Anarhija

Prepis prvog broja asopisa Anarhija, od 13. XI 1911.

Anarhija-Beograd
1911.

Sadraj
Napomena

Nekoliko rei radi objanjenja

Jedan koristan akt

Struna ili korporatistika besmislenost

Revolucija

10

Izjava jednog anarhiste pred versaljskim sudom

13

Za anarhiju

16

Rat u Tripolisu

17

Priroda i ovek

19

Jo jedna crta na rabo.

21

Pismo redakciji asopisa Freedom (London)

22

Impresum

23

Napomena
Ono to sledi je prepis prvog i jedinog broja asopisa Anarhija, od 13. novembra 1911. godine,
koji je u Beogradu izdavala anarhokomunistika grupa Komuna. Pre ovog broja list je nosio naziv
Komuna i bio je anarhosindikalistike orijentacije (16 brojeva). Uvodni tekst objanjava razloge za
promenu orijentacije asopisa.
Relja Kneevi, Aleksa Golijanin
08. 11. 2011. (29. 09. 2012)

Nekoliko rei radi objanjenja

Onaj koji je do sad itao Komunu, a doe mu do ruke ovaj broj Anarhije bez sumnje e primetiti da
je nastupila promena u sadrini lista. Mi ne moemo u ovo nekoliko redaka izneti svu promenu, ali
moemo rei to da je Komuna do sad vrlo malo vodila anarhistiku propagandu; a o tome kakvu je
propagandu vodila dosad napomenuemo ukratko i sada, a i docnije emo o tome opirnije pisati. Da
ne bi bilo nesporazuma mi emo, razume se, u koliko je to mogue, u jednom lanku objasniti kako
je, u emu i usled ega nastupila ta promena.
Komuna je vodila anarho-sindikalistiku propagandu za socijalnu revoluciju, koja e otpoeti jednim velikim generalnim trajkom, a u ime ostvarenja budueg drutva u kome e biti svi sretni i
zadovoljni, jednom reju za ostvarenje zemaljskog raja. Trebalo je samo vie razmiljanja o svojim
postupcima pa da uvidimo emu vodi ta propaganda. Popovi obeavaju onima koji se pate veno
blaenstvo posle smrti, a danas trpljenje, socijalisti obeavaju blagostanje tamo negde u dalekoj budunosti, a danas strpljenje, pa hoemo li i mi takoe zaglupljivati taj narod jednom novom verom u
budue drutvo, kad znamo da je vera potrebna samo onima koji pate, da se ne bi bunili, i zato da bi
lake snosili svoj nesnoljivi ropski ivot. Da nije vere, koja jo i danas odrava ljude u ropstvu, ljudi
bi se bunili, oslobodili zabluda i otresli okove koji im smetaju. Razume se da smo mi uvideli svoju
pogreku i prili drugoj propagandi. Nama je cilj da se mi, kao linosti, oslobodimo svih predrasuda,
u koliko je to, razume se, mogue, i da se oslobodimo u drutvu. Da umre ovek rob i da se rodi slobodna linost, koja slobodno misli i dela. Prema tome dok ovek ne postane slobodan duhom nee
se osloboditi ni u drutvu. Znai, raditi na stvaranju novog drutva sa starim ljudima, to je zidanje
kue ne od temelja ve krova. Potrebno je da se izvri revolucija u umovima pa e samim tim biti
izvrena i u drutvu. Potrebno je preobraziti ljude, da se oni naue da delaju slobodno i samim tim
bie preobraeno drutvo, sredina u kojoj ivimo.
Razume se, mi neemo odricati da smo mi produivi dosadanji rad mogli uspeti tj. stvoriti revoluciju, ali ne i to tako oekivano slobodno drutvo. Mi imamo pred oima vie revolucija, ali to one
nisu imale uspeha nije ovaj ili onaj uzrok, koje navode oni koji vole da zatvaraju oi pred faktima;
nego taj to narod, koji je istina obino izvravao tu revoluciju, nije znao ta hoe. Vie puta bila je
objavljivana komuna, koja je nesumnjivo jedna najbolja drutvena organizacija, pa zato se nije odrala? Zato to narod, koji je trebao da je odri, nije bio svestan koristi od nje. Nesumnjivo je da e
to sve tako, da se stvaraju i propadaju revolucije, trajati dotle dogod celokupan narod ne bude svestan, a bude li svestan revolucija nee ni trebati. Ali nas se ne tie sutranjica, to nas interesuje to je
dananjica. Stoga mi ne preporuujemo nikom da oekuje revoluciju, koja e sama nastupiti, kada se
kapital bude dosta skoncentrisao i kada se maine budu dovoljno razvile, kada e se jednim parlamentskim dekretom unititi beda i ropstvo i zavesti srenije drutvo, kada e ti isti ljudi, koji su do toga
dana bili robovi, najednom postati slobodni ljudi duhom pa sledstveno i u drutvu, sve zbog nekog
neminovnog ekonomskog razvitka. Ne preporuujemo nikome takoe ni to, da oekuju da se drutvo
preobrazi jednim generalnim trajkom, koji e pokrenuti jedna energina manjina, jer to moe i doi,
ali e dotadanju vlast zameniti druga, mogue jo gora i uinjeno nije nita, jer robovi ne mogu stvoriti
slobodno drutvo. Ne preporuujemo nikome takoe ni to, da uvidevi da je zabluda i jedno i drugo da
pogne pokorno glavu i uva svoga gazdu oekujui da se bog smiluje na njega i prui mu bolji ivot.

Ne! To to mi preporuujemo to je ostvarivanje toga danas to mnogi misle ostvariti u budunosti.

Osloboditi sebe svih predrasuda i iveti to je mogue slobodnije.
Nije dovoljno verovati jednu veru pa ma koja bila: popovska, socijalistika ili sindikalistika. Nije
dovoljno verovati u socijalnu revoluciju i budue drutvo, a biti rob u sadanjosti. Hiljade ima danas
socijalista, sindikalista i anarhista, koji se objavljuju u teoriji protivu vere u boga, ali je malo tih, koji
ne ispunjavaju ni jedan crkveni obred i ne pomau i odravaju ma im tu veru. Hiljade su tih koji su
antimilitaristi, ali je malo tih koji ne slue vojsku i ne prave oruje kojima e ubivati ljude ili sami biti
ubivani. Hiljade su tih koji su protivnici prostitucije, ali je malo tih koji ne prodaju svoje telo ili ne
kupuju tue, bilo to polni organ ili radnu snagu. Hiljade su tih koji su protivu drave, ali je malo tih
koji joj ma ime ne slue. Dakle, sve te hiljade ljudi raznih naziva, etiketa, inova i zanimanja sve te
hiljade ljudi, raznog poloaja, robovi, gospodari ili njihove sluge, sve te hiljade ljudi su robovi i verski
zatucani ljudi. Jedni oboavaju nekog zamiljenog boga, neki kapital, neki vlast, radniku klasu, itd.
Dakle, svi ti ljudi veruju svaki u svoga boga, svaki u svoj raj, ali je malo tih koji su slobodni ljudi, bar
ukoliko je to mogue.
Dakle, potrebno je danas odricati poslunost crkvi, bogu, dravi, kapitalu, partiji, drutvu i klasi. Mi
hoemo da vidimo danas ljude naviknute da delaju svesno i slobodno. Treba danas svesne jedinke,
osloboene predrasuda, zajedno sa takim istim jedinkama, da stvaraju svoje zajednice, komune, treba
danas iveti u saglasnosti sa svojim ubeenjima u koliko je vie mogue. I samo tako, vaspitanjem i
oslobaanjem linosti i komunisanjem drutva, moi e da nastane to o kome toliki mataju, budue
drutvo.
Pa to je utopija, to je nemogue, uju se ve glasovi, to se ne moe sad, mi smo slabi i nemoni,
to e se moi tek sutra, a danas mi moramo biti robovi.
Sutra, re u koju se toliko mnogo polae nade i poverenja. Nai stari iveli su u ropstvu u drugom
primitivnom obliku, mi ivimo u modernom, pa prema tome, ta nam garantuje da e nai potomci
ostvariti to to nisu ostvarili nai stari, to nismo ostvarili ni mi. Uostalom i da mogu, nas to ne moe
teiti, kad mi to neemo doekati. Za nas ima vrednosti sada i stoga naa borba mora biti jo ea i
ogorenija. Jer nas ne oduevljava vie sutra, to jest, to to e biti u budunosti, malko pre ili posle
nae smrti.
Eto dakle, u glavnome, u kratkim potezima, promene koja je se dogodila, a mi emo se docnije
podrobnije pozabaviti pojedinim pitanjima. Mi znamo da e biti malo tih koji e nas razumeti, a jo
manje tih koji e u delu provoditi to to su razumeli, ali to nas nita ne spreava da novom snagom
stupamo napred, ka anarhiji!

Jedan koristan akt

G. Stolipin, prvi ministar carev, bio je ovih dana rtva podlog atentata (Novine od 12.
septembra)
Iako je prolo ve dosta vremena od kako je Stolipin1 ubijen, mi ipak beleimo taj dogaaj. Beleimo
ga ne zato to je to bio Stolipin, nama je svejedno da li je to bio on ili ma koja druga ivotinja, ve zato
to je to jedan koristan akt.
Jedan ovek je ubijen ovih dana i mi smo se obradovali
Meutim, mi volimo ivot iz dubine due. Ali mi ga ne volimo besciljno i besvesno, kao ovekoljupci,
glupaci i verski zatucani ljudi: mi volimo ivot oveji u potpunoj njegovoj stvarnosti, u nama samim
i u svakom oveku. Nama je teko kad vidimo ma iji ivot upropaen, izgubljen, promaen; i mi se
bunimo i borimo na sve mogue naine, prezirui sve opasnosti, u odbranu naeg ivota; mi se takoe
bunimo jer ne moemo i neemo da gledamo da se drugome neda da ivi.
Mi hoemo, u mesto da se ljudi snani i jaki prodiru i unitavaju izmeu sebe u ime svoje gluposti,
da ive u potpunoj uzajamnosti, u harmoniji njihovog ivota sa prirodom, u jednoj svesnoj organizaciji
rada i da osvoje sreu istinsku i trajnu. Mi hoemo to u ime egoizma, jer znamo da je srea nekolicine
nemogua u nesrei sviju.
Ali mi ipak odbacujemo ostvarivanje neostvarljivih snova, koji se zovu kolektivizam, zemaljski
raj i budue drutvo. Svi bolovi, patnje i sve radosti su u sadanjosti; dakle, u sadanjosti i u ime
sadanjosti treba iveti, jer nam nita ne dokazuje da e narodi, koji danas ne vrede mnogo vie od
svojih gospodara, biti u stanju da ostvare blagostanje o kome sanjaju Neka dakle ne zahtevaju od
nas da ekao i da ostavimo ivot, koji svakog asa prolazi za makar ta
Mi hoemo zadovoljstva sada i tim pre to nas vie ne uljuljkuju matanja o budunosti: a poto
volimo ivot, mi hoemo da bude zasluan da ga volimo. U mesto svega toga, nama se nameu kasarne, zatvori, zaguljive radionice, kune fabrike, kole u kojima se zaglupljuje dete, crkve gde se
lae, duane gde se krade i tamnice gde se ubija! Izvetaeni glasovi dapaju se oko nas i vele, treba
potovati ivot oveji, treba se boriti protivu rata. Meutim, dok glad taj nemilosrdni ratnik
ne prestaje da ubija i dok se u ime zakona svakodnevno uguuju toliki ivoti po budacima, dok se
vojske raznih drava pripremaju da koloniziraju Evropu i dok drave svakodnevno obuavaju hiljade
glupaka i podlaca za ubijanje ljudi.
Mi koji se ne bojimo da damo tanu ocenu, mi zovemo taj reim, reim ubica. Jedan ovek koji je
svesrdno radio na podravanju i pojaanju ovoga reima, ubijen je ovih dana, a mi smo se zadovoljili
Mi smo dugo bili strpljivi. Kae se pobeenima, opljakanima i ugnjetenima: Ne bunite se! Budite bolji od svojih neprijatelja. inite im dobro i kad vam zlo ine Zaista jedna lepa izreka, puna
milosra i nade. Ali, blagodarei hrianskom milosru i strpljivosti, mi, i posle dve hiljade godina
civilizacije, mi jo i danas snosimo delate, vojnike i sudije razne Protie, Milovanovie, Stolipine
i njihove sauesnike. Strpljivost obezoruava jakoga i predaje ga u ruke lukavim ljudima, iskrenog u
mree podlaca i hrabrog u zamke plaljivaca.
1

(Petar Arkadijevi Stolipin), 14. april (2. april) 1862 18. septembar (5. septembar) 1911.
Premijer Rusije od 19061911, poznat po suzbijanju pobune 1905, proganjanju revolucionarnih grupa i pokuaju trino
orijentisane agrarne reforme. Nap. ured.

Lekcija je bila surova i skupa; iskoristimo je. Nikome dakle nee pasti na pamet da se bori ulagivanjem i laskanjem protivu besnila jedne divlje zveri; pa kad je tako, nato biti nemilostiv samo prema
ivotinjama (koje nisu divlje, ako nisu gladne ili razdraene), a ne biti protivu izvesnih ljudi, koji su
gori mnogo puta od njih?
Onaj koji pomou zakona ubija, titei glad, onaj koji stvara od vojnika alate za ubijanje i zapoveda
da se podiu zatvori i gubilita, nije li on isto tako opasan kao podmukla i divlja zver?
Ali, kae se, on titi drutvo Ono nije za zatitu, taj pakao u kome je samo ubijanje veito. I
kad to ne bila neka ivotinja, on bi se borio sa nama protivu takvog drutva.
A zakon?
Zakon je nainjen samo zato da odobri zloine silnima. A zatim, niko nas nije pitao da li mi hoemo
taj zakon, u ime koga nas teraju da mu se pokoravamo.
To je naa buntovnika logika i mi se moramo boriti protivu ubica snagom, vetinom i naom buntovnikom smelou. I mi ne moemo druke uiniti da se na ivot potuje i da ga malo poboljamo,
nego borbom bez primirja, protivu ideja, ustanova i ljudi koji ubijaju.
Jedan carev ministar pao je pre neki dan pred nogama jednog revolucionara, pukaran hladnokrvno,
kao kad ovek ubije besnog psa. Ali, tim bolje! To dokazuje da ljudi imaju smelosti; da postaju smeli i
drski da vre taj posao, i o tome se moe razmisliti. Ja ne znam kojih je ubeenja bio taj revolucionar,
kojoj je stranci pripadao i je li imao oduevljenja. Ja neu da znam. Njegov akt akt da udari gospodara
zadovoljava me. Logino je udariti gospodara, jer je to uvek pravo samoodbrane; da, jer to potvruje
oevidna snaga.
I mi treba da znamo to bolje da udaramo: jer to se vie i bolje budemo znali braniti, tim emo vie
i bolje iveti.

Struna ili korporatistika besmislenost

Ustupajui pred primedbama nekih higijeniara i naunika, francuske javne vlasti poee nedavno
da prouavaju na koji bi se nain moglo poboljati noenje ubreta. Re je dakle o iznoenju kuevnog
ubreta, koje se danas vri pod vrlo nezdravim pogodbama.
Svaki prolaznik mogao je videti kako se na ulinoj kaldrmi ispranjuju kante sa ubretom i kako tu
dolaze ljudi i ivotinje i brljaju po tom ubretu, da bi nali to za hranu ili drugo to. Ogroman smrad
razvija se na sve strane, tako da se prolaznici gue u njemu, a kue su od njega kao ubrljane. Zato se
dolo na misao da se dananje kante za ubre zamene naroitim potpuno zatvorenim kutijama, koje
bi ak olakale prenoenje ubreta. Istina, ovo nije neka velika reforma, ali ipak treba pokloniti panje
svemu onome to e doprineti uzdizanju svesti veom higijenom, stvarnijim znanjem i razumnijim
obiajima. to je za aljenje, to je to ljudi nemaju dovoljno svesti da ostvare ili sami da nametnu neke
reforme, kojima se upravljai bave samo da bi zavarali narod. Ali, u stvari se drukije zbiva. Narod
ne voli da se napada na njegovu prljavtinu, on se buni protivu onih koji nastojavaju da se on oisti
moralno i fiziki.
Ja nalazim da je interesantno da skrenem panju na ovu malu reformu zato to njeno ostvarenje
nailazi na tekoe ba od strane onih koji mnogo govore o napretku i preobraaju. Pristalice ove
zdravstvene mere ne samo da nailaze na ravnodunost mase, nego tako isto na neprijateljstvo i gnjev
itavog jednog drutvenog reda, iji su korporativni interesi okrnjeni. ubretari se bune i protestuju.
Zaista, predloena reforma spreie ih da ispranjuju kante i eprkaju po ubretu, u kome oni nalaze
ostatke od namirnica i drugih stvari, od kojih oni ive. Ovi valjani radnici smeju se optoj higijeni;
oni su u ostalom navikli da gamiu po odvratnim kuercima i da udiu smrdljiv i kuan vazduh. Odmah
su obrazovali sindikat, organizovali zborove, koji su bili u tome cilju da se optinski odbor sprei
da izvede predloenu reformu. A i socijalistiki poslanici su ponudili svoju pomo ovim ogorenim
proleterima.
Evo na delu se pokazuje konzervativni i tetni karakter korporativnog strunog duha, protiv koga
se mi iz sve snage borimo, uprkos gnjeva sindikalista (pa makar oni bili i anarhisti).
Sigurno se seate protesta radnika koji prave oruje u Sent-Etjenu, koji su organizovali i antimilitaristi, koji su protestovali protivu zloupotreba jednog dela osoblja, traei na taj nain da se proizvodnja
ubistvenih i ratnikih maina nastavi i pojaa. Zar tipografski radnici nisu isto tako poslali izaslanike
da mole predsednika republike da ne ukida glupi obiaj vizit karata? Udruenje tipografskih radnika
trai rada. Ma kakav rad Slabo se tie ovih radnika to e tampati vizit-karte, potanske uputnice ili
liturijske knjige: ta oni trae, to je rad, po sindikalnoj tarifi, razume se. Tako isto ubretari u tome
pogledu rade to isto. Kao i oruni radnici, i ubretari vre jednu ravu radnju. Oni zarauju drutvo,
bez ikakve koristi, a sami su prinueni na odvratan ivot. To se njih nita ne tie, oni znaju i hoe da
poznaju samo svoje korporativne interese
I ne samo da ovaj prljavi rob ne nalazi nikad ni najmanje snage da se bori protivu svog bednog
ivota i ne samo da nee da izae iz svog nesnosnog stanja, nego ta vie otvoreno ustaje protivu onih
koji bi ga jednim loginim preobraajem mogli osloboditi njegovog blata!
Ovo tako vano pitanje, koje pokazuje osnovno zlo svega sindikalizma, ostalo je skoro nezapaeno.
Nae sindikaliste nastavie i dalje da govore u ime radnike solidarnosti! udnovata solidarnost, jer u

njeno ime mi moramo i dalje biti trovani, jer neka korporacija u toj profesiji nalazi u tome izvesne
koristi.
Mogue je da e usled tih protesta francuske sudije napustiti predloeni plan, kome se oni u stvari
smeju. Na taj nain, sindikalizam je daleko od toga da pomogne drutveni i lini preporoaj, nego, na
protiv, on spreava napredak, odrava smrad, koji ljudski rod vodi izroavanju i zaglupljivanju.
Korporatizam (strunost) je jedna prepreka. On deli ljude i ukrta njihove interese. Onaj koji prodaje alkohol ne moe da simpatie propagandu umerenosti. Fabrikant posmrtnih venaca trai da se
glupe ceremonije oko sahranjivanja ne naputaju. Juvelir, grobar, nadzornik na eleznici, onaj koji
pravi perle, koji pravi etikete, vratar, (onaj) koji izigrava klovna, koji pravi lue i dr., svi oni imaju
korporativne interese. Oni nee da se uzdignu vie, njihov ideal je vezan za radnju koju obavljaju,
istina vrlo esto nerado. Celog svog ivota i u svakoj prilici, oni e biti juveliri, hlebari, sluge, zidari, kelneri ili ubretari, ali oni nikada nee biti ljudi i ostae zauvek neprijatelji one logike koja ne
priznaje korporacije, otadbine i redove.
Ono to vai za drutvena i verska pravila to isto tako vai i za nova naela koja samo hoe da odre,
u neto malo blaoj formi, nekadanje tiranije. Ako se oslobodimo tetnog tutorstva vere i drave, to
ne znai da treba da se pognemo pred opasnom besmislicom klase ili profesije Linost pre svega, vele
anarhisti. Treba dakle da ustanemo vie nego ikad do sada protiv tog glupog profesionalnog duha i
protivu udruenja koja stavljaju sebi u zadatak da ire svoja pravila i da brane svoje interese. Vidi
se da je sindikalizam u svojoj sutini pokret drutvenog konzervatizma (nazatka); on je osnovan na
besmislenosti i haosu proizvodnje u dobu najamnitva. On nije i ne moe da bude istinski revolucionarni pokret, poto se pravi napor osloboenja i razumnosti sastoji u odbacivanju obmanjivakih i
carinskih granica koje spreavaju ljude da se sporazumeju, sjedine, zatim, da zavedu skladnije odnose
i da zamene svesnim i svojevoljnim bratstvom glupu i ubistvenu utakmicu koju poraa(ju) privatna
svojina, kapitalizam i vlast.
Neka se ljudi naue da vre korisne poslove, neka se odlue da delaju logino i slobodno na svoju
sreu; neka svesno urede svoju proizvodnju, van gospodarskih zahteva, i neka rade za sebe same, u
svoju korist, za odranje svoga ivota, a ne da zadovoljavaju predrasude i poroke, i da ne odravaju
blato i policiju, bedu i eksploataciju. Ali, ako nee da razumeju ovo, oni e nastaviti da pijuniu jedan
drugog, da se truju uzajamno, da prave alkohol koji zaglupljuje i top koji ubija i glupi luksuz; oni e
patiti, umirati od gladi, i dalje bez ikakve druge utehe osim vere potpuno tate u srenije drutvo,
koje oni nee videti nikada, poto nita ne rade da poprave sami sebe i sredinu u kojoj ive.

Revolucija
I danas je miljenje mnogih, skoro svih revolucionara, a i sva njihova delatnost upravljena je na to,
da doe jednog dana revolucija, ta poslednja, krvava, strana i lepa revolucija. Ta revolucija, u kojoj e
narod raskrstiti sa svojim tiranima, kada e jednog lepog dana raskinuti svoje lance i rei: Ne, nedam
da me vie iko eksploatie i sie za svoju korist, hou da od danas budem slobodan. I tada, tog dana,
nee se narod dati da ga iko vue za nos. Tada e uzeti sam sve u svoje ruke i svesno iveti, stvarajui
sam i uivajui sam svoj trud.
Mnogi revolucionari, borei se i radei za taj veliki dan, sumnjam da se bar neki put ne zamisle i
ponu ivo da crtaju u svojim mislima budue blagostanje, a u svojoj dui da ne zaele da bar mogu
da budu tamo tog divnog dana, dana poslednje revolucije, pa makar se njihova krv potokom lila. Oni
nju ne bi alili, jer znaju e sutra njihovoj brai biti dobro, da e biti slobodna, a da je ta sloboda nikla
iz njihove krvi, iz krvi palih boraca.
Ali, dokle god mi anarhisti budemo tako shvatali revoluciju, kao dan kad e narodu od jednom
prekipeti i kad e, tako pobunjen, odbaciti veru i zakon, sruiti dravu, unititi svojinu, eksploataciju
i dananji poredak, sve dotle mi emo greiti, a time nanositi tetu sebi i drugima. Jer shvatajui tako
revoluciju, mi obraamo manje panje na svoje postupke, mi sebi doputamo da vie govorimo, a
manje delamo.
Ima ak i takovih koji se usuuju da govore i dokazuju da je to njihovo vatreno ubeenje, kojeg se
oni nee odrei celog ivota, a kad ih upitate, pa zato tako i ne rade, oni e vam rei: e pa danas se to
ne moe primeniti, to e moi da ostvare oni bolji i savreniji ljudi, oni tamo u dalekoj budunosti.
Naravno da i propaganda ovakvih ljudi mora biti jalova, jer sve to je tee oni e ostaviti da to urade
neki uobraeni (zamiljeni) ljudi u buduem drutvu. Moram priznati da mi sve to lii na ono kao kad
se vodeniki kamen okree i lupa se na daleko uje, a kad doete u mlin, nema ni penice, ni brana.
Mi emo esto u svojoj propagandi govoriti radnicima o revoluciji, o tome kako e izgledati budue
drutvo; ali ako koji od njih i poveruje u to to im govorimo, on e zamiljeno odmahnuti glavom i
rei: To je vrlo, vrlo daleko.
A u najboljem sluaju, ako bude ubeen u taj dan revolucije i ako veruje u budue drutvo, organizovae se u sindikat i tamo sa svojim drugovima jedva e uspevati da daju slabog otpora na napade
poslodavaca, a sami nee ni pomiljati da napadaju. Nee pomiljati da napadaju i ako je sve upereno
protivu njih, nee pomiljati da se oslobode eksploatacije, jer im prekomerni rad ne daje vremena
da misle, da vaspitavaju sebe i svoju decu, a mnogi e od njih smatrati da je jedini izlaz da ne budu
eksploatisani ako sami eksploatiu druge, ako se obogate.
A poto je to nemogue jednome radniku, to on smatra da mu jedino ostaje da bude zadovoljan ako
moe da robuje, ako ima rada, a da je vrlo zadovoljan ako uspe da odbije napad poslodavca, a da ne
pogora svoje uslove za ivot. A kad se desi da posle hiljadu gubitaka izvojuju koji triavi gro vie
(koji im se opet u drugom obliku oduzima) ili kaku drugu sitnicu, onda oni likuju i obino kau, Mi
smo pobedili, i ako e posle te pobede nastati niz gubitaka, a lea i dalje pucati.
Eto tako mnogi radnici i revolucionari ivotare i sanjaju o danu revolucije i buduem drutvu. Ali,
na alost, tim sanjalicama, koji taj dan tako eljno oekuju, taj dan nikada nee doi. Ali vi ete rei:
To je uasno, odricati revoluciju! ta to znai? To bi znailo onda ostaviti da ide sve kako ide, to
bi znailo ostaviti buroaziju na miru da kinji i odrava u mraku ovaj bedni i eksploatisani narod.
10

Ostaviti, napustiti sve, jer taj lepi dan nee nikad doi, i sav na dosadanji rad, prema tome, bio je
sasvim besmislen.
Da, to tako izgleda na prvi pogled. Ali ako uemo dublje u stvar, videemo da se na ovaj nain,
verom u buduu revoluciju, od anarhije stvara religija, jer nata lii propaganda koja ocrtava budue
drutvo, ako ne na popovsko blebetanje o nebeskom carstvu, raju. Istina, ovi poslednji obeavaju
neto to izgleda blie i postinije, jer oni obeavaju nebeski raj, svojim vernima posle smrti. A mi, mi
obeavamo radnicima ono to nee doekati ni za ivota, ni posle smrti, to nee doekati ni njihova
deca, ni praunuci, ve ko zna ko i kad!
Mesto svega toga, trudimo se da mi danas budemo ti ljudi koje zamiljamo; ne priznajmo danas
nikakvu vlast i borimo se prema svojoj snazi; odriimo danas poslunost u vojsci i na svakom drugom
mestu, ne dajmo se danas eksploatisati, ne potujmo danas zakone i svojinu, budimo mi napadai, a
ne napadnuti. Ruimo danas veru, ne venavajui se, ne krtavajui svoju decu. Udruujmo se u takve
zajednice koje e biti tako jake da nas dananje kapitalistiko drutvo ne moe naterati da mu sluimo
kao robovi, udrimo ga njegovim roenim orujem. Stvarajmo takve zajednice gde emo moi prema
svoje jaanju sve slobodnije i slobodnije da se kreemo, gde emo vaspitavati nas i nau decu i gde
emo se briljivo oslobaati buroaskih i vlasnikih navika, koje smo jo s majinim mlekom posisali
ili koje su se i nehotice prilepile za nas. Jaajmo takve zajednice, u kojima emo s planom i temeljno
podrivati i ruiti dananji poredak. Jednom rei, radimo tako kao da smo mi ti budui ljudi, trudimo
se da svaki na korak bude to revolucionarniji, ne samo na rei ve i na delu. Ako ovako budemo
radili, onda s pouzdanjem moemo rei, naa ideja nee biti narodu nerazumljiva i on e uvideti ta
mu valja initi.
Svaku ideju koju mu izloimo na ovakav vidan i opipljiv nain, on e razumeti i usvojiti i kad mi
to ne bi hteli, samo kad ona oevidno ide u njegovu korist. Tada e u mozgu naroda poeti da se vri
postepeni preobraaj i on e tada lako odbaciti jednu po jednu la i predrasudu, odbie lako i prirodno,
kao to zbaci sa sebe svoj gunj, kad pripee sunce.
Svi ti glavni i veliki preobraaji izvrie se bez potresa i krvi, jer e ti preobraaji dugo i dugo
sazrevati u glavi naroda, a zatim e polako, ali stalno i nepobedno sve vie ulaziti u njegov ivot. Kao
to je polako zamenio obinu lozu amerikanskom lozom, koju ne moe da upropasti filoksera (insekat),
tako e isto glupost i predrasude (biti) zamenute sveu i znanjem. Uzalud ete vi danas davati seljaku
parni plug, kojim e deset puta lake uzorati mnogo vee zemljite, on ga nee umeti upotrebiti dok
mu ne pokaete.
Uzalud je proglaena Pariska Komuna. Francuski narod, ne znajui njen znaaj, jer je to bilo daleko
od njegove svesti, dopustio je da ona propadne. Prirodno, narod je nije oglasio, pa je nije znao ni
sauvati.
Svaka velika istina mora biti, a i jeste, uvek prosta i razumljiva, pa ipak je uvek najtee doi do
nje. A mnoge opet velike istine, do kojih je se dolo posle velikih napora i koje su i u nauci priznate,
jo i danas su daleko od toga da ih vidimo primljene od naroda, a kamoli da igraju vanu i presudnu
ulogu u njegovom ivotu. Da navedemo za primer nauno i jedino tano objanjenje o postanku ljudi;
to ovu istinu nije narod primio i razumeo nije njegova krivica, jer je ta istina ostala mrtvo slovo na
hartiji i u glavama naunika. A u praksi, u ivotu, mi vidimo ne samo da se ne govori ta istina ve mu
se zvanino suprotno toj istini uka la u glavu. Pa tako isto i istina da narod ima prava na potpuno
prirodan i slobodan ivot, ako hoemo da bude primljena od naroda, ne sme ostati i dalje samo u
glavama i reima propagandista, ve je oni moraju uvoditi u ivot. Jedino ovakvim radom svest e
prodreti u iroke slojeve naroda, a to narod bude svesniji svoje snage i svojih prava, u toliko e sve
vie njegov neprijatelj, koji danas izgleda ogroman i straan, slabiti i opadati; a to e onda biti sasvim
prirodno i neizbeno, kao to posle noi mora doi dan.

11

Danas, pak, kad je nesvest, mrak i neznanje na sve strane i sve dok tako bude, bie i krvavih revolucija, proganjanja i tamnovanja. A u koliko su revolucije krvavije, znajmo da je narod nesvesniji, jer
revolucija nije posledica visoke narodne svesti, ona j epre revolt, t.j., prekipelost narodnog strpljenja
protiv velike reakcije. Dokle god traju krvave revolucije iz kojih narod uvek izae pobeen i osakaen,
dotle smo, moemo pouzdano rei, i suvie daleko od svesti naroda i njegovog blagostanja. Zato ne
ekajmo dan revolucije; mi smo ti koji ivimo u dobu neprestane revolucije. Svaka kap krvi, svaki le
jednog borca, to je rtva revolucije. to budemo uradili danas, to emo imati sutra, zato primenjujmo
danas to sanjamo o buduem drutvu, ako hoemo da rei Revolucija, Anarhizam i Komunizam ne
budu klepet praznog mlina.
Danica M.

12

Izjava jednog anarhiste pred versaljskim sudom

Ovu izjavu trebalo je da ita 1892. g. pred Versaljskim sudom Etijevan (George Claude
Etievant), koji je bio uhapen sa Faguom (Faugoux), albreom (Chalbret) i Drueom (Drouhet), zbog krae dinamita, uinjene u Su-asi-su-Etualu (Soisy-sous-Etiolles). Etijevan je
osuen na 5 godina tamnice. nap. Anarhija2
Nijedna nam ideja nije uroena, sve nam one dolaze pomou ula, iz sredine u kojoj ivimo. To je
istina, jer ako nemamo kog ula mi ne moemo ni imati ideje koje odgovaraju tome ulu. Na primer
nikada slep ovek od roenja ne moe da ima ideju o razliitosti bola, poto mu nedostaje potrebna
sposobnost da shvati znaenje predmeta. U ostalom, prema sposobnostima koje donosimo roenjem,
imamo veu ili manju mo primanja koja proistie iz manje ili vee sposobnosti prijemivosti koju
imamo za neki predmet. Zato npr. jedni ue lako matematiku, a drugi imaju veu sposobnost za jezike.
Ova sposobnost primanja koja je u nama moe se razvijati u razlinoj srazmeri do u beskonanost,
usled mnogostrukosti zadobijenih slinih utisaka.
Ali isto tako kao to se sluimo iskljuivo rukama, one e ojaati na tetu drugih organa ili delova
naeg tela i postati u toliko sposobnije za vrenje svoje uloge u koliko e drugi delovi i organi biti
manje sposobniji; isto tako to se vie naa sposobnost primanja veba usled mnogostrukosti slinih
utisaka razvijenih u jednom redu ideja, u toliko emo relativno ukupnim naim sposobnostima, dobiti
velike otporne snage za primanje ideja neke druge vrste. Tako, ako smo uvereni da je neka stvorena
ideja istinita i dobra, svaka suprotna ideja odbie nas i mi emo pokazati veoma veliku otpornu snagu
za primanje te ideje, ma da ona izgleda drugome tako pravedna i istinita, da on ne moe ni misliti
drugojaije. Za sve ove stvari mi imamo svakog dana primera i ja mislim da su svi o tome ubeeni.
Pristaviv i uzev tako, da je svaka radnja rezultat jedne ili vie ideja, postaje oevidno da je da bi
rasuivali o jednom oveku da bi se saznala odgovornost individue za izvrenje nekog dela, potrebno
saznati svaki utisak koji ju je opredelio za izvrenje dela, zatim proceniti njihov pokreta i znati kakvu
sposobnost prijemivosti i kakvu otpornu snagu moemo nai u toj individui. Treba znati isto tako za
koje je vreme on bio podloan uticaju. Pravo svake ideje za sebe, zatim vie njih i najzad sviju njih.
Dakle ko e vam dati sposobnost da shvatite i oseate ono, to drugi shvataju i oseaju ili to su
ve drugi shvatili i osetili? Kako moete suditi nekoj linosti, ako ne budete mogli tano saznati uzroke koji su od presudnog znaaja za njegove postupke? I kako moete saznati njegove razloge i sve
njegove uzroke, kao i njihov uzajamni odnos, ako ne moete ui u elije njegova mozga i da tako
poznate potpuno njegovo ja? Za to bi trebalo poznavati njegov temperament, esto puta bolje nego
li svoj sopstven, ta vie: imati silan temperament, podvri se istim uticajima iveti u istoj sredini, za
isto vreme. To je jedino sredstvo da se sazna broj i snaga uticaja te sredine, a takoe i sposobnosti
prijemivosti koje su ovi uticaji nali na toj linosti.
Nemogue je dakle, suditi svojim blinjima, jer ne moemo poznati tano uticaje kojima se oni povinjavaju i snagu utisaka od presudnog znaaja na njegova dela, uporedo sa njihovom moi primanja
i njihove otporne snage. Ali kad ova nemogunost ne bi postojala, mi bi najvie doli do toga to bi
tano znali igru uticaja kojima bi oni bili podloni, odnos koji je izmeu njih, manji ili veu otpornu
2

Godine 1898, Etijevan je ranio dvojicu andara, pri pokuaju hapenja i bio osuen na smrt; kazna mu je zatim preinaena na doivotnu robiju. Umro je nekoliko godina kasnije u kanjenikoj koloniji u Francuksoj Gvajani. Nap. ured.

13

snagu kojom bi mogli da se odupru, o njihovoj manjoj ili veoj moi prijemivosti za podnoenje tih
uticaja; ali ne bi mogli zato razumeti njihovu odgovornost u izvrenju dela, iz tog lepog i velianstvenog razloga to odgovornost ne bi ni postojala.
Da bi dobro shvatili nepostojanje odgovornosti, dovoljno je posmatrati igru intelektualnih ovekovih moi. Da bi postojala odgovornost, trebalo bi da volja opredeljuje utiske, isto kao to bi odreivala
ideje i samo to delo. Ali, sasvim suprotno, utisci su od presudnog znaaja po volju; oni je ostvaruju
u nama i oni njome upravljaju. Jer volja nije nita drugo nego elja koju imamo za izvrenje neke
stvari odreene da zadovolji neku nau potrebu, t.j. da nam pribavi oseaje zadovoljstva i da udalji od
nas oseaje tuge i sledstveno; treba da se ovi oseaji bilo dobiju, bilo da su dobiveni, da bi se rodila u
nama volja. A volja, stvorena oseajima, ne moe niim da se promeni osim nekim novim oseajima,
t.j. ona ne moe uzeti drugi pravac, sledovati drugom cilju, ako se u nama ne stvore novi oseaji, nov
red ideja i promene u nama dotadanji red ideja. To se znalo uvek i vi sami to priznajete utke, jer, u
opte, govoriti pred vama za i protiv, zar ne dokazuje da novi oseaji koji vam dou ulom sluha ne
mogu stvoriti u vama volju da radite na jedan ili drugi nain, ili da menjate vae dotadanje miljenje?
Ali, kao to sam rekao u poetku, ako se ovek navikao, usled dugog niza aloginih oseaja, da
smatra neku stvar ili ideju kao istinitu ili dobru, svaka suprotna ideja odbijae nas i mi emo pokazati
veliku otpornu snagu na spram njenog primanja.
Iz ovog razloga zreliji ljudi tee shvataju nove ideje, poto su u toku svog ivota imali vrlo mnogo
oseaja koji su priticali iz sredine u kojoj su iveli, to ih je dovelo do toga da moraju za dobre (smatrati) one ideje koje su saglasne sa optim shvatanjem te sredine o pravom i nepravom. Iz istog razloga se
i pojam pravde i nepravde neprestano menja u toku vekova, kao to se jo i naih dana on razlikuje u
raznim klimatima, raznim narodima i kod raznih ljudi. I kako su sva ova prazna shvatanja samo relativno dobra i tana, treba da iza toga zakljuimo da se veliki deo, ako ne celokupno oveanstvo, vara
u toj stvari. To nam i objanjava zato jedan dokaz koji ubeuje jednog, ostavlja drugog ravnodunim.
Ali bilo jednim, bilo drugim nainom, onaj na koga je dokaz uticao ne bi mogao to da uini, da
njegova volja nije bila upuena u tom smislu, a onaj koga je dokaz ostavio ravnodunog, nije mogao
to da uini, jer je njegova volja ostala ista i s toga jedan nije mogao a da ne radi na jedan nain, a drugi
na suprotan, u koliko barem novi oseaji nisu izmenili njihovu volju.
Mada sve to izgleda udnovato, mi ne inimo nijedno delo, ni dobro ni ravo, pa ma bilo i najmanje,
a da nismo prinueni da ih uinimo, poto je svako delo rezultat odnosa koji postoji izmeu jednog
ili vie oseaja, a potie iz okoline u kojoj ivimo i manje ili vee sposobnosti primanja koja se nalaze
u nama. Dakle, poto ne moemo da smo odgovorni za veu ili manju sposobnost primanja koja se
nalaze u nama; dakle, poto ne moemo da smo dogovorni za veu ili manju sposobnost primanja, koja
je u nama i koja je u odnosu sa jednim ili drugim redom oseaja, niti za postojanje ili nepostojanje
uticaja koji potiu iz sredine u kojoj ivimo i oseaje koji nam iz te sredine dolaze, jo o njihovom
odnosu, a po najmanje za veu ili manju sposobnost prijemivosti ili otporne snage, mi ne moemo da
budemo odgovorni ni za rezultat tih odnosa, poto je on nezavisan od nae volje, a pri svem tom od
presudnog uticaja. Dakle, svako suenje je nemogue i svaka nagrada, kao i svaka kazna nepravedna,
pa ma bila i najmanja, ma koliko da je veliko dobro delo ili ravo.
Dakle ne moe se suditi ljudima, pa se ne moe suditi i o delima poto se nema dovoljno shvatanje.
Dakle, to shvatanje ne postoji. U svakom sluaju, to nije zato to se u zakonima ne moe nai, ve zato
to je prava istina stalna, a zakoni promenljivi. I zakoni su kao i sve drugo. Jer da su ti zakoni dobri,
na to nam poslanici i senatori da ih menjaju? A ako su ravi, na to nam vlasti da ih upotrebljavaju?
Samim roenjem svako bie dobija pravo da ivi i da bude sretno. To je pravo ii tamo i amo slobodno
po prostoru, sa zemljom pod nogama, a nebom nad glavom, sa suncem pred oima, vazduhom u
grudima to je prvobitno pravo, koje ide pre sviju drugih prava, pravo koje ne zastareva i prirodno
pravo koje se odrie milionima bia.
14

Ti milioni lienih kojima su bogatai oduzeli zemlju nau majku hraniteljku sviju ne mogu da
koraknu ni desno ni levo, ne mogu da jedu i spavaju, jednom reju, ne mogu da puste svoje organe u
rad, da zadovolje svoje potrebe i da ive bez dozvole drugih ljudi.
(Nastavie se)

15

Za anarhiju
Oni koji se ne slau sa pisanjem Anarhije mogu izneti svoje suprotno miljenje i na stranama Anarhije a mi emo na to od svoje strane odgovoriti.
Svi drugovi treba da znaju da opstanak Anarhije zavisi od volje i energije sviju nas. I treba da se
zauzmu to bolje za njeno rasturanje i prikupljanje materijalnih sredstava.
Priloge koji su dosad prikupljeni ne tampamo usled primedaba nekih drugova da je to neumesno,
jer e na taj nain policija znati imena mnogih naih drugova. Meutim to nije potrebno.
Drugu Vinjiu. Javi odmah tvoju adresu.
Preporuujemo drugovima broure: Omladini (Kropotkin) i Religijsku kugu (Johann Most). Cena je svakoj brouri 0.20 p.d.
Sve to se tie anarhije treba slati na adresu: Milivoju Sokoloviu, ulica Cara Duana br. 110. Na
stare adrese ne treba vie nita iljati da se ne bi poiljke gubile.

16

Rat u Tripolisu
Italijanska razbojnika banda, ili kako se to zove drava, smilovala je se najzad na bedne Arape u
Tripolisu, to ame bez njihove civilizacije, i objavila je da e se ona zauzeti za njih da rairi u Tripolisu kulturu. Druga, tako isto razbojnika banda, turska drava, nala je u tome neke svoje interese
okrnjene i objavila je da e najenerginije braniti svoja prava. I jedna i druga to ine sve za dobro
i sreu naroda koji ivi u Tripolisu. Druge razbojnike bande, ili kako se to zovu, evropske civilizovane drave, celokupna tampa i javno mnenje govore o tome da li je ova ili ona razbojnika banda
imala pravo na tu zemlju i na taj narod. Samo skoro nikome nije palo na pamet da se zapita da li taj
narod, koji ivi tamo, trai i eli tu njihovu kulturu, koju mu naee Italija ili tu odbranu od toga,
koju mu namee Turska. Ceo svet smatra taj narod oko koga se vodi borba nesumnjivo za jednu stvar
bez oseaja, misli i volje.
I hiljade glupaka turskih i italijanskih otili su neki u Tripolis, neki na morske lae, da se kolju.
Zato? To ni sami ne znaju. Hiljade njih su natopili Tripolitansko zemljite svojom krvlju, hiljade njih
je progutalo nezajaljivo more i razneo karte, ali se ipak nalaze hiljade novih budala koje e zameniti
one koji su pali. Hiljade njih idu (da) ginu, zato to oni ne znaju, njima je ili zapoveeno i oni pokorno
sluaju zapovest da idu u smrt, kao to su do jue pokorno stvarali sva mogua bogatstva za svoje
gospodare, a sami ostajali gladni; idu, a i ne pomiljaju po ijoj to zapovesti, po ijoj to volji oni moraju
to da ine i da li oni koji im to zapovedaju imaju pravo na to. Oni su hrabri da izloe svoj ivot opasnosti
za sve, samo ne za svoje osloboenje. Ili drugi jo vei glupaci, koji idu radosno u rat, jer imaju neto
to ih oduevljava. Idu za otadbinu, za istu tu otadbinu koja ih u mirno vreme eksploatie, gnjavi,
apsi, ubija, idu za te iste dembele kod kojih su do jue robovali i stvarali im bogatstva da uivaju, idu
da otimaju nove rudnike, nove izvore bogatstva za svoje gospodare; idu nesumnjivo ne razmiljajui
o posledicama ili verujui da e zato biti nagraeni posle svoje smrti.
Ljudi saaljiva srca ale ove hiljade ljudskih ivota, koji su se u najpunijoj snazi i najboljem dobu
zavrili na razbojitu, ale ih i proklinju one koji izazivaju taj rat. Radnici celog sveta, osim Italije i
Turske, protestuju protivu rata; socijalisti takoe proklinju dravu i dravnike, koji nee da unite
rat i zahtevaju da to uine, i ako sami vele da je to nemogue, jer bi samim tim unitili i sebe; ali
niko se ne seti da zahteva od tih koji uestvuju u ratu da odriu pokornost. Ne! Niko to ne ini, jer je
njima nemogue da uine to danas. Meutim, ako ti isti ljudi koji uestvuju u ratu nemaju dovoljno
smelosti da odreknu poslunost, oni i nisu za aljenje. Neka nema robova od kojih nemamo nikakve
koristi (nego) samo tete, jer blagodarei njima i mi se jo nalazimo u ropstvu, i neka bude slobodnih
ljudi.
Svi protestuju, dok meutim italijanski proleteri, socijalisti, revolucionari i antimilitaristi idu ne
obazirui se na te proteste, da tite revnosno tu dravu. ak je izdat i proglas u kome se veli radnicima
da oni za vreme rata imaju samo jednog neprijatelja, a to je spoljni i da za to vreme treba prekinuti
borbu sa buroazijom i okrenuti se protivu zajednikog neprijatelja, Turske.
Jedni protestuju, drugi ale, trei komentariu svaki na svoj nain, meutim, italijanski proleteri
uvode civilizaciju u Tripolis. Svakodnevno listovi saoptavaju kako su ovde italijanski vojnici streljali decu, onde ene, ovde ljude, onde starce; sve to u ime civilizacije i kulture vre, to to ni tatarske
najezde pre mnogo i mnogo godina nisu vrile. Svima je poznato da u Italiji narod ivi najbednije,
da je tamo glad obino stanje i da tamo neprestano besne razne zarazne boletine, i sada bez sumnje
17

ele da to svoje blagostanje prenesu i u Tripolis. Zaista, prosti i divlji Arapi nisu znali drugo nego da
obrauju zemlju i proizvode sebi ono to im je najpotrebnije. Nisu moe biti imali prostituciju, nisu
imali prodavnice ljudskog mesa, razne boletine, sifilis i dr., nisu imali moderne kasarne, robijanice,
fabrike, rudnike, kole, crkve. Nisu znali tako modernim spravama da ubijaju odjednom itave stotine
ljudi, kao to to znaju i imaju kulturni narodi, koji e i kod njih zavesti tu svoju kulturu, bez pitanja
naroda, koji je bez sumnje i bez nje mnogo sretnije iveo.
Mi to nazivamo ne pronoenjem kulture nego ruenjem i one koja je bila.

18

Priroda i ovek
Nikada se ovek nije oseao tako slobodan i veseo, nikada on i danas nije tako srean, kao kad se
nalazi u prirodi. Uopte, ona ima u svakom pogledu na njega dobar uticaj.
I danas, kad je ivot iskvaren, kad je postao neprirodan, na sve strane se osea potreba za prirodom,
na sve strane se makar vetaki gleda, bar u nekoliko, da se zadovolji ta potreba. Eto, pogledajte varoi
i gradove: zar se ne trude u njima da naprave parkove i zasaene drveem ulice, zar se ne trude na
slikama i po knjigama da predstave lepotu i sve dobrote prirode, zar se ne trude, bar koliko-toliko, da
ublae svoj neprirodni ivot?
Pa zato je to tako? Zato ljudi na vetaki nain stvaraju ono ega ima u izobilju i zato se ljudi
mue i propadaju u varokom smradu, dimu i izvraenosti? Zato, kad oseaju svu teinu ovakvog
ivota, zato ne napuste ovaj ivot, zato se ne oslobode i ne vrate prirodi? Prosto zato to je ovek
zaglupljen, to je neprijatelj sam sebi. Zaglupljen od svih, on misli da je to kulturan, a po tome i dobar
ivot koji nije srean, samo zato to danas postoje drava, buroazija, privatna svojina, militarizam i
druga zla. I ljudi misle da e unitenjem svih tih neprijatelja, bilo veinom preko parlamenta, bilo
jednim optim, energinim trajkom, moi eksproprisati, oteti sredstva za proizvodnju, pa zatim
vaspostaviti srean i dobar ivot na zemlji.
Koliko je to smeno pomou parlamenta osloboditi oveanstvo ili pomou dobrih zakona poboljati
poloaj radnika, pa ipak ljudi o tome govore i tome se klanjaju i slue! O drugome im se ne govori, a
sami ne misle i onda nije udo to svi ponavljaju greke predaka. Nauili se ljudi na neprirodan ivot,
pa sve to je prosto i prirodno odbacuju, govorei: to nai stari nisu radili Uzalud govorite narodu
da ne treba vlasnicima da daju svoje sinove, on ipak i dalje to ini, nadajui se da e najzad doi dobri
ljudi koji e ukinuti stajau vojsku, koji e mudrije upravljati dravom. I to se tako stalno predaje s
kolena na koleno, vekovima. I mesto da je narodu bolje i lake, na protiv, svakoga dana biva mu sve
tee i gore.
I samo blagodarei ukorenjenim zabludama i onima koji se svakoga dana ukorenjavaju, celo oveanstvo srlja sve vie u propast. Na sve strane varalice i nedoueni ljudi govore i obeavaju narodu
zlatna brda, pozivaju ga da se organizuje, da trajkuje, da glasa i ta mu sve ne govore. Na jednoj strani
vidite socijaldemokrate kako su uhvatili seljaka za poderani gunj i ulivaju mu u glavu da sve dotle se
nee moi osloboditi i bolje iveti dok mu zelenai i drava ne uzmu i taj iscepani gunj i onda tek, kad
postane pravi proleter, tek onda da se organizuje za popravku svoga poloaja, a dotle neka glasa za
njih, kako bi se taj razvitak ubrzao. Na drugoj strani, sindikalisti uhvatili radnike, pa im govore kako e samo ekonomskom borbom, samo direktnom akcijom, samo pomou generalnog trajka moi
radnici da srue buroasko drutvo.
Tako to ide neprestano, svi gledaju da se pokau oslobodioci, naunici i ovekoljupci, ali svi u
isto vreme gledaju da se uspnu to vie na drutvene lestvice, kako bi ih smrad i teina to manje
pritiskivali; upravo svi gledaju da se popnu narodu na grbau. Eto, pogledajte vae radnike partije i
sindikate; zar nije najistaknutiji najvie nagraen? U isto vreme, pogledajte koga ta nova birokratija,
po partijama i sindikatima, koga ona dere, iju krv ona sie.
A ni jedan od radnika gotovo ne pomisli na to je sve to, zato se on mui i bori za neke tamo u
beskonanosti i niko se ne zamisli i ne upita: zar nema puta i naina da ja sebe danas oslobodim? A

19

ono bi trebalo da je na umu svakom oveku. Meutim, odgovor je vrlo prost: vratimo se u ono stanje
kad nismo bili robovi, vratimo se prirodi i prirodnom ivotu.
Jo nisam ni izgovorio sve, a ve se die graja, ljudi se uzbunjuju i viu protivu mene: ti hoe da
ljudi postanu divljaci, ti hoe da unitimo celokupnu kulturu, koja je plod tolikog rada i muke. Ti
misli da smo mi ljudi da ostavimo nae parlamente, muzeje, gradove, palate i ostala blaga koja nam
je donela kultura, pa da idemo u peine i ume kao ivotinje. Ne, ne sluajte ga, povikae svi u jedan
glas, i burovi i socijalisti i sindikalisti.
Lepo, vi ste svi sloni protivu mene, znai da su vam i interesi isti, da odravate sva zla od kojih
strada oveanstvo: i politike i ekonomne organizacije, sve vetake proizvode kulture, za ije je
podizanje trebalo milijonima milijona ljudskih rtava i za ije e odravanje trebati jo toliko. Dobro,
podravajte kulturu, ali znajte da u isto vreme podravate bedu i ropstvo naroda.
Buroaziji je interes da ima radnike, da bi joj ovi svojim ivotima gomilali bogatstvo, a vami opet
socijalistima i sindikalistima, vami je opet interes da imate radnike koje ete vi tako isto od svoje
strane eksploatisati i voditi u borbu za osvojenje onih bogatstava od buroazije.
Meutim, interes je radnika sasvim druki: njihov je interes da ne budu danas robovi, vojnici, ni
eksploatisani, njihov je interes da budu slobodni. A sloboda se nalazi u prirodi, daleko i od drave i od
partije i od sindikata, ona se nalazi u polju, na njivi, u umi.
Ne bojte se, radnici, da ete tamo iveti tee, da ete postati divljaci. To bi se pre danas za vas moglo
rei. Jedino to ete dobiti to je slobodan i srean ivot, jedino to ete izgubiti to su okovi i beda
Eto do ega smo najzad doli: da je udaljavanje ovekovo od prirode sve vie ga inilo nesrenim,
dok ga nije dovelo do ovog stanja, da najzad jasno vidi da samo povratak prirodi, povratak na zemlju
i ivot na njoj moe da oslobodi oveka.
M. R.

20

Jo jedna crta na rabo.

Pre nekog vremena izdati su ovde propagandistiki listii, takozvani leptirii, koji su lepljeni svuda,
radi propagande. U svakom od tih listia izneta je po neka crtica koja oliava dananji zlikovaki
poredak i u isto vreme pozivaju se ljudi na razmiljanje zato je to tako i da li treba da bude. Tih dana
mogao je se po ulicama videti zanimljiv prizor, kako se poneki uvar javne bezbednosti pripio uz
banderu i strue tesakom listie psujui. Naa buroaska tampa nadala je takoe dreku na anarhiste.
Na te koji naruavaju moral, red, rad i zakonitost i po svome obiaju poela trabunjati, kojeta
izmiljajui, itave zavere, i zahtevajui od policije da zatiti drutveni moral od trovanja razvratnim
mislima.
I policija je se setila svoga starog sredstva, koje je upotrebila jo u poetku Komunina izlaenja,
kada je proterala neke nae drugove i uhapsila je dva naa druga, a jednoga je proterala za Tursku,
iako je odande pobegao zbog vojske.
Nas takvo ponaanje glupe tampe i policije ni najmanje ne iznenauje, a tako isto time nam nisu
mogli nita nauditi, naprotiv, mogli su nam samo uiniti jednu uslugu, da za nas uju oni koji moe
biti nisu uli. Listie nisu mogli unititi i mi im moemo rei: ima jo leptiria. A taj policijski napad
na nas moemo samo da zabeleimo na rabo, tek toliko da se ne zaboravi pri isplati.

21

Pismo redakciji asopisa Freedom (London)

Dragi drugovi, naa je elja da dobijemo va asopis, te vam stoga aljemo na asopis Anarhija
(lAnarchie), koji je ranije izlazio pod nazivom Komuna (Commune) i nadamo se da ete nastaviti
da nam aljete va asopis na nau novu adresu,
Naa adresa:
Redakciji Anarhije
rue Cara Duana no. 110
Belgrade Serbie
Pozdrav od cele redakcije Anarhije
PS: Piemo vam na francuskom zato to engleski jezik ne znamo dovoljno dobro!

22

Impresum
Vlasnik i odgovorni urednik Stevan Mili, Banatska ul. br. 26
tamparija . Munca i M. Karia, Beograd, Ivan-Begova I.
Naslov: ANARHIJA
Podnaslov: Pree (nekada) KOMUNA
Beograd, 13. novembar 1911.
Numerisano kao Godina II, br. 4
(brojevi 13 iz iste godine izali su kao Komuna)
8 str., irilica, 23 x 17 cm (dimenzije fotokopije)
Prepis je uraen na osnovu fotokopije dobijene sa mikrofilmova.

23

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Anarhija-Beograd
Anarhija
Prepis prvog broja asopisa Anarhija, od 13. XI 1911.
1911.
asopis Anarhija, Beograd, 13. XI 1911.
Pronaao i prosledio dalje: Relja Kneevi. Priredili: Aleksa Golijanin i Relja Kneevi (Burevesnik),
2011. Tekst je predstavljen i u urnalu anarhije/ blok 45 od 08. 11. 2011.
http://anarhija-blok45.net1zen.com
anarhisticka-biblioteka.net