MITOHONDRIJE

Mitohondrije su bile vidjene u XIX veku i opisane su u literaturi prvi put od

strane Altmana 1893., koji ih je nazvao bioblastim, zato sto je, posmatrajuci ove organele
pod SM-om koji je tada postojao, vrlo ispravno primetio nekoliko cinjenica o
mitohondrijama, odnosno primetio je da se radi o strukturama koje menjaju oblik, koje se
umnozavaju i koje obojenjem pokazuju dve razlicite faze, odnosno dve razlicite ivice,
kako se on izrazio.
S obzirom da je njemu bila najupecatljivija osobina ovih struktura da se dele, da se
umnozavaju u celiji, on ih je nazvao bioblastima; smatrao je da su to celijski paraziti koji
su naselili celiju i zive i umnozavaju se u njoj sto na neki nacin nije daleko od istine kada
znamo pretpostavljeno poreklo mitohondrija (endosimbiozom od bakterija).
Drugi publikovani podatak koji se tice ove organele susrecemo vrlo brzo, 1898.
godine, odnosno susrecemo Bendino?? podelu ovih struktura. On je posmatrao razlicite
celijske tipove i on navodi da ove strukture pod SM-om mozete videti kao fibrile mitos,
ili kao granule/loptice kondriome, sto je spojeno i nastao je pojam mitohondrija. Da li
mi danas pod SM-om mozemo da posmatramo mitohondrije? Naravno da mozemo.
Postoje celije u kojima su mitohondrije bogato skoncentrisane i prilicno krupne. Njihov
dijametar je 1-1.5 mikrometara, a primeceno je da u nekim tipovima celija mogu da rastu
i 2-3 mikrometra.(slike)
Na slici levo imate prikazano kakomitohondrije izgledaju kada ih posmatrate pod SM-om
u hepatocitama. Kada je pronadjen EM-op mitohondrije su pokazale potpuno drugaciju
strukturuu odnosu na ono sto se pretpostavljalo.
Prvi put se videlo da se radi o celijskim organelama koje su uspostavljene,
odnosno struktuirane dvema membranama, koje se respektivno oznacavaju kao spoljasnja
i unutrasnja mitohondrijalana membrana za koju je karakteristicno da je naborana,
odnosno da ima drasticno uvecanu povrsinu u odnosu na spoljasnju mitohondrijalnu
membranu koja je najcesce glatka ili ravna. Unutrasnja membrana zatvara unutrasnjost ili
matriks mitohondrije, koji se na EM-opu vidi kao bledo siv, fino granuliran i ponekada se
u njemu nalaze granulacije koje su vise tipa cestice to su oni vec pomenuti, depoi Ca
fosfata. Izmedju spoljasnje i unutrasnje membrane nalazi se jedan prostor koji najcesce
izgleda svetlo, prazno, koji nije mnogo sirok i koji se naziva intermembranskim ili
medjumembranskim prostorom. Na sonovu preseka napravljenih pod EM-om mogu se
uociti strukture/profili/oblici koji odgovaraju loptama, odnosno izduzenim strukturama,
pa se pretpostavilo da i u slucaju EM-opa mozemo govoriti o mitosu/koncastim
mitohondrijama i kondriomama/loptastim mitohondrijama, pri cemu treba imati u vidu da
su poprecni preseci ovako izduzenih mitohondrija zapravo kruzici.
Dakle, jedna prilicno nesigurna metodologija za utvrdjivanje oblika mitohondrija
u celiji. Jos vecu zabunu u klasifikaciji oblika mitohondrija unela je publikacija koja je
pokazala da se mitohondrije mogu granati, sto je sve dovelo do razvijanja metodologije
kojom mozemo da proniknemo u 3D organizaciju ove organele. Podaci koji su
prikupljeni, iz in vitro studija, dakle, gajenja celija u kulturi, specificnim bojenjem
mitohondrija da bi se uocila njihova pozicija, pravac pruzanja, velicina i kombinacija sa

metodom elektrontomografije, sto znaci da je neko veoma strpljiv seo i sekao celiju od
pocetka do zavrsetka, zatim je svaki taj presek (20 nm) posmatrao pod EM-om, uneo u
kompijuter i iskoristio softver koji spaja u 3D te preseke da bi se utvrdilo pruzanje i
eventualno granatost mitohondrija. (slika)
Do cega su nas doveli ti podaci? Do toga da danas govorimo jos i o mitohondrijalnom
retikulumu o vecem broju izduzenih, koncastih, osnovnih mitohondrijalnih profila, sa
kojih se pruzaju, privremeno, loptaste ili kratke koncaste strukture i to su oni profili koje
vidjamo pod EM-om kao izduzene, elipsoidne i kao kruzice na poprecnim presecima.
Mitohondrije su vrlo plasticne organele, po svojoj strukturi, sto znaci da mozemo u
prostoru sukcesivno pratiti veoma brzu promenu oblika mitohondrija, odnosno
mitohondrijalnog retikuluma.
Danas mozemo reci da kada analiziramo svaku celiju naseg tela ponaosob
mozemo da razdvojimo nekoliko morfoloskih, odnosno, citoloskih nivoa na kojima
posmatramo ove organele. Prvi nivo je da utvrdimo da li postoji strukturni tip, odnosno,
da opisemo strukturu ove organele. Istorijski gledano, pronalaskom EM-opa, analizirane
su prvo celije zivotinja i celije biljaka, samo kao dva razlicita tipa eukariotske
organizacije celije i pronadjeno je da se mitohondrije zivotinja drasticno razlikuju po
strukturi od mitohondrija biljaka.( slika -strukturni tipovi)
Vidite kako je razlicita organizacija nabora unutrasnje mitohondrijalne membrane. U
slucaju zivotinja radilo se o dugackim membranskim grebenima koji su oznaceni kao
cristae mitochondriales. U slucaju biljnih celija, te evaginacije/nabori unutrasnje
mitohondrijalne membrane, mnogo su vise licile na membranske tubule ili cak,
membranske vrecice/vezikule pa je taj tip od strane Palade-a oznacen kao tubulovezikularni tip. Dvadeset godina je vladalo misljenje da postoje dva strukturna tipa:
1. Takozvane zivotinjske mitohondrije (nepravilno receno) sa kristama mitohondriales i
2. Biljni strukturni tip sa tubulo-vezikularnim evaginacijama mitohondrijalne membrane
Medjutim, koriscenjem elektron-tomografije doslo se do potpuno novog uvida u
organizaciju ovih nabora, odnosno, postalo je jasno da je strukturni tip samo jedan, da su
nabori unutrasnje mitohondrijalne membrane kako god prosireni u prostoru (u
unutrasnjosti matriksa, manje ili vise zapravo, jednom porom) jednim malim otvorom u
komunikaciji sa intermembranskim prostorom. Dakle, ponisten je model grebena/cristae
mitochondriales koji nam govori da je jedna iroka povrina kojom komunicira prostor
unutar tog nabora sa intermembranskim prostorom (kod kriste to je itava ova
dubina/visina; kod tubula, to bi bio jedan krug/ jedna povea pora). Pravi strukturni tip
mitohondrija bilo da se radi o eliji ivotinja, bilo o eliji biljaka je sredina izmedju ova
dva tipa. Komunikacija inter-prostora, unutranjih prostora tog nabora sa
intermembranskim prostorom je na nivou pojedinanih pora. Dakle, govorimo ne o
strukturnim tipovima, nego o funkcionim tipovima mitohondrija, dakle- prevazilazimo
ovaj model organizacije tako to ispitujui sve mogue tipove elija, i u organizmima
ivotinja i u organizmima biljaka, komparativno posmatramo i njihov broj i njihovu
poziciju i njihov oblik i lokalizaciju njihovih krista; elimo da znamo da li u drastino
razliitim tipovima elije funkcija tih elija, odnosno pripadnost tkivu, diktira u kakvu e
se strukturu ona ?? razviti zato to fukncija to zahteva. (slika)

Kada krenemo da analiziramo miine elije (bilo da su popreno-prugaste ili

kardiocite), elije bubranih kanalia, nervni zavreci, masno tkivo, adrenalna lezda,
spermatozoid ili lezda, zakljuujemo da zaista u prekusorskim elijama u tim tkivima,
vidimo samo jedan strukturni tip, a od njega se tokom diferencijalnog programa razvija
specifian izgled, duina, debljina i unutranja organizacija mitohondrijalne membrane.
Kada govorimo o mitohondrijama kao organelama, sa punim pravom, govorimo o
funkcionim tipovima. (slika - funkcioni tipovi)
U elijama ivotinja, u naim elijama, moemo primetiti da postoje mitohondrije koje su
bile oznaene kao krista tipovi, danas mi govorimo o ortodoksnoj organizaciji
mitohondrija, dakle jedan funkcioni tip je ortodoksna organizacija, kakva se susree u
npr hepatocitama. Podvarijanta ovakve organizacije, ortodoksne, je kondezovana
mitohondrija mitohondrija koja ima preuvelianu funkciju, tako da se produkt njene
funkcije gomila u intermembranskom prostoru, ne moe da napusti spoljanju
mitohondrijsku membranu i samim tim, potiskuje matriks koji postaje tamniji,
kondenzovaniji jer je komprimovan?? i zato se ovakav tip oznaava kao kondenzovana
mitohondrija. Vidite da su strelice usmerene od kondenzovane ka ortodoksnoj i od
ortodoksne ka kondenzovanoj, to naglaava iako vidino ortodoksnu strukturu u jednom
trenutku, dinamizam mitohondrijske populacije je jako veliki; u sledeem trenutku zbog
drugaije funkcije videemo je kao kondenzovanu.
Mitohondrije su, zapravo, pravi primer organela ija struktura zavisi od funkcije
odnosno, funkcija zahteva odredjenu strukturu. Zato mi govorimo o organizaciji da bi
smo izbegli razliitosti u jednoj jedinoj organeli.
Drugi funkcioni tip je tip mitohondrije koja se susree u mrkom masnom tkivu, kod
mrkih adipocita. Moete videti da su ovde evaginacije unutranje mitohondrijske
membrane dugake i izuzetno brojne i da se ponekad spajaju u prostoru i proteu sa
jednog do drugog pola iste mitojhondrije.
Trei funkcioni tip su takozvane nabubrele mitohondrije (obrnuto od kondenzovanih).
Ovo su mitohondrije koje su karakteristine za program umiranja elije. Inae,
mitohondrije se smatraju regulatorima ivota i smrti elije. Vidite da su nabubrele
mitohondrije uveale svoj volumen, dolo je do smanjivanja i dezorganizacije unutranje
mitohondrijalne membrane, matriks je postao izrazito svetao, a sve to na raun ulaska
vode u mitohondrijalni matriks. Poslednji funkcioni tip koji sam odabrala jesu tubulovezikularne mitohondrije (odnosno, ono to je iniciralo itavu priu mukotrpnog,
viedeceniskog traganja za pojedinanim tipovima mitohondrija je bilo otkrie da i u
naem organizmu/organizmu ivotinja postoje tubulo-vezikularne mitohondrije, koje su
se smatrale biljnim tipom mitohondrija, ali samo u jednom tkivu). Najbolje su prouene
steroidogene elije naih nadbubrenih lezda, koje sintetiu glukokortikoide, ali
steroidogene eilije se susreu i kao rasejane u okviru polnih organa (Lajdigove elije u
testisima (testosteron), elije ???... ovarijuma (sinteza estrogena, odnosno
progesterona)). U tim elijama susree se samo tubulo-vezikularni tip zato to se
mitohodnrije ovde posveuju sintezi prekursora steroidnih hormona.
Jasno je da su pozicija i broj mitohondrija diktirani elijskim tipom i trenutnim
zahtevom elije za produkcijom glavnog mitohondrijalnog produkta, a to je ATP. Do dana
dananjeg se najvie vezuje sinteza ATP-a iako mitohondrije mogu da izluuju signale
elijske smrti u citoplazmu, tokom programa elijskog umiranja, iako se u mitohondriji
odigravaju beta oksidacija masnih kiselina i krebsov ciklus, iako se u mitohondriji

odigrava sinteza prekusora steroidnih hormona. Produkcija ATP-a je zaista glavna

mitohondrijalna funkcija, tako da se mitohondrije svojim brojem i pozicijom udruuju sa
onim organelama i citoplazmatinim strukturama kojima je ATP neophodan.
U sluaju miinih elija, to e biti sarkomere, pa su mitohondrije izmedju sarkomernih
nizova.U sluaju kanalia bubrega mitohondrije e biti uz bazu elije, odnosno uz duboke
invaginacije elijske membrane bubrenih kanalia zato to se tu nalaze pumpe za
natrijum i kalijum, tu se vri rebalans natrijumskih jona, pa je za pumpe potrebna velika
koliina ATP-a.Mitohondrije su aksonima locirane uz hemijske sinapse; one su spiralne
oko flageluma spermatozoida jer je potrebna energija za njegovo kretanje. Mitohondrije
su u adipocitima, a naroito u steroidogenim elijama udruene sa membranama SER-a i
lipidnog tela. U steroidogenim elijama tubulo-vezikularne mitohondrije su udruene sa
SER-om i lipidnim telom, zato to se u lipidnom telu nalaze substrati za sintezu
steroidnih hormona, a medjuprodukti u sintezi steroidnih hormona se fiziki prebacuju sa
SER-a na mitohondriju i nazad, tako da se esto ne moe pod EM-om razluiti gde
prestaje da bude spoljanja mitohondrijalna membrana, a pocinje membrana SER-a.
Pre nego krenemo na funkciju, jos malo o strukturi. Dosadasnja prica uglavnom je bila
posvecena strukturi/organizaciji unutrasnje mitohondriske membrane. Pod specificnim
uslovima na toj, unutrasnjoj mitohondriskoj membrani, ka matriksu mitohondrije uocava
se prisustvo brojnih, ciodastih struktura ATP sintaze zatim, sitne granule, fina
granulisanost, prisutne u velikom broju u mitohondrijskom matriksu su, zapravo,
mitoribozomi. Mitohondrije poseduju nekoliko kopija celularne DNK i sa posebnim,
prokariotima slicnim, mitoribozomima u stanju su da sintetisu, delimicno nezavisno,
proteine za sopstvenu upotrebu. Osim toga, u matriksu, koji je pramenkast, tamnos siv ili
svetlo siv u zavisnosti od regiona koji gledate, nalaze se i svi enzimi krebsovog ciklusa i
beta oksidacije masnih kiselina. Osim po drasticnoj razlici u izgledu izmedju spoljasnje i
unutrasnje mitohondrijalne membrane, one se drasticno razlikuju i po hemijskom sastavu,
sto znaci da ne samo da je razlicita kompozicija u lipidima spoljasnje i unutrasnje
mitohondrijalne membrane, vec je u mnogome razlika u proteinima.
Konkretno: u unutrasnjoj mitohondrijalnoj membrani susrece se kardiolipin, koji je
karakteristican za membrane bakterijskih celija i to je jedan od dodatnih podataka koji
nam ukazuje da su mitohondrije zaista nastale u celiji kao organele procesom
endosimbioze od purpurnih bakterija. U spoljasnjoj membrani se nalazi ogroman broj
proteinskih kanala/transportera i cak je neki autori poistovecuju sa onom membranom
celijskog zida koja sadrzi ogromne kolicine porina kod G- bakterija. ovde kompozicija,
medjutim, dva sloja u spoljasnjoj mitohondrijalnoj membrani uopste nije ista kao
kompozicija membrane celijskog zida. Ako se secate, kod G- bakterija dva monosloja su
se drasticno razlikovala po hemijskom sastavu. Ovde to nije slucaj. Toliko o strukturi
mitohondrija.
Struktura nam govori da s obzirom da poseduju molekule DNK, da su delimicno
nezavisne od jedarnog genoma, mitohondrije mogu da se dele, kao sto je ta njihova
osobina sadrzana u onome bioblasti, mitohondrija zaista mogu da uvecavaju broj u
celiji tako sto ce se aktivno deliti. (slika)
To deljenje mitohondrija moze da ide na dva nacina. Jedan je da ako imate izduzenu,
dakle, koncastu ili loptastu mitohondriju, primecujete sukcesvnu konstrukciju negde
otprilike na centru i dobijate dve nove, samostalne mitohondrije ili se moze sa postojeceg
mitohondrijalnog retikuluma, dakle u celijama koje se gaje u kulturi, mitohondrije se

radije organizovane u retikulum, nego u klasicne koncice i loptice, primecuje se da dolazi

do odvajanje bocno, dakle, do jedne vrste fisije ili pupljenja i otcepljivanja od majcinskog
stabla retikuluma pojedinacnih loptastih ili koncastih mitohondrija. Kada prestane zahtev
za njihovom povecanom funkcijom, a mitohondrije se dele i uvecavaju svoj broj zato sto
na taj nacin uvecavaju aktivnu radnu povrsinu; Zapazeno je da se one ne unistavaju
procesom autofagije, nego se radije vracaju u izvorni retikulum obrnutim procesom
procesom fuzije. Proces fuzije i proces fisije posredovani su specificnim proteinima koji
se nalaze i u spoljasnjoj i u unutrasnjoj mitohondrijskoj membrani (vidite kako oni
izgledaju, kako se organizuju da bi doslo do podele, ista ovakva agregacia se vrsi, samo u
suprotnom smeru, kada dolazi do fuzije). Mitohondrije poseduju svoj skelet, mitoskelet,
koji je organizovan isto onako, iz istih proteina koje smo pominjali kod citoskeleta
prokariotske celije, dakle FtsZ, MreB i Mbl proteini. Zasto mitohondrije menjaju svoju
strukturu?Zbog svoje funkcije, i mi cemo se bas zbog tog glavnog mitohondrijalnog toka
u funkciji, dakle sinteza ATP-a, posvetiti proucavanju onih ciodastih struktura, odnosno
ATP sintazi. (slika)
Eksperiment koji je Efraim Reker izvrsio je jedan od prvih primera da se klasicne
biohemijske metode kombinuju sa metodima biologije celije. On je rutinskim
centrifugiranjem iz homogenizovanog tkiva izolovao mitohondrije, zatim ih je, u
epruveti, tretirao ???... koji je doveo do rastvaranja spoljasnje mitohondrijalne
membrane koji je zatim, takodje centrifugiranjem, odstranio. Unutrasnja mitohondrijska
membrana koja je ostala intakta, zaokruzivala je matriks, je podvrgnuta ultrazvuku, on je
dovodio do stvaranja ruptura/rupa u unutrasnjoj mitohondrijskoj membrani. Ultrazvuk je
doslovce busio unutrasnju mitohondrijalnu membranu. Na taj nacin stvarali su se veliki
komadi unutrasnje mitohondrijske membrane (jer je njena povrsina ogromna i oni su se u
epruveti, u rastvoru, odmah, spontano zatvarali u takozvane izvrnute vezikule.
Izvrnute, zato sto ono sto se nalazilo strukturno okrenuto ka matriksu, sada je u
epruveti bivalo okrenuto ka spoljasnjoj sredini. Svaki ovaj korak, dakle, odstranjivanje
spoljasnje membrane, stvaranje ruptura na unutrasnjoj membrani, formiranje vezikula, E.
Reker je pratio vizuelno, pod EM-om da bi bio siguran da je dobio ciste membranske
vezikule koje su po strukturi bile izvrnute. Zasto mu je to bilo znacajno? Njega je
zanimalo, s obzirom da je znao da mitohondrija produkuje ATP, koji strukturni domen
unutrasnje mitohondrijalne membrane je odgovoran za sintezu ATP-a. On je delovao
ureom na izvrnute vezikule cime je izvrsio fizicko razdvajanje ciodastih struktura i golih
membrana (vidi sliku). Kada je, nezavisno, pokupio?? supstrate golim vezikulma i
ciodastim strukturama, zakljucio je da unutrasnja mitohondrijska membrana sluzi za
elektron-transfer, odnosno, da se elektron-transportni lanac nalazi u unutrasnjoj
mitohondrijalnoj membrani kao komponenta oksidativne fosforilacije/procesa sinteze
ATP-a, a da su ciodaste strukture in vitro razlagale ATP/radile kao ATPaze. Kada je
izvrsio rekonstrukciju ovih struktura, odnosno ponovo dobio izvrnute ciodaste vezikule,
ponudivsi ponovo supstrate, dobio je u epruveti sintezu ATP-a.
Dakle ciodaste strukture su ATP sintaze, a unutrasnja mitohondrijalna membrana vrsi
transport elektrona. Dakle, elektron-transpotni lanac i sinteza ATP-a kuplovani su na
nivou ATP sintaze (ove ciodaste strukture, videcete iz biohemije, ona ima vrlo
kompleksnu strukturu). (slika) ATP sintaza kao svaki intramembranski kompleks, ima
svoj membranski deo/domen i domen okrenut ka matriksu (F1). To je zapravo jedna
protonska pumpa.

Napomena: to sto su sintaze nema veze sa tim da li rade kao ATPaze ili ATP
sintetaze. Zasto su sintaze naucite na biohemiji!!! To je jako bitna stvar. Ovo je ATP
sintaza kada je u membrani i sintetise ATP, a kada je odvojena od membrane radi kao
ATPaza. ATP sintaza, sada govorimo o funkciji sinteze ATP-a kada je ovo jedna
ugradjena, ciodasta struktura u unutrasnju mitohondrijsku membranu. Micelova
hemiosmotska teorija kaze da tokom elektronskog transportnog lanca dolazi do stvaranja
gradijenta protona i taj gradijent protona se iskoriscava da se ti protoni vracaju kroz ovu
protonsku pumpu/ATP sintazu, a da se prolaz protona iskoriscava za sintezu ATP-a.
Jedino sto je bilo nepoznato nakon otkrivanja ove strukture, bilo je da li se citav ovaj
kompleks vrti/rotira u unutrasnjoj mitohondrijalnoj membrani ili je statican. Dugo, dugo
se verovalo da je on nepokretan, sto je u suprotnosti sa ovakvim tipom, F-tipom
protonske pumpe, koja je izvorno, evolutivno potekla iz flageluma prokariota, koji rotira
upravo zahvaljujuci prelasku protona kroz pumpe smestene u bazalnim telima ili
prstenovima kod flageluma. Tako da je elegantnim eksperimentom u kom je AF??
zakacen za Fo subjedinicu pokazano da dolazi do rotacije u membrani tokom sinteze
ATP-a, sto je citoloski jako interesantno, da ovako glomazan kompleks rotira tokom svoje
funkcije.
Mitohondrije, posedujuci nekoliko kopija svoje mitohondrijalne DNK su delimicno
nezavisne od jedarnog genoma, ali sustinski gledano nema deobe mitohondrija niti
njihove pojacane funkcije u celiji bez signala iz jedra. Celija vrlo finim kontrolnim
mehanizmima drzi bioblaste pod kontrolom, tu vrstu parazita u celiji. Kohabitacija
mitohondrija, evolutivna, sa ostatkom celije, zapravo je nastala iz vrlo sebicnih razloga
izmedju prokariotske celije i eukariotske celije koja je usvojila. Endosimbioza je nastala
zbog obostrane zastite i obostrane koristi; za celiju eukariota to je znacilo produkciju
ATP-a, ogromnu kolicinu energije, dakle, mogla je dalje da se razvija u membranskom
smislu, a za prokariotsku celiju to je znacilo da je zasticena i odbranjena od spoljasnje
sredine, pa je kao takva prezivela evolutivne tokove. Ako je, dakle, mitohondrija kao
organela, zavisna od jedarnog genoma, taj odnos se najbolje ogleda na nivou proteina.
Ako jedro diktira sintezu iRNK koje odlaze u citoplazmu i na citoplazmaticnim
ribozomima sintetisu proteine koji su mitohondrijalni proteini, onda je jasno do koje mere
je kontrola jedr/celije uspostavljena nad mitohondrijama. Nama ostaje da se sada
citoloski pozabavimo na koji nacin ti proteini sintetisani u citoplazmi uopste dodje do
mitohondrija i kako prodju njne kompartmente: dve membrane i intermembranski
prostor, konkretno ako govorimo o matriksnim proteinima. A jasno je da mitohondrija
ima potrebu za proteinima: spoljasnje membrane, intermembranskog prostora, unutrasnje
membrane i matriksa, ima mnogo kompartmenata koji traze odredjene proteine da bi
mitohondrija mogla da funkcionise. Suma sumarum, ja cu vam samo principijelno
objasniti kako dolazi do importa proteina (slika).
Svi proteini koji su mitohondrijalni, a sintetisu se u citoplazmi celije, moraju da,
najcesce, na N-terminusu sadrze jedan kratak niz AK koji se naziva signalnom
sekvencom, tj. mitohondrijalno lokalizujucom sekvencom. Drugim recima, taj niz AK na
N-terminusu ili vrlo blizu njega, priziva (odmah po sintezi) proteine pratioce iz sistema
saperona koji ne dozvoljavaju tom proteinu da se savije u nativnu konformaciju, nego da
ostane u linearnoj formi sto je bitno da bi mogao da prodje kroz mitohondrijalne
membrane. Ta serkvenca ima svoje receptore u membrani mitohondrije, prvenstveno
spoljasnjoj, tako da kada sekvenca pridje spoljasnjoj membrani mitohondrije, zakaci se za

nju i indukuje promenu u proteinskoj organizaciji spoljasnje, a zatim i unutrasnje

mitohondrijalne membrane, odnosno radi se o jednom vrlo slozenom, kaskadnom
mehanizmu multimerizacije proteina prvo u spoljasnjoj, a zatim i u unutrasnjoj
membrani. Radi se o proteinskim/translokonskim kompleksima koji se oznacavaju kao
TOM i TIM. Odnosno, to su translokonski kompleksi spoljasnje, odnosno unutrasnje
mitohondrijalne membrane. TOM i TIM kompleksi se nagrade u spoljasnjoj i unutrasnjoj
mitohondrijalnoj membrani, spoje u prostoru, sto mi na mikrografijama ocitavamo kao
tackastu fuziju membrana i time se formira jedan celoviti, hidrofilni kanal kroz koji
prolazi protein. Taj protein zatim upadne u matriks tu postoje enzimi koji odseku
signalni domen (signalne - peptidaze??) i protein se pomocu mitohondrijalnih saperona
savije u nativnu konformaciju. Naravno, ovde su jos problemi kako se proteini inseriraju
u unutrasnju membranu, kako u spoljasnju, ili kako dospevaju u intermembranski prostor,
ali to cete raditi na nekom visem kursu eukariotima??, tako da vas time necu zamarati.