MIEL

UELBEK

Pokoravanje

Michel Houellebecq
Soumission

Graja ga dovede u Sen-Silpis; lanovi hora su se razilazili; crkva e

svaki as biti zatvorena. Trebalo je da pokuam da se molim, ree on
sebi; bolje bi mi to bilo, nego da sedim na stolici i sanjarim zabadava;
ali, da se molim? Ne oseam elju za tim; proganja me katolianstvo,
vrti mi se u glavi od tamjana i voska, vrzmam se naokolo, do suza
dirnut katolikim molitvama, do sri ganut katolikim psalmodijama i
pesmama. Gadim se svog ivota, umorio sam se ve od sebe, ali
odavde dokle sam ja stigao pa do nekog drugog ivota - e, imalo bi tu
mnogo da se ide! Sem toga... sem toga... ako se i oseam uznemireno u
tim crkvicama, im iz njih izaem postajem neosetljiv ponovo, suv. U
sutini, ree on sebi ustajui, pa se zaputi iza nekoliko njih koji, pod
budnim okom crkvenjakovim, iahu prema vratima, u sutini, meni je
srce skorelo, i dima se nahvatalo na terevenkama, nisam ja vie
nizata.
(-K. Uismans, Na putu)

Svih tih godina moje tune mladosti, Uismans mi je bio saputnik, verni
prijatelj; nijednom nisam posumnjao u njega, nijednom se ne naoh u
iskuenju da ga napustim, ni da se okrenem nekom drugom; a onda,
jednog popodneva u mesecu junu 2007, poto sam dugo ekao i dugo
oklevao, moda i malo vie nego to je prihvatljivo, konano pred
komisijom Univerziteta Pariz IV - Sorbona odbranih doktorsku
disertaciju pod naslovom oris-Karl Uismans, ili izlazak iz tunela.
Poev od sutradan ujutro (ili moebiti poev ve od te veeri, ne mogu
pouzdano da tvrdim, jer to vee posle odbrane disertacije proveo sam
sm, u vrlo alkoholisanom stanju), shvatio sam da je jedan deo mog
ivota okonan, i da je taj deo verovatno bio onaj najbolji.
Tako to biva u ovim naim drutvima, jo zapadnim i
socijaldemokratskim, tako to biva sa svima koji zavre studije, s tim
to veina njih toga nije svesna, bar ne odmah, budui hipnotisana jal
eljom za novcem, jal, moda, potroakom udnjom, kako hoe to
kod onih primitivnijih, onih kod kojih se razvila ea zavisnost od
pojedinih proizvoda (oni su manjina; kod veine, kod onih
promiljenijih i staloenijih, razvija se jednostavna opinjenost
novcem, tim neumornim Protejem), hipnotisana, dakle, i to jo vie,
eljom da se dokae, da sebi stvori poloaj u drutvu na kojem e joj
zavideti u jednom svetu koji oni, puni nade, zamiljaju kao svet u
kojem vlada takmienje, oni, podjareni oboavaoci raznorodnih
ikona: sportista, modnih kreatora, internet portala, glumaca,
manekenki.
Iz razliitih psiholokih razloga, u koje niti sam struan niti elim
dublje da zalazim, osetno se udaljavam od takve eme. Dana prvog
aprila 1866, kada mu je bilo osamnaest godina, oris-Karl Uismans
zapoeo je karijeru u svojstvu inovnika este klase pri Ministarstvu
unutranjih dela i vera. Godine 1874. objavio je, o sopstvenom troku,
prvu zbirku pesama u prozi, Kutija sa zainima, o kojoj se vrlo malo
pisalo izuzmemo li jedan lanak, izrazito bratski nastrojen, Teodora

de Banvila. Poeci Uismansovi nisu, kako se vidi, ni po emu bili

gromoglasni.
I tako je tekao njegov inovniki ivot, a uz njega i ivot uopte.
Treeg septembra 1893. dodeljena mu je Legija asti za zasluge u
obavljanju javne funkcije. Penzionisan je 1898, kada se - poto su
Uismansu konano odobrili zahtev za odlazak u penziju iz linih
razloga - navrilo trideset godina otkako je stupio u slubu. U
meuvremenu je uspeo da napie knjige na osnovu kojih sam, posle
vie od jednog veka, tog oveka poeo da doivljavam kao prijatelja.
Mnogo se stvari, i previe, moe napisati o knjievnosti (a ja se, kao
akademski graanin specijalizovan u toj oblasti, smatram prvenstveno
merodavnim da o tome govorim). U emu je knjievnost, kao glavna
umetnost Zapada koji gasne pred naim oima, toliko specifina - nije
nimalo teko odrediti. Kao i knjievnost, i muzika moe da izrazi jedan
preokret, emocionalni obrt, tugu ili sveproimajui zanos; kao i
knjievnost, i slikarstvo moe da nas zadivi, da nas navede da na svet
pogledamo drugaijim oima. Ali jedino knjievnost u vama budi to
oseanje kontakta s drugim ljudskim duhom, sa tim duhom u njegovoj
sveukupnosti, sa svim njegovim slabostima i veliinom, njegovim
ogranienjima, niskostima, fiks-idejama, verovanjima; sa svime onim
to taj duh podbunjuje, zanima, uzbuuje ili odbija. Jedino vam
knjievnost moe omoguiti da stupite u kontakt s duhom pokojnika, i
to na nain neposredniji, potpuniji i dublji nego to biste to postigli
vodei razgovor s prijateljem; koliko god neko prijateljstvo bilo
duboko i dugoveno, nikada se u jednom razgovoru neemo otvoriti
tako potpuno kao to to inimo pred praznim listom, obraajui se
nepoznatom primaocu. S druge strane, naravno, kada je o knjievnosti
re, znaaj svakako imaju lepota stila i muzikalnost reenica; dubina
autorovog promiljanja i originalnost njegovih misli takoe se ne
mogu zanemariti; ali pisac je, pre svega, ljudsko bie prisutno u svojim
knjigama, i da li to ljudsko bie pie veoma dobro ili veoma slabo u
krajnjoj liniji i nije mnogo vano; sutina je u tome da ono pie i da je
prisutno u svojim knjigama (udo te su za jedno tako jednostavno
stanje, na prvi pogled tako neuoljivo, a u zbilji i te kako vidljivo,
filozofi razliitih kola pokazali tako malo interesovanja; ljudska bia,
u naelu, za razliku od kakvoe, poseduju jednaku koliinu sebe - sva
su bia, u principu, manje-vie isto prisutna; stoga nije puki utisak, sa

distance od nekoliko vekova, da se, kako stranice odmiu, haba tivo

diktirano vie duhom vremena negoli istom individualnou; jer iza
tog dela stoji jedno nesigurno bie, koje se s vremenom pretvara u
anonimnu utvaru). Isto tako, kad volimo neku knjigu, mi pre svega
volimo njenog autora, i oseamo potrebu da ga upoznamo, da sa njim
provodimo dane. A za tih sedam godina koliko sam radio na
disertaciji, ja sam iveo u Uismansovom drutvu, u njegovom maltene
neprestanom prisustvu. Roen u Ulici Sie, stanovao u ulicama Sevr i
Mesje, Uismans je umro u Ulici Sen-Plasid, da bi ga potom sahranili na
groblju na Monparnasu. Gotovo itav svoj vek proveo je unutar
granica pariskog estog arondismana; isto vai i za njegov
profesionalni ivot, to jest neto vie od trideset godina provedenih u
kancelarijama Ministarstva unutranjih dela i vera. I ja sam u to vreme
stanovao u estom arondismanu u Parizu, u jednoj vlanoj i hladnoj, a
pre svega izrazito mranoj sobi - prozori su gledali na majuno
dvoritance, jo malo pa kao neko rudarsko okno, tako da sam ve od
jutra morao da palim svetlo. Siromaan sam bio u to vreme, i da mi je
tad zapalo da uestvujem u nekom od onih ispitivanja javnog mnjenja
koja malo-malo pa mere puls mladih, bez ikakve sumnje bih svoje
ivotne uslove opisao kao vrlo teke. Pa ipak, kad sam odbranio
tezu, i kad je svanuo novi dan (ili moda ve te iste veeri), prvo to mi
je palo na pamet bilo je da sam izgubio neto neprocenjivo, neto to
vie nikada neu nai - slobodu. Godinama su mi poslednji ostaci
umirue socijaldemokratije omoguavali (posredstvom stipendije,
sistema popusta i socijalnih olakica, osrednjih, ali po cenama
pristupanih obroka u univerzitetskom restoranu) da sve svoje dane
posvetim aktivnosti koju sam sam odabrao: slobodnom
intelektualnom druenju s jednim prijateljem. Kao to je to, s punim
pravom, primetio Andre Breton, Uismansov humor predstavlja
jedinstven primer velikodunog humora, koji itaoca stavlja u poziciju
da bude korak ispred samog pisca, pozivajui ga, zapravo, da se
unapred naruga piscu i tom preobilju alopojnih, grozomornih ili
podsmeha dostojnih opisa. Od te velikodunosti ja sam se okoristio
bolje nego iko drugi, dok sam nosio porcije remulade sa celerom iii
pirea od bakalara na metalnim bolnikim posluavnicima koje je
univerzitetski restoran Bilije delio zlehudim korisnicima (onima koji,
oito, nisu imali kuda, koji su, bez sumnje, bili odbijeni u svim iole

pristojnim univerzitetskim restoranima, ali koji su ipak imali

studentsku karticu za menzu, jer to im niko nije mogao oduzeti), i sve
vreme matao o Uismansovim pridevima, otuan sir, straan prag,
zamiljajui i njega kako uzima jedan od tih metalnih posluavnika,
poput zatvorskih, kakve on nikada nije ni video, i odmah bih se osetio
malo manje nesrenim, malo manje usamljenim u univerzitetskom
restoranu Bilije.
Ali svemu je tome doao kraj; svreno je, generalno, bilo s mojom
mladou. Sada sam (i to ubrzo, oigledno) morao da se suoim s
procesom profesionalne afirmacije. emu se ama ba ni najmanje
nisam radovao.

Univerzitetske studije u oblasti knjievnosti, kao to znamo, ne vode

praktino niemu, izuzev u sluaju onih studenata koji su
najobdareniji za to da i sami postanu univerzitetski profesori u oblasti
knjievnosti - tu smo, sve u svemu, suoeni sa situacijom prilino
kominom, gde sistem za jedini cilj ima svoju vlastitu reprodukciju, uz
procenat otpada od preko 95%. Samim tim, studije knjievnosti nikom
ne kode i mogu, tavie, da predstavljaju jednu, istina neveliku,
prednost. Jedna mlada devojka koja konkurie za radno mesto
prodavaice kod Selina ili Ermesa, po prirodi stvari bi, na prvom
mestu, trebalo da vodi rauna o svom spoljanjem izgledu; ali diploma
ili master u oblasti savremene knjievnosti mogli bi joj dobro doi kao
svojevrstan kec iz rukava koji samome poslodavcu, mimo praktine
osposobljenosti kandidatkinje, jemi da ova raspolae izvesnom
intelektualnom agilnou zahvaljujui kojoj bi eventualno mogla da
napreduje u karijeri - pri emu se u vidu, pored ostalog, ima i injenica
da je knjievnost, kao takva, uvek podrazumevala odreenu pozitivnu
konotaciju u sferi industrije luksuza.
to se mene tie, ja sam sebe video kao nekoga ko drutvu
najobdarenijih studenata istina pripada, ali kao marginalac. Napisao
sam jednu dobru disertaciju, toga sam bio svestan, i oekivao sam
javnu pohvalu; pa ipak, prijatno su me iznenadile jednoglasne estitke
lanova komisije, a posebno mi je drago bilo kad sam proitao
obrazloenje komisije, koje je bilo odlino, sve u samim hvalospevima
takorei; imao sam, u tom smislu, dobre izglede da, ukoliko to budem
eleo, dobijem zvanje vieg predavaa. Moj ivot je, sve u svemu, po
predvidivoj jednolinosti i plitkosti, i nadalje liio na ivot koji je
Uismans vodio nekih vek i po ranije. Prve godine punoletstva proveo
sam na univerzitetu; tu u verovatno provesti i poslednje, i to moda
na istom univerzitetu (to u stvarnosti i nee biti sluaj; zvanja sam
stekao na Univerzitetu Pariz IV - Sorbona, a postavljen sam za
predavaa na Univerzitetu Pariz III, neto manje prestinom, ali

smetenom u Petom arondismanu, na svega nekoliko stotina metara

od mog starog fakulteta).
Ja, u stvari, nisam bio stvoren za prosvetnog radnika - petnaest
godina kasnije, sam tok moje karijere potvrdie da od poetka
zapravo nisam bio za to. Nekolika iskustva s mentorskim radom, u
koji sam se uputao ne bih li svoj ivot podigao na vii nivo, vrlo rano
su me uvrstila u uverenju da je prenoenje znanja u veini sluajeva
nemogue, da su razlike izmeu ljudskih inteligencija ekstremne, i da
nita ne moe ni da otkloni, pa ak ni da ublai tu temeljnu
nejednakost. Ono to je moda jo samo dodatno pogoravalo stvari,
ja nisam voleo mlade - ak ni u vreme kada se i za mene moglo rei da
pripadam njihovom taboru. inilo mi se da sama ideja mladosti
podrazumeva izvestan entuzijazam u pogledu ivota, ili moebiti
izvestan bunt, a sve to praeno jednim, najblae reeno, neodreenim
oseanjem nadmoi u odnosu na generaciju koju su ti mladi pozvani
da zamene; ja tako neto nikada ni izbliza nisam osetio. Pa ipak, u
mladosti sam imao drugove - ili, precizniji da budem, bilo je tu nekih
kolega s kojima mi nije bilo nezamislivo da izmeu dva predavanja
odem na kafu ili na pivo. Imao sam, na prvom mestu, ljubavnice - ili,
kako smo to zvali u to vreme (moda se i sad tako kae) - enske, koje
sam menjao najmanje jednom godinje. Ti ljubavni odnosi odvijali su
se po manje-vie nepromenjivoj emi. U njih se stupalo poetkom
jesenjeg semestra, za vreme mentorskog rada, ili prilikom razmene
beleaka sa predavanja, ili, opet, u nekoj od onih brojnih prilika kada
se ljudi drue, a koje su tako este u studentskom ivotu, i iji nagli
izostanak odmah po ulasku u profesionalni ivot veinu ljudskih bia
baci u samou koja je koliko zaprepaujua toliko i radikalna. Potom
bi se ti odnosi razvijali u toku cele godine, noi bismo provodili ili kod
jednoga ili kod drugoga (najee, u stvari, kod njih, zato to bi se
ispostavilo da je taj sumrani, to e rei nezdravi ambijent moje sobe
neugodan za ljubavne sastanke), i tu su se odigravali i seksualni aktovi
(na zadovoljstvo koje je, kako ja elim da mislim, bilo obostrano). A
kad bismo se vratili s letnjeg raspusta, dakle na poetku nove kolske
godine, tim vezama bi doao kraj, skoro uvek na inicijativu tih
devojaka. One bi svaki put doivele neto preko leta, takav bi mi
izgovor dale, najee bez priblinijeg objanjenja; bilo je i onih koje
su, bez sumnje, manje vodile rauna o mojim oseanjima, pa bi

konkretno rekle da su upoznale nekoga. Da, i ta onda? Pa i ja sam

neko. Njihova objanjenja, zasnovana na injeninom stanju, meni su
se inila nedovoljnim; one zaista jesu, to ja ne negiram, upoznale
nekoga; ali to to su tom susretu pridavale dovoljno veliku teinu da
zbog njega prekinu nau vezu i upuste se u tu, novu vezu - to ve nije
bilo nita drugo nego primena modela ljubavnog ponaanja koji je u
isti mah i moan i sam po sebi razumljiv, i tim moniji to se vie sam
po sebi podrazumeva.
Po ljubavnom modelu koji je preovladavao u doba moje mladosti
(a nita mi ne daje povoda da pomislim kako su se stvari, u
meuvremenu, bitno promenile), od mladih ljudi se oekivalo da,
posle jednog kratkog perioda seksualnog lutanja, koji otprilike
odgovara dobu to prethodi adolescenciji, ponu da ulaze u due
ljubavne veze, obeleene strogom monogamijom, kao i da se okrenu
aktivnostima koje nisu iskljuivo seksualne, ve i drutvene (izlasci,
vikendi, letovanja). Ni ti odnosi jo sami po sebi nisu znaili nita
konano, ali ih je svakako trebalo smatrati nekom vrstom egrtovanja,
da mladi naue ta je to ljubavna veza, i nekom vrstom stairanja
(koje se u to vreme odigrava i na profesionalnom planu, kao uvod u
stupanje u prvu slubu). Ljubavne veze razliite duine trajanja (one
jednogodinje su se, po mom vienju stvari, mogle smatrati
prihvatljivima), zatim ukupan broj tih veza (prosek od deset do
dvadeset nametao se kao razumna priblina vrednost) - smatralo se
da kroz sve to ovek treba da proe pre nego to e, poput nekakve
apoteoze, dosegnuti tu vrhovnu vezu, vezu koja e ovoga puta po
karakteru biti brana i konana, koja e za ishod imati raanje dece i
zasnivanje porodice.
Savrena nitavnost ove eme prikazae mi se u svom pravom
obliku tek mnogo kasnije, zapravo tek nedavno, kada mi se ukazala
prilika da u razmaku od nekoliko nedelja sluajno upoznam prvo
Oreliju, a potom Sandru (s tim to sam ubeen da ni susreti s Kloe i
Violen ne bi osetno uticali na moje zakljuke). Od asa kad sam kroio
u baskijski restoran u koji sam bio pozvao Oreliju na veeru, shvatio
sam da me eka jedno katastrofalno vee. Iako smo popili dve boce
belog irolegija - pio sam, zapravo, uglavnom ja - iz trenutka u trenutak
bivalo mi je sve tee, a od jednog momenta i neizvodljivo da odrim
razuman nivo srdanosti u optenju. Iako to ni samome sebi nisam

mogao da objasnim, uinilo mi se najednom nekako neotesanim i

bezmalo nezamislivim da u tom razgovoru prizivam neke zajednike
uspomene. Oigledno je bilo da Orelija do toga asa nije uspela da ue
u duu vezu, da su sporadine avanture u njoj izazivale sve vee
gaenje, i da je njen sentimentalni ivot napredovao u pravcu konane
i totalne propasti. No, ona je ipak pokuavala, ili je, u najmanju ruku,
jednom pokuala da ostvari vezu, ali bez uspeha - shvatio sam to na
osnovu raznih indicija - a gorina i jetkost s kojima je pominjala svoje
muke kolege (doli smo, ta ete, i do toga da priamo o njenoj
profesiji - bila je, inae, zaduena za komunikacije u jednom
interprofesionalnom sindikatu vinara iz Bordoa, i mnogo je putovala,
naroito po Aziji, u svrhu promocije vrhunskih francuskih vina) na
surov su nain otkrivale da je u ivotu gadno nadrljala. Iznenadilo me
je, stoga, to me je ipak pozvala, trenutak pre nego to e izai iz
taksija, da popijemo jo po jedno; ova je, rekoh sebi, stvarno na
izmaku snaga, i ve onog trenutka kad su se vrata lifta zatvorila za
nama ja sam znao da se nita nee dogoditi, da ne oseam nikakvu
elju ak ni da je vidim golu, da bih, tavie, to radije izbegao, ali
svejedno, do toga je ipak dolo, i meni je jedino ostalo da potvrdim
ono to sam ve unapred oseao: nije ona nadrljala samo na
emocionalnom planu, nego je i njeno telo pretrpelo nepopravljivu
tetu, zadnjica i grudi behu ostale tek smrale, smanjene, mlitave i
oklembeene mesnate povrine, i nju vie niko nije, i niko je vie i
nee smatrati objektom poude.
Moj ruak sa Sandrom protekao je po manje ili vie istom ablonu,
uz pokoju varijaciju (restoran s plodovima mora, a ona - poslovna
sekretarica u multinacionalnoj farmaceutskoj kompaniji), dok je
zavrnica bila, kad se podvue crta, istovetna, s tim to je Sandra malo punija i vedrija od Orelije - na mene ostavila utisak neto manje
poodmakle tronosti. Jeste tuga njena bila velika, jeste bila neizleiva,
i ja sam znao da e mi na kraju sve otkriti; kao i Orelija, ona je u
sutini bila jedna od onih ptica u mazutu, pri emu je Sandra uspela
da sauva, ako mogu tako da se izrazim, izraeniju sposobnost da
mrda krilima. Kroz godinu ili dve dii e ruke od svih branih
ambicija, njena jo ne sasvim ugaena senzualnost naterae je da
potrai drutvo mladih mukaraca, postae ono to se u mojoj
mladosti zvalo kuguarka, i to e, oigledno, potrajati nekoliko godina,

desetak u najboljem sluaju, pre nego to je splanjavanje njene puti,

ovoga puta bespovratno, ne odvede u trajnu samou.

Mogao sam ja, kad mi je bilo dvadeset godina, u vreme kad mi se

dizao bez obzira na neposredan povod, a ponekad i bez ikakvog
razloga, kad mi se dizao, na neki nain, u prazno, i da se naem u
iskuenju, da poelim da se upustim u vezu takve vrste, vezu koja bi
mi donela u isti mah vie zadovoljstva i materijalne koristi od onih sa
studentkinjama, i mislim da bih tada i bio u mogunosti sve da
postignem, ali sada, razume se, tako neto nije dolazilo u obzir, jer sad
su moje erekcije, kudikamo ree i neizvesnije, izriito zahtevale tela
vrsta, gipka i bez mane.
to se mog sopstvenog seksualnog ivota tie, prve godine posle
imenovanja za vieg predavaa na Univerzitetu Pariz III - Sorbona
nisu dovele do vidnog pomaka napred. Nastavio sam, godinu za
godinom, da spavam sa studentkinjama - a injenica da sam im sada
bio profesor nije tu bogzna ta promenila. Razlika u godinama izmeu
mene i mojih studentkinja bila je, bar u poetku, vrlo mala, a obrisi
prestupa poeli su da se pomaljaju tek kasnije, i to vie u sprezi s
mojim napredovanjem na univerzitetskoj lestvici, nego s mojim
realnim, pa ni prividnim fizikim starenjem. Netedimice sam se
vajdio na toj temeljnoj neravnopravnosti polova; dok kod mukarca
proces starenja tek vrlo sporo utie na njegov erotski potencijal, kod
ena do propadanja dolazi sa zaprepaujuom brutalnou, u
periodu od nekoliko godina, katkad i svega nekoliko meseci. Jedina
prava razlika u odnosu na godine kad sam studirao bila je u tome to
sam sada, u najveem broju sluajeva, ja bio taj koji je poetkom nove
kolske godine stavljao taku na vezu. Nisam to nipoto inio iz
nekakve kazanovtine, niti iz elje za neobuzdanim raskalajem.
Nasuprot mom kolegi Stivu, koji je zajedno sa mnom drao
predavanja iz knjievnosti XIX veka studentima prve i druge godine, ja
i nisam ba neto urio da, ve od prvog dana jesenjeg semestra,
pratim pristizanje novih brucokinja (sa svojim duksevima, konvers
patikama i onim neodreenim kalifornijskim izgledom, svaki put bi
me podsetile na Tjerija Lermita u filmu Preplanuli, ono kad izlazi iz
svoje kue da bi prisustvovao dolasku nove ture turista). Iz odnosa s

tim mladim devojkama istupao sam prvenstveno pod uticajem izvesne

obeshrabrenosti, izvesnog umora; nisam se vie oseao realno u
stanju da odravam jedan ljubavni odnos, a pritom sam eleo da
izbegnem svaku obmanu, svako razoaranje. Miljenje mi se menjalo
u toku jedne kolske godine, pod uticajem spoljanjih i izrazito
anegdotskih faktora - pod uticajem neke kratke suknje, sve u svemu.
A onda je i to prestalo. Krajem septembra oprostio sam se od
Mirijam, a sada je ve bila sredina aprila, kolska godina bliila se
kraju, a ja njoj jo nisam bio pronaao zamenu. Dobio sam zvanje
profesora univerziteta, moja akademska karijera time je, na izvestan
nain, bila zaokruena, ali ne mislim da se izmeu toga dvoga moe
povui neka paralela. Naprotiv, Oreliju sam sreo nedugo poto sam se
rastao od Mirijam, a posle Orelije i Sandru, i postojala je tu neka
uznemirujua, a i neprijatna, i neugodna veza. Jer sada, kad se
priseam tih dana, ne mogu a da ne kaem: bili smo mi mnogo prisniji
nego to smo toga i sami bili svesni, moje bive i ja, u tim sporadinim
seksualnim odnosima kojima nije bilo sueno da prerastu u duge
veze, ve su se zavravali ostavljajui nas u slinom stanju, liene
iluzija. Za razliku od njih, ja nikome nisam mogao da otvorim duu, jer
razgovori o intimnom ivotu nedopustiva su tema u mukom drutvu;
muki e priati 0 politici, o knjievnosti, o finansijskim tritima ili o
sportu, ve u zavisnosti od svoje prirode; o ljubavnom ivotu e utati,
do poslednjeg daha.
Jesam li ja tako, starei, postao rtva neke vrste andropauze? S tim
se ve moglo izai na kraj, i ja odluih, isto da mi srce bude na mestu,
da veeri provodim na Jupornu, koji je prethodnih godina izrastao u
porno sajt od ugleda. Rezultat je, u prvo vreme, bio vie nego
umirujui. Juporn je izlazio u susret fantaziji normalnih mukaraca,
okupljenih sa svih strana planete, a ja sam bio - videlo se to ve u
prvih nekoliko minuta - ovek koga je krasila apsolutna normalnost.
Nije to, istina, bilo odmah tako oigledno, budui da sam veliki deo
svog ivota posvetio prouavanju pisca koji je neretko smatran nekom
vrstom dekadenta, oko ije seksualnosti je, uostalom, ostalo dosta
toga nerazjanjenog. Prva iskustva vratila su mi spokoj. Ti filmovi,
koliko fenomenalni (snimala ih je ekipa iz Los Anelesa, i to
kompletna, rasvetljiva, scenografi i kamermani) toliko i bedni, ali
svakako vintage (nemaki amateri), zasnivali su se na nekoliko

istovetnih i dopadljivih scenarija. U jednom od najzastupljenijih,

mukarac (mlad?, star?, obe verzije su postojale) pustio bi penis da
blesavo visi iz gaa ili kratkih pantalonica. Dve mlade ene, nekad ove
nekad one rase, nameraile bi se na ovu nedolinost, nikako ne
odustajui od nauma da organ oslobode njegovog privremenog
zaklona. Netedimice bi ga saletele besomuno ga drakajui, a sve to
u duhu kolegijalnosti i enskog sauesnitva. Penis bi prelazio iz usta
u usta, jezici su se ukrtali kao laste u letu, lako zabrinute u tmurnim
junim nebesima Sene i Marne, dok se pripremaju da napuste Evropu i
krenu u svoje zimsko hodoae. Onaj mukarac, potpuno poraen tim
uznesenjem, izgovarao je samo blede rei; kod Francuza zastraujue
blede (U, jebote!, U, jebote, svravam!, to se, manje-vie, i moe
oekivati od naroda kraljeubica), a kudikamo lepe i ee kod
Amerikanaca (O, boe!, O, Isuse Hriste!), osetno zahtevnijih, kod
kojih je sve to liilo na naredbu da se nipoto ne smetnu s uma darovi
Boji (felacija, peeno pile); ono, kako bilo da bilo, dok mi se dizao, i
meni je, za ekranom iMaca od pedeset pet centimetara, sve bilo dobro
da bolje ne moe biti.

Otkako sam stekao zvanje profesora, smanjen broj predavanja

omoguio mi je da sve svoje dunosti na univerzitetu sabijem u jedan
dan - sredu. Prvo sam, od osam do deset sati, studentima druge godine
drao predavanje o knjievnosti XIX veka - u isto vreme, Stiv je u
susednom amfiteatru predavanje iz iste oblasti drao prvoj godini. Od
jedanaest do jedan ekalo me je predavanje za master 2, o
dekadentnim pesnicima i simbolistima. Potom sam, od tri do est po
podne, vodio seminar na kome sam odgovarao na pitanja
doktoranada.
Voleo sam da sednem u metro malo pre sedam sati, ne bih li sebi
stvorio kratkotrajnu iluziju da pripadam onoj Francuskoj koja ustaje
rano, onoj zemlji radnika i zanatlija, ali u tome sam bio bezmalo
usamljen, jer bih na kraju to predavanje od osam sati odrao pred
maltene pustom salom, okruen zbijenom grupom Kineskinja,
ozbiljnih i hladnih, koje su neto malo govorile meu sobom, a nikada
ni sa kim drugim. im bi dole, popalile bi svoje smartfone, da snime
ceo tok predavanja, to ih nije spreavalo da u isto vreme hvataju
beleke u velike sveske 21x29,7 centimetara sa spiralom. Nikada me
ne bi prekidale, nikada nijedno pitanje ne bi postavile, i ta dva sata
protekla bi tako da na kraju ne bih imao utisak da je nastava uopte
poela. Po zavretku predavanja, naao bih se sa Stivom, koga je
odslualo bilo otprilike isto toliko studenata - s tim to u njegovom
sluaju nisu bile Kineskinje, nego grupa pokrivenih Magrebljanki, koje
su, meutim, bile isto tako ozbiljne, isto tako nepristupane. Zvao me
je gotovo svaki dan da idem s njim na pie - najee na aj od nane, u
parisku veliku damiju, koja se nalazila nekoliko ulica od faksa. Nisam
voleo ni aj od nane ni parisku veliku damiju, ni Stiva nisam bogzna
kako voleo, ali bih mu ipak pravio drutvo. I bio mi je, cenim, zahvalan
to sam iao s njim, zato to generalno nije uivao potovanje meu
kolegama, tavie, mogao se ovek upitati kako se uopte izborio za
mesto vieg predavaa a da nita ivo nije objavio, ni u jednom

vanijem asopisu, pa ak ni u drugorazrednom, osim one praznjikave

disertacije o Rembou, a to je lana tema kakve nema, kako mi je
objasnila Mari-Fransoaz Taner, takoe naa koleginica, inae priznata
specijalistkinja za Balzaka; po njenim reima, o Rembou je napisano
hiljade i hiljade disertacija na raznim univerzitetima po Francuskoj,
frankofonim zemljama i drugde, Rembo je, verovatno najrabljenija
tema doktorskih disertacija u svetu, izuzev moda Flobera, tako da je
dovoljno iskopati dve-tri stare disertacije, odbranjene na nekim
univerzitetima u unutranjosti, i uzeti malo od ove, malo od one, niko
to, uostalom, i ne moe posle da proverava ta je odakle uzeto, niko
nema ni sredstava, pa ni elje da se uputa u iitavanje stotina hiljada
stranica koje su o njemu napisali studenti bez imena i prezimena. Stiv
je za svoju vie nego uspenu univerzitetsku karijeru - opet po reima
Mari-Fransoaz - mogao da zahvali tome to pase macu majke Deluz. I
moda je tako i bilo, ma koliko se ovek iznenadio kad to uje. Onako
pleata, kratke sede kose zaeljane uvis i nastavnim planom
neumoljivo utemeljenim na gender studies, antal Deluz, rektorka
univerziteta Pariz III - Sorbona, meni je bar liila na stoprocentnu
lezbejku u sirovom stanju, ali ko zna, moda sam i greio u proceni,
moda je ona prema mukarcima samo oseala gnev koji se ispoljavao
kroz dominatorske fantazije, a moda je nju prisiljavanje finoga Stiva,
s njegovim lepim i bezazlenim licem, kosom srednje duine,
kovrdavom i nenom na dodir, da klekne meu njene jake butine
dovodilo do nekih dotad neznanih ekstaza. Bilo kako bilo, nisam toga
prepodneva, u dvoritu ajdinice pri velikoj damiji u Parizu, mogao
da se oslobodim tih slika dok sam ga gledao kako cevi odurne nargile
s aromom jabuke.
Kao i obino, Stiv je priao o izboru novih profesora i razvoju
njihovih karijera unutar univerzitetske hijerarhije, i ne verujem da je
ikada uopte naeo bilo koju drugu temu. Toga prepodneva bio je
zaokupljen izborom u zvanje vieg predavaa jednog
dvadesetpetogodinjeg tipa, autora disertacije o Leonu Bloau, koji je,
po njemu, imao odnose s identitetskim pokretom. Pripalio sam
cigaretu da dobijem na vremenu, sve vreme se pitajui ta li mu sve
ovo znai. U istom tom trenutku palo mi je na pamet da se u njemu to
budi ovek levice, a onda sam uspeo da se urazumim: taj leviar to se
krije u Stivu bio je duboko usnuo, i iz tog sna nee ga trgnuti nikakav

dogaaj manjeg znaaja; da bi se to desilo, moralo bi da doe do

politike smene u strukturama koje rukovode visokim kolstvom u
Francuskoj. Moda je to, nastavio je Stiv, bio znak, to to je Amar
Rezki, poznat po radovima o antisemitski raspoloenim piscima s
poetka XX veka, postavljen za profesora. A opet, insistirao je on,
konferencija na kojoj su se okupili rektori univerziteta nedavno je
dovedena u vezu s operacijom bojkota razmene s izraelskim
istraivaima, koju je svojevremeno bila inicirala grupa engleskih
univerziteta.
Iskoristivi trenutak kad se on usredsredio na nargile, koje su
neto slabo vukle, diskretno sam pogledao na sat i zakljuio da je tek
pola jedanaest, to e rei da u teko moi da se izvuem odavde
pozivajui se na to da mi ubrzo poinje drugo predavanje, ali tada mi
na pamet pade kako da razgovor skrenem u drugom pravcu, a da
pritom izbegnem vee rizike; ve nekoliko sedmica, naime, prialo se
o projektu starom najmanje etiri-pet godina, a u vezi s izgradnjom
svojevrsne replike Sorbone u Dubaiju (ili u Bahreinu, ili Kataru, stalno
sam ih brkao). Mogunost realizacije slinog poduhvata razmatrana je
i s Oksfordom, budui da je sam dugi istorijat naih dvaju univerziteta
oito bio privlaan nekoj tamo petromonarhiji. U takvoj perspektivi,
koja je svakako obeavala realne finansijske mogunosti jednom
mladom viem predavau, moda je on sada razmiljao o tome da
pree u tabor koji zauzima anticionistike pozicije? I ta li je mislio, da
bih ja mogao imati bilo kakvog interesa da zauzmem isti stav?
Uputio sam Stivu jedan okrutno upitni pogled - nije tog deka
krasila neto naroito velika inteligencija, lako je bilo destabilizovati
ga, i moj pogled je brzo delovao na njega.
- Kao strunjak za Bloaa - stade on da zamuckuje - ti svakako zna
tota o toj antisemitskoj struji, o tom pokretu identiteta...
Ja na to uzdahnuh, iscrpljen ve; Bloa nije bio antisemita, a ja
nisam ni blizu nekakvog strunjaka za Bloaa. Dolazio sam, razume se,
u situacije da govorim o njemu dok sam se bavio Uismansom, a i da
poredim njihovu upotrebu jezika, to je bila jedna od tema jedinog
mog dosad objavljenog rada,Vrtoglavice neologizama - bez sumnje
vrhunca mojih intelektualnih, ovozemaljskih napora, koji su, u
svakom sluaju, naili na odline kritike u Poetici i Romantizmu, i
kojima verovatno i dugujem izbor u zvanje profesora. Doista, veliki

broj stranih rei koje pronalazimo kod Uismansa nisu neologizmi, ve

retke rei ustupljene specifinom vokabularu pojedinih zanatskih
esnafa, ili pak nekim regionalnim argonima. Uismans je, takva je bila
moja teza, ostao do kraja naturalista, vodei rauna o tome da ugradi
stvarni, narodni govor u svoje delo, moe biti da je on, tavie, u
izvesnom smislu ostao onaj mladi socijalista koji je svojevremeno
prisustvovao veerima u Medanu kod Zole, i da sve vei prezir koji je
gajio prema levici ipak nikada nije uspeo da izbrie prvobitan njegov
otpor prema kapitalizmu, novcu i svemu onome to je moglo da lii na
graanske vrednosti, jer on je bio jedinstveni primerak hrianskog
naturaliste, dok je Bloa, s druge strane, neprestano udeo za
komercijalnim i drutvenim uspehom, te je i svoje neologizme
neumorno traio samo zato da bi se izdvojio, da bi se nametnuo kao
nekakvo duhovno svetlo na meti progonitelja, nepristupaan svetu,
to ga je i navelo da se opredeli za mistiko-elitistiku poziciju u
knjievnoj sredini svoga vremena, da potom nikako ne bi prestajao da
se iuava svom neuspehu i ravnoduju, moda i sasvim legitimnom
uostalom, na koje su njegove kletve nailazile. Bio je to, zapisao je
Uismans, jedan nesrean ovek, ija je gordost uistinu avolska, a
mrnja - nesamerljiva. Od samoga poetka, meni je Bloa liio na
prototip loeg katolika, kod koga su vera i polet dobijali krila tek onda
kad mu se ukae prilika da se prema svojim sagovornicima odnosi kao
prema prokletima. Ja sam pak u vreme dok sam pisao disertaciju bio u
kontaktu s raznim katoliko-rojalistikim krugovima na levici koji su
oboavali Bloaa i Bernanosa, prikazujui mi as ovo as ono rukom
ispisano pismo, pre nego to e mi priznati da nemaju nita, ali
apsolutno nita da mi ponude, nikakav dokument koji lako ne bih
mogao da pronaem i sam u arhivama kojima i inae ima pristup
celokupna univerzitetska javnost.
- Ti si, izvesno, na tragu neega... Proitaj ponovo Drimona - rekoh
ja ipak Stivu, vie da ugodim oveku, i on me pogleda posluno i
naivno, kao dete koje gleda da uari. Na ulazu u salu za predavanja bio sam naumio da toga dana govorim o anu Lorenu - bila su se
ispreila tri tipa, svi tu negde oko dvadeset godina, dvojica Arapa i
jedan crnac; naoruani nisu bili, i izgledali su prilino mirno, nije bilo
nieg preteeg u njihovom dranju; pa ipak, ometali su druge da uu u
salu, i bio sam duan neto da preduzmem. Stao sam pred njih - njima

je, svakako, bilo predoeno da izbegavaju provokacije, da se s

potovanjem odnose prema nastavnom osoblju na fakultetu, ili sam se
barem ja nadao da je tako.
- Ja sam profesor na ovom univerzitetu, moram sada da drim
predavanje - rekoh im tonom odlunim, obraajui se svima, kao
grupi. Odgovorio mi je crnac, sa irokim osmehom na licu:
- Nema problema, gospodine, mi ba doli da vidimo sestre... uzvrati on, pa umirujuim pokretom ruke pokaza na amfiteatar. to se
sestara tie, bile su tu samo dve devojke poreklom Magrebljanke, koje
su sedele jedna pored druge, u gornjem levom delu amfiteatra,
odevene u crne burke, oiju zatienih prozranim velom, i vie nego
nepristupane, dakle, tako je meni izgledalo.
- E pa, dobro, videli ste ih... - zakljuih ja prostosrdano. - A sad
moete poi - istrajah.
- Nema problema, gospodine - odgovori mi on, sad sa jo irim
osmehom na licu, pa se okrenu i ode, a za njim i druga dvojica, koji ni
jednu jedinu re nisu prozborili. Tek to je tri koraka nainio, crnac se
okrenu prema meni.
- Mir neka je s vama, gospodine... - ree mi tada, blago se
naklonivi.
Dobro sam proao..., rekoh sebi zatvarajui vrata sale. Ovoga
puta sam dobro proao. Nisam ni znao ta sam u stvari mogao
oekivati, ali kolale su glasine o napadima na prosvetne radnike u
Miluzu, u Strazburu, u Eks-Marseju i Sen-Deniju, s tim to ja nikada
nisam sreo nekog napadnutog kolegu ili koleginicu i, u dubini due,
nisam u te prie zapravo ni verovao; od Stiva sam, tavie, uo da je
postignut sporazum izmeu pokreta mladih selefija i univerzitetskih
vlasti, i po Stivu se rezultat najbolje ogledao u tome to ve pune dve
godine nisi mogao da vidi protuve i dilere kako se muvaju oko kole.
Da li je u sklopu tog sporazuma bila i stavka kojom se pristup faksu
zabranjuje jevrejskim organizacijama? O tome se tek tu i tamo
ukalo, i teko je bilo proveriti informaciju, ali injenica je bila da
Savez jevrejskih studenata Francuske, od poetka jesenjeg semestra
prethodne godine, nije vie bio zastupljen ni u jednom jedinom
univerzitetskom kampu u pariskoj regiji, dok je omladinska sekcija
Muslimanskog bratstva bila prisutna gotovo svugde.

Izlazei s predavanja - ta je to kod ana Lorena, tog ogavnog pedera,

koji je sam sebe nazivao enfilantropom,1 moglo da bude zanimljivo
dvema devicama u burkama; jesu li njihovi oevi upoznati s tanim
sadrajem njihovih studija? (knjievnost je ovde bila pogodna za
rtvenog jarca) - naleteo sam na Mari-Fransoaz, koja onda nabaci
ideju da ruamo zajedno. Taj dan e mi, izgleda, protei u znaku
druenja.
Draga mi je bila ta zabavna matora napast, ija je e za abrovima
bila jednostavno neutoljiva; njen dugi profesorski sta, kao i mesto u
raznim savetodavnim odborima, davali su tim njenim traevima
posebnu teinu i znaenje spram onih koji bi mogli dopreti do uiju
beznaajnog Stiva. Mari-Fransoaz se opredelila za jedan marokanski
restoran u Ulici Mon - bie mi to, u isti mah, i jedan halal dan.2
Majka Deluz - krenula je Mari-Fransoaz u napad im nam je
konobar doneo jela - sedi kao pilot na izbacivom seditu. Nacionalni
univerzitetski savet, koji se sastaje poetkom juna, vrlo verovatno e
smeniti majku Deluz i na njeno mesto postaviti Robera Rediea.

Bacio sam ovlaan pogled na tain3 s jagnjetinom i artiokama, pre

nego to u, za svaki sluaj, iznenaeno podii obrve. Da, znam - ree
ona na to - moe to da izgleda preterano, ali ovo vie nije samo ono ja
tebi ti meni, ovde ve imam neke izrazito razgovetne odjeke.
Otiao sam do toaleta da neprimetno proverim ta ima novo na
smartfonu, svakake stvari mogu se sad nai na internetu, posle samo
dva minuta potrage doznao sam da se Rober Redie proslavio po
propalestinskim stavovima, i da je on jedan od glavnih zagovornika
bojkota izraelskih akademaca; briljivo sam oprao ruke pre nego to
u se vratiti svojoj koleginici.
U meuvremenu mi se i tain malo ohladio bio, to je ba teta.
- A nee saekati izbore da bi to zavrili? - upitah ja posle prvog

zalogaja; to mi se uinilo kao valjano pitanje.

- Izbore? emu izbori? ta bi to moglo da promeni? - Moje pitanje,
oigledno, i nije bilo ba tako valjano.
- Pa dobro sad, ne znam, kroz tri nedelje su predsedniki izbori...
- Zna i sam da je to gotova stvar, bie isto kao 2017, Nacionalni
front e ui u drugi krug, a levica e opet pobediti, ne vidim, zaista,
zbog ega bi CNU4 prireivao sebi takvu pizdariju da eka izbore.
- Treba u vidu imati i rezultat Muslimanskog bratstva, a ne zna se
kakav e taj rezultat biti. Ako preu simbolini prag od dvadeset
odsto, to bi moglo da se odrazi na odnos snaga... - Ovaj iskaz, naravno,
nije imao blage veze sa ivotom, devedeset devet odsto glasova za
Muslimansko bratstvo prelie se Socijalistikoj partiji, ne moe tu
nikakve bitne promene da bude to se konanog rezultata tie, ali rei
odnos snaga uvek umeju da se nametnu u razgovoru, taj to tako
govori itao je Klauzevica ili Sun Cua, a i onaj simbolini prag mi se
prilino dopao; u svakom sluaju, Mari-Fransoaz je sad klimala
glavom kao da sam ja izrekao neku misao, i dugo je vagala sve
mogue posledice eventualnog ulaska Muslimanskog bratstva u vladu
na formiranje struktura koje upravljaju univerzitetima; njena
kombinatorska inteligencija bila je u punom zamahu, nita vie nisam
ni sluao, oima sam pratio sled hipoteza na njenom markantnom,
ostarelom licu; treba se zanimati za neto u ivotu, rekoh sebi, pitajui
se za ta li bih to ja sam mogao da se zainteresujem sada, ako se
ispostavi da sam s ljubavnim ivotom zaista zavrio; mogao bih,
moda, da upiem kurs iz enologije, ili da ponem da sakupljam
makete aviona.

Popodnevni mentorski rad bio je iscrpljujui, doktorandi su, svi

redom, bili iscrpljujui, oni su ve bili pomalo zagrizli, ali meni ni do
kakve grinje nije bilo, samo sam pokuavao da smislim koje u
indijsko jelo te veeri zagrejati u mikrotalasnoj (Chicken Biryani?
Chicken Tikka Masala? Chicken Rogan Josh?) dok budem pratio
politiku debatu na kanalu Frans 2.
Te veeri gostovala je kandidatkinja Nacionalnog fronta, ona je
iskazala svoju ljubav prema Francuskoj (ali kojoj Francuskoj?,
oponirali su joj, ne insistirajui, istina, previe na tome, komentatori s

levog centra), ja sam se pitao da li je moj ivot stvarno okonan, nije

to, ipak, jo bilo sasvim izvesno, dobar deo veeri razmiljao sam o
tome da nazovem Mirijam, imao sam utisak da mi jo nije bila nala
zamenu, u vie navrata sreli smo se na faksu, i ona bi mi uvek uputila
pogled za koji bi se moglo rei da je intenzivan, ali ona je, kad malo
bolje pogledam, oduvek i imala taj intenzivan pogled, ak i kad bi
trebalo odabrati regenerator za kosu, moda je i bolje da ne talasam,
pametnije bi mi moda bilo da se ukljuim u politiki ivot, militanti
raznih formacija proivljavaju u ovo izborno vreme vrlo intenzivne
trenutke, dok ja, nema spora, venem ovde.
Sreni su oni koji su zadovoljni ivotom, oni koji se zabavljaju, oni
koji su zadovoljni, tim reima je Mopasan zapoeo lanak koji je o
romanu Nasuprot objavio u asopisu il Blas. Knjievna istorija je,
generalno gledano, bila surova prema naturalistikoj koli, Uismans je
dobio pohvale zato to se otresao jarma, Mopasanov lanak je, kako
god okrene, dublji i razboritiji od onoga koji je Bloa u isto to vreme
objavio u Crnoj maki. ak i Zolini prigovori, kad ih ponovo proita,
izgledaju prilino razumni; istina je da je Esent, psiholoki, ostao isti
od prve do poslednje stranice romana, da se nita ne deava i da,
tavie, ne bi ni moglo da se desi u knjizi, da radnja, u izvesnom
smislu, ne postoji; nita manje nije istina ni da Uismans ni u kojem
sluaju ne bi mogao da napie nastavak romana Nasuprot, i da je to
remek-delo zapravo jedan orsokak; ali nije li takav sluaj sa svim
remek-delima? Uismans nije mogao, posle takve jedne knjige, da
ostane naturalista, i to mu je Zola pre svega i zamerio, dok je
Mopasan, kao prvenstveno umetnik, ovu knjigu gledao najpre kao
remek-delo. Izloio sam ove ideje u jednom kratkom tekstu koji je
osvanuo u urnal de diznevjemist,5 to mi je bilo zaokupilo panju
nekoliko dana, i to na nain kudikamo bolji od onoga to je nudila
predizborna kampanja, premda me ni u najmanjoj meri nije odvratila
od misli o Mirijam.
Mora da je ona bila jedna zanosna gotik mala, u ne tako davno
vreme dok je bila adolescentkinja, pre nego to e izrasti u mladu
devojku prilino otmenu, crne kose podiane na pa, izrazito bele
koe, tamnih oiju; otmena, ali naprosto seksi; i, pre svega, kod nje su
nagovetaji diskretnog erotizma uvek bili vie otvoreni nego uzdrani.
Kod mukaraca, ljubav nije nita drugo nego zahvalnost za prireeni

uitak, a meni niko nikada nije priutio toliko zadovoljstva koliko

Mirijam. Ona je umela da stee piku kako hoe (nekad bi to bilo
sasvim lagano, skroz usporeno, neodoljivo pritiskanje, a onda bi to,
opet, prelo u kratke, ive, nestane trzaje); s beskrajnom
gracioznou vrckala je dupetom pre nego to mi ga ponudi. to se
felacija njenih tie, nita slino u ivotu nisam spoznao, svakom je
pristupala kao da joj je prvi i kao da e joj, u isti mah, biti i poslednji u
ivotu. Svaki od tih felacija bio je sasvim dovoljan da ivot jednog
mukarca uini vrednim ivljenja.
Na kraju sam je pozvao, poto sam prethodno jo nekoliko dana
oklevao; dogovorili smo se da se vidimo ve iste veeri.

Nekadanjim enskama i dalje govorimo ti, takav je obiaj, ali zato

vie ne moemo da se poljubimo nego se samo cokimo. Mirijam je
nosila kratku crnu suknju, isto tako crne hulahopke, ja sam je pozvao
kod mene kui, nije mi se bogzna kako ilo u restoran, ona je bacila
znatieljan pogled na sobu pre nego to e sesti ukraj kanabeta.
Suknja joj je bila stvarno kratka, a ona se bila naminkala, pitao sam je
da li bi popila neto, burbon jedan, ako ima, rekla je.
- Neto si ovde promenio... - ree ona progutavi gutljaj - ali nikako
ne vidim ta to.
- Zavese. - Bio sam namestio debele zavese, okernarandaste, u
nekom otprilike etno-fazonu. Kupio sam i prekriva u istim tonovima,
koji sam prebacio preko kanabeta.
Ona se okrenu, pa kleknu na kanabe, da bolje zagleda zavese.
- Lepe su - zakljui najzad - vrlo lepe, tavie. Ali dobro, ti si
oduvek imao ukusa. Za jednog mao tipa, u svakom sluaju - ublai
ona pohvalu, pa sede na kanabe i okrenu se licem prema meni.
- Ne smeta ti kad kaem da si mao?
- Ne znam, moda i jesam, pa i morao bih, u stvari, da budem neka
vrsta mao tipa, ili tu negde; ja, zapravo, nikada nisam bio ubeen da
je pametno to to ene mogu da glasaju, to mogu da upisuju iste
fakultete koje i mukarci, da se bave istim profesijama, i tako dalje.
Sad, navikli smo se ve svi na to, ali da li je to, u sutini, dobra ideja?
Ona zakilji, iznenadile su je ove moje rei, i nekoliko sekundi
imao sam utisak da i ona sebi, ali zaista, postavlja to pitanje, i onda ga
postavih i ja sebi, naas, pre nego to u shvatiti da odgovor, u stvari,
nemam, kao, uostalom, ni na bilo koje drugo.
- Ti si, jelda, za povratak patrijarhata?
- Nisam ja ni za ta, ti to dobro zna, ali patrijarhat je, ako nita
vie od toga, barem opravdao svoje postojanje, hou rei, kao
drutveni sistem on je opstajao takav kakav je bio, i ivele su tako
porodice s decom, koje su taj sistem obnavljale, i to naveliko, ukratko

- ilo je nekako; ovde sad nema dovoljno dece, to znai da je stvar

propala.
- Da, teoretski gledano, ti jesi mao, u to nema nikakve sumnje. Ali
zato ima prefinjen knjievni ukus: Malarme, Uismans, to te
neizostavno udaljava od onog sirovog mao tipa. Dodala bih tome i
tvoj enski, abnormalan senzibilitet za materijale od kojih se pravi
nametaj. S druge strane, oblai se apadrapa, i uvek tako. Neka vrsta
grand mao lika, to bi jo i moglo donekle da dri vodu; ali ti ne voli
ZZ Top, oduvek ti je drai bio Nik Drejk. Reju, ti si jedna
paradoksalna linost.
Sipao sam sebi jo burbona pre nego to u joj odgovoriti. Agresija
je esto samo fasada iza koje se krije elja za zavoenjem, proitao
sam to kod Borisa Sirilnika, a Boris Sirilnik je teak, to vam je jedan od
onih tipova s kojima nema zezanja, to se psihologije tie, tip zna
znanje, neka vrsta Konrada Lorenca za ljudski rod, na to mu izae.
ekajui moj odgovor, ona je malo rairila butine, bio je to ve govor
tela, ipak je ovo stvarnost i mi u njoj.
- Nema u tome nikakvog paradoksa, nego ti primenjuje ovde
psihologiju iz enskih asopisa, koja je, u stvari, samo jedna tipologija
potroaa: buruj-boem s razvijenom ekolokom sveu, razmetljiva
burujka, gej-frendli klaberka, satanik-treber, tehno-zen, uostalom,
svake nedelje smisle neto novo. Ja na prvu loptu ne odgovaram
nijednom od potroakih profila na tom repertoaru, i to je sve.
- Mogli bismo da... Poto se veeras viamo ponovo posle mnogo
vremena, moda bismo mogli bar da pokuamo jedno drugom da
kaemo neke lepe stvari, ako se slae sa mnom? - Ovoga puta glas ju
je na mahove izdavao, to je meni ilo na ivce.
- Jesi li gladna? - upitah je da rasteram nelagodu i, ne, ona nije bila
gladna, ali tako redovno biva pa na kraju uvek pojedemo neto.
- Hoe sui? - upitah ponovo, i ona to, naravno, prihvati, jer ljudi
uvek prihvate kad ih ponudi suijem, i najzahtevniji gastronomi, i
ene koje najvie brinu o liniji, postoji taj neki univerzalni konsenzus
u vezi s tom amorfnom kombinacijom sirove ribe i belog pirina, imao
sam kod sebe flajer jednog dostavljaa suija, i mnogo je dosadan taj
flajer bio za itanje, ta emo, vasabi le maki ili rolnice od lososa, meni
nita nije bilo jasno, a i nije mi bilo do razjanjavanja, opredelio sam
se za meoviti meni B3 i pozvao telefonom da poruim, moda je, kad

podvue crtu, bolje bilo da smo otili u restoran, a kad sam spustio
slualicu, pustio sam Nika Drejka. Usledila je neto dua tiina, koju
sam naruio ja, prilino glupavo, upitavi je kako joj ide na faksu.
Pogledala me je prekorno pre nego to e mi odgovoriti da joj ne ide
loe, da razmilja o master studijama u oblasti izdavatva. S
olakanjem sam mogao da se prealtujem na temu opte prakse, koja
joj je, uostalom, davala za pravo u pogledu izbora profesije: dok se
francuska ekonomija i dalje punom parom raspadala, izdavatvo se
dobro dralo, i sve vie, ak, vajdilo u datim okolnostima, toliko da je
to bilo pravo udo kad pomisli samo da ljudima, u svem tom
beznau, preostaje jedino da itaju.
- A tebi neto kao da i ne ide ba najbolje. Ali dobro, ti si na mene
uvek ostavljao takav utisak... - ree ona bez trunke zlovolje, s
izvesnom tugom ak. ta sam mogao na to da joj uzvratim, teko je
bilo parirati.
- Zar ti izgledam toliko deprimirano? - upitah je poto smo opet
malo utali.
- Ne, ne deprimirano, ali u izvesnom smislu to je neto jo gore,
uvek je kod tebe postojala ta neka nenormalna iskrenost, ta
nesposobnost za kompromis bez kojeg ljudi, kad se sve sabere, ne bi
mogli da ive. Recimo, na primer, da si u pravu to se patrijarhata tie,
da je to jedini odrivi obrazac. Nema veze to ja studiram, to sam se
navikla da sebe smatram individuom, linou koju krasi sposobnost
da razmilja i donosi odluke isto kao mukarac... I, ta sa mnom biva?
Sad sam za bacanje?
Pravi odgovor glasio bi verovatno: Da, ali ja sam samo utao,
nisam moda ni bio ba toliko iskren, ako emo pravo. Onaj sui
nikako nije stizao. Sipao sam sebi jo jedan burbon, to mi je bio ve
trei. Nik Drejk je i dalje pevao o istim mladim devojkama,
starovremskim princezama. A ja ipak nisam imao elje da joj
napravim dete, ni da uestvujem u kunim poslovima, ni da kupim
kengur-nosiljku. Nisam eleo ni da je tucam, u stvari jesam malo
eleo, ali sam isto tako eleo pomalo i da umrem, nisam vie ni sam
ba bio naisto, poeo sam ve da oseam neku muninu, ta je s tim
rapid suijem, majku mu? Trebalo je, u tom trenutku, da zatraim od
nje da mi popui, to bi nama, kao paru, pruilo drugu ansu, ali ja sam
dozvolio da se nelagoda dobro ugnezdi meu nama, i da raste, iz

sekunde u sekundu.
- Dobro, moda bi bolje bilo da ja sada krenem... - ree ona posle
utanja koje je potrajalo najmanje tri minuta. Nik Drejk je upravo bio
zavrio sa svojim jadikovkama, trebalo je da preemo na Nirvanine
erupcije, a ja iskljuih muziku pre nego to u rei:
- Ako ba hoe...
- ao mi je, stvarno mi je ao to si ovakav, Fransoa - ree mi ona
kod ulaznih vrata, a ve je bila mantil obukla - volela bih neto da
preduzmem, ali ne vidim vie ni sama ta bi to moglo biti, ti nisi hteo
da mi prui priliku. - I opet se cokismo, i ja vie nisam bio siguran da
emo ovaj jaz ikada vie moi da prevaziemo.

Sui je stigao nekoliko minuta posle njenog odlaska. Bilo ga je mnogo.

II

Poto je Mirijam otila, ostao sam sm vie od nedelju dana; prvi put
otkako sam dobio zvanje profesora nisam bio sposoban da odrim
predavanja u sredu. Intelektualni vrhunci mog dotadanjeg ivota bili
su pisanje doktorske disertacije i objavljivanje knjige; od svega toga
bilo je prolo ve vie od deset godina. Intelektualni vrhunci? Ili samo
vrhunci? U to doba oseao sam se opravdanim. Sve to sam otada
napravio bili su kratki tekstovi za urnal de diznevjemist i, katkad tek,
znatno ee, za Knjievni magazin, kad bi se neki aktuelni dogaaj
poklopio s mojom uom specijalnou. Tekstovi su mi bili jasni, britki,
briljantni; bili su, generalno, hvaljeni, a urednici su voleli i to to
potujem rokove i nikad ne kasnim. Ali da li je to bilo dovoljno da bi
jedan ivot bio opravdan? Sav ivotinjski svet, kao i ogromna veina
ljudi ivi a da nikada ne oseti ni najmanju potrebu za tom
opravdanou. Oni ive zato to ive, i to je sve, tako oni i razmiljaju;
a onda, pretpostavljam, i umiru zato to umiru, i u toj je taki, u
njihovim oima, i kraj cele analize. Ako ni zbog ega drugog, a ono
kao strunjak za Uismansa, smatrao sam se obaveznim da postignem
bar malice vie od toga.
Kad me doktorandi pitaju kojim je redom najbolje pristupati
delima pisca kojem su odluili da posvete disertaciju, uvek im
odgovorim da se dre hronolokog reda. Ne zbog toga to ivot piev
ima ikakav stvarni znaaj; stvar je pre u tome to sled njegovih knjiga
prati neku vrstu intelektualne biografije, i poseduje svoju sopstvenu
logiku. U sluaju oris-Karla Uismansa, naroito je bio naglaen
problem koji se tie romana Nasuprot. Kako ovek, poto je napisao
delo tako mone originalnosti, delo koje e ostati jedinstveno u
svetskoj knjievnosti, uopte moe da nastavi da pie?
Prvi odgovor koji e vam, naravno, pasti na pamet glasi: veoma,
veoma teko. To se, uostalom, i vidi na primeru samog Uismansa.
Nasukani, koji ide iza Nasuprot, knjiga je koja e vas razoarati, a i
nije moglo biti drugaije, a ako opti utisak i jeste nepovoljan, ako se

osea stagnacija, pa i lagano opadanje, to ipak ne znai da neete

uivati u itanju, i to iskljuivo zato to se autor vodio tom genijalnom
idejom: da u knjizi koja je bila osuena na to da razoara ispria
pripovest o jednom razoaranju. I tako je koherentnost izmeu teme i
naina na koji je tema obraena urodila izvesnim estetskim skladom,
reju - dosauje se malo, ali nastavi da ita, i pritom i te kako dobro
osea da nisu nasukani samo likovi iz romana za vreme njihovog
emernog boravka na selu, ve i Uismans sam. Stie se, maltene,
utisak da on pokuava da se vrati naturalizmu (prljavom seoskom
naturalizmu, gde se ispostavlja da su seljaci jo podliji i pohlepniji od
Pariana), samo da nije onirikih zapisa koji - svaki as prekidajui
narativ - ine taj pokuaj neubedljivim, a tivom takvim da se ni u koji
fah ne moe svrstati.
Ono to e, naposletku, omoguiti Uismansu da ve narednim
svojim romanom izae iz orsokaka zapravo je jedna jednostavna,
dokazana formula: uzeti centralnu linost, autorovog
glasnogovornika, iji emo razvoj posle pratiti u itavom nizu knjiga.
Sve sam ja to jasno izneo u svojoj disertaciji; tekoe su me skolile
kasnije, poto je sredinja taka u Dirtalovoj evoluciji (a s Dirtalovom,
i u evoluciji samog Uismansa), od romana Tamo dole, gde se ve na
prvim stranicama oprata od naturalizma, preko dela Na putu i
Katedrala, pa sve do Posveenika - stavljena na prelazak u
rimokatoliku veru.
Samo se po sebi razume da jednom ateisti nije lako da govori o
itavom nizu knjiga kojima je glavna tema versko preobraenje; isto
bi tako nekome ko nikada nije bio zaljubljen, kome je oseanje
zaljubljenosti potpuno nepoznato, teko bilo da se zainteresuje za
roman posveen ovakvoj vrsti strasti. U odsustvu pravog
emocionalnog srastanja s tekstom, oseanje koje se malo-pomalo
namee ateisti suoenom s Dirtalovim duhovnim avanturama, s
njegovim naizmeninim povlaenjima i izlivima ljupkosti koji ine
potku poslednja tri Uismansova romana, bilo je, naalost, ista dosada.
I dok sam tako razmiljao (upravo sam se bio probudio, i pio kafu,
ekajui da svane dan), na pamet mi pade jedna krajnje neugodna
zamisao: ba kao to je Nasuprot bio vrhunac knjievnog ivota
Uismansovog, Mirijam je, izvan svake sumnje, predstavljala vrhunac
mog ljubavnog ivota. Kako u prebroditi gubitak ljubavnice?

Najverovatniji odgovor: neu ga prebroditi.

U iekivanju smrti, ostao mi je urnal de diznevjemist, naredni

sastanak redakcije trebalo je da se odri kroz neto manje od nedelju
dana. Bila je tu i ta predizborna kampanja. Mnoge mukarce zanimaju
politika i rat, ali ja sam slabo cenio te izvore razonode, bio sam
politian koliko i toalet-papir, i to je bez sumnje bila teta. Istina je da
su, kad sam ja bio mlad, izbori bili krajnje nezanimljivi; pa ipak, i u
osrednjoj politikoj ponudi bila su mogua iznenaenja. Jedan
kandidat levog centra, recimo, biran je u jednom ili dva mandata, ve
u zavisnosti od njegove line harizme, da bi mu potom trei mandat
bio uskraen iz nejasnih razloga; tada bi se stanovnitvo zasitilo tog
kandidata i, uopte, levog centra, u prvi plan bi izbio fenomen
demokratske smene, i birai bi na vlast doveli kandidata desnog
centra, koji e takoe, u zavisnosti ve od toga kakva mu je narav,
ostati jedan ili dva mandata. Zanimljivo, zapadne zemlje bile su
izrazito ponosne na ovaj izborni sistem, koji je u sutini bio samo
podela vlasti izmeu dve suparnike bande, a ponekad bi stvari otile
toliko daleko da se povedu i ratovi kako bi se taj sistem nametnuo
zemljama koje prema njemu ne iskazuju jednako oduevljenje.
Stvari su u meuvremenu postale neto interesantnije usled
napredovanja ekstremne desnice, koje je ponovo pokrenulo ve
zaboravljene rasprave o faizmu koje su izazivale jezu; ali tek su
2017. stvari poele zaista da se pomeraju, u drugom krugu
predsednikih izbora. Svetska tampa je, zblanuta, prisustvovala tom
sramnom, ali aritmetiki neizbenom spektaklu, reizboru predsednika
leviara u zemlji koja je bila sve otvorenija prema desnici. U periodu
od nekoliko sedmica posle glasanja, zemljom je vladala neka udna
atmosfera ugnjetavanja. Kao neko beznae koje gui oveka, beznae
radikalno, ali tu i tamo proarano pokojim buntovnim bleskom. Mnogi
su se u tim danima opredelili za odlazak u izgnanstvo. Mesec dana
posle objavljivanja rezultata drugog kruga glasanja, Muhamed Ben
Abes najavio je formiranje Muslimanskog bratstva. Prvi pokuaj
islama da zauzme mesto na politikoj sceni, Partija muslimana
Francuske, propao je brzo zbog neugodnog antisemitizma njenog
voe, koji je, tavie, bio odgovoran za uspostavljanje vrstih veza s

ekstremnom desnicom. Izvukavi pouke iz ovog poraza, Muslimansko

bratstvo je vodilo rauna o tome da sauva umerenu poziciju, tako da
su i palestinsku stvar podravali iskljuivo umereno, odravajui
srdane odnose s verskim jevrejskim vlastima. Po uzoru na
muslimanske partije u arapskim zemljama - ovaj model je, uostalom, u
Francuskoj ve primenila Komunistika partija - i politiko delovanje
u onom pravom smislu rei bilo je preneto na gustu mreu
omladinskih pokreta, kulturnih ustanova i dobrotvornih udruenja. U
zemlji u kojoj je siromatvo narodnih masa, iz godine u godinu,
neminovno raslo, ova mrena politika urodila je plodom, omoguujui
Muslimanskom bratstvu da krug svojih pristalica proiri i izvan strogo
verskih okvira, i uspeh je bio uistinu blistav: prema poslednjim
ispitivanjima javnog mnjenja, za ovu partiju, od ijeg je osnivanja bilo
prolo samo pet godina, glasalo bi 21% glasaa, to znai da ona u
stopu prati Socijalistiku partiju sa 23% glasova. Tradicionalna
desnica ne bi mogla da osvoji vie od 14%, dok je Nacionalni front, s
32% glasova, ostao ubedljivo prva politika stranka u Francuskoj.
Ve nekoliko godina je David Piadas vaio za ikonu; ne samo to
je uao u vrlo zatvoren krug politikih novinara (Kota, Elkaba,
Dijamel i njih jo nekoliko), instancu koja je, kroz istoriju medija,
smatrana dovoljno visokim nivoom za praenje debate predsednikih
kandidata izmeu dva izborna kruga, ve je sve svoje prethodnike
uspeo da nadmai svojom utivom postojanou, svojom staloenou,
umeem da ne obraa panju na uvrede, da preusmeri sukobljavanja
koja bi poela da se otimaju kontroli, da im vrati privid
dostojanstvenog i demokratskog sueljavanja. Kandidatkinja
Nacionalnog fronta, kao i kandidat Muslimanskog bratstva, zajedniki
su ga prihvatili kao svojevrsnog arbitra u njihovom razgovoru, koji je,
izvesno, bio oekivan s vie interesovanja nego bilo koji njihov susret
uoi prvog kruga izbora, zato to e, ukoliko kandidat Muslimanskog
bratstva, ija je popularnost, sudei po istraivanjima javnog mnjenja,
istrajno rasla od asa kad se ukljuio u kampanju, uspe da osvoji vie
glasova od svog protivkandidata iz Socijalistike partije, izbori rasplet
dobiti u dotad nevienom drugom krugu, sa sasvim neizvesnim
ishodom. Simpatizeri levice, uprkos u vie navrata ponovljenim
apelima objavljivanim u njihovoj dnevnoj i periodinoj tampi, koji su
sve vie dobijali pretei ton, i dalje su bili uzdrani spram mogunosti

da svoje glasove daju jednom kandidatu muslimanu; inilo se, s druge

strane, da su simpatizeri desnice, inae sve brojniji, uprkos izriitim
izjavama desniarskih voa, spremni da prekorae granicu i u drugom
krugu glasaju za kandidatkinju nacionalne opcije. Toj kandidatkinji
je, dakle, zapalo da odigra jednu veoma vanu ulogu - najvaniju
ulogu njenog ivota, bez trunke sumnje.

Duel predsednikih kandidata zakazan je bio za sredu, to meni ni

najmanje nije ilo naruku; prethodnog dana bio sam kupio itav
asortiman indijskih jela za podgrevanje u mikrotalasnoj, kao i tri
buteljke obinog crvenog vina. Anticiklonske vazdune mase bile su
nalegle na prostor od Maarske do Poljske, ne dozvoljavajui
atmosferskoj depresiji sa sreditem nad Britanskim ostrvima da se
pomera ka jugu; u celoj kontinentalnoj Evropi danima je trajalo
neobino hladno i suvo vreme. Uza sve to, doktorandi su mi zasrali
dan svojim dokonim pitanjima, tipa zbog ega manje vani pesnici
(Moreas/Korbijer/itd.) imaju status manje vanih, i zbog ega ih to ne
moemo smatrati ravnopravnim s onim vanim pesnicima
(Bodler/Rembo/Malarme, da ubrzam stvari; onda skaemo naovamo,
do Bretona). Daleko od toga da oni nisu iskazali interesovanje za ovu
temu, to se videlo po pitanjima dvojice doktoranada, mravih i
opakih, od kojih je jedan eleo disertaciju da posveti Krou, a drugi
Korbijeru, a opet, nisu hteli ni tek tako da se opeku, odmah sam to
primetio, jer samo su ekali ta u im rei, ne kao profesor, nego kao
predstavnik institucije. Gledajui nekako da izvrdam, preporuio sam
im Laforga, kao srednje reenje.
I u toku samog predsednikog duela nisu me mimoila sranja,
naroito zbog mikrotalasne koja je otila u majinu, poela je da radi
na neki nov nain (da se okree punom brzinom, isputajui neki
gotovo podzvuni ton, a da hranu pritom uopte ne zagreje), tako da
sam na kraju indijsku hranu morao da prespem u tiganj, i usput
propustio svu silu razmenjenih argumenata. Ali po onome to sam
uspeo da vidim, situacija se razvijala u jednoj gotovo prekomerno
korektnoj atmosferi, dvoje kandidata za najvii poloaj netedimice su
se astili znacima potovanja, as jedno, as drugo je iskazivalo
neizmernu ljubav prema Francuskoj, ostavljajui utisak da se, manje-

vie, oko svih pitanja slau. U istom trenutku, meutim, u Monfermeju

su izbijali sukobi izmeu militanata s krajnje desnice i jedne grupe
mladih Afrikanaca, koji su tvrdili da ne pripadaju nijednoj politikoj
organizaciji - sporadinih incidenata je na teritoriji te optine bilo
tokom cele protekle nedelje, a neposredan povod bio je skrnavljenje
jedne damije. Internet sajt jedne od identitetskih opcija prethodnog
dana je izvestio da su sukobi bili veoma nasilni, i da ima nekoliko
mrtvih - ali ministar unutranjih poslova odmah je demantovao tu
informaciju. Kao to su to uvek inili, predsednica Nacionalnog fronta
i predsednik Muslimanskog bratstva, svako za sebe, izdali su
saoptenje u kojem izraavaju energinu osudu ovih kriminalnih
akata. Dve godine behu prole otkako su mediji objavili nekoliko
okantnih reportaa, kad su izbili prvi oruani sukobi, ali o tome se
govorilo sve ree, i cela ta situacija kao da je nekako banalizovana.
Godinama ve, pa i decenijama, Mond, kao i mahom svi listovi levog
centra, dakle - sve novine, redovno su pobijale tvrdnje raznih
Kasandri, koje su predviale izbijanje graanskog rata izmeu
muslimanskih doseljenika i autohtonog stanovnitva Zapadne Evrope.
Kako mi je objasnio kolega koji predaje grku knjievnost, ova
upotreba mita o Kasandri bila je, u sutini, ba zanimljiva. U grkoj
mitologiji Kasandra je predstavljena, pre svega, kao veoma lepa
devojka, slina Afroditi zlatnoj, pie Homer. Zaljubivi se u nju,
Apolon joj daje dar proricanja, s tim da ona zauzvrat bude malo
nevaljala s njim. Kasandra prihvata dar, ali ne eli da se poda bogu
koji joj, razbesnevi se, pljune pravo u usta, tako da niko ne razume
ta ona govori, niti poveruje u bilo ta to ona kae. Kasandra prorie
da e, redom, Paris oteti Jelenu, da e izbiti Trojanski rat, i upozorava
svoje zemljake Trojance na helensku smicalicu (uvenog trojanskog
konja), pomou koje e Grci osvojiti grad. Kasandru e ubiti
Klitemnestra, to je ova unapred bila predvidela, kao to je predvidela
i smrt Agamemnona, koji u njeno predskazanje nije hteo da poveruje.
Sve u svemu, Kasandra je simbol pesimistinih predvianja koja se
neprekidno ostvaruju, dok novinari levog centra, s obzirom na
injenino stanje, istrajavaju u trojanskom slepilu. Takva jedna
zaslepljenost, istorijski gledano, uopte nije nova; mogla se sresti i kod
intelektualaca, politiara i novinara iz tridesetih godina XX veka, kada
su svi uglas iznosili uverenje da e se Hitler na kraju prizvati

razumu. Ljudima koji su iveli i napredovali u datom drutvenom

sistemu verovatno je i nemogue da situaciju sagledavaju iz ugla onih
koji, budui da se od tog sistema niemu ne mogu nadati, o njegovom
unitenju razmiljaju bez nekog posebnog straha.
Ali, istinu govorei, nekoliko prethodnih meseci odnos medija
prema levom centru jeste se bio promenio; nasilje po predgraima,
meuetniki sukobi, o svemu tome uopte se nije prialo, problem je,
jednostavno, guran pod tepih, pa su ak i Kasandre prestali da
opovrgavaju, tako da su na kraju i one same uutale. Ljudi kao da su,
generalno, ve bili umorni od te teme; u sredini u kojoj sam se ja
kretao do tog zamora dolo je jo ranije nego drugde; bie ono to
mora biti, eto na ta bi se moglo svesti opte raspoloenje. Dolazei,
sutradan, na koktel koji svaka tri meseca organizuje urnal de
diznevjemist, unapred sam znao da e sukobi u Monfermeju biti tema
tek pokojeg komentara, nita zanimljiviji od poslednjih politikih
debata voenih uoi prvog kruga predsednikih izbora, a daleko
manje interesantni od najnovije dodele univerzitetskih zvanja. Vee je
bilo uprilieno u Ulici aptal, u Muzeju romantinog ivota, ije su
prostorije iznajmljene za tu priliku.

Oduvek sam voleo Plas Sen-or, njegove delikatne fasade u stilu bel
epoka, pa sam i sad zastao na nekoliko trenutaka ispred Gavarnijeve
biste pre nego to u poi Ulicom Notr Dam de Loret i, potom, skrenuti
u Ulicu aptal. Kroz kapiju na broju esnaest ulazilo se u kratku
poploanu aleju, okruenu drveem, koja je vodila pravo ka muzeju.
Temperatura vazduha bila je prijatna, i dvostruka vrata behu
irom otvorena prema dvoritu; uzeo sam au ampanja pre nego to
u se proetati izmeu stabala lipe, i ubrzo ugledao Alis, ona je radila
kao vii predava na Univerzitetu Lion III, specijalizovala se za
Nervala, njena haljina od lake tkanine sa ivim cvetnim motivima bila
je upravo ono to nazivamo koktel-haljinom, pri emu je meni,
iskreno, uvek nekako izmicalo u emu je zapravo razlika izmeu
koktel-haljine i veernje haljine, ali sam u jedno bio siguran, a to je da
e Alis u svakoj situaciji nositi prikladnu haljinu, i da e se, uopte
gledano, ponaati na prikladan nain; vrlo je ugodno bilo u njenom
drutvu, tako da ni na tren nisam oklevao, nego je pozdravih iako je
upravo razgovarala s nekim mladim tipom okastog lica, koe
izrazito bele, koji je nosio plavi blejzer i, ispod njega, majicu s
amblemom Pari Sen-ermena, a na nogama imao patike jarkocrvene
boje, sve u svemu bio odeven bizarno, ali vrlo elegantno; predstavio
mi se kao Godfroa Lemperer.6
- Ja sam jedan od vaih novih kolega... - ree on okreui se prema
meni, i ja primetih da je uzeo viski bez leda - upravo sam primljen na
Pariz III.
- Da, uo sam za va izbor u zvanje, vi ste strunjak za Bloaa, zar
ne?
- Fransoa je oduvek mrzeo Bloaa - umea se Alis leerno - a s
obzirom na to da je strunjak za Uismansa, on, oigledno, i pripada
drugom taboru.
Lemperer se okrenu prema meni s iznenaujue srdanim
osmehom, pa brzo ree:

- Znam ja za vas, naravno. Divim se, neopisivo, vaem radu o

Uismansu. - Zautao je naas, traei rei, neprekidno me gledajui
prodorno, i bilo je u tom pogledu zaista neeg toliko intenzivnog da
rekoh sebi kako tip mora da je naminkan, ako nita drugo, bar je
trepavice izvukao maskarom, i imao sam u tom trenutku utisak da e
mi saoptiti neto vano. Alis nas je posmatrala s naklonou i blagim
podsmehom, kako ene obino i prate razgovor izmeu mukaraca, tu
udnu rabotu koja uvek kao da balansira izmeu pederastije i
dvoboja. Vrlo jak nalet vetra uskomea utom kronje lipa iznad naih
glava. U tom trenutku zauh iz daljine, kao kroz maglu, neki potmuo
zvuk koji je liio na eksploziju.
- udno je to - najzad e Lemperer - kako ostajemo bliski s
autorima kojima smo se posvetili u ranoj mladosti. Pomislio bi ovek
da e, posle vek ili dva, strasti utihnuti, da emo, kao akademski
graani, primiti neku vrstu objektivnog pogleda na knjievnost, i tome
slino. A eto, uopte nije tako. Uismans, Zola, Barbe, Bloa, svi ti ljudi su
se meu sobom poznavali, bili su u odnosima koje su krasili
prijateljstvo ili mrnja, saraivali su, svaali se, i povest o njihovim
meuljudskim odnosima zapravo je povest francuske knjievnosti; a
mi, sa distance od preko jednog veka, mi sada reprodukujemo te iste
odnose, ostajemo verni onom piscu koji je nama najdrai, i pripravni
smo da, zbog njega, volimo jedni druge, da se svaamo, da se borimo
jedni protiv drugih objavljujui lanke suprotstavljenih stavova.
- U pravu ste, ali i dobro je to je tako. To, u najmanju ruku,
dokazuje da je knjievnost jedna ozbiljna stvar.
- Niko se nikada ne bi ljutio na sirotog Nervala... - uskoi Alis, ali
Lemperer je nije ni uo, cenim, jer i dalje me je gledao s istim
intenzitetom, kao da ga je njegova sopstvena pria progutala.
- Vi ste oduvek bili ozbiljan ovek - produi on - proitao sam sve
vae tekstove u urnalu. Sa mnom ba i nije takav sluaj. Ja sam bio
opinjen Bloaom kad mi je bilo dvadeset godina, opinjen njegovom
beskompromisnou, njegovom silovitou, virtuoznou u preziru i
uvredi; ali sve je to, u velikoj meri, bio i jedan modni fenomen. Bloa mi
je sluio kao nepobedivo oruje protiv XIX veka sa svom njegovom
osrednjou, s njegovom angaovanom glupou, ljigavim njegovim
humanitarizmom; protiv Sartra, protiv Kamija, protiv svih tih lutanarezervista; protiv svih tih formalista koje mori munina, takoe, protiv

novog romana, svih njegovih apsurdnosti i nedoslednosti. Dobro, sad

mi je dvadeset pet godina; ni sad ne volim ni Sartra ni Kamija ni bilo
ta to lii na novi roman; ali i Bloaova virtuoznost mi je postala
muna, i moram da priznam da duhovna, sveta dimenzija kojom on
ispira grlo meni vie gotovo nita ne znai. Sada, recimo, vie uivam u
ponovnom itanju Mopasana ili Flobera - pa ak i Zole, bar neke
stranice. I, naravno, vrlo zanimljivog Uismansa...
Ima ovaj neki arm intelektualca desniara, i to prilino zavodljiv,
rekoh ja sebi, i taj arm e mu obezbediti jedan bar donekle poseban
status na faksu. Ljude moete pustiti da priaju nairoko, oni e uvek
biti zainteresovani za svoju sopstvenu priu, ali treba, ipak, uskoiti s
vremena na vreme, rei neto, minimalno. Bacio sam pogled u pravcu
Alis, bez ikakvih iluzija, znao sam da nju ovo uopte ne zanima, taj
period, jer ona je bila ekstremni Frhromantik.7 Malo je nedostajalo
da priupitam Lemperera: Jeste li vi vie katolik, ili vie faista, ili ste
meavina toga dvoga?, ali sam se nekako presabrao; izgubio sam, tu
sad ve nije bilo zbora, svaki kontakt s intelektualcima s desnice,
uopte vie nisam znao kako da uspostavim. Iz daljine do nas
najednom dopre neki zvuk - neko praskanje, koje je potrajalo.
- ta mislite, ta li je ovo? - upita Alis. - Reklo bi se kao da neko
puca... - dodade ona kolebljivo. Svi smo zautali, i ja toga asa
primetih da je u dvoritu utihnuo svaki razgovor, i da svi gledaju u
lie to uti na vetru i oslukuju diskretne korake po ljunku; vie
zvanica je naputalo salu gde je odravan koktel i laganim korakom se
pribliavalo drveu, u iekivanju. Dvoje predavaa s Univerziteta u
Monpeljeu prooe tako pored mene, bili su ukljuili smartfone, i
udno ih nekako drali, tako da ekran bude u horizontali, kao ralje
da nose.
- Nema nita... - proaputao je jedan teskobno - jo priaju o G20.
Ako ovi misle da e informativni programi da pokrivaju dogaaje,
u grdnoj su zabludi, rekoh sebi, ni ove dananje, kao to jue nisu
izvetavali iz Monfermeja; nali smo se u totalnom medijskom mraku.
- Ovo je prvi put da se puca po Parizu - primeti Lemperer
neutralnim tonom. U istom trenutku opet se zaula pucnjava, ovoga
puta vrlo razgovetno, i inilo se da se puca tu negde, blizu, a onda je
odjeknula jo jedna eksplozija, mnogo jaa. Sve zvanice se istog asa
okrenue u tom pravcu. Stub dima dizao se ka nebu iznad zgrada; bie

da je puklo tamo negde, blizu Plas de Klii.

- Dobro, mislim da e se naa mala sedeljka zavriti pre nego to
smo mislili... - ree Alis oputeno. Mnoge zvanice pokuavale su u tim
trenucima da telefoniraju; nekoliko njih krenulo je prema izlazu, ali
polako, zastajkujui, kao da time ele da pokau da i dalje vladaju
sobom, da ni najmanje nisu podlegli panici.
- Moemo razgovor da nastavimo kod mene, ako elite - predloi
Lemperer. - Stanujem u Ulici kardinala Mersijea, to vam je ovde, u
komiluku.
- Ja sutra drim predavanje u Lionu, hvatam te-e-ve8 u est sati ree Alis - mislim da u ipak da se vratim kui.
- Sigurna si?
- Da, udno je to, ali uopte se ne bojim.
Gledao sam je, pitajui se ima li smisla da insistiram, ali, nekim
udom, ni ja se uopte nisam bojao, bio sam, bez nekog posebnog
razloga, ubeen da se sukobi nee iriti dalje od Bulevara Klii.

Alisin tvingo bio je parkiran na uglu Ulice Blan.

- Nisam siguran da ti je to ba pametno, to to radi - rekoh joj
poto sam je poljubio u obraz - ali dobro, pozovi me kad stigne.
Ona klimnu glavom pre nego to e poi.
- Izvanredna ena... - ree Lemperer. Klimnuh glavom,
razmiljajui u tom asu o tome kako ja, u sutini, i ne znam bogzna
ta o Alis. Uz univerzitetske poasti i razvoj karijere, mi kolege smo
meu sobom razgovarali jo jedino o raznim indiskretnim detaljima u
vezi za seksualnim ivotom, i gotovo ni o emu vie; to se Alis tie,
nikada nisam uo ni najblei nagovetaj u tom pogledu. Bila je
inteligentna, elegantna, lepa - koliko li je godina mogla imati? Moda
tu negde, otprilike, kao ja, izmeu etrdeset i etrdeset pet godina - a
po svemu sudei, bila je sama. Bilo je, ipak, malo prerano da oko toga
ita pokuavam, rekoh sebi pre nego to u se setiti da sam, zapravo,
prethodnog dana razmiljao u tom pravcu.
- Izvanredna! - potvrdih ja, nastojei da odagnam tu misao iz glave.
Pucnjava je u meuvremenu prestala. Zaputivi se Ulicom Bali,
koja je bila pusta u tom trenutku, prebacili smo se tano u epohu u
kojoj su iveli nai omiljeni pisci, to ja i natuknuh Lempereru; gotovo

sve ove zgrade, izvanredno sauvane, poticale su iz vremena Drugog

carstva ili s poetka Tree republike.
- Istina je, ak su i Malarmeova itanja utorkom odravana sasvim
blizu ovog mesta, u Ulici Rom... - odgovori on. - A vi, gde vi ivite?
- Na Aveniji de oazi. Iz sedamdesetih godina XX veka. Ne tako
upeatljiv period na knjievnom planu, bez sumnje.
- Je l to ono to zovu ajnataun?
- Tano tako. Ja ivim usred Kineske etvrti.
- Jednoga dana to bi moglo da se ispostavi kao inteligentan izbor ree on sanjarski, posle dueg razmiljanja. Upravo u tom trenutku,
stigosmo do ugla Ulice Klii. Ja stadoh, zaprepaen. Stotinak metara
na sever od mesta gde smo stajali, vatra je besnela na Plas de Klii;
raspoznavale su se karoserije automobila, kao i jedan autobus, sve
ugljenisano; statua marala Monsea, impozantna i crna, izdvajala se
nasred tog zgarita. Nikog ivog na vidiku nije bilo. Vladala je tiina,
koju je naruavalo jedino zavijanje neke sirene.
- Znate priu o karijeri marala Monsea?
- Pojma nemam.
- Ratovao je za Napoleona. Proslavio se branei barikade na Kliiju
od ruskih zavojevaa osamsto etrnaeste. Ako e se ve etniki sukobi
proiriti i unutar gradskih granica Pariza - nastavi Lemperer istim
tonom - kineska zajednica ostae izvan njih. ajnataun bi tako mogao
postati jedna od malobrojnih savreno bezbednih pariskih etvrti.
- Mislite da je mogue da se tako neto desi?
Slegnuo je ramenima ne odgovorivi na pitanje. U tom trenutku,
sav zapanjen, ugledao sam dvojicu pripadnika jedinice za razbijanje
demonstracija, s automatima preko ramena, u uniformama ojaanim
kevlarom, koji su mirno silazili Ulicom Klii u pravcu stanice SenLazar. ivo su razgovarali, a nas nisu udostojili ni jednog jedinog
pogleda.
- Oni se... - toliko sam bio smeten da nikako re nisam mogao da
prevalim preko usana - oni se ponaaju kao da se apsolutno nita ne
deava.
- Da... - zastao je bio i Lemperer, zamiljeno se ekajui po bradi. Vidite, teko je u ovom trenutku rei ta jeste, ili nije, mogue. Onaj ko
bi sad stao da vas uverava u suprotno bio bi ili glupak ili laov; niko,
po mom miljenju, ne moe znati ta e se deavati u nedeljama koje

dolaze. Dobro... - produi on poto se opet nakratko bio zamislio - sad

smo sasvim blizu mene. Nadam se da e sve biti u redu s vaom
prijateljicom...

Ulica kardinala Mersijea, tiha i pusta, zavravala se kao orsokak,

izlazei na fontanu okruenu kolonadama. Sa svake strane, masivni
tremovi, i na njima kamere za video-nadzor, gledali su ka dvoritima u
kojima je raslo drvee. Lemperer kaiprstom pritisnu aluminijumsku
ploicu, verovatno ureaj za biometrijsku identifikaciju; istog asa
podie se metalni zastor pred nama. U dnu dvorita ugledah,
delimino sakrivenu iza platana, jednu vilu, raskonu i otmenu, tipini
primer arhitekture iz doba Drugog carstva. Pitao sam se: nee sigurno
biti da na ovakvom mestu moe da stanuje od onoga to prima kao
vii predava; a odakle mu, onda?
Ne znam zbog ega sam do toga asa bio zamiljao kako moj mladi
kolega ivi u nekom minimalistikom, proienom, preteno belom
ambijentu. Nametaj je, naime, bio u savrenom skladu sa stilom cele
graevine; sve tapacirano svilom i barunom, salon pun udobnih
stolica i fotelja, postolja ukraena intarzijama i sedefom; zatim, jedna
izrazito velika slika u pompeznom maniru, verovatno Bugeroov
original, suvereno je dominirala nad kitnjasto ukraenim kaminom.
Seo sam na otoman prekriven zelenim ripsom, pa se posluio
krukovaom kojom me je domain ponudio.
- Moemo da probamo da saznamo ta se deava, ako ste za... predloio mi je on dok mi je sipao pie.
- Ne, ionako znam da nieg nee biti u informativnom programu.
Na Si-En-Enu moda i bude, ako imate kablovsku.
- Pokuavao sam ja ovih dana; nita ne daju na Si-En-Enu, ni na
Jutjubu nieg nema, ali to sam i oekivao. Na Rutjubu puste pokoju
sliku, ono to ljudi mobilnima usnime; ali to je samo kad sluajno
naletite, a i tu biva da ne daju nita.
- Nikako mi nije jasno zbog ega su odluili da zavedu totalnu
cenzuru; nije mi jasno ta vlasti, u stvari, hoe.
- E, to je, po mom miljenju, jasna stvar: oni se mnogo boje da
Nacionalni front ne pobedi na izborima. A svaka slika nasilja po

gradovima samo bi donela nove glasove Nacionalnom frontu. To sad

ekstremna desnica, zapravo, pokuava da podigne tenzije. Oigledno, i
ovi tipovi po predgraima reaguju kao iz topa; ali, ako malo bolje
pogledate, kad god se ovih poslednjih meseci negde napravi haos,
ispadne da je sve poelo od neke antimuslimanske provokacije: ili
oskrnave damiju, ili enu pod pretnjom nateraju da skine nikab,9 ili
tako neto, u tom stilu.
- I vi mislite da Nacionalni front stoji iza toga?
- Ne. Ne, ne smeju oni sebi to da dozvole. Ne radi se to tako.
Recimo... Recimo da postoji neka veza.

Iskapio je au, sipao nam obojici ponovo, pa uutao. Bugero je na

onoj slici iznad kamina naslikao pet ena u vrtu - neke odevene u bele
tunike, druge jo malo pa gole - kako stoje oko nagog deteta
kovrdave kose. Jedna od onih golih ena sakrila je dojke rukama;
druga to nije mogla, drala je buket poljskog cvea. Lepe je grudi
imala ta ena, a draperiju je umetnik savreno naslikao. Delo je bilo
neto malo vie od sto godina staro, i meni se to uinilo davno; ovek,
jednostavno, ostane bez rei - takva je prva reakcija na ovaj
nedokuivi predmet. Lagano, postepeno, moemo pokuati da uemo
u kou jednog graanina iz XIX veka, jednog od onih uglednika u
redengotima za kakve je ova slika i napravljena; moemo, kao i oni, u
naznakama da prepoznamo erotsko uzbuenje pred tom grkom
nagotom; ali muan je i teak bio taj vremeplov. Mopasan, Zola, pa
ak i Uismans nudili su daleko neposredniji pristup toj epohi.
Verovatno je trebalo o tome da ponem da priam, o toj udnovatoj
moi knjievnosti, pa ipak sam odluio da nastavim razgovor o
politici, jer eleo sam da saznam neto vie, a inilo se da on zna vie,
ili je makar takav utisak ostavljao.
- Upoznati ste sa delovanjem identitetskih pokreta,
pretpostavljam? - Ton mi je bio besprekoran, ton zainteresovanog
svetskog oveka, znatieljnog tavie, dobronamerno neutralnog uz
blagu primesu otmenosti. On mi se nasmeio iskreno, bez zadrke.
- Da, znam da se proneo glas po faksu... Pripadao sam ja, istina,
jednom identitetskom pokretu, ima tome nekoliko godina, upravo u
vreme dok sam pripremao disertaciju. Bili su to katolici, mahom

monarhisti, nostalgiari, romantiari, u sutini - alkoholiari, takoe, u

veini sluajeva. Ali sve se to onda potpuno promenilo, izgubio sam
kontakt s njima, i mislim da, kad bih sad otiao na sastanak, nita vie
tamo ne bih mogao da prepoznam.
Metodino sam zautao; kad metodino zautite i gledate ljude
pravo u oi, tako da im se uini kao da upijate svaku njihovu re - ljudi
govore. Vole oni kad ih neko slua, i svi islednici to znaju; svi islednici,
svi pisci, svi pijuni.
- Vidite... - ponovo e on - Identitetski blok je u realnosti bio sve
samo ne blok, bio je podeljen na vie frakcija koje su se meu sobom
slabo razumevale i slagale: na katolike, na solidariste bliske Treem
putu, na rojaliste, neopagane, tvrdokorne sekulariste pristigle s
ekstremne levice... Sve se, meutim, promenilo u trenutku kad su
stvoreni Evropski starosedeoci. Njima su kao nadahnue posluili
Starosedeoci Republike, s tim to su nastupili kao njihova suta
suprotnost, i uspeli da poalju poruku jasnu i ujediniteljsku: mi smo
starosedeoci Evrope, prvi koji su se naselili na ovom tlu, i neemo
pristati na muslimansku kolonizaciju; ne prihvatamo, isto tako, ni
amerike firme, kao to ne prihvatamo ni to da nau oevinu krme
kapitalistiki skorojevii pristigli iz Indije, Kine, i tome slino. Oni
citiraju Deronima, Koiza, Bika Koji Sedi, i ine to prilino veto;
pritom im je sajt na internetu u grafikom smislu vrlo inovativan, s
privlanim animacijama, dobrom muzikom, to je privuklo jednu novu
publiku, publiku koju ine mlai.
- Stvarno mislite da oni ele da zaponu graanski rat?
- U to nema nikakve sumnje. Sad u da vam pokaem jedan tekst
na netu...
On ustade, pa ode u susednu prostoriju. Otkako smo uli u njegov
salon, ona pucnjava kao da je utihnula - ipak nisam, bio siguran da li
se ovde kod njega ita uopte i ulo, slepa ulica je bila izrazito tiha.
Uto se i on vratio i doneo mi desetak listova spojenih spajalicom,
natampanih sitnim slovima; naslov dokumenta bio je, pak, sasvim
razgovetan: PRIPREMA GRAANSKOG RATA.
- Dobro, ima mnogo ovakvih stvari, ali ovaj je jedan od onih
najzaokruenijih, s najpouzdanijom statistikom. Brojki ima pregrt,
zato to se studija bavi situacijom u dvadeset dve zemlje lanice
Evropske unije, ali zakljuci su jedni te isti. Da sumiram njihovu tezu,

superiornost je selektivna prednost: parovi koji se prepoznaju u

jednoj od triju velikih religija, koji neguju patrijarhalne vrednosti,
imaju vie dece od ateistikih ili agnostikih parova; ene su slabije
obrazovane, hedonizam i individualizam manje vani. Superiornost
ima, u velikoj meri, svojstvo da se prenosi genetskim putem; prelazak
iz jedne u drugu veru i odbacivanje porodinih vrednosti imaju tek
marginalan znaaj; ljudi u ogromnoj veini sluajeva ostaju verni
metafizikom sistemu u kojem su odgajani. Ateistiki humanizam, na
kojem poiva sekularni suivot, osuen je na brzu propast, sledi
ubrzan rast procenta monoteistike populacije, to posebno vai za
muslimansku populaciju - ne raunajui pritom novu imigraciju, koja
e ovaj fenomen samo dodatno potcrtati. Iz ugla boraca za evropski
identitet, u startu se podrazumeva da izmeu muslimana i ostatka
populacije, pre ili kasnije, graanski rat nuno mora da izbije. Oni, u
tom smislu, konstatuju da bi, ukoliko im je stalo do kakve-takve anse
da iz tog rata izau kao pobednici, bolje bilo da on izbije to je pre
mogue - a pretpostavka je da bi to moglo biti pre 2050, s tim to bi
jo bolje bilo da se to desi i ranije.
- To mi izgleda logino...
- Da, na politikom i vojnom planu oni, po svemu sudei, imaju
pravo. Ostaje da se vidi da li su reili da u akciju krenu odmah - i u
kojim sve zemljama. Otpor prema muslimanima je manje-vie jednako
snaan u svim evropskim zemljama; ali Francuska je jedan po svemu
poseban sluaj, i to zbog njene vojske. Francuska armija i danas je
jedna od vodeih vojski u svetu, za nju je uvek bilo uprkos budetskim
ogranienjima, bez obzira na to ko je na vlasti; upravo zbog toga
nijedan ustaniki pokret ne moe ni da se nada da e postii neto
ukoliko vlada donese odluku da vojska intervenie. Strategija se,
stoga, nuno menja.
- I, kakva e biti?
- Vojnika karijera traje kratko. U ovom trenutku francuska vojska
- kopnene, pomorske i vazduhoplovne snage zajedno - broje ukupno
330.000 ljudi, raunajui i andarmeriju. Godinje se regrutuje neto
malo manje od 20.000 ljudi; to znai da e kroz neto malo vie od
petnaest godina kompletan sastav francuske armije biti obnovljen.
Ako bi se mladi, militantno nastrojeni pripadnici identitetskog pokreta
- a oni gotovo listom jesu mlai - masovno prijavili na konkurs za

stupanje u vojnu slubu, za relativno kratko vreme mogli bi da

preuzmu ideoloku kontrolu nad vojskom. Tu liniju, od samog
poetka, podrava politika struja unutar ovog pokreta; i upravo je
ovo pitanje, ima tome dve godine, izazvalo raskid s militantnom
frakcijom, koja se zalae za to da se odmah krene u oruanu borbu.
Mislim da e politika struja i nadalje imati vodeu re u pokretu, a da
e ova frakcija koja se zalae za reavanje problema vojnim putem
privui tek pokojeg marginalca, delinkventa opinjenog orujem;
situacija bi, meutim, mogla da bude drugaija u drugim zemljama,
naroito u skandinavskim. Multikulturalna ideologija jo ima znatno
vei uticaj u Skandinaviji nego u Francuskoj, militantni borci za
identitet brojni su i vini borbi; s druge strane, vojska raspolae
neznatnim brojem ljudi, moda oni ne bi bili kadri da izau na kraj s
ozbiljnijom pobunom. Da, ukoliko bi u skorije vreme moglo da doe
do opteg ustanka negde u Evropi, dogodie se to, moda, u Norvekoj
ili u Danskoj; Belgija i Holandija su, takoe, potencijalno izrazito
nestabilne zone.
Oko dva sata ujutro sve je bilo mirno, ili se barem inilo tako, i ja
sam lako naao taksi. estitao sam Lempereru na kvalitetnoj
krukovai - popili smo praktino celu flau. Razume se, godinama
ve, to jest decenijama, sluao sam razne ljude kako priaju o ovim
temama. Izraz Posle mene potop neki pripisuju Luju XV, drugi pak
njegovoj nalonici madam De Pompadur. Ta reenica je prilino
dobro odslikavala moje stanje duha, ali te noi mi je prvi put na um
pala jedna zabrinjavajua ideja: taj potop bi, kad se sve sabere, mogao
da se odigra i pre mog sopstvenog kraja. Nisam ja ni oekivao da u
skonati u veselju, nije bilo nikakvog razloga da budem poteen jada,
slabosti i patnje; ali do toga asa mogao sam bar da se nadam da u
ovaj svet napustiti bez prekomemog nasilja.
Da li je on preterano paniio? Naalost, ne bih rekao da jeste; taj
momak je na mene ostavio silan utisak ozbiljne linosti. Sutradan
ujutro krenuo sam da pretraujem po Rutjubu, ali nije bilo ama ba
niega u vezi s Plas de Klii. Naiao sam samo na jedan video-snimak,
prilino zastraujui, iako u njemu nije bilo nijednog nasilnog
elementa: petnaestak tipova obuenih u crno od glave do pete,
maskiranih, s kapuljaama na glavama, naoruani automatskim
pukama, rasporeenih u V formaciju, lagano su koraali u nekom

urbanom okruenju koje je liilo na Arentej.10 Taj video oigledno

nije bio snimljen mobilnim telefonom: slika je bila odlina, a dodat je i
efekat usporenog snimka. Taj statini, impozantni video, snimljen iz
donjeg rakursa, za svrhu je imao da potvrdi jedno prisustvo, jedno
preuzimanje kontrole nad odreenom teritorijom. U sluaju etnikog
sukoba ja bih, po automatizmu, bio svrstan u tabor belaca, i toga dana,
kad sam od kue poao na fakultet, prvi put osetih zahvalnost prema
Kinezima zato to su, od samog nastanka ove etvrti, znali kako da
izbegnu bilo kakvo doseljavanje crnaca ili Arapa - i, ire gledano,
doseljavanje bilo kojih nekineskih elemenata, izuzev ono neto malo
Vijetnamaca.
Razumnije je bilo povui se na rezervni poloaj, za sluaj da
situacija pone ubrzano da se pogorava. Moj otac je iveo u jednoj
kolibi na Ekrenskom masivu, nedavno je bio naao sebi novu
drubenicu (nedavno sam, u svakom sluaju, ja za to saznao). Majka
mi je amila u Neveru, gde joj je jedino drutvo bio njen francuski
buldog. Bilo je prolo desetak godina kako se sa njima nisam video ni
uo. To dvoje pripadnika bejbi-bum generacije bili su ovaploenje
neumoljive samoivosti, i nita me nije moglo navesti na uverenje da
bi me doekali rairenih ruku. Ponekad bi mi palo na pamet pitanje da
li u videti roditelje makar jo jednom pre nego to umru, ali odgovor
na to pitanje redovno bi bio odrean, i ja sam bio uveren da ak ni
jedan graanski rat tu nita ne bi mogao da dovede u red, uvek bi oni
nali izgovor da me ne prime na konak; kad je o tome re, u
izgovorima nikada nisu oskudevali. Imao sam ja i prijatelje, nekoliko
njih, u stvari, iskreno, i ne ba toliko mnogo prijatelja, s mnogima sam
malo izgubio kontakt; bila je tu Alis, mogao sam, bez sumnje, Alis da
smatram prijateljicom. Kad se sve sabere, otkako sam se rastao od
Mirijam, bio sam prilino sm.

Nedelja, 15. maj

Oduvek sam voleo te veeri kad se odravaju predsedniki izbori;
smatram, tavie, da mi je to, izuzmu li se finala svetskog prvenstva u
fudbalu, omiljen televizijski program. Napetost oigledno nije bila
tako naglaena, izbori su, po svemu sudei, slutili na priu iji se
rasplet zna od prvog minuta; ali izrazita arolikost uesnika u
programu (politikologa, istaknutih politikih uvodniara, pa gomile
pristalica, to slavljeniki raspoloenih, to u suzama, po seditima
politikih stranaka; bili su tu, konano, i sami politiari, koji su davali
izjave na osnovu prvih utisaka, neki unapred smiljene, neki obuzeti
emocijama), a opte uzbuenje uesnika stvaralo je taj utisak tako
redak, tako dragocen, i tako televizian, da u direktnom prenosu
proivljavamo jedan istorijski trenutak.
Pouen iskustvom poslednje politike emisije, koju od problema s
mikrotalasnom jedva da sam stigao da pratim, ovoga puta sam kupio
taramu, humus, blini i ikru; prethodne veeri ostavio sam dve boce
rilija11 da se hlade. Od trenutka kada se pred kamerama, u 19 asova i
50 minuta, pojavio David Piadas, shvatio sam da e predstojee
izborno vee biti jedan uistinu veliki dogaaj, i da u doiveti po
svemu izuzetan televizijski trenutak. Piadas je, razume se, bio krajnje
profesionalan, ali sjaj u njegovom oku nije ostavljao nikakvog mesta
sumnji: rezultate, koje je on ve znao i koje e moi da saopti kroz
deset minuta, predstavljali su ogromno iznenaenje; politiki pejza
Francuske pretrpee korenite promene.
- Dogodio se potres - saoptio je on u trenutku kad su se na ekranu
pojavile prve brojke. Nacionalni front je bio u ubedljivoj prednosti, s
34,1% glasova; bilo je to maltene oekivano, sva ispitivanja javnog
mnjenja to su, uostalom, najavljivala prethodnih godinu dana, s tim to
je kandidatkinja ekstremne desnice ostvarila lagani napredak u
poslednjih nekoliko sedmica kampanje. Iza nje su, meutim, rame uz
rame bili kandidat Socijalistike partije, s 21,8%, i kandidat

Muslimanskog bratstva, s 21,7% glasova; toliko je mala bila razlika

izmeu njih da je situacija mogla lako da se preokrene, tavie,
verovatno e se i menjati u vie navrata u toku veeri, kako budu
pristizali rezultati s birakih mesta u veim gradovima i Parizu. S
12,1% glasova, kandidat desnice bio je ve definitivno ispao iz trke.

an-Fransoa Kope se na ekranima pojavio tek u 21.50. Ispijen, slabo

obrijan, s nakrivljenom kravatom, izgledao je kao da je poslednjih
nekoliko sati proveo pred sudom. S bolnom poniznou zakljuio je da
je re o porazu, o tekom porazu, za koji on, Kope, preuzima svu
odgovornost; nije, ipak, iao tako daleko kao Lionel ospen 2002.
godine, pa da uzme u obzir i mogunost da se potpuno povue iz
politikog ivota. to se tie uputstava lanovima i simpatizerima
stranke za drugi krug izbora, nije se od njega ovoga puta nita moglo
uti; politiki odbor UMP-a12 okupie se u toku nedelje i tada e biti
doneta odluka.
Tano u deset sati, dva vodea kandidata jo su vodila mrtvu trku,
pri emu su najnovije brojke ukazivale na apsolutno identine
prognoze - ta neizvesnost nikako nije dozvoljavala socijalistikom
kandidatu da d izjavu koju u tom asu nije bilo lako dati. Hoe li dve
stranke koje su inile okosnicu polikog ivota u Francuskoj jo od
zaetaka Pete republike biti oiene sa scene? Hipoteza je bila u toj
meri poraavajua da se prosto osealo kako svi ti komentatori, koji
su se ogromnom brzinom smenjivali u studiju - sve do samog Davida
Pidasa, za koga bi teko bilo posumnjati da gaji ikakvu naklonost
prema islamu, a koji je, navodno, bio blizak Manuelu Valsu - u potaji
zapravo prieljkuju da se ona ostvari. Selei se iz studija u studio
takvom brzinom da se inilo kao da poseduje udesan dar da bude na
vie mesta istovremeno, Kristof Barbije se, sve do u pozni noni sat
zasenjujui gledaoce svojim alom, nametnuo kao neprikosnoveni
kralj izborne veeri, lako nadmaivi Renoa Delija, otromboljenog i
zlovoljnog zbog rezultata koji njegov list nije predvideo, pa ak i Iva
Treara, inae mnogo borbenijeg.
Tek neki minut iza ponoi, u trenucima dok sam ja privodio kraju
drugu bocu rilija, padoe konani rezultati: Muhamed Ben Abes,
kandidat Muslimanskog saveza, osvojio je drugo mesto sa 22,3%

glasova. Sa 21,9%, socijalistiki kandidat eliminisan je iz izborne trke.

Manuel Vals je odrao kratak govor, izrazito trezven, u kojem je
pozdravio dva najbolje plasirana kandidata, i odgodio svaku odluku
do sastanka glavnog odbora Socijalistike partije.

Sreda, 18. maj

Dok sam se vraao na faks da odrim predavanja, prvi put me je
obuzelo oseanje da bi neto moglo da se desi; da bi politiki sistem u
kojem sam, od malih nogu, navikao da ivim, i koji je ve neko vreme
vidno pucao po avovima, sada mogao da eksplodira u trenutku.
Nisam tano mogao da odgonetnem otkud mi taj utisak. Moda je to
bilo zbog dranja mojih studenata mastera; koliko god da je to inae
bila jedna bezoblina, depolitizovana masa, toga dana bili su napeti i
zabrinuti, pokuavali da napabire to se moe od informacija preko
smartfona i tableta; u svakom sluaju, nikada na mom predavanju nisu
tako malo pazili. A moda i zbog ponaanja devojaka u burkama, sada
sigurnijih i oputenijih nego obino; one su, u grupama od po tri,
etale hodnicima ne eui se o zidove, kao da ve gospodare
terenom.
S druge strane, bio sam frapiran mlitavou svojih kolega. Za njih
kao da nikakvog problema nije ni bilo, nikakvog razloga za brigu oni u
svemu nisu videli, to je samo potvrivalo moja davnanja
razmiljanja; oni koji se domognu statusa univerzitetskog profesora
ne mogu vie ni da zamisle da bi nekakav razvoj politikih dogaaja
mogao ma i najmanje da utie na njihove karijere; oni su se oseali
apsolutno nedodirljivim.
Predvee, kad sam skrenuo u Ulicu Santej da bih se zaputio ka
stanici metroa, ugledao sam Mari-Fransoaz. Brzo sam hodao, potrao
sam maltene, i kad sam je sustigao, posle kratkog pozdrava, bez
okolianja je upitao:
- ta misli, je l imaju nae kolege razloga da budu ovako mirne?
Misli da smo stvarno zatieni?
- Eh! - uskliknu ona s nekom gnomskom grimasom na licu, zbog
koje je izgledala jo runija nego to je inae bila, a onda pripali jedan
itan. - Pitala sam se ba da li e neko ve jednom da otvori oi na tom
jebenom faksu. Ne, nikako nismo zatieni, molim te, veruj mi da

nismo, a ja sam bar merodavna da o tome govorim...

Poutala je tako nekoliko sekundi, a onda poela da objanjava:
- Moj mu radi u DGSI...13
Gledao sam je, zapanjen; bilo je to prvi put za tih deset godina
otkako je znam da sam zapravo postao svestan da je ona ena, tavie
da je neki tamo mukarac, jednog dana, mogao da oseti poudu prema
toj nabijenoj, zdepastoj kreaturi, gotovo abljeg oblika. Ona, sva srea,
nije prozrela povod tom izrazu na mom licu.
- Znam... - ree ona zadovoljno - svi se iznenade. Nego, ti zna ta
je to, DGSI?
- Neka tajna sluba? Neto kao DST?14
- DST vie ne postoji. On se spojio s Optom obavetajnom, i tako je
nastao DCRI,15 koji je potom postao DGSI.
- Mu ti je neka vrsta pijuna?
- I nije ba, pijuni su ti vie oni iz DGSE,16 i rade pri Ministarstvu
odbrane. DGSI je u sklopu Ministarstva unutranjih poslova.
- To je, znai, politika policija?
Ona se opet nasmei, ovoga puta diskretnije, tako da od osmeha
nije porunela koliko prvi put. - Zvanino, oni sebe tako nee nazvati,
ali u sutini da, to je otprilike to. Oni prate rad ekstremistikih
pokreta, to im je jedan od glavnih zadataka. Mogao bi da navrati do
nas na pie, moj mu e ti sve to objasniti. Objasnie ti, u stvari, ono
to ima pravo da ti objasni, ne znam ni ja tano, to se svaki as menja,
u zavisnosti od razvoja dogaaja s dosijeima. Ali, u svakom sluaju,
bie velikog tumbanja posle izbora, pa i takvog koje se tie direktno
fakulteta.

Stanovali su na Skveru Vermenuz, na pet minuta peice od Senzijea.

Njen mu ni najmanje nije liio na pripadnika tajnih slubi, bar ne
onako kako sam ja njih zamiljao (a kako sam ih, inae, pa zamiljao verovatno kao neke korzikanske tipove, meavinu gangstera i
prodavca pia). Nasmejan i uredan, lobanje glatke kao kugla od
lustera, na sebi je imao lafrok sa kotskim motivom, ali ja sam mogao
da ga zamislim u toku radnog vremena, s leptir-manom, moda i
prslukom od odela, tako da odie izvesnom staromodnom

elegancijom. Odmah je na mene ostavio utisak bezmalo nenormalne

intelektualne okretnosti; bio je to verovatno jedini nekadanji uenik
iz Ulice Ulm17 koji e proi na konkursu za prijem na policijsku
akademiju.
- Odmah poto sam imenovan za komesara - ree on sluei me
portom - traio sam da me rasporede u unutranju obavetajnu
slubu; bila je to za mene neka vrsta poziva... - dodade on s osmejkom
na licu, kao da je njegova sklonost ka tajnim slubama nekakva
bezazlena manija.
A onda je utao, prilino dugo, otpio prvi gutljaj porta, pa saekao
jo sekundu pre nego to e nastaviti:
- Pregovori izmeu Socijalistike partije i Muslimanskog bratstva
mnogo su tei nego to se oekivalo. A opet, muslimani su spremni da
ustupe levici vie od polovine ministarstava - raunajui tu i kljuna
ministarstva, kao to su finansije i unutranji poslovi. Nema nikakvih
neslaganja oko ekonomije i fiskalne politike, pa ak ni oko
bezbednosti - imaju oni i vika sredstava, za razliku od njihovih
partnera socijalista, da zavedu red u gradovima. Postoje izvesna
razmimoilaenja u vezi sa spoljnom politikom, oni bi eleli da
Francuska energinije osudi Izrael, ali to e im levica dati bez
problema. Pravu tekou, kamen spoticanja u ovim pregovorima,
predstavlja nacionalni obrazovni sistem. Zanimanje za obrazovanje
stara je socijalistika tradicija, i upravo je prosveta ta koja nikada nije
okrenula lea Socijalistikoj partiji, koja je nastavila da podrava
socijaliste do same ivice propasti; jedino u prosveti imaju oni
sagovornika koji je jo vie nego oni sami motivisan da socijalisti
ostanu na vlasti, i koji nee uzmai ni pod kakvim izgovorom.
Muslimansko bratstvo je, znate, posebna jedna partija; prema mnogim
uobiajenim politikim pitanjima oni su gotovo ravnoduni; na
primer, eto, ekonomija im nije u sreditu svega. Za njih je sutina u
demokratiji, i u obrazovanju; drutvena grupa kod koje se belei
najpovoljnija stopa reprodukcije, koja ume da prenosi svoje vrednosti
- ona e i pobediti; u njihovim oima, sve je to prosta stvar, dok su
ekonomija i geopolitika samo bacanje praine u oi. Onaj ko
kontrolie decu - kontrolie budunost, i taka. Najvanija stavka,
stavka oko koje e apsolutno zahtevati zadovoljtinu, jeste
obrazovanje dece.

- A ta oni trae?
- Pa, Muslimansko bratstvo smatra da svakom francuskom detetu
treba omoguiti da, od poetka do kraja kolovanja, stekne
obrazovanje u duhu islama. A obrazovanje u duhu islama je, u svakom
pogledu, mnogo drugaije od svetovnog obrazovanja. Tu, pre svega,
kole nikako ne mogu da budu meovite; a za ensku decu bie
otvorene samo pojedine ustanove. Ono to bi njima bila prva elja
jeste da se veina ena, posle zavrene osnovne kole, usmeri ka
kolama za obrazovanje domaica, i da se one udaju to je pre mogue
- sasvim mala manjina bi, pre udaje, zavrila studije knjievnosti ili
umetnosti; bio bi to njihov model idealnog drutva. Osim toga, svi
prosvetni radnici, bez izuzetka, morae da budu muslimani. Pravila
koja se tiu prehrambenog reima u menzama, vreme posveeno
molitvama, pet puta svakoga dana, morae da se potuje; ali na prvom
mestu, sam kolski program morae da se prilagodi prenosiocima
kuranskog uenja.
- Mislite da ti pregovori mogu da uspeju?
- Nemaju izbora, ni jedni ni drugi. Ako ne uspeju da naprave
sporazum, Nacionalni front sigurno dobija na izborima. Pod uslovom
da sauvaju izglede kakve imaju sada, a videli ste i vi, kao i ja, ta kau
istraivanja javnog mnjenja. Bez obzira na to to je Kope izjavio da e
se on lino uzdrati od glasanja, osamdeset pet odsto biraa UMP-a
izjasnie se za Nacionalni front. Bie tesno, izrazito tesno: fifti-fifti, ali
stvarno.
- Ne, jedina opcija koja im preostaje - nastavi on - jeste da prionu
na sistematsko udvajanje nastave. to se poligamije tie, tu su ve
postigli dogovor, koji bi mogao da im poslui kao model. Institucija
graanskog braka ostaje kao to je bila do sada, kao zajednica dve
osobe, mukog i enskog pola. Muslimanski brak, posledino
poligaman, nee ni na koji nain uticati na brani status dotinog lica,
ali e biti pravno valjan, to e mu biti priznato, i podrazumevae
odreena prava, kako od centara za socijalnu zatitu tako i od
poreskih slubi.
- Jeste li sigurni? Meni se ini da je to ipak previe...
- Apsolutno, to je ve utanaeno u procesu pregovora i, tavie,
savreno odgovara teoriji erijata kao manjinskog prava, koju ve
dugo zagovara pokret Muslimanske brae. Otprilike tako neto moglo

bi da se desi i u oblasti obrazovanja. Dravne kole ostale bi takve

kakve jesu, otvorene za sve - ali sa mnogo manje novca, budet
nacionalnog obrazovnog sistema bio bi, u najmanju ruku, podeljen na
tri dela, tako da profe vie ne bi mogle nita da uparaju, a u
aktuelnom ekonomskom kontekstu svako smanjivanje budeta
svakako bi nailo na irok konsenzus. A onda bi se, uporedo s tim,
pojavio sistem privatnih muslimanskih kola, ije bi diplome bile
ravnopravne - i koje bi mogle da primaju privatne subvencije. Nema
sumnje da bi, vrlo ubrzo, javne kole izgubile na ceni, i svi roditelji
koji iole vode rauna o budunosti svoje dece poeli bi da ih upisuju u
muslimanske.
- A isto e biti i sa univerzitetom - ukljui se i njegova supruga u
razgovor. - Naroito je Sorbona podsticajna za njihovu matu, da ne
poveruje koliko - Saudijska Arabija spremna je da ponudi maltene
neograniene donacije; postaemo jedan od najbogatijih univerziteta
u svetu.
- A Rediea e postaviti za predsenika? - upitah ja prisetivi se
naeg prethodnog razgovora.
- Da, naravno, to sada vie gotovo da i ne dolazi u pitanje; on je
konstantno na promuslimanskoj poziciji, ve najmanje dvadeset
godina.
- ak se i preobratio, ako se dobro seam... - dodade njen mu.
Popih ono pie naiskap, i on mi nasu ponovo; sipae potom jo.
- Pretpostavljam da je to uasno poverljivo... - nastavih ja posle
kraeg razmiljanja. - Ne razumem ta vas to nagoni da mi o svemu
ovome priate.
- U neka obina vremena, sigurno bih utao. Ali to se ovoga tie,
sve je ve procurelo - i to nas u ovom trenutku i brine. Sve to sam ja
vama sada ispriao, pa i vie od toga, mogao sam da proitam, od rei
do rei, na blogovima pojedinih militantnih boraca za identitet - onih
meu koje smo uspeli da se infiltriramo. - Vrteo je glavom u neverici. Ni da su uspeli da postave mikrofone u najbolje uvane sale
Ministarstva unutranjih poslova, ne bi znali vie od ovoga to su
saznali ovako. A najgore je to to, u ovom trenutku, iako su u posedu
svih tih eksplozivnih informacija, oni ne preduzimaju nita; nema
saoptenja za tampu, nita se ne objavljuje iroj javnosti; oni, prostonaprosto, ekaju. Dosad neviena situacija - i pritom izrazito muna.

Pokuao sam da saznam malo vie o pokretima identiteta, ali on se

odmah vidno zatvorio u sebe. Imam jednog kolegu na faksu, poverih
se ja, koji je bio blizak jednom takvom pokretu, ali onda se potpuno
udaljio od njih.
- Da, svi oni tako kau... - napomenu on sarkastino.
Kad sam potom naeo temu naoruanja kojim raspolau neke od
tih grupa, on ne ree nita; samo je pijuckao porto, a zatim
promrmljao:
- Da, pria se da ih finansiraju ruski milijarderi... ali nema tu nieg
realno utemeljenog.
A onda je potpuno uutao. Nedugo zatim, oprostio sam se i otiao.

etvrtak, 19. maj

Sutradan sam se zaputio prema faksu, iako tamo nisam imao posla, i
usput ukucao Lempererov broj. Po mojim proraunima, negde u to
vreme on je zavravao predavanje; i stvarno, javio se na telefon.
Predloio sam mu da odemo negde na pie; on i nije bogzna kako
voleo kafee u blizini faksa, pa mi je predloio da se naemo kod
Delmasa, na Plas de la Kontrskarp.
Koraajui Ulicom Muftar, ponovo sam razmiljao o onome to mi
je ispriao Mari-Fransoazin mu; da li to moj mladi kolega moda zna
i neto vie, a nee da mi kae? Da li je i dalje direktno ukljuen u rad
pokreta?
S klupskim konim foteljama, tamnim parketom i crvenim
zavesama, Delmas je bio upravo u Lempererovom stilu. Nikada on ne
bi seo u kafe preko puta,Kontrskarp, s onom lanom, razdraujuom
bibliotekom; bio je to ovek od ukusa. Poruio je au ampanja, ja se
zadovoljio toenim lefom,18 a onda je neto puklo u meni, osetio sam
najednom neki veliki zamor od silne moje suptilnosti i umerenosti, i
napao sam direktno, nije se jo ni konobar s piem bio vratio:
- Politika situacija je, tako se ini, veoma nestabilna... ta biste vi
uinili na mom mestu?
Nasmeio se mojoj iskrenosti, ali je odgovorio ne menjajui ton:
- Mislim da bih, za poetak, promenio raun u banci.
- Raun u banci? Zato? - U tom asu postadoh svestan da sam
skoro vikao, vrlo sam napet bio, a da to nisam ni primetio. Konobar se
vratio s piem, Lemperer pouta malo, a onda mi odgovori:
- Pa da, nije izvesno da e potezi koje Socijalistika partija povlai
u poslednje vreme naii na bogzna kako dobar prijem u njenom
birakom telu... - I u tom trenutku ja sam shvatio da on zna, da jo ima
neku ulogu u tom pokretu, moda i onu presudnu: sve tajne
informacije koje su procurele u tu identitetsku maglutinu on je
poznavao savreno, moda je upravo on taj koji je odluio da one, do

dana dananjeg, i ostanu tajne.

- U takvim okolnostima - nastavi on blagim tonom - pobeda
Nacionalnog fronta u drugom krugu izbora postaje sasvim mogu
ishod. Oni su primorani - apsolutno primorani, i previe su se u tom
smislu angaovali i davali obeanja svojim biraima, koji su
ogromnom veinom suverenisti - da e istupiti iz Evrope i evropskog
monetarnog sistema. Dugorono gledano, posledice toga po francusku
ekonomiju mogu biti i vrlo povoljne; u prvo vreme, meutim, bie
roptanja u finansijskom smislu, i to nezanemarljivog; nije izvesno da
e francuske banke, ak i one bolje, odoleti tome. Preporuio bih vam,
stoga, da otvorite raun u jednoj stranoj banci - najbolje u nekoj
engleskoj banci, na primer, Barkliz ili HSBC.
- I... to je sve?
- I to je ve mnogo. Osim toga... Imate li vi neko mesto u
unutranjosti gde biste mogli da se povuete na neko vreme?
- Ne, i nemam ba.
- Posavetovao bih vam da ipak odete, i to bez mnogo odlaganja;
naite neki hoteli na selu. Vi stanujete u Kineskoj etvrti, tako bee?
Slabi su izgledi da e u tom delu grada biti pljaki ili teih sukoba; ali
ja bih, da sam na vaem mestu, ipak otiao nekud. Uzmite odmor,
saekajte malo, da se stvari slegnu.
- Oseam se pomalo kao pacov koji bei sa broda.
- Pacovi su inteligentni sisari - uzvrati on na to staloenim glasom,
kao da ga ovo maltene zabavlja. - Oni e, vrlo verovatno, nadiveti
oveka; njihov drutveni sistem je, u svakom sluaju, kudikamo
solidniji.
- kolska godina jo nije zavrena; jo dve nedelje imam
predavanja.
- A to! - Ovoga puta nasmeio se iskreno, gotovo razdragano. Mnogo toga moe da se desi, situacija je daleko od predvidive; ali
jedno je, ini mi se, gotovo nemogue - da se kolska godina zavri u
normalnim uslovima!
A onda je zautao, lagano pijuckajui ampanj, i ja shvatih da vie
od njega neu uti; osmeh, malice prezriv, sve vreme je lebdeo na
njegovim usnama, no ipak mi je taj ovek, ba udno, poeo da biva
jo malo pa simpatian. Poruio sam drugo pivo, ovoga puta s
aromom jagode; nije mi se vraalo kui, nita me i niko tamo nije

ekao. Pitao sam se da li on ivi s nekom enom, ili moda ima neku
devojku; bie, verovatno, da ima. Bio je on neka vrsta sive eminencije,
politiki lider u jednom manje-vie tajnom pokretu; ima devojaka koje
to privlai, opte je poznato. Ima, takoe, devojaka koje privlae
specijalisti za Uismansa, ako emo poteno. ak sam jednom priao s
nekom mladom, lepom, privlanom devojkom koja je matala o anFransoau Kopeu; dani i dani su proli dok se od tog susreta nisam
presabrao. to se devojaka tie, stvarno se u ovo nae vreme sve i
svata moe sresti.

Petak, 20. maj

Sutradan sam otvorio raun u filijali Barkliza na Aveniji Goblen.
Prenos sredstava bie obavljen u roku od jednog radnog dana,
izvestio me je slubenik banke; na moje veliko iznenaenje, viza
karticu dobio sam maltene istoga asa.
Odluio sam da se kui vratim peice, formalnosti oko promene
rauna obavio sam mahinalno, kao automat, i sad sam oseao potrebu
za razmiljanjem. Iznenada, kako sam kroio na Plas dItali, obuze me
oseanje da bi sve ovo moglo da - nestane. I ova mala crnkinja
kovrdave kose, s dupencetom u dinsu kao salivenom, to je ekala
bus 21, i ona bi mogla da nestane; ona e, tavie, izvesno nestati, ili, u
najmanju ruku, proi kroz ozbiljno prevaspitavanje. Na otvorenom
prostoru pred trnim centrom Itali 2 bilo je, kao i obino, onih koji
trae pare, ovoga puta za Grinpis; i oni e nestati, a ja poeh da
mirkam u trenutku kad je prema meni, sa svenjem prospekata u
ruci, krenuo jedan mrkobradi mladi s kosom srednje duine, i to je
izgledalo kao da je on, eto, u nagovetaju potonjih zbivanja, ve
nestao; proao sam pored njega i ne videi oveka, i uao kroz
staklena vrata to vode na nulti nivo galerije s prodavnicama.
U unutranjosti centra, situacija je, kad se podvue crta, bila u
otroj suprotnosti sa onom spolja. Brikorami niko nita nee moi da
prebaci, ali su zato za Denifer, bez ikakve sumnje, odbrojani dani, oni
ne nude nita to bi moglo da pristaje jednoj adolescentkinji
muslimanki. S druge strane, vlasnici prodavnice Secret stories, koja
prodaje markirani donji ve na kojem i nema nalepnica sa cenom, nisu
imali razloga za zabrinutost: uspeh takvih duana na trgovakim
galerijama Rijada i Abu Dabija niko nikada nije poricao, povoda za
strahovanje od uspostavljanja islamskog reima nisu imali ni antal
Tomas ni La Perla. Preko dana odevene u neprozirne crne burke,
bogate Saudijke uvee su se preobraavale u rajske ptice, oblaei
korsete, upljikave grudnjake, tange ukraene viebojnim ipkama i

dragim kamenjem; suta suprotnost enama zapadnjakinjama,

otmenim i izazovnim preko dana, zato to to iziskuje njihov drutveni
status, da bi uvee, kad se vrate kuama, popadale s nogu i, onako
iznurene, odustajale od svake primisli na zavoenje, prelazei u
leernu, bezoblinu odeu. Najednom, ispred tanda RapidJus (koji je,
inae, nudio sve kompleksnije opcije: kokos-pasiflora-guava, mangolii-guarana, bilo je vie od tuce kombinacija, a sve sa straobalnim
vitaminskim sastavom), pade mi na pamet Brino Deland. Nisam ga bio
video skoro punih dvadeset godina, a za sve to vreme maltene
nijednom nisam ni pomislio na njega. Bio mi je to jedan od drugova sa
doktorskih studija, moglo bi se ak rei da su se meu nama razvili
gotovo prijateljski odnosi, pri emu je on radio na Laforgu; napisao je
bio jednu, bez daljeg, pristojnu tezu, odmah posle toga je proao na
konkursu za carinskog inspektora, da bi se potom oenio Anelizom,
devojkom koju je upoznao nemam pojma gde, na nekoj studentskoj
veeri. Ona je pak radila u marketinkoj slubi jednog operatera
mobilne telefonije, zaraivala je mnogo vie od njega, ali on je, kako
se to kae, imao sigurnu slubu, i tako su njih dvoje kupili kuu u
Montinji-le-Bretoneu, ve su imali dvoje dece, deaka i devojicu, on
je bio jedini od mojih drugova iz kole i sa fakulteta koji je zapoeo
normalan porodian ivot, ostali su bludeli izmeu Meetica,19 spiddejtinga i mnogo, mnogo samoe. Sreo sam ga sluajno, u RER-u,20 i
on me je pozvao da doem kod njega narednog petka uvee,
rotiljaemo, kraj je juna, on ima travnjak i imao je gde da priredi
rotilj, bie tu i nekoliko njih iz komiluka, niko s faksa, kako mi je
najavio.
Greka je bila organizovati to ba u petak uvee, shvatio sam im
sam stao na travnjak i poljubio u obraz Brinoovu enu, ona je bila
radila ceo dan i kui se vratila naisto krepala, a jo je bila sebi utuvila
u glavu da mora da gleda Jedna gotovo savrena veera na M6, pa je
tako za ovu veerinku predvidela neke i preterano sofisticirane stvari,
sufle sa smrcima bio je beznadean, ali u trenutku kad je postalo
oigledno da e ak i gvakamola propasti, pomislio sam da e ena da
brizne u pla, njihov trogodinji sin uto je poeo da urla, a Brino, koji
je, ve kako su prvi gosti poeli da pristiu, krenuo da loe, nije mogao
da joj pomogne oko okretanja kobasica na aru, pa sam joj u pomo
pritekao ja, ona me je, onako sva oajna, pogledala izgubljeno i

zahvalno u isti mah, mnogo je to sloenije nego to sam mislio, to,

napraviti rotilj, jagnjei kotleti su spolja bili zagoreli, a iznutra jo
ostali ivi, nahvatala se na njima crnkasta i verovatno kancerogena
kora, vatra mora da je bila prejaka, ali ja se u to nikako nisam
razumevao, ako jo krenem da petljam neto po mehanizmu, mogla bi
butan-boca da eksplodira, bili smo sami nas dvoje ispred gomile
ugljenisanog mesa, a ostale zvanice cevile su roze ne obraajui na
nas ni najmanju panju, i ja sam s olakanjem video da dolazi
nevreme, prve kapi pale su na nas, iskosa, i ledene su bile, svi su se
momentalno povukli u living, preorijentisali smo se na hladnu
zakusku. U trenutku kad se skljokala na kanabe, bacivi jedan
neprijateljski pogled u tabule,21 a ja sam razmiljao kakav li je
Anelizin ivot, i kakav li je ivot svih tih ena na Zapadu. Ujutro bi se
verovatno isfenirala, pa s najveom panjom obukla, u skladu ve sa
svojim profesionalnim statusom, a mislim da je u njenom sluaju to
bila neka vie elegantna nego seksi varijanta, ono, na kraju krajeva,
treba to izdozirati, nije jednostavno, mora biti da joj je trebalo dosta
vremena da ostavi decu u vrtiu, dan je potom provodila uz mejlove,
pri telefonu, na raznim sastancima, a kui se vraala tek oko devet
uvee, iscrpljena (Brino bi uvee otiao da pokupi decu i davao im
veeru, jer on je imao inovniko radno vreme), ne bi mogla da stoji
na nogama, navukla bi duks i donji deo trenerke, i takva bi se
pokazala svome gospodinu i gospodaru, i on mora da je imao utisak
da se ona ve negde tucala, pa i ona sama imala je utisak da se negde
tucala, i da ovo s godinama nee doi u red, sa decom koja e porasti i
profesionalnim obavezama koje e, kako to mehaniki biva, postajati
sve vee, a mlitavljenje puti da i ne raunamo.
Otiao sam meu poslednjima, pomogao sam ak Aneliz da
pospremi, nisam pritom imao ni najmanju nameru da se uputam u
avanturu s njom - to bi bilo izvodljivo, sve se u njenoj situaciji inilo
izvodljivim. eleo sam samo da pored mene oseti neku vrstu
solidarnosti, uzaludne solidarnosti.

Brino i Aneliz su se sad ve sigurno razveli, tako to biva u nae vreme;

da su iveli sto godina ranije, u Uismansovo vreme, jo bi bili zajedno,
i moda i ne bi bili tako nesreni, na kraju krajeva. Vrativi se kui,

sipao sam sebi punu au vina i prepustio se knjizi U koloteini, koju

bejah upamtio kao jedan od najboljih Uismansovih romana, da bih
odmah osetio isti onaj uitak u itanju, nekim udom netaknut, kao
dvadeset godina ranije. Nikada moda mlakuna srea starih parova
nije opisana s takvom blagou: Andre i ana razmenjivali su sada
samo nevine nenosti, ono roditeljsko zadovoljstvo da pokatkad legnu
zajedno, da se oprue, jednostavno, jedno pored drugoga kako bi bili
blizu, i proavrljaju malo pre nego to e jedno drugom okrenuti lea i
utonuti u san. Lepo, ali moe li tako biti u ivotu? Moe li se danas
takav jedan intimni obzir uopte zamisliti? Sve je to, oigledno,
povezano sa zadovoljstvima koja donosi trpeza: Gurmanluk je u
njihove ivote uao kao jedno novo interesovanje, podstaknuto sve
naglaenijim odsustvom ulne znatielje, kao strast svetenika koji,
uskraeni za radosti puti, uzdiu pred finim jelima i starim vinima.
Svakako, u vreme kada je ena kupovala i sama istila povre,
pripremala meso i krkala paprikae satima i satima, jedan takav
odnos, nean i hranljiv, jo je i mogao da se razvije; s razvojem
metoda skladitenja hrane prognano je u zaborav to oseanje koje je,
uostalom, po Uismansovom iskrenom priznanju, bilo tek jedna slaba
nadoknada za izgubljene ulne uitke. On sam, u svom ivotu, nikako
nije uspeo da se skrasi s jednom od onih ena domaica, koje, po
Bodleru, uz devojke jedino i mogu odgovarati jednom literati zapaanje utoliko tanije to, kako godine odmiu, devojka moe da
pretrpi savren preobraaj u domaicu, pri emu je to, uostalom,
njena tajna elja i prirodan put. Uismans je, meutim, posle jednog
perioda razvrata - to treba prihvatiti sa zadrkom - krenuo putem
monakog ivota, i u toj taki sam se i ja razdvojio od njega. Dohvatio
sam Na putu, pokuao da proitam nekoliko stranica, a onda se vratio
U koloteini, ta duhovna nit u meni, definitivno, gotovo da i nije
postojala, i teta je to je tako, jer monaki ivot postoji i dalje,
neizmenjen posle svih tih vekova, dok domaice - a gde danas da
nae domaice? U Uismansovo vreme one su zacelo jo postojale, ali
on takve ene nije mogao da sretne u knjievnim krugovima u kojima
se kretao. Iskreno govorei, u tom pogledu povoljniji ambijent nije
vladao ni na fakultetu. Da li bi, primera radi, Mirijam, kako godine
prolaze, mogla da se transformie u domaicu? Upravo sam sebi
postavljao to pitanje kad mi je zazvonio mobilni i, zaudo, bila je to

ona, poeo sam da zamuckujem od iznenaenja, jer zapravo uopte

nisam oekivao da e me ponovo zvati. Bacio sam pogled na budilnik;
deset uvee, ja ve potpuno zaokupljen itanjem, ak sam i da jedem
zaboravio. Primetih, meutim, da sam ve skoro zavrio drugu bocu
vina.
- Mogli bismo... - zastala je kolebajui se - ... mislila sam neto,
mogli bismo da se vidimo sutra uvee.
- Da?
- Sutra ti je roendan. Da nisi moda zaboravio?
- Jesam. Pravo da ti kaem, jesam, potpuno sam zaboravio.
- A imam... - opet je naas oklevala - ... jo neto da ti kaem. U
stvari, dobro bi bilo da se vidimo.

Subota, 21. maj

Probudio sam se u etiri sata ujutro; posle Mirijaminog poziva zavrio
sam U koloteini, ta knjiga je, nema zbora, remek-delo, spavao sam tek
neto malo vie od tri sata. enu koju je traio celoga ivota Uismans
je bio opisao ve sa svojih dvadeset sedam ili dvadeset osam godina, u
Marti, svom prvom romanu, objavljenom u Briselu 1876. Kao ena
koja je vei deo vremena provodila kao domaica, mora biti da je
sauvala sposobnost da se preobrazi u devojku, i to u tano odreene
sate, precizirao je on. Nije to, naoko, bilo tako teko, preobraziti se u
devojku, bilo je to, tavie, kudikamo jednostavnije nego napraviti
bernez sos; pa ipak, kasnije je za tom enom uzalud tragao. A i ja sam,
bar zakljuno s tim trenutkom, uzalud tragao za svojom. Nisam ja
pridavao toliki znaaj injenici da u navriti etrdeset etiri godine,
roendan kao roendan; ali upravo je u dobu od etrdeset etiri
godine, tano tada, Uismans bio pronaao veru. Od dvanaestog do
dvadesetog jula 1892. godine prvi put je boravio u trapistikom
manastiru u Injiju, u Marni.22 etrnaestog jula se ispovedio, posle
silnog oklevanja briljivo opisanog u Na putu. Sutradan, petnaestog
jula, prvi put od detinjstva, primio je sveto priee.
Dok sam pisao disertaciju o Uismansu, proveo sam nedelju dana u
opatiji u Ligieu, gde je i on, nekoliko godina kasnije, primio zvanje
oblata, a posle jo nedelju dana u opatiji u Ignjiju. Ta opatija bila je
sravnjena sa zemljom u Prvom svetskom ratu, ali boravak tamo ipak
mi je bio od velike pomoi. Samo ureenje i nametaj, modernizovani
naravno, sauvali su bili tu jednostavnost, tu istotu koja je
svojevremeno bila frapirala Uismansa; a i satnica brojnih molitvi i
svakodnevnih slubi, od Zdravomarijo u etiri ujutro do Salve Regina
uvee, ostala je ista. Obedovalo se u tiini, to je bilo vrlo ugodno u
odnosu na rukove u univerzitetskom restoranu; seam se, takoe, da
su opatice proizvodile okoladu i makarone - njihovi proizvodi, koje
je preporuivao i Peti fite, distribuisani su po celoj Francuskoj.

Lako mi je bilo da shvatim ta to ljude privlai monakom ivotu,

sve i ako je - toga sam bio svestan - moje stanovite veoma drugaije
od Uismansovog. Nikako nisam mogao da saosetim s njegovim
proklamovanim gaenjem prema telesnim strastima, nisam to sebi
mogao da predoim. Moje telo je, uopte gledano, bilo opsednuto
raznih bolnim stanjima - migrenama, konim oboljenjima,
zuboboljama, uljevima - stanjima koja su neprekidno smenjivala
jedno drugo, ne ostavljajui me, praktino, nikad na miru, a meni su
bile tek etrdeset etiri godine! ta li e tek biti kad budem imao
pedeset, ezdeset, i vie! Tada e od mene ostati samo jedna gomila
organa izloenih sporom procesu raspadanja, a moj e se ivot
pretvoriti u muenje bez kraja i konca, turobno i neveselo, kukavno.
Moja kita bila je, u osnovi, jedini moj organ ijeg postojanja ni u
jednom trenutku nisam bio svestan kroz prizmu bola, ve iskljuivo
kroz prizmu uivanja. Skromnih dimenzija, ali ivahna, odvajkada me
je verno sluila - ili sam moda ja, naprotiv, bio u njenoj slubi, to je
zamisao kojoj se svako moe nai utemeljenja, ali njen je zapt bio,
zapravo, vrlo blag: nikada mi nije nareivala, povremeno bi me, na
skroman nain, bez jeda i gneva, podsticala da se vie ukljuim u
drutveni ivot. Znao sam da e se te veeri ona otvoreno zaloiti za
Mirijam, ona je oduvek bila u dobrim odnosima s Mirijam, Mirijam ju
je uvek tretirala s naklonou i uvaavanjem, to je meni priinjavalo
neizmerno zadovoljstvo. A ja tih izvora zadovoljstva, sve u svemu,
nisam imao napretek; u stvari, taj mi je bio jedini. Mnogo je ve bilo
splasnulo moje interesovanje za intelektualni ivot; moje postojanje
kao drutvene jedinke nije bilo nita vie zadovoljavajue od mog
telesnog postojanja, i ono se svelo na niz sitnih briga - zapuen lavabo,
ne radi internet, kazneni poeni, nepotena spremaica, greka u
popunjavanju poreske prijave - koje su takoe neprekidno smenjivale
jedna drugu, ne ostavljajui me, praktino, nikad na miru. U manastiru
ovek, zamiljam ja, pobegne od veine tih sekiracija; tamo se ovek
ratosilja bremena individualne egzistencije. Odrie se, istovremeno,
zadovoljstva; ali to je izbor koji se moe podneti. teta je bilo, rekoh
sebi nastavljajui sa itanjem, to je Uismans u Na putu toliko
insistirao na tom svom gaenju prema negdanjem raskalaju; moda
tu i nije bio do kraja iskren. Ono to je njega mamilo manastiru, slutio
sam ja, nije na prvom mestu bila elja da utekne od ulnih uitaka;

bila je to pre mogunost da se oslobodi iznurujueg, sumornog sleda

sitnih trzavica svakodnevnog ivota, svega onoga to je on sam tako
maestralno opisao u svom Nasuprot. U manastiru vas, ako nita drugo,
barem sigurno ekaju leaj i ebe - i, kao bonus, veni ivot, u
najboljem sluaju.

Mirijam je na moja vrata pozvonila oko sedam sati.

- Srean ti roendan, Fransoa... - rekla je odmah, tu na pragu,
glasom sasvim tihim, a onda se bacila na mene i poljubila me u usta, i
poljubac je bio dug, poudan, usne i jezici su nam se isprepleli.
Vraajui se s njom u dnevnu sobu, primetio sam da je jo izazovnije
obuena nego prethodni put. Bila je obukla neku drugu crnu mini
suknju, jo krau, i nosila je hulahopke, a kad je sela na kanabe
ugledao sam kopicu na podvezici, crnu spram izrazito bele butine.
Bluzica, takoe crna, bila je potpuno providna, i vrlo se dobro videlo
kako joj se pomeraju grudi - shvatio sam u tom asu da moji prsti jo
uvaju uspomenu na njene bradavice, i kako su ih dodirivali; njoj je na
licu bio neki kolebljiv osmeh, bilo je u samom tom trenutku neeg
neodlunog i kobnog.
- Donela si mi poklon? - upitah ja tonom koji je trebalo da bude
ugodan, a sve u pokuaju da malo ublaim napetost.
- Ne - odgovori ona ozbiljno - nisam nala nita to bi mi se stvarno
dopalo.
Poto smo opet malo utali ona, iznebuha, rairi butine; nije nosila
gaice, a suknja joj je bila toliko kratka da se namah pojavi linija
pike, izbrijane i na izvolte.
- Sad u da ti popuim - ree ona - mnogo dobro da ti popuim.
Doi, sedi na kanabe.
Posluao sam je, pustio da me razodene. Ona je klekla preda
mnom i poela jednim ruinim cvetom,23 dugim i nenim, pre nego to
e me uzeti za ruku; onda smo zajedno ustali. Naslonio sam se na zid.
Ona je opet klekla, pa poela da mi lie muda, i istovremeno mi ga
drkala, kratkim brzim pokretima.
- Kad ti bude hteo, prelazim na kurac... - ree ona zastavi naas.
Saekao sam jo malo, dok udnja nije postala ve sasvim
nepodnoljiva, a onda rekoh:

- Sada.
Gledao sam je u oi pre nego to e jezikom dodirnuti moj ud, i od
tog prizora moje uzbuenje samo je dodatno naraslo; ona sama bila je
u nekom udnom stanju, u meavini usredsreenosti i pomame, jezik
joj je kruio po mom glaviu, katkad brzo, katkad s jaim stiskom i
sporije; levom akom stezala mi je kitu u korenu, dok mi je prstima
desne lupkala po jajima, talasi uitka krili su i raznosili moju svest,
jedva sam se na nogama drao, malo je nedostajalo da izgubim svest. I
taman pre nego to u, uz krik, eksplodirati - prikupio sam snagu da je
zamolim:
- Stani... Stani...
Jedva sam roeni glas prepoznao - bio je izoblien, neujan
gotovo.
- Nee da mi svri u usta?
- Ne sad.
- Dobro... Nadam se da to znai da e malo kasnije poeleti da me
tuca. Hoemo da jedemo, je li?
Ovoga puta sui sam bio naruio unapred, ekao je, jo od sredine
popodneva, u friideru; stavio sam bio i dve boce ampanja da se
hlade.
- Zna, Fransoa... - ree ona poto je otpila prvi gutljaj - nisam ja ni
kurva ni nimfomanka. To to ti ga ovako puim, to je zato to te volim.
to te stvarno volim. Zna to?
Da, znao sam to. Znao sam da ima tu jo neega, neega to nikako
da mi kae. Dugo sam je gledao u oi, netremice, uzalud traei naina
da nanem tu temu. Ona je popila ampanj, uzdahnula, sipala opet, i
tad iz nje izlete:
- Moji roditelji su odluili da idu iz Francuske.
Ostao sam bez glasa. Popila je i drugu au, pa sipala treu pre
nego to e nastaviti:
- Iseljavaju se u Izrael. Idue srede letimo za Tel Aviv. Nee ak ni
da saekaju drugi krug predsednikih izbora. Ono to je u svemu tome
naisto otkaeno je to su sve organizovali iza naih lea, nita nam
nisu rekli; otvorili su raun u banci u Izraelu, udesili sve da odavde
tamo iznajme stan; moj otac je podigao premije od osiguranja, dao
kuu na prodaju, i sve to a da nam ni jednu jedinu re nije rekao.
Dobro, u krajnjem sluaju i mogu da razumem to nita nije rekao

mojoj mlaoj sestri i bratu, moda i jesu premladi, ali ja imam

dvadeset dve godine, a oni me, ovako, dovode pred svren in! Ne
teraju oni mene da idem s njima, ako bih stvarno insistirala da
ostanem, spremni su i da mi iznajme sobu u Parizu; ali ionako poinje
raspust, a ja oseam da ne mogu da ih ostavim, u svakom sluaju ne
sada, preterano bi se brinuli zbog mene. Ja toga nekako i nisam bila
svesna, ali poslednjih meseci promenio se sastav ljudi koji nam je
navraao u kuu, sve sami Jevreji su poeli da dolaze. Veeri su
provodili zajedno, jedni drugima punili glavu, ne idu samo moji, ima
jo najmanje etvoro ili petoro njihovih prijatelja koji su rasprodali
sve to imaju ovde da bi se preselili u Izrael. Celu jednu no provela
sam u razgovoru s njima, pokuala da ih pokolebam, ali oni su
ubeeni da e se u Francuskoj desiti neto za Jevreje strano, udno je
to da im sad tako neto pada na pamet, posle pedeset godina ovde
provedenih, rekla sam im da je to totalna glupost, da odavno ve
Nacionalni front nema nikakve veze s antisemitizmom!
- Nije to ba odavno. Ti si premlada, pa ne zna, ali otac njen, anMari Lepen, negovao je stare tradicionalne veze s francuskom
ekstremnom desnicom. Bila je to jedna gluperda, maltene potpuno
neobrazovan ovek, nije taj sigurno itao ni Drimona ni Moraa; ali
mislim da je uo bar za njih, i da je i to bio deo njegovog mentalnog
horizonta. to se njegove kerke tie, to nam, oigledno, samo po sebi
nita ne govori. Mislim, pritom, da ti, ako pobedi musliman, nema
bogzna kakvog razloga za strah. On e u svakom sluaju biti u savezu
sa Socijalistikom partijom, ne moe sam bogzna ta da preduzima.
- E, tu... - sumnjiavo je vrtela glavom - tu ve nisam toliki
optimista kao ti. Kad jedna muslimanska partija doe na vlast, to
nikako ne moe da bude dobro po Jevreje. Ne vidim nijedan primer
koji bi navodio na suprotan zakljuak...
Nisam na to nita rekao; u sutini, nisam dobro poznavao istoriju,
u gimnaziji sam bio nepaljiv na asovima, a ni otada mi nikako nije
polo za rukom da proitam jednu jedinu knjigu iz istorije, do kraja
svakako ne.
Ona je ponovo sipala ampanj. To je, vala, i bilo pametno - napiti se
malo, s obzirom na date okolnosti. Osim toga, ampanj je bio dobar.
- Moji brat i sestra moi e da nastave kolovanje u gimnaziji; i ja
u moi da studiram na Telavivskom univerzitetu, preneu poloene

ispite. Ali ta da radim tamo u Izraelu? Hebrejski ne znam ni da

beknem. Francuska je moja zemlja.
Glas joj se blago izmeni, osetio sam da je na ivici suza.
- Volim Francusku! - ree ona, i lepo se ulo da joj se grlo stee volim, ne znam ni sama... Sir volim!
- Imam sira! - I ja poskoih, kao klovn, da opustim atmosferu, pa
odoh do friidera da naem sira. Bio sam kupio senmarslena, kontea,
pa i plavog kuskog sira. Otvorio sam i bocu belog vina; ona na sve to
nije obratila ni najmanju panju.
- A sem toga... Sem toga, ne elim da ovo meu nama prestane ree ona, pa briznu u pla. Ustao sam, zagrlio je; nieg razboritog
nisam mogao da se setim to bih joj rekao. Odveo sam je do sobe,
ponovo zagrlio. Ona je tiho plakala.

Probudio sam se oko etiri sata izjutra; bila je to no punog meseca, u

sobi se vrlo dobro videlo. Mirijam je leala na stomaku, na sebi je
imala samo majicu s kratkim rukavima. Saobraaja na bulevaru
praktino i nije bilo. Prola su tako dva-tri minuta, a onda se pojavilo
dostavno vozilo reno trafik, koje se kretalo malom brzinom pre
nego to e stati u nivou solitera. Dva Kineza izaoe iz kola da
popue cigaretu, i inilo se da razgledaju okolinu; potom se, bez
vidnog razloga, vratie u vozilo, koje se udalji u pravcu Port dItali. Ja
se vratih u krevet, poeh da joj milujem zadnjicu; ona se pripi uz mene
ne budei se.
Okrenuh je, razmaknuh joj butine i poeh da je mazim; maltene
istog asa je ovlaila, i ja uoh u nju. Oduvek je volela ovaj,
jednostavan poloaj. Ja joj sad podigoh butine, da bi mogao dublje da
prodrem, i poeh da ga guram i vadim. esto kau da je enski
orgazam kompleksan, da je to prava misterija; to se mene, meutim,
tie, mehanizam mog sopstvenog orgazma oduvek mi se inio jo
nedokuivijim. im sam krenuo, osetio sam, naime, da u biti u stanju
da se kontroliem dokle god to bude potrebno, da u sopstvenom
voljom uspeti da obuzdavam uitak. Bedra su mi se kretala gipko, bez
zamora, i ona je posle nekoliko minuta poela da uzdie, onda da vie,
a ja sam i dalje prodirao u nju, i terao sam tako ak i kad je krenula
pikom da mi stee kitu, disao sam polako, bez napora, imao sam

utisak da sam veno bie, a onda je ona ispustila jedan dugaak uzdah,
ja sam se skljokao na nju i obujmio njeno telo obema rukama, a ona je
samo ponavljala: Duo moja... Duo moja..., i plakala.

Nedelja, 22. maj

Probudio sam se oko osam sati, pristavio kafu, legao ponovo; Mirijam
je pravilno disala, dah joj pratio tromi ritam jedva ujnog filteraparata. Po azurnom svodu plovili su mali, bucmasti kumulusi; ja sam
u njima oduvek video oblake sree, oblake ije bletavo belilo slui
iskljuivo tome da se dodatno naglasi plavetnilo neba; to su oni oblaci
koje deca uvek nacrtaju uz kuicu iz snova, s dimnjakom koji se pui,
travnjakom i cveem. Ne znam tano ta mi bi da, tek to sam sebi
sipao prvu olju kafe, ukljuim iTele. Zvuk je bio ostao na preglasnom,
a meni je trebalo vremena da naem daljinski i pritisnem dugme
mjut. Prekasno, Mirijam se probudila; jo u onoj majici, prela je u
dnevnu sobu i sklupala se na kanabetu. Taj kratki tren spokoja bio je
prohujao; ponovo sam ukljuio zvuk. Vesti o tajnim pregovorima
izmeu Socijalistike partije i Muslimanskog bratstva vrtele su se na
netu cele noi. I svi su samo o tome govorili - i iTele, i BFM, i LCK - bila
je to sad ve jedna dvadesetetvoroasovna specijalna emisija. Do tog
trenutka nije jo bilo nikakve reakcije Manuela Valsa; ali Muhamed
Ben Abes je trebalo da odri konferenciju za tampu u jedanaest sati.
Onako debeljukast i vedar, neretko pakostan u odgovorima na
novinarska pitanja, muslimanski kandidat je iz kolektivnog pamenja
uspeo da istisne podatak da je on, zapravo, bio jedan od najmlaih
politehniara Francuske pre nego to e upisati Nacionalnu upravnu
kolu, kao pripadnik generacije Nelson Mandela, iste koja je dala i
Lorena Vokjea. Likom je, zapravo, vie podseao na ostarelog
tuniskog bakalina iz kraja - to je njegov otac inae i bio, makar mu se
bakalnica nalazila u Neji-sir-Sen, ne u Osamnaestom arondismanu, a
kamoli u Bezonu ili Arenteju.
Vie od svih ostalih kandidata, napomenuo je ovog puta, upravo je
on imao koristi od republikanske meritokratije; manje od svih ostalih
je pak bio voljan da naudi sistemu kojem duguje sve, sve do ove,
najvee poasti, da francuski narod glasa za njega. Pomenuo je potom

stani iznad bakalnice, gde je radio domae zadatke; nakratko je

oiveo seanje na svog oca, s pravom merom oseajnosti; po meni,
govor je bio apsolutno savren.
Ali, nastavio je on, vremena su se promenila, i oko toga bi svi
trebalo da budemo saglasni. Sve ee se deava da porodice - bile
one jevrejske, hrianske ili muslimanske - za svoju decu ele
obrazovanje koje se ne bi ograniavalo na puko prenoenje znanja,
ve bi podrazumevalo i duhovnu nadogradnju u okviru njihove
tradicije. Ovaj povratak religiji predstavlja jednu temeljnu tendenciju,
koja proima nae drutvo, i nacionalni obrazovni sistem pred tim,
jednostavno, ne moe da okree glavu. Zato sada treba poveati
nastavniki kadar u dravnim kolama, kako bi one uspele da opstanu
u jednoj skladnoj koegzistenciji s velikim duhovnim tradicijama muslimanskom, hrianskom ili jevrejskom - u naoj zemlji.
Slatkoreiv i umilan, potrajao je taj njegov govor jo desetak
minuta pre nego to e prei na pitanje tampe. Ja sam ve odavno bio
primetio da i oni najgadniji, najagresivniji novinari postaju kao
hipnotisani, potpuno smekaju u prisustvu Muhameda Ben Abesa. A
bilo je, bar se meni inilo, i neprijatnih pitanja koja su mogli da mu
postave; protivljenje sklapanju meovitih brakova, na primer, ili
injenica da bi prosvetni radnici morali da preu u muslimansku veru.
Ali nije li, naposletku, ve takav sluaj kod katolika? Zar ne mora
ovek prvo da se krsti da bi mogao da predaje u hrianskoj koli?
Razmiljajui o tome, shvatio sam da zapravo nita o tome ne znam, i
u trenutku kad je ta konferencija za tampu bila zavrena, uvideo sam
da sam stigao tano do one take do koje je muslimanski kandidat i
hteo da me dovede - do neke vrste opte sumnje, do oseanja da nema
ama ba nikakvog razloga za uzbunu, i da u svemu ovome nema nieg
istinski novog.

Marin le Pen je uzvratila udarac u pola jedan po podne. ivahna i

svee isfenirana, snimljena iz blagog donjeg rakursa ispred Otel de
Vila, bila je tog dana gotovo lepa - to je bilo u otrom kontrastu s
ranijim utiscima o njenoj spoljanjosti; od velike prekretnice 2017,
kandidatkinja nacionalnih snaga uvrstila se u uverenju da jedna ena,
ako eli da se domogne najvie vlasti, neizostavno mora da lii na

Angelu Merkel, te je poela da parira nemakoj kancelarki u toj

odbojnoj respektabilnosti, pri emu je Le Penova ila ak dotle da ije
stvari po istom kroju. Ali tog majskog jutra ona kao da je pronala
davno izgubljen plam, onaj revolucionarni elan koji je prizivao same
zaetke ovog pokreta. Prialo se bilo ve neko vreme da pojedine
njene govore pie Reno Kami - pod nadzorom Florijana Filipoa. Ne
znam da li su te prie imale osnova, ali ona je, u svakom sluaju,
ostvarila znatan napredak na tom planu. Na mene je pak odmah
ostavio utisak, i to jak, republikanski, pa ak i neskriveno
antiklerikalan ton njenog govora. Poavi od jednog banalnog osvrta
na ila Fertija, stigla je unazad sve do Kondorsea, citirajui njegov
znameniti govor pred Zakonodavnom skuptinom 1792, u kojem on
pominje te Egipane, te Indijce kod kojih je ljudski duh dosegao
takve domete, da bi ponovo pali u ropstvo najsramnijeg neznanja,
onoga asa kada su verske vlasti prisvojile pravo da obrazuju ljude.
- A ja mislila da je ona katolikinja - primeti Mirijam.
- Za nju ne znam, ali njeni glasai nisu, nikada Nacionalni front nije
uspeo da proe kod katolika, oni su i previe solidarni, previe
naklonjeni zemljama Treeg sveta. Ona se, znai, prilagoava.
Mirijam pogleda na sat, i naini umoran gest. - Moram da poem,
Fransoa. Obeala sam roditeljima da u ruati s njima.
- Oni znaju da si ovde?
- Znaju, znaju, nee se oni brinuti; ali e me ekati da jedemo
zajedno.
Bio sam jednom kod njenih roditelja, i to jo na samom poetku
nae veze. Stanovali su u kui u Site de Fleru, iza metro stanice
Broan. Imali su garau, radionicu, pomislio bi ovek da je u nekom
gradiu u unutranjosti, nije bitno gde, samo ne u Parizu. Seam se da
smo veerali na travnjaku, cvetao je uti narcis. Fini su bili prema
meni, gostoprimljivi i srdani - a pritom mi nisu pridavali preveliki
znaaj, to je bilo jo bolje. U trenutku kad je njen otac otvorio bocu
atonef-di-papa, meni je sinulo da Mirijam, iako je prela dvadesetu, i
dalje svake veeri obeduje s roditeljima, da i dalje pomae mlaem
bratu oko domaih zadataka, a mlaoj sestri kupuje krpice. Bilo je to
jedno pleme, porodino pleme povezano vrstim nitima; u poreenju
sa svim onim ega sam se u ivotu nagledao, bilo je to neto
jedinstveno, i imajui to u vidu, sada sam se s tekom mukom

savladavao da ne zaplaem.
Iskljuio sam zvuk; pokreti Marin le Pen izgledali su sad jo ivlji,
tukla je pesnicom po vazduhu, u jednom trenutku silovito je rairila
ruke. Mirijam e, po svemu sudei, poi s roditeljima u Izrael, ne bi
ona nikako drugaije ni mogla.
- Nadam se da u stvarno uskoro da se vratim, zna... - izusti ona
kao da mi je proitala misli. - Da ostanem tamo samo nekoliko meseci,
dok se stvari ovde u Francuskoj ne slegnu.
Njen optimizam uinio mi se malo preteranim, ali nita nisam
rekao.
Ona obue suknju. - Ovde e, oigledno, sudei po ovome to se
deava, oni pobediti, i onda e mi za vreme ruka ponavljati: jesmo li
ti lepo rekli, erko... Dobro, oni su dragi, misle da je sve to za moje
dobro, znam.
- Da. Oni su dragi. Stvarno dragi ljudi.
- A ti, ta e ti? ta misli, kako e posle ovoga da bude na faksu?
Otpratio sam je do vrata; shvatio sam, zapravo, da nikakvu
predstavu nemam ta e i kako biti; postade mi, pritom, jasno i to da
me ba briga ta e biti. Ovla je poljubih u usne pre nego to u
odgovoriti: Ja svoj Izrael nemam. Ba bedna misao; bedna, ali tana.
A Mirijam ue u lift, i nestade.

Usledio je period od nekoliko sati. Sunce je zalazilo meu soliterima,

dok se u meni ponovo raala puna svest o tome ko sam, o
okolnostima u kojima sam, o svemu. Duh mi je bio lutao predelima
nedoreenim i mranim, bio sam nasmrt tuan. Uismansove reenice
iz U koloteini neprekidno su mi se vraale, kao probodi, i tek tada
bolno shvatih da nisam ak ni predloio Mirijam da doe da stanuje
kod mene, da ivimo zajedno, da bih ve u narednom trenutku
zakljuio kako problem nije bio u tome, jer njeni roditelji su ionako
izrazili spremnost da joj iznajme sobu, a i moj stan je bio tek
dvosoban, veliki dvosoban, istina, ali ipak dvosoban; zajedniki ivot u
jednom dvosobnom stanu neizostavno bi, i to u vrlo kratkom roku,
doveo do nestanka svake seksualne elje, a mi smo jo bili premladi
da bi naa veza u takvim prilikama opstala.
U neka starija vremena, ljudi su zasnivali porodice i ostajali u
njima, to znai da su, poto bi obavili proces reprodukcije, rmbaili
zajedno jo neku godinu, taman dotle dok im deca ne stasaju, a onda
bi se pridruili svome Tvorcu. Danas je, meutim, tek negde poev od
pedesete, ili ezdesete godine, razumno oekivati da e jedan brani
par ui u tu koloteinu, u asu kada u njihovim ostarelim, bolom
naetim telima, pretekne jo samo potreba za prisnim dodirom,
umirujuim i ednim; u asu, takoe, kad domaa kuhinja, toliko
slavljena u, na primer, Petirenoouim nestalucima, bespovratno
preuzme prvenstvo nad ostalim uicima. Poigravao sam se neko
vreme idejom da sednem i napiem neto za urnal de diznevjemist, u
kojem bih ustvrdio da su, posle jednog dugog i dosadnog
modernistikog perioda, Uismansovi zakljuci, oni obojeni
razoaranjem, ponovo aktuelni, i to vie nego ikad, to se vidi i po sve
veoj gledanosti emisija posveenih kuhinji, a naroito domaoj
kuhinji, i to na svim televizijskim kanalima; a onda shvatih da u meni
nema ni trunke energije, pa ni elje, koji su neophodni da bi se
napisao jedan lanak, pa makar to bilo i u jednoj publikaciji

namenjenoj zatvorenom krugu italaca kao to je urnal de

diznevjemist. Shvatio sam, u isti mah, i to s nekom vrstom tupe
neverice, da mi je televizor jo ukljuen, i to i dalje na iTele. Ukljuio
sam zvuk: Marin le Pen je odavno ve bila zavrila govor, ali je bila
glavna tema svih komentara. Saznao sam, tako, da je predvodnica
nacionalnih snaga za sredu najavila masovne demonstracije na
anzelizeu. Ni na kraj pameti joj nije bilo da trai dozvolu od
policijske uprave, a u sluaju zabrane skupa, unapred je opomenula
vlasti da e protest biti odran ta god da se desi. Govor je zakljuila
navodei jedan lan iz Deklaracije o pravima oveka i graanina iz
1793. godine: Kada vlasti kre prava naroda, ustanak je, kako za
narod u celini, tako i za svaki deo naroda, najsvetije od svih prava i
najneophodnija od svih dunosti. Re ustanak je, prirodno, izazvala
brojne komentare, nateravi ak i Fransou Olanda da prekine dugo
utanje. Sada, na isteku svog drugog petogodinjeg mandata - pri
emu je za reizbor mogao da zahvali iskljuivo jadnoj strategiji koja se
svodila na podrku Nacionalnom frontu - odlazei predsednik je
praktino odbio da izrazi svoj stav, a veina medija u meuvremenu
kao da je bila i zaboravila da on uopte postoji. Kada je, na stepenitu
Jelisejske palate, pred grupicom od desetak okupljenih novinara, sebe
okarakterisao kao poslednji bastion dravnog poretka, uo se tu i
tamo smeh, nakratko samo, ali i te kako dobro. Desetak minuta
kasnije, doao je red i na premijera da d izjavu. Izrazito crven u licu,
nabreklih ila na elu, izgledao je kao da e svakog asa da ga udari
kap, a onda je upozorio sve one koji pokuavaju da izvrdaju
demokratskim zakonima da e biti tretirani kao kriminalci.
Naposletku, jedini koji je sauvao hladnokrvnost bio je Muhamed Ben
Abes, koji je branio pravo na javno demonstriranje i predloio Marin
le Pen debatu na temu sekularnosti - to je, po miljenju veine
komentatora, bio vet potez, u smislu da je mogunost da ona prihvati
ovaj predlog bila manje-vie iskljuena, potez kojim je on sebi jeftino
obezbedio imid umerenog oveka koji se zalae za dijalog.
Na kraju sam se umorio, pa sam poeo bez jasnog cilja da skaem s
jednog na drugi rijaliti ou, bilo je to neto o gojaznima, pre nego to
u definitivno iskljuiti televizor. Saznanje da cela ta politika pria
moe da igra ulogu u mom vlastitom ivotu mene je i dalje
uznemiravalo, a i gadilo mi se pomalo. Pa ipak, bio sam ja svestan, i to

godinama, da taj sve vei jaz, koji se ve pretvarao u pravu provaliju,

izmeu stanovnitva i onih koji u njegovo ime govore, politiara i
novinara, nuno mora dovesti do neeg haotinog, nasilnog i
nepredvidivog. Francuska, kao i ostale zemlje Zapadne Evrope, ve
dugo je ila u pravcu graanskog rata, bilo je to oigledno; ali ja sam,
sve do tih dana, jo iveo u ubeenju da su Francuzi, ogromnom
veinom, pomireni sa sudbinom i ravnoduni - bez sumnje zato to
sam ja u tom trenutku bio privremeno pomiren sa sudbinom i
ravnoduan. Bio sam se prevario.

Mirijam me je pozvala tek u utorak uvee, malo posle jedanaest sati;

glas joj je bio vedar, vratilo joj se bilo pouzdanje u budunost; po
njenim reima, u Francuskoj e ubrzo sve da doe u red - ja sam ipak
sumnjao da e tako biti. Uspela je Mirijam, ak, da ubedi samu sebe
kako e se Nikola Sarkozi vratiti u politiku utakmicu, i biti doekan
kao spasilac. Nisam imao srca da je razuveravam, ali takva mogunost
inila mi se izrazito neostvarivom; imao sam utisak da je Sarkozi, u
dubini due, odustao od politike, i da je 2017. definitivno stavio taku
na taj period svog ivota.
Avion joj je poletao sutradan rano ujutro. Nismo, dakle, imali kad
da se vidimo pre njenog polaska; imala je jo mnogo toga da
posvrava - poev od pakovanja, a nije tako jednostavno ceo svoj ivot
sabiti u trideset kilograma prtljaga. Nisam ni oekivao da u je videti;
pa ipak, dok sam sputao slualicu, ignulo me je srce. Znao sam da u
sada biti veoma sm.

Sreda, 25. maj

Uprkos svemu, bio sam gotovo razdragan sutradan ujutro, kad sam
metroom krenuo na faks - politiki dogaaji od prethodnih dana, sve
zakljuno s Mirijaminim odlaskom, liili su mi sada na lo san, na
greku koja e u najkraem roku biti ispravljena. Veliko je bilo moje
iznenaenje kada sam, stigavi u Ulicu Santej, konstatovao da je
reetkasta kapija na ulazu u univerzitetski kompleks hermetiki
zatvorena - uvari su je obino otvarali u petnaest do osam. Vei broj
studenata, meu kojima sam prepoznao i neke s druge godine iz moje
grupe, strpljivo su ekali pred ulazom.
Tek oko pola devet pojavio se jedan uvar, dolazei iz glavnog
sekretarijata, i stao s one strane ograde pa nas izvestio da e fakultet
toga dana biti zatvoren, i da e zatvoren i ostati do daljeg. Nita vie
od toga nije mogao da nam kae; moraemo da se vratimo kuama, a
naknadno emo biti individualno obaveteni. Bio je to jedan crnac,
Senegalac, ako se dobro seam, koga sam poznavao dugi niz godina, i
koji mi je bio drag. Uhvatio me je za nadlakticu, upravo dok sam
kretao, i rekao mi da je, ako je verovati glasinama koje krue meu
osobljem, situacija ozbiljna, ali stvarno ozbiljna, i da bi se on lino
zaudio ako faks bude otvoren u narednih nekoliko sedmica.

Moda e Mari-Fransoaz znati neto, pomislio sam. U toku

prepodneva pokuao sam u vie navrata da je dobijem, ali bez uspeha.
Oajan ve, oko pola dva sam ukljuio iTele. Mnotvo uesnika
protestnog skupa u organizaciji Nacionalnog fronta ve je bilo
prispelo na lice mesta: Plas de la Konkord i vrt Tilerija crneli su se od
sveta. Po reima organizatora, bilo se tu okupilo dva miliona ljudi prema policijskim izvorima, tri stotine hiljada. Koliko god da ih je bilo,
takvu gomilu u ivotu nisam bio video.
Jedan dinovski kumulonimbus, u obliku nakovnja, nadneo se bio

nad sever Pariza, od Sakrkera do Opere; tamnosivi njegovi obodi behu

proarani mrkoutim tonovima. Pogledao sam as u televizijski ekran,
gde je i dalje sve vrvelo od neizmerne mase sveta, as u nebo. inilo se
da se olujni oblak polako premeta ka jugu; ako se otvori iznad
Tilerija, mogao bi ozbiljno da poremeti tok demonstracija.
Tano u dva po podne, povorka, s Marin le Pen na elu, krenula je
anzelizeom ka Trijumfalnoj kapiji, gde je ona, kako je bilo
najavljeno, trebalo da odri govor u petnaest asova. Iskljuio sam
zvuk, ali sam nastavio da gledam sliku. Ogroman transparent bio je
razvuen s kraja na kraj avenije: Mi smo narod Francuske. Na
brojnim manjim parolama koje su se videle tu i tamo u masi pisalo je,
neto jednostavnije: Ovo je na dom - to je, inae, bilo postalo geslo
ovog skupa, u isti mah eksplicitno i lieno preterane agresivnosti,
karakteristine, inae, za okupljanja militantnih nacionalista. Oluja je i
dalje pretila; onaj ogromni oblak sada je stajao u vazduhu, nepomian,
iznad povorke. Posle nekoliko minuta, umorio sam se od gledanja, i
ponovo se bacio na Nasukane.

Mari-Fransoaz me je pozvala neto iza est po podne; ni ona nije znala

bogzna ta, prethodnog dana sastao se bio Nacionalni univerzitetski
savet, ali nikakva informacija nije procurela. Ona je pak bila sigurna
da se faks nee otvarati pre zavretka izbora, a verovatno ni pre
poetka jesenjeg semestra - izbori bi mogli lako da budu odloeni za
septembar. ire gledano, njoj se inilo da je situacija ozbiljna; mu joj
je bio vidno zabrinut, od poetka tekue nedelje provodio je i po
etrnaest sati dnevno u kancelariji u DGSI-ju, a prethodne veeri tamo
je i zanoio. Razgovor je privela kraju obeavi mi da e me pozvati
ako sazna jo neto.
Nisam u kui imao vie nita za jelo, a nije mi se ilo skroz do ean
kazina, nije to bilo pravo doba dana za kupovinu u gusto naseljenoj
etvrti u kojoj se taj market nalazio, ali ja sam bio gladan, i hteo sam
neto sebi da kupim za jelo, prijeo mi se neto bio telei paprika, i
osli s krbuljicom, i berberska musaka; obroci za mikrotalasnu,
kvaliteta pouzdanog u svojoj bljutavosti, ali su arenim, veselim
ambalaama, predstavljali veliki napredak u odnosu na tugu i jade
Uismansovih junaka; na njima se nije moglo proitati ni slovo koje bi

prizivalo na pakost, a utisak da uestvujete u jednom kolektivnom

doivljaju, razoaravajuem, ali istom za sve - mogao je pred vama
otvoriti put ka jednom bar deliminom mirenju sa sudbinom.
Supermarket je, nekim udom, bio gotovo pust, i ja sam vrlo brzo
napunio kolica, u nekom nastupu entuzijazma pomeanog sa strahom;
na pamet mi utom, bez konkretnog razloga, pade izraz policijski as.
Neke od kasirki koje su sedele za kasama ekajui muterije sluale su
tranzistore; demonstracije jo nisu bile zavrene, incidenata i dalje
nije bilo. Toga e biti kasnije, kad masa pone da se razilazi, pomislih
ja.
U trenutku kad sam izlazio iz trgovinskog centra, poe da pljuti
kia, ba estoka. Vrativi se kui, podgrejao sam govei jezik u
madera sosu, gumenkast, ali sve u svemu korektan, pa opet ukljuio
televizor: sukobi su bili poeli, razaznavale su se grupe maskiranih
ljudi, vrlo pokretljivih, naoruanih jurinim pukama i mainkama;
nekoliko izloga bilo je polomljeno, tu i tamo videli su se automobili
zahvaeni plamenom, ali su sve te slike, snimane po jakom pljusku,
bile vrlo loeg kvaliteta, te je nemogue bilo stei jasnu predstavu o
tome ko je na jednoj, a ko na drugoj strani.

III

Nedelja, 29. maj

Probudio sam se oko etiri ujutro, bistre glave, napregnutog duha;
natenane sam, paljivo, spakovao torbu, na jednom mestu sakupio sve
to ini jednu putnu apoteku, pripremio preobuku za mesec dana;
pronaao sam ak i gojzerice - amerike cipele, haj-tek, koje ni jedan
jedini put nisam obuo, a kupio sam ih godinu dana ranije, matajui o
tome da se bacim na peaenje. Poneo sam sa sobom i laptop, zalihu
proteinskih tanglica, elektrino kuvalo, instant-kafu. U pola est
ujutro bio sam spreman za polazak. Vozilo je krenulo bez tekoa,
kapije Pariza behu opustele; u est sati ve sam bio nadomak
Rambujea. Nikakav plan nisam imao, nikakvo konkretno odredite;
samo oseanje, vrlo neodreeno, da je u mom najboljem interesu da
se zaputim prema jugozapadu; da e graanski rat, ukoliko ve mora
da izbije u Francuskoj, najkasnije zahvatiti jugozapad zemlje. Iskreno
govorei, nisam gotovo nita znao o jugozapadu Francuske, osim da je
to regija gde se jede peena patka; a peena patka i graanski rat mi,
nekako, ne idu podruku. No dobro, moda sam bio u zabludi.
Slabo sam ja poznavao Francusku, generalno. Detinjstvo i period
adolescencije proveo sam u Mezon-Lafitu, jednom nadasve
graanskom predgrau prestonice, preselio sam se potom u Pariz, i
otada sve vreme bio tu; nikada ja zapravo i nisam proao tom
zemljom iji sam - vie u teorijskom smislu - graanin. Ispoljavao sam
sklonost da uinim to, o emu svedoi kupovina ovog folksvagen
tuarega, savremenika onih gojzerica. Bilo je to jedno mono vozilo,
opremljeno V8 dizel-motorom od 4,2 litra s komon rejl direktnim
ubrizgavanjem, zahvaljujui kojem je moglo da razvije brzinu od
preko 240 kilometara na as; dizajniran za duge vonje auto-putem,
ovaj automobil je mogao jednako dobro da se snae i u manje
povoljnim uslovima. Bie da sam u to vreme sanjario o vikendima
kada u iz grada utei umskim putevima; od toga, meutim, nita nije
bilo, a ja sam se zadovoljio time da nedeljom, kao redovna muterija,

poseujem pijacu antikvarnih knjiga u Parku ora Brasensa.

Ponekad bi mi se nedeljom posreilo da ceo dan provedem u tucanju prvenstveno s Mirijam. ivot bi mi bio vrlo jednolian i vrlo neveseo
da se nisam, s vremena na vreme barem, tucao s Mirijam. Predah sam
napravio kod Hiljadu jezera, odmah po izlasku iz atorua; u pekariposlastiarnici kupio sam mafin i produenu kafu, pa opet seo za
volan i dorukovao razmiljajui o svojoj prolosti, ili ni o emu
uopte. S parkiralita je pucao pogled na prirodu okolo, potpuno
pustu, izuzme li se nekoliko krava - verovatno rase arole. Odavno se
ve bilo razdanilo, ali pramenovi magle jo su lebdeli nad poljima u
nizini. Pejza je bio breuljkast, vrlo lep, s tim to se ni jedno jedino
jezero nije moglo videti - ni reke tu nikakve, uostalom, nije bilo na
vidiku. Uinilo mi se da bi razmiljati o budunosti bilo krajnje
nepromiljeno.

Ukljuio sam radio u kolima; izborne operacije bile su otpoele, i sve

se odvijalo normalno, Fransoa Oland je ve glasao na svom imanju u
Korezi. Izlaznost je, bar na osnovu prvih, prepodnevnih procena, bila
neto vea nego na prethodna dva glasanja za predsednika Republike.
Pojedini politiki analitiari smatrali su da poveana izlaznost ide u
prilog partijama koje ine vladu, nautrb onih ekstremnih stranaka;
bilo je, meutim, i onih, takoe uglednih analitiara, koji su mislili
upravo suprotno. Kad se sve sabere, u datom trenutku jo se nikakav
zakljuak nije mogao izvui na osnovu podataka o odzivu biraa, a i
bilo je malo prerano za radio; iskljuio sam ga pre nego to u krenuti
s parkiralita.
Tek to sam krenuo, shvatih da mi instrument za gorivo pokazuje
da imam jedva etvrtinu rezervoara; morau da ga napunim na
narednoj pumpi. Primetio sam, u isti mah, da je auto-put neuobiajeno
pust. Nedeljom ujutro ni inae nema mnogo sveta na putu, to je
trenutak da drutvo odahne, da se rastereti, tada jedinke koje ga ine
mogu sebi da priute tu kratkotrajnu iluziju da imaju sopstveni ivot.
Uprkos svemu, proao sam bio ve moda i celih sto kilometara, a da
nisam ni pretekao ni ugledao drugo vozilo; izbegao sam, jedino, neki
bugarski leper koji je iao u cik-cak, omamljen od umora, evrdajui
izmeu srednje i zaustavne trake. Sve je bilo mirno, prolazio sam

pored dvobojnih vetrokaza koji su se njihali na povetarcu; sunce je

obasjavalo polja i ume kao valjani, predani radnik. Ponovo sam
ukljuio radio, ali ovog puta zabadava; sve unapred programirane
stanice na mom ureaju, od Frans Info do Europ 1, preko Radio Monte
Karla i RTL-a, zagluilo je zbrkano kranje. Neto se dogaalo u zemlji
Francuskoj, bio sam u to potpuno siguran; a ipak, mogao sam i dalje
da vozim kroz tu zemlju, brzinom od dvesta kilometara na sat, po toj
estougaonoj mrei auto-puteva, to je moda i bilo pravo reenje, jer
u ovoj zemlji, po svemu sudei, vie nita nije funkcionisalo, moda su
i radari u kvaru, nastavim li ovom brzinom do etiri po podne stii u
do graninog prelaza onke, a kad jednom preem u paniju, situacija
e biti potpuno drugaija, i graanski rat jo dalje iza mene; vredelo je
pokuati. S tim to ja nisam imao vie goriva; da, to je bio problem koji
valja reiti, i to hitno, trebalo je da se pobrinem za to ve na narednoj
benzinskoj stanici.
Bie to pumpa Pe-Monta. Nieg privlanog nisi imao da proita
na tablama s informacijama; ni gde su restorani, ni koji su regionalni
proizvodi; krajnje svedena jedna benzinska stanica, na kojoj si mogao
samo da sipa gorivo, i to ti je; ali nisam mogao da ekam arden de
Kos di Lot, od koje me je delilo jo pedeset kilometara. I ja pomislih
kako u napraviti predah u Pe-Montau, a zatim stati malo, isto
zadovoljstva radi, i u Kos di Lotu, gde u kupiti guje digerice, sira
kabekua i vina kaora, u kojima u jo iste veeri uivati u hotelskoj
sobi na Kosta Bravi; bio je to ve jedan zaokruen poduhvat, koji je
imao smisla, ostvariv poduhvat.

Parkiralite i sve oko njega bilo je pusto, i ja istog asa postadoh

svestan da neto tu nije kako treba; usporio sam maksimalno pre nego
to u, vrlo obazrivo, prii samoj stanici. Izlog je bio raznet u
paramparad, sre je bilo posvuda po asfaltu. Izaao sam iz kola,
priao: u unutranjosti prodavnice friider sa piem takoe je bio
razbijen, a stalci s novinama porueni. Uto ugledah kasirku; leala je u
lokvi krvi, ruku privijenih uz grudi, u smenom pokuaju da se
odbrani. Nita nije remetilo tiinu. Zaputio sam se prema samoj
pumpi, ali gorivo nije moglo da se sipa - dotok je bio blokiran. Mora
biti da se to aktivira negde sa kase, pomislio sam. Vratio sam se u

prodavnicu, teka srca preskoio le, ali nisam uspeo da pronaem

nikakav mehanizam pomou kojeg bih mogao da uzmem gorivo. Posle
kraeg oklevanja, s police sam uzeo sendvi s tunjevinom i zeleniem,
bezalkoholno pivo i Milenov vodi.
Od preporuenih hotela u toj regiji, najblii, Konak u O-Kersiju,
nalazio se u Martelu, desetak kilometara odatle, putem D840.
Krenuvi prema izlazu, naas mi se uinilo da sam ugledao dva tela
kako lee nedaleko od parkiralita za kamione; i zaista, behu to
dvojica mladih Magrebljana, odevena u prepoznatljivom maniru
predgraa, koje je tu neko ubio; bili su izgubili vrlo malo krvi, ali nije
bilo spora da su mrtvi; jedan je jo drao mainku u ruci. ta li je to
ovde moglo da se desi? Pokuah, jo jednom, da pronaem neku
radio-stanicu, ali sve to se ulo bilo je nerazgovetno cvranje.

U Martel sam, bez ikakvih problema, stigao etvrt sata kasnije,

okruni put prolazio je kroz lep, umovit kraj. I dalje ni jednog jedinog
vozila nije bilo na vidiku, i sada sam ve poeo ozbiljno da se
preispitujem; a onda dooh do zakljuka da su se ljudi, oigledno,
pozatvarali po kuama iz istih onih razloga koji su mene nagnali da
napustim Pariz, iz slutnje da se blii katastrofa.
Konak u O-Kersiju nalazio se u jednom velikom dvospratnom
zdanju od belog krenjaka, smetenom malo izvan sela. Metalna
ograda otvorila se uz blago kripanje, ja preoh preko poljunane
zaravni, pa se popeh nekoliko stepenica i stigoh do recepcije. Tamo
nije bilo nikoga. Iza stola se nalazila tabla s kljuevima soba; svi su bili
na broju. Dozivao sam u vie navrata, sve glasnije i glasnije, ali
odgovora nije bilo. Izaao sam napolje; prostor iza zgrade zauzimala
je terasa sa svih strana okruena ruinjacima, s malim okruglim
stolovima i metalnim, kitnjastim stolicama, gde se, po svemu sudei,
dorukovalo. Krenuo sam alejom kestenova i preao tako jedno
pedeset metara pre nego to u izbiti na zatravljenu istinu s koje je
pucao pogled na okolinu, gde su lealjke i suncobrani ekali
potencijalne goste. Nekoliko minuta posmatrao sam predeo,
breuljkast i spokojan, pre nego to u se vratiti do hotela. U trenutku
kad sam stupio na terasu, jedna ena je izala napolje, plavua neka
od etrdesetak godina, u dugoj sivoj vunenoj haljini, kose vezane

trakom; trgnula se ugledavi me.

- Restoran ne radi - doviknu ona, kao da se brani. Ja joj rekoh da
traim samo sobu.
- Ni doruak ne sluimo - dodade ona pre nego to e, oito mimo
volje, priznati da slobodnih soba ima.
Otpratila me je potom do prvog sprata, otvorila jedna vrata i
pruila mi papiri:
- Ograda se zatvara u dvadeset dva sata, ako se budete vratili
kasnije, trebae vam ifra - napomenu ona, i potom se udaljila ne
rekavi vie ni jednu jedinu re.
Kad sam otvorio prozorske kapke, soba vie nije izgledala tako
neprijatno, izuzev tapeta zagasitocrvene boje s prizorima iz lova.
Uzalud sam pokuavao da gledam televiziju; nije bilo signala, slike nije
bilo ni na jednom kanalu, samo ona haotina vreva piksela. Ni internet
nije radio; bilo je mnogo mrea iji su nazivi poinjali sa Bbox ili SFR verovatno su pripadale iteljima sela - ali ni u jednoj od njih nije se ni
na koji nain pominjao Konak u O-Kersiju. Na listiu s uputstvima
namenjenim gostima hotela, koji sam pronaao u fioci, bili su
odtampani detalji u vezi s turistikim znamenitostima sela, a bilo je tu
i saveta u vezi s kersijskom kuhinjom; to se interneta tie, ni slova.
Ostati konektovan oigledno nije bilo prioritet klijentima ovog
ugostiteljskog objekta.
Poto sam raspremio stvari, okaio na vealice ono malo odee to
sam poneo, ukljuio elektrino kuvalo i elektrinu etkicu za zube,
ukljuio mobilni telefon - u meuvremenu mi nije bila stigla nijedna
poruka - poeo sam da se pitam ta ja ovde u stvari traim. Ovo
pitanje, izrazito uopteno, moe sebi da postavi bilo ko, bilo gde, u
bilo kojem trenutku ivota; valja, meutim, priznati da je putnik
samotnjak na to pitanje posebno osetljiv. Da je Mirijam bila sa mnom,
ne bih, zaista, ni imao razloga da budem tu, u Martelu; a ni pitanje se,
jednostavno, ne bi nametnulo. Jedan par je svet za sebe, svet
nezavisan i zatvoren, koji se kree unutar mnogo veeg sveta, a da ga
se to zapravo i ne dotie; posle svih lomova kroz koje sam proao,
meni je, ovako samom, bila potrebna izvesna hrabrost da, stavivi
listi s informacijama u dep bluze, ponovo izaem napolje kako bih
razgledao to selo.
Sredite Konzulskog trga zauzimao je jedan ambar, oito star, ja o

arhitekturi gotovo nita ne znam, ali te kue oko njega, izgraene od

lepog belog kamena, bile su, po svemu sudei, nekoliko vekova stare;
ve sam takve stvari viao na televiziji, uglavnom u emisijama Stefana
Berna, a ovo ovde bilo je isto tako dobro kao na televiziji, i bolje ak,
jedna od tih kua bila je izrazito velika, palata maltene, sa svodnim
rebrima i tornjevima, i ja sam, priavi, doznao da je to Otel de la
Remondi, graen u periodu od 1280. do 1350. godine, i da su njegovi
prvi vlasnici bili vikonti od Tirene.
Celo selo odisalo je istom atmosferom, i ja krenuh ivopisnim,
pustim uliicama, dok u jednom trenutku ne stigoh do Crkve Sen-Mor,
ogromne, gotovo bez ijednog prozora; bila je to zapravo jedna
utvrena crkva, sagraena tako da odoli napadima nevernika, a takvi
su napadi bili esti u ovom kraju, saznao sam itajui onaj listi s
informacijama.
Put D840, koji prolazi kroz selo, vodi dalje u pravcu Rokamadura.
Ve sam bio sluao o Rokamaduru; bee to poznato turistiko
odredite, s mnotvom zvezdica u Milenovom vodiu, pitao sam se,
tavie, da nisam ve moda i sm video Rokamadur u jednoj emisiji
Stefana Berna, ali donde je, ipak, bilo dvadeset kilometara, pa sam se
opredelio za ui i vijugaviji sporedni put to vodi do Sen-Deni-leMartela. Sto metara dalje naleteo sam na majunu oslikanu
straarnicu gde su se prodavale karte za turistiki vozi - iru, koji
prolazi kroz dolinu Dordonje. To je izgledalo zanimljivo; bilo je,
svakako, jo bolje da se ide u paru, ponavljao sam sebi s nekim
turobnim zadovoljstvom; u straarnici, kako god okrene, nije bilo
nikoga. Prolo je bilo nekoliko dana kako je Mirijam stigla u Tel Aviv,
imala je, bez sumnje, dovoljno vremena da se raspita oko upisa na
faks, moda je ve i ispite prebacila, ili se zadovoljila time da ide na
plau, oduvek je volela da ide na plau, a mi ni jedan jedini put nismo
zajedno ili na letovanje, setih se ja u tom trenutku; da, nikada nisam
imao dara da pronaem pravo odredite, da napravim rezervaciju,
pravio sam se da, kao, volim Pariz u avgustu mesecu, a u stvari nisam,
jednostavno, bio u stanju da ikuda odem iz tog grada.
Zemljani put iao je neko vreme paralelno sa eleznikom prugom.
Posle jedno kilometar blagog uspona, nasred guste ume, naleteh na
vidikovac, s tablom za orijentaciju; slikovni prikaz fotoaparata s
mehom jasno je svedoio da ovo mesto redovno pohaaju turisti.

Dordonja je tekla dole, sekui put izmeu krenjakih litica

visokih pedesetak metara, na nedokuiv nain sledei svoju geoloku
sudbinu. Ova oblast bila je nastanjena jo od najranijih perioda
praistorije, saznao sam itajui informativnu tablu, kromanjonac je
odavde postepeno potiskivao neandertalca, koji se povukao u paniju
pre nego to e nestati.
Seo sam na ivicu litice nastojei, bez veeg uspeha, da se udubim u
posmatranje krajolika. Posle jedno pola sata, izvadio sam telefon i
ukucao Mirijamin broj. Uinilo mi se da se iznenadila, ali i obradovala
to mi uje glas. Sve je u najboljem redu, rekla mi je, nali su prijatan,
svetao stan u centru grada; ne, jo nita nije preduzimala oko upisa na
faks; a ja, kako sam ja? Dobro, slagao sam je; mada mi ona mnogo
nedostaje. Naterao sam je da mi obea da e mi poslati jedan dug
imejl, u kome e mi sve ispriati, im stigne - pa se tek onda setio da
ovde nemam internet.
Oduvek mi je mrsko bilo ono oponaanje zvuka poljupca preko
telefona, jo dok sam bio mlad, teko sam se reavao na taj in, a sad,
kad sam etrdesetu prevalio, inilo mi se to naisto smenim; ipak se
napregnuh da to uinim, ali onoga asa kad sam prekinuo vezu, osetih
kako me sveg obuzima neka uasna samoa, i uvideh da nikada vie
neu prikupiti hrabrost da pozovem Mirijam; oseanje bliskosti za
vreme telefonskog razgovora bilo je previe silovito, a tiina koja je
usledila - previe okrutna.

Moj pokuaj da se zainteresujem za prirodne lepote ovog kraja bila je,

oito, osuena na propast; upinjao sam se, ipak, jo neko vreme, i ve
je bilo poelo da se smrkava kad sam produio u pravcu Martela.
Kromanjonci su svojevremeno lovili mamute i irvase; ovi dananji
imali su izbor izmeu Oana i Leklera - oba maloprodajna objekta
nalazila su se u Sujaku. Jedine prodavnice u selu bile su jedna pekara zatvorena - i kafi na Konzulskom trgu; inilo se, spolja gledano, da je
i kafi zatvoren, nijedan sto nije bio izbaen napolje, na trg. Iznutra je,
meutim, dopiralo slabano svetlo, i ja gurnuh vrata i uoh.
etrdesetak mukaraca je, u potpunoj tiini, pratilo reportau BiBi-Si njuza na televizoru postavljenom visoko, u dnu sale. Niko nije
reagovao na moj dolazak. Videlo se da su to sve metani, bezmalo svi

penzioneri, dok se po izgledu onih ostalih moglo zakljuiti da su fiziki

radnici. Odavno mi se nije bila ukazala prilika da govorim engleski,
komentator je priao malo prebrzo, pa nisam uspeo bogzna ta da
razumem; ni ostali u toj prostoriji, pravo govorei, nisu odavali utisak
naroito dobrih poznavalaca engleskog jezika. Slike, snimljene na
raznim mestima - Miluz, Trap, Sten, Orijak - ni po emu nisu bile
zanimljive: sve same opustele vienamenske dvorane, vrtii,
fiskulturne sale. Morao sam da saekam izjavu Manuela Valsa snimljenog na stepenitu vile Matinjon,24 bledog pod previe jakim
svetlom - da bih uspeo da rekonstruiem sled injenica: u ranim
popodnevnim asovima, naoruane bande zauzele su dvadesetak
birakih mesta irom Francuske. Ljudskih rtava nije bilo, ali su zato
odnete glasake kutije; do toga asa niko nije preuzeo odgovornost za
ove akcije. U takvim okolnostima, vlada nije imala drugog izbora do
da prekine izborni proces. Sastanak kriznog taba trebalo je da bude
odran kasnije u toku veeri, kada e i prvi ovek vlade najaviti
preduzimanje odgovarajuih mera; dravni zakoni, zakljuio je on
vrlo izriito, ostaju na snazi na celoj teritoriji zemlje.

Ponedeljak, 30. maj

Probudio sam se u est ujutro i zakljuio da je televizija proradila;
iTele nije imao dobar prijem, ali se zato BFM sasvim korektno video;
sve stanice su, razume se, program posvetile dogaajima koji su se
odigrali prethodnog dana. Komentatori su poseban naglasak stavljali
na izrazitu krhkost demokratskog procesa kao takvog; izborni zakon
je, naime, bio jasan: dovoljno je da nestanu izborni rezultati sa samo
jednog izbornog mesta u celoj Francuskoj, pa da izbori u celini budu
poniteni. Oni su, takoe, podvlaili i to da je ovo prvi put da je jedna
grupica dola na ideju da iskoristi ovu slabost zakona. U pozni noni
as, predsednik vlade je saoptio da e novi izbori biti organizovani
ve naredne nedelje, s tim to e, ovoga puta, sva biralita u zemlji
uvati vojska.
to se tie politikih posledica ovih dogaaja, komentatori su bili
potpuno nesloni, i ja sam uz njihove oprene stavove proveo vei deo
prepodneva, da bih potom, s knjigom u ruci, siao u park. Ni
Uismansovo vreme nije oskudevalo politikim sukobima: tada su
anarhisti izvrili prve atentate; na delu je bila antiklerikalna politika
koju je sprovodila vlada ika-Komba,25 politika praena danas
nezamislivim nasiljem; vlasti su, naime, ile dotle da narede otimainu
crkvenih dobara i rasturanje pastve. Ovo potonje lino je pogodilo
Uismansa, primoravi ga da napusti opatiju u Ligieu, gde je bio
pronaao pribeite; sama ova zbivanja zauzela su tek neznatno mesto
u njegovom delu, budui da je prema politikim pitanjima u celini bio,
po svemu sudei, sasvim ravnoduan.
Oduvek sam voleo ono poglavlje u Nasuprot gde se Esent, poto je
naumio da putuje u London, nadahnut ponovnim itanjem Dikensa,
nae sateran uza zid u jednoj taverni u Ulici Amsterdam, i ne moe od
stola da se digne. Nametnula mi se jedna neizmerna odbojnost prema
putovanju, bespogovorna potreba za mirovanjem... Ja sam, ako nita
drugo, barem uspeo da odem iz Pariza, bar sam, eto, do Lota stigao -

govorio sam sebi posmatrajui grane kestenova koje su se lagano

njihale na vetru. Znao sam da sam uinio ono najtee: usamljeni
putnik kod drugih prvo pobuuje nepoverenje, odnosno
neprijateljstvo, ali ljudi se malo-pomalo navikavaju, i hotelijeri i
vlasnici restorana, i ubede sebe na kraju da ipak imaju posla s jednim
potpuno bezopasnim ekscentrikom.
tavie, kad sam se u rano popodne vraao u svoju sobu,
upravnica hotela pozdravila me relativno srdano, izvestivi me da se
navee ponovo otvara hotelski restoran. Doli su u meuvremenu bili
i novi gosti, jedan engleski brani par, ezdesetogodinjaci; mu je
izgledom podseao na intelektualca, to e rei na profesora
univerziteta, to vam je ona sorta to nemilosrdno zalazi po
najzabitijim crkvama, neprevazieni strunjaci za romaniku
umetnost u Kersiju i uticaj Moasake kole, s takvima nikada niko nije
imao problema.
I iTele i BFM vratili su se analizi politikih posledica ishoda drugog
kruga predsednikih izbora. Sazvana je sednica Politikog saveta
Socijalistike partije, zasedao je i Politiki savet Muslimanskog
bratstva; ak je i Politiki savet UMP-a procenio da je pravi as da se
sastanu. Novinari, koji su se svaki as ukljuivali uivo as iz Ulice
Solferino, as iz Ulice Voirar i sa Bulevara Malzerb, uspevali su, i to
vrlo korektno, da prikriju injenicu kako, zapravo, ne raspolau
nikakvim informacijama.
Napolje sam ponovo izaao oko pet po podne: ivot malo-pomalo
kao da se vraao u selo, pekara je bila otvorena, narod je prelazio
preko Konzulskog trga; sada ve gotovo da su liili na predstavu koju
sam unapred mogao imati o iteljima jednog malog sela u Lotu. U
Sportskom kafeu nije bilo mnogo muterija, a i radoznalost povodom
aktuelnih politikih zbivanja kao da je bila zgasnula; televizor u dnu
sale bio je nameten na TV Monte Karlo. Upravo sam bio dovrio pivo
kad mi se uini da ujem poznat glas. Okrenuo sam se - Alen Taner je
stajao kod kase i plaao kutiju cigariljosa kafe krem; pod mikom je
drao kesu iz pekare, iz koje je virila pogaa. Uto se Mari-Fransoazin
mu okrenu; po njegovom licu, koje se namah zaokruglilo, moglo se
pretpostaviti da se iznenadio.
Kasnije malo, uz drugo pivo, objasnio sam mu da sam ovde sasvim
sluajno, i ispriao mu ta sam video na benzinskoj stanici u Pe-

Montau. On me je paljivo sasluao, niim ne pokazujui da je

iznenaen.
- Pretpostavljao sam i ja... - ree on kad sam mu ispriao sve to
sam imao. - Pretpostavljao sam da je, osim napada na biraka mesta,
bilo i drugih sukoba, o kojima mediji nisu izvestili; a bilo ih je sigurno
mnogo po Francuskoj...
Za razliku od mene, on u Martelu nije bio sluajno; ovde je imao
kuu, koja je ranije bila u vlasnitvu njegovih roditelja; on je seljako
dete, i u Martel namerava da se vrati kad ode u penziju, do koje mu
sad jo samo malo fali. Ako pobedi muslimanski kandidat, MariFransoaz e sigurno ostati bez katedre, ena koja nije zavrila
islamski univerzitet nee moi da se zaposli nigde u prosveti, bie to
potpuno nemogue. A on i njegova sluba u DGSI-ju?
- Ja sam suspendovan - ree mi on, i iz njega pokulja potisnuti bes.
- Suspendovan sam u petak ujutro, ja i ceo moj tim - nastavi on. Sve se odigralo veoma brzo, dali su nam dva sata da ispraznimo
kancelarije.
- A znate li zbog ega?
- O, da! O da, znam zbog ega... U etvrtak sam svojim
pretpostavljenima poslao izvetaj u kojem sam ih upozorio da postoji
rizik od izbijanja incidenata na raznim delovima teritorije, i da e cilj
izgrednika biti da spree normalno odvijanje izbora. A ovi,
jednostavno, nita nisu preduzeli; i tako sam, sutradan, suspendovan. On mi dade vremena da svarim informaciju, pre nego to e zakljuiti:
- I? I, kakve bismo zakljuke, po vaem miljenju, iz toga mogli da
izvuemo?
- Hoete da kaete da su vlasti prieljkivale da doe do prekida
izbornog procesa?
Lagano je klimao glavom. - Ne bih to mogao da dokaem pred
istranom komisijom... Zato to ni moj izvetaj nije bio izrazito
precizan. Ja sam, na primer, bio ubeen, na osnovu uporeivanja
dojava mojih dounika, da e se neto dogoditi u Miluzu, ili u okolini
Miluza; ali nipoto nisam bio u mogunosti da kaem da li e to biti na
birakom mestu Miluz 2, Miluz 5, Miluz 8... Zatititi sva ta mesta
podrazumevalo bi rasporeivanje znatnih snaga; a isto je vailo i za
ostale take koje bi se eventualno mogle nai na udaru. Moji
pretpostavljeni bi imali savren argument: to ne bi bilo prvi put da

DGSI preteruje u pozivanju na uzbunu; ukratko, da je re o

prihvatljivom riziku. Ja sam, meutim, ubeen, i to vam ponavljam, da
je situacija osetno drugaija...
- Znate li ko stoji iza toga?
- Upravo oni za koje i vi pretpostavljate da bi mogli stajati iza toga.
- Identitetski pokreti?
- Da, jednim delom to su identitetski pokreti. I, takoe, mladi
muslimani dihadisti; te dve grupacije su manje-vie jednako
zastupljene.
- A vi mislite da su oni povezani s Muslimanskim bratstvom?
- Ne. - Odluno je vrteo glavom. - Petnaest godina svog ivota
proveo sam istraujui tu oblast; nikada nismo uspeli da razotkrijemo
bilo kakvu vezu, bilo kakav kontakt. Dihadisti su zabludele selefije
koji pribegavaju nasilju umesto da se uzdaju u propovedanje vere, ali
su ipak selefije, i za njih je Francuska zemlja bezbonika, dar al
koufr; za Muslimansko bratstvo, naprotiv, Francuska je ve,
potencijalno, deo dar al islam. Selefije smatraju da sva vlast potie od
Boga, za njih je bezbono i samo to naelo zastupanja naroda, nikada
njima na pamet ne bi palo ni da osnuju ni da podre neku politiku
partiju. to e rei da, sve i ako su fascinirani dihadom kao svetskim
pokretom, mladi muslimanski ekstremisti pre svega prieljkuju Ben
Abesovu pobedu; oni njemu ne veruju, jer misle da je dihad jedini
put, ali nee preduzeti nita da ga ometu. I upravo isto vai i za odnos
izmeu Nacionalnog fronta i identitetskih pokreta. Identitetski pokreti
jedini pravi put vide u graanskom ratu; ali neki meu njima bili su
bliski Nacionalnom frontu pre nego to su se radikalizovali, i nee
uiniti nita to bi Frontu moglo da naudi. Otkako je nastao,
Nacionalni front, uostalom kao i Muslimansko bratstvo, opredelio se
za put koji vodi preko glasakih kutija; oni su procenili da mogu na
vlast da dou pridravajui se pravila demokratske igre. to jeste
udno... udno je, pa i zabavno ak, ako hoete, to su, evo, pre neki
dan evropski identitetski pokreti, kao i muslimani dihadisti, ubedili
sebe, i to nezavisno jedni od drugih, da e prevagnuti ona druga strana
- i da njima ne preostaje nita drugo nego da prekinu tekui izborni
proces.
- A, po vama, koja je od dve strane bila u pravu?
- O tome ve ne znam apsolutno nita. - Prvi put se opustio, i

iskreno se nasmeio. - Postoji jedna legenda, koja potie jo iz

vremena stare obavetajne slube, po kojoj smo mi imali pristup
rezultatima strogo poverljivih ispitivanja javnog mnjenja, rezultatima
koji nikada nisu objavljivani. Pomalo je to i kao deja igra... Ali je, isto
tako, pomalo i istina, i ta tradicija se, u izvesnoj meri, odrala do
danas. I dobro, u ovom konkretnom sluaju, tajna ispitivanja javnog
mnjenja dala su rezultate identine onima dobijenim putem zvaninih
anketa: fifti-fifti, neizvesno do kraja, razlika se meri promilima...

Naruio sam jo dva piva. - Bio bi red da doete kod nas na veeru ree Taner. - Mari-Fransoaz e biti drago da vas vidi. Znam da je njoj
mnogo teko da napusti univerzitet. I sa mnom stvari stoje tako
nekako, mada bih, u svakom sluaju, kroz dve godine morao u
penziju... Sve se ovo, oigledno, zavrava na jedan ne ba prijatan
nain; ali meni nee smanjiti penziju, to je sigurno, a bez sumnje mi
sleduje i ekstra bonus; mislim, uostalom, da e oni uiniti sve samo da
im ja ne pravim probleme.
Konobar nam je doneo pivo i asu s maslinkama; sada je u kafeu
bilo vie sveta, ljudi su glasno priali, videlo se da se svi poznaju meu
sobom, a neki meu njima pozdravili bi Tanera kad prou pored
naeg stola. Ja sam smazao dve maslinke, sve vreme se premiljajui;
neto mi i dalje nije bilo jasno u razvoju dogaaja; na kraju krajeva, o
tome sam mogao da razgovaram s ovim ovekom, on je o tome neto
znao, inilo se da o mnogim stvarima neto zna; ao mi je sad bilo to
sam na politiki ivot do toga trenutka panju posveivao samo u
onom anegdotskom, povrnom kontekstu.
- Ono to ja nikako ne razumem - rekoh, otpivi gutljaj piva - jeste
emu se zapravo nadaju ljudi koji su napali i zauzeli ta biraka mesta.
Jer izbori e se, ta god da bude, odrati kroz nedelju dana, i to e
vojska da uva biralita, a odnos snaga nije se promenio, rezultat e
opet biti neizvestan. Izuzev, moda, ako se ne ustanovi da su za
izgrede odgovorni lanovi identitetskih pokreta, to bi korist donelo
Muslimanskom bratstvu; ili da su krivi muslimani, od ega bi koristi
imao Nacionalni front.
- Ne, to vam mogu rei s punom sigurnou: bie nemogue
dokazati bilo iju odgovornost, ni ovih ni onih; niko to nee ni

pokuavati da dokae. Naprotiv, deavae se neke stvari na

politikom planu, i to u najskorije vreme, verovatno koliko sutra. Prva
hipoteza bila bi da se UMP rei da ue u izborni savez s Nacionalnim
frontom. UMP, brat bratu, nije neto naroito, ve su oni puteni niz
vodu; ali i njihova snaga je dovoljna da se narui ravnotea, da jedna
strana odnese prevagu.
- Ne znam, ne verujem ja u to mnogo; meni se ini da bi se to, da je
trebalo da se desi, ve desilo, i to pre ko zna koliko godina.
- Potpuno ste u pravu! - uskliknu on sa irokim osmehom na licu. U poetku je Nacionalni front bio spreman na sve samo da ue u
koaliciju sa UMP-om, i sebi obezbedi veinu; potom je, malo-pomalo,
poeo da raste, da jaa, na ta su ukazivala ispitivanja javnog mnjenja;
to je, opet kod UMP-a poelo da izaziva strah. Ne strah od populizma,
pa ni od navodnog faizma Nacionalnog fronta - ne, rukovodioci UMPa nisu zapravo videli nita nedolino u tome da se preduzme pokoja
bezbednosna ili ksenofobina mera, to bi, naposletku, nailo na
masovno odobravanje i u njihovom vlastitom birakom telu, ili dobro
sad, u onome to je od njega ostalo; ali, ako emo po injeninom
stanju, UMP je sada veoma daleko od statusa najpouzdanije stranke u
tom savezu; i oni se plae da e ih, ako sklope sporazum s nekim, taj
partner prosto neutralisati, progutati. Tu je, sem toga, i Evropa, a to je
temeljna stavka. Ono za ta se zalae UMP, kao i Socijalistika partija,
jeste nestanak Francuske, njena integracija u evropsku federaciju.
Birai UMP-a, u to nema sumnje, ne podravaju tu opciju, ali
rukovodstvo ve godinama uspeva, ispotiha, da progura svoju stvar.
Ako oni uu u koaliciju s nekom otvoreno antievropskom partijom,
nee moi da istraju u takvom stavu; dok dlanom o dlan, raspae se
ta koalicija. Zato ja vie verujem u drugu jednu hipotezu: stvaranje
republikanskog fronta, kojem bi priao i UMP, kao i socijalisti, pa da
svi glasaju za Ben Abesa - pod uslovom, razume se, da budu dovoljno
zastupljeni u vladi, a i da se unapred naprave dogovori za predstojee
parlamentarne izbore.
- Meni i to izgleda teko ostvarivo... U svakom sluaju, ba
iznenaujue.
- I ovoga puta imate pravo! - On se opet nasmei, stade da trlja
ruke, oito ga je sve ovo mnogo zabavljalo. - Jeste teko ostvarivo, ali
iz drugog jednog razloga: teko je zato to je iznenaujue; zato to je

re o neemu to nije vieno bar od Osloboenja naovamo. Dugo se

ve struktura politike igre, iz koje je, nama se makar tako ini,
nemogue izai, zasniva na toj suprotnosti levica-desnica. U sutini,
meutim, nikakvog stvarnog problema tu nema; razlike izmeu UMPa i Muslimanskog bratstva zapravo su mnogo manje od razlika izmeu
UMP-a i Socijalistike partije. O tome smo, seam se, razgovarali i kad
smo se prvi put sreli; ako je Socijalistika partija konano digla ruke
od nacionalnog obrazovnog sistema, ako je napravila sporazum s
Muslimanskim bratstvom, ako je njena antirasistika frakcija uspela
da nadvlada sekularistiku frakciju, to je iskljuivo zato to su naisto
saterani u oak, to su dotakli dno. UMP e biti u lakoj situaciji, zato
to su oni jo blii totalnom raspadanju, a ionako nikada nisu ni
najmanjeg znaaja pridavali obrazovanju, itav taj koncept njima je
maltene stran. S druge strane, UMP i socijalisti bi sad trebalo da se
priviknu na ideju da vladaju zajedno; a to je za njih neto apsolutno
novo, neto totalno suprotno svemu na emu se zasnivaju njihovi
stavovi od asa kad su se pojavili na politikoj sceni.
- Ostaje, naravno, i trea mogunost - nastavio je on - a to je da se
ne desi nita; da nikakav sporazum ne bude postignut, i da i u drugi
krug svi uu na istim pozicijama, s istom neizvesnou. To je, u
odreenom smislu, najverovatniji ishod, ali ishod koji je, u isto vreme,
krajnje zabrinjavajui. Kao prvo, nikad u istoriji Pete republike nije
konaan ishod izbora bio ovako neizvestan; potom, i pre svega,
nijedna od dve grupacije koje ostaju u utakmici nemaju ni najmanje
iskustvo u vrenju vlasti, kako na dravnom, tako ni na lokalnom
nivou; to su, s politikog stanovita, savreni amateri.
Dovrio je pivo, pa me pogledao onim vrcavim, inteligentnim
oima. Ispod prens-de-gal jakne nosio je polo majicu; bio je
dobronameran, bez iluzija, pronicljiv; mora biti i, velika je
verovatnoa da je bio, pretplatnik na izdanja Historia; nije mi bilo
teko da zamislim ukorienu zbirku Historia u biblioteci pored
kamina, na kojoj e se, verovatno, nai i struna dela tipa Fransafrik,
ili pak istorija tajnih slubi u periodu posle Drugog svetskog rata;
nema sumnje da su s njim ve razgovarali autori tih dela, ili e
razgovarati uskoro, kad otponu njegovi penzionerski dani u Kersiju;
morae da uti kad sagovornik nane pojedine teme, ali e se zato
smatrati merodavnim da progovori na neke druge.

- I dobro, je l pao dogovor za sutra vee? - upita on poto je dao

konobaru znak da hoe da plati. - Navratiu do vaeg hotela da vas
pokupim; Mari-Fransoaz e se odueviti, stvarno.
Vee je padalo na Konzulski trg, i zalazee sunce bojilo je beli
kamen utomrkim odblescima; stajali smo preko puta Otela de la
Remondi.
- Staro je ovo selo, zar ne? - upitah ga.
- Veoma staro. A i taj naziv, Martel, nije ponelo sluajno...26 Svi
znaju da je Karlo Martel potukao Arabljane kod Poatjea 732. godine,
zaustavivi irenje muslimana na sever. To jeste bila odsudna bitka,
koja je oznaila stvarni poetak srednjovekovnog hrianstva; stvari,
meutim, nisu bile tako crno-bele, osvajai se nisu odmah povukli, i
Karlo Martel je nastavio da ratuje protiv njih jo nekoliko godina po
Akvitaniji. Godine 743. odneo je jo jednu pobedu, nedaleko odavde, i
odluio je da, u znak zahvalnosti, sagradi crkvu; na njoj se naao i
njegov grb, tri ukrtena malja. Selo je potom sagraeno oko te crkve,
koja je kasnije unitena, da bi u XIV veku bila ponovo sagraena.
Istina je da su se hrianstvo i islam nebrojeno mnogo puta susretali
na bojnom polju, borba je i danas jedna od glavnih aktivnosti ljudskog
roda, rat je prirodno stanje, kako je govorio Napoleon. Ali ja sam
uveren da je sada doao trenutak da se sa islamom napravi nagodba,
da se ue u savez.
Pruio sam mu ruku, spremajui se da poem. Jeste se on bio malo
i previe uiveo u ulogu veterana tajnih slubi, ostarelog mudraca u
penziji i tome slino, ali na kraju krajeva, suspenzija je jo bila sasvim
svea, i razumljivo je bilo da e oveku biti potrebno vreme da se
navikne na tog novog sebe. U svakom sluaju, drago mi je bilo to me
je pozvao da sutradan doem kod njega kui, bio sam siguran da e
porto biti kvalitetan, a i to se veere tie oekivao sam samo najbolje,
nije taj od onih to gastronomiju olako shvataju.
- Gledajte sutra televiziju, pratite aktuelna politika zbivanja... ree mi on pre nego to e poi. - Mogao bih da se kladim da e se
desiti neto.

Utorak, 31. maj

I zaista, vest je odjeknula malo posle dva po podne: UMP, UDI,27 i
Socijalistika partija zakljuili su koalicioni sporazum, stvarajui
proireni republikanski front koji e podrku pruiti predsednikom
kandidatu Muslimanskog bratstva. U neumerenom uzbuenju,
novinari informativnih emisija smenjivali su se tokom celog
popodneva u nastojanjima da saznaju malo vie o uslovima po kojima
je sporazum sklopljen, kao i o raspodeli ministarstava, svaki put se
pozivajui na line sujete politiara, ali i neodlonu potrebu za
nacionalnim ujedinjenjem, kako bi se izvidale rane koje tite jednu
podeljenu zemlju, itd. Sve je to bilo apsolutno predvidivo, moglo se
oekivati; ono pak to je tee bilo predvideti svakako je bio povratak
Fransoa Bajrua na politiku pozornicu, i to u njen prvi plan. Bajru je,
zapravo, prihvatio dil s Muhamedom Ben Abesom; ovaj je najavio da
e, ukoliko pobedi na predsednikim izborima, imenovati Bajrua za
predsednika vlade.
Stari politiar iz Bearna, koji je poraze trpeo na praktino svim
izborima na kojima se kandidovao u prethodnih tridesetak godina,
sada je, u saradnji s urednitvima raznih asopisa, uspeo da u javnosti
stvori o sebi sliku uzvienosti, to e rei da se svaki as fotografisao
oslonjen na pastirski tap, odeven u pelerinu a la istin Bridu, u
krajoliku kojim dominiraju livade i oranice, prvenstveno u Laburu.28
Predstava koju je on o sebi pokuavao da stvori u brojnim intervjuima
bila je ona degolovska, slika oveka koji je rekao ne.
- Genijalna ideja, to sa Bajruom, apsolutno genijalna! - uzviknuo je
Alen Taner onog asa kad me je ugledao, doslovce sav treperei od
ushienja. - Priznajem da mi to nikada ne bi palo na pamet; stvarno je
mnogo jak taj Ben Abes...
Mari-Fransoaz me je doekala sa irokim osmehom na licu; ne
samo to se videlo da joj je milo to me vidi ve je i sama izgledala,
generalno, u punoj formi. Posmatrajui je tako upoljenu za

kuhinjskom radnom ploom, sve sa aljivom keceljom tipa: Ne derite

se na kuvaricu, za to je zaduen gazda, teko je bilo i zamisliti da je,
svega nekoliko dana ranije, doktorandima predavala o izrazito
specifinim okolnostima u kojima je Balzak radio na lekturi Beatrise.
Pripremila je bila pitice s pajom ijom i vlacem, ba ukusne. Njen
mu, prekomerno uzbuen, istovremeno je otvorio bocu kaora i bocu
soterna, pre nego to e se dosetiti da bi, apsolutno, prvo trebalo da
probam njegov porto. Uopte mi nije bilo jasno zbog ega bi se to
povratak Fransoaa Bajrua u politiku arenu mogao okvalifikovati kao
genijalna ideja, ali Taner e ionako vrlo brzo krenuti u razradu svoje
ideje, u to sam bio siguran. Mari-Fransoaz ga je posmatrala
blagonaklono, s vidnim olakanjem to se njen mu tako lako
saivljava s novom ulogom salonskog vojskovoe - u kojoj e ubudue
moi asno da se oprobava pred gradonaelnikom, lekarom, notarom,
naposletku pred svim uglednim metanima, koji i dalje imaju i te
kakav znaaj u svim tim velikim provincijskim varoima, a pred
kojima e on, njen suprug, zauvek sauvati oreol oveka koji je radni
vek proveo u tajnim slubama. Pred njima su, nema zbora, bili lepi
penzionerski dani.
- Ono to je kod Bajrua izvanredno, to ga ini nezamenjivim nastavi Taner poletno - jeste to to je on savreno glup, dok je njegov
politiki projekt oduvek bio ogranien na njegovu vlastitu elju da se
na bilo koji nain domogne vrhovne vlasti, kako se to kae; nikada
taj nije imao, pa se ak ni pretvarao da ima, makar kakvu linu ideju;
u tom smislu, re je o prilino retkoj pojavi. Zbog toga se on i namee
kao idealno politiko otelovljenje ideje humanizma, tim pre to
samoga sebe doivljava kao Anrija IV, kao velikog mirotvorca i
utemeljivaa meuverskog dijaloga;29 on je, pritom, visoko kotiran
meu biraima katolicima, na koje njegova glupost deluje umirujue. I
upravo je to potrebno Ben Abesu, koji bi pre svega voleo da ga doive
kao olienje jednog neohumanizma, pre nego to e im on predstaviti
islam kao jedan zaokrueni oblik tog novog humanizma, a sebe kao
ponovnog ujedinitelja koji, uostalom, nastupa sa savreno iskrenim
namerama budui da javno izraava respekt prema svim trima
religijama Knjige.
Mari-Fransoaz nas je pozvala da sednemo za sto; bila je pripremila
salatu od boba s maslakom i odozgo narendanim parmezanom.

Ukusna je bila, toliko ukusna da sam na trenutak izgubio nit prie

njenog mua. Katolika, praktino, vie nema u Francuskoj, govorio je
on dalje, ali su zato oni i dalje privreni nekoj vrsti moralnog uenja;
bilo kako bilo, Ben Abes je od samoga poetka inio sve da pridobije
njihovu naklonost; samo u toku prethodne godine, u Vatikan je iao
najmanje tri puta. Zahvaljujui svom poreklu, on je okruen aurom
oveka koji brine za sudbinu Treeg sveta, ime je uspeo da umiri
konzervativni segment birakog tela. Za razliku od svog nekadanjeg
suparnika Tarika Ramadana, optereenog svojim vezama s
trockistima, Ben Abes je oduvek pazio da se ne kompromituje
eventualnim pribliavanjem antikapitalistikoj levici; liberalna
desnica odnela je pobedu u bici ideja, on je to savreno dobro
shvatio, meu mladima je preovladao preduzetniki duh, a
nenadmanu trinu privredu u datom su trenutku svi prihvatili.
Istinski genijalna crta muslimanskog lidera ogledala se, meutim,
prvenstveno u tome to je na vreme uvideo da se izbori ubudue nee
dobijati na ekonomskom planu, ve u sferi osnovnih vrednosti, te da
e i tu desnica dati sve od sebe ne bi li pobedila u bici ideja, a da
pritom nee morati ni da se bori. Dok je Ramadan zagovarao erijat
kao jednu novu, to bi znailo - revolucionarnu opciju, Ben Abes je
govorio o povratku pouzdanim, tradicionalnim vrednostima, uz
primesu egzotike koja svemu daje dodatnu dra. to se tie obnove
porodice i tradicionalnog morala, a samim tim, posredno, i
patrijarhata, pred njim se otvarala iroka dada, kakvom desnica
nikada ne bi mogla da poe, Nacionalni front naroito, a da ih kao
reakcionare, iliti faiste, ne obelee poslednji ezdesetosmai, te
progresivne mumije u izumiranju, u sociolokom smislu potpuno
beskrvne, ali udomljene u medijskim tvravama, odakle i dalje mogu
da bacaju kletve na ova zlehuda vremena i muan ambijent koji vlada
u zemlji; on je, i samo on, pruao zaklon od svake opasnosti. Kao
hipnotisana njegovim temeljnim antirasizmom, levica jo od samog
poetka nije bila u stanju ne samo da mu se suprotstavi nego ni ime da
mu pomene.
Mari-Fransoaz nam potom poslui peenu jagnjeu pleku s
restovanim krompirom, i ja poeh da se gubim. - Ipak je on
musliman... - napomenuh ja zbunjeno.
- Jeste! Pa ta? - Posmatrao me je, sav blistajui. - Musliman je, ali

umeren, i to je ono glavno; on to stalno ponavlja, i to je istina. Ne treba

ga sebi predstavljati ni kao talibana ni kao teroristu, bila bi to gruba
greka; osim prezira, on nikada nije iskazivao nita drugo prema tim
ljudima. Kad o tome govori u svojim tekstovima u rubrici posveenoj
pismima italaca u Mondu, mimo proklamovane moralne osude, tano
se kod njega raspoznaje ta nijansa prezira; on, u sutini, teroriste
smatra amaterima. Ben Abes je, zapravo, jedan izrazito sposoban
politiar, bez sumnje sposobniji i lukaviji od ma kojeg politiara u
Francuskoj posle Fransoe Miterana; za razliku od Miterana, meutim,
on ima jednu pravu istorijsku viziju.
- Ukratko, vi mislite da katolici nemaju ega da se plae.
- Ne samo to nemaju ega da se plae ve imaju mnogo emu da
se nadaju! Znate... - poe on, uz osmeh kao da se izvinjava. - Ima deset
godina kako okapavam nad sluajem Ben Abesa, i mogu rei, bez
preterivanja, da sam jedan od ljudi u Francuskoj koji ga najbolje
poznaju. Celu svoju karijeru posvetio sam, praktino, praenju
islamistikih pokreta. Prvi sluaj na kojem sam radio - bio sam u to
vreme sasvim mlad, jo sam uio na Sen-Sir-o-Mon-dOru - bili su
napadi 1986. u Parizu, za koje se na kraju ispostavilo da je iza njih
stajao Hezbolah i, indirektno, Iran. Posle su doli Alirci, pa Kosovari,
zatim pokreti koji su bili direktnije povezani s Al-Kaidom, pa onda
vukovi samotnjaci... Nikada to nije prestajalo, samo su se vidovi
menjali. Po nudi, im je Muslimansko bratstvo stvoreno, odmah se
nalo pod naom lupom. Godine i godine prole su pre nego to smo se
konano uverili da, ako Ben Abes zaista ima neki program, pa ak i
program izrazito ambiciozan, to nema ama ba nikakve veze sa
islamskim fundamentalizmom. Po ultradesniarskim krugovima tada
se proirila ideja da e hriani, onoga asa kad muslimani dou na
vlast, neizbeno biti dovedeni u status dimija,30 graana drugog reda.
Dimijstvo uistinu spada u red glavnih naela islama; ali u praksi je
status dimija krajnje fleksibilan. Islam se protee na ogromnom
geografskom prostoru; verski obiaji u Saudijskoj Arabiji nemaju
nikakve veze s onima koje sreemo u Indoneziji, ili pak u Maroku. to
se Francuske tie, apsolutno sam ubeen - bio bih spreman da se
opkladim - da hrianima nee biti nametnuta nikakva ogranienja u
ispovedanju vere, ve da e donacije namenjene katolikim centrima i
odravanju verskih objekata biti, tavie, poveane - oni to sebi mogu

da dozvole, budui da e subvencije koje e petromonarhije davati

damijama biti jo vee. A na prvom mestu, pravi neprijatelj
muslimana, ono ega se oni plae i to mrze iznad svega, nije
katolianstvo; ne, to je sekularizam, laicizam, materijalistiki ateizam.
U njihovim oima, katolici su verujui, katolianstvo je jedna od
religija Knjige; re je, dakle, iskljuivo o tome kako da se katolici
ubede da uine taj jo jedan korak, da preu u islam; eto kako
muslimani uistinu vide hrianstvo, to je to njihovo izvorno vienje.
- A Jevreji? - Ovo mi se omaklo, nisam uopte bio nameravao da
postavim to pitanje. Slika Mirijam kako lei u mom krevetu, u majici,
onog naeg poslednjeg jutra, slika njene male, oble guze, nakratko mi
proe kroz glavu; nasuh sebi punu veliku au kaora.
- A... - on se ponovo nasmei. - to se Jevreja tie, situacija je
oigledno malo komplikovanija. Teorija je u naelu ista, judaizam je
religija Knjige, islam priznaje Avrama i Mojsija kao proroke; u praksi,
u muslimanskim zemljama odnosi s Jevrejima esto su mnogo tei
nego sa hrianima; i naravno, sve je zatrovalo to palestinsko pitanje.
Postoje, dakle, odreene manje frakcije pod okriljem Muslimanskog
bratstva koje prieljkuju odmazdu prema Jevrejima; ja, meutim,
verujem da te frakcije nemaju nikakve anse da odnesu prevagu. Ben
Abes je oduvek vodio rauna o negovanju dobrih odnosa s velikim
rabinom Francuske; moda e, ipak, s vremena na vreme malo
olabaviti dizgine, pustiti malo na volju svojim ekstremistima; jer ako
on zaista misli da navede veliki broj hriana da pree u njegovu veru
- a nemamo nikakvih dokaza da tako neto nije izvodljivo - onda
svakako ne gaji ne znam kakve iluzije u pogledu Jevreja. Mislim da se
on, u sutini, nada da e oni sami doneti odluku da napuste Francusku
- da emigriraju u Izrael. U svakom sluaju, u jedno mogu da vas
uverim, a to je da njemu na pamet ne pada da ugrozi svoje line
ambicije - koje su ogromne - tek da bi ugodio palestinskom narodu.
Zauujue malo ljudi proitalo je ono to je on pisao na poetku istina je da su ti tekstovi objavljeni u prilino nepoznatim
geopolitikim revijama. Ali ono to on stalno pominje, i to ba bode
oi, jeste Rimsko carstvo - u Ben Abesovim oima, cela evropska
konstrukcija nije nita drugo do sredstvo da ostvari tu hiljadugodinju
ambiciju. Oko toga e on izgraditi svoju spoljnu politiku - oko
izmetanja teita Evrope ka jugu; ve postoje organizacije koje

deluju u tom pravcu, na primer Savez za Mediteran. Prve zemlje koje

bi mogle da pristupe toj novoj evropskoj konstrukciji svakako e biti
Turska i Maroko; potom na red dolaze Tunis i Alir. Dugoronije
gledano, tu je i Egipat - to je ve jedan krupniji zalogaj, ali upravo onaj
koji e biti presudan. Uporedo s tim, moe se raunati da e se
evropske institucije - koje su u ovom trenutku sve samo ne
demokratske - razvijati vie u nekom referendumskom pravcu;
logina posledica toga bie da svi glasaju za jednog, zajednikog
evropskog predsednika. U tom kontekstu, evrointegracija zemalja
koje su ve prenaseljene i demografski dinamine, kao to su Turska i
Egipat, mogla bi da odigra kljunu ulogu. Istinska Ben Abesova
ambicija, ubeen sam u to, jeste da u jednom trenutku postane prvi
izabrani predsednik Evrope - jedne proirene Evrope, u ijem e
sastavu biti zemlje mediteranskog basena. Valja, pritom, imati u vidu
da su njemu tek etrdeset tri godine - makar se on, da bi ugodio
birakom telu, trudi da izgleda stariji tako to neguje stomak i nee da
farba kosu. U izvesnom smislu, stara Bat Jeor31 jeste bila u pravu, s
onom svojom fantazijom o zaveri da se stvori Evrabija; ona, meutim,
naisto grei kad zamilja kako e taj evromediteranski svet u odnosu
na monarhije Zaliva biti u podreenom poloaju; tu emo, naprotiv,
imati posla s jednom od vodeih ekonomskih sila sveta, koju e ostali
u svakom pogledu tretirati kao sebi ravnu. udna se igra u ovom
trenutku igra oko Saudijske Arabije i ostalih petromonarhija; Ben
Abes je sasvim spreman da se, bez zadrke, okoristi njihovim
petrodolarima, ali nema nameru da pristane ni na kakvo odricanje od
suvereniteta. On, u izvesnom smislu, ini isto ono to je svojevremeno
bila De Golova ambicija, ambicija da Francuska vodi jednu veliku
politiku prema arapskom svetu, i ja vas uveravam da Ben Abes ne
oskudeva u saveznicima, ukljuujui tu i monarhije u Zalivu, koje su,
opet, zbog svoje pozicije u odnosu na Amerikance primorane da
gutaju uvrede i trpe u tom neugodnom poloaju prema ostatku
arapskog sveta, ali zato sada ve poinju da razmiljaju o mogunosti
da bi jedna saveznica kao to je Evropa, organski manje povezana s
Izraelom, za njih eventualno bila znatno bolji izbor...

Zautao je; bez prekida je govorio vie od pola sata. Pitao sam se da li

namerava da napie knjigu, sada kad se praktino penzionisao, da li e

pokuati svoje ideje da baci na papir. Meni je to to je on govorio bilo
interesantno; interesantno, u svakom sluaju, za ljude koje zanima
istorija. Mari-Fransoaz donese desert, landsku gibanicu s jabukama i
orasima. Odavno nisam tako dobro jeo. Posle veere trebalo je da
preemo u salon i tamo pijemo baz-armanjak; upravo to smo i uinili.
Smekan karakteristinom aromom alkohola, zagledan u blistavu elu
nekadanjeg pijuna i njegov karirani sako, pitao sam se ta li taj
ovek intimno misli o svemu tome. Kakvo bi miljenje mogao imati
neko ko je itav svoj ivot posvetio istraivanju lica i nalija?
Verovatno nikakvo, i ne bi me udilo da on uopte i ne izlazi na
glasanje; previe toga je znao.
- To to sam pristupio francuskim tajnim slubama - produi on,
sad neto smirenijim tonom - to je svakako zato to sam kao dete bio
opinjen pijunskim priama; ali, isto tako, zato to sam, verujem, od
oca nasledio rodoljublje, da, to me je kod njega impresioniralo. Moj
otac je roen 1922, razumete vi to! Te godine ba! Od samoga poetka
prikljuio se Pokretu otpora, krajem juna meseca devetsto etrdesete.
Ve je u njegovo vreme francusko rodoljublje, kao kategorija, bilo
pomalo izgubilo na ceni - moe se rei da je na patriotizam roen u
Valmiju 1792, a da je poeo da zamire u rovovima Verdena devetsto
sedamnaeste. Neto malo vie od jednog veka je potrajao, a to je, u
sutini, malo. Ko jo danas u to veruje? Nacionalni front, istina,
odrava privid da veruje u rodoljublje, ali ima u toj njihovoj veri neeg
toliko nesigurnog, toliko beznadenog... to se ostalih partija tie, one
su se ve nedvosmisleno opredelile za utapanje Francuske u Evropu. I
Ben Abes veruje u Evropu, on, tavie, u nju veruje vie od svih ostalih,
ali drugaije s njim stoje stvari, on ima jednu ideju Evrope, jedan
istinski civilizacijski projekt. Njegov najvii uzor je, u sutini, car
Avgust; a to nipoto nije osrednji uzor. Sauvani su, znate, Avgustovi
govori pred Senatom, i siguran sam da ih je Ben Abes paljivo
prouio... Poznajete li Rokamadur? - upita me on iznenada; ja sam ve
bio zadremao, i odgovorih mu da ne poznajem, da mi se bar ini da ne
poznajem, osim ako, moda, neto nisam gledao na televiziji.
- Trebalo bi da odete tamo. Dvadesetak kilometara odavde svega;
apsolutno bi trebalo da odete. Rokamadur je, kao stecite
hodoasnika, bio jedno od najslavnijih mesta u hrianskom svetu,

znate. Henri Plantagenet, sveti Dominik, sveti Bernard, sveti Luj, Luj
XI, Filip Lepi... Svi su oni dolazili da kleknu pred Crnom Bogorodicom,
svi su se, na kolenima, peli uz stepenice to vode ka svetitu, ponizno
molei za oprotaj svojih grehova. U Rokamaduru e vam se ukazati
prilika da se stvarno uverite u kojoj je meri srednjovekovno
hrianstvo bilo jedna velika civilizacija.

Priseam se, kao kroz maglu, Uismansovih reenica o srednjem veku,

taj armanjak je bio apsolutno fenomenalan, razmiljao sam o tome da
mu odgovorim, da bih tek potom uvideo kako nisam u stanju da
izgovorim razgovetnu misao. Na moje veliko iznenaenje, on, glasom
postojanim i ritminim, poe da deklamuje Pegija:32
Sreni su to padoe za tlo od pti,
S tim da to zbilo se u pravednom ratu.
Sreni su to padoe za zemnu platu.
Sreni to s dostojanstvom odoe ljudi.
Teko je razumeti druge, saznati ta se krije u dubinama njihovih
dua, i bez pomoi alkohola to nam moda nikada ne bi ni polo za
rukom. Iznenaujue je i dirljivo bilo videti ovog ostarelog oveka,
urednog, negovanog, kultivisanog i ironinog, kako recituje pesme:
Sreni su to padoe u boju silnom,
Usnuli pod suncem, sa Bogom u zeni.
Sreni su to padoe blagosloveni,
Pogrebeni, uz poast, s pesmom umilnom.
Vrteo je glavom rezignirano, tuno ak. - Vidite, od druge strofe pa
nadalje, da bi pesmi dao veliinu, on mora da priziva Boga. Sama ideja
otadbine nije dovoljna, ona se mora povezati s neim jaim, s jednom
mistikom viega reda; i tu vezu on iskazuje sasvim jasno, poev od
sledeih stihova:
Sreni za zemaljske gradove su pali
Boijega grada telo sad su oni
Za ognjite pali, za oganj milosni
Za poasti sitne to dom oev kali.

Jer oni su slika, a i prapoelo,

Telo, Bojeg doma prag u pokuaju,
Sreni li su pali u tom zagrljaju,
U tom stisku asti i zaveta zemnog.
- Francuska revolucija, Republika, otadbina... Da, moglo je to biti
uzrok neemu; neemu to je potrajalo, eto, malo vie od jednog veka.
Srednjovekovno hrianstvo je trajalo due od hiljadu godina. Znam
da ste vi specijalista za Uismansa, rekla mi je Mari-Fransoaz. Ali, po
mom miljenju, niko nije uao u duu srednjovekovnog hrianina
tako duboko kao Pegi - koliko god on bio republikanac, laik,
drajfusovac. Isto je tako dobro osetio da istinsko boanstvo srednjeg
veka, ivo srce srednjovekovne pobonosti, nije ni Otac, pa ak ni Isus
Hrist; to je Majka Boija. I to ete osetiti tamo, u Rokamaduru...

Znao sam da su njih dvoje bili nameravali da se sutradan, ili kroz dva
dana, vrate u Pariz kako bi se pripremili za selidbu. U ovom trenutku,
poto su zakljueni sporazumi meu strankama vladajueg,
proirenog republikanskog fronta, oko rezultata drugog izbornog
kruga nije vie bilo nikakve sumnje, pa je i njihov odlazak u penziju
postao ista izvesnost. Odlazei, poto sam najiskrenije estitao MariFransoaz na njenom kulinarskom talentu, na pragu sam se oprostio od
njenog mua. Bio je popio gotovo isto koliko ja, a ipak je bio u stanju
da napamet recituje itave Pegijeve strofe, to me je pomalo i
impresioniralo. to se mene tie, nisam bio ubeen da su republika i
rodoljublje mogli biti uzrok neemu, ako to neto nije neprekinuti
niz glupavih ratova, ali Taner, u svakom sluaju, nije bio ni izbliza
izlapeo, tavie, ja bih lino voleo da budem takav kad doem u
njegove godine. Siao sam niz onih nekoliko stepenica, do nivoa ulice,
okrenuo se ka njemu i rekao:
- Otii u do Rokamadura.

Turistika sezona jo nije bila u punom jeku, i ja sam lako naao sobu
u hotelu Lep pogled, fino smetenom u samom srcu srednjovekovnog
grada; panoramski restoran dominirao je dolinom reke Alzu. Pogled
uistinu jeste bio impresivan, i privlaio je ogroman broj gostiju.
Neprekidno smenjivanje turista, pridolih sa sve etiri strane sveta,
uvek pomalo drukijih, i uvek pomalo slinih, s kamericama u
rukama, to zadivljeni obilaze ovaj mete od kula, grudobrana, soba
za molitvu i kapela naikanih na litici, u meni je, ve posle nekoliko
dana, pobudilo utisak da sam iskoraio iz istorijskog vremena, tako da
sam, u veernjim asovima druge izborne nedelje, maltene jedva i
obratio panju na ubedljivu pobedu Muhameda Ben Abesa. Prepustio
sam se, lagano, sanjarskom nedelanju, i premda je u hotelu internet
veza besprekorno funkcionisala, ja sam konano prestao onoliko da
se brinem zbog dugog Mirijaminog utanja. U oima samog vlasnika
hotela, kao i celog hotelskog osoblja, sada sam bio svrstan u odreeni
fah: neenja, neenja pomalo kulturan, pomalo tuan, nesklon bogzna
kakvom provodu - opis je, u sutini, i bio taan. Za njih sam ja,
naposletku, bio od onih muterija s kojima nikad nemaju problema, a
to je bilo najvanije.
Bio sam moda ve nedelju-dve u Rokamaduru kad mi je, najzad,
stigao njen mejl. Mnogo mi je pisala o Izraelu, o potpuno jedinstvenom
ambijentu koji tamo vlada - izvanredno dinamian i radostan
ambijent, s tim to se uvek u pozadini osea neka tragedija. Moe to
ba udno da izgleda, pisala mi je ona, da ovek napusti jednu zemlju Francusku - zato to se plai da mu u njoj, hipotetiki, preti opasnost,
da bi se preselio u zemlju gde su opasnosti uvek tu i gde u njima nema
nieg hipotetikog - jedno disidentsko krilo Hamasa upravo je, naime,
bilo odluilo da se upusti u novu seriju akcija, i svakog dana, ili skoro
svakog dana su se bombai samoubice naoruani eksplozivom dizali u
vazduh po restoranima, autobusima. Jeste to bilo neobino, ali kad
ovek doe na lice mesta, moe to da razume; jer Izrael je, od svoga

nastanka, sve vreme u ratu, bombaki napadi i borbe tu su neto to se

ne moe izbei, neto prirodno, bilo kako bilo, nije to razlog da ovek
ne uiva u ivotu. Uz mejl mi je poslala i dve svoje fotografije, u
bikiniju, snimljene na plai u Tel Avivu. Na jednoj od tih fotki,
snimljenoj iz zadnjeg poluprofila, u trenutku dok ona skae u more,
vrlo dobro su se videli njeni guzovi, i meni je poeo da se die, obuze
me neodoljiva potreba da milujem to dupe, u akama osetih neko
bolno peckanje; neverovatno je bilo koliko sam se dobro seao njenog
dupeta.
Dok sam gasio raunar, shvatio sam da, ni u jednom jedinom
trenutku, nije pomenula eventualni povratak u Francusku.

Jo od samog poetka boravka u Rokamaduru, prelo mi je u naviku

da svakodnevno odlazim do Kapele Nae Gospe i da nekoliko minuta
posedim ispred Crne Bogorodice - iste one koja je, hiljadu godina
ranije, bila povod tolikim hodoaima, one pred kojom su na kolena
padali toliki sveci i kraljevi. Neobina je bila ta skulptura, koja je
svedoila o jednom potpuno iezlom svetu. Bogorodica je sedela vrlo
uspravno; njeno lice sa zatvorenim oima izgledalo je tako daleko,
kao da je nezemaljsko; na glavi je nosila dijademu. Mali Isus - koji,
zaista, nije ni imao crte deteta, ve vie odraslog oveka, pa ak i
starca - sedeo je u njenom krilu, takoe izrazito uspravnih lea; i
njemu su oi bile zatvorene, a lice otrih crta, mudro i mono; na glavi
je nosio krunu. Ni trunke nenosti, ni trunke materinskog zanosa nije
bilo u njihovom dranju. Nije tu, zapravo, predstavljeno bilo dete Isus;
bio je to, ve, kralj sveta. Njegova blagost, utisak duhovne snage, neke
neopipljive sile koja se oko njega iri - sve je to bilo gotovo
zastraujue.
Ova nadljudska predstava bila je svojevrsni antipod onom
namuenom, napaenom Hristu u vienju Matijasa Grinevalda, onom
Hristu koji je ostavio tako snaan utisak na Uismansa. Uismansov
srednji vek jeste srednji vek gotike, pozne gotike ak; patetian,
realistian i moralistian, ve je taj srednji vek blii renesansi nego
romanikoj epohi. Prisetih se, tako, razgovora koji sam jednom
prilikom - godine otada behu prole - vodio s jednim profesorom
istorije sa Sorbone. Poetkom srednjeg veka, objasnio mi je on,

pitanje individualnog rasuivanja nije se maltene ni postavljalo jo;

tek znatno kasnije, kod Hijeronimusa Boa, pojavljuju se one
zastraujue predstave, gde Isus Hrist razdvaja kohortu izabranih od
legije prokletih; gde avoli odvlae grenike koji nisu hteli da se
pokaju na muke paklenske. Romanika vizija bila je drugaija, mnogo
vie unanimistika; verujui je, po smrti, ulazio u stanje dubokog sna, i
stapao se sa tlom. Jednom, kad sva proroanstva budu ispunjena, u
vreme drugog dolaska Hristovog, ceo hrianski narod, ujedinjen i
proet duhom zajednitva, ustae iz svoga groba, oiveti u svoj slavi
tela svojega, da bi krenuo putem raja. Pojmove moralnog suda,
individualnog rasuivanja, pa i individualnosti kao takve - ljudi
romanike nisu ba najbolje razumevali, a sada sam i ja oseao kako se
moja individualnost rastae u tim mojim, sve duim i duim,
sanjarenjima pred Bogorodicom Rokamadurskom.
Bilo je ve, meutim, krajnje vreme da se vratim u Pariz, ve je
sredina jula bila, prolo je vie od mesec dana kako sam doao ovamo,
zakljuio sam jednog jutra, iznenadivi samoga sebe; istinu govorei,
razloga za urbu nisam imao, stigao mi je bio mejl od Mari-Fransoaz,
koja je bila u kontaktu s drugim kolegama; od univerzitetskih vlasti
nikome jo nije bila stigla nikakva poruka, zbrka je bila potpuna. Na
jednom, opet, irem planu u meuvremenu su odrani parlamentarni
izbori, okonani predvidivim rezultatom, na osnovu kojih je formirana
vlada.
U selu su ve poele da se odravaju turistike manifestacije, na
prvom mestu one gastronomske, ali isto tako i kulturne, i vee uoi
polaska, dok sam se vraao iz redovne posete Kapeli Nae Gospe,
sluajno naleteh na neko predavanje o Pegiju. Seo sam u pretposlednji
red; poseta je bila slaba, preteno su to bili mladii u dinsu i polo
majicama, i svi su imali ta otvorena, bratska lica koja se, ne znam ni ja
kako, stalno viaju kod mladih katolika.
Majko, evo sinova tvojih, boraca.
Neka im ne sude ko to duhu se sudi.
Nek sude im ko odmetnicima hudim
to vraaju se kradom, putem praotaca.
Aleksandrinci su, u pravilnom ritmu, odjekivali u tiini, a ja sam se
pitao ta ovi mladi katolici humanitarci uopte mogu kod Pegija da

razumeju, mogu li da shvate njegovu rodoljubivu i nasilnu duu.

Dikcija glumca koji je kazivao stihove bila je zaista izvanredna, inilo
mi se, inae, da je re o poznatom pozorinom glumcu, bie da glumi u
Komedi fransez, ali mora biti da, isto tako, i u filmovima igra, imao sam
utisak da sam negde ve bio video njegovu fotografiju.
Majko, evo ti dece, i silne vojske.
Neka im ne sude po jadu i bedi.
Nek ih Bog pokropi tlom ovijem ednim
to ih stroi, a koje voljahu svojski.
Glumac je bio Poljak, sada sam u to bio siguran, ali nikako nisam
mogao da mu se setim imena; moda je i on bio katolik, neki glumci
jesu vernici, i istina je da se bave vrlo udnovatim zanimanjem, gde
oveku ideja o Provienju moe delovati verodostojnije nego to je to
sluaj kod drugih profesija. A ovi mladi katolici, vole li i oni svoju
zemlju, pitao sam se ja. Jesu li i oni spremni da poloe svoj ivot za
nju? to se mene tie, ja sam se oseao spremnim da poloim ivot, ali
ne iskljuivo za svoju zemlju, oseao sam se generalno spremnim da
poloim ivot, bio sam u jednom stvarno udnom stanju, inilo mi se
da se Bogorodica vinula, da se uzdigla sa svog pijedestala i da se sad
nadnosi nad nama, a mali Isus kao da e svaki as da se odvoji od nje;
imao sam utisak da bi u tom asu dovoljno bilo da on podigne desnu
ruku, i da svi pagani i idolopoklonici budu zbrisani s lica zemlje, a
njemu da budu predati kljuevi sveta, i kao velmoi, i kao posedniku,
i kao gospodaru.
Majko, izgubljenih ti sinova eno.
Neka im ne sude po zluradu glasu.
Primi ih, bludne, u sabornom asu.
Neka klonu na rukama tvojim, sneno.33
Moda sam, prosto-naprosto, bio gladan, prethodne veeri bio sam
zaboravio da jedem, i moda bi bolje bilo da se odmah vratim u hotel,
da sednem lepo, uzmem nekoliko pajih bataka, a ne da ovde stojim i
ekam da se skljokam izmeu dve klupe, kao rtva jedne mistine
hipoglikemije. Opet mi misli odletee ka Uismansu, ka bolnom i
sumnjom proetom preobraenju njegovom, ka njegovoj oajnikoj
elji da postane deo jedne vere.

Ostao sam tu do kraja predavanja, ali sam na kraju doao do zakljuka

da bih, uprkos velikoj lepoti samog teksta, vie voleo da sam tog
poslednjeg dana u kapelu otiao sam. Bilo je u toj ozbiljnoj skulpturi
neeg drugog, ne te povezanosti s jednom otadbinom, jednom
zemljom, niti sa velianjem muevne snage vojnika; pa ak ni elje,
detinje, u srcu jedne majke. Bilo je tu neeg tajanstvenog,
svetenikog i kraljevskog to ni Pegi nije mogao da razume, a kamoli
Uismans. Sutradan ujutro, poto sam se spakovao i platio hotel, vratio
sam se u Kapelu Nae Gospe, sada opustelu. Majka Boija ekala je u
senci, smirena i neuvela. Imala je tu zatitniku snagu, imala je mo,
ali ja sam oseao da, malo-pomalo, gubim kontakt s njom, da se ona
udaljava od mene, nestaje u prostoru i vekovima, dok ja sedim tu, na
toj klupi, zgren, ogranien. Posle jedno pola sata, ustao sam, Duh me
je ve bespovratno bio napustio, i ja, opet utoren u to naeto,
propadljivo telo, ojaen sioh niz stepenice i zaputih se ka
parkiralitu.

IV

Na povratku u Pariz, kad sam stigao do naplatne rampe u Sent-Arnou,

ostavivi za sobom Savinji-sir-Or, Antoni, a potom i Monru, pa
skrenuvi ka ulazu u grad kod Port dItali, znao sam da se vraam
jednom ivotu bez radosti, ali ivotu koji nije prazan ve, naprotiv,
prepun sitnih oblika agresije; kao to sam i oekivao, uostalom, neko
je moje odsustvo iskoristio da zauzme parking-mesto koje mi je
pripadalo kao stanaru zgrade; malo je i neka voda iscurela iz
friidera; nikakve druge tete u stanu nije bilo. Doekalo me je
potansko sandue nabubrelo od raznorazne pote, ukljuujui i
pisma na koja se moralo odgovoriti u to kraem roku. Da bi ovek, u
administrativnom smislu rei, ispravno iveo, on mora, manje-vie,
neprestano da bude tu, da bude prisutan; svako due odsustvovanje
moe vas dovesti u neugodan poloaj jal prema ovoj, jal prema onoj
instituciji; odmah sam znao da e mi trebati nekoliko radnih dana da
iz svega toga isplivam. Pristupio sam, odmah, gruboj trijai,
odbacujui one najbeznaajnije reklame, a pritom gledajui da
sauvam sve ciljane ponude (tri luda dana kod Ofis Depoa, rasprodaje
kod Kobrazona), pre nego to u pogled ponovo uprti ka nebu,
jednolino sivom. Proveu tako nekoliko narednih sati, u pravilnim
vremenskim razmacima dolivajui rum u au, pre nego to u se,
konano, baciti na gomilu prispelih pisama. Prva dva bila su od mog
drutva za uzajamno osiguranje; obavetavali su me da ne postoji
mogunost odobravanja odreenih zahteva za povraaj sredstava, i
pritom me pozivali da iste zahteve obnovim tako to u priloiti
fotokopije odreenih dokumenata; ja sam se na takvu potu ve bio
navikao, poslovino na to nisam odgovarao. Tree pismo me je,
naprotiv, iznenadilo. Poslato je bilo iz optine u Neveru, odakle su mi
uputili izraze najiskrenijeg sauea povodom upokojenja moje
majke, obavetavajui me pritom da je telo prebaeno na gradski
Medicinsko-pravni institut, te da mogu slobodno da im se obratim za
sve; pismo je bilo od utorka, 31. maja. Brzo sam pogledom preleteo

preko te hrpe; pisali su mi bili opet 14. juna, pa jo jednom, 28.

Konano me je, dana 11. jula, neverska optina obavestila da je, u
skladu s lanom L 2223-27 Opteg zakona o teritorijalnim
kolektivitetima, optina na sebe preuzela dunost da sahrani moju
majku na parceli gradskog groblja na kojem se nalazi zajednika
grobnica. Na raspolaganju sam imao rok od pet godina da naloim da
se izvri ekshumacija lea, kako bi on potom bio sahranjen u zasebnu
grobnicu; po isteku tog roka, telo e biti spaljeno, a pepeo rasut po
vrtu seanja. U sluaju da zatraim tu ekshumaciju, na meni e biti da
izmirim trokove koje je podnela optinska uprava - pogrebna kola,
etiri nosaa, sve u svemu, da platim sahranu.
Nisam ja, svakako, bio mislio da moja majka vodi neki intenzivan
drutveni ivot, da prisustvuje javnim predavanjima o
prekolumbovskim civilizacijama, ili da tri po nivernjanskim
romanikim crkvama u drutvu svojih vrnjakinja; iznenadilo me je,
ipak, saznanje da je ivela u takvoj, potpunoj samoi. Pokuali su oni
verovatno da stupe u kontakt i s mojim ocem, i njemu su slali pisma,
ali im nije odgovorio. Neugodno je, ipak, bilo razmiljati o tome kako
je pokopana na parceli namenjenoj nemajuima (tako se, doznao sam
tragajui po internetu, nekada zvao deo groblja na kojem se nalazila
zajednika grobnica), i ja se upitah kakva li je sudbina mogla zadesiti
njenog francuskog buldoga (drutvo za zatitu ivotinja, direktna
eutanazija?).
Odloio sam, potom, u stranu raune i izvetaje o direktnom
zaduivanju, proste papire koje posle samo treba razvrstati u
odgovarajue koverte, da bih se usredsredio na korespondenciju s
dvema bitnim instancama, onima koji ine ivot jednog oveka: sa
zdravstvenim osiguranjem i s poreskom slubom. Nisam imao
hrabrosti odmah da se bacim na to, pa sam odluio da izaem da se
proetam po Parizu - pa dobro sad, moda i ne ba po Parizu,
preterano bi to bilo rei; ograniiu se na to da se ovog, prvog dana
proetam po kraju.
Dok sam ekao lift, shvatio sam da mi nije stiglo nita od
univerzitetskih vlasti. Vratio sam se do stana da pogledam sve to mi
je stiglo iz banke; plata mi je bila uplaena, sasvim normalno, krajem
juna; status mi je, dakle, i dalje bio neizvestan.

Promena politikog reima nije ostavila vidnih tragova u mome kraju.

Kompaktne grupe Kineza i dalje su se tiskale oko kladionica, s
listiima za klaenje u rukama. Ostali su jurcali naokolo kao ludi,
nosei pecivo od pirinanog brana, soja-sos, mango. Nita, pa ak ni
jedan muslimanski reim nije, izgleda, mogao da uspori njihovu
neprekidnu aktivnost - islamski prozelitizam, kao pre njega i
hrianski nauk, verovatno e se rastoiti u okeanu te bezmerne
civilizacije ne ostavivi za sobom nikakvog traga.
Krstario sam tako po ajnataunu neto malo vie od jednog sata.
Parohija Sent-Ipolit i dalje je pozivala graanstvo da se upie na
kurseve mandarinskog jezika i kineske kuhinje; flajeri za veeri Asia
Fever u Mezon-Alforu i dalje su bili u opticaju. Nije se, zapravo, video
nijedan znak preobraaja osim nestanka koer prodavnice ean
Kazina; ali taj veliki prodajni lanac oduvek se odlikovao
prilagodljivou.
Situacija je bila neto drugaija u trnom centru Itali 2. Kao to
sam i nasluivao, prodavnice Denifer vie nije bilo, a na njenom
mestu sada se nalazila neka prodavnica organskih provansalskih
proizvoda, nudei muterijama esencijalna ulja, ampon od
maslinovog ulja i meda s raznim aromama neplodnih ravnica. Iz
razloga tee objanjivih, ali bez sumnje povezanih iskljuivo s
ekonomskim motivima, ispostava Savremenog mukarca, smetena
inae u prilino pustoj zoni, na drugom spratu, takoe je bila zatvorila
vrata, a da namesto nje jo niko nita nije otvorio. Promena, suptilna,
najpre se, meutim, ogledala na samom svetu koji se ovde mogao
sresti. Kao i svi trgovinski centri - premda, razume se, na nain mnogo
manje spektakularan nego to je to sluaj s onima na Defansu ili na
Halama - centar Itali 2 oduvek je privlaio nezanemarljivu koliinu
oloa, kojega sada nije bilo ni od korova. Promenilo se i odevanje kod
ena, to sam osetio odmah ne stigavi ak ni da taj preobraaj
podvrgnem analizi; broj velova kakve nose muslimanke jedva da je
porastao, nije u tome bila stvar, morao sam gotovo itav sat da se
etam da bih, odjednom, shvatio ta se to promenilo; sve su ene,
naime, nosile pantalone. Posmatranje enskih butina, mentalna slika
na osnovu koje svest rekonstruie oblik pike u taki njihovog
susretanja, proces ija je mo izazivanja uzbuenja direktno

proporcionalna duini razgolienih nogu; sve je to kod mene ilo u toj

meri mimo volje, mahinalno, genetiki na izvestan nain, da nisam
odmah ni shvatio ta se desilo, nije mi, jednostavno, ilo u glavu, ali to
je bilo to - sukanja i haljina vie nije bilo. Rasprostranjen je, pritom,
bio novi jedan odevni predmet, neka vrsta duge pamune bluze, koja
je padala do sredine butina, oduzimajui svaku realnu privlanost
tesnim pantalonama koje bi neke ene eventualno mogle da obuku;
to se kratkih pantalonica tie, tako neto, oigledno, vie nije dolazilo
u obzir. Zagledanje enskih dupeta, minimalna matarska uteha,
takoe je, dakle, postalo neizvodljivo. Preobraaj je, znai, bio i te
kako u toku; veliki preokret nedvosmisleno je poeo. Nekoliko sati
skakanja s kanala na kanal kue TNT nije mi pomoglo da razotkrijem
bilo kakve dodatne promene; ali erotske emisije na televiziji ionako
behu, odavno ve, izale iz mode.

Tek dve nedelje posle povratka u grad stiglo mi je pismo s Pariza III.
Po novom statutu islamskog univerziteta Pariz-Sorbona, meni je
zabranjeno da nastavim s profesorskim aktivnostima; Rober Redie,
novi predsednik univerziteta, svojeruno je potpisao pismo u kojem
izraava duboko aljenje, ali i uverava da uzrok nipoto nije u
kvalitetu mog univerzitetskog rada. Preda mnom je, razume se,
otvorena mogunost da karijeru nastavim na nekom sekularnom
univerzitetu; ako bih, ipak, radije odustao od toga, islamski univerzitet
Pariz-Sorbona postarae se da odmah pone da mi isplauje penziju,
iji bi meseni iznos pratio inflaciju, a u ovom trenutku iznosio bi
3472 evra. Bila mi je otvorena mogunost da zakaem sastanak u
administrativnoj slubi u cilju preduzimanja neophodnih koraka.
Triput uzastopce sam proitao pismo pre nego to u poverovati u
ono to pie. Iznos je, do u evro, bio onoliki koliki bi mi sledovao da
sam u penziju otiao sa ezdeset pet leta, s punim radnim staom. Oni
su zaista bili spremni na velike finansijske rtve samo da izbegnu
talasanje. I bez sumnje su pridavali neumereno veliki znaaj
univerzitetskim profesorima i njihovom potencijalu da nakode,
njihovoj sposobnosti da povedu kampanju, da protestuju. Odavno je
zvanje univerzitetskog profesora bilo nedovoljno da oveku omogui
pristup rubrikama tipa Odjeci i reagovanja ili Pogledi u vanijim
medijima, kada su ovi segmenti postali striktno zatvoreni,
endogamnog tipa. Da se univerzitetski profesori i uglas pobune, njihov
protest proao bi maltene potpuno nezapaeno; toga, meutim, u
Saudijskoj Arabiji oigledno nisu bili svesni. Oni su, u sutini stvari, i
dalje verovali u mo intelektualne elite, to je bilo gotovo dirljivo.

Spolja gledano, nije bilo nieg novog na faksu, izuzmu li se jedna

zvezda i jedan polumesec od pozlaenog metala koji su bili dodati
pored velikog natpisa: Novi univerzitet Sorbona - Pariz III, iznad

ulaza; u unutranjosti upravnih zgrada, meutim, preobraaj je bio

vidljiviji. U predvorju nas je doekala fotografija hodoasnika koji
krue oko abe, a kancelarije su bile ukraene plakatima na kojima
su, kaligrafskim slovima, bili ispisani stihovi iz Kurana; promenile su
se sekretarice, ni jednu jedinu sad nisam poznavao, i sve su bile
zabraene. Jedna od njih dala mi je formular sa zahtevom za
penzionisanje, i sadrina tog papira bila je zabrinjavajue
jednostavna; mogao sam da ga popunim odmah tu, u uglu stola; uinio
sam to, potpisao se i predao formular. Izlazei u dvorite, postao sam
svestan da e se moja akademska karijera okonati kroz nekoliko
minuta.
Stigavi na stanicu metroa Senzije, zastao sam, neodluan, na
prilazu stepenicama; nikako nisam mogao da se reim da krenem
pravo natrag, kui, kao da se nita nije desilo. Upravo su se bile
pootvarale tezge na pijaci Muftar. Taman sam se bio ustumarao neto
oko prodavnice overnjanskih delikatesa, posmatrajui, premda ba i
ne videi aromatizovane kobasice (s plavim sirom, s pistaima, s
orasima), kad ugledah Stiva, koji je odozdo upravo dolazio ulicom.
Video je i on mene, i imao sam utisak da je hteo da se okrene i krene
nazad kako bi me izbegao, ali sad je ve bilo prekasno, ja sam mu
poao u susret.
Kao to sam mogao i da pretpostavim, on je primio mesto
predavaa na novom univerzitetu; u deo mu je palo da dri
predavanja o Rembou. Oigledno je bilo da mu je neprijatno to mi o
tome govori, te napomenu, a da ga ja nita nisam ni pitao, da se nove
vlasti ni najmanje ne meaju u sadraj nastave. Naravno, prelazak
Remboa u islamsku veru predstavljen je kao neto sasvim izvesno,
iako je posredi bila, najblae reeno, protivurena situacija; ali, to se
same sri tie, analize pesama, dakle, tu se zaista ni na koji nain ne
meaju. A kako sam ga ja sluao ne pokazujui ni trunku ogorenja, on
se malo opusti, da bi mi naposletku predloio da odemo negde na
kafu.
- Dugo sam se dvoumio... - ree mi on poto je naruio miskade.34
Ja na to klimnuh glavom, srdano, i s razumevanjem; prema mojoj
proceni, to njegovo dvoumljenje trajalo je, plafon, deset minuta. - Ali
plata je stvarno interesantna...
- Ni penzija nije loa.

- Plata je, bogme, mnogo vea.

- Koliko?
- Triput vea.

Deset hiljada evra meseno jednom osrednjem predavau, koji nije

bio u stanju da objavi nijednu publikaciju dostojnu toga naziva, i za
koga niko nije uo; stvarno su raspolagali veoma velikim sredstvima.
Oksfordski univerzitet su im uzeli ispred nosa, ree mi Stiv, neki iz
Katara izali su s boljom ponudom u poslednjem trenutku; i stoga su
Saudijci odluili da sve uloe u Sorbonu. Nakupovali su, tavie,
stanove u Petom i estom arondismanu, da slue za smetaj
nastavnom kadru; sm Stiv je dobio jedan mnogo lep trosoban stan u
Ulici Dragon, za minimalnu kiriju.
- Mislim da bi oni zaista voleli da ti ostane... dodade on - ali nisu
znali kako s tobom da stupe u kontakt. Mene su ak pitali da li bih
mogao da im pomognem, da ih poveem s tobom; ja sam im rekao da
ne mogu, da se nas dvojica ne viamo mimo fakulteta.
Malo kasnije, poao je sa mnom da me otprati do metro stanice
Senzije.
- A studentkinje? - upitah ga ja kad smo stigli do ulaza u stanicu. On
mi se iskreno nasmei:
- Tu su se, nema sumnje, stvari mnogo promenile; recimo da je sad
sve to poprimilo neke druge oblike. Ja sam se oenio - dodade on,
pomalo naglo. - Studentkinjom sam se jednom oenio - objasni on
preciznije.
I o tome oni vode rauna?
- Pa i ne ba; u stvari, mogunosti za uspostavljanje kontakta
postoje, niko ih ne suzbija. Idueg meseca uzeu i drugu enu zakljui on pre nego to e nestati u pravcu Ulice Mirbel, ostavivi me,
zgranutog, navrh stepenica.
Mora da sam nepomino stajao nekoliko minuta pre nego to u se
najzad nakaniti da poem kui. Kad sam izaao na peron, videh da
sledei metro u pravcu Meri dIvri ide kroz sedam minuta; u stanicu
uto ue druga kompozicija, ali ova je ila za Viluif.

Bio sam u naponu snage, nijedna smrtonosna boljka nije mi

neposredno pretila, sitne zdravstvene tegobe koje su me redovno
spopadale jesu bile bolne, ali su ipak bile sasvim neznatne; tek kroz
jedno trideset, ili etrdesetak godina, ui u u onu mranu zonu gde
sve bolesti postaju manje ili vie kobne, potencijalno opasne po ivot,
kako se to kae. Prijatelja imao nisam, to je bilo izvesno, ali zar sam ih
ikad pa imao? A i emu prijatelji, ako malo bolje razmislimo? Poev od
jednog odreenog nivoa telesnog opadanja - a to e ii mnogo bre,
treba raunati s tim da e proi desetak godina, verovatno i manje, pre
nego to to opadanje ne postane vidljivo, pa me obelee kao jo
mladog - ne postoji vie nijedan odnos tipa branog koji bi mogao
neposredno, i stvarno, da ima smisla (tela se, na izvestan nain,
stapaju; stvara se, u izvesnoj meri, jedan novi organizam, ako je
verovati Platonu). A sa stanovita branih odnosa, ja sam, u svakom
pogledu, slabo startovao. Kako su nedelje prolazile, Mirijamini mejlovi
postajali su sve rei i sve krai. Bilo je ve prolo neko vreme kako je
prestala da mi se obraa s duo moja, zamenivi to neutralnijim
Fransoa. Bilo je sad, po mom miljenju, pitanje nedelje kada e mi i
ona, kao i sve koje su joj prethodile, saoptiti da je upoznala nekoga.
To upoznavanje se, dakle, ve bilo odigralo, ja sam u to bio uveren, ne
znam ni sam ba najbolje na osnovu ega, ali bio sam apsolutno
siguran u to zbog neega u njenom izboru rei, u stalnom smanjivanju
broja nasmejanih lica i srdaaca u njenim mejlovima; nije jo,
jednostavno, smogla hrabrosti da mi to prizna. Udaljavala se od mene,
to je sve, u Izraelu je poela da gradi svoj ivot iz poetka, a emu sam
se ja drugom pa i nadao? Lepa je to devojka bila, inteligentna i
simpatina, a pritom i veoma poeljna - emu sam se drugom mogao
nadati? to se samog Izraela tie, ona je i dalje bila jednako ushiena.
Teko jeste, ali bar zna ovek zbog ega je ovde, pisala mi je ona; ja
to, za sebe, u svakom sluaju nisam mogao rei.
Kraj moje univerzitetske karijere - trebalo mi je nekoliko nedelja

da toga stvarno postanem svestan - oznaio je ujedno i kraj svih mojih

kontakata sa studentkinjama; i, ta sad? Da nije moda zato trebalo da
se ulanim na Meetic, kao to su toliki drugi pre mene uinili? Ja sam
bio kulturan ovek, ovek s odreenim nivoom; bio sam, takoe, u
naponu snage, kako ve rekoh; a ako bi posle nekoliko sedmica
predanog dijaloga, u toku kojeg bi sporadini trenuci oduevljavanja
bilo ime - uzmimo, na primer, poslednje Betovenove kvartete privremeno i uspevali da prikriju jednu globalno sve veu dosadu, da
podgreju nadu u budue arobne trenutke, ili ono sauesnitvo
izatkano od zajednike upitanosti i smeha, ako bih se posle nekoliko
takvih nedelja i reio da upoznam jednu od svojih brojnih enskih
pandanki - ta bi iz toga moglo proistei? Erektilna disfunkcija, s jedne
strane, vaginalna suvoa, s druge; to je pametnije bilo izbegavati.
Na sajtove za poslovnu pratnju javljao sam se veoma retko, ee
je to bivalo za letnjih meseci, kada bih time, na neki nain, premostio
prazninu izmeu dve studentkinje; sve u svemu, uslugom sam bio
zadovoljan. Na temelju rezultata brzo sprovedene istrage po
internetu, doao sam do zakljuka da novi, islamski reim niukoliko
nije poremetio funkcionisanje tih sajtova. Odugovlaio sam, tako,
nekoliko nedelja, razgledajui brojne profile, zapisujui neke da bih
naknadno mogao ponovo da ih proitam (sajtovi za poslovnu pratnju
podseali su pomalo na one gastronomske vodie, gde su se na osnovu
opisa, izvanredno lirinog, svega to je na meniju mogli tek naslutiti
uici kudikamo vei od onih koje na kraju doivite). Opredelio sam se
onda za devojku pod ifrom Nadiabeurette; prilino me je uzbuivalo
to, s obzirom na globalne politike okolnosti, to sam u mogunosti da
odaberem jednu muslimanku.35
Ispostavilo se da je Nadija, inae tuniskog porekla, ostala potpuno
izvan tog pokreta reislamizacije koji je bio masovno zapljusnuo mlae
iz njene generacije. Kao kerka radiologa, od malih nogu je ivela u
bogatijim gradskim etvrtima, i nikada nije ni razmiljala o tome da
nosi veo. Trenutno je bila na masteru II savremene knjievnosti, lako
je mogla biti i jedna od mojih bivih studentkinja; ali nije to zapravo
bila, poto se od poetka kolovala na Pariz-Didrou. U seksualnom
smislu, posao je obavljala s mnogo profesionalizma, ali je iz poloaja u
poloaj prelazila prilino mehaniki, i inilo se da je odsutna duhom,
donekle bi se unela tek kad doe do sodomije; imala je mali, uzan

mar, ne znam zbog ega nimalo nisam uivao, oseao sam se kadrim
da je trpam u bulju, bez umora i radosti, satima i satima. U trenutku
kad je zastenjuckala, osetio sam da se uplaila uivanja - a moda i
onih oseanja koja bi posle uivanja usledila; hitro se okrenula prema
meni da me dokraji ustima.
Pre nego to u poi, porazgovarali smo nekoliko minuta sedei na
njenom kanabetu kupljenom kod Mezon di kon vertible, taman dok
ne proe jedan sat, za koliko sam joj platio. Bila je prilino pametna,
ali isto tako i vrlo obina - o svim pitanjima, od izbora Muhameda Ben
Abesa do zaduenosti zemalja Treeg sveta, imala je tano ono
miljenje koje je najuobiajenije. Garsonjeru je uredila s ukusom, sve
je bilo besprekorno nameteno; bio sam siguran da se ta devojka
ponaa razborito, da je daleko od onih to e celu zaradu potroiti na
luksuzne krpice, ve da najvei deo briljivo odlae na stranu. I zaista,
potom mi je sama potvrdila da je za etiri godine rada - poela je
navrivi osamnaestu - zaradila dovoljno da sebi kupi ovu garsonjeru
u kojoj sada prima. Imala je nameru da nastavi tako do kraja studija kasnije bi, tako je razmiljala, volela da se zaposli u audio-vizuelnim
medijima.
Nekoliko dana kasnije upoznao sam drolju Babet, o kojoj su u
komentarima na sajtu bili izreeni sve sami hvalospevi, a koja je sebe
predstavljala kao vrelu i bez tabua. I stvarno, u svom lepom
dvosobnom stanu, pomalo dotrajalog nametaja, doekala me je
odevena u grudnjak sa otvorima i iste takve tange. Imala je dugu plavu
kosu i lice naivno, aneosko maltene. I ona je volela sodomiju, ali se
nije ustezala da to i pokae. Proao je ceo sat, a ja jo nisam bio svrio,
i ona mi je rekla da sam zaista izdrljiv; tavie, ni ovoga puta, bez
obzira na t0 to sam sve vreme imao erekciju, ni u jednom jedinom
trenutku nisam osetio ni najmanje zadovoljstvo. Pitala me je da li bih
mogao da joj svrim na grudi; prionuo sam na zadatak. Razmazujui
spermu po dojkama, ispriala mi je da mnogo voli kad je njome
potpuno prekrivena; redovno je uestvovala u geng bengovima,
najee u svingerskim klubovima, katkad i na javnim mestima, na
primer, na parkiralitima. Iako je za to traila samo minimalnu
nadoknau - pedeset evra po osobi - te veeri su bile vie nego
unosne, jer bi se ponekad desilo da pozove i etrdeset, pedeset
mukaraca, koji bi se smenjivali punei sva tri njena otvora pre nego

to e svriti po njoj. Obeala mi je da e mi javiti kada naredni put

bude organizovala geng beng; ja sam joj zahvalio. U stvari, nisam bio
zainteresovan, ali mi je ona bila simpatina.
Sve u svemu, ta dva susreta jesu bila dobra. Ipak, ne dovoljno da
bih poeleo ponovo da vidim te devojke, niti da se s nekom od njih
upustim dublje u neke odnose; a ni da mi vrate elju za ivotom,
uopte. Da li je to znailo da bi trebalo da umrem? Da donesem takvu
odluku, inilo mi se preuranjenim.

Umro je, meutim, moj otac, nekoliko nedelja kasnije. To mi je

telefonom javila Silvija, s kojom je iveo. Nismo imali, izrazila je ona
aljenje u tom razgovoru, mnogo prilika da razgovaramo. Bio je to,
zapravo, ist eufemizam; ja sa njom, naime, nikada nisam razgovarao,
ne bih ni znao da ena postoji da ne bee jedne oeve indirektne
aluzije prilikom naeg poslednjeg razgovora, dve godine ranije.
Dola je da me saeka na stanici u Brijansonu; putovanje je bilo
izrazito neprijatno. Vonja TGV-om do Grenobla jo ju i bila
podnoljiva, SNCF je odravao nivo usluge na nekom minumumu u tim
vozovima; ali TER je bio stvarno zaputen, i voz za Brijanson se u vie
navrata kvario, da bi konano na odredite stigao sa sat i etrdeset
minuta zakanjenja; toaleti su bili zapueni, i voda pomeana s
govnima izlila se u hodnik, pretei da poplavi kupee.36
Silvija je sedela za volanom micubiija pajero instajl, a sedita su,
na moje najvee uenje, imala presvlaku u fazonu imitacije
leopardove koe. Micubii pajero, saznau to kasni je, u povratku,
kupivi specijalno izdanje Auto-urnala, jeste jedan od najefikasnijih
terenaca u negostoljubivoj sredini Od dodatne opreme je instajl imao
kona sedita, krov koji se mogao otvarati na elektrini pogon,
kameru za rikverc i zvuni sistem rokford akustik od 860 vati s 22
zvunika. Sve je to za mene predstavljalo ogromno iznenaenje; celog
svog ivota - ili barem u onom delu njegovog ivota koji je meni bio
poznat - moj otac je, gotovo tvrdoglavo, negovao jedan dobar
graanski ukus, to mu je, uostalom, savreno pristajalo; siva trodelna
odela s tankim prugama, ili eventualno ista takva samo tamnoplava,
pa markirane engleske kravate njegov nain oblaenja sasvim je
odgovarao funkciji koju je obavljao, a otac je bio finansijski direktor

jednog velikog preduzea. Plave, blago talasaste kose, azurnoplavih

oiju, lepog lica - mogao je bez greke da se pojavi i u nekoj ulozi u
jednom od onih filmova kakve u Holivudu snime s vremena na vreme,
onih nerazumljivih, a naoko strano vanih, u kojima se sve vrti oko
tog finansijskog sveta, sabprajma i Vol Strita. Oca nisam bio video
punih deset godina, pa mi tako nije bilo poznato ni u kojem je pravcu
evoluirao, ali se svakako nisam nadao ovoj transformaciji u neku
vrstu ilkoa iz predgraa.
Silvija je imala pedesetak godina, otprilike dvadeset pet manje od
njega; da mene nije bilo, njoj bi verovatno pripalo celo nasledstvo;
moje postojanje primoravalo ju je da se odrekne dela koji je bio
rezervisan za mene - pedeset odsto, budui da sam sin jedinac. U
takvim okolnostima, teko je bilo oekivati da e ona gajiti ne znam
kako srdana oseanja prema meni; ipak se prema meni ophodila u
razumnoj meri lepo, obraala mi se bez prekomerne nelagode. Ja sam
je usput bio u vie navrata zvao, izvetavajui je o sve veem
kanjenju voza, tako da je advokatkinja mogla da odloi sastanak za
est po podne.
Otvaranje testamenta moga oca nije donelo nikakvo iznenaenje;
njegovu imovinu podelili smo nas dvoje, na ravne asti; nekih drugih
stavki u testamentu nije bilo. Ali advokatkinja je dobro obavila svoj
posao, ve je bila poela da procenjuje vrednost nasleene imovine.
Bila je tu jedna vrlo lepa vikendica koju je dobio od Unilevera i ne
neto naroito mnogo gotovog novca: dve hiljade evra na tekuem
raunu, nekoliko desetina hiljada evra na tednom raunu u poodavno
upisanim deonicama, verovatno zaboravljenim ve. Glavni njegov
imetak bila je kua u kojoj su Silvija i on iveli; jedan agent za
nekretnine iz Brijansona je, videvi kuu, procenio njenu vrednost na
etiristo deset hiljada evra. Oev micubii 4x4 kod Argusa je kotao
etrdeset pet hiljada evra. Mene je lino najvie zaudila njegova
zbirka skupocenih puaka, koje je advokatkinja klasirala po cenama;
najskuplja je bila jedna Verni-Karonova platina i apuijeva uralska
elita. Sve to zajedno dostizalo je vrednost od osamdeset sedam
hiljada evra - znatno veu od vrednosti terenskog vozila.
- Sakupljao je oruje? - upitao sam ja Silviju.
- Nije to bilo samo iz kolekcionarskih pobuda; esto je iao u lov,
to mu je postala velika strast.

Nekadanji finansijski direktor pod stare dane kupuje vozilo s

pogonom na etiri toka za sve uslove, i pronalazi u sebi lovakosakupljake nagone; iznenaujue, zacelo, ali sasvim mogue.
Advokatkinja je ve bila zavrila; posao oko ovog nasledstva bie
beznadeno jednostavan. Iako je ceo postupak zavren u izrazito
kratkom roku, ja sam, s obzirom na to da sam stigao sa zakanjenjem,
ipak propustio voz za povratak, poslednji toga dana. To je, opet,
dovelo Silviju u delikatan poloaj, ega smo, uostalom, oboje postali
svesni, bez sumnje u istom trenutku, dok smo ulazili u kola.
Neprijatnu atmosferu razbio sam odmah rekavi da e za mene
ubedljivo najbolje biti da naem sobu u nekom od hotela u
neposrednoj blizini brijansonske stanice. Voz za Pariz polazi sutradan
vrlo rano ujutro, a ja imam vrlo vane sastanke u prestonici, rekao
sam Silviji. Lagao sam i za prvo i za drugo; ne samo to me sutradan
nisu ekali nikakvi sastanci, ve je i prvi voz za Pariz polazio tek neto
malo pre podneva, tako da sam u Pariz mogao da stignem najranije
oko est po podne. Umirena saznanjem da u uskoro nestati iz njenog
ivota, ona me ak s izvesnim oduevljenjem pozva da popijemo pie
kod nas; na ovom izrazu tvrdoglavo je insistirala. A ne samo da to
vie nije bilo kod njih, s obzirom na to da mi je otac bio umro, ve
uskoro vie nee biti ni kod nje; imajui u vidu brojke koje su mi
upravo bile saoptene, nee Silvija imati drugog izbora nego da stavi
tu kuu na prodaju kako bi meni isplatila moj deo nasledstva.

Smetena na obroncima fresinijerske doline, njihova kua bila je

zaista ogromna; u podrumu je imala garau gde je moglo da se parkira
desetak automobila. Koraajui hodnikom koji vodi ka dnevnoj sobi,
zastao sam pred prepariranim trofejima, po svemu sudei kamilama,
muflonima, ili tako nekim sisarima otprilike; bio je tu i jedan divlji
vepar, kojeg je lake bilo prepoznati.
- Skinite kaput, ako hoete... - ree mi Silvija. - A bilo je to ba lepo,
taj lov; ni ja se u to ranije uopte nisam razumela. Oni bi u nedelju ceo
dan proveli u lovu, a onda bismo nas dvoje veerali zajedno s ostalim
lovcima i njihovim enama, okupi se tako desetak parova; uglavnom
bismo aperitiv popili ovde, a esto smo odlazili do susednog sela, gde
ima jedan mali restoran koji bismo iznajmili za tu priliku.

I tako je, znai, moj otac ivot okonao na prijatan nain; eto za mene
jo jednog iznenaenja. Dok sam bio mali i mlad, nikada mi se nije
ukazala prilika da upoznam nekog njegovog kolegu s posla, a ne bih
rekao ni da se on sam viao i sa jednim od njih - izvan radnog
vremena, hou rei. Jesu li moji roditelji imali prijatelje? Moda, ali ja
ne mogu da se setim. iveli smo u Mezon-Lafitu, u jednoj velikoj kui sigurno ne ovako velikoj kao to je ova, ali svakako velikoj. Nikako
nisam mogao da prizovem neki lik, nekoga ko je dolazio kod nas na
veeru, ili da provede vikend, ili, uostalom, da radi bilo ta to se inae
radi kad ste s nekim prijatelji. Najvie me je uznemiravalo to to,
koliko se meni inilo, otac nikada nije imao ono to nazivamo
ljubavnicama - tu, dodue, nisam mogao da budem sasvim siguran,
dokazima nisam raspolagao; ali nikako nisam mogao da poveem sm
pojam ljubavnice s uspomenom koju sam uvao na njega. Sve u
svemu, eto jednog oveka koji je vodio dva ivota, jasno razgraniena
meu sobom, dva ivota koja se ni u jednoj jedinoj taki nisu
dodirivala.
Dnevna soba je bila izrazito prostrana, bie da je zauzimala itav
sprat; odmah do amerike kuhinje smetene desno od ulaza, nalazio
se veliki sto. Ostatak prostora zauzimali su niski stolovi i udobni
kauevi presvueni belom koom; po zidu su bili poveani drugi
lovaki trofeji, a tu je bila i stalaa s pukama moga oca; behu to lepi
predmeti, sa finim metalnim inkrustacijama koje su neupadljivo
blistale. Patos je bio prekriven koama raznih ivotinja, pre svega
ovijim, rekao bih, taman da se oveku uini kako je upao u neki
ameriki porno film iz sedamdesetih, jedan od onih ija se radnja
odvija u nekoj lovakoj kui u Tirolu. Krenuo sam prema staklenim
vratima koja su zauzimala ceo zid u dnu prostorije; odatle je pucao
pogled na planine.
- Tamo, preko puta, vidi se vrh Mee - na to e Silvija. A tamo, dalje
prema severu, imate masiv Ekrena. Hoete da po pijete neto?
U ivotu nisam bio video tako dobro opremljen bar, bilo je tu na
desetine boca raznih vonih rakija, a i pokoji liker za koji ni slutio
nisam da postoji; pa ipak, zadovoljio sam se martinijem. Silvija je
upalila malu sobnu lampu. Rana veernja svetlost bacala je plave

odbleske na sneg koji bee prekrio Ekrenski masiv, i atmosfera je ve

bivala pomalo tuna. ak i mimo pitanja nasledstva, ne bih,
jednostavno, mogao da zamislim da bi Silvija elela da ostane sama u
ovoj kui. Jo je bila u slubi, radila je neto u Brijansonu, priala mi je
o tome dok smo se vozili do advokatkinje, ali sam u meuvremenu
zaboravio ime se bavi. U svakom sluaju, sve i ako uzme neki lep stan
u centru Brijansona, njen ivot e postati znatno manje neobian nego
to je bio do sada. Seo sam, premda nerado, na divan, pristao da
popijem i drugi martini - s tim to sam ve bio odluio da e mi to
ujedno biti i poslednji, i da u je odmah zatim zamoliti da me otprati
do hotela. Nikada neu razumeti ene, uviao sam to sa sve veom
sigurnou. Ovde sam pred sobom imao jednu normalnu enu, tavie
enu ija je normalnost bila gotovo preterana; pa ipak, ona je uspela
da pronae neto u mom ocu; neto to je promaklo i mojoj majci i
meni. I ja nikako ne bih mogao da poverujem da je to bilo jedino, pa
ak ni prvenstveno, pitanje novca; i ona sama imala je veliku platu,
videlo se to po odei koju je nosila, po frizuri, po nainu na koji
govori, generalno. Kod tog mukarca, ostarelog i obinog, ona je, prva,
umela da nae neto to se moe voleti.

U Parizu me je doekao imejl kojeg sam se ve mesecima pribojavao;

nije, u stvari, ni istina da sam se pribojavao, mislim da sam se ve bio
pomirio s tim; jedino sam se jo zapravo bio pitao hoe li mi i Mirijam
napisati da je upoznala nekoga, da li e i ona upotrebiti taj izraz.
Upotrebila je taj izraz. U narednom pasusu dodala je da duboko
ali zbog svega, te da e je doveka, kad god pomisli na mene,
obuzimati izvesna tuga. I rekla je istinu, bar tako mislim - s tim to se
moe desiti da o meni, zapravo, vie i nee mnogo razmiljati. Potom
je Mirijam promenila temu, glumei da se, tobo, bogzna kako zanima
za politiku situaciju u Francuskoj. Lepo je to bilo s njene strane,
predstaviti sve tako kao da je nau ljubav odneo vihor istorijskih
previranja; nije to bilo ba sasvim iskreno, ali je bilo lepo s njene
strane.
Okrenuo sam lea ekranu raunara, nainio nekoliko koraka
prema prozoru; oblak leastog oblika, usamljen, po obodima iaran
narandastim odsjajem zalazeeg sunca, lebdeo je visoko iznad
stadiona arleti, tako nepomian, tako ravnoduan, kao da je re o
nekakvom intergalaktikom svemirskom brodu. Oseao sam tek neki
tup, amortizovan bol, ali ipak dovoljno jak da zbog njega ne mogu
razgovetno da mislim; jasno mi je bilo samo to da u ponovo biti sam,
da e mi do ivota biti manje nego ikada, i da me u budunosti ekaju
razne neprilike. Jednostavan kakav je bio, moj odlazak sa univerziteta
nesporno je preda mnom otvorio celo jedno nepregledno
prostranstvo administrativnih pitanja, pre svega u pogledu socijalne
zatite i pristupa sredstvima uzajamnog osiguranja, i ja prosto nisam
imao hrabrosti da se u sve to upustim. A trebalo je to uiniti svakako;
koliko god moja penzija bila pristojna, nee mi biti dovoljna u sluaju
ozbiljne bolesti; s druge strane, omoguie mi nove susrete sa
devojkama za poslovnu pratnju. Nije mi, u sutini, bilo do toga, ma ni
najmanje, i nejasan kantovski pojam dunosti prema samom sebi
lebdeo je predelima moga duha u trenucima dok sam, ipak, donosio

odluku da pogledam ta ima novo na sajtu za upoznavanje koji sam u

tu svrhu najee koristio. Konano sam se opredelio za oglas koji su
zajedno delile devojke: Raida, dvadesetdvogodinja Marokanka, i
Luiza, panjolka od svoje dvadeset etiri godine, pozivale su klijente
da se prepuste draima jednog nestanog, razuzdanog dua. Bilo je to
skupo, bez sumnje; ali s obzirom na okolnosti, inilo mi se
opravdanim da se upustim u jedan izvanredan troak; sastanak smo
zakazali za isto vee.
U poetku je sve bilo kao obino, to e rei - vrlo dobro: devojke
su iznajmile lep stani nedaleko od trga Mon, mirisalo je na
aromatinu esenciju, pustile su neku laganu muziku tipa pesme kitova,
penetrirao sam ih i sodomizovao as jednu, as drugu, bez zamora i
bez zadovoljstva. Tek kad je prolo pola sata, upravo dok sam Luizu
bio obraivao otpozadi, dogodilo se neto novo: Raida me poljubila,
a onda se, s osmejkom na licu, podvukla iza mene; prvo mi je stavila
ruku na dupe, a onda prinela lice i poela da mi lie jaja. Malo-pomalo,
naavi se u udu, osetih onu zaboravljenu jezu pravog uitka. Moda
je Mirijamin mejl, injenica da me je sad na neki nain zvanino
napustila, oslobodio neto u meni, ne znam. Sav izgubljen, i zahvalan,
okrenuo sam se, skinuo prezervativ, i ponudio ga Raidinim usnama.
Dva minuta kasnije svrio sam joj u usta; briljivo je polizala i
poslednje kapi dok sam joj ja milovao kosu.
Odlazei, izriito sam zahtevao da im obema dam baki po sto
evra; moda su negativni zakljuci koje bejah doneo ipak bili
preuranjeni, moda ovim dvema devojkama mogu da zahvalim za
dokaz koji samo ide u prilog iznenaujuoj promeni koja se dogodila
mome ocu pod stare dane; a moda bi se, ako bih se redovno viao s
Raidom, meu nama naposletku rodilo i neko ljubavno oseanje,
takvu mogunost apsolutno nita nije iskljuivalo.

Ovaj kratkoveki talas nade nadoao je bio u trenutku kada se, na

irem planu, u celoj Francuskoj budio optimizam kakav ova zemlja
nije pamtila jo od kraja trideset slavnih,37 od kojih nas je u tom
trenutku delilo pola stolea. Prvi dani vlade nacionalnog jedinstva
koju je formirao Muhamed Ben Abes nisu jednoduno prihvaene kao
uspeh, ali nikada se dotad nije desilo da jednom tek izabranom
predsedniku Republike bude odobren toliko dugaak grejs period oko toga su saglasni bili svi komentatori. esto sam razmiljao o
onome to mi je rekao Taner, o meunarodnim ambicijama novog
predsednika, pa je moje veliko zanimanje probudila informacija koja
je prola praktino neopaeno; mislim na vest o obnavljanju
pregovora o skorom prijemu Maroka u Evropsku uniju; to se Turske
tie, datum je ve bio utanaen. Rekonstrukcija Rimskog carstva bila
je, znai, u toku, dok je na unutranjem planu Ben Abes besprekorno
povlaio poteze. Najneposrednija posledica njegovog izbora bio je pad
stope kriminaliteta, i to enorman: u najopasnijim etvrtima ona je
sada bila desetostruko manja nego ranije. Veliki uspeh je u najkraem
roku postignut i na planu smanjivanja broja nezaposlenih, koji je pre
toga zabeleio neverovatan porast. Za to je, bez ikakve sumnje, moglo
da se zahvali masovnom povlaenju ena s trita rada - to je, opet,
bilo povezano sa nezanemarljivom revalorizacijom dejih dodataka,
to je bila prva mera koju je, simbolino, preduzela nova vlada.
injenica da je isplaivanje ovih prinadlenosti bilo direktno
uslovljeno prestankom svake profesionalne aktivnosti na levici je, bar
u prvo vreme, izazivala negodovanje; ali s obzirom na veliki pad broja
nezaposlenih, i to negodovanje je ubrzo prestalo. Nee, pritom, biti
rasta budetskog deficita; poveanje dejih dodataka u celini je
nadoknaeno iz sredstava uteenih na drastinom kresanju budeta
namenjenog za obrazovanje - to je ranije bila glavna stavka u
dravnom budetu. U novouspostavljenom sistemu, obavezno
kolovanje odnosilo se samo na nie razrede osnovne kole - odnosno

mesec gore, dole, do navrene dvanaeste godine ivota; ponovo je

uvedeno svedoanstvo o zavrenom osnovnom kolovanju, kao kruna
obrazovnog procesa. Potom su mladi podsticani da se upiu na neki
zanat; finansiranje srednjeg i vieg obrazovanja od sada e, po
njegovoj zamisli, biti u celosti privatno. Sve ove reforme za cilj su
imale da porodici, osnovnoj eliji naeg drutva, vrate ugled i
dostojanstvo koji joj pripadaju, izjavili su, u jednom neobinom
zajednikom obraanju javnosti, novi predsednik Republike i njegov
premijer; u Ben Abesovim reima bilo je i nekog gotovo mistinog
prizvuka, dok je Fransoa Bajru, sa irokim blaenim osmehom na licu,
odigrao, maltene, ulogu Joce Kobasice, Hanswursta iz starih nemakih
pantomima, koji u prenaglaenoj - i pomalo grotesknoj - verziji
ponavlja ono to je pre njega rekao glavni lik. Ne postoji nikakav
razlog za strah od muslimanskih kola - to se obrazovanja tie,
velikodunost petromonarhija oduvek je bila bezgranina. Da
iznenaenje bude vee, pojedine katolike i jevrejske institucije
uspele su, oigledno, na vreme da se uklope u igru; objavile su, tako,
da su uspele da zatvore finansijsku konstrukciju, te da e naredne
kolske godine normalno nastaviti s radom.
Surovi raspad sistema binarne opozicije levi centar - desni centar,
na kojoj je od pamtiveka poivao politiki ivot u Francuskoj, izazvao
je u medijskoj sferi jednu vrstu otupelosti koja se graniila sa
zanemelou. Tako smo mogli da gledamo Kristofa Barbijea, sa
aletom na pola koplja, kako se, sav jadan, vue od jednog do drugog
TV studija, i vie ni sam nema snage da komentarie istorijsku
promenu za koju nije unapred pretpostavio da e se desiti - za koju,
ako emo pravo, niko nije pretpostavljao da e se desiti. Pa ipak,
malo-pomalo, kako su nedelje odmicale, poele su da se stvaraju male
opozicione oaze. Prvo to behu sekularisti sa levice. Linosti od kojih
se to najmanje moglo oekivati, kao to su an-Lik Melenon i Miel
Onfre, organizovali su protestne skupove; Front levice i dalje je
postojao, barem na papiru, i ve se moglo predvideti da e Muhamed
Ben Abes imati dostojnog izazivaa na izborima 2027. godine - ne
raunajui, razume se, kandidatkinju Nacionalnog fronta. Nasuprot
tome, bilo je i grupacija koje su, kao, na primer, Savez studenata
selefija, javno osuivale nemoralno ponaanje, zahtevajui stvarnu
primenu erijata. Malo-pomalo sticali su se uslovi za pravu politiku

debatu. Bie to, istina, jedna debata novoga tipa, znatno drugaija od
svega to se u Francuskoj dogaalo prethodnih decenija, a vie nalik
onome to se moe sresti u veini zemalja arapskog sveta; bilo kako
bilo, ipak e to biti neka vrsta debate. A samo postojanje politike
debate, sve iako je vetaka, neophodno je za skladno delovanje
medija i moda, ak, stvaranje u narodu tog oseanja, makar i samo
formalnog, da ivi u demokratiji.
Mimo tog komeanja na povrini, Francuska se tih dana brzo
razvijala, i to u dubinu. Uskoro se videlo da Muhamed Ben Abes, ak i
nezavisno od samog islama, ima razne ideje; u toku jednog razgovora
s predstavnicima medija, izjavio je da su na njega uticale ideje
distribucionizma, to je kod njegovih sagovornika izazvalo optu
zapanjenost. On je to, ako emo poteno, u vie navrata rekao i u toku
predsednike kampanje; budui, meutim, da je kod novinara uvek
naglaena ta, uostalom sasvim prirodna, sklonost da prenebregavaju
informacije koje ne razumeju, ta izjava nikada nigde nije preneta, pa
tako ni potom citirana. Ovoga puta, s obzirom na to da je posredi bila
izjava linosti koja obavlja dunost predsednika Republike, nisu imali
kud, ve su morali da proeljaju dokumentaciju. Tako je narednih
sedmica ira javnost imala prilike da sazna kako je distribucionizam
jedna ekonomska filozofija koja se pojavila u Engleskoj poetkom XX
veka, pod uticajem mislilaca Gilberta Kita estertona i Hilera Beloka.
Distribucionizam je sebe video kao trei put, ograujui se kako od
kapitalizma tako i od komunizma - asimilovanog u okrilju dravnog
kapitalizma. Ova filozofija je poivala na ideji da se prekine s
odvajanjem kapitala od rada. Normalan vid privreivanja u takvom
sistemu bila bi porodina preduzea; kad bi se nekim firmama kao
neminovnost nametnulo udruivanje u vee privredne organizme,
moralo bi se preduzeti sve da sami radnici budu akcionari svojih
preduzea, i da zajedniki snose odgovornost za rukovoenje njima.
Distribucionizam je, kasnije e to neizostavno precizirati Ben Abes,
bio u savrenom saglasju s islamskim uenjem. I nije to dodatno
objanjenje bilo suvino; esterton i Belok su, za ivota, bili poznati
pre svega kao ustri pobornici katolianstva. Vrlo brzo se ispostavilo
da, uprkos proklamovanim antikapitalistikim elementima ove
doktrine, vlasti u Briselu nemaju, u sutini, bogzna ega da se plae
kad je o ovoj orijentaciji re. Glavne praktine mere kojima je pribegla

nova vlada odnosile su se, s jedne strane, na potpuno ukidanje

dravne pomoi velikim industrijskim grupama - protiv ega se i
Brisel odavno ve borio, videvi u tome otvoren napad na naela
slobodne konkurencije - i, sa druge strane, prelazak na poreski sistem
koji e izrazito pogodovati zanatlijama i doprineti poboljanju statusa
samozaposlenih lica. Narod je ove mere odmah prihvatio s
oduevljenjem; ve decenijama je, naime, sveopti profesionalni san
mladih narataja upravo i bio da pokrenu svoj biznis, ili bar da se
izbore za status nezavisnog radnika. U isti mah, ove mere su savreno
pogodovale razvoju nacionalne ekonomije; uprkos skupim planovima
tednje, velika industrijska postrojenja irom Francuske i dalje su se
zatvarala, jedna za drugim, dok su poljoprivreda i zanatstvo u takvoj
kombinaciji proli savreno, pa ak i poeli da osvajaju delove trita,
kako se to kae.
Ovakav razvoj situacije vodio je Francusku prema jednom novom
drutvenom modelu, pri emu je celokupan taj preobraaj ostao u
domenu neega to se samo po sebi podrazumeva, sve dok jedan
mladi sociolog, Danijel da Silva, nije izazvao pravi lom objavivi esej
pod ironinim naslovom Jednoga dana, sve e ovo biti tvoje, sine - uz
jo eksplicitniji podnaslov Ka familiji zasnovanoj na zdravom
razumu. U uvodu teksta on se osvrnuo na drugi jedan esej, objavljen
desetak godina ranije, iz pera filozofa Paskala Bruknera, gde ovaj,
konstatujui poraz koji je pretrpela institucija braka iz ljubavi,
zagovara povratak braku zasnovanom na zdravom razumu. Isto tako
je i Da Silva stao na stanovite da porodini odnosi, a posebno odnos
otac-sin, ne mogu ni u kojem sluaju biti utemeljeni na ljubavi, ve na
prenosu znanja i imovine. Prelazak na sistem u kojem e lini dohoci
biti ujednaeni, po njemu, neminovno vodi ka eksploziji porodice i
potpunoj atomizaciji drutva, ije e obnavljanje biti nemogue sve
dok proizvodni model ne bude ponovo utemeljen na individualnom
preduzetnitvu. Sve i ako su antiromantiarske teze esto sticale
izvesnu popularnost zbog skandala koje su izazivale, pre Da Silve
nijedna se nije odrala na medijskom horizontu, poto su mediji i dalje
bili jednoduni oko toga da se na prvo mesto moraju staviti
individualna sloboda, misterija ljubavi, i tome slino. ivoga duha,
odlian diskutant, prilino ravnoduan prema raznim politikim i
verskim ideologijama, a opet, u svim okolnostima striktno

usredsreen na oblast u kojoj je on lino kompetentan - na analizu

razvoja porodinih struktura i posledica tog razvoja na demografske
perspektive zapadnih drutava - mladi sociolog je, bie, prvi uspeo da
razbije taj oreol desniara kojim su pretili da ga zaokrue, i nametnuo
se kao merodavan glas u javnim raspravama o drutvu koje su
poinjale (poinjale veoma sporo, vrlo postepeno, i bez nekog velikog
ara, u tom optem ambijentu koji se i dalje odlikovao preutnom i
mlitavom pomirenou sa svim, ali koje su, eto, ipak poinjale) o
drutvenim projektima Muhameda Ben Abesa.

Moja vlastita porodina istorija bila je savrena ilustracija Da Silvinih

teza; to se ljubavi tie, bio sam se od nje udaljio vie nego ikad. udo
koje se odigralo prilikom prve moje posete Raidi i Luizi nije se vie
ponovilo, a moja kita je opet postala organ koliko efikasan toliko
neosetljiv; iz njihovog stania ovoga puta izaao sam u stanju
polubeznaa, svestan da ih verovatno vie nikada neu videti, i da
prave prilike kao da mi cure kroz prste, sve veom brzinom,
ostavljajui me, kako bi to rekao Uismans, neosetljivim i suvim.
Nedugo zatim, hladan vazduni front nemilosrdno se spustio,
preavi nekoliko hiljada kilometara, na Zapadnu Evropu; poto su
nekoliko dana stajale u mestu iznad Britanskih ostrva i severne
Nemake, polarne vazdune mase dole su jedne noi do Francuske,
izazivajui izrazito niske temperature za to doba godine.
Moje telo, koje vie nije moglo biti izvor zadovoljstva, i dalje je,
meutim, bilo krajnje uverljiv izvor patnje, i ja sam, nekoliko dana
kasnije, shvatio da sam, deseti put ve moda u prethodne tri godine,
postao rtva dishidroze, koja se ogledala u obliku ekcema praenog
plikovima. Majuni pritii u tabanima i izmeu nonih prstiju bili su
skloni spajanju, a u cilju stvaranja kompaktne gnojne povrine, i to
naivo. Od dermatologa u uti da je stanje dodatno iskomplikovala
mikoza - gljive su iskoristile priliku i nastanile se u zoni zahvaenoj
dishidrozom. Terapija je postojala, ali je leenje trajalo dugo; znatno
poboljanje nije trebalo oekivati barem nekoliko nedelja. Iz noi u
no budio me je bol; satima i satima morao sam da se eem, do krvi,
ne bih li osetio barem privremeno olakanje. udo je pravo bilo kako
su se moji noni prsti, ti debeljuni parii mesa, uopte mogli nai na
tako bolnim mukama.

Jedne noi, poto sam se bio prepustio bespotednom eanju,

ustadoh u jednom trenutku, raskrvavljenih stopala, i odoh do

staklenih vrata. Bilo je tri ujutro, ali mrak je, kao i uvek u Parizu, bio
tek delimian. S prozora sam mogao da vidim desetak oblakodera i
nekoliko stotina zgrada prosene visine. Sve u svemu, nekoliko hiljada
stanova i isto toliko domainstava - domainstava koja su se u Parizu
generalno svodila na jednu do dve osobe, a sve ee na samo jednu. U
veini tih elija svetlo u tom trenutku nije gorelo. Ja nisam imao, nita
vie od veine tih ljudi, pravog razloga da se ubijem. Razloga sam,
tavie, kad malo bolje sagledam stvari, imao kudikamo manje; moj
ivot bio je obeleen realnim intelektualnim dostignuima, pripadao
sam odreenom miljeu - svakako izrazito uskom - priznatih i, ak,
uvaavanih ljudi. Na materijalnom planu nisam mogao da se alim; do
smrti sam mogao da raunam na natprosena primanja, dvaput vea
od nacionalnog proseka, a da pritom ne moram ama ba nita da
radim. Pa ipak, dobro sam oseao kako se bliim samoubistvu, a da
nisam ni oajan ni bogzna kako tuan; posredi je, jednostavno, bilo
jedno dugotrajno opadanje sveukupnosti funkcija koje se opiru
smrti, o kojoj govori Bia. Prosta volja za ivotom nije mi vie oito
bila dovoljna da nastavim da se odupirem svim tim patnjama i
mukama koje odreuju ivot prosenog zapadnjaka, nisam vie bio u
stanju da ivim za samoga sebe, a za koga bih drugog pa iveo?
Ljudski rod me nije zanimao, gadio mi se ak, ljudska bia nisam
smatrao braom, bilo koji segment ljudskog roda jo manje, kao na
primer onaj koji bi inili moji zemljaci, ili moje nekadanje kolege. Pa
ipak, u nekom neugodnom smislu, smislu koji sam svakako morao da
uvaim, ta ljudska bia bila su mi slina, ali upravo me je ta slinost i
terala da beim od njih; trebalo je nai jednu enu, to je bar klasino,
provereno reenje, ena je svakako ljudsko bie, ali predstavlja neku
vrstu pomalo drugaije ljudskosti, ona u ivot unosi izvesnu egzotinu
aromu. I Uismans je sebi sigurno morao ovaj problem postavljati
sluei se, praktino, istovetnim pojmovima, situacija se otada nije
nita promenila, izuzev na nain formalan i negativan, sporim
uruavanjem, izjednaavanjem razlika - s tim to ni to, bez sumnje,
nije bilo toliko izraeno. Konano je Uismans krenuo jednim drugim
putem, opredelio se za radikalniji vid egzotike koji ini boanstvo ; ali
ja sam pred tim putem poslovino ostajao jednako zbunjen.

Prolo je tako jo nekoliko meseci; dishidroza se najzad povukla pred

terapijom, ali su je, maltene odmah, smenili izrazito estoki napadi
uljeva. Bilo je tih dana, inae, sve hladnije, a i moje kretanje sve
racionalnije; jedan odlazak nedeljno do ean Kazina, da obnovim
zalihe namirnica i ostalih potreptina, i jedan izlazak dnevno do
potanskog sandueta, da pokupim knjige koje sam naruivao preko
Amazona.
Vreme praznika sam pak provodio ne preputajui se oaju preko
svake mere. Prethodne godine, jo mi je bilo stiglo nekoliko imejlova s
novogodinjim estitkama - od Alis, na prvom mestu, kao i od
nekoliko kolega i koleginica s faksa. Ove godine, prvi put, nije mi se
javio niko.
Devetnaestog januara uvee obuzela me je, nepredvieno, kriza;
plakao sam, i nikako da stanem. Ujutro, dok je svitalo iznad KremlinBisetra,38 odluio sam da odem do opatije u Ligieu, tamo gde je
Uismans primio zvanje oblata.

Preko razglasa su najavili da TGV kasni neodreeno dugo, i sada su

agenti za bezbednost SNCF-a patrolirali peronima, da ne bi sluajno
neki putnik podlegao iskuenju da pripali cigaretu; putovanje mi je,
sve u svemu, poelo vrlo loe, a u vozu su me tek ekale nove
neprijatnosti. Prostor namenjen za prtljag bio je dodatno smanjen
otkad sam poslednji put iao vozom, i sada gotovo da ga nije ni bilo;
hodnici su bili puni kofera i putnih torbi, zbog ega je etnja kroz
vagone, koja i jeste inila najbolju stranu putovanja vozom, postala
problematina, a ubrzo i nemogua. Serverov bar, do kojeg sam morao
da se probijam punih dvadeset pet minuta, priredio mi je, neizbeno,
jo jedno razoaranje; veina jela u meniju, i inae oskudnom, nije se
mogla naruiti. SNCF i kompanija Server izvinjavali su se zbog ove
trenutne neugodnosti; morao sam, tako, da se zadovoljim salatom od
kinoe s bosiljkom i italijanskom kiselom vodom. Kupio sam prethodno
bio Liberasion, u staninoj prodavnici Relea, pomalo i zato to nisam
znao ta u. Naposletku mi je jedan lanak ipak privukao panju, kad
smo bili negde oko Sen-Pjer-de-Kora; distribucionizam koji zagovara
novi predsednik ipak e biti manje bezazlen nego to se u prvi mah
inilo. Jedan od kljunih elemenata politike filozofije iji su tvorci bili
esterton i Belok jeste princip supsidijarnosti. Po tom principu,
nijedan entitet (drutveni, privredni ili politiki) ne bi trebalo da na
sebe preuzima dunost koja se moe poveriti nekom manjem entitetu.
Papa Pije XI, u svojoj enciklici Quadragesimo Anno, ovako je definisao
to naelo: Kao to je loe uskratiti jedinki pravo na rad i zajednici
poveriti poslove koje bi trebalo da obavljaju privatno preduzetnitvo i
industrija, isto tako za jednu superiornu organizaciju predstavlja
veliku nepravdu, ozbiljno zlo i remeenje poeljnog poretka da se
bavi funkcijama koje efikasno mogu da obave i manji entiteti, nii po
rangu. U ovom konkretnom sluaju, ta nova funkcija ije bi
poveravanje preirokom krugu ljudi, kako je to Ben Abes uoio,
poremetilo poeljan poredak, nije zapravo bila nita drugo nego -

drutvena solidarnost. A ta ima lepe, rekao je uzbueni Ben Abes u

svom najnovijem govoru, od solidarnosti u toplom okruenju
porodice, kao osnovne elije! Toplo okruenje porodice, kao osnovne
elije, u najveoj je meri, u ovom stadijumu, bilo pitanje programa;
ali kudikamo konkretnije, novi vladin predlog budeta predviao je
da u roku od tri godine socijalna davanja u zemlji budu smanjena na
osamdeset pet odsto.
Najudesnije od svega bilo je to to je hipnotika magija koju je
Ben Abes od poetka oko sebe irio i dalje delovala, kao i to njegove
namere nisu nailazile ni na kakvo ozbiljno protivljenje. Levica je
oduvek bila sklona da namee antisocijalne reforme koje bi inae bile
energino odbijene da potiu sa desnice; takva praksa je, meutim, jo
vie dolazila do izraaja kod muslimanske partije. itajui rubriku
posveenu meunarodnoj politici, saznao sam, pored ostalog, da
pregovori s Alirom i Tunisom oko njihovog pristupanja Evropskoj
uniji ubrzano napreduju, te da bi ove dve zemlje pre kraja naredne
godine trebalo da se pridrue Maroku pod okriljem Unije,
uspostavljeni su, takoe, i prvi kontakti s Libanom i Egiptom.

Opta slika o mom putovanju poela je pomalo da se popravlja na

stanici u Poatjeu. Taksista je bilo u dovoljnom broju, i jedan od njih
nije bio ni najmanje iznenaen kad sam mu saoptio da idem do
opatije u Ligieu. Bee to ovek od svojih pedesetak godina, krupan,
pogleda misaonog i blagorodnog; svoje vienamensko vozilo marke
tojota vozio je krajnje obazrivo. Ljudi iz celog sveta, rekao mi je on,
dolaze poslednjih nedelja da provedu neko vreme u najstarijem
hrianskom manastiru na Zapadu; negde prole nedelje, bie, on
lino je vozio jednog poznatog amerikog glumca - nikako nije mogao
da mu se seti imena, ali bio je siguran da je oveka gledao na filmu; na
osnovu nekoliko pitanja koja sam mu postavio, zakljuio sam da je,
verovatno, premda ne izvesno, re o Bredu Pitu. Tamo e mi svakako
biti ugodno, izneo je on svoje uverenje; mesto je mirno, hrana odlina.
U asu dok je izgovarao te rei, oseao sam da taj ovek ne samo da
misli to to mi govori ve da mi to i iskreno eli, i da on pripada onoj
grupi ljudi kojih, naposletku, i nema tako mnogo, a koji se uvek
unapred raduju srei blinjih, ukratko, da je moj taksista bio ono to

zovemo dobar ovek.

U manastirskom predvorju, s leve strane ulazilo se u prodavnicu, gde

su zainteresovani mogli da kupe monake rukotvorine; prodavnica je,
meutim, trenutno bila zatvorena, dok na prijavnici, s desne strane,
nije bilo nikoga. Bilo je tu malo obavetenje - pozvonite u sluaju da
nema nikoga, uz napomenu da se, osim u najhitnijim sluajevima, od
toga valja uzdrati za vreme bogosluenja. Navedena je bila i satnica
slubi, ali samo kad sluba poinje, ne i kad se zavrava; posle veoma
dugog preraunavanja, gde sam u celu kalkulaciju morao da ubacim i
vremena za obed, doao sam do zakljuka da jedna sluba ne bi
trebalo da traje due od pola sata, jer u protivnom ne bi sve moglo da
stane u jedan dan. Na osnovu dodatnog prorauna, procenio sam da bi
monasi upravo u tom trenutku morali biti tano izmeu slube estog
i Devetog asa; mogao sam, znai, da pozvonim.
Nekoliko minuta kasnije, pojavio se stasit monah odeven u crnu
rizu; kad me je ugledao, na licu mu se pojavio irok osmeh. Visokog
ela oivienog malim uvojcima kestenjaste kose, tek tu i tamo
posedele, s tankom bradom, isto tako kestenjastom - izgledao je, bar
po mojoj proceni, kao da mu je - najvie - pedeset godina.
- Ja sam brat oel, ja sam vam odgovorio na imejl - ree on pre
nego to e preuzeti moju putnu torbu, ne davi mi priliku da bilo ta
kaem. - Sad u da vas otpratim do vae sobe.
Hodao je izrazito uspravno, moju torbu, inae prilino teku, nosio
je bez ikakvog napora, i sve u svemu, inilo se da je fiziki u punoj
formi.
- Veoma se radujemo to vas ponovo vidimo - nastavi on. - Prolo
je ve vie od dvadeset godina, zar ne?
Mora biti da sam ga pogledao s krajnjim nerazumevanjem, poto
me on upita:
- Vi ste ve dolazili kod nas, ima dvadesetak godina, zar ne? U to
vreme pisali ste o Uismansu?
Jeste to bilo tano, ali ja sam bio jednostavno zapanjen to me se
on seao, budui da njegovo lice u meni nije budilo ma ni najblee
seanje.
- Vi ste ono to se kae svratitar, jelda?

- Ne, ne, taman posla, ali u to vreme jesam bio. To je funkcija koju
esto obavljaju mladi monasi - ili bar mlai u monakom ivotu.
Svratitarevo je da razgovara s naim gostima, on je jo u dodiru sa
svetom; biti svratitar, to vam je kao neka vrsta pripravnikog staa,
prelazne faze koju monah prolazi pre nego to utone u zavet utanja.
to se mene lino tie, dunost svratitara obavljao sam neto malo
due od jedne godine.
Hodali smo pored jedne renesansne zgrade, lepe ba, koja je
izlazila na park; zasenjujui zraci zimskog sunca presijavali su se po
alejama zatrpanim uvelim liem. Tamo dalje nalazila se crkva, gotovo
u ravni s visokim klosterom, u poznom gotikom stilu.
- To je stara manastirska crkva, ona je tu stajala u Uismansovo
vreme...- ree mi brat oel. - Ali kada je, posle usvajanja Kombovih
zakona,39 razbijena monaka zajednica, pa ni kad smo svi uspeli da se
okupimo, nikako nam nije polo od ruke da je obnovimo, za razliku od
zgrada koje pripadaju samom klosteru. Morala je stoga da bude
podignuta nova crkva, unutar manastirskih zidina.
Zastali smo ispred jednog malog, jednospratnog zdanja, takoe u
renesansnom stilu.
- Ovo nam je konak - nastavi brat oel - tu ete biti smeteni...
U istom tom trenutku, neki zdepasti monah od svojih etrdesetak
leta, takoe u crnoj rizi, stie ka nama stazicom, trei. ivahan, s
elom koja se maltene presijavala na suncu, odavao je utisak oveka
koji je u isti mah do krajnosti nestaan i struan; taman da te podseti
na nekog ministra finansija ili, jo bolje, na ministra budeta;40 kako
bilo, na jednog od onih ljudi kojima e bez oklevanja poveriti
odgovorne funkcije, ili je bar tako meni izgledalo.
- A evo i brata Pjera, naeg novog svratitara, s njim ete
saobraati oko svih praktinih aspekata vaeg boravka ovde... saopti mi brat oel. - Ja sam ovamo doao iskljuivo da vas
pozdravim. - I rekavi to, on se nakloni, i to veoma duboko, stee mi
ruku, pa se zaputi u pravcu klostera.
- Doli ste te-e-veom? - zainteresova se odmah brat svratitar; ja
mu odgovorih potvrdno. - Da, stvarno je brzo, kad ide ovek te-eveom - produi on, s neskrivenom eljom da razgovor zapodene na
neku obostrano prihvatljivu temu. A onda me, uzevi mi torbu, povede
prema mojoj sobi; bila je etvrtasta, otprilike tri sa tri, okreena u

svetlosivu, panski zid; patos je bio prekriven prilino pohabanim

tapisonom srednje sive boje. Jedini ukras u toj prostoriji bilo je veliko
raspee od tamnog drveta iznad malog kreveta-samca. Odmah sam
primetio da lavabo nema slavinu; nije mi promakao ni detektor za dim
na tavanici. Rekao sam bratu Pjeru da e meni svaka soba savreno
odgovarati, s tim to sam unapred znao da nije tako. Dok se u Na putu
preispituje, katkad i unedogled, nad injenicom da li e umeti da
podnese ivot u manastiru, jedan od nepovoljnih argumenata koje
Uismans iznosi upravo je taj to mu, verovatno, nee dozvoliti da pui
unutar manastirskih graevina. Zbog takvih sam ga reenica, u stvari,
oduvek i voleo; kao recimo zbog onog pasusa gde kae da se jedna od
malobrojnih ovozemaljskih radosti sastoji u tome da se, sami, smestite
u krevet tako da vam pri ruci bude gomila dobrih knjiga i jedno paklo
duvana. Tako je, nema sumnje; ali u njegovo vreme detektora za dim
nije bilo.
Na jednom prilino rasklimanom stolu od drveta poivale su
Biblija, zatim tanka knjiica - rad oca an-Pjera Lonaa - o svrsi
povlaenja u manastir (izriito je bilo napomenuto: Ne nositi sa
sobom) i jedan list sa uputstvima koji je, u sutini, sadrao satnicu
slubi i obeda. Dovoljno mi je bilo da preletim pogledom preko tog
lista pa da zakljuim kako e svaki trenutak poeti Deveti as, ali ipak
odluih da, poto mi je prvi dan, apstiniram od molitve; njena mi
simbolika nije bila tako silovita, smisao Treeg, estog i Devetog asa
u tome je da se obnavlja prisustvo Boje u toku itavog dana. Bilo je
ukupno sedam slubi u toku dana, plus svakodnevna misa; u odnosu
na Uismansovo doba, tu se nita nije bilo promenilo, s tim to je sada
lake bilo utoliko to je bdenije, koje je nekada poinjalo u dva nou,
bilo pomereno na deset uvee. Za vreme mog prvog boravka na ovom
mestu, mnogo mi se dopala ta sluba sainjena od dugih meditativnih
psalama, u gluvo doba noi, jednako daleko od none slube (i
oprotaja od dana) i od hvala u slavu novoj zori; ta sluba bee
sazdana od ekanja i nieg vie, od vrhovne nade bez ikakvog razloga
za nadanje. Usred zime, u vreme kada crkva nije ak ni grejana, ta
sluba nikako nije mogla biti laka.
Mene je, u svemu, najvie impresioniralo to to me je brat oel
prepoznao, posle vie od dvadeset godina. Mora biti da se njemu u
tom periodu nije mnogo toga dogaalo, otkako je napustio mesto

brata svratitara. Vreme je potom provodio radei u manastirskim

radionicama, svakodnevno je prisustvovao slubama. ivot mu je bio
miran i, verovatno, srean; u ivom kontrastu u odnosu na moj.
Krenuo sam potom u dugu etnju po parku, palei cigaretu na
cigaretu, i ekao veernje, posle kojeg se ilo na veeru. Sunce je
bletalo sve jae, inje je svetlucalo pod njegovim zracima, kameni
zidovi tinjali su plavim odsjajima, rumeneo se tepih od lia. Nije mi
vie bio jasan smisao mog boravka ovde; ponekad bi mi se javio, ali
kao izdaleka; a onda bi, asak kasnije, iezao; ali nije taj smisao,
oigledno, ni imao vie neke posebne veze s Uismansom.

U naredna dva dana uspeo sam da se naviknem na taj sled slubi, a da

ih ipak nisam uistinu zavoleo. Misa je bila jedini prepoznatljivi
element, jedina taka dodira s onim to pobonost znai u spoljanjem
svetu. to se ostalog tie, bila su to itanja i pevanja psalama prigodnih
za odreena doba dana, ponekad isprekidanih itanjem kratkih svetih
tekstova, za ta je zaduen bio neki od monaha - ta itanja redovno su
pratila i obroke, a jelo se u tiini. Moderna zgrada crkve, sagraena
unutar manastirskih bedema, bila je svedena i runa - pomalo je,
svojom arhitekturom, podseala na trni centar Super-Pasi u Ulici
Blagovesti,41 i ti virtai, obine apstraktne obojene mrlje, jedva da su
zasluivale panju; sve to, meutim, i nije imalo bogzna kakve
vanosti u mojim oima; ja nisam bio esteta, bio sam to svakako
neuporedivo manje od Uismansa, i uniformna runoa savremene
religijske umetnosti mene je ostavljala maltene ravnodunim. Glasovi
monaha uzdizali su se u ledenom vazduhu, isti, skrueni i
dobroduni; behu ti glasovi puni blagosti, nade i strpljenja. Gospod
Isus e se vratiti, vratie se uskoro, i toplina njegovog prisustva
ispunjava nae due radou - to je, u sutini, bila zajednika tema svih
tih pesama, pesama posveenih ekanju, izvornom i blaenom. Dobro
je zapazio Nie, onim svojim njuhom matore kurve, da je hrianstvo
u osnovi enska religija.
Sve je to meni jo i moglo da odgovara, ali kad bih se vratio u sobu,
stvari bi poele da se kvare; detektor za dim netremice me je motrio
onim svojim malim, neprijateljskim crvenim okom. Ponekad bih stao
na prozor da popuim cigaretu, i tako sam konstatovao da su se i tu
stvari promenile nagore od Uismansovog vremena; linija TGV-a
prolazila je s one strane parka, na dvesta metara vazdunom linijom
od moje sobe, vozovi su na tom mestu jo bili u punoj brzini, i buka
kompozicija prekidala je, vie puta u toku jednog sata, meditativnu
tiinu ovoga mesta. Postajalo je, meutim, sve hladnije, i posle svakog
od tih stajanja na prozoru morao sam kasnije da se uurim uz sobni

radijator. Raspoloenje mi se kvarilo, a i proza oca an-Pjera Lonaa,

nesumnjivo izvrsnog monaha, voenog dobrim namerama i ljubavlju,
sve me je vie izluivala. ivot bi morao da bude neprekidna ljubavna
razmena, bili mi u dobru ili u zlu, pisao je on, pa stoga iskoristi ovih
nekoliko dana da poradi na svom umeu ljubavi, a i da se prepusti
ljubavi, primajui je kroz rei i kroz dela. Promaio si temu, glupsone,
ja sam ovde sam u sobi, rugao sam mu se van sebe od besa. Ti si
ovamo doao da odloi svoj prtljag i zapone putovanje koje vodi u
tebe samoga, ka onom izvoritu gde svoj izraz pronalazi snaga elje,
pisao je on dalje. Znam ja ta elim, penio sam, a elim samo da
popuim jednu pljugu, je l kapira, glupsone, to je izvorite svega
ovde. Moda ja i nisam, za razliku od Uismansa, imao to oseanje da
mi je srce skorelo i dima se nahvatalo; ne, ali su zato meni plua bila
skorela i nahvatala se dima od duvana, e tu ve nema trunke sumnje.
Oslukuj, jedi i pij, plai i pevaj, kucaj na vrata ljubavi!, kliktao je
Lona u ekstazi. Ujutro treeg dana shvatio sam da moram da odem,
da je za mene boravak na tom mestu samo jedan neuspeh i nita
drugo. Ocu Pjeru sam ispriao kako me ekaju neke apsolutno
nepredviene profesionalne obaveze, posao doslovce neverovatnog
obima, zbog ega sam, avaj, primoran da skratim svoj boravak ovde.
Znao sam da e mi, s onom facom Pjera Moskovisija,42 poverovati na
re, a moda on sam i jeste bio neka vrsta Pjera Moskovisija, u nekom
unutranjem ivotu, uostalom, kad se sretnu dva Pjera Moskovisija,
oni e svakako moi da razumeju jedan drugoga, znao sam da e
meu nama sve protei u najboljem redu. U trenutku kad smo se
rastajali u predvorju manastirskom, on je, tako, izrazio elju da ja taj
put koji me je doveo meu njih doivim kao put svetlosti. Da, nema
problema, rekao sam ja, sve je bilo super, ali osetio sam u tom
trenutku da sam pomalo izneverio njegova oekivanja.
Te noi, oblast niskog vazdunog pritiska s Atlantika stigla je do
Francuske iz jugozapadnog kvadranta, temperatura je porasla za
deset stepeni; gusta magla pala je na predele oko Poatjea. Taksi sam
pozvao prerano, ostalo mi je bilo skoro sat vremena koje je trebalo
nekako ubiti; navratio sam do Bara prijateljstva, iji se ulaz nalazio na
manje od pedeset metara od manastira, pa mahinalno poeo da tuem
po lefu i hoehardenu. Konobarica je bila mrava i preterano
naminkana, gosti su priali glasno - o nekretninama i godinjim

odmorima, uglavnom. Nisam oseao ni najmanje zadovoljstvo to sam

se ponovo naao meu sebi slinima.

Ako nije politika, islam nije nita.

(Ajatolah Homeini)

Na stanici u Poatjeu morao sam da zamenim voznu kartu. Prvi te-eve za Pariz bio je gotovo pun, pa sam doplatio za klasu TGV Pro
Premijer. Po objanjenju SNCF-a, bio je to ambijent za povlaene, u
kojem je bila zajemena besprekorna beina internet konekcija, vei
stoii na koje mogu da stanu radna dokumenta, elektrine utinice da
se ne bi nekome desilo da ga laptop u najglupljem trenutku izneveri;
mimo toga, bila je to, u stvari, obina prva klasa.

Pronaao sam jedno zavueno mesto, bez sedita preko puta, a u

pravcu kretanja voza. S druge strane prolaza izmeu sedita, jedan
poslovni ovek, Arapin od svojih pedesetak leta, odeven u dugu belu
delabu, sa isto tako belom kefijom, po svemu sudei iz Bordoa, bio je
naslagao nekoliko fascikala pored raunara na stoiima koji su mu
bili na raspolaganju. Preko puta njega sedele su dve mlade devojke,
do jue adolescentkinje takorei - bez sumnje njegove supruge - koje
su prethodno bile izvrile pravu raciju na slatkie i asopise u
staninom Releu. Bile su ivahne i nasmejane, na sebi su imale duge
haljine i viebojne velove. Na trenutak samo, jedna se zadubi u Piksu
magazin, a druga u Uups.
Onaj poslovni ovek je pak ostavljao utisak osobe suoene s
ozbiljnim brigama; otvorivi mejlboks, poslao je jedan imejl s
prilogom koji je sadravao vei broj tabela u ekselu; inilo se da je
njegova zabrinutost samo dodatno porasla kad je pregledao ove
dokumente. Ukucao je, zatim, neki broj u mobilni, a onda se upustio u
jedan dug telefonski razgovor; govorio je tiho, i ja nikako nisam
mogao da razumem o emu je re; bez nekog veeg elana pokuavao
sam da se zadubim u itanje Figaroa, koji je o novom reimu
uspostavljenom u Francuskoj pisao sa stanovita nekretnina i
luksuzne robe. S te take gledita, situacija je bila izrazito
obeavajua; uviajui da e ovde ubudue imati posla s jednom

prijateljskom zemljom, dravljani zalivskih monarhija sve su

otvorenije iskazivali elju da sebi priute stan u Parizu ili na Azurnoj
obali, bili su spremni da plate vie od Kineza i Rusa, ukratko - stanje
na tritu bilo je dobro.
Od srca se smejui, one dve mlade Arapkinje bile su u
meuvremenu poele da se igraju onoga Pronai razlike u Piksu
magazinu. Podigavi oi sa svojih tabela, poslovni ovek im uputi
jedan bolan prekoran pogled. Nasmeie se i one njemu, pa nastavie,
onako sve uzbuene, da uore meu sobom. On ponovo uze mobilni,
pa zapoe novi razgovor, isto onoliko dugaak i poverljiv kao to je
bio prvi. U islamskom sistemu, enama je - to jest onim enama koje
su dovoljno lepe da bi pobuivale elju bogatog mua - ostavljena
mogunost da, u sutini, ostanu deca celog svog ivota. Tek to izau
iz detinjstva, i same postaju majke, ponovo ulaze u detinji svet. Deca
im porastu, onda one postanu bake, i tako im prolazi ivot. Ove ovde
su svega nekoliko godina ranije poele da kupuju seksi donji ve,
menjajui deje igre za seksualne igre - to, u osnovi, izae na manjevie isto. Nema sumnje, ena u tom sistemu gubi nezavisnost, ali fuck
autonomy,43 i ja sam sebi samom morao da priznam da sam se
sopstvene nezavisnosti odrekao kao od ale, da sam to doiveo kao
istinsko olakanje, onda kad sam odustao od svake odgovornosti, to
profesionalne, to intelektualne, te da u ovom trenutku ni najmanje
nisam zavideo ovom poslovnom oveku to sedi s druge strane
prolaza izmeu sedita u naem vagonu TGV Pro Premijer, a ije je
lice, kako je tekao taj telefonski razgovor, postajalo ve sivo od
strepnje, jer oigledno su mu kola bila krenula nizbrdo; u tom
trenutku, uzgred, voz proe kroz stanicu Sen-Pjer-de-Kor. Ako nita
drugo, taj ovek ima nadoknadu u vidu ove dve graciozne i armantne
supruge, pored kojih moe da zaboravi sve brige iscrpljenog
poslovnog oveka - a moe biti da ga u Parizu ekaju jo jedna ili dve,
uinilo mi se da sam tako upamtio, da im je maksimalan broj ena, po
erijatu, etiri. Moj otac je pak imao... moju majku, tu bludnicu
neurotinu. Uzdrhtao sam na samu pomisao. Ona sada jeste bila
pokojna, oboje su bili pokojni; ja bejah ostao kao jedini ivi svedok premda pomalo umoran u poslednje vreme - njihove ljubavi.

I u Parizu je temperatura vazduha bila porasla, ali malo manje, i neka

sitna, hladna kiica padala je na grad; saobraaj je bio vrlo gust u Ulici
Tolbijak, koja mi se najednom uinila neuobiajeno dugom, nikada,
pomislih, nisam iao ulicom tako dugom, tako turobnom i dosadnom,
da joj kraja nema. Od povratka u Pariz nisam oekivao nita posebno,
samo raznorazne brige. Pa ipak, na veliko moje iznenaenje, u
potanskom sanduetu saekalo me je jedno pismo - konano neto, a
da nije ni reklama, ni raun, ni neka administrativna pota. S
gaenjem sam zavirio u svoju dnevnu sobu, ne mogavi da poreknem
injenicu da ne oseam neko posebno zadovoljstvo to se vraam
kui, u ovaj stan u kojem se niko ne voli, i koji niko ne voli. Sipao sam
sebi kalvadosa u veliku au pre nego to u otvoriti pismo.
Potpisao ga je bio Bastijen Laku, koji je, po svemu sudei, nekoliko
godina ranije - informacija mi je u datom trenutku bila promakla nasledio Iga Pradijea na mestu urednika biblioteke Plejade. Laku je
prvo izneo zapaanje da Uismans, nekim neobjanjivim propustom,
jo nije uvrten u katalog biblioteke Plejade, iako on, apsolutno,
pripada korpusu klasika francuske knjievnosti; to se toga tie,
mogao sam samo da se sloim s tom konstatacijom. U daljem tekstu
naglasio je da je potpuno ubeen kako bi, ako postoji iko kome bi
morao biti poveren rad na ureivanju Uismansovih dela pod okriljem
biblioteke Plejade, to svakako morao da budem ja, prvenstveno zbog
moje optepriznate strunosti u predmetnoj oblasti.
Takav predlog se ne odbija. Dobro, moe se odbiti, ali to bi onda
znailo odrei se svakog oblika intelektualne ili drutvene ambicije svake ambicije, ukratko. Jesam li ja uistinu bio spreman na to? Morao
sam, bogami, da sipam jo jednu au kalvadosa i razmislim o ovom
pitanju. Razmislivi konano, doao sam do zakljuka da bi razboritije
bilo sii pa kupiti jo jednu bocu.

Vrlo lako sam zakazao sastanak s Bastijenom Lakuom, za dva dana

kasnije. Kancelarija mu je izgledala tano onako kako sam je
zamiljao, u starinskom stilu, na treem spratu, u zgradi sa
stepenitem od krutog drveta i pogledom na slabo odravana dvorita
u unutranjosti kvarta. On sam bio je intelektualac standardnog tipa, s
malim ovalnim naoarama bez okvira, vrlo vesele naravi, vidno
zadovoljan sobom, svetom i svojim poloajem u njemu.
S obzirom na to da sam imao vremena da se malo i pripremim za
ovaj razgovor, predloio sam da Uismansova dela podelimo na
tomove, pri emu bi se u prvom nala dela od Kutije sa zainima do
Penzije gospodina Bugrana (tu sam odredio 1888. kao godinu kad je
najverovatnije napisano ovo delo), dok bi se u drugom nalo sve od
Tamo dole pa do Oblata, ukljuujui, naravno, i Lurdsku svetinu. Ova
jednostavna, logina i, tavie, oigledna podela ne bi trebalo da bude
uzrok bilo kakvih tekoa. Pitanje propratnih komentara bilo je,
meutim, kao i obino, znatno kakljivije. Autori pojedinih
pseudonaunih saznanja smatrali su da je pametno posvetiti po
zabeleku svakom od tih bezbrojnih pisaca, muziara i slikara ija
imena Uismans pominje. Meni se to uinilo savreno bespotrebnim,
ak i u varijanti da se ti komentari ostave za kraj knjige. I mimo toga
to bi na taj nain sam obim knjige mogao enormno da se povea, ve
ni mi nikako ne bismo mogli da utvrdimo da li smo u tim
objanjenjima preterali - ili moda rekli manje nego to treba - o
Laktansu, Aneli iz Folinja ili Grinevaldu; ljudi koji o tome ele da
saznaju vie, moi e sami da potrae informacije, i to je to. A to se
tie Uismansovih odnosa s piscima toga doba - Zolom, Mopasanom,
Barbeom dOrvilijem, Gurmonom ili Bloaom - za to, po mom miljenju,
i slui predgovor. I u tome se Laku smesta saglasio sa mnom.
S druge strane, meutim, teke rei i neologizmi koje Uismans
upotrebljava opravdavaju obilno pribegavanje objanjenjima - koje
bih ja radije video u obliku fusnota, e da se itanje ne bi preterano
usporavalo. On je s ushienjem pristao i na to.
- Pa vi ste, u tom pogledu, ve obavili veliki posao u svojim
Vrtoglavicama neologizama! - ree on razdragano. Ja podigoh desnu
ruku, iskazujui tako uzdranost, tek da mu stavim do znanja da sam
se, upravo naprotiv, u delu koje je on bio tako dobar da pomene, ja
samo ovla dotakao tog pitanja; tu je obraena najvie jedna etvrtina

Uismansovog lingvistikog korpusa. On tada, sa svoje strane, podie

levu ruku, i bee to jedan krajnje umirujui gest; prirodno, ovek ni u
kojem sluaju nije eleo da potceni nezanemarljivo veliki posao koji je
mene ekao u procesu prireivanja ovog izdanja; nikakav krajnji rok
nije mi postavio, i ja s te strane slobodno mogu da budem potpuno
miran.
- Da, radiete za venost...
- Uvek je pomalo pretenciozno kad se to kae; ali stvarno jeste
tako, ili je barem naa ambicija da ovo bude za venost.
Posle ovih rei, izgovorenih u arkom saglasju, nakratko je
zavladala tiina; dobro je, pomislih ja, jedinstveni smo, uspostavili smo
zajednike vrednosti, ii e ovo kao po loju, ova Plejada.
- Roberu Redieu je mnogo ao to ste otili sa Sorbone posle...
promene vlasti, ako se tako moe rei - nastavi on potom neto
tunijim glasom. - Znam to, jer on mi je prijatelj. Lini prijatelj dodade on, ne bez ponosa. - Pojedini nastavnici, oni vrlo visokog
nivoa, ostali su na univerzitetu. Neki drugi, inae takoe na vrlo
visokom nivou, otidoe. Svaki od tih sluajeva gde su ljudi otili,
ukljuujui i va sluaj, Rober je doiveo kao linu ranu - zakljui on
malo prenaglo, kao da mu teko pada kad doe do kurtoazije i
prijateljstva.
Na to nisam znao ta da mu kaem, ega i on sam postade svestan
posle tiine koja je potrajala otprilike minut vremena.
- Nego, mnogo sam srean to ste pristali da uestvujete u ovom
mom malom poduhvatu! - uskliknu on trljajui ruke, kao da je re o
nekoj ugodnoj farsi koju emo odigrati u tom svetu visokog znanja. Znate, meni je to apsolutno nenormalno, i aljenja dostojno, da ovek
kao to ste vi... da ovek vaeg nivoa, hou rei, najednom ostane bez
profesure, bez publikacija, bez iega! - Posle ovih zavrnih rei,
svestan da je moda malo i preterao s dramatikom, on neprimetno
ustade iz stolice; ustadoh za njim i ja, neto ivahnije.

Laku me je, ne bi li na taj nain krunisao dogovor koji smo upravo

napravili, otpratio ne samo do vrata svoje kancelarije, ve je siao sa
mnom sve do prizemlja (Pazite, stepenice su vrlo neravne!), da
bismo potom proli kroz hodnike (Pravi lavirint!, dobaci on

humoristino; nije to, ako emo pravo, bio nikakav lavirint, ve dva
hodnika koja se seku pod pravim uglom, i odmah smo izbili pravo na
foaje) i stigli do izlaza iz sedita izdavake kue Galimar, smetene u
Ulici Gastona Galimara. Napolju je opet bilo zahladnelo, i vazduh je bio
suvlji, a ja se toga asa dosetih da ni u jednom trenutku nismo potegli
pitanje novane naknade. Kao da mi je proitao misli, on prui jednu
ruku ka mom ramenu - ne dodirnuvi ga pritom - pa ovako ree:
- Ovih dana u vam poslati predlog ugovora - da bi potom, u istom
dahu, dodao:
- I da, naredne subote ima jedan mali prijem u ast ponovnog
otvaranja Sorbone. Poslau vam i pozivnicu. Znam da e Roberu biti
veoma drago ako biste mogli da naete slobodnog vremena.
Ovog puta me jeste dotakao po ramenu, a onda smo se rukovali.
Poslednje reenice izgovorio je s nekom vrstom laganog ushienja,
kao da mu je to, ko zna otkud, upravo palo na pamet, ali mene je tog
asa obuzelo oseanje da su upravo te, poslednje reenice, bile
objanjenje i uzrok svemu.

Prijem je poinjao u est posle podne, na poslednjem spratu Instituta

arapskog sveta, iznajmljenom za tu priliku. Dok sam pokazivao
pozivnicu na ulazu, bio sam pomalo zabrinut; koga bih ja ovde uopte
mogao da sretnem? Saudijce, da, u to nije bilo nikakve sumnje; na
samoj pozivnici bilo je, uostalom, zajameno prisustvo jednog
saudijskog princa ije sam ime odmah prepoznao; bio je to glavni
darodavac novog univerziteta Pariz-Sorbona. Verovatno u ovde
videti i svoje nekadanje kolege, ako ne sve, a ono bar one koji su
pristali da rade u toj novoj strukturi - od njih sam, meutim, poznavao
jedino Stiva, a Stiv je bio poslednja osoba na svetu koju bih u tom
trenutku eleo da sretnem.
Prepoznao sam, ipak, jednog oveka, nekadanjeg kolegu, i to tek
to nainih nekoliko koraka u toj velikoj dvorani osvetljenoj
lusterima; lino sam ga, istina, poznavao tek da se kae, bie da smo
svega jednom ili dvaput razgovarali, ali Bertran de injak je uivao
svetski ugled u oblasti srednjovekovne knjievnosti, redovno je drao
predavanja na Kolumbiji i Jejlu, i bio autor referentnog dela o Pesmi o
Rolandu. Bio je to, u osnovi, jedini pravi uspeh kojim je predsednik
novootvorenog univerziteta mogao, u smislu pridolica, da se podii.
Mimo toga, ja u sutini i nisam imao bogzna ta da mu kaem, budui
da je oblast srednjovekovne knjievnosti za mene bila i ostala
preteno nepoznata teritorija; priljeno sam, stoga, prionuo na
mezetluke - zakuska je bila odlina, kako topla tako i hladna, a i crno
libansko vino koje su uz to sluili uopte nije bilo loe.
Nisam, meutim, imao utisak da je prijem bio uspeo u pravom
smislu rei. Grupice od troje do estoro ljudi - Arapa i Francuza,
meano - kruile su po velianstveno ukraenoj sali, razmenjujui tek
pokoju re. Arabo-andaluzijska muzika, napadna i zlokobna, koja se
irila iz zvunika, nipoto nije doprinosila popravljanju atmosfere, ali
problem nije bio u tome, i ja iznenada shvatih, posle etrdeset pet
minuta etanja meu zvanicama, posle desetak raznih mezetluka i

etiri ae crnog vina, ta to ne tima: svi su bili mukarci. Nijedna

ena nije bila pozvana, a teko je i zamisliti da bi se u odsustvu ena - s
tim da se ne posee za fudbalom, to bi u ovom, uprkos svemu,
univerzitetskom kontekstu ipak bilo neprilino - uopte mogao
uspostaviti drutveni ivot u prihvatljivom vidu.
Nedugo zatim primetio sam Lakua, usred jednog drutva gue
zbijenog, koje se bilo sklonilo u ugao sale, a koje je, osim njega
samoga, inilo desetak Arapa i jo dvojica Francuza. Svi su govorili
ivo, vatreno, izuzev jednog oveka od pedesetak godina, izrazito
krivog nosa, podgojenog i ozbiljnog lica. Bio je jednostavno odeven, u
dugu belu galabiju, ali meni je istog asa postalo jasno da je on
najvaniji ovek u tom drutvu i da je, verovatno, on taj princ. Svi
okolo su, jedan po jedan, ustro iznosili nekakve dokaze, tako je bar
izgledalo, jedino je on utao, vrtei glavom s vremena na vreme, ali
mu se s lica nita nije moglo proitati; iskrsao je tu bio, oigledno, neki
problem, ali mene se to nije ticalo, vratio sam se nazad po jedan
sambusek sa sirom i petu au vina.
Jedan postariji ovek, mrav, izrazito visok, duge proreene brade,
prie uto princu, koji se izmaknu u stranu da bi s ovim porazgovarao
nasamo. Najednom, ostavi bez sredita, ono drutvo se odmah raspri
kud koji. Tumarajui po sali u drutvu jednog od onih Francuza, Laku
me ugleda i prie mi davi mi usput neki neodreen znak rukom.
Stvarno je izgledao kao da mu nisu ba sve na broju, a nas dvojicu je
predstavio jednog drugome gotovo neujnim glasom, tako da nisam ni
razumeo ime njegovog kompanjona koji je kosu bio zalizao,
zaeljavi je briljivo unazad, i obukao prelepo trodelno odelo,
tamnoplavo, s gotovo neprimetnim belim prugicama, inilo se da je
tkanina, koja se blago presijavala, izrazito fina na dodir, mora biti da
je o svili re, obuze me silna elja da dodirnem to odelo, ali se jedva
nekako uzdrah.
Problem je bio u tome to je princu bilo uasno neprijatno zbog
toga to na prijem nije doao ministar prosvete, potpuno protivno
onome to im je bilo formalno obeano. I ne samo to tu nije bilo
ministra, nego se nije pojavio nijedan predstavnik ministarstva,
apsolutno niko, ak ni dravni sekretar za visoko kolstvo, kako je
Laku zakljuio, sav oajan.
- Ali posle ove poslednje rekonstrukcije dravni sekretar za visoko

kolstvo vie ne postoji, ve sam vam rekao! - prekide ga onaj njegov

razdraljivo. Po njemu, situacija je bila jo ozbiljnija nego to to Laku
misli; ministar je svakako bio nameravao da doe, potvrdio mu je to
lino jo koliko prethodne veeri, ali se predsednik Ben Abes lino
zaloio da ga od toga odgovori, i to ne bi li na najneposredniji nain
ponizio Saudijce. to je, uostalom, bilo na liniji nekih drugih mera
preduzimanih u prethodnom periodu, znatno vanijih, kao to je, na
primer, bilo obnavljanje civilnog nuklearnog programa i davanje
pomoi za razvoj elektromobila; namera vlasti bila je, zapravo, da u
to kraem roku obezbede potpunu energetsku nezavisnost od
saudijske nafte; to, naravno, nije imalo nikakve veze sa islamskim
univerzitetom Pariz-Sorbona, tim pitanjem bi, meni se bar inilo,
trebalo da se pozabavi njegov predsednik, kad upravo u tom trenutku
videh kako se Laku okree prema oveku od pedesetak godina koji je
upravo bio uao u salu, a sada je brzim koracima iao u naem pravcu.
- Evo Robera! - uzviknu Laku s neopisivim olakanjem, kao da je
doekao mesiju.
Prvo je, ipak, mene upoznao s ovekom, ovoga puta tako da se
svaka re ula, pre nego to ga je izvestio o razvoju situacije. Redie se
energino rukovao sa mnom, maltene mi smrskavi aku onim svojim
monim dlanovima, uveravajui me pritom da se jako raduje to mu
se ukazala prilika da me upozna, prilika koju je dugo ve ekao.
Fiziki, bio je to vrlo markantan ovek: vrlo visok, sigurno preko sto
devedeset centimetara, bio je, isto tako, i veoma krupan, pleat, lepo
razvijene muskulature, tako da je izgledom vie podseao na
zatvaraa u ragbiju, nego na univerzitetskog nastavnika, ako emo
pravo. Lice mu je bilo preplanulo, izbrazdano dubokim borama, a
kosa potpuno bela, ali vrlo gusta, kratka i unazad zaeljana. Odeven
je bio na nain vrlo neuobiajen, u dins i crnu konu avijatiarsku
jaknu.
Laku mu brzo objasni u emu je problem; Redie je vrteo glavom,
promrmlja potom da je i naslutio bio da e doi do ovakve neke
zavrzlame, a onda, poto je promislio o svemu nekoliko sekundi,
zakljuio:
- Pozvau Delomea. On e znati ta da se radi.
I onda izvue iz jakne majuni mobilni na sklapanje, gotovo enski,
koji se jedva video u njegovom dlanu, pa se udalji nekoliko metara da

ukuca broj. Laku i njegov drugar pratili su ga pogledom ne usuujui

se da mu priu, paralisani u tom teskobnom iekivanju; poeli su bili
ve pomalo da me gnjave svojim priama, a i stvarno su glupi bili;
valjalo je, razume se, ii tim petrodolarima niz dlaku, ali nije li u datim
okolnostima dovoljno bilo uzeti i predstaviti kao ministra ma kojeg
statistu, ije je lice poznato s te-vea premda u svojstvu ministrovog
efa kabineta, onda uzme drugog lutana, ovog, odmah, u trodelnom
odelu, da ne trai dalje, i eto ti savrenog efa kabineta, Saudijci
ionako nita ne bi primetili, stvarno ovi ljudi bezveze komplikuju sebi
ivot, uzeo sam jo jednu au vina, poslednju, i izaao na terasu,
pogled na osvetljenu Bogorodiinu crkvu bio je zaista velianstven,
bilo je jo malo toplije sad, kia je bila prestala, dok se meseina
poigravala talasima Sene.

Mora da sam malo due ostao tako zamiljen, a kad sam se vratio u
salu, drutvo se bilo proredilo, s tim to je i dalje, naravno, bilo
iskljuivo muko; nisam vie video ni Lakua ni onog u trodelnom
odelu. Dobro, nisam ovamo dolazio uzalud, rekoh sebi dok sam
uzimao prospekt dostavljaa libanskih specijaliteta, mezetluci su im
bili stvarno dobri, a i raznose ih po kuama, ba bih mogao s indijske
hrane da preem na ovo njihovo. Upravo kad sam na garderobi traio
kaput, prie mi Redie.
- Idete? - upita on lagano rairivi ruke, kao da mu je ao. Upitao
sam ga da li su uspeli da se izbore s tim protokolarnim problemom.
- Da, uspeo sam to na kraju nekako da reim. Ministar veeras
nee doi, ali je lino telefonirao princu, i pozvao ga na radni doruak
sutra u ministarstvo. to e rei da je ramek imao pravo, ega sam se
i pribojavao: to je njih Ben Abes namerno hteo da ponizi, jer on u
poslednje vreme sve intenzivnije obnavlja mladalaka prijateljstva s
Kataranima. Ukratko, naim mukama jo nije doao kraj. Ali sad... Kao da e time odagnati nezgodnu temu, on odmahnu desnom rukom,
pre nego to e je spustiti meni na rame. - Ali stvarno mi je ao to nas
je ta sitna briga omela da porazgovaramo. Trebalo bi da doete kod
mene na aj ovih dana, imaemo vie vremena... - On mi se iznenada
nasmei; imao je armantan osmeh, vrlo otvoren, gotovo deaki, to
je bilo izrazito iznenaujue za jednog oveka po svemu tako

muevnog; mislim da je on toga i sam bio svestan, i da je umeo tim

osmehom da se slui. Pruio mi je svoju vizitkartu.
- U iduu sredu, recimo, u pet po podne? Biete slobodni?
Odgovorio sam mu da u biti.

Kad sam uao u metro, stao sam da zagledam posetnicu svog novog
poznanika; bila je naoko elegantna i odavala dobar ukus, barem
koliko se ja u to razumem. Redie je imao svoj privatni broj telefona,
dva slubena, dva broja faksa (jedan privatni, jedan slubeni), tri
internet adrese na osnovu kojih je teko bilo ustanoviti emu slue,
dva broja mobilnog (jedan francuski, drugi engleski), kao i ifru za
skajp; eto oveka koji je, u svakom sluaju, obezbedio razne naine da
s njime stupite u kontakt. Ako je verovati Lakuu, ja sam, oigledno,
krenuo da napredujem ka visokim sferama, u toj meri da je to ve
poelo da me brine.
Na posetnici je bila i jedna adresa, Ulica Aren broj pet, i u tom
trenutku to mi je bila sasvim dovoljna informacija. inilo mi se da se
seam te Ulice Aren - bee to jedna ljupka uliica koja izlazi na
Lutecijinu arenu, jedan od najljupkijih kutaka Pariza. U tom kraju je
bilo kasapnica i prodavnica sira koje su preporuivali Petireno i
Pudlovski - to se italijanske robe tie, da i ne pominjemo. Sve je to
ulivalo najvee poverenje.

Na metro stanici Plas Mon na pamet mi je pala loa ideja da se

zaputim ka izlazu Lutecijina arena. S topografskog aspekta, odluka
jeste bila opravdana, poto sam izlazio direktno na Arenu; bio sam,
meutim, zaboravio da na ovom izlazu nema lifta, a da je metro
stanica Plas Mon ukopana pedeset metara ispod nivoa ulice, tako da
sam bio naisto iscrpljen i bez daha kad sam konano izaao kroz ona
neobina vrata, useena u zidove bedema, s debelim kolonadama i
slovima u kubistikom stilu, iji je sveukupni neovavilonski stil bio
savreno nepodesan za pariske prilike - to bi, uostalom, bio i ma gde
u Evropi.
Stigavi do broja pet u Ulici Aren, shvatio sam da Redie ne samo
da ivi u jednoj ljupkoj ulici u Petom arondismanu ve stanuje u

privatnoj kui u jednoj ljupkoj ulici u Petom arondismanu, i ne samo

to, ve u jednoj staroj privatnoj kui. Na broju pet nalazila se, naime,
ona neverovatna neogotika graevina s tornjiem etvrtaste osnove
to izgledom podsea na ugaoni donon; u toj kui iveo je, od 1940.
pa do smrti 1968. godine, an Polan. Lino nikada nisam mogao da
podnesem ana Polana, ni kao sivu eminenciju ni kao tvorca onih dela,
ali morao sam da priznam da je on bio jedna od najmonijih linosti
posleratnog izdavatva u Francuskoj, a i da je iveo u jednoj mnogo
lepoj kui. Moje divljenje prema finansijskim sredstvima koje je
Saudijska Arabija stavila na raspolaganje novom univerzitetu nije
prestajalo da raste.
Pozvonio sam, i vrata mi je otvorio batler u krem-belom odelu;
nosio je bluzu s kragnom, u Maovom stilu, prizivajui pomalo i nain
oblaenja nekadanjeg diktatora Gadafija. Ja sam se predstavio, on se
lako naklonio, oekivali su me. Zamolio me je da saekam u jednom
malom holu s vitraima, dok je on otiao po profesora Rediea.

ekao sam tako dva-tri minuta kad se otvorie vrata meni s leve
strane; devojica od svojih petnaestak godina, u farmerkama s niskim
strukom i hello kitty majici, ue u prostoriju u kojoj sam sedeo; duga
crna kosa slobodno joj jo padala na ramena. Ugledavi me, kriknula je,
nespretno pokuala da pokrije lice rukama, pa se, trei, vratila otkud
je dola. U istom trenutku, gore na stepenitu pojavio se Redie, pa
krenuo dole, meni u susret. I sam je video ta se malo pre toga desilo;
pruajui mi ruku, on naini pomirljiv gest.
- To je Aja, moja nova supruga. Bie joj mnogo neprijatno, niste
smeli da je vidite bez vela.
- Stvarno mi je ao.
- Ne, nemojte se izvinjavati, ona je kriva; trebalo je prvo da pita da
li u ulaznom holu ima nekoga. Uostalom, jo se nije navikla na ovu
kuu, privii e se ona.
- Da, izgleda veoma mlada.
- Upravo je navrila petnaest godina.

Poao sam za Redieom do velikog salona-biblioteke na prvom

spratu, zidovi su bili vrlo visoki, tavanica mora da je bila tu negde, jo

malo pa pet metara. Jedan zid bio je potpuno prekriven knjigama, na
prvi pogled sam zapazio da ima neverovatno mnogo starih izdanja,
najvie iz XIX veka. Dva para vrstih metalnih kliznih merdevina
omoguavala su pristup i najviim policama. Preko puta, na velikoj
reetki od tamnih letava, koja se takoe protezala celom visinom zida,
bile su poreane dugake saksije sa zelenim biljkama. Bilo je tu
brljana, paprati, divlje loze, i njihovi listovi su u kaskadama padali od
plafona do patosa, evrdajui oko ramova; u nekima behu uramljeni
reprodukovani stihovi iz Kurana ispisani kaligrafskim rukopisom, dok
su drugi sadravali fotografije velikog formata, zalepljene na mat
papir, na kojima su se videle galaktika jata, supernove, spiralne
magline. U uglu, popreko nameten, stajao je veliki radni sto iz doba
Direktorijuma.44 Redie me odvede do ugla preko puta, gde su stajali
veliki niski sto s bakarnom ploom i fotelje od pohabane tkanine,
crveno-zelene, na pruge.
- Imam aja, ako volite - ree on, pozivajui me da sednem. - Imam
i alkohola, viski, porto, ta god hoete, u stvari. I jedan odlian merso
imam.
- Onda sam za merso - odgovorih ja, zaintrigiran ipak po malo, jer
koliko je meni bilo poznato, islam osuuje konzumiranje alkohola,
premda je to, u sutini, religija koju sam slabo poznavao.
Redie nestade, verovatno je otiao da zatrai od nekog da nam
donesu pie. Moja fotelja je gledala pravo na visok, starinski prozor, s
malim oknima razdvojenim olovnim letvicama, s pogledom na samu
Arenu. Pogled je bio izuzetan, pomislio sam kako je to prvi put da
imam tako kompletan pogled na te tribine. Neki minut kasnije, priao
sam, ipak, biblioteci; i ona je bila impresivna.
Dve donje police bile su pune kopija dimenzija 21 x 29,7
centimetara. Behu to doktorske disertacije, odbranjene pred raznim
evropskim univerzitetima; pogledao sam nekoliko naslova pre nego
to u naleteti na jednu disertaciju iz oblasti filozofije, odbranjenu
pred katolikim univerzitetom u Luven-la-Nevu, s potpisom Robera
Rediea, a pod naslovom Genon kao Nieov italac. Izvadio sam je s
police upravo u trenutku kad se Redie vratio u prostoriju; trgnuo
sam se, kao zateen u nepoinstvu, pa nainio pokret rukom kao da u
disertaciju da vratim na mesto. Priao mi je s osmehom na licu:

- Nemojte se brinuti, nema tu nikakve tajne. Sem toga, za nekoga

kao to ste vi, radoznalost u pogledu sadraja jedne biblioteke doe
gotovo kao profesionalna obaveza...
Kad je priao jo malo blie, on ugleda naslov na kopiji:
- A, a vi ba na moju disertaciju naili... - ree on vrtei glavom. Stekao sam zvanje doktora; ali to nije bila bogzna kako dobra
disertacija. Kudikamo slabija od vae, u svakom sluaju. Recimo da
sam se, tu i tamo, pozivao na tekslove, kako se to kae. Genon, kad
malo bolje razmislim, i nije bio pod nekim posebnim Nieovim
uticajem; i njegovo odbacivanje savremenog sveta samo je po sebi isto
tako jako, s tim to se on oslanja na korenito drugaije izvore. Bilo
kako bilo, ne bih danas ovako tu disertaciju pisao. Imam, inae, i
vau... nastavi on vadei jo jednu kopiju s police. - Vi svakako znate
da se u univerzitetskoj arhivi uva po pet primeraka svake. Dobro, s
obzirom na broj onih koji svake godine dolaze i trae te radove radi
konsultacije, ja rekoh sebi: a to ne bih lepo prisvojio jedan primerak?
Jedva sam ga sluao, malo mi je falilo da padnem u nesvest. Bilo je
prolo ve gotovo dvadeset godina kako se nisam naao u istoj
prostoriji s disertacijom oris-Karl Uismans, ili izlaz iz tunela; sam
obim te knjige bio je neverovatan, maltene neprijatan - bilo je tu, setih
se u deliu sekunde, tano sedam stotina osamdeset osam stranica.
Tom radu posvetio sam sedam godina ivota.
Ne isputajui moju disertaciju iz ruke, Redie se vrati do fotelja. Zaista izvanredan rad... - uporan je bio on. - Mnogo me je terao na
razmiljanje o mladom Nieu, onom iz Roenja tragedija.
- Preterujete...
- Ne, ne bih rekao da preterujem. Roenje tragedije je, po meni,
neka vrsta doktorske disertacije; a u oba sluaja postoji ta
neverovatna rasko, to preobilje ideja izbaenih bez i najmanje
pripreme, to tekst ini, iskreno govorei, gotovo neitljivim - ono to
u svemu tome, uzgred budi reeno, najvie udi jeste da vi taj ritam
odravate jo malo pa punih osamsto stranica. Ve poev od
Neaktuelnih razmatranja Nie se primirio, shvatio je da je nemogue
naterati itaoca da primi jednu tako neumerenu koliinu ideja, da
treba sve to ukomponovati, dozvoliti itaocu da doe do daha. I kod
vas je, u Vrtoglavicama neologizama, primetan isti taj razvojni put, i
zbog toga je ta knjiga i pristupanija. Razlika je u tome to je Nie

produio dalje.
- Nisam ja Nie...
- Ne, niste vi Nie. Ali jeste neto, neto interesantno. I, oprostite
ako sam grub, vi ste upravo neto to ja traim. Da stavim lepo karte
na sto, poto ste ve sve shvatili: elim da vas ubedim da se vratite na
Univerzitet Pariz-Sorbona, gde sam ja upravnik.
U tom trenutku otvorie se vrata, tako da nisam morao da
odgovorim, i pojavi se ena od svojih etrdesetak godina, punaka,
dobrodunog izraza, nosei posluavnik na kojem bee rasporeeno
toplo sitno pecivo i jedna kofa s ledom, a u njoj obeana boca mersoa.
- Ovo je Malika, moja prva ena - ree mi on kad je izala - vama je,
izgleda, sueno da danas upoznate moje ene. Njom sam se oenio
dok sam jo bio u Belgiji. Da, ja sam belgijskog porekla... I danas sam
graanin Belgije, nisam uzeo francusko dravljanstvo, iako ima ve
dvadeset godina kako ivim u Francuskoj.
Toplo pecivo je bilo veoma ukusno, zainjeno, ali ne previe;
prepoznao sam aromu korijandera. A vino je bilo nebesko.
- Cenim da se o mersou ne govori dovoljno! - nabacih ja poletno. Merso je jedna sinteza, kao da se u njemu jednome sustie vie
razliitih vina, zar ne? - Oseao sam potrebu da priam o bilo emu
samo ne o svojoj akademskoj budunosti, ali nisam, s druge strane, ni
gajio iluzije, znao sam da e se on vratiti na naetu temu.
I on je to i uinio, posle kratkog utanja, kako pristojnost nalae.
- Dobro je to ste prihvatili da nadgledate rad na tom izdanju za
Plejadu. Na kraju krajeva, izbor je bio oigledan, legitiman i ispravan.
Kad mi je Laku rekao za to, ta sam mogao da mu odgovorim? Da je to
normalan izbor, legitiman izbor, i da je to, isto tako, i najbolji mogui
izbor. Razgovarau s vama krajnje iskreno: istina je da, izuzev
injaka, do ovoga trenutka nisam uspeo da obezbedim saradnju
nastavnika koji su zaista cenjeni, koji imaju ime i prezime u
meunarodnim okvirima; dobro, situacija je daleko od dramatine,
univerzitet je tek otvoren; ali injenica je da sam u ovom naem
razgovoru ja taj koji neto trai, a, s druge strane, nemam bogzna ta
da vam ponudim. No dobro, i mogu, na finansijskom planu mogu
mnogo da vam ponudim, to i sami znate, a na kraju krajeva, ni to nije
nevano. Ali na intelektualnom planu, to mesto na Sorboni mnogo je
manje prestino od uloge urednika jednog izdanja koje e biti

objavljeno u Plejadi; ja sam toga svestan. Imajui sve to u vidu, ja

mogu, ako nita drugo, a ono da se angaujem, lino da se angaujem,
da vas niko i nita ne ometa u obavljanju onoga to je va pravi poziv.
Od vas e se traiti samo da drite laka predavanja, predavanja u
amfiteatru kojima e prisustvovati studenti prve i druge godine. to se
rada s doktorandima tie - znam da je to zamorno, i sm sam se toga
dovoljno naradio - toga ete biti poteeni. Mogu ja sve to da udesim,
takva mogunost predviena je zakonom.
Uutao je, i ja sam u tom asu imao pouzdan utisak da je iscrpeo
prvu tranu argumenata. Otpio je prvi gutljaj mersoa, ja sam sipao
drugu au. Nikada mi se nije dogodilo, razmiljao sam ja, da se
osetim u toj meri poeljnim. Usporen je taj mehanizam slave, moda
moja disertacija i jeste tako genijalna kao to on tvrdi da jeste,
iskreno, ja se te disertacije ve gotovo uopte i ne seam, iz ovog ugla
vrlo dalekim su mi se inile intelektualne vratolomije iz rane mladosti,
no injenica je da sam mogao da raunam na neku vrstu aure, iako mi
je jedina elja bila da u etiri sata po podne legnem u krevet s boksom
cigareta i flaom neke estine, ali sam, isto tako, morao sebi da
priznam da bih, ako nastavim tim tempom, umro, i to ubrzo, nesrean
i sam, a elim li ja da umrem brzo, nesrean i sm? Kad podvuem
crtu, i ne ba.
Popio sam vino, sipao i trei put. Kroz veliki prozor video sam
kako sunce zalazi iza Arene; tiina je ve postajala pomalo neprijatna.
Dobro, on je hteo da spusti karte na sto, a isto je, naposletku, vailo i
za mene.
- Ima tu, meutim, jedan uslov... - poeh ja obazrivo. - Jedan uslov
koji i nije tako bezazlen...
Lagano je klimao glavom.
- Mislite li... mislite li da sam ja neko ko bi mogao da pree u islam?
Pognuo je glavu, kao da ponire u intenzivna promiljanja koja se
tiu neeg linog; a onda, podigavi pogled ka meni, odgovori:
- Da.
Trenutak kasnije opet mi je pokazao onaj svoj iroki, blistavi,
otvoreni osmeh. Bilo je to drugi put da me je udostojio tog osmeha, i
ok je bio malo manje snaan; pa opet, taj osmeh je i dalje bio veoma
delotvoran. U svakom sluaju, sada je na njemu bilo da neto kae.
Progutao sam, jedno za drugim, dva peciva, koja se ve behu smlaila.

Sunce je zalo za tribine, no je pala na Arenu; udesno je bilo i kad

samo pomisli da su se tu stvarno odigravale borbe gladijatora i divljih
zveri pro nekih dve hiljade godina.
- Vi niste katolik, to bi, inae, moglo da predstavlja prepreku... nastavi on lagano.
Ne, stvarno nisam; ne bi se moglo rei.
- A ne mislim, pritom, ni da ste pravi ateista. Pravi ateisti se, u
sutini, retko sreu.
- Mislite? Ja sam, naprotiv, stekao utisak da je ateizam postao
opteprihvaen u zapadnom svetu.
- Po mom miljenju, tako to samo na povrini izgleda. Jedim pravi
ateisti s kojima sam se susreo bili su, u stvari, pobunjenici, oni se nisu
zaustavljali na tome da hladno konstatuju nepostojanje Boga, oni su
odbijali mogunost da on postoji, kao to je to uinio Bakunjin: Sve i
da Bog postoji, trebalo bi ga se osloboditi... Ili, takvi su bili ateisti a la
Kirilov, oni su Boga odbacivali zato to su hteli oveka da stave na
njegovo mesto, bili su humanisti, nametnuli su sebi tu uzvienu ideju
ljudske slobode, dostojanstva ljudskog. Pretpostavljam da se vi ni u
tome ne prepoznajete?
Ne, ni u tome nisam mogao da se prepoznam, ako emo pravo;
sama ta re humanizam u meni je budila elju za povraanjem, ali
moda je to bilo i od onog toplog peciva, da, preterao sam s tim; sipah
sebi jo jednu au mersoa, da to proteram.
- Stvar je u tome - nastavi on - da veina ljudi provede svoj vek ne
bavei se preterano tim pitanjima, koja im se ine prenaglaeno
filozofska; o njima razmiljaju samo kad su suoeni s nekom dramom
- tekom boleu, smru bliskog bia. Tako, zapravo, i jeste na
Zapadu; jer drugde u svetu u ime tih pitanja ljudi ginu i ubijaju, vode
krvave ratove, i to od postanka ljudskog roda; zbog tih, metafizikih
pitanja se ljudi bore, ne bore se, svakako, zbog stope rasta, ni zbog
deobe lovita. Ali ak ni na Zapadu, kad sagledamo stvarnost, ateizam
ne raspolae postojanom bazom. Kad ljudima govorim o Bogu,
najee ponem tako to im pozajmim knjigu iz astronomije...
- Fotografije su vam stvarno veoma lepe.
- Da, upadljiva je lepota kosmosa; a od njegove neizmernosti,
prvenstveno, ovek gubi dah. Stotine milijardi galaksija, svaka
sainjena od stotina i stotina milijardi zvezda, od kojih su neke od nas

udaljene i po nekoliko milijardi svetlosnih godina - ili stotine milijardi

milijardi kilometara. I tu negde, na nivou od milijardu svetlosnih
godina, poinje da se stvara izvestan poredak; galaktika jata se dele i
stvaraju jedan lavirintu slian crte. Odaberite, nasumice, stotinu ljudi
na ulici i iznesite im te naune injenice; koliko e njih imati obraza da
ustvrde kako je sve to stvoreno sluajno? Obaka to je kosmos
relativno mlad - najvie ako ima petnaest milijardi godina. To vam je
ona uvena pria o majmunu daktilografu: koliko je vremena
potrebno jednom impanzi, ako pone nasumice da lupa po nekoj
tastaturi, da otkuca neko ekspirovo delo? Koliko bi vremena trebalo
nekom slepom oveku da na nevieno rekonstruie kosmos? Svakako
mnogo, mnogo vie od petnaest milijardi godina! I nije to samo
stanovite oveka na ulici, na takvo gledite nailazimo i kod najveih
naunika; u istoriji oveanstva moda i nema blistavijeg uma od uma
Isaka Njutna - pomislite samo na taj izvanredan intelektualni napor,
neuven do tada, napor koji je u jednom istom zakonu objedinio pad
zemaljskih tela i kretanje planeta! Pa eto, a isti taj Njutn verovao je u
Boga, i to jednom verom postojanom do te mere da je poslednje
godine ivota posvetio prouavanju biblijske egzegeze - jedinog
svetog teksta koji mu je, realno, bio dostupan. Ni Ajntajn nije bio
ateista, makar bilo i tee definisati kakav je tano bio karakter
njegovog verovanja; ali kad on prigovara Bogu da Bog nikada ne
baca kockice, on se nipoto ne ali, ne, njemu se ini nezamislivim da
zakonima univerzuma moe da vlada sluaj. Pria o Bogu
asovniaru, koju je Volter smatrao nepobitnom, i dan-danas je ostala
jednako iva kao u XVIII veku, tavie, dobila je na znaaju u meri u
kojoj je nauka uspela da izgradi tesne veze izmeu astrofizike i
mehanike estica. Nema li u sutini neeg smenog u tome da stanete
sad i pogledate to nejako stvorenjce koje ivi na jednoj bezimenoj
planeti, na nekom zaturenom kraku jedne obine galaksije, i onda se
to stvorenjce pridigne na svoje apice, samo da bi reklo Bog ne
postoji? Nego, oprostite, preopiran sam...
- Ne, nemojte se izvinjavati, to me veoma interesuje... - rekoh ja na
to iskreno, i zaista je poeo ve da me hvata alkohol; krajikom oka
primetio sam da je boca mersoa prazna.
- Istina je - nastavih ja - da moj ateizam ne poiva na posebno
vrstim temeljima; uobraeno bi, uostalom, bilo s moje strane da

tvrdim da je tako.
- Uobraeno, da, prava re; ima u samoj sri tog ateistikog
humanizma nekog neverovatnog ponosa, i neke neverovatne
osionosti. Pa ak i hrianski pojam otelovljenja bojeg svedoi, u
sutini, o pomalo kominoj uobraenosti. Bog od sebe da naini
oveka... A zato se Bog ne bi otelovio kao itelj Sirijusa, ili stanovnik
Andromedine galaksije?
- Vi verujete u vanzemaljski ivot? - prekidoh ga ja, iznenaen.
- Ne znam, o tome ne razmiljam esto, ali to vam je samo pitanje
aritmetike: imajui u vidu da u kosmosu ima bezbroj zvezda, i planeta
koje krue oko svake od njih, i udno bi bilo da se ivot pojavio samo
na Zemlji. Ali nije bitno, ono to sam hteo da kaem jeste da kosmos
kao takav predstavlja dokaz da je postojao jedan inteligentan naum,
kosmos je oigledno ostvarenje jednog projekta koji je zaela neka
dinovska inteligencija. I ta e se jednostavna ideja, pre ili kasnije,
ponovo nametnuti, to sam ja jo kao vrlo mlad shvatio. Celokupna
intelektualna debata XX veka svela se na suprotnost izmeu
komunizma - koji bi, recimo, bio hard varijanta humanizma - i
liberalne demokratije, koja je isto to samo u mekoj verziji; sve je to, u
svakom sluaju, bilo jedno uasno ograniavanje. Povratak religiji, o
kojem je tada ve poinjalo da se govori, bio je - ja sam to odmah
znao, kao petnaestogodinjak, mislim - jednostavno neizbean. Moja
porodica je negovala duh katolianstva - dobro, i oni su ve bili poeli
da se udaljavaju pomalo, pravi katolici bili su zapravo moje bake i
dede - tako da sam se i ja, po prirodi stvari, u prvi mah okrenuo
katolikoj veri. I od prve godine na fakultetu priao sam identitetskom
pokretu.
Mora da se po meni videlo koliko su me ove rei iznenadile, jer on
zauta, pa stade da me gleda s nekim poluosmejkom na licu. U istom
trenutku, neko pokuca na vrata. On se oglasi na arapskom, i u sobu
ponovo ue Malika, nosei ovog puta posluavnik sa dezvom, dve
olje i tanjirom na kojem su bile baklave s pistaima i trouglovi s
mesom. Bila je tu i boca buhe45 i dve male ae.

Redie je i meni i sebi sipao kafu pre nego to e nastaviti. Kafa je bila
gorka, vrlo jaka, i ba mi je dobro inila, odmah mi se potpuno

razbistrilo u glavi.
- Nikada se nisam stideo svojih mladalakih poduhvata - produi
on. - A mojim novim prijateljima muslimanima ni u jednom trenutku
na pamet nije palo da me zbog toga prekore; njima se uinilo sasvim
normalnim da se ja, traei naina da se izvuem iz ateistikog
humanizma, prvo okrenem svojoj izvornoj tradiciji. Osim toga, mi
nismo bili ni rasisti ni faisti - pa dobro, da budem sasvim iskren, neki
meu nama nisu bili daleko ni od toga, ali ja meu njih ni u kom
sluaju nisam spadao, nipoto. Faizam mi je oduvek liio na nekakav
avetinjski, komarni i lani pokuaj da se udahne ivot umrlim
nacijama; bez hrianstva, evropske nacije postale su tela bez due zombiji. Samo, evo: da li je postojala mogunost da se hrianstvo
vrati u ivot? Ja sam verovao da postoji, nekoliko godina sam verovao
u to - sa sve veom sumnjom, istina, poto mi je sve blia i blia bila
Tojnbijeva misao, njegova ideja da civilizacije ne umiru tako sto ih
neko ubije, ve tako to izvre samoubistvo. A onda se sve promenilo,
u jednom jedinom danu - tano, tridesetog marta 2013; seam se da je
bila subota pred Uskrs. U to vreme sam iveo u Briselu, i s vremena na
vreme otiao bih u Metropol, da popijem pie u hotelskom baru.
Oduvek sam voleo stil art nuvo; ima velianstvenih stvari i u Pragu i u
Beu, ima, takoe, i nekoliko zanimljivih graevina u Parizu i u
Londonu, ali za mene, bio ja u pravu ili ne, vrhunac art nuvoa upravo
je hotel Metropol u Briselu, a posebno njegov bar. Ujutro, 30. marta,
sluajno sam prolazio pored hotela i ugledao obavetenje: iste veeri
bar Metropola zauvek zatvara svoja vrata za posetioce. Bio sam
zapanjen; obratio sam se konobarima. Oni su mi potvrdili; tani
razlozi zatvaranja nisu im, meutim, bili poznati. udno je bilo i
pomisliti da su se do toga asa, u tom apsolutnom remek-delu
dekorativne umetnosti, mogli naruiti sendvii i pivo, beka okolada
i kolai sa lagom, da se iz dana u dan moglo iveti okruen lepotom, i
da e sad sve to nestati, u trenu, usred prestonice Evrope! Da, u tom
asu sve sam shvatio: Evropa je ve bila izvrila samoubistvo. Kao
Uismansovom itaocu, i vama zacelo, kao i meni, ide na ivac njegov
tvrdokorni pesimizam, njegovo stalno proklinjanje mediokriteta
njegovog vremena. A on je iveo u vremenu kada su evropske nacije
bile na svom vrhuncu, na elu nepreglednih kolonijalnih imperija,
kada su vladale svetom! U vremenu neobino sjajnom kako sa

stanovita tehnologije - eleznica, elektrino osvetljenje, telefon,

fonograf, Ajfelove metalne konstrukcije - tako i sa stanovita
umetnikog - tu ve ima, zaista, i previe imena da bismo ih sva naveli,
knjievnost, slikarstvo, muzika...
Bio je nesporno u pravu; pa ak i s ogranienog stanovita
umetnosti ivljenja, propadanje je bilo nezanemarljivo. Uzimajui
baklavu koju mi je na tanjiriu pruio Redie, prisetih se, tako, jedne
knjige koju bejah proitao nekoliko godina ranije, posveene istoriji
bordela. Meu ilustracijama u knjizi nala se i reprodukcija prospekta
jednog pariskog bordela iz bel epoka. Doiveo sam pravi ok
zakljuivi da nazivi pojedinih erotskih specijaliteta koje je nudila
Madmoazel Ortenz meni ne znae apsolutno nita; ni izdaleka, naime,
nisam mogao da naslutim ta bi moglo biti to putovanje u utu
zemlju, kao ni ruski carski sapun. Uspomena na neke seksualne
navike tako je, za samo jedan vek, potpuno iezla iz seanja ljudi - lii
to, pomalo, na nestanak pojedinih zanata, kao to su cokulari ili
zvonari. Kako se, zapravo, ne sloiti s idejom o evropskom rasapu?
- Ta Evropa, koja je bila vrhunac ljudske civilizacije, izvrila je
samoubistvo, koje je trajalo nekoliko decenija - nastavi Redie s
tugom u glasu; nije bio upalio svetlo, i u sobi je sad gorela samo lampa
na njegovom radnom stolu. - U celoj Evropi nicali su u to vreme
anarhistiki i nihilistiki pokreti, pozivalo se na nasilje, na odricanje
od svakog moralnog zakona. A onda je, nekoliko godina kasnije, na
sve to taku stavilo ludilo Prvog svetskog rata, ludilo koje se niim ne
moe opravdati. Frojd je tu bio u pravu, Tomas Man jo vie; ako su
Francuska i Nemaka, dve najnaprednije i najcivilizovanije nacije
sveta, mogle da se upuste u tu bezumnu klanicu, bilo je to stoga to je
Evropa ve bila mrtva. I tako sam ja u Metropolu proveo celo to
poslednje vee, do zatvaranja. Kui sam se vratio peice, preavi pola
Brisela, i usput proao pored etvrti u kojoj se nalaze evropske
institucije - ta zlokobna tvrava, okruena umezima. Sutradan sam
otiao kod jednog imama u Zaventem. A narednog dana - na Uskrnji
ponedeljak - u prisustvu desetak svedoka, izgovorio sam obrednu
formulu i preobratio se u islam.

Nisam bio siguran da li delim njegovo miljenje u pogledu presudne

uloge Prvog svetskog rata; to, neporecivo, jeste bila jedna klanica koja
se niim ne moe opravdati, ali ve je i rat od 1870. bio prilino
besmislen, u Uismansovom opisu svakako; taj sukob je ve ozbiljno
obezvredio rodoljublje u svim oblicima; nacije nisu bile nita drugo
nego besmisleni smrtonosni entiteti, i to su ve zakljuno s 1871.
godinom shvatila sva iole osveena ljudska bia; otuda su, ini mi se, i
proistekli nihilizam, anarhizam i sve te gluposti. to se starijih
civilizacija tie, tu ba i nisam bio neto upuen. No je bila pala na
Lutecijinu arenu, poslednji turisti behu napustili to mesto; retke uline
svetiljke bacale su slabanu svetlost na tribine. Rimljani su, izvesno,
doivljavali sebe kao jednu venu civilizaciju, i to neposredno pre
sloma njihovog carstva; da li su i oni izvrili samoubistvo? Rim je bio
brutalna civilizacija, izrazito sposobna na vojnom planu - a isto tako i
svirepa civilizacija, gde su za zabavu naroda sluile borbe ljudi na
ivot i smrt, ili ljudi i divljih zveri. Da li je kod Rimljana postojala ta
elja za nestajanjem, da li je postojala neka tajna slaba taka? Redie
je sigurno itao Gibona, i druge srodne autore, o kojima sam ja znao
samo kako se zovu i prezivaju, tako da se nisam smatrao dovoljno
merodavnim da uestvujem u takvom razgovoru.
- Ja stvarno preterano mnogo priam... - ree on nainivi
neodreen pokret koji je trebalo da mi stavi do znanja koliko mu je
neprijatno. Ponudio me je onda aom buhe, pa mi ponovo prineo
posluavnik s pecivom; bilo je odlino, kontrast s gorkom rakijom od
smokava bio je izvanredan.
- Kasno je, moda bi trebalo da vas napustim - rekoh oklevajui;
nije mi se, u stvari, jo bilo ilo.
- ekajte! - On ustade pa se zaputi ka svom radnom stolu, iza kojeg
je bilo nekoliko polica na kojima su stajali renici i standardna
literatura. Vratio se odonud s knjiicom iji je on bio autor,
objavljenom u jednoj ediciji ilustrovanih depnih izdanja, pod
naslovom Deset pitanja o islamu.
- Tri sata vas evo spopadam verskim prozelitizmom, a ve sam na
tu temu objavio knjigu, to mi, izgleda, postaje druga priroda... Ali vi ste
moda ve uli za nju?
- Da, i mnogo se dobro prodavala, zar ne?
- Tri miliona primeraka - ree on kao da se izvinjava. - Pomislio bi
ovek da se kod mene razvio, potpuno nepredvieno, nekakav dar da

pojednostavljujem stvari. A sve je tu, zapravo, uasno ematizovano...

- opet e on kao da se izvinjava - ali barem moete brzo da je
proitate.
Knjiga je imala sto dvadeset osam strana, i ne ba malo ilustracija preteno reprodukcija dela islamske umetnosti; nee mi, dakle, uzeti
previe vremena. Spakovao sam knjigu u ranac.
On nam opet sipa po aicu buhe. Na nebu se bio pojavio mesec,
osvetlivi tribine Arene kao da je podne; meseina je bila mnogo jaa
od uline rasvete; primetio sam da fotografske reprodukcije
kuranskih stihova i galaksije okaene po onom zidu obraslom u
vegetaciju sada osvetljavaju male, meusobno razdvojene lampice.

- ivite u mnogo lepoj kui...

- Godine sam uloio da doem do nje, zaista nije bilo lako,
verujte... - On se zavali u fotelji, i mene obuze utisak, prvi put otkako
sam uao u tu kuu, da se stvarno opustio; sada e mi rei neto vano,
u to nije bilo nikakve sumnje. - Ne zanima mene, naravno, Polan,
kome bi pa Polan i mogao da bude zanimljiv? Ali zato me raduje svaki
sekund proivljen u kui u kojoj je Dominik Ori napisala Priu o O., u
svakom sluaju, ovde je iveo taj ljubavnik o ijoj je ljubavi tu knjigu i
pisala. Fascinantna knjiga, ta vi mislite?
Bio sam istog miljenja. Pria o O. je, u sutini, bila sve ono to se
meni inae ne dopada; ogoljenih fantazija se gadim, a i sve zajedno je
to bio jedan razmetljivi ki - te stan na ostrvu Sen-Luj, te privatna kua
u Fobur Sen-ermenu, te ser Stiven, ma sve, ama sve to zajedno bilo je
totalno sranje. Ali celo to delo bilo je proeto jednom strau, jednim
dahom koji je zasenio sve ostalo.
- To je pokoravanje - ree Redie blagim glasom. - Strana,
jednostavna ideja, nikad ranije izreena s takvom silinom, da je
vrhunac ljudske sree u apsolutnom pokoravanju. Dvoumio sam se da
li da tu ideju izlaem pred svojom braom po veri, oni bi to moda
osudili kao bogohuljenje, ali, po meni, postoji veza izmeu apsolutne
pokorenosti ene mukarcu, kakva je opisana u Prii o O., i
pokorenosti oveka Bogu kakvu predvia islam. Vidite - nastavi on musliman prihvata ovaj svet, i prihvata ga u celosti, prihvata svet
takav kakav jeste, da se izrazim kao Nie. Budistiko je stanovite da

je ovaj svet dukkha - neprilika, patnja. Hrianstvo i samo izraava

ozbiljne rezerve - nije li Satana opisan kao princ ovoga sveta? Islam,
naprotiv, boansko stvaranje vidi kao savreno, to je jedno apsolutno
remek-delo. ta je Kuran u osnovi, ako ne jedna bezmerna mistina
poema u slavu Boga? U slavu Tvorca, i u slavu pokoravanja Tvorevim
zakonima. Ne savetujem ja, generalno, ljudima koji ele da se priblie
islamu da ponu tako to e prvo proitati Kuran, u svakom sluaju,
razume se, ukoliko ne ele da uloe napor da naue arapski, pa da
tekst proitaju u originalu. Njima radije savetujem da sluaju kad se
itaju sure, i da ih ponavljaju, da osete to disanje, taj dah. Islam je
jedina religija koja zabranjuje svako korienje prepeva u liturgijske
svrhe; jer Kuran je u celini sastavljen od ritmova, od rima, refrena,
asonanci. On poiva na toj ideji, temeljnoj ideji poezije, o jedinstvu
zvuka i znaenja, koje omoguava iskazivanje ovog sveta.
Opet je nainio gest kao da se izvinjava, mislim da je malo i glumio
da i njemu smeta taj njegov prozelitizam, a u isto vreme je svakako
bio i preterano svestan da je taj govor ve upotrebio kad god je hteo
da ubedi nekog nastavnika; pretpostavljam da je napomena o otporu
prema prevoenju Kurana, na primer, upalila kod injaka, ti
strunjaci za srednjovekovnu knjievnost esto s neodobravanjem
gledaju na transponovanje predmeta njihove odanosti na savremeni
francuski jezik; ali, na kraju krajeva, bili oni dobro izbrueni ili ne,
njegovi argumenti nisu bili nita manje jaki. A i ja nisam mogao da se
uzdrim od razmiljanja o njegovom nainu ivota: jedna ena, od
etrdeset godina, za kuhinju, a druga, od petnaest, za druge stvari...
Sigurno je imao jo jednu ili dve ene, po godinama izmeu ove dve,
ali nekako nisam mogao da mu postavim to pitanje. Ustao sam, ovoga
puta vrsto reen da odem, zahvalio mu za to strastveno popodne,
koje se, zapravo, pretopilo u vee. On mi ree da je njemu bilo vrlo
lepo, na vratima me je ak zasuo ljubaznostima; ali obojica smo bili
iskreni.

Vratio sam se kui i, poto sam se ceo sat okretao u krevetu, shvatio
sam da oigledno neu uspeti da zaspim. Nije mi kod kue bilo ostalo
bogzna ta za pie, samo jedna boca ruma, loe e to da legne na onu
buhu, ali pilo mi se. Prvi put u ivotu poeo sam da razmiljam o Bogu,
da ozbiljno razmatram ideju o nekoj vrsti Tvorca svemira, koji
nadgleda svaki moj postupak, i prva moja reakcija bila je
nedvosmislena: re je, jednostavno, o strahu. Malo-pomalo uspeo sam
da se umirim - alkohol mi je pomogao u tome - ponavljajui sebi da
sam ja jedna relativno beznaajna jedinka, da Tvorac sigurno ima
prea posla, i tako dalje, ali ipak je istrajala u meni ta zastraujua
zamisao da e on, najednom, postati svestan moga postojanja, da e
mu oteati ruka, te da u ja zakaiti, na primer, rak vilice, kao
Uismans, to je bio est oblik karcinoma kod puaa, i Frojd je od toga
oboleo, da, rak vilice inio se kao izgledna mogunost. ta u posle,
kad mi odstrane vilicu? Kako u izlaziti na ulicu, ii do supermarketa,
u nabavku, kako u podnositi poglede pune saaljenja i gaenja? A
ako ne budem mogao sam u kupovinu, ko e to obavljati umesto
mene? No je jo bila preda mnom, i oseao sam se dramatino
samim. Hou li, u najmanju ruku, imati makar toliko hrabrosti da
izvrim samoubistvo? Ni to ak nije bilo izvesno.
Probudio sam se oko est sati ujutro s ozbiljnom glavoboljom. Dok
sam pripremao kafu, traio sam Deset pitanja o islamu, da bih posle
jedno etvrt sata konano raistio: ranac mi nije bio tu, mora biti da
sam ga ostavio kod Rediea.
Posle dva aspirina, osetio sam se dovoljno snanim da prionem na
renik pozorinog argona, objavljen 1907. godine, i tu sam
naposletku naao dva retka izraza koja upotrebljava Uismans, rei
koje su lako mogle da prou kao neologizmi. To je bio taj zabavni deo
mog posla, zabavan i relativno lak; glavnina e biti predgovor, to je
ono to se od mene oekuje, i toga sam svakako bio svestan. Pre ili
kasnije, morau da se vratim svojoj sopstvenoj disertaciji. Plailo me

je tih osamsto stranica, gnjeilo me, maltene, svojom teinom; koliko

sam mogao da se setim, u vreme dok sam je pisao bio sam sklon da
celokupan Uismansov opus sagledavam u svetlu njegovog potonjeg
preobraenja. Sm autor je, uostalom, podsticao itaoca na to, a ja
sam se, bez sumnje, prepustio njegovom uticaju - Uismansov
predgovor romanu Nasuprot, napisan dvadeset godina pre
preobraenja, u tom je pogledu bio simptomatian. Da li je Nasuprot
neizbeno vodio njegovom povratku u okrilje Crkve? A kad se tamo
konano vratio, iskrenost Uismansova ni u jednom trenutku nije
dolazila u pitanje; Lurdska svetina, poslednja njegova knjiga, bila je
autentino delo jednog hrianina, delo u kojem je ovaj esteta,
ovekomrzac i samotnjak, prevazilazei odbojnost koju je u njemu
budilo sensilpisko bogomoljstvo, konano uspeo da se prepusti toj
iskonskoj veri mase hodoasnika. S druge strane, na praktinom
planu, ovaj povratak nije od njega iziskivao bogzna kakve rtve; status
oblata, koji je dobio u Ligieu, dozvoljavao mu je da ivi izvan
manastira; imao je svoju slukinju, koja mu je pripremala specijalitete
graanske kuhinje, jela koja su igrala i te kako vanu ulogu u
njegovom ivotu; imao je svoju biblioteku, i svoj holandski duvan.
Prisustvovao je svim bogosluenjima, i u njima, sigurno, uivao;
njegova estetska i gotovo ulna ljubav prema katolikoj liturgiji
vidljiva je na svakoj stranici poslednjih njegovih knjiga; ali ona
metafizika pitanja koja je Redie pokrenuo prethodnog dana, to
Uismans ni u jednom momentu ne pominje. Beskrajna prostranstva
koja su plaila Paskala, koja su u Njutnu i Kantu izazivala zadivljenost
i potovanje, kod Uismansa su prola gotovo neopaena. Uismans je
bio preobraenik, to je istina, ali ne na nain na koji su to bili Pegi ili
Klodel. Moja doktorska disertacija, postalo mi je jasno u tom trenutku,
nee mi biti od neke posebne pomoi, kao, uostalom, ni Uismansovi
iskazi.

Oko deset pre podne procenio sam da je pristojno vreme da se

pojavim u Ulici Aren broj pet; batler od jue doekao me je s
osmehom na licu, i dalje u onom belom odelu s kragnom maovkom.
Profesor Redie nije bio kod kue, izvestio me je on, a meni je kod
njih ostala jedna stvar. Doneo mi je onda, za nepunih trideset sekundi,

moju adidas torbu, oito ju je bio jo sabajle ostavio sa strane; bio je

utiv, efikasan i diskretan, i na mene je, u izvesnom smislu, ostavio jo
jai utisak nego Redieove ene. Taj mora da sve administrativne
procedure reava u deliu sekunde, dok pucne prstima.
Vraajui se Ulicom Katrfa, i ne hotei to obreo sam se ispred
velike pariske damije. Misli mi ne poletee prema eventualnom
Tvorcu svemira, ve, znatno prizemnije, ka Stivu; bilo je, uostalom,
sasvim jasno, rekoh sebi, da je ukupan nivo obrazovanja opao. Ja
nisam bio tako poznat kao injak; ali budem li odluio da se vratim,
mogao sam sa sigurnou raunati na srdaan prijem.
Sada sam pak svrsishodno produio Ulicom Dobenton u pravcu
Sorbone - Pariz III. Nisam imao nameru da ulazim, samo da se
promuvam pored ograde; ali stvarno sam se obradovao prepoznavi
uvara Senegalca. I on je sav zablistao:
- Drago mi je to vas vidim, gospodine! Dobro je to ste se vratili!
Nisam imao srca da ga razuveravam, pa sam, na njegov poziv, uao
u glavno dvorite. Ipak sam ja dobrih petnaest godina ivota proveo
na tom fakultetu, drago mi je bilo to sam sreo, eto, barem jednu
poznatu osobu. Pitao sam se da li je i on morao da pree u islam da bi
ostao u slubi; ali moda je on ve bio musliman, ima Senegalaca
muslimana, ili se barem meni inilo da ih ima.
etao sam se, tako, jedno etvrt sata pod svodovima s metalnim
nosaima, pomalo iznenaen nostalgijom koja me je bila obuzela,
premda sam sve vreme bio svestan da se nalazim u jednom vrlo
runom okruenju, te odvratne zgrade behu podignute u najgorem
periodu modernizma, ali nostalgija nema nikakve veze s estetskim
oseanjima, ona, tavie, nije povezana ni sa uspomenama na srene
dane, nostalgiju jednostavno osea zato to si na tom i tom mestu
iveo, bez obzira na to da li ti je tamo bilo dobro ili loe, prolost je
uvek lepa, kao i budunost, uostalom, jedino je sadanjost muna,
jedino nju nosimo kao neki gnojni ir patnje koji nas prati izmeu dve
beskrajne sree, dva spokoja.
Malo-pomalo, kako sam prolazio izmeu tih metalnih nosaa, i
nostalgija poe da bledi, pa u jednom trenutku gotovo prestadoh da
razmiljam. Jo malo sam mislio na Mirijam, samo kratko, ali ipak
bolno to bee, dok sam prolazio ispred bara u prizemlju gde smo se
nas dvoje prvi put sreli. I sada je tu, razume se, bilo studentkinja,

zabraenih, uglavnom su nosile bele velove, i etale se po dve, po tri,

ispod tih arkada, podsealo je to sve pomalo na manastir, u svakom
sluaju, opti, neporeciv utisak bio je da se ovde ozbiljno radi. Upitah
se kako li bi sve to tek izgledalo u jednom jo starijem ambijentu, na
Sorboni - Pariz IV, i da li bi se tamo ovek oseao kao da se vratio u
vreme Abelara i Eloize.

Deset pitanja o islamu bila je jednostavna knjiga, izrazito efikasno

strukturirana. Iz prvog poglavlja, u kojem autor odgovara na pitanje:
Kakva je naa vera?, ja gotovo nita nisam nauio. Bilo je to, sve u
svemu, ono to mi je Redie i rekao prethodnog dana, u toku
popodneva koje smo proveli kod njega kui: neizmernost i sklad
kosmosa, savrenstvo nauma, i tako dalje. Iza toga je usledio kratak
hronoloki pregled smene proroka, okonane pojavom Muhameda.
Kao, verovatno, i veina mukaraca, i ja sam preskoio poglavlja
posveena verskim dunostima, stubovima islama i postu, da bih
direktno preao na poglavlje VII: Zato poligamija?. Istinu da kaem,
argumentacija je bila originalna: da bi ostvario svoje uzviene ciljeve,
tvrdio je Redie, Tvorac svemira se rukovodi, to se neivog dela
kosmosa tie, zakonima geometrije (geometrije koja, svakako, nije
ona euklidovska, ve geometrija data jednom zasvagda; ali ipak
geometrije). Kada je pak re o ivim biima, naum Tvorev ogleda se
kroz prirodnu selekciju; kroz nju iva bia dostiu maksimum lepote,
vitalnosti i snage. I za sve ivotinjske vrste, a i ovek je jedna od njih,
vai isti zakon: samo neke jedinke pozvane su da poseju svoje seme i
izrode novi narataj, iz kojeg e docnije nastati neodreen broj
buduih narataja. U sluaju sisara, s obzirom na period bremenitosti
kod enki, a u vezi s gotovo bezgraninim reproduktivnim
kapacitetima mujaka, pritisak koji podrazumeva selekcija trpe
najvie mukarci. Neravnopravnost meu mujacima - dok jedni za
sebe smatraju da treba da uivaju u veem broju enki, ostali e,
nuno, za to biti uskraeni - ne bi, stoga, trebalo smatrati nekim
izopaenim izrazom poligamije, ve upravo njenim istinskim ciljem.
Tako se i zaokruuje sudbina vrste.
Ova neobina promiljanja vodila su dalje do poglavlja VIII, oko
kojeg se ve lake moglo sloiti s autorom; ovo poglavlje, Ekologija i
islam, omoguila je Redieu da se, uzgred, pozabavi i pitanjem halal
prehrambenih navika, koje je on predstavio kao prelazak na jednu

vrstu unapreene organske ishrane. to se tie poglavlja IX i X,

posveenih ekonomiji i politikim institucijama, inilo se kao da su
svojevremeno napisana tako da pripreme teren za kandidaturu
Muhameda Ben Abesa.
U tom delu, namenjenom vrlo irokoj italakoj publici, a koje je
do iroke publike i dolo, Redie je na vie mesta izrazio spremnost na
kompromis s jednom humanistiki orijentisanom javnou, ne
proputajui priliku da islam uporedi sa civilizacijama, pastoralnim i
sirovim, koje su mu prethodile. Naglaavao je, tako, da nije islam
smislio poligamiju, ve da je on, zapravo, doprineo regulisanju njenog
upranjavanja; da koreni kamenovanja nisu u islamu, te da isto vai i
za obrezivanje; da je prorok Muhamed smatran zaslunim za
oslobaanje robova, te da je on, uspostavivi prethodno naelnu
jednakost svih ljudi pred njihovim Tvorcem, stavio taku na svaki
oblik rasne diskriminacije u zemljama koje su bile pod njegovom
upravom.
Svi ti argumenti bili su mi odranije poznati, hiljadu puta sam ih bio
uo; to, samo po sebi, nije znailo da ujedno nisu i valjani. Ono to je
mene pak frapiralo u toku naeg susreta, i to me je frapiralo jo vie
dok sam itao njegovu knjigu, bila je ta pria s dobro izbruenim
govorom, koji je Rediea neminovno pribliavao terenu politike.
Nismo nas dvojica uopte govorili o politici onog popodneva u kui u
Ulici Aren; ali ja se ni najmanje nisam iznenadio kad sam, nedelju
dana kasnije, saznao da je, posle jedne minirekonstrukcije u
ministarstvu, Redie postavljen na funkciju dravnog sekretara za
visoko kolstvo, ponovo uvedenu specijalno za tu priliku.
Ja sam, u meuvremenu, imao prilike da konstatujem kako je on
kudikamo manje oprezan kad pie tekstove za asopise namenjene
zatvorenijem krugu italaca, kao to su, recimo, Revija za palestinske
studije ili Uma. Odsustvo svake radoznalosti kod novinara pravi je
blagoslov za intelektualce, zato to se sve to danas lako moe nai na
internetu, i meni se inilo da bi iskopati tu i tamo neke od tih lanaka
zaista bilo vredno truda; ali moda, na kraju krajeva, i nisam bio u
pravu, toliki su intelektualci u XX veku podravali Staljina, Maoa ili
Pola Pota, a da im zbog toga niko nikada nije ozbiljno prebacio;
intelektualac u Francuskoj nije ni morao da bude odgovoran, nije to
bilo u njegovoj prirodi.

U jednom lanku koji je pisao za Umu, na pitanje da li je islam

pozvan da zavlada svetom, Redie je, na koncu, dao potvrdan
odgovor. Jedva da se i osvrnuo na sluaj zapadnih civilizacija, u toj
meri ih je smatrao ve oigledno osuenim na propast (dok je
liberalni individualizam jo i imao izglede na konaan uspeh dok se
zadovoljavao razbijanjem svojih posrednih struktura, kao to su
drave, korporacije i stalei, toliko je trenutak kad se on obruio na
onu najviu strukturu, a to je porodica, odnosno demografija, obeleio
konani njegov slom; i tako sad, logino, dolazi vreme islama). Vie se
raspriao kad su na red dole Indija i Kina; dok god su Indija i Kina
uvale svoje tradicionalne civilizacije, pisao je on, mogle su da
umaknu uticaju islama; ali poev od onoga asa kad su dozvolile da ih
Zapad zatruje svojim vrednostima, i one same su osuene na propast;
zatim je Redie detaljno razraivao ceo taj proces, dajui i tana
vremenska predvianja kad bi ta trebalo da se desi. U ovom lanku,
jasno napisanom i dokumentovanom, dobro se video Genonov upliv,
tanije temeljna Genonova podela na tradicionalne civilizacije, uzete
skupa, i savremenu civilizaciju.
U drugom jednom lanku, nedvosmisleno se izjasnio za izrazito
neravnopravnu podelu bogatstava. Ako za bedu u pravom smislu rei
nije bilo mesta u jednom autentinom muslimanskom drutvu
(dobrotvorstvo je, tavie, inilo jedan od pet stubova islama), ono,
ipak, nema razloga da radi na smanjivanju jaza izmeu irokih
narodnih masa, koje ive u jednom prihvatljivom siromatvu, i
neznatne manjine sainjene od prebogatih pojedinaca, koji sebi mogu
da dozvole preterane, sulude rashode, to, opet, jemi opstanak
luksuzne robe i umetnosti. Ova aristokratska pozicija poticala je
direktno od Niea; Redie je, u osnovi, ostao primerno veran
misliocima koje je zavoleo u mladosti.
Nieovsko je bilo i njegovo sarkastino, uvredljivo obruavanje na
hrianstvo, koje je, po njemu, poivalo iskljuivo na dekadentnoj,
marginalnoj linosti Isusovoj. Osniva hrianstva je uivao u drutvu
ena, i to se osealo, pisao je on. Ako islam prezire hrianstvo,
citirao je on autora Antihrista, za to ima hiljadu razloga; islamu su na
prvom mestu mukarci... Ideja boanske prirode Hristove, nastavio je
Redie na istom tragu, predstavlja fundamentalnu greku koja je
neizbeno izrodila humanizam i ljudska prava. I to je Nie ve bio

rekao pre njega, i to sluei se jo otrijim izrazima, kao to bi i on,

bez sumnje, pristao uz ideju da je misija islama da proisti ovaj svet
tako to e ga osloboditi tetnog uenja o otelovljenju bojem.
Kako sam stario, tako sam i ja bivao sve blii Nieu, to, uostalom,
postaje neizbeno kad ovek ima problema s instalacijama u stanu.
Sada me je, inae, vie zanimao Elohim, taj uzvieni ustrojitelj
sazvea, nego njegov bljutavi potomak. Isus je previe voleo ljude, u
tome je problem; da pusti da te zbog njih, zbog ljudi, razapnu na krst,
pa to, u najmanju ruku, svedoi da ima lo ukus, kako bi to rekla ona
kurva matora. A ni ostali Isusovi postupci ne svedoe o nekoj bogzna
kakvoj pronicljivosti, kao to je, na primer, sluaj s pratanjem
preljubnici, uz pribegavanje argumentima tipa neka onaj koji nije
greio, i tome slino. Nije to bilo uopte tako komplikovano, dovoljno
je bilo da pozove neko dete od sedam leta - prvi kamen bacio bi taj
mali, da, to usrano eljade.

Redie je posao obavio vrlo dobro, bio je jasan i sklon sintezi, s tu i

tamo pokojom humornom notom, kao onda kad se podsmeva svojoj
sabrai, oigledno nekom intelektualcu muslimanu s kojim se oko
neega spori, a koji je u jednom lanku uveo pojam imama 2.0, onih
koji su preuzeli zadatak da vraaju u staru veru mlae Francuze
potekle od muslimanske imigracije. Sada bi pre trebalo, ispravljao je
Redie kolegu, govoriti o imamima 3.0; oni bi preobraali mlade
Francuze koji su to i poreklom - humor, kod Rediea, nikada nije
trajao dugo; ubrzo bi usledilo neko ozbiljno promiljanje. Sarkazam je
uvao za svoju sabrau islamske leviare; islamska levica, pisao je on,
predstavlja oajniki pokuaj propalih, trulih marksista, koji su u
stanju klinike smrti, da se iskobeljaju iz ropotarnice istorije tako to
e se prikaiti snagama islama, koje su u usponu. Na idejnom planu,
nastavio je on, i oni su mogli da vas nasmeju, kao i famozni nieovci s
levice. Redie je, tu zbora nema, bio opsednut Nieom; njegovi lanci
nadahnuti nieovtinom vrlo brzo bi me zamorili - i sam sam, bez
sumnje, preterivao s itanjem Niea, znao sam ga i razumeo savreno,
tako da vie, jednostavno, nije mogao da me oara. Mene je, zaudo,
vie privlaila njegova genonovska nit - istina je da je Genon, kad ga
itamo celog, prilino dosadan, kao i to da je Redie ponudio jednu

pristupanu verziju Genona, jednu light verziju. Posebno mi se dopao

tekst pod naslovom Geometrija sprege, objavljen u Reviji za
tradicionalne studije. Tu se Redie opet bavio krahom komunizma koji je, naposletku, predstavljao prvi pokuaj borbe protiv liberalnog
individualizma - da bi istakao kako je, na kraju, pravo imao Trocki, a
ne Staljin: da bi odneo pobedu, komunizam je morao da zavlada celim
svetom. Isto pravilo, upozoravao je on, vai i za islam: ili e biti
univerzalan, ili ga nee biti. Samu sr lanka, meutim, inilo je jedno
zanimljivo razmiljanje, ne potpuno lieno neke vrste spinozijanskog
kia, sve s komentarima i ostalim tricama i kuinama, a u vezi s
teorijom grafikona. Samo jedna religija, pokuavao je da dokae autor
teksta, moe da stvori potpunu povezanost meu jedinkama. Ako
zamislimo, pisao je Redie, jedan grafikon s meusobnim vezama,
neka to bude meu jedinkama (takama), koje e biti povezane linim
odnosima - nemogue je napraviti grafikon na kojem bi sve, ali sve te
jedinke bile meusobno povezane. Jedino reenje je da se pree na
jedan vii plan, na kojem se nalazi zajednika taka, iliti Bog, s kojim
e biti povezane sve jedinke, da bi se, preko Boga kao posrednika,
povezale i one same, sve, meu sobom.
Sve je to bilo vrlo ugodno za itanje; u isto vreme, na
geometrijskom planu, meni se uinilo da kod demonstracije ove
teorije neto nije kako treba; ali dobro, makar sam razmiljao o
neem drugom, a ne o problemima s instalacijama. Moj intelektualni
ivot je, osim toga, bio dodirnuo onu mrtvu taku; to se beleaka tie,
tu jesam ostvario izvestan napredak, ali to se predgovora tie, i dalje
sam tapkao u mestu. I upravo sam, udna stvar, traei po internetu
neto o Uismansu, naleteo na jedan od najupeatljivijih Redieovih
lanaka, ovoga puta jedan osvanuo u Evropskoj reviji. Uismans se tu
tek uzgred pominje, kao pisac kod kojeg je orsokak u koji su zapali
nuturalizam i materijalizam bio najoigledniji; kao celina je pak taj
tekst bio jedan neizmeran oma Redieovim nekadanjim drugovima
tradicionalistima i identitarcima. Tragino je to, ustro je dokazivao
on, to te ljude jedna bezrazlona mrnja prema islamu spreava da
vide ono to je oigledno, a to je da su oni, u sutini stvari, u
savrenom saglasju s muslimanima. Kako to se tie odbacivanja
ateizma i humanizma, tako i u pogledu neophodne pokorenosti ene i
povratka patrijarhatu; njihova borba, s kojeg god stanovita gledano,

upravo je ista ta borba. A ta borba, neophodna da bi se ulo u jednu

novu organsku fazu civilizacije, ne moe se vie, u dananje vreme,
voditi u ime hrianstva; sada je islam, sestrinska religija, mlaa,
jednostavnija i istinitija (jer zato bi inae Genon, na primer, preao u
islam, Genon je prvenstveno bio jedan nauni duh, i upravo je kao
naunik i odabrao islam, zbog toga to se islam ne razmee idejama, a
i da bi izbegao izvesna iracionalna, sporedna verovanja, kao to je,
recimo, stvarno prisustvo prilikom svetog priea), jer islam je,
dakle, taj koji je preuzeo baklju. Od silnog prenemaganja, umiljavanja
i sramnog maenja raznih progresivaca, Katolika crkva postala je,
jednostavno, nesposobna da se odupre moralnom rasapu. Da
nedvosmisleno, energino, odbaci homoseksualni brak, pravo na
abortus, kao i pravo ena na rad. Trebalo je suoiti se sa stvarnim
stanjem: dospevi u onaj odvratan stadijum raspadanja, Zapadna
Evropa vie nije bila u stanju sama sebe da spase - ne vie nego to je
to u stanju bio stari Rim u petom veku nae ere. Masovan priliv
stanovnitva koje je sa sobom donelo tradicionalnu kulturu koja je i
dalje uvala prirodno uspostavljene hijerarhije, pokorenost ene i
duno potovanje prema starima, predstavljao je istorijsku ansu za
moralni i porodini preporod Evrope, otvarajui perspektivu jednog
novog zlatnog doba za Stari kontinent. To pristiglo stanovnitvo
delom jeste hriansko; ali najee je, to se mora priznati,
muslimanske veroispovesti.
On, Redie, prvi e priznati da je srednjovekovno hrianstvo bilo
jedna velika civilizacija, iji e dometi u oblasti umetnosti ostati veno
ivi u seanju ljudi; ta civilizacija je, meutim, s vremenom malopomalo gubila tlo pod nogama, morala je da napravi kompromis s
racionalizmom, da se prikloni aktuelnoj vlasti, i tako je sebe polako
osuivala na propast, i to - zato? To je, u osnovi, ostala tajna; Bog je
odluio da tako bude.

Nedugo zatim stigao mi je Rigoov Renik savremenog argona,

objavljen kod Olendorfa 1881, koji sam odavno ve bio naruio, a koji
mi je sad pomogao da otklonim izvesne nedoumice. Kao to sam i
podozrevao, semenjara u ovom kontekstu nije Uismansov
pronalazak, ve odranije upotrebljavan izraz za javnu kuu, dok je
rupa, vie onako generalno, mesto gde ordiniraju prostitutke.
Gotovo svi seksualni odnosi kod Uismansa zapravo su odnosi s
prostitutkama, a i njegova prepiska s Arejem Prinsom bila je, bar u
poglavlju o evropskim javnim kuama, vrlo iscrpna. Dok sam listao tu
prepisku, najednom me obuze oseanje da bih morao da odem do
Brisela. Nije za to postojao nijedan vidljiv razlog. Jeste, naravno,
Uismans objavljivao u Briselu, ali gotovo svi vaniji pisci druge
polovine XIX veka morali su, u datom trenutku, ne bi li izbegli
cenzuru, potraiti usluge nekog belgijskog izdavaa, pa tako i
Uismans, pri emu se meni to putovanje, u vreme kad sam pisao
disertaciju, i nije inilo neophodnim; obreo sam se tamo nekoliko
godina kasnije, vie zbog Bodlera, u stvari; porazan utisak na mene
ostavile su, pre svega, prljavtina i tuga koje su vladale u tom gradu,
kao i mrnja, jo oitija nego u Parizu ili Londonu, izmeu raznih
zajednica: u Briselu je ovek, vie nego u bilo kojoj drugoj evropskoj
prestonici, oseao kao da e svaki as da izbije graanski rat.
Muslimanska partija Belgije tek je bila dola na vlast. Taj dogaaj
je, generalno, smatran znaajnim, u smislu odravanja politike
ravnotee u Evropi. Nacionalne muslimanske partije ve su, naravno,
bile u sastavu vladajuih koalicija u Engleskoj, Holandiji i Nemakoj;
ali Belgija je bila druga zemlja, posle Francuske, gde je muslimanska
partija bila veinski na vlasti. Ovaj pogibeljni neuspeh evropskih
desniarskih snaga u Belgiji je imao jednostavno objanjenje: dok
nacionalne partije Flamanaca i Valonaca, ubedljivo najstarije politike
institucije u dvama delovima zemlje, nikada nisu uspele ne samo da se
usaglase ve ni da zaponu pravi dijalog, muslimanske stranke

Flandrije i Valonije su, upravo na temelju zajednike veroispovesti,

vrlo lako postigle sporazum oko formiranja zajednike vlade.
Pobedu Muslimanske partije Belgije smesta je pozdravio
Muhamed Ben Abes, uputivi pobednicima srdanu estitku; u
ivotopisu generalnog sekretara pobednike stranke, Remona
Stuvenensa, bilo je i vie od jedne zajednike take s Redieovom
biografijom; obojica su pripadali identitetskim pokretima, i obojica su
u tim pokretima obavljali vane dunosti - ni jedan ni drugi nisu se
kompromitovali pristupajui onim otvoreno neofaistikim frakcijama
- pre nego to e prei u islam.

U restoranu talisa46 sada ste na raspolaganju imali izbor izmeu

tradicionalnog jelovnika i halal menija. Bila je to prva vidljiva
promena - ujedno i jedina; ulice su i dalje bile isto onako prljave, a
hotel Metropol, makar mu bar i bio zatvoren, sauvao je veliki deo
svog nekadanjeg sjaja. Izaao sam napolje oko sedam uvee, bilo je
jo hladnije nego u Parizu, trotoari behu prekriveni ve pocrnelim
snegom. U jednom restoranu u Ulici Montanj-oz-Erb-Potaer,
dvoumei se izmeu pileeg vateroija i jegulje u zeleniu, najednom
sam, s najveom izvesnou, shvatio da potpuno razumem Uismansa,
da ga razumem bolje nego to je on razumeo samoga sebe, i da u
sada moi da napiem taj predgovor, trebalo je samo da se vratim u
hotel po beleke; izaao sam iz restorana ne poruivi nita. Pilei
vateroi mogao je da se narui i preko room servica, i time je problem
bio reen. Pogreno bi bilo pridavati preveliki znaaj razvratu i
tetnosti koje s uitkom priziva Uismans, imao je on, pre svega, tu
naturalistiku icu, klie iz epohe u kojoj je iveo, povezan, isto tako, i
s potrebom da pravi skandale, da okira graanstvo; imao je on,
neizostavno, strategiju razvoja karijere, a suprotnost koju je
uspostavio izmeu telesnih prohteva i strogog manastirskog ivota
nije bila nita vie osnovana. ednost nije predstavljala problem, ona
to nikada nije ni bila, kako samom Uismansu, tako ni bilo kome
drugome, emu u prilog ide i moje iskustvo steeno tokom kratkog
boravka u Ligieu. Izloite oveka erotskim podsticajima (krajnje
standardizovanim, uostalom, tetas y culo, to bi, na svima razumljiv
nain, rekli panci), i on e osetiti seksualnu elju; izbegnite nareene

podsticaje, i on e prestati da osea elju, a u roku od nekoliko meseci,

katkad i svega nekoliko nedelja, izgubie ak i seanje na seksualnost;
u stvarnosti to, uistinu, nikada nije predstavljalo ni najmanji problem
monasima, pa ni meni samome, a otkako su pod novim, islamskim
reimom ene poele da se oblae pristojnije, i ja sam poeo da
oseam kako mi nagoni splanjavaju, danima ponekad na to ne bih ni
pomislio. Kod ena je situacija moda bila donekle drugaija, erotski
nagon kod ena je vie rasplinut i tee ga je suzbiti, ali ja nikada
zapravo i nisam imao vremena da se udubljujem u detalje izvan
zadate teme, pomamno sam se latio onih beleaka, im sam pojeo
vateroi, poruio sam selekciju sireva, ne samo to seks kod Uismansa
nikada nije imao znaaj koji mu je ovaj pridavao, ve ni smrt taj znaaj
nije imala, on se s egzistencijalnom teskobom nije suoavao, a ono to
ga je zapanjilo kod uvenog Grinevaldovog Raspea nije bio prikaz
Hristove agonije, ve njegovih fizikih patnji, i u tome je Uismans
upravo i bio slian svim drugim mukarcima koje njihova sopstvena
smrt generalno ostavlja gotovo ravnodunim, jer im je jedina stvarna
preokupacija, jedina prava briga to kako da, to je vie mogue,
izbegnu fiziku patnju. U domenu umetnike kritike, gledita koja je
Uismans iskazivao bila su varljiva. S velikom ustrinom stao je on bio
na stranu impresionista, okomivi se na akademizam toga vremena, s
divljenjem je ispisao itave stranice o slikarima poput Gistava Moroa
ili Odilona Redona; on sam, meutim, u svojim vlastitim romanima,
distancirao se i od impresionizma i od simbolizma, opredeljujui se za
jednu znatno stariju slikarsku tradiciju, onu flamanskih majstora.
Onirike vizije u Nasukanima, koje bi nekoga i mogle da podsete na
pojedine udnovate postupke simbolistikog slikarstva, bile su, sve u
svemu, prilino neuspele, i nema zbora da nisu bile onako upeatljive
kao oni topli, intimistiki opisi rukova u domu Kareovih u Tamo dole,
u koje se Uismans unosio svim srcem. Toga asa postadoh svestan da
mi je Tamo dole ostalo u Parizu, morao sam da se vratim po knjigu,
prikaio sam se na internet, prvi talis polazio je u pet ujutro, u sedam
sam ve bio kod kue i pronaao ona mesta gde opisuje kuhinju
mame Kare, kako ju je zvao, jedina istinska Uismansova tema bila je
graanska srea, srea bolno nedostupna jednom neenji, pri emu tu
ak nije ni bila re o onoj visokoj buroaziji; slavna kuhinja iz Tamo
dole zapravo je blia onome to bismo mogli nazvati jednom valjanom

domaom kuhinjom, a ne aristokratskom kuhinjom, on sam se,

uostalom, oduvek iskljuivo s prezirom odnosio prema tikvama s
grbovima batinanim u Oblatu. Ono to je u njegovim oima
predstavljalo pravu sreu bio je jedan veseo ruak gde za trpezom
sede umetnici i prijatelji, uz goveu supu s rinflajom i sosom od rena,
i usto neko poteno vino, a posle ljivova rakija i duvan, popuen uz
furunu, dok napolju zimski vetar bije po kulama Sen-Silpisa. Ta prosta
zadovoljstva ivot je uskratio Uismansu, i ovek je zaista morao da
bude neosetljiv i grub kao Bloa da bi se onako iuavao videvi
Uismansa kako 1895. plae posle smrti Ane Menije, jedine ene s
kojom je ostvario trajan odnos, jedine s kojom je, makar nakratko,
mogao da zasnuje domainstvo, pre nego to je Ana, zbog nervne
bolesti za koju u to vreme nisu imali leka, smetena u bolnicu Sent-An.
Toga dana sam izaao, kupio pet boksova cigareta, a potom
pronaao posetnicu onog dostavljaa libanskih specijaliteta, i dve
nedelje kasnije moj predgovor bio je gotov. Zona niskog vazdunog
pritiska sa Azora bila je stigla do Francuske, i bilo je sad u vazduhu
neeg pomalo vlanog i prolenog, neeg neodreeno blagog. Koliko
prethodne godine, u takvim meteorolokim uslovima, mogao je ovek
da vidi i prve kratke suknje na ulicama. Posle Avenije oazi produio
sam Avenijom Goblen, pa Ulicom Mon. U kafeu nedaleko od Instituta
arapskog sveta, ponovo sam iitao svojih etrdesetak stranica.
Trebalo je ponegde popraviti interpunkciju, preciznije dati nekoliko
referenci, ali sumnje vie nije bilo - u ovome sam bio najbolji, a i bio je
to, takoe, najbolji tekst ikada napisan o Uismansu.
Vratio sam se lagano, peice, kao starac, iz koraka u korak
postajui svestan da sam, ovoga puta, zaista stigao do kraja svog
intelektualnog ivota, i da je to, u isti mah, i kraj mog dugog, veoma
dugog druenja sa oris-Karlom Uismansom.

Novost, prirodno, nisam nameravao da saoptim Bastijenu Lakuu.

Znao sam da e, to se njega tie, proi najmanje godinu dana, moda i
dve, pre nego to se uopte zapita kada bi ceo taj posao mogao da
bude priveden kraju; imau, u tom pogledu, vremena napretek da
doteram fusnote, da, poinjao je jedan superkul period mog ivota.
Moda nije super, ali je ipak kul - smanjio sam doivljaj otvarajui
potansko sandue, prvi put otkako sam se vratio iz Brisela; sandue
je bilo puno administrativnih problema, jer birokratija nikad ne
spava.
Nisam se, u tom trenutku, oseao dovoljno hrabrim da otvorim
bilo koju od tih koverti; prethodne dve nedelje bio sam, na izvestan
nain izmeten u predele idealnog, najzad, u okviru vlastitih skromnih
mogunosti, ja sam u tom periodu stvarao; vratiti se sada statusu
obinog podanika birokratije inilo mi se pomalo grubim. Bila je tu i
jedna deblja koverta, poslata sa Univerziteta Pariz IV - Sorbona. A-ha,
rekoh ja sebi.
Moje a-ha dobilo je na teini kad sam otkrio sadraj poiljke; bio
je to poziv na sveanosti koje su poinjale koliko ve sutradan, a
kojima e biti propraeno stupanje na dunost nikog drugog do
univerzitetskog profesora an-Fransoe Loazelera. Bie uprilien
slubeni prijem u Rieljeovom amfiteatru, govor, a potom i koktel u
jednoj od susednih sala, predvienih za tu namenu.
Savreno sam se dobro seao Loazelera, on me je i povezao s
redakcijom lista urnal de diznevjemist, pre mnogo godina.
Univerzitetsku karijeru zapoeo je originalnom disertacijom
posveenom poslednjim pesmama Lekonta de Lila. Smatran, uz
Herediju, predvodnikom parnasovaca, Lekont de Lil bio je, generalno,
prezren, antologiari su ga nazivali estitim zanatlijom bez genija.
Pa ipak, u nekoj vrsti mistiko-kosmoloke krize, on je pod stare dane
napisao neke neobine pesme, pesme koje ne lie ni na ta to je pisao
ranije, ni na ta to je pisano u njegovo vreme; one, ako emo pravo,

ne lie ni na ta ikada napisano, pri emu se za njih, ve na prvi

pogled, moe rei da su potpuno zatvorene. Loazeler je bio zasluan
to je izneo te pesme na svetlost dana, ne uspevi pritom da ih dovede
u realnu vezu s bilo kojim knjievnim pravcem - u njima se ostareli
parnasovac, po Loazeleru, vie bavio pojedinim intelektualnim
fenomenima svoga doba, kao to su teozofija i spiritistiki pokret.
Tako se Loazeler, na polju na kojem nije imao takmaca, izborio za
izvesnu slavu - iako se po ugledu u svetu nikako nije mogao porediti s
jednim injakom, i njega su redovno pozivali da dri predavanja na
Oksfordu i Sent Endrjuzu.
Lino je Loazeler izvanredno odgovarao predmetu svojih studija;
nikada nisam sreo oveka koji u toj meri podsea na lik naunika
Kosinusa: duge kose, sede i prljave, s ogromnim naoarima, u
rasparenim odelima u stanju za koje se neretko moglo pomisliti da je
na ivici higijenskog minimuma, on je esto kod ljudi pobuivao neku
vrstu potovanja s primesom saaljenja. On, svakako, nije imao
nameru da tumai lik; bio je, prosto-naprosto, takav, i nije umeo
drugaije; bee to, uostalom, izrazito fin ovek, najblagorodniji na
svetu, apsolutno lien tatine. Rad u prosveti, koji, uprkos svemu,
nuno podrazumeva izvestan oblik kontakta s ljudskim biima raznih
naravi, njega je oduvek uasavao; kako li je Redie uspeo da ga ubedi?
Da, doi u makar na koktel; kopkalo me je da saznam.

Nosei taj istorijski peat i stvaran presti, sale za prijem na Sorboni

nisu u moje vreme nikada bile koriene za univerzitetske gozbe, ve
su prilino esto iznajmljivane, po nepristojnoj tarifi, organizatorima
modnih revija i drugih people deavanja; moda to i nije bilo bogzna
kako asno, ali bi i te kako dobro dolo da se uravnotei budet. Novi
vlasnici Saudijci zaveli su red, i tako je ovo mesto, na njihov podsticaj,
uspelo da povrati izvesno akademsko dostojanstvo. Ulazei u prvu
salu, s radou sam ugledao zastavice dostavljaa libanske hrane od
koje se nisam odvajao u toku rada na predgovoru. Sad sam jelovnik
znao napamet, pa sam hranu poruio s autoritetom pravog znalca.
Meu prisutnima je, kao to to obino biva u ovakvim prilikama, bilo i
francuskih univerzitetskih strunjaka i arapskih uglednika; ovoga
puta je, meutim, bilo mnogo Francuza, imao sam utisak da je doao

kompletan nastavniki kadar. Bilo je to u prilinoj meri razumljivo;

povinovati se zaptu novog saudijskog reima u oima mnogih
predstavljalo je in pomalo sraman, in takorei kolaboracionistiki;
ali ovako, kad su tu doli u ovakvom broju, jedno drugom su drali
strah, i njihovo zadovoljstvo bilo je tim vee to je neposredan povod
za okupljanje bio prijem novog kolege.
im sam dobio mezetluke koje sam poruio, naoh se oi u oi s
Loazelerom. On se bio promenio; iako ni sada nije ba bio u
reprezentativnom izdanju, njegov spoljanji izgled nedvosmisleno se
popravio. Kosa, odvajkada duga i prljava, sada je bila jo malo pa
poeljana; sako i pantalone bili su mu maltene iste nijanse, a na njima
se nije videla nijedna masna fleka, niti progoretina od cigarete; moglo
se naslutiti, ini mi se, da se tu umeala enska ruka.
- Pa da... - potvrdi on moja razmiljanja, a da ga nita nisam ni
pitao - konano sam prelomio. udna stvar, ranije o tome nikada
nisam ni razmiljao, a kad se sve sabere, stvar je vrlo ugodna. Drago
mi je to vas vidim, stvarno. A vi, kako ste?
- Oenili ste se, to hoete da kaete? - morao sam jo jednom da
ujem.
- Da, da, oenio, tako je. Vrlo udno, u sutini, jedno telo, zar ne, ali
vrlo dobro. A vi, kako ste mi?
Mogao je isto tako da mi saopti da je postao danki, ili da je poeo
da se bavi sportovima na dasci, nita istinski ne bi ni moglo da me
iznenadi kad je o Loazeleru re; ali ovo je ipak bio ok, i ja sam
nedotupavno ponovio, netremice zurei u orden Legije asti koji je
krasio njegov odvratni sako petrol-plave boje:
- Oenio? Nekom enom?
Bie da sam do toga asa mislio da je on devac, sa svojih ezdeset
leta; na kraju krajeva, sve je bilo mogue.
- Da, da, enom, nali su mi jednu - potvrdi on ivo klimajui
glavom. - Studira, na drugoj je godini.
Ostao sam bez glasa, a njega je preuzeo jedan kolega, sitan stari
ekscentrik, od Loazelerove sorte uostalom, ali ipak neto istiji strunjak za sedamnaesti vek, ako se ne varam, specijalista za
burleske i autor dela o Skaronu. Malo potom ugledah Rediea usred
manjeg drutva, na drugom kraju galerije na kojoj se odravao prijem.
U poslednje vreme, otkako sam potpuno uronio u taj predgovor,

nisam mnogo razmiljao o Redieu, i primetih sada da mi je stvarno

drago to ga ponovo vidim. I on mene srdano pozdravi. Naalio sam
se napomenuvi da bih sada morao da mu se obraam s gospodine
ministre, a onda dodadoh ozbiljnijim tonom:
- Kako je u politici? Je li zaista teko?
- Jeste. Sve to to se pria uopte nije nikakvo preterivanje. Ja sam
se odranije ve bio navikao na bitke za vlast u univerzitetskoj sredini;
ali ovo je jedan stepenik vie. Kad smo kod toga, Ben Abes je jedan
stvarno izvanredan tip; ponosan sam to radim s njim.
Setih se tada Tanera, i pominjanja cara Avgusta, onog dana kad
smo zajedno veerali u njegovoj kui u Lotu; uinilo mi se da je
Redieu to poreenje bilo zanimljivo, da ga je nateralo da se zamisli.
Pregovori s Libanom i Egiptom idu eljenim tokom, rekao mi je on;
uspostavljeni su, takoe, prvi kontakti s Libijom i Sirijom, gde je Ben
Abes obnovio line prijateljske odnose s lokalnom Muslimanskom
braom. On, u stvari, pokuava da, na jedan krajnje jednostavan nain,
i to za manje od jedne generacije, sluei se pritom iskljuivo
diplomatskim sredstvima, stvori ono to je Rimska imperija stvarala
vekovima - pa i vie od toga, a sve bez ikakvog otpora, osvajajui
ogromne teritorije Severne Evrope, sve do Estonije, Skandinavije i
Irske. U simbolinom smislu, on se sprema da predloi evropskim
vlastima da se sedite Evropske komisije izmesti u Rim, a Evropskog
parlamenta u Atinu.
- Malobrojni su graditelji carstva... - dodade zamiljeno Redie. Teko je okupiti nacije razliite po religiji i jeziku, i privoleti ih da se
ukljue u jedan zajedniki politiki poduhvat. Koliko ja vidim, osim
Rimskoj imperiji, to je, u ogranienijim razmerama, uspelo jo samo
Osmanskom carstvu. Napoleon je, u to nema sumnje, morao imati
neophodne osobine - na izvanredan nain je reio izraelsko pitanje, da
bi u toku pohoda na Egipat jasno pokazao da je savreno sposoban da
se suoi i sa islamom. Ben Abes, da... Mogue je da je Ben Abes ovek
toga kova...
Poletno sam klimao glavom, iako nisam znao dovoljno o
Osmanskom carstvu, ali sam se, jednostavno, ugodno oseao u toj
eterinoj, lebdeoj atmosferi, u uljudnom razgovoru koji meu sobom
vode ueni ljudi. Posle toga smo se, nuno, dotakli i mog predgovora;
teko mi je bilo da se oprostim od rada na Uismansu, kojim sam, u

manjoj ili veoj meri potajno, bio zaokupljen godinama ve - u ivotu,

kad se sve sabere, drugog cilja nisam ni imao, zakljuih ja s dozom
melanholije, ne otkrivajui to svom sabesedniku, bilo bi to ipak
pomalo prenaglaeno, to ne znai i manje istinito. On me je, meutim,
sluao paljivo, ne pokazujui ni najmanji znak dosade. Proe uto
konobar, mi uzesmo jo po jedno pie.

- Proitao sam vau knjigu - rekoh ja.

- A... Raduje me to ste nali vremena za to. Ta mala veba u
pojednostavljivanju jeste bila neto neuobiajeno za mene. Nadam se
da vam je sve bilo jasno.
- Da, sve je vrlo jasno, kao celina. Na kraju su mi, ak, ostala i neka
pitanja.
Nainismo nekoliko koraka u pravcu jednog prozorskog
udubljenja, ne mnogo irokog, ali taman toliko da se sklonimo od
glavnine zvanica, koje su kruile s kraja na kraj galerije. Kroz
viedelni prozor razaznavale su se, okupane belom, hladnom
svetlou, kolonade i kupola crkve koju je podigao Rielje; upamtio
sam bio da u toj crkvi uvaju njegovu lobanju.
- I taj je bio veliki ovek, Rielje - rekoh ja i ne razmiljajui, ali
Redie prihvati bez oklevanja:
- Da, potpuno se slaem sa vama, ono to je Rielje uinio za
Francusku zaista je neto izvanredno. Francuski kraljevi bili su
ponekad i osrednji, udljiva je genetika; ali veliki ministri nisu mogli
biti osrednji, u svakom sluaju. Ono to je meni udno jeste to to je i
danas, u demokratiji, taj raskorak isto tako naglaen. Priao sam vam
ve ta mislim o Ben Abe su, a to je samo dobro; za razliku od njega,
meutim, Bajru je jedan pravi kreten, jedna nedosledna politika
ivotinja, i dobar je samo za to da se lepo nameta po medijima; sva
srea te u praksi svu vlast u rukama dri Ben Abes. Rei ete mi sada
da sam opsednut Ben Abesom, ali i ova pria o Rieljeu navodi me na
isti zakljuak; jer i Ben Abes se, kao svojevremeno Rielje, priprema
da uini ogromnu uslugu francuskom jeziku. Pripajanjem arapskih
zemalja, evropska lingvistika ravnotea prevagnue u korist
Francuske. Pre ili kasnije, videete, usledie direktiva da francuski
jezik, ravnopravno s engleskim, bude usvojen kao slubeni jezik

evropskih institucija. Ali ja samo politika pa politika, oprostite... Imate,

rekoste, neka pitanja u vezi s mojom knjigom?
- Pa da... - posle neto dueg utanja produih ja gde sam stao jeste pomalo neprijatno, ali ja sam, naravno, proitao poglavlje o
poligamiji, i meni je, vidite, pomalo teko da o sebi razmiljam kao o
nekakvom dominantnom mujaku. Razmiljao sam o tome ba
veeras, kad sam doao na ovaj prijem i video Loazelera. Iskreno,
univerzitetski profesori...
- to se toga tie, mogu odmah jasno i glasno da vam kaem: niste
u pravu. Prirodna selekcija je univerzalni princip koji vai za sva
ljudska bia, s tim to se pojavljuje u veoma razliitim oblicima.
Postoji ona ak i kod biljaka; ali u tom sluaju povezana je s
pristupom hranljivim materijama u tlu, vodi i sunevoj svetlosti. ovek
je ivotinja, to se podrazumeva; ali nije on ni prerijski pas ni antilopa.
Ono to mu obezbeuje dominantnu poziciju u prirodi nisu ni kande
ni zubi ni brzina, nego njegova inteligencija. Ja vam to, dakle,
najozbiljnije kaem: nema nieg nenormalnog u tome da se
univerzitetski profesori svrstaju u red dominantnih mujaka.
Opet se nasmeio. - Znate... Onog popodneva koje smo proveli kod
mene, razgovarali smo o metafizici, nastanku svemira, i tako dalje. I te
kako sam svestan da to nisu teme koje, uopteno gledano, zanimaju
mukarce; ali one teme koje su nam istinski zanimljive, kako ste i sami
rekli, tee nam je da nanemo. I sada, evo, priamo mi o prirodnoj
selekciji, nastojimo da razgovor odrimo na jednom razumno viem
nivou. I teko je, oigledno, pitati bez okolianja: kakav u imati
tretman? Na koliko u ena imati pravo?
- to se tretmana tie, ve sam u toku, uglavnom.
- A broj ena, grubo govorei, iz toga i proistie. Po islaskom
zakonu, sve supruge imaju pravo na ravnopravan tretman, to ve
namee odreena ogranienja, makar samo u pogledu smetaja. U
vaem sluaju, cenim da biste mogli da, bez veih tekoa, imate tri
supruge - ali vas, razume se, nita ne obavezuje da ih toliko i bude.

Vredelo je, bez sumnje, razmisliti o tome; ja sam, meutim, imao jo

jedno pitanje, jo neprijatnije od prvog; brzo se osvrnuh oko sebe, da
se uverim da niko ne moe da nas uje, pa tek onda nastavih.

- Ima tu jo neto... Ovo je sad ve stvarno osetljiva stvar... Recimo

da islamski nain odevanja ima svoje prednosti, da je sveukupni
ambijent u drutvu postao mirniji, ali da je, u isti mah, sve nekako...
pokrivenije, rekao bih. Kad je ovek u situaciji da mora da bira, to bi
moglo predstavljati odreene probleme...
Osmeh na Redieovom licu sada je bio jo iri. - Nemojte da vam
bude neugodno da priate o tome, ali zaista! Da ne razmiljate o
takvim stvarima, kakav biste vi mukarac bili... Ali dozvolite da ja
vama postavim jedno pitanje koje e vas moda iznenaditi: elite li vi
stvarno da birate?
- Pa... da. ini mi se da elim.
- Nije li i to, pomalo, tek jedna iluzija? Vidimo da svi mukarci, kad
ih stavite u poloaj da biraju, uvek svi biraju ali tano jedno te isto. To
je i navelo veinu civilizacija, a muslimansku civilizaciju posebno, da
uvede instituciju provodadika. To vam je jedna vrlo znaajna
profesija, rezervisana za ene velikog iskustva i velike mudrosti. One,
naravno, imaju pravo, budui da su ene, da vide mlade devojke bez
odee, da potom pristupe neemu to bi valjalo nazvati nekom vrstom
procene, i da onda fiziki izgled tih devojaka sravne s drutvenim
statusom buduih mueva njihovih. U vaem sluaju, mogu da vam
jemim da neete imati razloga da se alite...
Zautao sam. Zinuo sam, u stvari.
- Uzgred - nastavi Redie - ako je ljudska vrsta i sklona evoluciji, za
to duguje intelektualnoj fleksibilnosti ena. Mukarac je totalno
neobradiv. Bez obzira da li je re o filozofu jezika, o matematiaru ili
kompozitoru muzike za TV serije, on e svoj reproduktivni izbor uvek
sprovesti, ali neizbeno, na osnovu kriterijuma koji se ne menjaju ve
hiljadama godina. Izvorno, razume se, te fizike prednosti privlae i
enski pol; ali ene je, uz odgovarajue obrazovanje, mogue ubediti
da sutina ne poiva u tome. Moe ih se, tavie, ubediti da su privlani
bogati mukarci - naposletku, i istina je da ovek, da bi se obogatio,
mora biti makar malo inteligentniji i lukaviji od proseka. U izvesnoj
meri, ene se, tavie, mogu ubediti i u visoku erotsku vrednost
profesora univerziteta... - Tu mi pokaza onaj svoj osmeh u najlepem
izdanju, i ja se u jednom trenutku upitah da ne govori on to moda
ironino, ali zapravo ne verujem da je to bio. - Dobro - zakljui on profama sleduju i via primanja, to svakako olakava stvari...

On mi je, na izvestan nain, otvarao nove horizonte, a ja sam se

pitao da li je i Loazeler potraio usluge jedne provodadike; postaviti
pitanje znailo je, ujedno, i odgovoriti na njega; da li sam ja, uopte,
mogao da zamislim svog nekadanjeg kolegu kako muva
studentkinje? U situaciji kao to je njegova, ugovoreni brak je oito
bio jedino reenje.
Prijem se bliio kraju, a no je bila iznenaujue blaga; kui sam se
vratio peice, ni o emu zapravo i ne razmiljajui, sanjarei na neki
nain. Da je na moj intelektualni ivot stavljena taka, to je bivalo sve
oiglednije, uestvovau, uostalom, i nadalje u nekim tamo
diskusijama, iveu od uteevine i rente; ali ve se u meni razvijala
svest - i to je ve bila prava novina - svest o tome da, vrlo verovatno, u
svemu tome ima jo neega.

Proteklo je tako nekoliko nedelja, kao neka vrsta ekanja iz

pristojnosti, i za to vreme su i dani bivali sve topliji, te je u pariskoj
regiji zavladalo prolee: a onda sam, naravno, pozvao Rediea.
Pomalo je preterao s radovanjem, vie iz uviavnosti, ne bi li se
meni uinilo da se iznenadio, da me ne uskrati za utisak da
raspolaem slobodnom voljom; bio je, ree, stvarno srean to sam
pristao, i ja sam znao da je tako, ali on je, u osnovi, ve odranije to
smatrao svrenom stvari, i to, bez sumnje, odavno ve, moda ve od
onog popodneva koje sam proveo kod njega, u Ulici Aren - nisam se
tada ni potrudio da prikrijem snaan utisak koji su na mene ostavili
Ajini fiziki kvaliteti, kao i Malikino sitno toplo pecivo. Muslimanke
su oigledno predane i pokorne, na to sam mogao da raunam, u tom
pravcu su vaspitavane, za to i da ugode, a to je, u osnovi, dovoljno; to
se kuhinje tie, ja za to i nisam bogzna koliko mario, kad do tog
poglavlja doe, nisam bio istananog ukusa kao Uismans, ali i tu su
one dobijale odgovarajue obrazovanje, mora biti da se vrlo, vrlo
retko sretne neka koja kao domaica nije bar koliko-toliko
prihvatljiva.

Obred preobraenja vrlo je jednostavan; odigrae se, verovatno, u

Velikoj pariskoj damiji, tako je bilo praktinije za sve. S obzirom na
moj relativan znaaj, obredu e prisustvovati i rektor lino ili, u
najmanju ruku, jedan od njegovih bliskih saradnika. Nije unapred
propisano koliko ljudi treba da prisustvuje; bie tu, svakako, i
nekoliko obinih vernika, damija se za takve prigode nikad ne
zatvara, bilo je to moje obznanjivanje pred novom muslimanskom
braom, pred onima koji su mi jednaki pred Bogom.

Hamam e, pre podne, biti specijalno otvoren za mene, obino, inae,

mukarci nemaju pristupa; odeven u penjoar, prolaziu kroz duge

hodnike s kolonadama i zasvoenim tavanicama, zidova ukraenih
izrazito finim mozaicima; a onda u u jednoj manjoj sali, takoe
ukraenoj minuciozno izraenim mozaicima i okupanoj plavkastom
svetlou, pustiti mlaku vodu koja e dugo, veoma dugo tei po mom
telu, sve dok ono u jednom trenutku ne bude proieno. Potom u se
obui, ve sam pripremio bio novu odeu; ui u onda u jednu veliku
dvoranu, namenjenu za verske obrede.
Oko mene e zavladati tiina. Slike sazvea, supernova, spiralnih
maglina prolazie mi kroz glavu; slike izvora, takoe, i beivotnih,
netaknutih pustinja, velikih uma u koje ljudska noga gotovo da nije
kroila; malo-pomalo, i ja u stupiti u velianstveni kosmiki poredak.
A zatim u, smirenim glasom, izgovoriti sledeu formulu, koju sam
nauio fonetski: A-hadu an la ilaha ila lahu va a-hadu ana
Muhamadan rasululahi. to, tano, znai: Svedoim da nema
nijednog drugog boanstva do Boga, i da je Muhamed prorok njegov.
I onda e sve biti gotovo; ja u, od toga asa, biti musliman.

Prijem na Sorboni trajae mnogo due. Redie je ve neko vreme sve

vie bio orijentisan na politiku karijeru, i upravo je bio postavljen za
ministra inostranih poslova; nije vie imao mnogo vremena za
dunosti koje sobom nosi funkcija predsednika univerziteta; pa ipak,
on sm e odrati govor prilikom mog prijema (a ja sam znao, bio sam
siguran da e pripremiti izvrstan govor, i da e ga s radou odrati).
Sve moje kolege bie tu - novo izdanje u Plejadi ve je dospelo u razne
univerzitetske krugove, svi su sada bili upoznati s tim, ja sad ve
svakako nisam bio ovek ije se poznanstvo zanemaruje; i svi e nositi
toge, jer saudijske vlasti upravo su bile vratile ovaj sveani odevni
predmet.
A ja u, pre nego to odrim uzvratni govor (koji e, po tradiciji,
biti sasvim kratak), jo jednom, poslednji put, pomisliti na Mirijam.
Ona e svoj ivot, znao sam to, voditi u uslovima mnogo teim od onih
u kojima u iveti ja. Iskreno sam eleo da i njoj ivot bude srean mada nisam bogzna kako verovao da e takav biti.
Na koktelu e biti veselo, i potrajae to, do kasno.

Nekoliko meseci kasnije vratiu se predavanjima i, naravno,

studentkinjama - lepim, pokrivenim, stidljivim. Ne znam kako
informacije o ugledu nastavnika krue meu studentkinjama, ali one
krue pa krue, i tako je oduvek bilo, neizbeno, i nisam sad imao
utisak da su se stvari znatnije promenile. Svaka od tih devojaka,
koliko god lepa bila, radovae se i biti ponosna ako izaberem upravo
nju, i bie joj ast da sa mnom deli postelju. One e biti dostojne
ljubavi; a ja u, sa svoje strane, uspeti ljubav da im pruim.

Donekle kao to je, nekoliko godina ranije, sluaj bio s mojim ocem, i
meni se sada ukazivala nova ansa; bie to ansa da zaponem jedan
novi ivot, bez neke naroite veze s onim prethodnim.
Neu imati za im da alim.

Zahvalnost
Nisam studirao, i sve moje informacije o ovoj instituciji dobio sam
posredstvom Agate Novak-Leevalije, vieg predavaa na Univerzitetu
Pariz X - Nanter. Ako moje pripovedanje biva bar donekle uverljivo,
zahvalnost za to dugujem iskljuivo njoj.

1 Filantrop je ovekoljubac, ali s prefiksom en na francuskom ova

kovanica dobija novo znaenje, u svetlu glagola enfiler, to znai
puniti, trpati (u). (Prim. prev.)
2 Halal , kod nas najee upotrebljavan u izrazu alal ti vera, znai
ono to vera doputa, ono to je verom dozvoljeno. (Prim. prev.)
3 Specijalitet marokanske kuhinje. (Prim. prev.)
4 Fr.: Conseil national des universits - Nacionalni univerzitetski savet.
(Prim. prev.)
5 Fr.: Journal des dix-neuvimistes - List poklonika XIX veka. (Prim.
prev.)
6 Prezime Lempereur, stvarno ili izmiljeno, neminovno asocira na re
lempereur, to znai car, imperator. (Prim. prev.)
7 Rani romantiar, ili poklonik ranog romantizma. (Prim. prev.)
8 Fr.: Train Grande Vitesse (TGV), voz Francuske eleznice koji razvija
izrazito velike brzine. (Prim. prev.)
9 Tkanina, najee crne boje, kojom pojedine pripadnice
muhamedanske vere pokrivaju lica. (Prim. prev.)
10 Grad od stotinak hiljada stanovnika u Pariskoj regiji. (Prim. prev.)
11 Vrsta crvenog vina. (Prim. prev.)
12 Union pour un mouvement populaire - Unija za narodni pokret.
(Prim. prev.)
13 La Direction generale de l a securite interieure - Generalna direkcija
za unutranju bezbednost. (Prim. prev)
14 Direction de la surveillance du territoire - Direkcija za nadzor
teritorije. (Prim. prev.)

15 La direction centrale du renseignements interieur - Centralna

direkcija unutranje obavetajne slube. (Prim. prev.)
16 Direction generale de la securite exterieure - Generalna direkcija za
spoljnu bezbednost. (Prim. prev.)
17 Misli se na uvenu Viu uiteljsku kolu (Ecole normale suprieure,
koja se nalazi u ovoj ulici u pariskom Petom arondismanu). (Prim.
prev.)
18 Marka piva. (Prim. prev.)
19 Prvi evropski sajt za upoznavanje i zabavljanje. (Prim. prev.)
20 Regionalna ekspresna mrea (fr.: Rseau express rgionale), voz
koji centar Pariza povezuje s bliim i daljim predgraima. (Prim.
prev.)
21 Salata omiljena u arapskom svetu, jedan od specijaliteta libanske
kuhinje. (Prim. prev.)
22 Departman u severoistonoj Francuskoj. (Prim. prev.)
23 Francuski kolokvijalni izraz (feuille de rose) za anulingus. (Prim.
prev.)
24 Htel Matignon, slubena rezidencija predsednika francuske vlade.
(Prim. prev.)
25 Emil Komb (1835-1921), francuski politiar. (Prim. prev.)
26 Fr.: martel - malj, bat, eki. (Prim. prev.)
27 Unija demokrata i nezavisnih (l'Union de democrates et des
independents). (Prim. prev.)
28 Baskijska provincija na krajnjem jugozapadu Francuske. (Prim.
prev.)

29 Anri IV (1553-1610), zvani Anri Dobri, vladao je Francuskom od

1589. do smrti, 1610. (Prim. prev.)
30 Dhimmi - graanin-podanik muslimanske drave koji nije
muhamedanske vere. (Prim. prev.)
31 Britanska pesnikinja jevrejskog porekla roena i odrasla u Egiptu.
(Prim. prev.)
32 arl Pegi (1873-1914), francuski pesnik i esejista. (Prim. prev.)
33 Stihove arla Pegija prepevao Vladimir D. Jankovi. (Prim. ured.)
34 Francusko belo vino. (Prim. prev.)
35 Nadija je ovde lino ime, ili pseudonim, dok re beurette u argonu
oznaava devojku roenu u Francuskoj, pripadnicu druge generacije
doljaka sa severa Afrike. (Prim. prev.)
36 SNCF (Societe nationale des chemins de fer franais), Nacionalna
zajednica francuskih eleznica; TER (Transpress express regional),
Regionalni ekspresni transport. (Prim. prev.)
37 Trente glorieuses - tri decenije kolosalnog ekonomskog rasta, od
okonanja Drugog svetskog rata do 1973. godine. (Prim. prev.)
38 Jedno od jugoistonih pariskih predgraa. (Prim. prev.)
39 Misli se na Emila Komba (1835-1921), francuskog politiara koji je
poetkom XX veka obavljao i funkciju predsednika vlade. (Prim.
prev.)
40 U Vladi Republike Francuske funkcije ministra finansija i ministra
budeta su odvojene. (Prim. prev.)
41 Re je o Rue de lAnnonciation u pariskom XVI arondismanu. (Prim.
prev.)

42 Pierre Moscovici, francuski politiar, lan Socijalistike partije i

ministar finansija u francuskoj vladi od 2012. do 2014. godine. (prim.
prev).
43 Engl.: Jebe nezavisnost. (Prim. prev.)
44 S kraja XVIII veka, iz doba Francuske buroaske revolucije. (Prim.
prev.)
45 Tuniska rakija od smokava. (Prim. prev.)
46 Thalys, brzi voz koji saobraa na relaciji Pariz-Brisel. (Prim. prev.)