je ve reeno astrofizika se formirala jo u XIX veku. Zakoni fizike su univerzalni i nepromenljivi (mada
im se granice primenljivosti mogu menjati). Astronomija prouava Vasionu, pojave i objekte u njoj, pri emu se
ona nalazi u stanju evolucije. U Vasioni se materija nalazi u raznovrsnim fizikim uslovima, nezamislivim u
laboratoriji, tako da je za fiziare ona svojevrsna ogromna laboratorija, u kojoj mogu da realizuju i istrae neka od
nafundamentalnijih otkria.
Arehoastronomija je nauka o antikoj i tradicionalnoj astronomiji i njihovom kulturnom kontekstu, koristei
arheoloki i antropoloke dokaze.
Astroobiologija je nauka o nastanku i evoluciji biolokih sistema u svemiru, sa deliminim naglaskom na
mogunost o postojanju vanzemaljskog ivota.
Nauka o hemikalijama u svemiru, ukljuuje i njihovo formiranje, interakcije i unitenja zove se Astrohemija. Ove
substance se obino nalaze u molekularnim oblacima, iako se oni mogu nai u zvezdama niskih temperatura,
braon patuljcima i planetama. Kosmika hemija je nauka o pronaenim hemikalijama u solarnom sistemu. Oba
ova polja predstavljaju preklop astronomije i hemije.