ESEJ MOSTOVI

Umetnici tee da se svojim delom suprotstave zlu. Jedino tako

mogu da budu uspeni u tome. I Andri eli da se suprotstavi zlu
svog vremena. Kao ovek to moe uiniti po cenu fizikog
opstanka, a smrt bi bila samo jo jedan nestanak bez velikog
odjeka u vremenu zla; kao pisac moe mnogo vie i glasnije da
stvori delo trajnije od svake vladavine zla i terora.
Za Anria je spasonosna samo lepota od koje svi imaju koristi,
koju svi mogu podeliti i koja je nainjena za sve. On smatra da
takvu svevremenu lepotu i korisnost poseduju samo mostovi,
skladna i lepa dela koja premouju daljine i zbliavaju ljude. Tako
njegova pria o mostovima, jedinim umetnikim delima koje
ovek stvara bez predumiljaja, samo sa namerom da olakaju
ivot i poveu rastavljene, postaje najvea negacija zla i
prolaznosti i najpouzdanija potvrda trajnosti i stalnosti ovekove.
Zato je zauzdao jezik i zapisao najjau i najtrajniju odrednicu
oveanstva- most:
Od svega to ovek u ivotnom nagonu podie i gradi, nita nije
u mojim oima bolje i vrednije od mostova. Oni su vaniji od kua,
svetiji, jer optiji, od hramova. Svaiji i prema svakom jednaki,
korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrtava
najvei broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih graevina i ne
slue niem to je tajno ili zlo. [11]
Mostovi su svedoci prolih vremena, oni vie govore o svojim
graditeljima nego ijedno drugo ovekovo delo. Tajnu njihovog
postanka moi e da odgonetaju generacije roene decenijama
posle izgradnje mosta, jer e most pobediti vreme i zaploviti u
venost. Zato su mostovi pobednici vremena, jedinstven nain
koji je ovek otkrio da se izbori sa vremenom i prolaznou.

Mostovi stameno odolevaju vremenu i svedoe postojanje jedne

davne generacije koja je naila na prepreku i nije posustala:
Svi su oni u sutini jedno i podjednako vredni nae panje, jer
pokazuju mesto na kome je ovek naiao na zapreku i nije zastao
pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema
svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okruen.[12]
Osnovna svrha mosta da spaja i uspostavlja vezu, postavlja
ljudima ivotni moto da kad na prepreku naiu, svoju elju za
pobedom spoje s uverenjem da je pobeda mogua i cilj e se
ostvariti. Mostovi sami svojom konstrukcijom svedoe da jsu ljudi
upueni jedni na druge, ba kao to se lukovi spajaju inei most.
Jedina putanja luka, koji tei celini, jeste u susret drugom luku, i
tek spojeni lukovi ine most, ba kao to se ljudi povezuju reima,
osmesima, pogledima, uzdasima, razumevanjem:
a izlomljene strane prekinutog luka bolno tee jedna drugoj, i
poslednjim naporom pokazuju jedinu mogunu liniju luka koji je
nestao. To je vernost i uzviena nepomirljivost lepote, koja pored
sebe doputa jednu jedinu mogunost: nepostojanje. [13]
U eseju Mostovi Andri je istakao osnovna simbolika znaenja
mostova od postojanosti i trajnosti, preko premoavanja i
povezivanja, lepote i sklada do pobede dobra nad zlim.
Istovremeno, pisac je zapoeo bogati album opisa mostova
slikovito doaravajui izgled eleznih mostova, koji nalikuju
zategnutoj ici, ili drvenih mostova ije daice zvee pod
kopitama seoskih konja kao ksilofon, pa mostova na Miljacki koji
su kimeni prljenovi Sarajeva, pa onih u drugim zemljama ije
postojanje i opstajanje svedoi mnogo o njihovim tvorcima i
korisnicima.
I gde god da je krenuo, Andri je primeivao mostove, zato to su
oni nerazdvojivi od ljudi, zato to simboliu ljudskost oveijeg lika
olienu eljom ljudi da se poveu, izmire i spoje da vie nema
deljenja, protivnosti ni rastanaka.

MOST NA EPI
Pripovetka Most na epi poinje reenicom u kojoj su iznesene
osnovne tematske naznake: vreme kada je vezir posrnuo,
dramatika dogaaja izazvana iznenadnou, sudbinski eho
vezirevog pada transformisan u crnu prugu, koja mu preseca
duu. Kratko zatoenje je Jusufu, deaku sa epe, u nekad sjajan,
miran i jednolian ivot unelo ono neizrecivo, to iskusni i
napaeni ljudi uvaju u sebi kao skrovito dobro, i to im se, samo
pokatkad, nesvesno odraava u pogledu, kretnji i rei. Seanje na
kratkotrajni boravak u tamnici toliko se urezalo u njegovu psihu
da mu je dane privezalo strahom i nelagodom kojoj imena nije
mogao nai:
Ali od onih zimskih meseci, kad izmeu ivota i smrti i izmeu
slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je otrica noa, ostade
u pobedniku veziru neto stiano i zamiljeno. Ono neizrecivo, to
iskusni i napaeni ljudi uvaju u sebi kao skrovito dobro, i to im
se, samo pokatkad, nesvesno odraava u pogledu, kretnji i rei.
[14]
Nespokoj se uvukao u duu i velikog vezira, kome je seanje na
rodni kraj bilo milije nego svo bogatstvo i slava zadobijena u
tuem svetu. Kratkotrajni pad i hladnoa samoe u tamnici
naterala je slavnog vezira da se vrati seanjem u detinjstvo i da
se seti sela iz koga je odveden sa devet godina, sela u kome se
mnogi hvale njegovim imenom i uspehom, a da ni ne pomiljaju
da svakom uspehu prethode rtva i teka ivotna borba. Prijalo
mu je seanje na selo kraj epe, pa je i sam poeleo da uini neko
dobro ljudima iz svog rodnog sela. Vezir odluuje da sagradi most

na reci epi. Ta odluka uvruje njegovu vezu sa zaviajem,

uspostavlja neposrediniji odnos sa prolou iz koje je iznedrio.
Tako zamiljen most postaje simbol pronaenog smisla ovekovog
postojanja.
A onaj koji e realizovati vezirovu elju da gradnjom mosta izbrie
nespokoj due jeste neimar. On svojoj graditeljskoj strasti da
izgradi velelepno delo podreuje itav ivot. Njegov stvaralaki
postupak pun je odricanja i rtvovanja ba kao to se i svaki
umetnik odrie ivotnih zadovoljstava:
Asli i nije on ovek ko to su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije
radilo, pa mu ja ne otii po desetak-petnest dana. A kad doem,
a ono sve neraspremljeno ko to sam i ostavio. U studenoj
brvnari on sjedi sa kapom od meedine na glavi, umotan do pod
pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako
strue ono kamenje, pa pie neto; pa strue, pa pie. Sve tako.
[15]
A kada zavri svoj most, neimar odlazi bez osvrtanja, jer njegovo
delo poinje neki drugi ivot, onaj u kome nema mesta za tvorca,
ve samo za korisnike. I kao to se na istinske umetnike panja
usmerava tek kada poglede privue svetlost njihovih dela, tako se
i za tvorca mosta na epi seljaci interesuju tek kada ih zabljesne
belina epljanskog mosta:
Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj
svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u
luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdei nad ponorom. Ispod
luka se videlo, u dnu vidika, pare modre Drine, a duboko pod
njim je grgoljila zapenjena i ukroena epa. [16]
Belina novog mosta nije unela mir u vezirovu duu. Iako je prolo
skoro dve godine od boravka u tamnici, vezir nije mogao da iz
svoje due izbaci strano preivljavanje boravka u toj hladnoi i
samoi. Seanja su mu trovala snove, snovi dane, a dani ivot:

Sve poe da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem.

Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka
re mogu da donesu zlo. I ta mogunost poe da veje iz svake
stvari koju uje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah
od ivota. Tako je i ne slutei ulazio u ono stanje koje je prva faza
umiranja, kad ovek pone da s vie interesa posmatra senku koju
stvari bacaju nego stvari same. [17]
Posle prikazivanja vezirove psiholoke drame, njegove intimne
borbe sa ivotom, Andri u razmiljanja velikog vezira uplie svoju
ivotnu filozofiju. On smatra da svaka re moe da donese zlo, pa
umesto urlikanja u vremenu zla bira utanje.
Andri pod utanjem podrazumeva unutranje govorenje, poeziju.
Stoga, nije svako utanje simboliko, ve samo ono koje nosi
razgovor, ono u koje je stvaralac ugradio svoj bunt, svoje uverenje
da je pametnije utati, a u venost govoriti, ne bi li i drugi patnici
shvatili poruku dalekih vremena da e i to proi!
Vezir je ostavio most bez imena i znaka, u punoj anonimnosti koja
treba da krasi sve to je istinska korist i lepota.Tako je most
postao simbol umetnosti davnih vremena, simbol starih graditelja
koji su se samo posredstvom svoga dela obraali ljudskom rodu.
Simboliku Andri dodeljuje samo mostu, koji je lep, velelepan i od
kamena izrezan. Kamen je ono to ovim prljenovima ljudskih
naselja daje trajnost i prkos. utanje se ne moe sakriti u trajnost
drveta, jer se ono vremenom troi; niti u snagu gvoa, koje trune
i kruni se vremenom. Andri je u kamenu pronaao idealan
materijal za ovaploenje reenog u utnji. I kamen je ukroena
snaga, kao to je most zarobljen govor.
Zato, mostovi i treba da budu od kamena ne samo da bi
premostili reku, ve da bi svojom postojanou, venou,
trajnou premostili razne ponore besmisla i zla, i bili
materijalizacija ovekove umetnike misli.Kao takvim simbolima,

mostovima ne treba objanjenje, pa i ovaj vezirov most samim

svojim postojanjem alje poruku:
Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podie
ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda
precrta i prvi deo peata sa svojim imenom. Ostade samo deviza:
U utanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda
podie ponovo ruku i jednim snanim potezom izbrisa i nju. [18]
Tako je ostao most bez imena i natpisa. Ipak, ni danas to nikome
ne smeta da sasvim jasno razume apat belog i smelo izvijenog
luka, koji je je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenaivao
putnika kao neobina misao, zalutala i uhvaena u kru i divljini.
Moda ga je ba zbog te neobinosti, putnik razumeo i jasno uo
glasnu poruku slavnog vezira, koja se pretvarala u apat
devetogodinjeg deaka iz siromanog bosanskog sela epe.
-------------Jedna od najlepih pripovedaka Ive Andria je Most na epi. Njena
lepota poinje da nas osvaja od prvih aluzija na ivot nesrenog i
melanholinog vezira Jusufa do poslednjih stranica koje govore o
mostu nad udnom i opasnom reicom epom. Pripovetka prati
nastanak mosta, zadubine vezira Jusufa. Ona ima svoj sopstveni
asovnik i zapostavlja istorijsko raunanje vremena. U njoj su dati
ivotni iseci iz ivota glavnih likova ija se sudbina tesno preplie
sa gradnjom mosta na epi. Likovi se vide i preklapaju kroz
prizmu izgradnje mosta.
U liku vezira Jusufa se odslikava nesklad izmeu oveka i ivota,
refren prizemne svakodnevnice. On je veliki tragini stradalnik sa
vizijom prolosti koju nikako ne moe da zaboravi. Seanje na
Bosnu i detinjstvo u njoj je bolno uklesano u njegovu sudbinu. Ono
ga prati i obeleava njegov ivot strahom, tugom i usamljenou.
On se suoava sa ponorom zlih, razliitih sila i eljom da pomogne
uvoenju reda i svom zaviaju.

Ivo Andri otvara prozor i u ivot lika, Italijana neimara koji je lien
nesigurnosti i straha. On se uspeno nosi sa zahtevima ivota i
ispunjava svoju ljudsku sudbinu. Oploujui zemlju mostovima on
ne doivljava ivot kao uzaludan. Selim Ciganin reima obinog
oveka slika neimarev zanos. Za njega je to ponaanje udno i
zagonetno. Neimar ne osea ni studen, ni glad, ni prizemne
zahteve ljudske prirode dok stvara. Njegov zanos je beskrajan.
Njega je pokosila bolest kada je izgraen most, ali iza njega je
ostalo njegovo delo da veno ivi. I zato njegov ivot nije bio
uzaludan.
Likovi vezira i neimara nestaju, a most, sredinji lik boji celu
pripovetku. Most je humana uspomena i nostalgija Jusufa. Most je
delo ljudi u surovom, oporom i mranom predelu. On je suprotnost
ruilakim silama koje oveka ispunjavaju nesigurnou i strahom.
On je veliki kameni simbol ovekove udnje da sve razdvojeno
spoji i da sve rastavljeno sastavi. Svojom lepotom on nikako nije
mogao da se priljubi uz divlji predeo, kao to i lik Jusufa nije
mogao da se sredi i izmiri sa vremenom.
Pripovetka Most na epi Ive Andria sadri univerzalne vrednosti i
istine. Ona istie kao univerzalno i veno stalni ovekov napor da
savlada snagu ruilakih sila i nereda, da dovede u red i smisleno
organizuje svet oko sebe i u sebi. Kroz nju se provlai vena istina
da umetnost pobeuje i samu smrt.

-------------

Kada pogledamo opus knjievnog rada naeg nobelovca Iva

Andria uoiemo jedan stalan motiv, neto to ga stalno inspirie
i emu se uvek vraa. To su mostovi. Mostovi kao sila, mostovi
kao neraskidiva veza, veza izmeu generacija i vremena. Trajna
veza koja ivi u svesti mnogih naroda, koja ih povezuje i ini

jedinstvenim. Upravo to je i bio Andriev cilj da takvom

simbolikom pokae da su svi narodi isti, svi su jedno. Versku
ravnopravnost i toleranciju pokazao je u svojim najpoznatijim
delima, i to najvie u onima u kojima obrauje simboliku mostova
u romanu Na Drini uprija (slika: most na Drini) i u pripoveci
Most na epi. U tim njegovim delima raskol izmeu vera ne
postoji, svi su povezani pomou navedenog simbola mostova.
Andri je svoja shvatanja mostova prikazao u kraem proznom
tekstu pod naslovom Mostovi. Tu nam daje skup misli o ovom
veoma bitnom simbolu tako da moemo blie da se upoznamo sa
tenjama Andria koje je imao kad je koristio ba ovaj simbol. Tako
o znaenju mostova kae:
Od svega to ovek u ivotnom nagonu podie i gradi, nita nije
u mojim oima bolje i vrednije od mostova. Oni su vaniji od kua,
svetiji, optiji od hramova. Svaiji i prema svakom jednaki, korisni,
podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrtava najvei
broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih graevina i ne slue
niem to je tajno i zlo.
Kao to vidimo, Andri daje veliki znaaj mostovima. Oni su za
njega neto sveto, neto to znai generacijama, povezuje ljudske
potrebe i time povezuje i ljude. Te veze koje se ostvare postaju
neraskidive. Neraskidive su upravo zbog toga to je takav nain
povezivanja stalan. Druge graevine ne povezuju, one stoje
samostalno. Mostovi ne mogu tako. Njima je neophodna ta druga
obala kako bi ispunili svrhu svog postojanja. Mostovi uvek slue za
dobro, nikad za zlo. U tome je njihova posebnost i znaaj.
Andri dalje o mostovima veli:
Svi su oni u sutini jedno i podjednako vredni nae panje, jer
pokazuju mesto na kome je ovek naiao na zapreku i nije zastao
pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema
svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okruen.

Mostovi su simbol ljudske pobede nad silama prirode. Prepreke

koje priroda postavlja pred oveka jesu teke, ali ih ljudi pomou
mostova prevazilaze i uspevaju u svojoj nameri da istraju, zajedno
sa mostom. ovek izgradnjom mosta prevazilazi veliku silu i
povezuje se sa drugom obalom. Tako ovek dobija i na moralu, i
na snazi, i na verovanju u sebe. Vie nije pojedinac koji je slab
prema silama prirode, dobija jainu i elju za daljim napretkom.
Simbol mostova vezan je za simboliku ljudskih elja i tenji da se
poveu, da se ne dele, jer zajedno mogu sve. Ukoliko se odvoje,
prepreke e ih ponovo sruiti i bie pobeeni. Samo zajedno,
spojeni, poput mostova, mogu da uspeju:
Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane,
nailazi na verne i utljive mostove, kao na veitu i veno
nezasienu ljudsku elju da se povee, izmiri i spoji sve to iskrsne
pred naim duhom, oima i nogama, da ne bude deljenja,
protivnosti ni rastanka.
Na kraju, mostovi nam ostaju kao simbol cilja i veite potrage za
smislom ivota. Taj smisao je u tome da ljudi ostanu povezani
zauvek. Tek na toj drugoj strani ovek moe da nae mir i sreu.
Dok ne doe do one strane, dok se ne povee na taj nain, ovek
je sam i njegov ivot nema smisao. Nada lei na toj drugoj
strani:
Sve im se ovaj na ivot kazuje misli, napori, pogledi, osmesi,
rei, uzdasi sve to tei ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju,
i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima neto da
savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz,
most iji se krajevi gube u beskonanosti, a prema kom su svi
zemni mostovi samo deje igrake, bledi simboli. A SVA JE NAA
NADA S ONE STRANE.
Povezivanje ljudskih srca, veita ljudska elja za pronalaenjem
srodne due, nekoga ko nas voli i razume, prevazilaenje
razliitosti zarad spajanja dve due u jednu u tome je najvea

svrha mostova kao simbola. Dok taj simbol ivi, ivee i

povezanost meu ljudima.

-----------