Antonio Tabuki

PEREIRA TVRDI DA...

Jedno svedoenje

bojana888

1.
Pereira tvrdi da ga je upoznao jednog letnjeg dana. Bio je to predivan
letnji dan, prozraan i obasjan suncem, a Lisabon je bletao. ini se da je
Pereira bio u redakciji, nije znao ta da radi, njegov direktor je bio na odmoru,
on je lupao glavu kako da uredi kulturni dodatak, jer je ,,Liboa sada ve imala
kulturni dodatak, koji su poverili njemu. A on, Pereira, razmiljao je o smrti.
Tog divnog letnjeg dana, dok je atlantski povetarac milovao vrhove kronji,
sunce blistalo a grad svetlucao, doslovno svetlucao pod njegovim prozorom
kupajui se u plavetnilu, onom plavetnilu to se retko via, tvrdi Pereira, tako
otrom da je bezmalo ranjavalo oi, on se prepustio mislima o smrti. Zato? To
Pereira ne bi znao da kae. Moda zato to je njegov otac, kada je on bio mali,
drao agenciju za pogrebne usluge koja se zvala Pereira La Doloroza, ili zato
to je njegova ena pre samo nekoliko godina umrla od suice, ili pak zato to je
bio gojazan, patio od srca i imao visok pritisak i doktor mu je rekao da nee jo
dugo ako tako nastavi, tek, suta je istina da je Pereira poeo da razmilja o
smrti, tvrdi. I sluajno, sasvim sluajno, poeo je da prelistava jedan asopis.
Bio je to knjievni asopis koji je, meutim, imao i deo posveen filozofiji.
Jedan avangardni asopis, moda, u to Pereira nije bio sasvim siguran, iji su
saradnici veinom bili katoliki orijentisani. I Pereira je bio katolik, ili se barem
u tom trenutku oseao katolikom, i to dobrim katolikom, ali ujedno nikako nije
mogao da poveruje u vaskrsnue tela. to se pak due tie, to da, naravno, jer
bio je siguran da u njemu postoji dua; ali njegovo telo, sve to meso koje je
obmotavalo njegovu duu, ma hajde, molim te, ono zacelo nee vaskrsnuti, a
uostalom, i zato bi, pitao se Pereira. Sve to salo koje ga je svakodnevno pratilo,
znoj, dahtanje dok se penjao uz stepenice, zato bi vaskrsli? Ne, njih vie nije
eleo, Pereira, u nekom drugom ivotu, u venosti, i nije eleo da veruje u
vaskrsnue tela. I tako, prelistavajui taj asopis, odsutno, iz dosade, tvrdi,

naiao je na jedan lanak u kojem je pisalo: Iz teze koja je odbranjena prolog

meseca na Lisabonskom univerzitetu objavljujemo deo koji govori o smrti.
Autor je Franesko Monteiro Rosi, koji je diplomirao filozofiju s najviom
ocenom, i uz nadu da e u budunosti ponovo saraivati sa nama, ovde
prenosimo samo jedan deo njegovog eseja.
Pereira tvrdi da je isprva rasejano itao taj lanak, koji nije imao ni
naslov, a onda se nesvesno vratio na poetak i prepisao jedan deo. Zato je to
uradio? Pereira to nije u stanju da objasni. Moda zato to mu je taj avangardni
katoliki asopis iao na ivce, moda zato to mu je tog dana bilo preko glave i
avangarde i katolianstva, premda se on sam duboko u sebi oseao katolikom, a
moda i zato to je u tom trenutku, tog predivnog lisabonskog leta, zbog te svoje
telesine koja ga inila tromim, mrzeo i samu pomisao na vaskrsnue tela, tek,
suta je istina da je poeo da prepisuje lanak, moda kako bi nakon toga mogao
da baci asopis u korpu za otpatke.
Tvrdi da ga nije itavog prepisao, prepisao je samo nekoliko redova koji
glase ovako i koje moe da priloi kao dokaz: Odnos koji na najdublji nain i u
najznaajnijoj meri odslikava na oseaj postojanja jeste odnos izmeu ivota i
smrti, budui da je ogranienost nae egzistencije smru od presudne vanosti
za razumevanje i vrednovanje ivota. Potom je uzeo telefonski imenik i
promrmljao: Rosi, kakvo udno ime, zasigurno nema vie od jednog Rosija u
imeniku, tvrdi da je okrenuo broj, jer se tog broja odlino sea, i s druge strane
ice zauo je glas koji je rekao: halo. Halo, rekao je Pereira, ovde Liboa. A
glas je rekao: da? Dakle, ovako, tvrdi da je kazao Pereira, Liboa su
lisabonske novine, osnovane su pre nekoliko meseci, ne znam da li ste ih videli,
mi smo nezavisni i apolitini, meutim, verujemo u duu, hou da kaem, mi
smo katoliki orijentisani, nego, ja bih eleo da govorim sa gospodinom
Monteirom Rosijem. Pereira tvrdi da je s druge strane ice nekoliko trenutaka
vladao tajac, a potom je glas rekao da je on Monteiro Rosi i da ne razmilja ba
preterano o dui. Sada je Pereira na trenutak uutao, jer mu se uinilo udnim,

tvrdi, da osoba koja je napisala tako znaajne misli o smrti ne razmilja o dui. I
tada je pomislio da je posredi nesporazum, i to ga je odmah podsetilo na
vaskrsnue tela, to je inae bila njegova fiks-ideja, te je rekao da je itao jedan
lanak Monteira Rosija o smrti, a potom je rekao da ni on, Pereira, ne veruje u
vaskrsnue tela, ako je to ono to je gospodin Monteiro Rosi hteo da kae. Sve u
svemu, Pereira se upetljao, tvrdi, i to ga je naljutilo, naljutila ga je prvenstveno
sopstvena glupost, jer kako mu je uopte moglo pasti na pamet da telefonira
nekom nepoznatom oveku i da mu pria o tim delikatnim stvarima, tavie,
tako intimnim kao to su dua i vaskrsnue tela. Pereira se pokajao, tvrdi, i u
trenutku je ak pomislio da spusti slualicu, ali onda, ko zna zato, smogao je
snage da nastavi, i tako je rekao da se zove Pereira, profesor Pereira, i da
ureuje kulturnu stranicu ,,Liboe, i da je ,,Liboa za sada, naravno, samo
veernji list, zapravo list koji se, prirodno, ne moe takmiiti sa ostalim
listovima u prestonici, ali on je siguran da e kad-tad prokriti sebi put,
dodue, ,,Liboa se za sada prevashodno bavi mondenskom hronikom, no eto,
sada su odluili da uvedu kulturni dodatak, koji e izlaziti subotom, a redakcija
jo nije oformljena, i zbog toga su mu potrebni ljudi, a naroito jedan spoljni
saradnik koji e imati stalnu rubriku.
Tvrdi Pereira da je gospodin Monteiro Rosi istog asa promrmljao da e
jo koliko danas doi u redakciju, ak je rekao da ga posao zanima, da ga svi
poslovi zanimaju, jer, znate kako je, trebalo bi da pone da radi, sada kada je
zavrio studije i mora sam da se izdrava, ali Pereira mu je iz predostronosti
rekao da u redakciju ne dolazi, ne jo, za sada je bolje tako, bolje da se nau
negde drugde, da se sastanu u gradu. Tako je rekao, tvrdi, zato to nije eleo da
jednog neznanca poziva u taj bedni sobiak u ulici Rodriga da Fonseke, gde je
zujao astmatini ventilator i gde se neprekidno oseao smrad od prenja jer je
kuepaziteljka, jedna otrokona koja je svakoga podozrivo gledala, neprestano
neto prila. A osim toga, nije eleo da jedan neznanac vidi da je kulturna
redakcija ,,Liboe zapravo samo on, Pereira, ovek koji se u tom kokoinjcu

preznojavao od vruine i stenjenosti, i tako, sve u svemu, tvrdi Pereira, upitao

ga je da li mogu da se nau u gradu, a Monteiro Kosi mu je odgovorio: veeras
e, na trgu Alegrija, biti slavlje, sa pevanjem i gitarama, mene su pozvali da
otpevam jednu napolitansku romansu, znate, ja sam poluitalijan, ali ne govorim
napolitanski, pa ipak, vlasnik mi je rezervisao sto u bati, na njemu e stajati
kartica s imenom Monteiro Rosi, ta mislite da se naemo tamo? I Pereira je
rekao da pristaje, tvrdi, spustio je slualicu, obrisao znoj, a onda mu je pala na
pamet genijalna ideja da pokrene jednu kratku rubriku koju e nazvati
,,Seanja, i pomislio je da je tampa ve naredne subote, i tako, gotovo
nesvesno, moda zato to je razmiljao o Italiji, napisao je naslov: Pre dve
godine umro je Luii Pirandelo. A onda, ispod, napisao je podnaslov: Veliki
dramaturg je predstavio Lisabonu svoj komad San, a moda i nije.
Bio je dvadeset peti juli hiljadu devetsto trideset osme, i Lisabon je
treperio u plavetnilu povetarca s Atlantika, tvrdi Pereira.

2.
Pereira tvrdi da se tog popodneva vreme promenilo. Atlantski povetarac
je iznenada prestao da duva, s okeana je doplovila gusta maglena zavesa, a grad
je pritisla teka omorina. Pre nego to je izaao iz svoje kancelarije, Pereira je
pogledao u termometar, koji je kupio o sopstvenom troku i okaio iza vrata.
Pokazivao je trideset osam stepeni. Pereira je ugasio ventilator, na stepenicama
je naleteo na kuepaziteljku, koja mu je rekla do vienja profesore Pereira,
ponovo ga je zapahnuo smrad od prenja koji se irio predvorjem i napokon je
izaao napolje. Ispred kapije su stajale pijane tezge pored kojih su bila
parkirana dva kamioneta Republikanske nacionalne garde. Pereira je znao da je
na pijacama vladala napetost, jer je samo dan ranije, u Alenteu, policija ubila
seljaka koji je snabdevao pijace i koji je bio socijalista. Zbog toga je
Republikanska nacionalna garda zauzela busiju ispred pijanih kapija. Ali
,,Liboa, ili bolje rei zamenik direktora, nije imala hrabrosti da objavi tu vest,
jer je direktor bio na odmoru, bio je u Busaku, gde je uivao u banji i sveem
vazduhu, a ko je uostalom imao hrabrosti da objavi takvu jednu vest, da je jedan
seljak socijalista izmasakriran u Alenteu, na svojim kolima, i da je svojom
krvlju isprskao dinje koje je prevozio? Naravno niko, jer je drava utala, nita
joj drugo nije preostajalo, dok su u meuvremenu ljudi umirali, a policija je
izigravala vlast. Pereira je poeo da se preznojava jer su ga ponovo obuzele
misli o smrti. I pomislio je: ovaj grad zaudara na smrt, itava Evropa zaudara na
smrt.
Uputio se u kafe Orhideja, koji je bio na dva koraka odatle, odmah iza
jevrejske mesare, i seo za jedan stoi, dodue unutra, jer je tu barem bilo
ventilatora, dok se napolju nije moglo disati od sparine. Naruio je limunadu,
otiao do toaleta, oprao ruke i lice, zamolio da mu donesu cigaru, zatraio
veernje novine, i Manuel, konobar, doneo mu je upravo ,,Libou. Nije ih

video u pripremi, toga dana, te je poeo da ih lista kao neke sasvim nepoznate
novine. Na prvoj strani je pisalo: Danas je iz Njujorka isplovila najluksuznija
jahta na svetu. Pereira je piljio u taj naslov, a zatim je pogledao fotografiju. Na
njoj je bila grupa ljudi sa slamnatim eirima, u kouljama, koji su otvarali flae
ampanjca. Pereira je poeo da se preznojava, tvrdi, i ponovo je pomislio na
vaskrsnue tela. Da li je mogue da u ukoliko vaskrsnem, pomislio je, morati
da budem u drutvu s ovim svetom sa slamnatim eirima? I zamislio je sebe
kako se s tim svetom sa jahte nalazi u nekoj bezimenoj luci venosti. I venost
mu se na trenutak ukazala kao kakvo nepodnoljivo mesto, zastrto pokrovom
teke omorine, gde je svet govorio engleski i nazdravljao uzvikujui: ou, ou!
Pereira je naruio jo jednu limunadu. Pomislio je da bi moda trebalo da ode
kui i okupa se u hladnoj vodi, ili da moda pokua da pronae svog prijatelja
paroha iz crkve Merse, don Antonija, kod koga se pre nekoliko godina
ispovedio, onda kada mu je umrla ena, i koga je poseivao jednom meseno.
Pomislio je da je ipak bolje da poseti don Antonija, moda e mu to koristiti.
Tako je i uinio. Pereira tvrdi da je tog puta zaboravio da plati. Digao se
odsutno, ne razmiljajui, i jednostavno izaao, ostavivi na stolu novine i svoj
eir, moda zato to na toj vruini nije imao nikakvu elju da ga stavi na glavu,
ili zato to je to liilo na njega, da zaboravlja stvari.
Otac Antonio je bio utuen, tvrdi Pereira. Imao je tamne podonjake i
delovao iscrpljeno, kao da nije ni trenuo. Pereira ga je upitao ta se dogodilo i
otac Antonio mu je rekao: zar je mogue da ne zna, izmasakrirali su jednog
Alenteanina na njegovim zaprenim kolima, svuda su trajkovi, ovde, u gradu i
izvan, ali u kom ti svetu ivi, ti koji radi u novinama, uj, Pereira, mogao bi
makar malo da se informie.
Pereira tvrdi da ga je taj kratki razgovor oneraspoloio, a posebno nain
na koji su se rastali. I sam se upitao: u kom to svetu ja ivim? I pala mu je na
pamet bizarna pomisao da on, moda, uopte i ne ivi, da je u stvari ve mrtav.
Otkako mu je umrla ena on je iveo kao da je mrtav. Ili, bolje reeno: nije nita

drugo radio osim to je razmiljao o smrti, o vaskrsnuu tela, u ta nije verovao,

i o slinim glupostima, to to je on radio bilo je samo ivotarenje, imitacija
ivota. I osetio je malaksalost, tvrdi Pereira. Uspeo je da se dovue do najblie
tramvajske stanice i da ue u tramvaj koji ga je povezao do Tereiro do Paso.
Dok se vozio, kroz prozor je gledao kako pored njega lagano promie njegov
Lisabon, gledao je aveniju Liberdad, s njenim predivnim zdanjima, a potom trg
Rosio, u engleskom stilu; izaao je na Tereiro do Paso i uzeo tramvaj koji se
penjao do Tvrave. Siao je u visini Katedrale, budui da je stanovao u blizini, u
ulici Saudad. Uz veliki napor savladao je uzbrdicu koja je vodila do njegove
kue. Pozvonio je kuepaziteljki jer ga je mrzelo da trai kljueve od kapije, i
kuepaziteljka, koja mu je ujedno bila i kuna pomonica, dola je da mu otvori.
Profesore Pereira, rekla je kuepaziteljka, isprila sam vam niclu za veeru.
Pereira joj je zahvalio i polako se popeo uz stepenice, izvadio kljueve od kue
ispod otiraa, gde ih je uvek drao, i uao. U predsoblju je zastao pored
biblioteke, gde je stajala slika njegove ene. Tu fotografiju je lino on snimio,
hiljadu devetsto dvadeset sedme, tokom jednog izleta u Madrid, i u pozadini se
ocrtavalo masivno zdanje Eskorijala. Oprosti ako sam malo zakasnio, rekao je
Pereira.
Pereira tvrdi da je ve neko vreme imao obiaj da razgovara sa eninom
slikom. Pripovedao joj je ta je radio toga dana, poveravao joj svoje misli, traio
savete. Ne znam u kom to svetu ivim, obratio se Pereira slici, to mi je rekao
ak i otac Antonio, problem je u tome to ne prestajem da razmiljam o smrti,
ini mi se da je itav svet mrtav ili da e svakog asa umreti. A potom je Pereira
pomislio na dete koje nikada nisu imali. On ga je zaista eleo, ali to nije mogao
da trai od te krhke i napaene ene, izmuene nesanicama, koja je provodila
duge periode u sanatorijumu. I rastuio se. Jer da je sada imao sina, odraslog
sina s kojim je mogao da sedi za stolom i razgovara, ne bi imao potrebu da
razgovara s ovom slikom koja je pripadala nekom dalekom putovanju, kojeg se
gotovo vie nije ni seao. I rekao je: ta je tu je, to je bio njegov uobiajeni

pozdrav eninoj slici. Potom je otiao u kuhinju, seo za sto i skinuo poklopac sa
tiganja u kojem je bila nicla. Bila je ve sasvim hladna, ali on nije imao volje
da je podgreva. Uvek je jeo hladnu veeru, nikada ne podgrevajui ono to mu
je kuepaziteljka pripremila. Veerao je na brzinu, otiao u kupatilo, oprao se
ispod pazuha, promenio koulju, uzeo crnu kravatu i stavio par kapi nekog
panskog parfema koji je ostao na dnu boice kupljene hiljadu devetsto dvadeset
sedme u Madridu. Zatim je obukao sivi sako i izaao, uputivi se ka trgu
Alegrija, jer je ve bilo devet sati uvee, tvrdi Pereira.

3.
Pereira tvrdi da je grad vrveo od policije, te veeri. Bilo ih je svuda. Uzeo
je taksi do Tereiro do Paso i pod svodovima zatekao kamionete i policajce s
karabinkama. Moda su strahovali od protesta ili okupljanja na trgovima, i stoga
su zaposeli strateke punktove grada. On je eleo da produi peice, jer mu je
kardiolog savetovao da se vie kree, ali nije imao hrabrosti da proe pored tih
zlokobnih vojnika, i tako je seo na tramvaj koji je iao ulicom Fankeiro i
zavravao svoju vonju na ligu Figeira. Tu je siao, tvrdi, i opet naiao na
policiju. Ovoga puta morao je da proe pored itavog odreda, i to ga je pomalo
uznemirilo. Prolazei, uo je jednog oficira kako govori vojnicima: imajte na
umu, momci, da prevratnici nikada ne spavaju, treba drati irom otvorene oi.
Pereira se osvrnuo oko sebe, kao da je taj savet bio upuen njemu, i nije
mu se uinilo da treba drati irom otvorene oi. Avenija Liberdad je odisala
spokojem, kiosk sa sladoledom je jo uvek radio, a za stoiima su sedeli ljudi
koji su pokuavali da se rashlade. On se mirno zaputio sredinom trotoara i u tom
trenutku, tvrdi, zauo je muziku. Bili su to neni i setni zvuci gitara iz Koimbre,
i on je pomislio kako je udan ta j spoj muzike i policije. Zakljuio je da dopire
iz pravca trga Alegrija i tako je doista i bilo, jer, to se vie pribliavao, muzika
je bivala sve glasnija.
Trg ba i nije izgledao kao da je pod opsadnim stanjem, tvrdi Pereira,
budui da nije video policiju, tavie, video je samo jednog nonog uvara koji
je izgledao kao da je pijan i koji je dremao na klupi. Trg je bio ukraen papirnim
vencima, utim i zelenim sijalicama koje su visile na ici razapetoj izmeu
prozora. Napolju je bilo nekoliko stoia, a poneki par je plesao. Zatim je
ugledao jedan transparent razapet izmeu dva drveta na kojem je velikim
slovima pisalo: iveo Fransisko Franko. A ispod toga, manjim slovima: iveli
portugalski vojnici u paniji.

Pereira tvrdi da je tek u tom trenutku shvatio da je to zapravo

salazaristika svetkovina, i stoga nije bilo potrebe da je nadgleda policija. I tek
tada je primetio da su mnogi na sebi imali zelenu koulju i maramu oko vrata.
Zastao je uasnut, i kroz glavu mu je u trenutku proletelo vie razliitih stvari.
Pomislio je da je Monteiro Rosi moda jedan od njih, pomislio je na
alenteanskog seljaka koji je krvlju isprskao svoje dinje, pomislio je na ono to
bi rekao otac Antonio kada bi ga video na tom mestu. Pomislio je na sve to, a
potom seo na klupu na kojoj je dremao noni uvar i prepustio se mislima. Ili,
bolje reeno, prepustio se muzici, jer mu se, uprkos svemu, muzika dopadala.
Svirala su dva staria, jedan violu a drugi gitaru, svirali su enjive melodije iz
Koimbre njegove mladosti, iz vremena kada je bio student i kada je o ivotu
mislio kao o kakvoj prelepoj dogodovtini koja mu tek predstoji. I on je u to
doba na studentskim zabavama svirao violu, i bio je vitak i okretan, devojke su
se zaljubljivale u njega. Tolike prelepe devojke koje su izgarale za njim. A on
je, meutim, izgubio glavu za jednom nenom i bledunjavom devojicom koja
je pisala pesme i patila od estih glavobolja. Potom je pomislio i na neke druge
stvari iz svog ivota, ali Pereira o njima ne eli da govori, jer tvrdi da pripadaju
njemu i samo njemu, i da nemaju nikakve veze s tom veeri i tom svetkovinom
na kojoj se naalost obreo. A zatim je, tvrdi Pereira, najednom video kako od
jednog stola ustaje visok i vitak mladi u svetloj koulji i staje izmeu dva stara
muzikanta. I, ko zna zato, osetio je kako mu se srce stee, moda zato to mu
se uinilo da se u tom mladiu prepoznao, uinilo mu se da je iznova pronaao
samog sebe iz vremena Koimbre, jer je mladi na izvestan nain liio na njega,
ne toliko u crtama, ve u nainu na koji se kretao, na koji je eljao kosu, s tim
pramenom koji mu je padao na elo. Mladi je zapevao jednu italijansku
kanconu, O sole mio, ije rei Pereira nije razumeo, ali ta pesma je odisala
snagom i ivotom, bila je prelepa i zvonka, i on je razumeo samo rei sole
mio i nita drugo, a za to vreme mladi je pevao, ponovo je zaduvao blagi
atlantski povetarac, vee je prijatno osveilo, i sve mu se najednom uinilo

lepim, njegov protekli ivot o kojem ne eli da govori, Lisabon, nebeski svod
iznad raznobojnih sijalica, i osetio je neutaivu setu, Pereira, ali nije eleo da
kae za im. Bilo kako bilo, shvatio je da je mladi koji peva osoba s kojom je
tog popodneva razgovarao telefonom, i tako, kada je ovaj zavrio pesmu,
Pereira je ustao sa klupe, jer je njegova radoznalost bila jaa od opreza, priao
stolu i obratio se mladiu: gospodin Monteiro Rosi, pretpostavljam. Monteiro
Rosi je napravio pokret kao da e ustati, pri emu je udario o stoi, prevrnuo
kriglu koja je stajala ispred njega i prolio pivo na svoje bele pantalone.
Oprostite, promrmljao je Pereira. Ne, ne, ja sam nespretan, odvratio je mladi,
to mi se esto dogaa, vi ste profesor Pereira iz ,,Liboe, pretpostavljam,
sedite, molim vas. I pruio mu je ruku.
Pereira tvrdi da je seo za sto s oseanjem nelagodnosti. Pomislio je da ovo
mesto nije za njega, da je, tavie, besmisleno to se s jednim neznancem sastao
na toj nacionalistikoj svetkovini, da otac Antonio ne bi odobrio takav postupak;
i poeleo je da je ve u kui i da razgovara sa slikom svoje ene, molei je da
mu oprosti. I upravo su mu te misli dale snagu da izrekne jedno direktno pitanje,
tek da bi zapoeo razgovor, te je ne okoliei upitao: ovo je svetkovina
salazaristike omladine, jeste li vi pripadnik salazaristike omladine?
Monteiro Rosi je sklonio pramen kose koji mu je padao na elo i
odgovorio: ja sam diplomirao filozofiju, zanimaju me filozofija i knjievnost, ali
to se ne uklapa u ,,Libou, zar ne? Uklapa se, tvrdi da je rekao Pereira, jer na
list je slobodan i nezavisan, i ne elimo da se meamo u politiku.
U meuvremenu, dva staria su ponovo zasvirali, iz njihovih
instrumenata razlegli su se tugaljivi akordi jedne frankistike pesme, ali Pereira
je, uprkos nelagodnosti, u tom trenutku shvatio da je igra ve odavno poela i da
mu ne preostaje nita drugo nego da se u nju upusti. I, na svoje uenje, shvatio
je da je za to sposoban, da u potpunosti vlada situacijom, jer on je bio profesor
Pereira iz ,,Liboe, a ovaj mladi, koji je sedeo preko puta njega, upijao je
svaku njegovu re. I tako je rekao: proitao sam va lanak o smrti, smatram da

je veoma zanimljiv. Napisao sam tezu o smrti, odgovorio je Monteiro Rosi, ali
moram da vam predoim da nije sve to izalo iz moje kuhinje, onaj deo koji je
objavljen u asopisu sam prepisao, priznajem, delom od Fojerbaha, a delom od
jednog francuskog spiritualiste, ak ni moj profesor to nije primetio, znate,
profesori su vee neznalice nego to mislimo. Pereira tvrdi da se kolebao da li
da postavi pitanje koje se itavo vee spremao da postavi, i napokon se odluio,
no prethodno je zatraio od mladog konobara u zelenoj koulji da mu donese
pie. Oprostite, rekao je Monteiru Rosiju, ali ja ne pijem alkohol, pijem samo
limunade, uzeu jednu limunadu. I pijuckajui svoju limunadu, tiho je upitao,
kao da bi neko mogao da ga uje ili cenzurie: nego, da li vas, oprostite, eto,
hteo sam da vas pitam, da li vas zanima smrt?
Monteiro Rosi se iroko osmehnuo, tvrdi Pereira, i to ga je zbunilo. Ma
ta to priate, profesore Pereira, uzviknuo je Monteiro Rosi zvonkim glasom,
mene zanima ivot. A potom je, malo tie, nastavio: ujte, profesore Pereira,
meni je smrti preko glave, pre dve godine umrla mi je majka, bila je Portugalka i
radila je kao uiteljica, umrla je u roku od nekoliko dana od aneurizme u mozgu,
komplikovana re koja u stvari znai da vam je pukao krvni sud, jednom reju,
od kapi, prole godine mi je umro otac, koji je bio Italijan i koji je radio kao
brodski inenjer u lisabonskom brodogradilitu, neto malo mi je ostavio, ali to
malo se ve istopilo, imam jo jednu baku, koja ivi u Italiji, ali nisam je video
od svoje dvanaeste godine i nemam nikakvu elju da idem u Italiju, ini mi se
da je tamo jo gore nego ovde, smrti mi je preko glave, profesore Pereira,
oprostite to sam ovako iskren sa vama, ali najzad, emu to pitanje?
Pereira je otpio gutljaj limunade, obrisao usta nadlanicom i rekao:
jednostavno zato to u novinama treba da izlaze posmrtna slova o piscima, ili
nekrolozi, kad god umre neki vaan pisac, a nekrolog se ne moe napisati od
danas do sutra, treba ga ve imati spremnog, ja traim nekoga ko e mi unapred
pisati nekrologe o velikim piscima nae epohe, zamislite da sutra umre Morijak,
ta ja u tom sluaju da radim?

Pererira tvrdi da je Monteiro Rosi naruio jo jedno pivo. Otkako je on

doao, mladi je popio barem tri piva i sada je, po njegovom miljenju,
verovatno ve bio pomalo pripit ili makar oamuen. Monteiro Rosi je sklonio
pramen kose sa ela i rekao: profesore Pereira, ja dobro govorim jezike i
poznajem pisce nae epohe; ja volim ivot, ali ukoliko vi elite da piem o smrti
i za to mi platite, isto kao to su mi veeras platili da otpevam jednu
napolitansku pesmu, ja u to uiniti, eto, za prekosutra u vam napisati
posmrtno slovo o Garsiji Lorki, ta vi mislite o Garsiji Lorki? On je u sutini
zaetnik panske avangarde, isto kao to je na Pesoa zaetnik portugalskog
modernizma, a uostalom, svestran je umetnik, bavio se poezijom, muzikom i
slikarstvom.
Pereira tvrdi da je odgovorio kako mu se ne ini da je Garsija Lorka ba
najpogodnija linost, pa ipak, moglo bi se probati, ukoliko bi se o njemu
govorilo s merom i oprezom, s osvrtom iskljuivo na njegovu ulogu umetnika i
bez pominjanja nekih drugih aspekata koji bi mogli biti delikatni, s obzirom na
situaciju. I tada, kao da je to bila najprirodnija stvar na svetu, Monteiro Rosi mu
je rekao: ujte, oprostite to to pominjem, ali s obzirom na to da u vam uraditi
posmrtno slovo o Garsiji Lorki, moete li makar neto da mi date unapred, treba
sebi da kupim nove pantalone, ove su potpuno isflekane, a sutra izlazim s
jednom devojkom koja upravo sada treba da doe i koju sam upoznao na
fakultetu, to mi je koleginica i mnogo mi se dopada, eleo bih da je izvedem u
bioskop.

4.
Devojka koja je dola, tvrdi Pereira, nosila je pleteni eir. Bila je veoma
lepa, svetle puti, zelenih oiju i vretenastih miica. Na sebi je imala haljinu sa
bretelama koje su se ukrtale na leima i tako isticale njena nena, lepo
oblikovana ramena.
Ovo je Marta, rekao je Monteiro Rosi, Marta, dozvoli da ti predstavim
profesora Pereiru iz ,,Liboe, veeras me je zaposlio, od sada sam novinar, kao
to vidi, naao sam posao. Ona je rekla: Marta, drago mi je. A potom,
obraajui se Monteiru Rosiju, rekla je: pitam se zato sam dola na ovakvu
jednu zabavu, ali kad sam ve tu zato me, ludice moja, ne pozove da pleemo,
jer muzika je tako primamljiva, a vee tako zanosno?
Pereira je ostao sam za stolom, tvrdi, naruio je jo jednu limunadu i
natenane je ispijao, posmatrajui devojku i mladia koji su lagano plesali, obraz
uz obraz. Pereira tvrdi da je u tom trenutku ponovo pomislio na svoj protekli
ivot, na decu koju nikada nije imao, ali tu temu ne eli dalje da razrauje.
Nakon plesa, devojka i mladi su se vratili za sto i Marta je, onako usput, rekla:
danas sam kupila ,,Libou, naalost, nita ne govori o onom Alenteaninu koga
je policija izmasakrirala na njegovim kolima, govori o nekoj amerikoj jahti,
nimalo zanimljiva vest, po mome miljenju. I Pereira je, osetivi se bezrazlono
krivim, odgovorio: direktor je na odmoru, u banji, ja sam zaduen samo za
kulturni dodatak, jer, vidite, ,,Liboa e od sledee nedelje imati kulturni
dodatak, ja ga ureujem.
Marta je skinula eir i stavila ga na sto. Po ramenima joj se prosuo slap
kestenjaste kose sa crvenkastim odsjajima, tvrdi Pereira, inilo se da je nekoliko
godina starija od mladia, mogla je imati dvadest est ili dvadeset sedam godina,
i tako ju je upitao: a ta vi radite u ivotu? Piem poslovna pisma za jednu
izvozno-uvoznu firmu, odgovorila je Marta, radim samo pre podne, tako da po

podne mogu da itam, etam i da ponekad izaem s Monteirom Rosijem. Pereira

tvrdi da mu je bilo udno to je ona mladia zvala Monteiro Rosi, imenom i
prezimenom, kao da su samo kolege, ali nije nita pitao, promenio je temu i
rekao, tek da neto kae: mislio sam da pripadate salazaristikoj omladini. A
vi?, uzvratila je Marta. Ah, rekao je Pereira, moja mladost je odavno prola, a
to se politike tie, osim toga to me preterano ne zanima, nisam ljubitelj
fanatinih ljudi, ini mi se da ovaj svet vrvi od fanatika. Treba praviti razliku
izmeu fanatizma i uverenja, odgovorila je Marta, jer ovek moe imati ideale,
na primer, da ljudi budu slobodni i jednaki, ak i braa, oprostite, oito citiram
francusku revoluciju, da li vi verujete u francusku revoluciju? Teoretski da,
odgovorio je Pereira; i pokajao se zbog onog teoretski, jer je eleo da kae:
praktino da; ali je u sutini rekao ono to je mislio. U tom trenutku, dva
staria, violista i gitarista, zasvirali su valcer u ef-duru i Marta je rekla:
profesore Pereira, volela bih da ovaj valcer odigram sa vama. Pereira je ustao,
tvrdi, ponudio joj ruku i poveo je do podijuma za igru. I plesao je taj valcer tako
rei u zanosu, kao da su njegov stomak i sve ono salo kao kakvim udom
nestali. A za to vreme gledao je u nebo iznad raznobojnih sijalica na trgu
Alegrija, i osetio se siunim, stopljenim sa univerzumom. Jedan gojazan ovek
u godinama igra s jednom mladom devojkom na nekom bezimenom trgu, negde
u univerzumu, pomislio je, a za to vreme zvezde se okreu, univerzum vri, i
moda nas neko posmatra iz neke bezmerne opservatorije. Zatim su se vratili za
sto, a Pereira je, tvrdi, razmiljao: zato nisam imao decu? Naruio je jo jednu
limunadu, pomislivi da e mu prijati jer je tog popodneva, zbog one nesnosne
vruine, imao problema sa varenjem. A Marta je za to vreme oputeno avrljala,
govorila je: Monteiro Rosi mi je priao o vaoj zamisli, deluje mi kao dobra
ideja, ini se da postoji gomila pisaca koji bi ve jednom trebalo da odu s ovog
sveta, na svu sreu, onaj nepodnoljivi Rapanjeta, koji se prozvao DAnunciom
nas je pre nekoliko meseci zauvek napustio, ali i onaj bogomoljac Klodel, i
njega nam je ve preko glave, zar ne mislite? A vae bi novine, koje su, kako mi

se ini, katoliki orijentisane, svakako rado o tome pisale, a zatim i onaj nitkov
Marineti, onaj gad, koji se, nakon to je opevao rat i haubice, slizao s
Musolinijevim crnim kouljama, bilo bi dobro da nas i on ve jednom napusti.
Pereira je poeo blago da se preznojava, tvrdi, te je proaputao: gospoice,
priajte malo tie, ne znam koliko ste svesni na kakvom se mestu nalazimo.
Tada je Marta stavila eir i rekla: e, pa, meni je ovog mesta preko glave, ide mi
na ivce, videete da e uskoro zasvirati vojne koranice, bolje je da vas
ostavim s Monteirom Rosijem, verovatno imate o mnogo emu da priate, ja
odoh do Tea, potreban mi je sve vazduh, laku no i do vienja.
Pereira tvrdi da je osetio olakanje; ispio je svoju limunadu i na trenutak
pao u iskuenje da uzme jo jednu, ali bio je neodluan, jer nije zn koliko jo
dugo Monteiro Rosi namerava ovde da se zadri. I tako je upitao: ta kaete da
naruimo jo jedno pie? Monteiro Rosi je pristao, kazao je da ima itavo vee
na raspolaganju i da bi voleo da razgovara o knjievnosti, nema ba puno prilike
za to, uglavnom razgovara o filozofiji, poznaje samo ljude koji se bave
iskljuivo filozofijom. Tada je Pereiri pala na pamet jedna reenica koju je
njegov ujak, inae promaeni pisac, rado ponavljao, i izgovorio ju je. Kazao je:
ini se kao da se filozofija bavi samo istinom, ali nam moda daruje samo
fantazije, dok se za knjievnost, naprotiv, ini da se bavi samo fantazijama, ali
nam moda daruje istinu. Monteiro Rosi se nasmeio i rekao da mu se ini da ta
misao dobro definie ove dve discipline. Pereira ga je tada upitao: a ta mislite o
Bernanosu? Monteiro Rosi je isprva delovao zateeno, a onda je upitao: onaj
katoliki pisac? Pereira je klimnuo glavom, a Monteiro Rosi je tiho rekao: ujte,
profesore Pereira, ja, kao to sam vam danas preko telefona rekao, ne
razmiljam preterano o smrti, a takoe ne razmiljam preterano ni o
katolianstvu, znate, moj otac je bio brodski inenjer, bio je praktian ovek koji
je verovao u progres i u tehniku, tako je i mene vaspitao, bio je Italijan, to je
tano, ali moda me je donekle vaspitao u engleskom duhu, u duhu jedne
pragmatine vizije realnosti; volim knjievnost, ali moda se nai ukusi ne

podudaraju, barem kada je re o izvesnim piscima, meutim, ja zaista moram da

ponem da radim i spreman sam da piem prevremene nekrologe za sve pisce
koje poelite, zapravo koje poeli direkcija vaih novina. Na te rei se u Pereiri,
tvrdi Pereira, probudio neki ponos. Nije mogao da podnese da mu ovaj mladi
dri lekciju iz profesionalne etike, sve u svemu, ocenio je da je arogantan. I tada
je odluio da i on pree na arogantan ton, te je uzvratio: ja u svom knjievnom
izboru ne zavisim od svog direktora, kulturnu stranicu ureujem ja, i ja biram
pisce koji me zanimaju, zbog toga sam odluio da vam poverim taj zadatak i
dajem vam odreene ruke, mislio sam da vam predloim Bernanosa i Morijaka,
zato to ih volim, ali, kad je ve tako, neu nita da vam sugeriem, odluka je na
vama, radite ta god hoete. Tvrdi Pereira da se istog asa pokajao to se do te
mere izrekao, to se izloio riziku dajui potpunu slobodu ovom mladiu, koga
nije ni poznavao i koji mu je ak otvoreno priznao da je svoju diplomsku tezu
prepisao. Na trenutak se osetio kao da je u klopci, shvatio je da je sam sebe
uvalio u krajnje glupavu situaciju. Ali, na sreu, Monteiro Rosi je nastavio
razgovor, poevi da pria o Bernanosu, koga je oigledno veoma dobro
poznavao. A potom je rekao: Bernanos je jedan hrabar ovek, ne plai se da
govori o najskrovitijim delovima sopstvene due. Na tu re, dua, Pereiri je
laknulo, tvrdi, kao da ga je kakav arobni napitak vratio u ivot i tako je,
pomalo glupavo, upitao: da li vi verujete u vaskrsnue tela? Nikada o tome
nisam razmiljao, odgovorio je Monteiro Rosi, taj problem me ne zanima,
uveravam vas da me taj problem ni najmanje ne zanima, mogao bih sutra da
doem u redakciju, mogao bih takoe da vam uradim prevremeni nekrolog za
Bernanosa, ali, iskreno govorei, radije bih napisao posmrtno slovo o Garsiji
Lorki. Naravno, rekao je Pereira, redakcija sam ja, nalazim se u ulici Rodriga da
Fonseke broj ezdeset est, u blizini Aleandra Erkulana, na dva koraka od
jevrejske mesare, ukoliko na stepenicama sretnete kuepaziteljku ne dajte se
zbuniti, to je jedna otrokona, kaite joj da imate sastanak sa profesorom
Pereirom, i ne uputajte se sa njom ni u kakav razgovor, mogla bi biti policijski

dounik.
Pereira tvrdi da ne zna zato je to rekao, moda naprosto zato to je mrzeo
i kuepaziteljku i salazaristiku policiju, nesporno je, meutim, da mu je dolo
da to kae, ali ne zato da bi uspostavio neko tobonje sauesnitvo s ovim
mladiem, koga jo uvek nije poznavao: ne zbog toga, pravi razlog mu je
nepoznat, tvrdi Pereira.

5.
Sutradan ujutru, kad je Pereira ustao, tvrdi, na stolu je zatekao kajganu sa
sirom izmeu dve krike hleba. Bilo je devet sati, a spremaica je obino
dolazila u osam. Kajganu mu je oigledno pripremila kako bi je poneo u
redakciju i pojeo za ruak, Pijedad je veoma dobro znala ta on voli, a Pereira je
kajganu sa sirom naprosto oboavao. Popio je olju kafe, okupao se, obukao
sako, ali je odluio da ne stavi kravatu. Za svaki sluaj, gurnuo ju je u dep. Pre
nego to e izai zastao je ispred slike svoje ene i rekao joj: upoznao sam
jednog mladia po imenu Monteiro Rosi i odluio da ga primim kao spoljnjeg
saradnika koji e mi pisati prevremene nekrologe, mislio sam da je veoma
bistar, a sada mi se ini da je pomalo smeten, da smo imali sina, bio bi njegovih
godina, pomalo lii na mene, pramen kose mu pada na elo, sea li se da je i
meni pramen kose padao na elo, bilo je to u doba Koimbre, eh, da, ne znam ta
da ti kaem, videemo, danas e doi u redakciju, rekao je da e mi doneti jedan
nekrolog, ima divnu devojku koja se zove Marta, sa kosom boje bakra, ali voli
da izigrava mudricu i da pria o politici, ta je tu je, videemo ta e dalje biti.
Uzeo je tramvaj do ulice Aleandra Erkulana, a zatim se s naporom peice
popeo do ulice Rodriga da Fonseke. Kada je stigao do kapije, bio je u golom
znoju, jer dan je bio vreo. U predvorju, kao i obino, nabasao je na
kuepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira. Pereira ju je
pozdravio klimanjem glave i popeo se uz stepenice. im je uao u redakciju,
skinuo je sako i ukljuio ventilator. Nije znao ta da radi, a bilo je ve podne.
Pomislio je da pojede svoj hleb i kajganu, ali jo je bilo rano. Tada se prisetio
rubrike ,,Seanja i poeo je da pie. r tri godine umro je veliki pesnik
Fernando Pesoa. Bio je engleski ak, ali je odluio da pie na portugalskom,
smatrajui da je portugalski jezik njegova domovina. Ostavio nam je predivne
pesme rasute po asopisima i jednu poemu, Poruka, koja je povest Portugalije

viena oima jednog velikog umetnika koji je voleo svoju zemlju. Proitao je
to to je napisao i zakljuio da je odvratno, da, odvratno bi bila prava re, tvrdi
Pereira. Tada je bacio list u korpu i napisao: Prole su tri godine od kako nas je
napustio Fernando Pesoa. Malo njih ga je primetilo, gotovo niko. U Portugaliji
je iveo kao stranac, moda zato to je svugde bio stranac. iveo je sam, u
skromnim pansionima ili iznajmljenim sobama. Seaju ga se prijatelji,
istomiljenici, zaljubljenici u poeziju.
Potom je uzeo hleb s kajganom i zagrizao. U tom trenu zaulo se kucanje
na vratima. Pereira je sakrio hleb s kajganom u fioku, obrisao usta pelir papirom
i rekao: napred. Bio je to Monteiro Rosi. Dobar dan, profesore Pereira, rekao je
Monteiro Rosi, oprostite, moda sam malo poranio, ali neto sam vam doneo,
hou rei, sino, kada sam se vratio kui, dobio sam inspiraciju, a osim toga,
mislio sam da se moda ovde u novinama moe neto prezalogajiti. Pereira mu
je strpljivo objasnio da ova prostorija nisu novine ve samo kulturna redakcija, i
da je on, Pereira, kulturna redakcija, mislio je da mu je to ve rekao, ovo je
samo jedna prostorija sa pisaim stolom i ventilatorom, budui da je ,,Liboa
samo mali veernji list. Monteiro Rosi je seo i izvadio list papira, presavijen
naetvoro. Pereira ga je uzeo i poeo da ita. Neobjavljiv, tvrdi Pereira, bio je to
odista neobjavljiv lanak. Opisivao je smrt Garsije Lorke, a poinjao je ovako:
r dve godine, pod nerazjanjenim okolnostima, napustio nas je veliki panski
pesnik Federiko Garsija Lorka. Sumnja se na njegove politike protivnike,
budui da je umro nasilnom smru. itav svet se jo uvek pita kako se moglo
dogoditi takvo jedno divljatvo.
Pereira je podigao pogled sa lista i rekao: dragi moj Monteiro Rosi, vi ste
odlian romansijer, ali moje novine nisu ba najpogodnije mesto za romane, u
novinama se piu stvari koje odgovaraju istini ili barem lie na istinu, vi ne treba
da govorite o tome kako je neki pisac umro, pod kakvim okolnostima i zato,
treba jednostavno da kaete da je umro, a potom treba da piete o njegovom
delu, o romanima i pesmama, i tako sastavite nekrolog, ali u sutini treba da

napiete kritiku, da doarate portret oveka i njegovog dela, ovo to ste vi

napisali je posve neupotrebljivo, smrt Garsije Lorke je jo uvek misteriozna, a
ta ako se ba nije tako odvilo?
Monteiro Rosi je odgovorio da Pereira nije zavrio sa itanjem lanka, u
daljem toku on govori o njegovom delu, njegovoj linosti, formatu oveka i
umetnika. Pereira je strpljivo nastavio da ita. Opasan, tvrdi, lanak je bio
opasan. Govorio je o onoj duboko skrivenoj paniji, o onoj paniji optereenoj
katolianstvom koju je Garsija Lorka nainio metom svojih ubojitih kopalja u
Kui Bernarde Albe, govorio je o raki, pokretnom pozoritu koje je Garsija
Lorka podario narodu. Bila ju to jedna velika pohvala panskom narodu, koji je
udeo za kulturom i pozoritem, i kojem je Garsija Lorka izaao u susret.
Pereira je podigao glavu, tvrdi, zagladio kosu, zavrnuo rukave i rekao: dragi
Monteiro Kosi, dopustite mi da budem iskren sa vama, va lanak je
neobjavljiv, uistinu neobjavljiv. Ja ne mogu da ga objavim, niti bi ijedan
portugalski list mogao da ga objavi, pa ak ni italijanski, budui da ste vi
poreklom Italijan. Dve su pretpostavke: vi ste ili naivni ili ste provokator, a
dananje novinarstvo u Portugaliji ne podnosi ni naivne niti provokatore, i to bi
bilo sve.
Pereira tvrdi da je, dok je ovo govorio, oseao kako mu kap znoja curi niz
lea. Zato je poeo da se preznojava? Ko zna. To ne ume tano da objasni.
Moda zato to je bilo veoma vrue, u to nema sumnje, i ventilator nije mogao
dovoljno da rashladi taj skueni sobiak. A moda i zato to mu je bilo ao tog
mladia koji ga je izgubljeno i razoarano gledao i koji je poeo da gricka nokte
dok je on govorio. I stoga nije imao srca da kae: ta je tu je, bila je to proba, ali
nije uspela, do vienja. Umesto toga, piljio je u Monteira Rosija prekrtenih
ruku i Monteiro Rosi je tada rekao: napisau ga ponovo, do sutra u ga napisati
ponovo. A, ne, Pereira je smogao snage da kae, nema vie Garsije Lorke,
molim vas, ima suvie injenica vezanih za njegov ivot i njegovu smrt koje se
ne uklapaju u list kakav je ,,Liboa, ne znam da li uviate, dragi Monteiro

Rosi, da se u ovom trenutku u paniji vodi graanski rat, da portugalske vlasti

podravaju generala Fransiska Franka i da je Garsija Lorka prevratnik, da, to je
prava re: prevratnik.
Monteiro Rosi je ustao, kao da ga je ta re prepala, uzmakao prema
vratima, zastao, ponovo koraknuo napred i rekao: ali ja sam verovao da sam
naao posao. Pereira nije nita odgovorio i osetio je kako mu kap znoja curi niz
lea. ta sad da radim?, promrmljao je Monteiro Rosi glasom koji je preklinjao.
Pereira je i sam ustao, tvrdi, i stao ispred ventilatora. Nekoliko trenutaka je
utao, putajui da mu hladan vazduh osui koulju. Treba da mi uradite
nekrolog za Morijaka ili Bernanosa, odgovorio je, odaberite sami, ne znam da li
sam bio jasan. Ali radio sam itavu no, promucao je Monteiro Rosi, oekivao
sam da ete mi platiti, uostalom ne traim mnogo, tek toliko da danas mogu da
ruam. Pereira je poeleo da mu kae kako mu je prethodne veeri ve dao pare
da kupi sebi nove pantalone, i kako oigledno ne moe neprestano da mu da je
pare, s obzirom na to da mu nije otac. Poeleo je da bude neumoljiv i vrst. Ali,
umesto toga je rekao: ako je va problem dananji ruak, pa dobro, mogu da vas
pozovem na ruak, ni ja jo nisam ruao i veoma sam gladan, rado bih pojeo
ribu na aru ili pohovanu niclu, ta kaete na to?
Zato je Pereira to rekao? Da li zato to je bio sam i to ga je ova soba
guila, ili zato to je doista bio gladan, ili zato to se setio slike svoje ene, ili iz
nekog drugog razloga? To ne bi znao da kae, tvrdi Pereira.

6.
Bilo kako bilo, Pereira ga je pozvao na ruak, tvrdi, odabravi jedan
restoran na Rosiju. Uinilo mu se da je to pravi izbor, jer su njih dvojica u
sutini bili intelektualci, a to je bio kafe i restoran gde su navraali knjievnici,
dvadesetih godina bio je veoma u modi, za njegovim stolovima nastajali su
avangardni asopisi, jednom reju, tu su svi dolazili, a poneki moda jo uvek
dolaze.
utei su se spustili niz aveniju Liberdad i stigli do Rosija. Pereira je
odabrao sto unutra, jer je napolju, ispod tende, bilo prevrue. Osvrnuo se oko
sebe, ali nije video nijednog knjievnika, tvrdi. Svi knjievnici su na odmoru,
rekao je da bi razbio utanje, verovatno su nekud otili, ko na more, a ko u
prirodu, u gradu smo ostali jedino mi. Moda samo sede u svojim kuama,
uzvratio je Monteiro Rosi, zasigurno ne izgaraju od elje da se etkaju unaokolo
s obzirom na to u kakvim vremenima ivimo. Pereira je osetio neku tugu, tvrdi,
dok je razmiljao o tim reima. Shvatio je da su sami, da unaokolo nema nikoga
sa kime bi mogli da podele svoju teskobu, u restoranu su bile dve gospoe sa
eiriima i, u uglu, etiri mukarca neobinog izgleda. Pereira je odabrao jedan
izdvojeni sto, zadenuo salvetu za okovratnik, kao to je to uvek inio, i naruio
belo vino. Pije mi se aperitiv, objasnio je Monteiru Rosiju, obino ne pijem
alkohol, ali sada mi je zaista potreban aperitiv. Monteiro Rosi je naruio toeno
pivo i Pereira ga je upitao zar ne voli belo vino. Radije pijem pivo, odgovorio je
Monteiro Rosi, vie osveava i lake je, a uostalom, u vina se ne razumem.
teta, promrmljao je Pereira, ako elite da postanete dobar kritiar treba da
razvijate svoj ukus, treba da radite na sebi, treba da postanete poznavalac vina,
jela, ljudi. A potom je dodao: i knjievnosti. U tom trenutku, Monteiro Rosi je
proaputao: hteo bih neto da vam priznam, ali nemam hrabrosti. Slobodno
kaite, rekao je Pereira, praviu se da nisam razumeo. Kasnije, rekao je

Monteiro Rosi.
Pereira je naruio oradu na aru, tvrdi, a Monteiro Rosi gaspao, a potom
rioto s morskim plodovima. Rioto je stigao u ogromnoj iniji od terakote i
Monteiro Rosi je sipao tri puta, tvrdi Pereira, sve je slistio, premda je porcija
odista bila ogromna. A zatim je sklonio pramen sa ela i rekao: rado bih pojeo
jedan sladoled ili makar samo sorbet od limuna. Pereira je u sebi sraunao
koliko e ga ovaj ruak kotati i doao do zakljuka da e dobar deo njegove
nedeljne plate otii na ovaj restoran gde je verovao da e zatei lisabonske
knjievnike, a u stvari je zatekao samo dve starice sa eiriima i etiri udna
tipa za stolom u uglu. Ponovo je poeo da se preznojava. Izvadio je salvetu
zadenutu za okovratnik, naruio mineralnu vodu sa ledom i kafu, a onda
pogledao Monteira Rosija pravo u oi i rekao: a sada mi priznajte ono to ste
hteli da mi priznate pre ruka. Tvrdi Pereira da je Monteiro Rosi podigao pogled
ka tavanici, zatim pogledao u njega i odmah skrenuo pogled, a potom se
nakaljao, pocrveneo kao dete i rekao: malo mi je neprijatno, oprostite. Ne
postoji nita na ovom svetu ega bi se trebalo stideti, rekao je Pereira, osim ako
niste krali ili osramotili oca i majku. Monteiro Rosi je obrisao usta salvetom kao
da je eleo da onemogui reima da izau, sklonio pramen kose sa ela i rekao:
ne znam kako da vam to kaem, znam da vi zahtevate profesionalizam, znam da
bih morao vie da koristim glavu, ali nema sumnje da sam ja odabrao da sledim
neka druge razloge. Budite malo jasniji, zamolio ga je Pereira. Pa, eto, poeo je
da muca Monteiro Rosi, eto, istina je, istina je da sam sledio razloge srca,
moda nisam smeo, moda ak nisam ni eleo, ali bilo je to jae od mene,
kunem vam se da bih bio u stanju da napiem nekrolog o Garsiji Lorki sa
stanovita razuma, ali bilo je to jae od mene. Ponovo je obrisao usta salvetom i
dodao: a osim toga, zaljubljen sam u Martu. Kakve to sad veze ima?, upitao je
Pereira. Ne znam, odgovorio je Monteiro Rosi, moda i nema, ali i to je stvar
srca, zar vam se ne ini?, na izvestan nain je i to problem. Problem je to vi ne
biste smeli da upadate u probleme kojima niste dorasli, eleo je da odgovori

Pereira. Problem je to je svet jedan veliki problem, koji svakako ne treba mi da

reavamo, eleo je da kae Pereira. Problem je to ste mladi, suvie mladi, mogli
biste da mi budete sin, eleo je da kae Pereira, ali mi se ne dopada to se prema
meni ponaate kao prema ocu, ja nisam ovde da bih reavao vae nedoumice.
Problem je to izmeu nas treba da postoji korektan i profesionalan odnos, eleo
je da kae Pereira, a vi biste morali da nauite da piete jer, u protivnom, ako
budete pisali sledei razloge srca, upaete u velike neprilike, to mogu da vam
potpiem.
Ali nita od svega toga nije rekao. Pripalio je cigaru, obrisao salvetom
znoj koji mu je orosio elo, otkopao prvo dugme na koulji i rekao: razlozi srca
su najvaniji, uvek treba slediti razloge srca, deset zapovesti nita o tome ne
kau, ali ja vam kaem, meutim, treba drati irom otvorene oi, uprkos
svemu, srce, to da, slaem se, ali takoe i irom otvorene oi, dragi moj
Monteiro Rosi, i ovim zavravam na ruak, sledea tri ili etiri dana nemojte
me zvati, ostavljam vam vremena da razmislite i da napiete neto dobro, ali
zaista dobro, pozovite me sledee subote na redakciju, oko podneva.
Pereira je ustao i pruio mu ruku, rekavi do vienja. Zato mu je sve to
rekao kada je eleo da mu kae neto sasvim drugo, kada je eleo da ga prekori,
moda ak i da ga otpusti? To Pereira ne ume da kae. Moda zato to je
restoran bio prazan, to nije video nijednog knjievnika, to se u ovom gradu
oseao usamljenim i bio mu je potreban istomiljenik i prijatelj? Moda zbog
svega toga, a moda i zbog neeg drugog to on ne ume da objasni. Teko je
imati jasan stav kad je re o razlozima srca, tvrdi Pereira.

7.
Narednog petka, kada je stigao u redakciju nosei svoj zamotuljak sa
hlebom i kajganom, Pereira je, tvrdi, video da iz potanskog sandueta ,,Liboe
viri jedna koverta. Uzeo ju je i stavio u dep. Na odmoritu prvog sprata sreo je
kuepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira, ima jedno pismo
za vas, ekspresno, potar ga je doneo u devet sati, morala sam ja da potpiem.
Pereira je procedio kroz zube jedno hvala i nastavio da se penje uz stepenice.
Preuzela sam na sebe tu odgovornost, nastavila je kuepaziteljka, ali ne bih
volela da imam problema, budui da ne pie ko je poiljalac. Pereira se vratio
natrag tri stepenika, tvrdi, i upiljio se u nju. Sluajte, Selet, rekao je Pereira, vi
ste kuepaziteljka i to je sasvim dovoljno, vi ste plaeni da budete
kuepaziteljka i primate platu od stanara ove zgrade, meu tim stanarima je i
moj list, ali, vi imate tu manu da zabadate nos tamo gde mu nije mesto, dakle,
kada sledei put stigne ekspresno pismo za mene, nemojte ga potpisivati i
nemojte ga gledati, kaite potaru da navrati kasnije i urui ga lino meni.
Kuepaziteljka je naslonila na zid metlu kojom je istila odmorite i stavila ruke
na bokove. Profesore Pereira, rekla je, vi verovatno mislite da sa mnom moete
tako da razgovarate zato to sam obina kuepaziteljka, ali treba da znate da ja
imam prijatelje na visokim poloajima, osobe koje mogu da me zatite od vaeg
neotesanog ponaanja. Pretpostavljam da je tako, tavie, uveren sam u to, tvrdi
da je rekao Pereira, to je upravo ono to mi se ne dopada, a sada do vienja.
Kada je otvorio vrata svoje sobe, Pereira se oseao iscrpljeno i bio je u
goloj vodi. Upalio je ventilator i seo za svoj radni sto. Odloio je hleb s
kajganom na list papira za kucanje i izvadio pismo iz depa. Na koverti je
plavim mastilom pisalo: Profesor Pereira, ,,Liboa, ulica Rodriga da Fonseke
66, Lisabon. Rukopis je bio elegantan. Pereira je spustio pismo na sto, pored
kajgane, i zapalio cigaru. Kardiolog mu je zabranio da pui, ali on je sada imao

neodoljivu elju da povue dva dima, pa makar je odmah potom ugasio.

Pomislio je da pismo otvori kasnije, budui da je ve bilo vreme da pripremi
sutranju kulturnu stranicu. Pomislio je da pregleda lanak o Pesoi, koji je
napisao za rubriku Seanja, ali je potom zakljuio da ga ne treba menjati.
Nakon toga je poeo da ita Mopasanovu priu koju je lino preveo, kako bi
proverio da li treba neto ispraviti. Nije trebalo. Pria je zvuala savreno i
Pereira je sam sebi estitao. To mu je donekle popravilo raspoloenje, tvrdi.
Onda je izvadio iz depa Mopasanov portret koji je pronaao u nekom asopisu
u Gradskoj biblioteci. Bio je to portret u olovci, delo nekog nepoznatog
francuskog slikara. Mopasan je izgledao kao oajnik, s neurednom bradom i
pogledom uprtim u prazno, i Pereira je pomislio da je kao stvoren da ide uz
priu. Uostalom, bila je to pria o ljubavi i smrti, i pristajao joj je portret koji je
u sebi imao neeg traginog. Trebalo je uglaviti prozori u sredini lanka, sa
Mopasanovim osnovnim biografskim podacima. Pereira je otvorio Larus koji je
drao na radnom stolu i poeo da prepisuje. Napisao je: ,,Gi de Mopasan, 18501893. Zajedno sa svojim bratom Erveom, nasledio je od oca venerinu bolest
koja ga je najpre odvela u ludilo, a potom, kao veoma mladog, u smrt. Sa
dvadeset godina uestvovao je u Francusko-pruskom ratu, radio je u mornarici.
Pisac raskonog talenta, satirine vizije, u svojim pripovetkama opisivao je
slabosti i licemerje odreenog sloja francuskog drutva. Pisao je takoe i
romane koji su doiveli veliki uspeh, meu kojima su Bel-Ami i fantastini
roman Orla. U nastupima ludila leio se na klinici doktora Blana, gde je i umro
u bedi i naputen od svih.
Zatim je uzeo hleb s kajganom i pojeo tri-etiri zalogaja. Ostatak je bacio
u korpu za otpatke jer nije bio gladan, bilo je isuvie vrue, tvrdi. Potom je
otvorio pismo. Bio je to lanak napisan mainom na pelir papiru, a naslov je
glasio: Umro je Filipo Tomazo Marineti. Pereira je na trenutak pretrnuo jer je, i
ne okrenuvi stranu, shvatio da je lanak napisao Monteiro Rosi i jer mu je istog
asa bilo jasno da taj lanak moe da okai maku o rep, bio je potpuno

beskoristan, on je eleo nekrolog o Bernanosu ili Morijaku, koji su zasigurno

verovali u vaskrsnue tela, ali ovo je bio nekrolog o Filipu Tomazu Marinetiju,
koji je verovao u rat, i Pereira je poeo da ga ita. Bio je to lanak koji je trebalo
da zavri u korpi za otpatke, meutim, Pereira ga nije bacio, ko zna zato ga je
sauvao, no upravo stoga sada moe da ga priloi kao dokument. Poinjao je
ovako: Sa Marinetijem je umro jedan nasilnik, budui da je sila bila njegova
muza. Poeo je 1909, kada je u jednom pariskom asopisu objavljen njegov
Futuristiki manifest, koji je veliao mitove o ratu i nasilju. Neprijatelj
demokratije, ratoboran i ratni huka, napisao je u slavu rata jednu nastranu
poemu pod nazivom Tras bum bum, koja predstavlja fonetsku deskripciju rata u
Africi za vreme italijanskog kolonijalizma. A njegova vera u kolonijalizam
podstakla ga je da velia italijanski pohod u Libiji. Izmeu ostalog, napisao je i
jedan oduran manifest: Rat, jedina higijena sveta. Njegove fotografije nam
prikazuju oveka arogantnog dranja, uvijenih brkova, u odori akademika
naikanoj medaljama. Italijanski faizam ima na mnogo emu da mu zahvali s
obzirom na to da je Marineti bio njegov vatreni zagovornik. Dakle, zauvek nas
je napustila jedna ljigava linost, jedan zaljubljenik u rat...
Pereira je prestao da ita otkucani deo i preao je na pismo, jer je lanak
bio propraen pisamcetom napisanim rukom. Glasilo je ovako: Uvaeni
profesore Pereira, sledio sam razloge srca, ali krivica nije moja. Uostalom, i
sami ste mi rekli da su razlozi srca vaniji od svega. Ne znam da li je ovaj
nekrolog objavljiv, a uostalom, Marineti bi mogao poiveti jo dvadesetak
godina, ko zna. U svakom sluaju, ako budete eleli neto da mi poaljete, bio
bih vam zahvalan. Ja za sada ne mogu da navratim u redakciju, iz razloga koje
vam neu objanjavati. Ako budete eleli da mi poaljete neku malu sumu, koju
vi odredite, stavite je u kovertu sa mojim imenom i poaljete na potanski
pregradak 202, Glavna pota, Lisabon. Ja u kontaktirati s vama telefonom.
Primite moje srdane pozdrave, va Monteiro Rosi.
Pereira je odloio nekrolog i pismo u jednu fasciklu iz arhive i na omotu

napisao: Nekrolozi. Potom je obukao sako, numerisao stranice Mopasanove

prie, pokupio sve listove sa stola i izaao s namerom da odnese materijal u
tampariju. Znojio se, oseao se nelagodno i nadao se da na stepenitu nee
naleteti na kuepaziteljku, tvrdi.

8.
Tog subotnjeg jutra, tano u podne, tvrdi Pereira, zazvonio je telefon.
Pereira tog dana nije poneo u redakciju svoj hleb sa kajganom, s jedne strane
zato to se trudio da s vremena na vreme preskoi pokoji obrok, kao to mu je
savetovao kardiolog, a sa druge zato to je, ukoliko ba ogladni, uvek mogao da
ode u kafe Orhideja i pojede omlet.
Dobar dan, profesore Pereira, rekao je glas Monteira Rosija, ovde
Monteiro Rosi. Oekivao sam va poziv, rekao je Pereira, gde ste? Trenutno
sam van grada, rekao je Monteiro Rosi. Oprostite, bio je uporan Pereira, gde to
van grada? Van grada, odgovorio je Monteiro Rosi. Pereira se pomalo naljutio,
tvrdi, zbog tog opreznog i zvaninog tona. Od Monteira Rosija oekivao je vie
ljubaznosti, pa ak i vie zahvalnosti, ali je savladao svoju ljutnju i rekao: poslao
sam vam pare na va potanski pregradak. Hvala, rekao je Monteiro Rosi, otii
u da ih podignem. To je bilo sve to je rekao. Tada ga je Pereira upitao: kada
nameravate da doete u redakciju?, moda je bilo bolje govoriti bez uvijanja. Ne
znam kada u moi da navratim do vas, odgovorio je Monteiro Rosi, istini za
volju, upravo vam piem poruku jer bih eleo da se negde sastanemo, bilo gde,
samo ne u redakciji, ako je ikako mogue. U tom trenutku Pereira je shvatio da
neto nije u redu, tvrdi, i stiavi glas, kao da ga neko drugi osim Monteira
Rosija moe uti, upitao: je l imate problema? Monteiro Rosi nije odgovorio i
Pereira je pomislio da ga nije razumeo. Je l imate problema?, ponovio je
Pereira. U izvesnom smislu da, rekao je glas Monteira Rosija, ali o tome
neemo preko telefona, sada u vam napisati poruku kako bih ugovorio sastanak
za sredinu nedelje, u stvari potrebni ste mi, profesore Pereira, potrebna mi je
vaa pomo, ali o tome u vam priati u etiri oka, a sada, oprostite mi, zovem
vas s jednog mesta gde se ne oseam ba najprijatnije i moram da prekinem,
strpite se, profesore Pereira, priaemo u etiri oka, do vienja.

Iz telefona se zaulo jedno klik i Pereira je takoe spustio slualicu. Bio je

uznemiren, tvrdi. Par trenutaka je mozgao ta da radi, a onda je napokon
odluio. Naime, otii e u kafe Orhideja na limunadu, a potom e pojesti i
omlet. Zatim e, po podne, sesti na voz za Koimbru i otii u banju u Busaku.
Tamo e zasigurno sresti svog direktora, to je bilo neizbeno, a Pereira nije ba
izgarao od elje da pria sa njim, meutim, imae dobar izgovor da ne bude u
njegovom drutvu, budui da je u banji boravio njegov prijatelj Silva, koji je bio
na odmoru i stalno ga prizivao da mu se pridrui. Silva je bio njegov stari
prijatelj sa studija u Koimbri, sada je na univerzitetu tog grada predavao
knjievnost, bio je uen ovek, pametan, smiren, pri tom i neenja, bie pravo
zadovoljstvo provesti sa njim dva-tri dana. A osim toga, pie blagotvornu
banjsku vodu, etae parkom, a moda i otii nekoliko puta na inhalaciju,
budui da mu je disanje bilo oteano: kada se penjao uz stepenice, bio je sada
ve prinuen da die na usta.
Na vrata je zakaio ceduljicu: Vraam se sredinom nedelje, Pereira.
Sreom, na stepenitu nije sreo kuepaziteljku i to ga je oraspoloilo. Izaao je
na zaslepljujuu svetlost podneva i uputio se prema kafeu Orhideja. Kada se
pribliio jevrejskoj mesari, ugledao je ispred nje gomilu sveta, te je i on zastao.
Primetio je da je izlog razbijen u paramparad, a zid ikraban parolama koje je
mesar upravo premazivao belom farbom. Probio se kroz gomilu i priao mesaru,
dobro ga je poznavao, mladog Majera, dobro je poznavao i njegovog oca, sa
kojim je esto odlazio na limunadu u neki od kafea na obali reke. Potom je stari
Majer umro i ostavio mesaru sinu Davidu, jednom krupnom momku vesele
naravi i s prevelikim stomakom za svoje godine. Davide, upitao je Pereira
pribliivi se, ta se dogodilo? Vidite i sami, profesore Pereira, odgovorio je
David briui o mesarsku kecelju ruke umrljane bojom, ivimo u zlikovakom
svetu, ovo je delo zlikovaca. Jeste li zvali policiju?, upitao je Pereira. Ma, hajte,
molim vas, odvratio je David, hajte, molim vas. I nastavio je da premazuje
parole belom farbom. Pereira se uputio u kafe Orhideja i smestio se unutra,

ispred ventilatora. Naruio je limunadu i skinuo sako. Jeste li uli ta se

dogodilo, profesore Pereira?, rekao je Manuel. Pereira je rairio oi i upitao:
jevrejska mesara? Ma kakva jevrejska mesara, odgovorio je Manuel odlazei,
ima i goreg.
Pereira je naruio omlet s aromatinim travama i poeo polako da ga jede.
Liboa e izai iz tampe tek oko sedam, ali on nee imati vremena da je
proita jer e tada ve biti u vozu za Koimbru. Mogao je moda da zatrai neke
jutarnje novine, ali je sumnjao da bi portugalski listovi preneli vest koju mu je
konobar nagovestio. Glasine su se naprosto irile, ile su od usta do usta,
ukoliko si eleo da bude obaveten, morao si da se raspituje po kafeima, da
oslukuje prepriavanja, to je bio jedini nain da bude u toku, ili pak da kupi
neke strane novine na kiosku u Rua do Ouro, ali te strane novine, kada bi stigle,
stigle bi sa tri do etiri dana zakanjenja, bilo je besmisleno ekati na strane
novine, najbolje je bilo raspitati se unaokolo. Ali Pereira nije imao elju da se
raspituje, eleo je samo da ode u banju, da tamo provede nekoliko mirnih dana,
da razgovara s profesorom Silvom, svojim prijateljem, i da ne misli na zlo koje
postoji na ovom svetu. Naruio je jo jednu limunadu, zatraio raun, izaao
napolje, otiao u Glavnu potu i poslao dva telegrama, jedan hotelu u banji kako
bi rezervisao sobu, a drugi svom prijatelju Silvi. Stiem u Koimbru veernjim
vozom. Stop. Bio bih ti zahvalan ako moe da doe po mene kolima. Stop.
Grli te Pereira. Zatim je poao kui da se spakuje. Pomislio je kako e kartu
kupili na samoj stanici, vremena je ionako imao na pretek, tvrdi.

9.
Kada je Pereira stigao na stanicu u Koimbri, grad se ario od jednog
predivnog zalaska sunca, tvrdi. Pogledao je oko sebe po peronu, ali nije video
svog prijatelja Silvu. Pomislio je da telegram nije stigao ili da je Silva ve
napustio banju. Meutim, kada je uao u hol stanice, ugledao je Silvu kako sedi
na klupi i pui cigaretu. U trenutku se razneio i poao mu u susret. Prola je
itava venost kako ga nije video. Silva ga je zagrlio i uzeo mu prtljag iz ruku.
Izali su i krenuli prema kolima. Silva je imao crni ,,evrolet sa sjajnim
metalnim povrinama, prostran i udoban.
Put za banju vodio je pored niza breuljaka obraslih zelenilom i bio je sav
u krivinama. Pereira je otvorio prozor jer je iznenada osetio muninu, i sve
vazduh ga je povratio, tvrdi. U toku vonje jedva da su progovorili nekoliko
rei. Kako ti ide?, upitao je Silva. Tako-tako, odgovorio je Pereira. ivi sam?,
upitao je Silva. ivim sam, odgovorio je Pereira. Mislim da to nije dobro za
tebe, rekao je Silva, morao bi da nae neku enu koja e ti praviti drutvo i
ulepavati ivot, shvatam da si veoma privren uspomeni na svoju enu, ali ne
moe provesti ostatak ivota gajei uspomene. Star sam, odgovorio je Pereira,
predebeo sam i patim od srca. Uopte nisi star, rekao je Silva, istih si godina kao
ja, a to se ostalog tie, mogao bi da dri dijetu, da priuti sebi odmor i da
malo vie misli na svoje zdravlje. Ma, rekao je Pereira.
Pereira tvrdi da je hotel u banji bio velelepan, jedno belo zdanje, jedna
vila okruena ogromnim parkom. Popeo se u svoju sobu i presvukao se. Obukao
je svetio odelo i stavio crnu kravatu. Silva ga je ekao u holu, pijuckajui
aperitiv. Pereira ga je upitao da li je video njegovog direktora. Silva je
namignuo. Uvek veera s jednom plavokosom gospoom srednjih godina,
goom hotela, izgleda da je sebi naao drutvo. Odlino, rekao je Pereira, to e
me spasti utivih razgovora.

Uli su u restoran. Bila je to tipina sala iz devetnaestog veka, s

tavanicom oslikanom cvetnim vencima. Direktor je veerao za stolom u sredini
sale, u drutvu jedne gospoe u veernjoj haljini. Podigao je glavu i ugledao
Pereiru, na licu mu se ocrtalo iznenaenje, a potom mu je i rukom dao znak da
prie. Pereira je priao, dok je Silva otiao da sedne za drugi sto. Dobro vee,
profesore Pereira, rekao je direktor, nisam oekivao da u vas ovde videti,
napustili ste redakciju? Kulturna stranica je izala danas, rekao je Pereira, ne
znam da li ste imali prilike da je vidite budui da novine verovatno jo nisu
stigle u Koimbru, ima jedna Mopasanova pria i jedna rubrika za koju sam se
pobrinuo nazvavi je Seanja, u svakom sluaju, biu odsutan samo nekoliko
dana, u sredu u ponovo biti u Lisabonu kako bih pripremio kulturnu stranicu za
sledeu subotu. Gospoo, oprostite, rekao je direktor, obraajui se dami za
stolom, dopustite da vam predstavim profesora Pereiru, mog saradnika. A onda
je dodao: gospoa Marija du Vale Santare. Pereira se naklonio. Gospodine
direktore, rekao je, voleo bih o neemu da vas izvestim, ukoliko nemate nita
protiv, odluio sam da primim jednog praktikanta koji e mi pomoi u pisanju
prevremenih nekrologa velikim piscima koji svakoga asa mogu umreti.
Profesore Pereira, uzviknuo je direktor, ja ovde obedujem u drutvu jedne krhke
i oseajne dame, s kojom vodim lak i zabavan razgovor, a vi mi dolazite s
priom o osobama koje samo to nisu umrle, to nije ba pristojno s vae strane.
Oprostite, gospodine direktore, tvrdi da je rekao Pereira, nisam eleo da
govorim o poslu, ali u kulturnoj redakciji treba unapred razmiljati o tome da bi
neki veliki umetnik mogao da umre, a ako bi on umro iznenada, bio bi veliki
problem sastaviti nekrolog od danas do sutra, uostalom, seate se kada je pre tri
godine umro T. E. Lorens, nijedne portugalske novine nisu o tome pisale na
vreme, nekrolozi su se pojavili tek nedelju dana kasnije, a ako elimo da
budemo moderan list moramo munjevito da reagujemo. Direktor je lagano
savakao zalogaj koji je imao u ustima, a potom rekao: u redu, u redu, profesore
Pereira, uostalom, dao sam vam odreene ruke kada je kulturna stranica u

pitanju, eleo bih samo da znam da li e nas taj praktikant mnogo kotati i da li
je osoba od poverenja. to se toga tie, odgovorio je Pereira, ini mi se da je
jedan od onih koji se zadovoljava malim, to je jedan skroman mladi, a osim
toga, diplomirao je na lisabonskom univerzitetu s tezom o smrti, dakle, u smrt se
razume. Direktor je odluno odmahnuo rukom, otpio gutljaj vina i rekao:
sluajte, profesore Pereira, nemojte nam, molim vas, vie priati o smrti jer ete
nam u protivnom upropastiti veeru, to se kulturne stranice tie, slobodno
radite ta god vam je volja, imam poverenja u vas, radili ste hroniku trideset
godina, a sada do vienja i prijatno.
Pereira se uputio ka svome stolu i seo preko puta svog prijatelja. Silva ga
je upitao da li eli au belog vina i on je odmahnuo glavom. Pozvao je
konobara i naruio limunadu. Vino mi kodi, objasnio je, to mi je rekao
kardiolog. Silva je naruio pastrmku s bademima, a Pereira odrezak a la
Stroganof, s poiranim jajetom preko. Poeli su u tiini da jedu, a potom je,
iznenada, Pereira upitao Silvu ta misli o svemu ovome. O emu?, upitao je
Silva. O svemu tome, odgovorio je Pereira, to se deava u Evropi. Ah, ne
sekiraj se, uzvratio je Silva, mi nismo u Evropi, mi smo u Portugaliji. Pereira
tvrdi da je bio uporan: da, dodao je, ali ita valjda novine i slua radio, zna
ta se deava u Nemakoj i Italiji, to su fanatici, nameravaju da zapale svet. Ne
sekiraj se, odgovorio je Silva, daleko su. U redu, produio je Pereira, ali panija
nije daleko, na dva koraka je odande, a ti zna ta se dogaa u paniji, tamo je
pravi pokolj, iako je postojala legitimna vlada, i sve to krivicom jednog
licememog generala. I panija je takoe daleko, rekao je Silva, mi smo u
Portugaliji. Moda je tako, rekao je Pereira, ali ni ovde ba sve ne ide kako
treba, policija izigrava vlast, ubija ljude, sprovodi pretrese, cenzure, ovo je
totalitarna drava, nikoga nije briga za narod, nikoga nije briga za javno
mnjenje. Silva ga je pogledao i odloio viljuku. Sluaj me, Pereira, rekao je
Silva, zar ti jo uvek veruje u javno mnjenje?, e pa onda upamti, javno mnjenje
je obina prevara koju su izmislili Anglosaksonci, Englezi i Amerikanci, oni su

ti koji su nas uvalili u govna, izvini na izrazu, s tom idejom o javnom mnjenju,
mi nikada nismo imali politiki sistem kao to je njihov, nemamo njihovu
tradiciju, ne znamo ta su trade unions, mi smo narod sa juga, Pereira, i sluamo
onoga ko je najglasniji, ko zapoveda. Mi nismo narod sa juga, pobunio se
Pereira, u sebi imamo keltsku krv. Ali ivimo na jugu, rekao je Silva, ova klima
ne deluje povoljno na nae politike ideje, laissez faire, laissez passer, takvi
smo kakvi smo, a osim toga, uj, rei u ti neto, ja predajem knjievnost i u
knjievnost se razumem, upravo radim jedan kritiki esej o naim trubadurima,
o kantiga de amigu, ne znam da li ih se sea sa studija, dakle, mladii su
odlazili u rat, a ene su ostajale kod kue da liju suze, i trubaduri su skupljali
njihove tubalice, zapovedao je kralj, razume, zapovedao je voa, a nama je
uvek bio potreban neki voa, ak i danas nam je potreban voa. Ali ja sam
novinar, uzvratio je Pereira. Pa ta?, rekao je Silva. To znai da moram da
budem slobodan, rekao je Pereira, kako bih ispravno informisao ljude. Ne
shvatam poentu, rekao je Silva, ti ne pie politike lanke, bavi se kulturom.
Sada je Pereira odloio viljuku i stavio laktove na sto. Sada ti mene dobro
sluaj, odvratio je, zamisli da sutra umre Marineti, zna ko je Marineti?
Otprilike, rekao je Silva. E pa, produio je Pereira, Marineti je jedan gad, poeo
je sa hvalospevima ratu, pisao je u odbranu pokolja, to je jedan nasilnik,
pozdravio je mar na Rim, Marineti je jedan gad i ja to moram da kaem. Idi u
Englesku, rekao je Silva, tamo to moe da govori koliko ti volja, imae
gomilu italaca. Pereira je pojeo poslednji zalogaj svog odreska. Odoh u krevet,
rekao je, Engleska je suvie daleko. Zar nee uzeti desert?, upitao je Silva, ja
bih rado pojeo pare torte. Slatkii mi kode, odgovorio je Pereira, to mi je
rekao kardiolog, a osim toga, umoran sam od puta, hvala to si me saekao na
stanici, laku no, vidimo se sutra.
Pereira je ustao i udaljio se, nita vie ne rekavi. Oseao je strahovit
umor, tvrdi.

10.
Sutradan se Pereira probudio u est. Tvrdi da je popio kafu, premda je
morao da bude veoma uporan kako bi je dobio, budui da je posluivanje u
sobama poinjalo tek od sedam, a potom je otiao u etnju po parku. Termalna
kupatila su se takoe otvarala u sedam i Pereira je tano u sedam bio ispred
kapije. Silva nije bio tu, direktor nije bio tu, nije bilo praktino nikoga i Pereira
je osetio olakanje, tvrdi. Prvo je popio dve ae vode koja je mirisala na
pokvarena jaja, nakon ega je osetio blagu muninu i komeanje u crevima.
Poeleo je da popije jednu lepu, osveavajuu limunadu, jer je uprkos ranom
jutarnjem asu bilo prilino toplo, ali je pomislio da ne bi trebalo da mea
lekovitu vodu i limunadu. Tada se uputio ka termalnim kupatilima gde su mu
skinuli odeu i navukli beli bademantil. elite li blatnu kupku ili inhalaciju?,
upitala ga je bolniarka. I jedno i drugo, odgovorio je Pereira. Smestili su ga u
prostoriju gde se nalazila mermerna kada puna nekakve braonkaste tenosti.
Pereira je skinuo bademantil i uronio u nju. Blato je bilo mlako i delovalo je
okrepljujue. Posle izvesnog vremena uao je jedan pomonik i upitao gde treba
da ga masira. Pereira je odgovorio da ne eli masau, hteo je samo kupku i eleo
da ga ostave na miru. Nakon to je izaao iz kade, otiao je pod hladan tu,
ponovo obukao svoj bademantil i preao u prostorije sa parom za inhalaciju.
Ispred otvora za paru sedeli su ljudi s laktovima naslonjenim na mermernu
plou i udisali mlazeve toplog vazduha. Pereira je pronaao slobodno mesto i
seo. Dok je punim pluima udisao paru, utonuo je u misli. Setio se Monteira
Rosija i, ko zna zato, slike svoje ene. Prolo je gotovo dva dana kako nije
razgovarao sa slikom svoje ene, i Pereira se pokajao to je nije poneo sa
sobom, tvrdi. Zatim je ustao, otiao u svlaionicu, obukao se, vezao crnu
kravatu, izaao iz termalnih kupatila i vratio se u hotel. U sali za ruavanje
video je svog prijatelja Silvu kako dorukuje brio i belu kafu. Direktor, na svu

sreu, nije bio tu. Pereira je priao Silvi, poeleo mu dobro jutro, ispriao mu da
je bio u kupatilima, a potom rekao: oko podneva ima jedan voz za Lisabon, bio
bih ti zahvalan ako bi me odvezao do stanice, ukoliko ne moe, uzeu hotelski
taksi. ta, zar ve ide?, upitao je Silva, a ja sam se ponadao emo provesti
zajedno makar nekoliko dana. Oprosti, slagao je Pereira, ali moram veeras da
budem u Lisabonu, sutra treba da napiem jedan vaan lanak, a osim toga,
zna, ne volim to sam redakciju ostavio kuepaziteljki, bolje je da idem. Kako
hoe, uzvratio je Silva, odveu te.
U toku vonje nisu progovorili ni re. Pereira tvrdi da je Silva izgledao
kao da je ljut na njega, ali on nije uinio nita da olaka situaciju. ta je tu je,
pomislio je, ta je tu je. Stigli su na stanicu oko jedanaest i etvrt, voz je ve bio
postavljen. Pereira se popeo i mahnuo sa prozora. Silva mu je irokim pokretom
odmahnuo, a potom se okrenuo i otiao. Pereira se smestio u kupe u kojem je
sedela jedna gospoa i itala knjigu.
Gospoa je bila lepa, plavokosa, elegantna, sa drvenom nogom. Pereira je
seo na sedite blie hodniku kako joj ne bi smetao, budui da je ona sedela
pored prozora, i tada je primetio da ita knjigu Tomasa Mana na nemakom. To
je probudilo njegovu znatielju, ali u trenutku nije eleo nita da pita, rekao je
samo: dobar dan, gospoo. Voz je krenuo u jedanaest i trideset, i nakon samo
nekoliko minuta proao je konobar koji je primao rezervacije za vagon-restoran.
Pereira je rezervisao mesto, tvrdi, zato to ga je muio stomak i oseao je da
mora neto da pojede. Put nije bio dug, to je tano, ali kad stigne u Lisabon bie
ve kasno, te nije eleo da po ovoj vruini trai restoran.
Gospoa s drvenom nogom je takoe rezervisala mesto u vagonrestoranu. Pereira je primetio da portugalski govori pravilno, s jedva primetnim
stranim akcentom. To je dodatno povealo njegovu znatielju, tvrdi, i ohrabrilo
ga da uprilii svoj poziv. Gospoo, rekao je, oprostite mi, ne bih eleo da budem
nametljiv, ali s obzirom na to da zajedno putujemo i da smo oboje rezervisali
restoran, eleo bih da vam predloim da obedujemo za istim stolom, tako emo

moi da razmenimo par rei i moda emo se oseati manje usamljeni, tuno je
kada ovek jede sam, a posebno u vozu, dozvolite da vam se predstavim, ja sam
profesor Pereira, urednik kulturnog dodatka ,,Liboe, lisabonskog veernjeg
lista. Gospoa s drvenom nogom se osmehnula i pruila mu ruku. Drago mi je,
rekla je, moje ime je Ingeborg Delgado, ja sam Nemica, ali portugalskog
porekla, vratila sam se u Portugaliju da pronaem svoje korene.
Proao je konobar maui zvoncetom i pozivajui na ruak. Pereira je
ustao i utivo propustio gospou Delgado ispred sebe. Nije imao smelosti da joj
ponudi ruku, tvrdi, jer je pomislio da bi taj gest mogao da uvredi jednu gospou
s drvenom nogom. Ali gospoa Delgado se kretala sa zapanjujuom okretnou
uprkos tom vetakom ekstremitetu, i tako je pola ispred njega hodnikom.
Vagon-restoran je bio blizu njihovog kupea tako da nisu morali dugo da hodaju.
Smestili su se za jedan stoi u levom nizu. Pereira je zadenuo salvetu za
okovratnik i istog asa osetio potrebu da zatrai izvinjenje zbog takvog
ponaanja. Oprostite, rekao je, ali kada jedem, uvek uprljam koulju, moja
kuna pomonica kae da sam gori od deteta, nadam se da to neete shvatiti kao
nepristojnost. Pored prozora je promicao pitomi pejza sredinje Portugalije:
breuljci zeleni od borova i bela mestaca. Povremeno bi ugledali vinograde i
ponekog seljaka, poput kakve crne takice, koja se isticala na tom pejzau. Da li
vam se dopada Portugalija?, upitao je Pereira. Dopada mi se, odgovorila je
gospoa Delgado, ali ne verujem da u dugo ostati, posetila sam svoje roake u
Koimbri, pronala sam svoje korene, ali ovo nije zemlja za mene, niti za narod
kojem pripadam, trenutno ekam ameriku vizu i uskoro u, barem se nadam,
otputovati u Sjedinjene Drave. Pereiri se uinilo da je shvatio, te je upitao: vi
ste Jevrejka? Da, potvrdila je gospoa Delgado, a Evropa u dananje vreme nije
ba najpogodnije mesto za moje sunarodnike, posebno Nemaka, ali ni ovde nas
ba ne vole, to sam shvatila itajui novine, moda su novine u kojima vi radite
izuzetak, i pored toga to su toliko katoliki orijentisane, suvie katoliki za
onoga ko nije katolik. Ova zemlja je katolika, tvrdi da je rekao Pereira, a i ja

sam katolik, priznajem, iako na neki svoj nain, naalost, imali smo inkviziciju i
to nam ne slui na ast, ali ja, na primer, ne verujem u vaskrsnue tela, ne znam
da li to neto znai. Ne znam ta znai, odgovorila je gospoa Delgado, ali
mislim da me to posebno ne zanima. Primetio sam da ste itali Tomasa Mana,
rekao je Pereira, to je pisac kog veoma volim. Ni on nije najsreniji zbog onog
to se dogaa u Nemakoj, rekla je gospoa Delgado, ne bih rekla da je srean.
Ni ja moda nisam srean zbog onog to se dogaa u Portugaliji, priznao je
Pereira. Gospoa Delgado je otpila gutljaj mineralne vode i rekla: pa onda
uradite neto. ta, na primer?, upitao je Pereira. Pa, rekla je gospoa Delgado, vi
ste intelektualac, priajte o onome to se dogada u Evropi, iskaite svoje
slobodno miljenje, jednom reju, uradite neto. Tvrdi Pereira da je poeleo
mnogo toga da joj kae. Poeleo je da kae da on ima direktora koji je reimska
figura, a osim toga, tu je i taj reim, sa svojom policijom i svojom cenzurom, i
da su u Portugaliji svima zapuena usta, ukratko reeno, da se sopstveno
miljenje ne moe slobodno izrei, i da on svoje dane provodi u jednom bednom
sobiku u ulici Rodriga da Fonseke, u drutvu jednog astmatinog ventilatora i
pod stalnom prismotrom jedne kuepaziteljke koja je po svemu sudei policijski
dounik. Ali nita od svega toga nije rekao, rekao je samo: dau sve od sebe,
gospoo Delgado, ali bojim se da to nije nimalo lako u zemlji kao to je ova, a
posebno nekome kao to sam ja, jer, znate, ja nisam Tomas Man, ja sam samo
anonimni urednik kulturne stranice jednog skromnog veernjeg lista, piem
tekstove u znak seanja na slavne pisce i prevodim prie iz francuskog
devetnaestog veka, vie od toga se ne moe uiniti. Shvatam, uzvratila je
gospoa Delgado, ali moda se ipak sve moe uiniti, dovoljno je hteti. Pereira
je pogledao kroz prozor i uzdahnuo. Bili su u blizini Vile Franke, ve se nazirala
zmijugava traka Tea. Bila je lepa, ta mala Portugalija, miljenica mora i
podneblja, ali sve je bilo tako komplikovano, pomislio je Pereira. Gospoo
Delgado, rekao je, verujem da emo uskoro stii u Lisabon, ve smo kod Vilo
Franke, to je grad potenih pregalaca, radnika, ak i mi, u ovoj maloj zemlji,

imamo svoju opoziciju, to je dodue tiha opozicija, moda zato to nemamo

Tomasa Mana, ali to je ono to mi moemo da uinimo, a sada bi moda bilo
bolje da se vratimo u na kupe i pripremimo prtljag, veoma mi je drago to sam
vas upoznao i proveo ovo vreme s vama, dopustite da vam ponudim ruku, ali
nemojte to shvatiti kao pomo, to je samo kavaljerski gest, jer, znate, mi
Portugalci smo veliki kavaljeri.
Pereira je ustao i ponudio ruku gospoi Delgado. Ona ju je s jedva
primetnim osmehom prihvatila i ustala s izvesnim potekoama od uskog
stoia. Pereira je platio raun i ostavio nekoliko novia kao napojnicu. Izaao
je iz vagon-restorana pod ruku s gospoom Delgado, oseajui izvestan ponos i
ujedno nemir, ali nije znao zato, tvrdi Pereira.

11.
Tvrdi Pereira da je narednog utorka, kada je doao u redakciju, zatekao
kuepaziteljku sa ekspresnim pismom u ruci. Selet mu ga je uruila s ironinim
izrazom na licu i rekla: prenela sam potaru vae instrukcije, ali on nije u
mogunosti da navrati kasnije poto mora da obie itav kvart, i tako je pismo
ostavio meni. Pereira ga je uzeo, zahvalio klimanjem glave i pogledao da li pie
ko je poiljalac. Sreom, nije nita pisalo, dakle, Selet je ostala praznih aka.
Ali, odmah je prepoznao plavo mastilo Monteira Rosija i njegov leprav
rukopis. Uao je u redakciju i ukljuio ventilator. Potom je otvorio pismo.
Glasilo je: Potovani profesore Pereira, naalost, prolazim kroz veoma teak
period. Morao bih da razgovaram sa vama, hitno je, ali radije ne bih navraao u
redakciju. ekam vas u utorak navee, u osam i trideset, u kafeu Orhideja,
voleo bih da veeram sa vama i da vam ispriam svoje probleme. Oekujem da
u vas videti, va Monteiro Rosi.
Tvrdi Pereira da je hteo da napie kratak lanak za rubriku Seanja
posveen Rilkeu, koji je umro dvadeset este, dakle, bilo je dvanaest godina od
njegove smrti. Meutim, ipak je odluio da prevede jednu Balzakovu priu.
Izabrao je Onorinu, koja je govorila o pokajanju i koju je nameravao da objavi u
tri ili etiri nastavka. Nije znao zato, ali verovao je da e ta pria o pokajanju
biti neka vrsta poruke u boci koju e neko moda pronai. Zato to je bilo
mnogo stvari zbog kojih se trebalo kajati, i pria o pokajanju bila je naprosto
neophodna, to je bio jedini nain da prenese poruku nekome ko eli da je shvati.
I tako je uzeo svoj Larus, ugasio ventilator i poao kui.
Kada je taksijem stigao pred katedralu, vruina je bila paklena. Pereira je
skinuo kravatu i stavio je u dep. S naporom je preao uzbrdicu koja je vodila
do njegove kue, otvorio kapiju i seo na stepenik. Teko je disao. Potraio je u
depu tabletu za srce koju mu je prepisao kardiolog i progutao je nasuvo.

Obrisao je znoj, malo predahnuo, rashladio se u tom mranom haustoru, a

potom uao u kuu. Kuepaziteljka mu nije nita pripremila, otputovala je u
Setubal, kod svojih roaka, i vratie se tek u septembru kao i svake godine. To
ga je u sutini oneraspoloilo. Nije voleo da bude sam, sasvim sam, bez ikoga
ko bi brinuo o njemu. Proao je pored slike svoje ene i rekao joj: vraam se za
deset minuta. Otiao je u sobu, skinuo odeu i pripremio se za kupanje.
Kardiolog ga je upozorio da se ne kupa u suvie hladnoj vodi, ali njemu je sada
bila potrebna hladna kupka, i tako je napunio kadu hladnom vodom i uronio u
nju. Dok je tako leao u vodi, dugo se gladio po stomaku. Pereira, rekao je sam
sebi, nekada je tvoj ivot bio drugaiji. Obrisao se i navukao pidamu. Potom je
otiao do predsoblja, stao ispred slike svoje ene i obratio joj se: veeras u se
videti sa Monteirom Rosijem, ne znam zato ga ne otpustim ili ne poaljem na
ono mesto, ima problema i eli da ih svali na mene, to je bar jasno, a ta ti na to
kae, ta treba da uinim? Slika njegove ene mu se nasmeila nekim dalekim
osmehom. Dobro, rekao je Pereira, sada odoh malo da odremam, videu posle
ta taj mali hoe. I otiao je da prilegne.
Tog popodneva, tvrdi Pereira, usnio je jedan san. Predivan san, o svojoj
mladosti. Ali o njemu radije ne bi govorio, jer snovi ne smeju da se otkrivaju,
tvrdi. Jedino priznaje da je bio srean i da se nalazio zimi na jednoj plai na
severu, iznad Koimbre, u Grani, moda, a sa njim je bila jedna osoba iji
identitet ne eli da otkrije. Nesporno je, meutim, da se probudio dobro
raspoloen, obukao je koulju s kratkim rukavima, nije stavio kravatu, uzeo je,
dodue, lak pamuni sako, ali nije ga obukao, poneo ga je preko ruke. Vee je
bilo toplo, ali je sreom pirkao blag vetri. Na trenutak je pomislio da otpeai
do kafea Orhideja ali onda mu se uinilo da je to ludost. Ipak, spustio se
peice do Tereiro do Paso i etnja mu je prijala. Tu je seo na tramvaj i odvezao
se do Aleandra Erkulana. Kafe Orhideja bio je gotovo prazan, Monteiro Rosi
jo nije bio stigao, ali je zapravo on doao pre ugovorenog vremena. Pereira se
smestio za sto unutra, u blizini ventilatora, i naruio limunadu. Kada mu je

konobar priao, upitao ga je: ta ima novo, Manuele? Kako to da vi ne znate,

profesore Pereira, vi koji radite u novinama?, uzvratio je konobar. Bio sam u
banji, odgovorio je Pereira, i nisam itao novine, na stranu to se iz novina
nikada nita ne moe saznati, najbolje je raspitali se unaokolo, zbog toga pitam
vas, Manuele. avolja posla, profesore Pereira, odgovorio je konobar, avolja
posla. I otiao.
U tom trenutku uao je Monteiro Rosi. Prilazio je s onim zbunjenim
izrazom na licu, obazrivo se osvrui oko sebe. Pereira je primetio da na sebi
ima lepu plavu koulju sa belim okovratnikom. Kupio ju je od mojih para,
pomislio je u trenutku Pereira, ali nije imao vremena da produbi tu misao, jer ga
je Monteiro Rosi ugledao i krenuo ka njemu. Pruili su jedan drugom ruku.
Sedite, rekao je Pereira. Monteiro Rosi je seo za sto, nita ne rekavi. Dobro,
rekao je Pereira, ta biste eleli da pojedete? Ovde slue samo omlet s
aromatinim travama i riblje salate. Uzeu dva omleta s aromatinim travama,
rekao je Monteiro Rosi, oprostite, moda vam to deluje nepristojno, ali danas
sam preskoio ruak. Pereira je naruio tri omleta s aromatinim travama, a
potom je rekao: a sada mi priajte o svojim problemima, budui da je to re koju
ste upotrebili u pismu. Monteiro Rosi je sklonio pramen kose sa ela i taj pokret
je na Pereiru ostavio neobian utisak, tvrdi. Da, rekao je Monteiro Rosi gotovo
apatom, do gue sam u sosu, profesore Pereira, suta je istina. Konobar je
don omlete i Monteiro Rosi je promenio temu. Rekao je: ali, kakva vruina!
Dok ih je konobar posluivao, razgovarali su o klimi i Pereira je ispriao da je
bio u banji u Busaku i da je klima tamo odista veoma prijatna, na tim
breuljcima, sa svim onim zelenilom. Potom se konobar udaljio i Pereira je
upitao: dakle? Dakle, ne znam odakle da ponem, rekao je Monteiro Rosi, do
gue sam u sosu, to je cela istina. Pereira je odrezao pare omleta i upitao: je li
Marta u pitanju?
Zato je Pereira to upitao? Da li zato to je zaista mislio da bi Marta
mogla uvaliti u nevolje ovog mladia, zato to je nalazio da je suvie

neposredna i suvie drna, zato to je eleo da sve bude drugaije, da su negde u

Francuskoj ili Engleskoj, gde neposredne i drne devojke mogu da izgovore sve
to poele? To Pereira nije u stanju da kae, meutim, suta je istina da je
upitao: je li Marta u pitanju? U neku ruku da, odgovorio je Monteiro Rosi tihim
glasom, ali ne mogu da je krivim, ona ima svoje stavove i ti stavovi su veoma
vrsti. Pa?, upitao je Pereira. Pa, onda je doao moj roak, odgovorio je
Monteiro Rosi. To i nije neka tragedija, odvratio je Pereira, svi imamo roake.
Da, rekao je Monteiro Rosi gotovo apatom, ali moj roak je doao iz panije,
borio se u nekoj brigadi, na strani republikanaca, poslali su ga u Portugaliju da
vrbuje dobrovoljce koji ele da pristupe nekoj internacionalnoj brigadi, ne mogu
da ga drim u svojoj kui, on ima argentinski paso i vidi se na kilometar da je
laan, ne znam kuda u s njim, ne znam gde da ga sakrijem. Pereira je osetio
kako mu kap znoja curi niz lea, ali je zadrao pribranost. Pa?, upitao je,
nastavivi da jede svoj omlet. Pa, sada bi trebalo da vi, rekao je Monteiro Rosi,
trebalo bi da se vi, profesore Pereira, pobrinete za njega, da mu naete neki
skroman smetaj, moe i neko skrovito mesto, ta god, ja ne mogu da ga drim u
kui jer bi policija mogla da posumnja zbog Marte, moda bi poeli i da me
prate. Pa?, ponovo je upitao Pereira. Pa, vi nikome niste sumnjivi, rekao je
Monteiro Rosi, on ostaje samo nekoliko dana, onoliko koliko mu treba da stupi
u kontakt s pokretom otpora, a onda se vraa u paniju, morate da mi
pomognete, profesore Pereira, morate da mu naete neki smetaj.
Pereira je zavrio svoj omlet, dao znak konobaru i naruio jo jednu
limunadu. Iznenaen sam vaom drskou, rekao je, ne znam da li shvatate ta
traite od mene, i najposle, ta bih ja mogao da naem? Neku sobu za
iznajmljivanje, rekao je Monteiro Rosi, neki pansion, neko mesto gde mu nee
zagledati dokumenta, vi mora da znate takva mesta, s obzirom na sva vaa
poznanstva.
Sva moja poznanstva, pomislio je Pereira. A ta ako on, od svih onih koje
poznaje, ne poznaje zapravo nikoga, poznaje oca Antonija, kome ne hi smeo ni

da pomene takav jedan problem, poznaje svog prijatelja Silvu, koji je u Koimbri
i na koga nije mogao da rauna, i najzad, kuepaziteljku iz ulice Rodriga da
Fonseke, koja je moda policijski dounik. A onda mu je iznenada pao na pamet
jedan mali pansion u Grasi, iznad Tvrave, gde su odlazili parovi koji su se
viali kriom i gde nikome nisu traili dokumenta. Pereira je znao za taj pansion
jer ga je jednom prilikom njegov prijatelj Silva zamolio da mu rezervie sobu na
nekom diskretnom mestu gde je mogao da provede no s jednom gospoom iz
Lisabona koja je elela da izbegne skandal. I tako je rekao: pobrinuu se za to
sutra ujutru, ali nemojte ni sluajno vaeg roaka slati ili ga dovodili u
redakciju, zbog kuepaziteljke, dovedite ga sutra ujutru u jedanaest kod mene,
dau vam adresu, ali nemojte me zvati telefonom, najlepe vam molim, i
potrudite se da doete i vi, moda bi bilo bolje.
Zato je Pereira to rekao? Zato to je prema Monteiru Rosiju osetio
saaljenje? Zato to je bio u banji i sa svojim prijateljem Silvom vodio razgovor
koji ga je razoarao? Zato to je u vozu upoznao gospou Delgado, koja mu je
rekla da se neto ipak mora uiniti? To Pereira nije znao, tvrdi. Znao je jedino
da se uvalio u nevolju i da s nekim mora o tome da porazgovara. Ali tog nekog
bilo je teko nai i tada je pomislio da e, im stigne kui, popriati sa slikom
svoje ene. Tako je i uinio, tvrdi.

12.
Tano u jedanaest, tvrdi Pereira, oglasilo se zvonce na vratima. Pereira je
ve bio dorukovao, rano je ustao, i na sto u trpezariji stavio je bokal limunade
sa kockicama leda. Prvo je uao Monteiro Rosi sa zaverenikim izrazom na licu
i promrmljao dobar dan. Pomalo zbunjen, Pereira je zatvorio vrata i upitao ga
zar njegov roak nije doao s njim. Jeste, doao je, odgovorio je Monteiro Rosi,
ali nije hteo tek tako da bane, poslao mene da izvidim situaciju. ta da
izvidite?, upitao je Pereira netrpeljivo, je l se vi to igrate lopova i andara ili
mislite da vas ovde eka policija? Oh, nije u tome stvar, profesore Pereira,
izvinio se Monteiro Rosi, ali moj roak je toliko nepoverljiv, znate, nalazi se u
veoma nezgodnom poloaju, ovde je zbog delikatnog zadatka, ima argentinski
paso i potpuno je sluen. To ste mi ve rekli sino, odvratio je Pereira, a sada
budite ljubazni da ga pozovete, i prestanite vie s tim budalatinama. Monteiro
Rosi je otvorio vrata i pozvao pokretom ruke. Doi, Bruno, rekao je na
italijanskom, sve je u redu.
Uao je jedan mali i mrav oveuljak. Imao je kratku kosu, svetle brkove
i bio obuen u svetloplavi sako. Profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi,
dozvolite da vam predstavim svog roaka Bruna Rosija, meutim, u pasou se
zove Bruno Lugones i bilo bi poeljno da ga uvek zovete Lugones. Na kom
jeziku treba da razgovaramo?, upitao je Pereira, da li va roak zna portugalski?
Ne, rekao je Monteiro Rosi, ali zna panski.
Pereira ih je smestio u trpezariju i posluio ih limunadom. Gospodin
Bruno Rosi nije nita rekao, samo je nepoverljivo gledao oko sebe. Iz daljine se
oglasila sirena bolnikih kola i gospodin Bruno Rosi se trgnuo i priao prozoru.
Kaite mu da se smiri, rekao je Pereira Monteiru Rosiju, nismo u paniji, ovde
nema graanskog rata. Gospodin Bruno Rosi je ponovo seo i rekao: perdone la
molestia, pero estoy aqui por la causa republicana. Sluajte, gospodine

Lugones, rekao je Pereira na portugalskom, govoriu polako kako biste me

razumeli, mene ne zanima ni republikanska ni monarhistika stvar, ja ureujem
kulturnu stranicu jednog veernjeg lista i sve to nema veze s mojim ivotom, ja
u vam nai bezbedan smetaj, vie od toga ne mogu da uinim, a vi i ne
pomiljajte da me ponovo potraite, budui da ne elim nita da imam niti sa
vama ni ti sa vaom stvari. Gospodin Bruno Rosi se okrenuo prema svom
roaku i obratio mu se na italijanskom: nije onakav kako si mi ga opisao, ja sam
mislio da je na, da je drug. Pereira ga je razumeo i odgovorio je: ja nisam niiji
drug, ivim sam i volim da budem sam, sam sebi sam jedini drug, ne znam da li
sam bio jasan, gospodine Lugones, budui da je to ime koje stoji u vaem
pasou. Da, da, rekao je Monteiro Rosi zamuckujui, ali injenica je, eto, da
nam je potrebna vaa pomo i vaa podrka, poto nam trebaju pare. ta hoete
time da kaete?, upitao je Pereira. Pa, ovaj, rekao je Monteiro Rosi, on nema
para, a ako nam u hotelu zatrae da unapred platimo, mi to neemo moi, za
sada, ali posle u se ja za to pobrinuti, odnosno, pobrinue se Marta, re je,
dakle, samo o pozajmici.
U tom trenutku Pereira je ustao, tvrdi. Zamolio ih je za izvinjenje i rekao:
saekajte malo, potrebno mi je nekoliko asaka da razmislim, strpite se samo
nekoliko sekundi. Ostavio ih je same u trpezariji i uputio se u predsoblje. Stao je
ispred slike svoje ene i obratio joj se: sluaj, nije Lugones taj koji me brine, ve
Marta, po mom miljenju je sve ovo ona zakuvala, Marta je devojka Monteira
Rosija, ona sa kosom boje bakra, mislim da sam ti priao o njoj, dakle, ona je ta
koja je Monteira Rosija uvalila u nevolje, u to sam siguran, a on se dao uvaliti
jer je zaljubljen, moram da ga upozorim, zar ne misli? Slika njegove ene mu
se nasmeila nekim dalekim osmehom i Pereira je poverovao da je razumeo.
Vratio se u trpezariju i upitao Monteira Rosija: zato Marta, kakve veze ima
Marta? Ah, ovaj, promucao je Monteiro Rosi blago porumenevi, zato to Marta
ima razne izvore, samo zato. Sluajte me dobro, dragi moj Monteiro Rosi, rekao
je Pereira, mislim da ste se zbog jedne lepe devojke uvalili u nevolje, ali ujte,

ja nisam va otac niti elim da se prema vama ponaam pokroviteljski, to biste

vi moda mogli da protumaite kao potrebu da vas solim pamet, elim samo
jedno da vam kaem: uvajte se. Da, rekao je Monteiro Rosi, uvau se, nego,
ta smo se dogovorili za pozajmicu? To emo reiti, odgovorio je Pereira, ali
zato oekujete da vas ba ja finansiram? ujte, profesore Pereira, rekao je
Monteiro Rosi, izvukavi iz depa list papira koji mu je potom pruio, napisao
sam jedan lanak i napisau jo dva sledee nedelje, dao sam sebi slobodu da
napiem jedan nekrolog, uradio sam DAnuncija, pisao sam srcem, ali sam
koristio i razum, kao to ste mi vi savetovali, i obeavam da u naredni put
uraditi dva katolika pisca, kao to ste vi eleli.
Tvrdi Pereira da je u tom asu ponovo osetio kako mu raste pritisak.
ujte, odgovorio je, ja ne elim katolike pisce po svaku cenu, ali vi, koji ste
napisali tezu o smrti, mogli biste malo vie da razmiljate o piscima koje je
zanimao taj problem, odnosno, koje je zanimala dua, umesto to mi donosite
seanje na jednog zaljubljenika u ivot kao to je DAnuncio, koji je moda i
dobar pesnik, ali je svoj ivot protraio na besmislice, ne znam da li sam
dovoljno jasan, moj list ne podnosi neozbiljne ljude, ili ih barem ja ne
podnosim. U redu, rekao je Monteiro Rosi, shvatio sam poruku. Dobro, rekao je
Pereira, a sada idemo u pansion, pronaao sam jedan mali pansion u Grasi gde
ne komplikuju previe, ja u platiti predujam ako budu traili, ali oekujem
barem jo dva nekrologa, dragi moj Monteiro Rosi, za njih ete dobiti svoju
polumesenu platu. ujte, profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, seanje na
DAnuncija sam uradio jer sam prole subote kupio ,,Libou i video da postoji
jedna rubrika koja se zove ,,Seanja, nije bila potpisana, ali verujem da je
radite vi, ako vam, meutim, bude potrebna pomo, ja u vam je rado pruiti,
voleo bih da radim takvu jednu rubriku, postoji gomila pisaca o kojima bih
mogao da piem, a osim toga, budui da je rubrika anonimna, nema rizika da
vas dovedem u nepriliku. Zato to kaete, jeste li vi u neprilici?, tvrdi da je
upitao Pereira. Pa, pomalo, kao to vidite, odgovorio je Monteiro Rosi, ali ako

elite neko drugo ime, mogu da razmislim i o pseudonimu, kako vam zvui
Roksi? Zvui mi odlino, rekao je Pereira. Sklonio je limunadu sa stola i stavio
je u led, zatim je obukao sako i rekao: e pa, dobro, hajdemo.
Izali su. Na malom platou ispred zgrade videli su jednog vojnika koji je
spavao na klupi. Pereira im je rekao da nije u stanju peke da savlada uzbrdicu,
te su saekali taksi. Sunce je bilo neumoljivo, tvrdi Pereira, a vetri je prestao da
duva. Naiao je lagano jedan taksi i Pereira mu je mahnuo da stane. Tokom
vonje nisu progovorili ni re. Sili su kod granitnog krsta koji je bdio nad
jednom malenom kapelom. Pereira je uao u pansion, Monteiru Rosiju je,
meutim, predloio da saeka napolju, poveo je sa sobom gospodina Bruna
Rosija i predstavio ga portiru. Portir je bio stari koji je nosio naoare s
debelim staklima i dremao iza pulta. Ovo je moj prijatelj Argentinac, rekao je
Pereira, gospodin Bruno Lugones, ovo je njegov paso, meutim, on bi eleo da
ostane anoniman, ovde je iz romantinih razloga. Stari je skinuo naoare i
prelistao registar. Jue je jedna osoba telefonirala kako bi izvrila rezervaciju,
rekao je, jeste li to bili vi? Jesam, potvrdio je Pereira. Imamo sobu s branim
krevetom bez kupatila, rekao je stari, ali ne znam da li gospodinu to odgovara.
Sasvim mu odgovara, rekao je Pereira. Plaa se unapred, rekao je stari, znate
kako je. Pereira je uzeo novanik i izvadio dve novanice. Plaam za tri dana
unapred, rekao je, a sada do vienja. Pozdravio je gospodina Bruna Rosija, ali
mu nije pruio ruku, uinilo mu se da bi to bio znak preterane bliskosti. Prijatan
boravak, rekao mu je.
Izaao je napolje i stao ispred Monteira Rosija, koji je ekao sedei na
ogradi fontane. Doite sutra u redakciju, rekao je, danas u proitati va lanak,
imamo o mnogo emu da razgovaramo. Ali, ja, zaista..., rekao je Monteiro Rosi.
Zaista, ta?, upitao je Pereira. Znate, rekao je Monteiro Rosi, pomislio sam da bi
sada, kako stvari stoje, bilo bolje kad bismo se videli na nekom bezbednom
mestu, recimo u vaem stanu. U redu, rekao je Pereira, ali ne u mom stanu,
dosta je bilo mog stana, videemo se sutra u jedan sat u kafeu Orhideja, je 1

se slaete? Slaem se, odgovorio je Monteiro Rosi, u jedan sat u kafeu

Orhideja. Pereira mu je pruio ruku i rekao do vienja. Pomislio je da ode
peke do kue, put je ionako skroz iao nizbrdo. Dan je bio predivan, sreom je
poeo da duva i prijatan atlantski povetarac. Ali, on nije bio u stanju da uiva u
tom danu. Oseao je nemir i imao je elju da s nekim porazgovara, moda s
ocem Antoniom, ali otac Antonio je provodio dane pokraj uzglavlja svojih
bolesnika. I tada je pomislio kako bi mogao da proaska sa slikom svoje ene. I
tako je skinuo sako i lagano krenuo put kue, tvrdi.

13.
Pereira je proveo no zavravajui prevod i adaptaciju Balzakove
Onorine, tvrdi. Bio je to zahtevan prevod, ali je na kraju, po njegovom
miljenju, prilino dobro ispao. Odspavao je tri sata, od est do devet ujutru,
potom je ustao, okupao se u hladnoj vodi, popio kafu i krenuo u redakciju.
Kuepaziteljka, koju je sreo na stepenicama, uvreeno ga je pogledala i
pozdravila ga klimanjem glave. On je promrmljao dobar dan sebi u bradu. Uao
je u svoju sobu, seo za radni sto i okrenuo broj doktora Koste, svog lekara. Halo,
doktore, rekao je Pereira, ovde Pereira. Pa, kako je?, upitao je doktor Kosta.
Teko diem, odgovorio je Pereira, jedva se penjem uz stepenice i mislim da
sam se udebljao par kila, kada hodam, srce samo to mi ne iskoi iz grudi.
Sluajte, Pereira, rekao je doktor Kosta, ja jednom nedeljno poseujem kliniku
za talasoterapiju u Paredeu, zato ne odete tamo na nekoliko dana da se
oporavite? Da odem u bolnicu, a zato?, upitao je Pereira. Zato to klinika u
Paredeu ima odlinu medicinsku negu, a osim toga, slue se prirodnim
sredstvima u leenju bolesnika od reume i srca, koriste kupke od algi, masae i
kure za mravljenje i, najzad, tamo ima izvrsnih doktora koji su studirali u
Francuskoj, vama bi dobro doao kratak odmor i malo strune nege, Pereira, a
klinika u Paredeu je upravo ono to vam treba, ako elite, mogu ve za sutra da
vam rezerviem sobu, jednu lepu i istu sobicu sa pogledom na more, zdrav
ivot, kupke od algi, talasoterapija, ja u barem jedanput doi da vas posetim,
tamo ponekad lee i tuberkulozni bolesnici, ali oni se nalaze u zasebnom
paviljonu, nema opasnosti od zaraze. Ah, to se toga tie, ja se tuberkuloze ne
bojim, tvrdi da je rekao Pereira, proveo sam itav ivot sa enom koja je
bolovala od tuberkuloze i nikada se nisam zarazio, ali problem nije u tome,
problem je to su mi poverili kulturnu stranicu koja izlazi subotom, ne mogu da
napustim redakciju. ujte, Pereira, rekao je doktor Kosta, dobro me sluajte,

Parede je na pola puta izmeu Lisabona i Kakaia, odavde je udaljen samo

desetak kilometara, ako vi budete eleli da piete svoje lanke u Paredeu i
aljete ih u Lisabon, znajte da na klinici postoji jedan posluitelj koji ih svakoga
jutra moe odneti u grad, uostalom, vaa stranica izlazi jednom nedeljno, te ako
pripremite dva-tri velika lanka imaete gotovu stranicu za dve subote unapred
i, najzad, dopustite da vam kaem da je zdravlje vanije od kulture. To je tano,
rekao je Pereira, ali dve nedelje je previe, dovoljna mi je jedna nedelja odmora.
Bolje ita nego nita, zakljuio je doktor Kosta. Pereira tvrdi da se ve bio
pomirio sa injenicom da e nedelju dana provesti na klinici za talasoterapiju u
Paredeu, i tako je dozvolio doktoru Kosti da mu rezervie sobu za sutradan, ali
je naglasio da prvo mora da obavesti svog direktora, budui da je to bila njegova
dunost. Spustio je slualicu, a zatim je pozvao tampariju. Rekao je da je
pripremio jednu Balzakovu priu koja treba da izae u dva ili tri nastavka, te e,
dakle, kulturna stranica biti zbrinuta za nekoliko nedelja. A rubrika Seanje?,
upitao je tampar. Za sada nee biti seanja, rekao je Pereira, i nemojte da
dolazite u redakciju po materijal budui da ja po podne neu biti tu, ostaviu
vam ga u zapeaenoj koverti u kafeu Orhideja, u blizini jevrejske mesare.
Potom je pozvao centralu i zamolio da ga poveu sa banjom u Busaku. Zatraio
je direktora ,,Liboe. Direktor se suna u parku, rekao je telefonista, ne znam
da li smem da ga uznemiravam. Slobodno ga uznemirite, rekao je Pereira, kaite
mu da ga zove kulturna redakcija. Posle izvesnog vremena zauo se direktorov
glas: halo, ovde direktor. Gospodine direktore, rekao je Pereira, preveo sam i
adaptirao jednu Balzakovu priu koja e popuniti dva-tri broja, zovem vas zato
to sam odluio da odem na kliniku za talasoterapiju u Paredeu, imam problema
sa srcem i lekar mi je savetovao leenje, da li imam vau dozvolu? A novine?,
upitao je direktor. Kao to sam vam kazao, pokrivene su najmanje dve-tri
nedelje, tvrdi da je rekao Pereira, i najzad, biu na dva koraka od Lisabona, ali
u vam za svaki sluaj ostaviti telefonski broj klinike, uostalom, ako se neto
dogodi, odmah u dojuriti u redakciju. A praktikant?, upitao je direktor, zar ne

biste mogli da ostavite praktikanta da vas zameni? Bolje ne, odgovorio je

Pereira, uradio mi je nekoliko nekrologa, ali ne znam koliko su upotrebljivi,
ukoliko umre neki vaan pisac ja u se za to postarati. U redu, rekao je direktor,
slobodno idite na nedelju dana leenja, profesore Pereira, uostalom, u novinama
postoji i zamenik direktora, koji se u krajnjem sluaju moe pobrinuti za sve.
Pereira ga je pozdravio i rekao mu da prenese njegovo potovanje milostivoj
gospoi koju je upoznao. Spustio je slualicu i pogledao na sat. Bilo je ve
vreme da ode u kafe Orhideja, ali je pre toga eleo da proita seanje na
DAnuncija, poto nije imao vremena da to uradi prethodne veeri. Pereira moe
da ga priloi kao dokaz, budui da ga je sauvao. Glasio je ovako: r tano
pet meseci, u osam sati uvee, prvog marta 1938, umro je Gabrijele DAnuncio.
Tada ove novine jo nisu imale svoju kulturnu stranicu, ali ini nam se da je
sada pravi as da govorimo o njemu. Bee li veliki pesnik taj Gabrijele
DAnuncio ije je pravo ime, uzgred budi reeno, bilo Rapanjeta? To je teko
rei, jer je jo rano da mi, njegovi savremenici, sudimo o njegovim ne tako
davno nastalim delima. Moda bi bilo umesnije govoriti o njegovoj linosti,
koja se preplie sa njegovom umetnikom figurom. Pre svega, bio je pesnik
prorok. Voleo je rasko, mondenski ivot, visokoparnost, akciju. Bio je veliki
dekadent, ruilac moralnih vrednosti, zaljubljenik u morbidnost i erotiku. Od
nemakog filozofa Niea preuzeo je mit o natoveku, ali ga je sveo na viziju
volje za mo estetizovanih ideala predodreenih da obrazuju areni kaleidoskop
jednog neponovljivog ivota. Bio je zagovornik Prvog svetskog rata, ubeeni
protivnik mira meu narodima. Preduzimao je ratoborne i provokativne
poduhvate kao to su bili let nad Beom 1918, kada je bacao italijanske letke na
grad. Posle rata organizovao je okupaciju Rijeke, odakle su ga ubrzo potom
oterale italijanske trupe. Povukavi se u Gardone, u vilu koju je nazvao
Italijanska Pobeda, iveo je razuzdanim i dekadentnim ivotom, ispunjenim
povrnim ljubavima i erotskim avanturama. Podravao je faizam i ratne
poduhvate. Femando Pesoa ga je prozvao solo trombon i moda nije bio

daleko od istine. Glas koji od njega dopire do nas zaista nije delikatni zvuk
violine, ve zagluujui zvuk kakvog duvakog instrumenta, kakve kriave i
nadmene trube. Jedan neobian ivot, jedan gromoglasan pesnik, jedan ovek
prepun senki i kompromisa. Figura koju ne treba oponaati, i upravo stoga emo
je i pamtiti. U potpisu: Roksi.
Pereira je pomislio: neupotrebljivo, apsolutno neupotrebljivo. Uzeo je
fasciklu s nekrolozima i odloio lanak u nju. Ne zna zato je to uinio, mogao
je da ga baci, ali ga je ipak sauvao. A onda, kako bi otklonio netrpeljivost koja
ga je obuzela, odluio je da napusti redakciju i ode u kafe Orhideja.
Kada je uao u kafe, prvo to je ugledao, tvrdi Pereira, bila je ria Martina
kosa. Sedela je za stoiem u uglu, pored ventilatora, leima okrenuta vratima.
Imala je istu haljinu koju je nosila na onoj veernjoj proslavi na trgu Alegrija, s
ukrtenim bretelama na leima. Pereira tvrdi da je pomislio kako Marta ima
predivna ramena, nena, lepo oblikovana, savrena. Priao joj je i stao ispred
nje. Ah, profesore Pereira, rekla je Marta neusiljeno, dola sam umesto Monteira
Rosija, on danas nije mogao da doe.
Pereira je seo za sto i upitao Martu da li eli aperitiv. Marta je odgovorila
da bi rado popila jedan suvi porto. Pereira je pozvao konobara i naruio dva
porta. Nije smeo da pije alkohol, ali sutra ionako ide na kliniku za talasoterapiju
gde e biti podvrgnut jednonedeljnoj dijeti. Pa?, upitao je Pereira, poto ih je
konobar posluio. Pa, odgovorila je Marta, verujem da je ovo teak period za
sve nas, on je otputovao u Alenteo, i za sada e ostati tamo, dobro je da neko
vreme bude van Lisabona. A njegov roak?, neoprezno je upitao Pereira. Marta
ga je pogledala i osmehnula se. Znam da ste bili od velike pomoi Monteiru
Rosiju i njegovom roaku, rekla je Marta, profesore Pereira, bili ste zaista sjajni,
bilo bi lepo da ste jedan od naih. Pereira je osetio blagu nervozu, tvrdi, i skinuo
je sako. Sluajte, gospoice, odvratio je, ja nisam nijedan od vaih niti jedan od
njihovih, vie volim da budem slobodan strelac, uostalom, ne znam ko su ti vai
niti elim da znam, ja sam novinar i bavim se kulturom, upravo sam zavrio sa

prevoenjem jedne Balzakove pripovetke, a to se tih vaih stvari tie, radije bih
da ostanem neobaveten, ja nisam hroniar. Marta je otpila gutljaj porta i rekla:
mi se ne bavimo hronikom, profesore Pereira, to je ono to bih volela da
shvatite, mi ivimo Istoriju. Pereira je prvo ispio svoj porto, a potom uzvratio:
sluajte, gospoice, istorija je krupna re, svojevremeno sam i ja itao Vika i
Hegela, to nije zver koja se da pripitomiti. Ali moda niste itali Marksa,
prigovorila je Marta. Nisam ga itao, rekao je Pereira, i ne zanima me, dosta mi
je hegelijanske kole, uostalom, ujte, dopustite da ponovim ono to sam vam
ve rekao, ja se bavim iskljuivo sobom i kulturom, to je moj svet.
Anarhoindividualista?, upitala je Marta, ba bi me zanimalo da ujem. ta
hoete time da kaete?, upitao je Pereira. Eh, rekla je Marta, nemojte mi rei da
ne znate ta znai anarhoindividualista, panija ih je puna, u poslednje vreme
anarhoindividualisti su u centru panje, i zaista su se hrabro poneli, iako im
moda ne bi bilo na odmet vie discipline, to je barem moje miljenje. Sluajte,
Marta, rekao je Pereira, ja u ovaj kafe nisam doao da bih priao o politici, kao
to sam vam ve rekao politika me ne zanima budui da se bavim iskljuivo
kulturom, imao sam sastanak sa Monteirom Rosijem, a vi mi sad dolazite s
priom da je u Alenteu, uostalom, ta on radi u Alenteu?
Marta se osvrnula kao da trai konobara. Hoemo li da naruimo neto za
jelo?, upitala je, ja imam jedan sastanak u tri. Pereira je pozvao Manuela.
Naruili su dva omleta s aromatinim travama, a onda je Pereira ponovio: dakle,
ta Monteiro Rosi radi u Alenteu? Otiao je sa svojim roakom, odgovorila je
Marta, koji je u poslednjem momentu dobio naredbu, uglavnom Alenteani idu
da se bore u paniji, u Alenteu postoji jaka demokratska tradicija, a takoe ima
i mnogo anarhoindividualista poput vas, profesore Pereira, posla uvek ima,
ukratko reeno, Monteiro Rosi je morao da otputuje u Alenteo sa svojim
roakom, budui da se tamo vrbuju novi borci. Dobro, odgovorio je Pereira,
poelite mu uspeno vrbovanje. Konobar je doneo omlete, te su poeli da jedu.
Pereira je privezao salvetu oko vrata, pojeo zalogaj omleta i rekao: sluajte,

Marta, ja sutra idem na kliniku za talasoterapiju u blizini Kakaia, imam

problema sa zdravljem, kaite Monteiru Rosiju da je njegov lanak o
DAnunciju apsolutno neupotrebljiv, u svakom sluaju, ostaviu vam telefon
klinike u kojoj u provesti nedelju dana, najbolje je da me zove u vreme obroka,
a sada mi kaite gde je Monteiro Rosi. Marta je spustila glas i rekla: veeras e
biti u Portalegreu, u kui prijatelja, ali bolje da vam ne dajem adresu, uostalom,
to je samo privremena adresa, budui da e jedne veeri spavati ovde a druge
tamo, morae malo da se etka po Alenteu, no ukoliko bude trebalo, on e
stupiti u kontakt sa vama. U redu, rekao je Pereira, pruivi joj cedulju, ovo je
moj broj telefona, klinka za talasoterapiju u Paredeu. Ja bih morala da krenem,
profesore Pereira, rekla je Marta, oprostite, imam jedan sastanak, a treba da
odem na sasvim suprotan kraj grada.
Pereira je ustao i oprostio se sa njom. Marta je pola, stavivi na glavu
svoj pleteni eir. Pereira je ostao da gleda za njom, oaran tom prelepom
siluetom koja se ocrtavala spram sunca. Osetio je olakanje, gotovo i radost, ali
nije znao zato. Potom je dao znak Manuelu, koji je urno priao i upitao ga da
li eli liker. Ali on je bio edan, jer je tog popodneva bilo nesnosno toplo.
Razmislio je trenutak, a potom rekao da eli samo limunadu. I naruio je hladnu
limunadu, sa dosta leda, tvrdi Pereira.

14.
Sutradan je Pereira ustao rano, tvrdi. Popio je kafu, spakovao jedan mali
kofer u koji je ubacio i Prie ponedeljkom Alfonsa Dodea. Moda ostane koji
dan due, pomislio je, a Dode je bio savren za rubriku pria u kulturnom
dodatku ,,Liboe.
Krenuo je u predsoblje, zastao ispred slike svoje ene i rekao: sino sam
se video sa Martom, devojkom Monteira Rosija, imam utisak da ta deca srljaju u
gadne nevolje, tavie, da su ve duboko zaglibila, u svakom sluaju, to nije
moja stvar, meni je potrebno nedelju dana talasoterapije, to mi je preporuio
doktor Kosta, uostalom, u Lisabonu se skapava od vruine, a ja sam preveo sam
Balzakovu Onorinu, polazim danas pre podne, seu na voz na Kai de Sodre,
vodim te sa sobom, ako doputa. Uzeo je sliku i stavio je u kofer, ali licem
nagore, zato to je njegovoj eni itavog ivota nedostajalo vazduha, te je
pomislio da je tako i sa slikom. Zatim se spustio do malog trga s katedralom,
saekao taksi i odvezao se do stanice. Izaao je na trgu i pomislio da neto
pojede u Briti baru na Kai de Sodre. Znao je da tu dolaze knjievnici i
ponadao se da e sresti nekoga od njih. Uao je i seo za jedan sto u uglu. I
stvarno, za susednim stolom sedeo je pisac Akilino Ribeira na ruku sa
Bernardom Markeom, avangardnim ilustratorom, onim koji je ilustrovao
najbolje asopise portugalskog modernizma. Pereira im je poeleo dobar dan, a
oni su otpozdravili klimnuvi glavom. Bilo bi lepo da rua za njihovim stolom,
pomislio je Pereira, i da im ispria kako je prethodnog dana dobio jednu veoma
negativnu kritiku o DAnunciju, i da uje ta oni misle o tome. Ali dvojica
umetnika vodili su vrlo iv razgovor i Pererira nije imao hrabrosti da ih prekine.
Shvatio je da Bernardo Marke vie ne eli da crta, a da pisac eli da ode u
inostranstvo. I to ga je obeshrabrilo, tvrdi Pereira, jer nije oekivao da jedan
takav pisac napusti svoju zemlju. Dok je pio svoju limunadu i mezetio morske

pueve, do njega su dopirali odlomci razgovora. U Pariz, kazao je Akilino

Ribeira, jedino pravo mesto je Pariz. A Bernardo Marke je klimao glavom,
dodajui: nudili su mi da crtam za raznorazne asopise, ali ja vie nemam elju
da crtam, ova zemlja je uasna, bolje ne saraivati ni sa kim. Pereira je pojeo
svoje pueve i popio svoju limunadu, digao se od stola i zastao kod dvojice
umetnika. Gospodi elim ugodan ostanak, dozvolite da se predstavim, ja sam
profesor Pereira iz kulturne redakcije ,,Liboe, itava Portugalija je ponosna
to ima dvojicu umetnika kao to ste vi, upravo ste nam vi potrebni.
Zatim je izaao na zaslepljujuu svetlost dana i krenuo na voz. Kupio je
kartu do Paredea i pitao koliko dugo se putuje. Slubenik je odgovorio da se
stie brzo i to ga je obradovalo. Bio je to voz na liniji za Etoril i mahom je
prevozio ljude koji su ili na odmor. Pereira je seo sa leve strane prolaza jer je
eleo da gleda u more. Vagon je bio gotovo prazan, s obzirom na doba dana, i
Pereira je izabrao sedite po svojoj volji, spustio malo zastor kako mu sunce ne
bi ilo u oi, poto je njegova strana bila okrenuta ka jugu, i zagledao se u more.
Poeo je da razmilja o svom ivotu, ali o tome mu se ne pria, tvrdi. Radije bi
da kae da je more bilo mirno i da je na plai bilo kupaa. Pomislio je koliko
dugo se nije kupao u moru, i uinilo mu se da su proli vekovi. Prisetio se
vremena Koimbre kada je iao na plae pored Porta, u Granu ili u Ipinu, na
primer, gde su bili kockarnica i klub. Na tim plaama na severu, more je bilo
veoma hladno, ali on je umeo da pliva satima, itavo jutro, dok bi ga njegovi
drugovi sa univerziteta, ukoeni od zime, ekali na plai. Potom bi se presvukli,
oblaili elegantne sakoe i odlazili u klub na partiju bilijara. Ljudi su im se divili,
a ef sale ih je doekivao reima: evo studenata iz Koimbre! I davao im je
najbolji bilijarski sto.
Pereira se prenu iz misli dok je prolazio pored plae Santa Amara. Bila je
to divna plaa, zakrivljena poput uvale, i videle su se kabine od prugastog, beloplavog platna. Voz se zaustavio i Pereiri pade na pamet da sie i da se okupa,
ionako je mogao da uhvati sledei voz. Bilo je to jae od njega. Pereira ne bi

znao da kae zato je osetio taj poriv, valjda zato to je razmiljao o onim
vremenima iz Koimbre i o kupanjima u Grani. Siao je sa svojim malim
koferom i proao kroz podvonjak koji je vodio na plau. Kada je stigao do
peska, izuo je cipele, skinuo arape i produio tako, nosei u jednoj ruci kofer, a
u drugoj cipele. Odmah je primetio spasioca, preplanulog mladia koji je
nadzirao kupae opruen na lealjci. Pereira mu je priao i rekao da eli da
iznajmi kupai kostim i kabinu. Spasilac ga je potuljeno odmerio od glave do
pete i promumlao: ne znam da li imamo va broj, ali dau vam klju od
skladita, to je ona najvea kabina, broj jedan. A onda ga je upitao nekako
podsmeljivo, barem se tako uinilo Pereiri: treba li vam i pojas za spasavanje?
Odlino plivam, odgovorio je Pereira, moda mnogo bolje od vas, ne brinite.
Uzeo je klju od skladita i klju od kabine, i otiao. U skladitu je bilo svega i
svaega: bove, pojasevi za naduvavanje, ribarska mrea sa komadiima plute,
kupai kostimi. Pregledao je kostime ne bi li naao neki od onih staromodnih, iz
jednog dela, koji bi mu pokrio stomak. Najzad ga je naao i obukao. Bio mu je
malo tesan, od vune, ali boljeg nije bilo. Odneo je u kabinu svoj kofer i odeu, i
preao preko plae do mora. Pored same vode grupa mladia se igrala loptom i
Pereira ih je zaobiao. Uao je u vodu bez urbe, veoma polako, postepeno se
preputajui zagrljaju njene sveine. A onda, kada mu je voda dola do pupka,
bacio se i poeo da pliva kraul, polako i ravnomernim zamasima. Plivao je
dugo, sve dok nije stigao do bova. Kada je obgrlio bovu, osetio je da mu
ponestaje daha i da mu srce lupa kao pomahnitalo. Poludeo sam, pomislio je,
nisam plivao sto godina a onda se tek tako bacim u vodu, kao neki sportista.
Odmarao se vrsto drei bovu, a zatim je neko vreme plutao na leima. Nebo
iznad njegove glave ranjavalo je oi svojim plavetnilom. Pereira je povratio dah
i polako se vratio na obalu, odmerenim zamasima. Proao je ispred spasioca i
poeleo da mu vrati milo za drago. Kao to ste videli, nije mi bio potreban pojas
za spasavanje, rekao je, nego, kada prolazi naredni voz za Itoril? Spasilac je
pogledao na sat. Kroz etvrt sata, odgovorio je. Odlino, uzvratio je Pereira,

onda poite sa mnom jer treba jo da se presvueni i da vam platim, a nemam

mnogo vremena. Presvukao se u kabini, izaao, platio spasiocu, zaeljao ono
malo kose eljiem koji je drao u novaniku i pozdravio se. Do vienja, rekao
je, i pripazite na one momke to se loptaju, drim da ne znaju da plivaju, a i
smetaju kupaima.
Proao je kroz podvonjak i seo na kamenu klupu, ispod nadstrenice.
Zauo je voz kako se pribliava i pogledao na sat. Bilo je kasno, pomislio je,
verovatno su ga na klinici za talasoterapiju oekivali za ruak, jer se na
klinikama uvek rano rua. Pomislio je: ta je tu je. Ali, oseao se dobro, oseao
se oputeno i osveeno, dok je voz ulazio u stanicu, uostalom, imao je dovoljno
vremena za kliniku za talasoterapiju, ostae tamo barem nedelju dana, tvrdi
Pereira.
Kada je stigao u Parede, bilo je gotovo pola tri. Uzeo je taksi i rekao
taksisti da ga vozi na kliniku za talasoterapiju. Onu za tuberane?, pitao je
taksista. Ne znam, odgovorio je Pereira, na samoj je obali. Pa to je na dva
koraka odavde, pobunio se taksista, do tamo moete i peice. Sluajte, rekao je
Pereira, umoran sam i pretoplo je, hajte, dau vam dobru napojnicu.
Klinika za talasoterapiju bila je jedna ruiasta zgrada sa velikim vrtom
prepunim palmi. Bila je smetena visoko, na stenama, i iroke stepenice vodile
su do puta, a odatle do plae. Pereira se s naporom popeo uz stepenice i uao u
predvorje. Doekala ga je punaka gospoa crvenih obraza, u belom mantilu. Ja
sam profesor Pereira, kazao je Pereira, sigurno vas je zvao moj lekar, doktor
Kosta, da mi rezervie sobu. Ah, profesore Pereira, rekla je gospoa u belom
mantilu, oekivali smo vas za ruak, zato kasnite toliko, da li ste ve ruali?
Iskreno, jeo sam samo pueve na stanici, priznao je Pereira, i prilino sam
gladan. Poite onda za mnom, kazala je gospoa u belom mantilu, restoran je
zatvoren, ali tu je Marija da Dore, koja moe da vam spremi neku zakusku.
Odvela ga je do sale za ruavanje, velike prostorije s francuskim prozorima koji
su gledali na more. Bila je potpuno prazna. Pereira je seo za sto i odmah zatim

je stigla jedna gospoa u kecelji, s naglaenim briima. Ja sam Marija da

Dore, rekla je ena, kuvarica, mogu vam spremiti neto lako s rotilja. Moe
list na aru, kazao je Pereira, zahvaljujem. Naruio je i limunadu i stao da je
pijucka s uivanjem. Skinuo je sako i zataknuo salvetu za okovratnik. Marija
da Dore je dola nosei ribu na aru. Nije vie bilo lista, rekla je, spremila sam
vam oradu. Pereira se s uivanjem bacio na jelo. Kupka od algi je u pet, rekla je
kuvarica, ali ako vam nije do toga i elite malo da odremate, moete poeti i
sutra, va lekar je doktor Kardozo, doi e kod vas u sobu u est po podne.
Odlino, kazao je Pereira, mislim da u otii da se malo odmorim.
Popeo se u svoju sobu, broj dvadeset dva, i tu zatekao svoj kofer.
Zatvorio je aluzine, oprao zube i opruio se na krevetu, ne oblaei pidamu.
Prijatan atlantski povetarac pirkao je kroz aluzine i nadimao zavese. Pereira je
gotovo odmah zaspao. Usnio je divan san, san o svojoj mladosti, nalazio se na
plai u Grani i plivao je u okeanu koji je liio na bazen, a na ivici tog bazena
stajala je jedna bledunjava devojka koja ga je ekala s pekirom u rukama.
Zatim je plivao nazad i san je tekao dalje, bio je to zaista predivan san, ali
Pereira radije ne bi priao ta je dalje bilo, jer njegov san nema nikakve veze sa
ovom priom, tvrdi.

15.
U pola sedam Pereira je zauo kucanje na vratima, ali je ve bio budan,
tvrdi. Bio je zagledan u trakastu senku aluzina na tavanici, razmiljao o
Balzakovoj Onorini, o pokajanju, i inilo mu se da bi i on trebalo zbog neega
da se pokaje, ali nije znao zbog ega. Odjednom je poeleo da porazgovara sa
ocem Antoniom, jer njemu bi mogao da poveri da eli da se pokaje, ali nije znao
zbog ega bi trebalo da se kaje, oseao je samo nostalgiju za pokajanjem, to je
hteo da kae, a moda mu se dopadala samo ideja o pokajanju, ko zna.
Da?, rekao je Pereira. Vreme je za etnju, zauo se glas bolniarke iza
vrata, doktor Kardozo vas oekuje u predvorju. Pereira nije bio raspoloen ni za
kakvu etnju, tvrdi, ali svejedno je ustao, raspakovao kofer, navukao pletene
cipele, pamune pantalone i iroku koulju kaki boje. Stavio je sliku svoje ene
na sto i rekao joj: e pa dobro, evo me, na klinici za talasoterapiju, ali ako mi
bude dosadno, smesta se vraam, sreom, poneo sam jednu knjigu Alfonsa
Dodea, te mogu neto da prevedem za novine, od Dodea smo naroito voleli
Maliu, sea li se?, itali smo ga u Koimbri i dirnuo nas je oboje, bila je to
pria o jednom detinjstvu, a moda smo mislili i na dete koje na kraju nismo
imali, ta je tu je, ali ipak sam poneo Prie ponedeljkom i uveren sam da bi
jedna pria bila odlina za ,,Libou, eto, a sad izvini, moram da idem, izgleda
da me eka neki doktor, da ujemo kakvo je to leenje talasoterapijom, vidimo
se kasnije.
Kada je siao u predvorje, pored prozora je ugledao jednog gospodina u
belom mantilu kako posmatra more. Pereira mu je priao. Moglo mu je biti
izmeu trideset pet i etrdeset godina, imao je plavu iljastu bradicu i
svetloplave oi. Dobro vee, pozdravio ga je lekar, stidljivo se osmehnuvi, ja
sam doktor Kardozo, a vi ste profesor Pereira, pretpostavljam, ekao sam vas,
ovo je vreme kada se pacijenti etaju plaom, ali ako vama vie prija, moemo

da ostanemo ovde ili da izaemo u vrt. Pereira je odgovorio da mu zapravo i

nije do etanja plaom, rekao je da je jue ve bio na plai, i ispriao mu o svom
kupanju na plai Santo Amaro. Ah, pa to je sjajno, uskliknuo je doktor Kardozo,
mislio sam da imam posla s mnogo teim pacijentom, ali vidim da vas priroda
jo uvek privlai. Pre e biti da me privlae uspomene, kazao je Pereira. Kako to
mislite?, upitao je doktor Kardozo. Jednom u vam moda objasniti, rekao je
Pereira, ali ne sada, moda sutra.
Izali su u vrt. Da proetamo?, predloio je doktor Kardozo, prijae vam,
a prijae i meni. Iza palmi koje su rasle u vrtu izmeu kamenja i peska, prostirao
se divan park. Pereira je krenuo za doktorom Kardozom, koji je bio raspoloen
za priu. Narednih dana ste u mojim rukama, kazao je lekar, treba da
razgovaram s vama i da upoznam vae navike, sa mnom ne biste smeli da imate
tajni. Pitajte me sve to elite, prihvatio je Pereira spremno. Doktor Kardozo je
upnuo vlat trave i stavio je u usta. Da ponemo od vaih navika vezanih za
ishranu, rekao je, kakve su? Ujutru popijem kafu, odgovorio je Pereira, a onda
ruam i veeram, kao svi, vrlo jednostavno. A ta obino jedete, upitao je doktor
Kardozo, hou rei, koju vrstu hrane? Kajgane, poeleo je da mu odgovori
Pereira, praktino jedem samo kajgane, zato to mi kuepaziteljka sprema hleb s
kajganom i zato to u kafeu Orhideja slue samo omlet s aromatinim
travama. Ali, bilo ga je sramota i odgovorio je sasvim drugaije. Raznovrsnu
hranu, rekao je, ribu, meso, povre, prilino sam umeren u jelu i hranim se vrlo
razumno. A kada ste poeli da se gojite?, upitao je doktor Kardozo. Pre nekoliko
godina, odgovori Pereira, posle smrti moje ene. A ta je s kolaima, upitao je
doktor Kardozo, da li jedete mnogo kolaa? Nikada, odgovorio je Pereira, ne
volim ih, pijem samo limunade. Kakve limunade?, nastavio je doktor Kardozo.
Svee, od ceenog limuna, kazao je Pereira, volim limunade, osveavaju me, a
imam utisak i da prijaju mojim crevima, jer, znate, esto imam problema sa
crevima. Koliko na dan?, upitao je doktor Kardozo. Pereira se na trenutak
zamislio. Zavisi od dana, odgovorio je, leti, na primer, desetak. Deset limunada

na dan! uzviknuo je doktor Kardozo, profesore Pereira, pa to je ludost, a recite

mi, da li stavljate eer? Koliko god mogu, ree Pereira, pola ae limunade, a
pola eera. Doktor Kardozo je ispljunuo travku koju je drao u ustima, odluno
odmahnuo rukom i presudio: od danas je gotovo sa limunadama, zameniemo ih
mineralnom vodom, negaziranom, po mogustvu, ali ako vie volite gaziranu,
dobro, moe i gazirana. Ispod kedrova u parku stajala je klupa i Pereira je seo,
primoravi doktora Kardoza da i on sedne. Nego, oprostite mi, gospodine
Pereira, rekao je doktor Kardozo, eleo bih sada da vam postavim jedno intimno
pitanje: ta je sa seksualnom aktivnou? Pereira se zagledao u kronje drvea i
rekao: budite jasniji. ene, objasnio je doktor Kardozo, da li se viate sa
enama, da li imate normalan seksualni ivot? Sluajte, doktore, odgovorio je
Pereira, ja sam udovac, nisam vie mlad i imam veoma odgovoran posao,
nemam vremena i ne elim da traim nikakve ene. ak ni one lake?, upitao je
doktor Kardozo, ta ja znam, neka avanturica, gospoa slobodnijeg ponaanja, s
vremena na vreme. Ni to, kazao je Pereira, i izvadio cigaru, upitavi da li moe
da pui. Doktor Kardozo mu je dopustio. Nee prijati vaoj kardiopatiji, rekao
je, ali ako ba ne moete da izdrite... To je zato to mi je nelagodno zbog vaih
pitanja, priznao je Pereira. E pa onda, evo jo jednog nelagodnog pitanja, rekao
je doktor Kardozo, imate li none polucije? Ne razumem pitanje, rekao je
Pereira. Dobro, uzvratio je doktor Kardozo, hou da kaem da li moda sanjate
erotske snove koji vas dovode do orgazma, imate li erotske snove, ta sanjate?
Sluajte, doktore, odgovorio je Pereira, otac me je nauio da su nai snovi neto
najlinije na svetu i da ih ne treba otkrivati nikome. Ali, vi ste ovde na leenju, a
ja sam va lekar, rekao je na to doktor Kardozo, vaa psiha je povezana s vaim
telom i ja moram znati ta sanjate. esto sanjam Granu, priznao je Pereira. Je li
to neka ena? Upitao je doktor Kardozo. To je jedno mesto, rekao je Pereira,
plaa u blizini Porta, tamo sam odlazio kao mlad, dok sam studirao u Koimbri, a
tu je bio i Ipinu, otmena plaa sa bazenom i kockarnicom, esto sam se tamo
kupao i igrao bilijar, imali su divnu bilijarsku salu, tamo je dolazila i moja

verenica, sa kojom sam se kasnije i venao, ona je bila veoma bolesna, ali to
tada jo nije znala, samo je imala strane glavobolje, bio je to divan period moga
ivota i moda ga sanjam zato to volim da ga sanjam. Dobro, rekao je doktor
Kardozo, to je sve za danas, voleo bih da veeras veeramo zajedno, moemo da
priamo o emu god elite, ja pomno pratim knjievnost i primetio sam da va
list daje dosta prostora francuskim piscima devetnaestog veka, znate, ja sam
studirao u Parizu, u sebi nosim duh francuske kulture, veeras u vam opisati
sutranji program, nai emo se u restoranu u osam.
Doktor Kardozo je ustao i oprostio se. Pereira je ostao da sedi i podigao je
pogled prema kronjama drvea. Oprostite, doktore, dodao je, obeao sam vam
da u ugasiti cigaru, ali ba bih je popuio do kraja. Radite ta hoete, dobacio
mu je doktor Kardozo, od sutra poinjemo sa dijetom. Pereira je ostao sam da
pui. Pomislio je kako mu doktor Kosta, koji je bio i njegov stari poznanik,
nikada ne bi postavljao tako lina i poverljiva pitanja, oigledno da su mladi
lekari koji su studirali u Parizu stvarno drugaiji. Pereira je osetio uenje i
naknadno ga je preplavio snaan oseaj nelagodnosti, ali bolje da o tome ne
razmilja previe, pomislio je, ovo je oigledno bila jedna sasvim posebna
klinika, tvrdi.

16.
Tano u osam, doktor Kardozo je sedeo za stolom u restoranu. I Pereira je
stigao na vreme, tvrdi, i uputio se ka stolu. Bio je obukao svoje sivo odelo i
stavio crnu kravatu. Kada je uao u salu, osvrnuo se oko sebe. Nije bilo vie od
pedesetak ljudi i svi su bili stariji. Stariji od njega, svakako, veinom brani
parovi u poodmaklim godinama, koji su veerali za istim stolom. Odmah se
osetio bolje, tvrdi, jer kad se sve sabere, pomislio je, bio je jedan od mlaih i
dopala mu se ideja da ipak nije toliko star. Doktor Kardozo mu se osmehnuo i
krenuo da ustane. Pereira mu je pokazao rukom da ostane da sedi. Dobro,
doktore Kardozo, kazao je Pereira, i veeras sam u vaim rukama. aa
mineralne vode natate, to je zdrava navika, rekao je doktor Kardozo.
Gazirana?, upitao je Pereira. Neka bude, dopustio je doktor Kardozo, i sipao mu
punu au. Pereira je ispio vodu s blagim gaenjem i poeleo limunadu.
Profesore Pereira, rekao je doktor Kardozo, voleo bih da ujem kakvi su vai
planovi za kulturni dodatak ,,Liboe, veoma mi se dopalo seanje na Pesou i
Mopasanova pria, sjajno je prevedena. Ja sam je preveo, odgovorio je Pereira,
ali ne volim da se potpisujem. Trebalo bi, rekao mu je doktor Kardozo, naroito
vanije tekstove, nego, ta nam sledee spremaju vae novine? Rei u vam,
doktore Kardozo, odgovorio je Pereira, za naredna tri ili etiri broja imam jednu
Balzakovu pripovetku, zove se Onorina, ne znam da li ste uli za nju. Doktor
Kardozo je odmahnuo glavom. To je pria o pokajanju, kazao je Pereira, jedna
lepa pria o pokajanju, pa sam je ja itao u autobiografskom kljuu. Pokajanje
velikog Balzaka?, prekinuo ga je doktor Kardozo. Pereira se na trenutak
zamislio. Oprostite mi to vas ovo pitam, doktore Kardozo, rekao je, danas po
podne ste mi kazali da ste studirali u Francuskoj, ta ste studirali, ako doputate?
Diplomirao sam medicinu, a zatim sam zavrio dve specijalizacije, jednu iz
dijetologije a drugu iz psihologije, odgovorio je doktor Kardozo. Ne vidim vezu

izmeu te dve specijalizacije, tvrdi da je rekao Pereira, oprostite, ali zaista ne

vidim nikakvu vezu. Postoji, moda i vea nego to se pretpostavlja, rekao je
doktor Kardozo, ne znam da li moete da zamislite sve veze koje postoje
izmeu naeg tela i nae psihe, ali ima ih vie nego to moete zamisliti, nego
pustimo to, kazali ste da je Balzakova pria autobiografska. Oh, nisam to hteo
da kaem, odvratio je Pereira, hteo sam da kaem da sam je ja itao u
autobiografskom kljuu, da sam se prepoznao. U pokajanju?, upitao je doktor
Kardozo. Na neki nain, rekao je Pereira, iako veoma indirektan, tavie, prava
bi re bila granian, recimo da sam se prepoznao na granian nain.
Doktor Kardozo je dao znak konobarici. Veeras jedemo ribu, rekao je
doktor Kardozo, vie bih voleo da uzmete ribu s rotilja ili barenu, ali moe se
spremiti i na neki drugi nain. Ribu s rotilja sam jeo za ruak, branio se Pereira,
a barenu ba ne volim, suvie me podsea na bolnicu, a ne volim da mislim da
sam u bolnici, radije bih da verujem da sam u hotelu, rado bih poruio list na
mlinarski nain. Sjajno, ree doktor Kardozo, list na mlinarski nain sa
argarepom na puteru, i ja u isto. A zatim je nastavio: pokajanje na granian
nain, ta to znai? injenica da ste studirali psihologiju ohrabruje me da
razgovaram sa vama, rekao je Pereira, moda bi bilo bolje da o tome
razgovaram sa svojim prijateljem, ocem Antoniom, svetenikom, ali on moda
ne bi razumeo, jer svetenicima se ispovedaju sopstvene krivice, a ja se ne
oseam krivim ni zbog ega posebno, svejedno, imam elju da se pokajem,
oseam nostalgiju za pokajanjem. Moda bi o tome, profesore Pereira, trebalo
ozbiljnije popriati, rekao je doktor Kardozo, a ako poelite da to uinite sa
mnom, stojim vam na raspolaganju. Pa dobro, rekao je Pereira, to je neki udan
oseaj koji se nalazi na periferiji moje linosti i ja ga upravo zbog toga nazivam
graninim, stvar je u tome da sam, s jedne strane, zadovoljan to sam iveo
onako kako sam iveo, zadovoljan sam to sam studirao u Koimbri, to sam se
oenio bolesnom devojkom koja je ivot provela po sanatorijumima, to sam
tolike godine ureivao crnu hroniku u jednom visokotiranom listu i to sam

sada prihvatio da ureujem kulturni dodatak u tim malim veernjim novinama,

meutim, u isto vreme, kao da imam elju da se pokajem zbog svog ivota, ne
znam da li sam jasan.
Doktor Kardozo se prihvatio svog lista na mlinarski nain i Pereira je
reio da sledi njegov primer. Trebalo bi da saznam neto vie o poslednjim
mesecima vaeg ivota, rekao je doktor Kardozo, moda se neto dogodilo,
moda je iskrsnuo neki dogaaj? Kakav dogaaj, upitao je Pereira, ta hoete da
kaete?, Dogaaj je pojam iz psihoanalize, rekao je doktor Kardozo, nije da sam
veliki poklonik Frojda, ja sam pristalica sinkretizma, ali kada je dogaaj u
pitanju smatram da je nesumnjivo u pravu, jednom reju, dogaaj je konkretan
sluaj koji se javlja u naem ivotu i koji naruava ili pomuuje naa ubeenja i
nau ravnoteu, dogaaj je epizoda koja nastaje u stvarnom ivotu i koja utie
na na psihiki ivot, trebalo bi da razmislite da li se u vaem ivotu desio neki
dogaaj. Upoznao sam jednu osobu, tvrdi da je rekao Pereira, tavie, dve
osobe, mladia i devojku. Slobodno mi priajte o njima, ponukao ga je doktor
Kardozo. Dobro, ree Pereira, stvar je u tome to su mi za kulturni dodatak bili
potrebni prevremeni nekrolozi posveeni znaajnim piscima koji bi svakog asa
mogli preminuti, a mladi koga sam upoznao radio je tezu o smrti, koju je
dodue delom prepisao, to je tano, ali isprva mi se uinilo da se svakako
razume u smrt, i tako sam ga primio kao praktikanta, da pie prevremene
nekrologe, on je i napisao nekoliko, platio sam mu iz svog depa jer nisam hteo
da to bude na teret novina, ali nijedan nije za objavljivanje jer taj momak misli
samo na politiku i svaki nekrolog mu je politiki obojen, da budem iskren,
mislim da je za to kriva njegova devojka i da mu ona puni glavu svim tim
idejama, znate ve, faizam, socijalizam, panski graanski rat i tome slino,
nijedan lanak nije za objavljivanje, kao to rekoh, a ja sam mu dosad sve
uredno platio. Nema nieg loeg u tome, odgovorio je doktor Kardozo, na kraju
krajeva, rizikujete samo svoj novac. Nije to u pitanju, tvrdi da je priznao Pereira,
stvar je u tome to mi se javio crv sumnje: a ta ako su ta deca u pravu? U tom

sluaju su oni u pravu, rekao je spokojno doktor Kardozo, ali to e rei istorija,
profesore Pereira, a ne vi. Da, odgovorio je Pereira, ali ako su oni u pravu, moj
ivot ne bi imao smisla, ne bi imalo smisla to to sam studirao knjievnost u
Koimbri i to sam oduvek verovao da je knjievnost najvanija stvar na svetu,
ne bi imalo smisla to ureujem kulturni dodatak u veernjim novinama u
kojima ne mogu da kaem ta mislim i u kojima moram da objavljujem
francuske prie iz devetnaestog veka, vie nita ne bi imalo smisla, i zbog toga
oseam potrebu da se pokajem, kao da sam ja neko drugi a ne onaj Pereira koji
je oduvek bio novinar, kao da treba neega da se odreknem.
Doktor Kardozo je pozvao konobaricu i naruio dve vone salate bez
eera i bez sladoleda. Hou neto da vas pitam, rekao je doktor Kardozo, znate
li za medecins-philosophes? Ne, priznao je Pereira, ne znam, ko su oni?
Najznaajniji su Teodil Ribo i Pjer ane, rekao je doktor Kardozo, njihove
tekstove sam prouavao tokom studija u Parizu, oni su lekari i psiholozi, ali i
filozofi, podravaju jednu teoriju koja mi se ini zanimljivom, teoriju o savezu
dua. Priajte mi o toj teoriji, ree Pereira. Elem, nastavi doktor Kardozo,
verovati da je ovek jedno koje postoji samo za sebe, odvojeno od neizmemog
mnotva sopstvenih Ja, zapravo je zabluda, i to prilino naivna, o jednoj jedinoj
dui iz hrianske tradicije, a doktor Ribo i doktor ane vide linost kao savez
razliitih dua, jer mi u sebi nosimo razliite due, zar ne, savez koji se stavlja
pod kontrolu jednog dominantnog Ja. Doktor Kardozo je napravio krau pauzu,
a onda nastavio: ono to obino nazivamo normom, ili naim biem, ili
normalnim, samo je rezultat, a ne premisa, i zavisi od stepena kontrole onog
dominantnog Ja koje se nametnulo tom savezu naih dua; u sluaju da izroni
neko drugo Ja, jae i monije, ono svrgava dominantno Ja i zauzima njegovo
mesto, preuzimajui vlast nad kohortama dua, jo bolje, nad savezom, i ta
nadmo traje sve dok ne doe neko novo dominantno Ja i ne razvlasti ga,
neposrednim napadom ili strpljivim razjedanjem. Vidite, doktore Pereira,
zakljuio je doktor Kardozo, moda postoji neko dominantno Ja koje se nakon

strpljivog razjedanja upravo stavlja na elo saveza vaih dua, i vi tu ne moete

nita, osim da mu se po potrebi povinujete.
Doktor Kardozo je pojeo svoju vonu salatu i obrisao usta salvetom. Pa
ta mi onda preostaje?, upitao je Pereira. Nita, odgovorio je doktor Kardozo, da
jednostavno ekate, moda postoji neko dominantno Ja koje u vama, nakon
dugotrajnog razjedanja, posle svih tih godina provedenih u novinarstvu kao
novinar crne hronike koji veruje da je knjievnost najvanija na svetu, moda
postoji neko dominantno Ja koje upravo preuzima kormilo nad savezom vaih
dua, pustite ga da ispliva na povrinu, ionako ne moete nita drugo, ne biste
uspeli i doli biste u sukob sa samim sobom, a ako elite da se pokajete zbog
svog ivota, slobodno se pokajte, pa i ako oseate potrebu da to ispriate nekom
sveteniku, samo napred, ispriajte mu, ukratko, profesore Pereira, ako poinjete
da mislite da su ta deca u pravu i da je va dosadanji ivot bio uzaludan,
slobodno tako mislite, moda vam se od sada pa nadalje va ivot vie nee
initi uzaludnim, prepustite se vodstvu svog novog dominantnog Ja i nemojte
nadometati svoje probleme hranom i limunadama prepunim eera.
Pereira je pojeo svoju vonu salatu i skinuo salvetu koju je bio stavio oko
vrata. Vaa teorija je veoma zanimljiva, kazao je, razmisliu o tome, sad bi mi
prijala kafa, ta kaete na to? Kafa izaziva nesanicu, rekao je doktor Kardozo,
ali ako vi ne elite da spavate, to je va problem, kupke od algi su dva puta na
dan, u devet ujutru i u pet po podne, voleo bih da sutra ujutru budete tani,
uveren sam da e vam kupka od algi prijati.
Laku no, promrmljao je Pereira. Ustao je i krenuo. Napravio je nekoliko
koraka, a onda se okrenuo. Doktor Kardozo mu se smeio. Biu tamo tano u
devet, tvrdi Pereira da je rekao.

17.
Tvrdi Pereira da je u devet ujutru siao niz stepenice koje su vodile na
plau klinike. U grebenima na samom rubu plae bila su ukopana dva ogromna
kamena bazena koja su obilato zalivali talasi s okeana. Kade su bile pune
vijugavih, sjajnih i mesnatih algi koje su na povrini vode obrazovale gustu
skramu, i nekoliko osoba se ve brkalo u njima. Pored bazena bile su podignute
dve drvene kolibe obojene u plavo: svlaionice. Pereira je spazio doktora
Kardoza, koji je nadgledao pacijente uronjene u kade i davao im uputstva kako
da se kreu. Pereira mu je priao i poeleo dobro jutro. Bio je dobro raspoloen,
tvrdi, i poeleo je da ue u te kade iako je na plai bilo prohladno, a temperatura
vode moda i nije bila najidealnija za kupanje. Zamolio je doktora Kardoza da
mu nae neki kostim, jer zaboravio je da ga ponese, pravdao se, i zatraio da mu
po mogustvu nae neki od onih starinskih, koji pokrivaju stomak i deo grudi.
Doktor Kardozo je odmahnuo glavom. ao mi je, profesore Pereira, rekao je, ali
moraete da pobedite svoju srameljivost, blagotvorno dejstvo algi aktivira se
pre svega u dodiru s epidermom, i treba da masiraju stomak i grudi, moraete da
obuete obian kupai kostim, par kratkih pantalona. Pereira se pomirio sa
sudbinom i uao u svlaionicu. Ostavio je u garderobi pantalone i koulju kaki
boje i izaao. Vazduh je zaista bio prohladan, ali je krepio. Pereira je umoio
jednu nogu u vodu, ali je zakljuio da nije tako ledena kao to bi se moglo
oekivati. Uao je oprezno, s neznatnim oseanjem gaenja zbog svih tih algi
koje su mu se lepile po itavom telu. Doktor Kardozo je priao rubu kade i
poeo da mu daje uputstva. Ruke pokreite kao da radite gimnastike vebe,
rekao mu je, i masirajte algama stomak i grudi. Pereira je posluno radio kako
mu je reeno, sve dok nije osetio kako mu ponestaje daha. Zatim je prekinuo,
voda mu je bila do grla, i poeo je polako da zamahuje rukama. Kako ste noas
spavali?, upitao ga je doktor Kardozo. Dobro, odgovorio je Pereira, ali sam itao

do kasno, poneo sam jednu knjigu Alfonsa Dodea, da li vam se dopada Dode?
Slabo ga poznajem, priznao je doktor Kardozo. Razmiljao sam da prevedem
jednu priu iz zbirke Prie ponedeljkom, eleo bih da je objavim u ,,Liboi,
rekao je Pereira. Priajte mi o tome, zamolio ga je doktor Kardozo. Pa, dobro,
pristao je Pereira, zove se Poslednji kolski as, govori o uitelju u jednom
francuskom selu u Alzasu, njegovi aci su sinovi seljaka, siroti maliani koji
moraju da rade u polju i koji proputaju asove, te je uitelj oajan. Pereira se
pomerio nekoliko koraka napred kako mu voda ne bi ulazila u usta. I najzad,
nastavio je, dolazi poslednji dan kole, francusko-pruski rat je zavren, uitelj
beznadeno oekuje da se pojavi barem neko od aka, a umesto njih, dolaze svi
ljudi iz sela, seljaci, seoske stareine, elei da odaju potu francuskom uitelju
koji odlazi, jer znaju da e sutra njihovu zemlju okupirati Nemci, onda uitelj
ispisuje na tabli ivela Francuska, i odlazi tako, sa suzama u oima,
ostavljajui za sobom ganuta lica seljana. Pereira je skinuo sa ruku dve dugake
alge i upitao: kako vam se ini, doktore Kardozo? Divno, odgovori doktor
Kardozo, samo ne znam da li e danas u Portugaliji biti oduevljeni parolom
ivela Francuska, s obzirom na ova naa vremena, nego, doktore Pereira,
izgleda da vi to ipak pravite mesta svom novom dominantnom Ja, ini mi se da
nazirem vae novo dominantno Ja. Ma ta to priate, doktore Kardozo, rekao je
Pereira, pa ovo je pria iz devetnaestog veka, davno prolo vreme. Da, uzvratio
je doktor Kardozo, ali i kao takva ona je i dalje pria protiv Nemake, a
Nemaka se ne dira u zemlji kao to je naa, da li ste videli kako izgleda
pozdrav na zvaninim manifestacijama, svi pozdravljaju ispruenom rukom, kao
nacisti. Videemo, rekao je Pereira, uostalom, ,,Liboa su nezavisne novine. A
zatim je upitao: mogu li da izaem? Jo deset minuta, odvratio je doktor
Kardozo, poto ste ve ovde, ostanite i zavrite do kraja terapiju, nego, oprostite,
ali ta u Portugaliji tano znai izraz nezavisne novine? One novine koje nisu
vezane ni za jedan politiki pokret, odgovorio je Pereira. Moe biti, rekao je
doktor Kardozo, ali direktor vaih novina je, dragi moj profesore Pereira,

reimski ovek, pojavljuje se na svim zvaninim skupovima, a po nainu kako

prua ruku uvis, reklo bi se da e je hitnuti poput koplja. To je tano, sloio se
Pereira, ali on u sutini nije lo ovek, a to se tie kulturnog dodatka, ostavio
mi je odreene ruke. Ba zgodno, primetio je doktor Kardozo, svejedno postoji
preventivna cenzura, svakog dana, pre nego to izau iz tampe, svi vai
tekstovi idu na preventivnu cenzuru i odobrenje za tampu, i ako ima neeg to
nije pogodno, ne brinite, sigurno se nee tampati, radije e ostaviti samo prazan
prostor, ve mi se deavalo da vidim portugalske novine sa velikim praznim
povrinama, izazivaju strahovit bes i beskrajnu potitenost. Shvatam, rekao je
Pereira, i ja sam ih viao, ali u ,,Liboi se to jo nije desilo. Moe se desiti,
uzvratio je doktor Kardozo aljivim tonom, to zavisi od dominantnog Ja koje e
preuzeti kormilo nad vaim savezom dua. A onda je dodao: znate ta u vam
rei, profesore Pereira, ako elite da pomognete tom dominantnom Ja koje se
upravo pomalja, moda bi trebalo da odete negde drugde, da napustite ovu
zemlju, verujem da ete imati manje sukoba sa samim sobom, vi to uostalom
moete da uradite, ozbiljan ste profesionalac, dobro govorite francuski, udovac
ste, nemate dece, ta vas vezuje za ovu zemlju? Prolost, odgovorio je Pereira,
nostalgija, a vi, doktore Kardozo, zato se vi ne vratite u Francusku, tamo ste,
naposletku, studirali i u sebi nosite duh francuske kulture. Ne iskljuujem tu
mogunost, odgovorio je doktor Kardozo, pregovaram sa jednom klinikom za
talasoterapiju u Sen Malou, svakog asa mogu da odluim da odem. Da li sada
mogu da izaem?, upitao je Pereira. Vreme je prolo a da nismo ni primetili,
rekao je doktor Kardozo, ostali ste na terapiji petnaest minuta due, moete da
se presvuete, ta kaete da ruamo zajedno? Vrlo rado, sloio se Pereira.
Toga dana Pereira je obedovao u drutvu doktora Kardoza, tvrdi, i po
njegovom savetu uzeo je barenog oslia. Razgovarali su o knjievnosti, o
Mopasanu i Dodeu, i o Francuskoj, koja je zaista izuzetna zemlja. Pereira se
zatim povukao u sobu i lekario nekih etvrt sata, tek na tren zadremao, a onda
se zagledao u trakastu senku aluzina na tavanici. Kasnije tog popodneva je

ustao, istuirao se, obukao, stavio crnu kravatu i seo ispred slike svoje ene.
Naao sam jednog inteligentnog doktora, rekao joj je, zove se Kardozo, studirao
je u Francuskoj, objasnio mi je svoju teoriju o ljudskoj dui, odnosno, to je
francuska filozofska teorija, izgleda da u nama postoji savez dua i da se
povremeno pojavi jedno dominantno Ja koje preuzima vodstvo nad savezom,
doktor Kardozo tvrdi da ja upravo menjam svoje dominantno Ja, kao to zmija
menja kouljicu, i da e to dominantno Ja promeniti moj ivot, ne znam koliko
je sve to tano, a da budem iskren, nisam ba previe ubeen, al dobro, ta je tu
je, ivi bili pa videli.
Zatim je seo za sto i poeo da prevodi Dodeov Poslednji kolski as. Bio
je poneo i svoj Larus, koji mu je mnogo pomagao. Ipak, preveo je samo jednu
stranicu, zato to nije eleo da uri i zato to mu je ta pria pravila drutvo. I,
zaista, itave nedelje, koliko je Pereira ostao na klinici za talasoterapiju, svako
poslepodne provodio je prevodei Dodeovu priu, tvrdi.
Bila je to divna nedelja, sa dijetama, terapijama i odmorom, ulepana
razgaljujuim prisustvom doktora Kardoza, s kojim je sve vreme vodio ive i
zanimljive razgovore, naroito o knjievnosti. Ta nedelja je protekla za tili as,
u subotu je u ,,Liboi izaao prvi deo Balzakove Onorine i doktor Kardozo mu
je estitao. Direktor ga nije nijednom pozvao to je znailo da je u novinama sve
bilo u najboljem redu. Ni Monteiro Rosi nije davao glasa od sebe, a ni Marta.
Poslednjih dana Pereira gotovo da nije ni pomislio na njih. A kada je napustio
kliniku, da bi uhvatio voz za Lisabon, oseao se okrepljenim i u dobroj formi, i
oslabio je etiri kilograma, tvrdi Pereira.

18.
Vratio se u Lisabon i dobar deo avgusta je protekao kao po starom, tvrdi
Pereira. Njegova kuepaziteljka se jo nije bila vratila, u potanskom sanduetu
zatekao je razglednicu iz Setubala na kojoj je pisalo: Dolazim polovinom
septembra jer moja sestra treba da operie proirene vene, najsrdaniji pozdravi,
Pijedad.
Pereira se ponovo odomaio u svom stanu. Na svu sreu, vreme se
promenilo i nisu vie bile onakve vruine. S Atlantika se u predveerje podizao
nametljiv, hladan povetarac te je sako bio neizbean. Vratio se u redakciju gde
nije bilo nikakvih novosti. Kuepaziteljka se vie nije durila i pozdravljala ga je
srdanije, ali se stepenitem i dalje irio odvratan smrad prenja. Pote je bilo
malo. Zatekao je raun za struju i prosledio ga glavnoj redakciji. Dobio je i
jedno pismo iz avea, od izvesne pedesetogodinje gospoe koja je pisala prie
za decu i predlagala mu da jednu od njih objavi u ,,Liboi. Pria je bila o
vilama i elfima i nije imala nikakve veze s Portugalijom, mora da se gospoa
vodila nekom irskom novelom. Pereira joj je napisao jedno utivo pismo,
predlaui joj da potrai nadahnue u portugalskom folkloru zato to se, kazao
je, ,,Liboa obraa portugalskim itaocima, a ne anglosaksonskim. Pred kraj
meseca stiglo je jedno pismo iz panije. Bilo je naslovljeno na Monteira Rosija,
a adresa je glasila: Senjor Monteiro Rosi, c/o Profesor Pereira, ulica Rodriga da
Fonseke 66, Lisabon, Portugalija. Pereira je bio na ivici da ga otvori. Gotovo da
je bio zaboravio na Monteira Rosija, ili je barem tako mislio, i prosto nije
mogao da poveruje da taj mladi za svoju prepisku koristi adresu kulturne
redakcije ,,Liboe. Potom ga je odloio u fasciklu ,,Nekrolozi, ne otvorivi ga.
Danju je obedovao u kafeu Orhideja, ali vie nije naruivao omlete s
aromatinim travama, jer mu je doktor Kardozo to zabranio, i vie nije pio
limunade, jeo je riblje salate i pio mineralnu vodu. Zavreno je objavljivanje

Balzakove Onorine, koja je doivela veliki uspeh kod italaca. Pereira tvrdi da
je povrh svega dobio i dva telegrama, jedan od Tavire i jedan od Itremoza, u
prvom je pisalo da je pria izvanredna, a u drugom da je pokajanje neto o emu
bi svi trebalo da razmiljamo, i obojica su na kraju napisali ,,hvala. Pereira je
pomislio kako je moda neko uhvatio poruku iz boce, ko zna, i dao se na
pripreme za konano redigovanje prie Alfonsa Dodea. Direktor mu je jednog
jutra telefonirao da mu estita na Balzakovoj prii, rekao je da je glavna
redakcija preplavljena estitkama i pohvalama. Pereira je pomislio kako direktor
sigurno nije mogao uhvatiti poruku iz boce, i to ga je razveselilo. Uostalom, to
je zaista bila ifrovana poruka i samo onaj koje mogao da je uje mogao je da je
primi. Direktor nije mogao ni da je uje ni da je primi. A sad, profesore Pereira,
upitao je direktor, ta nam sad spremate? Upravo sam zavrio prevod jedne
Dodeove prie, odgovorio je Pereira, nadam se da e odgovarati. Nadam se da
nije Arlezijanka, uzvrati direktor, zadovoljno se razmeui s ono malo znanja iz
knjievnosti, ta pria je pomalo ose i ne znam da li bi se svidela naim
itaocima. Ne, kratko je uzvratio Pereira, to je pripovetka iz knjige Prie
ponedeljkom, zove se Poslednji kolski as, ne znam da li ste uli za nju, to je
jedna rodoljubiva pria. Nisam uo, odgovorio je direktor, ali ako je
rodoljubiva, onda u redu, danas nam je svima potrebno rodoljublje, rodoljublje
je zdravo. Pereira ga je pozdravio i spustio slualicu. Upravo je bio posegnuo za
otkucanim tekstom da ga odnese u tampariju, kad telefon ponovo zazvoni.
Pereira je bio na vratima i ve je obukao sako. Halo, rekao je enski glas, dobar
dan, profesore Pereira, ovde Marta, moram da vas vidim. Pereira se lecnuo i
upitao: Marta, kako ste, kako je Monteiro Rosi? Posle u vam ispriati,
profesore Pereira, rekla je Marta, gde moemo veeras da se vidimo? Pereira se
zamislio na trenutak i umalo joj nije rekao da doe kod njega kui, a onda je
pomislio da je ipak bolje da ne dolazi kod njega i odgovorio: u kafeu
Orhideja, u pola devet. Dogovoreno, rekla je Marta, ja sam se oiala i
ofarbala u plavo, vidimo se u kafeu Orhideja u pola devet, u svakom sluaju,

Monteiro Rosi je dobro i alje vam jedan lanak.

Pererira je izaao s namerom da ode u tampariju, i oseao je neko
uznemirenje, tvrdi. Pomislio je da se vrati u redakciju i da saeka vreme veere,
ali je shvatio da mora otii do kue da se okupa i osvei. Seo je u taksi i naterao
ga da se popne uz uzbrdicu koja je vodila do njegove zgrade, taksisti obino
nisu hteli da se pentraju uz tu uzbrdicu zato to je bila nezgodna za
manevrisanje, tako da je Pereira morao da mu obea napojnicu, i oseao je
stranu iscrpljenost, tvrdi. Uao je u kuu i odmah napunio kadu hladnom
vodom. Uronio je u vodu i paljivo trljao stomak, kako ga je bio nauio doktor
Kardozo. Potom je navukao bademantil i otiao u predsoblje do slike svoje ene.
Ponovo se oglasila Marta, rekao joj je, izgleda da se oiala i ofarbala u plavo,
ko zna zato, donosi mi lanak Monteira Rosija, ali Monteiro Rosi oigledno i
dalje tera po svom, ta deca me brinu, no, ta je tu je, ispriau ti kasnije kako se
razvijaju stvari.
U osam i trideset pet, tvrdi Pereira, uao je u kafe Orhideja. Prepoznao
je Martu u mravoj plavoj devojci kratke kose koja je stajala pored ventilatora
samo zato to je nosila onu istu haljinu, inae je nikada ne bi prepoznao. Marta
se sasvim promenila, ta plava, kratka kosa, sa akama i esticama kod uiju,
davala joj je neki nestaan izraz, liila je na strankinju, recimo Francuskinju.
Osim toga, mora da je oslabila najmanje deset kilograma. Od njenih lea i
ramena, kojih se Pereira seao kao mekih i zaobljenih, ostale su samo dve
koate lopatice, kao dva pilea krilca. Pereira je seo nasuprot nje i rekao: dobro
vee, Marta, ta se to desilo s vama? Odluila sam da promenim svoj izgled,
odgovorila je Marta, u nekim okolnostima to je neophodno, a pokazalo se da je
neophodno da postanem neka druga osoba.
Ko zna zato je Pereiri palo na pamet da joj postavi to pitanje. Ne bi
mogao da objasni zato je to uinio. Moda zato to je bila previe plava i
previe neprirodna i on se naprezao da u njoj prepozna onu devojku koju je
upoznao, moda zato to se svakog asa kradomice osvrtala oko sebe, kao da

nekoga oekuje ili se neega plai, ali da skratimo, Pereira ju je pitao: da li se

jo uvek zovete Marta? Za vas sam Marta, naravno, odgovorila je Marta, ali
imam francuski paso, zovem se Liz Delonej, po zanimanju sam slikarka a u
Portugaliju sam dola da slikam pejzae u akvarelu, ali pravi razlog je turizam.
Pereira je osetio nepodnoljivu elju da narui omlet s aromatinim
travama i da popije limunadu, tvrdi. ta kaete na to da poruimo dva omleta s
aromatinim travama?, upitao je Martu. Sa zadovoljstvom, odgovorila je ona, ali
prethodno bih popila jedan suvi porto. I ja, rekao je Pereira, i naruio dva suva
porta. Sve mi ovo mirie na nevolju, kazao je Pereira, vi ste u nevolji, Marta,
slobodno mi kaite. Recimo da jesam, odgovorila je Marta, ali to su nevolje koje
mi se dopadaju, oseam se dobro, na kraju krajeva, to je ivot koji sam izabrala.
Pereira je rairio ruke. Ako je vama dobro, rekao je, a Monteiro Rosi, i on je u
nevolji, pretpostavljam, zato se vie ne javlja, ta mu se to deava? O sebi
mogu da priam ali ne i o Monteiru Rosiju, rekla je Marta, ja odgovaram samo
za sebe, nije vam se javljao zato to je imao problema, za sada je i dalje van
Lisabona, mota se po Alenteu, njegovi problemi su moda ozbiljniji od mojih,
izmeu ostalog potreban mu je i novac i zato vam alje ovaj lanak, kae da je
to neko seanje, novac, ako elite, moete dati meni, ja u se pobrinuti da stigne
do njega.
Moe misliti, njegovi lanci, poeleo je da odgovori Pereira, nekrolozi ili
seanja, na isto mu doe, ko ta radi ja tog Monteira Rosija plaam iz svog
depa, ne razumem zato ga ne otpustim, predloio sam mu da bude novinar,
predvideo sam mu lepu karijeru. Meutim, nije rekao nita od svega toga.
Izvadio je novanik i uzeo dve novanice. Dostavite mu ih u moje ime, rekao je,
a sada mi dajte lanak. Marta je izvadila jedan list iz tane i pruila mu ga.
Sluajte, Marta, rekao je Pereira, hou da napomenem da za neke stvari moete
raunati na mene, mada ne bih eleo da se uputam u vae probleme, kao to
znate, politika me ne zanima, u svakom sluaju, ako se ujete sa Monteirom
Rosijem, recite mu da se javi, moda i njemu mogu da pomognem, na svoj

nain. Vi ste velika pomo svima nama, profesore Pereira, rekla je Marta, naa
stvar to nee zaboraviti. Zavrili su omlet i Marta je kazala da ne moe vie da
ostane. Pereira ju je pozdravio i Marta je otila, hitro mugnuvi izmeu stolova.
Pereira je ostao za stolom i naruio jo jednu limunadu. Poeleo je da o svemu
ovom porazgovara s ocem Antoniom ili sa doktorom Kardozom, ali otac
Antonio je u ovo doba sigurno ve spavao, a doktor Kardozo je bio u Paredeu.
Ispio je svoju limunadu i platio raun. ta se deava?, upitao je konobara kad
mu je ovaj priao. orava posla, odgovorio je Manuel, orava posla, profesore
Pereira. Pereira ga je uhvatio za miicu. Kako to mislite orava posla?, upitao je.
Zar ne znate ta se deava u paniji?, odgovorio je konobar. Ne znam, rekao je
Pereira. Izgleda da je neki veliki francuski pisac osudio frankistiku represiju u
paniji, rekao je Manuel, izbio je skandal sa Vatikanom. A kako se zove taj
francuski pisac?, upitao je Pereira. Hm..., zamislio se Manuel, ne mogu sad da
se setim, vi ste sigurno uli za njega, zove se Bernan, Bernadet, tako nekako.
Bernanos, uskliknuo je Pereira, da nije Bernanos!? Tano, odgovorio je Manuel,
upravo se tako zove. On je veliki katoliki pisac, kazao je ponosno Pereira, znao
sam da e zauzeti stav, ima gvozdenu etiku. I palo mu je na pamet da bi moda
u ,,Liboi mogao da objavi nekoliko poglavlja iz Dnevnika jednog seoskog
popa, koji jo nije bio preveden na portugalski.
Pozdravio je Manuela i ostavio mu dobru napojnicu. Poeleo je da
razgovara sa ocem Antoniom, ali otac Antonio je u to doba spavao, svakog jutra
ustajao je u est da bi drao misu u crkvi Merse, tvrdi Pereira.

19.
Sutradan ujutru, Pereira je ustao veoma rano, tvrdi, i otiao kod oca
Antonija. Zatekao ga je u sakristiji crkve kako skida sveteniku odoru. U
sakristiji je bilo veoma svee, na zidovima su visile svete slike i zavetni darovi.
Dobar dan, oe Antonio, pozdravio ga je Pereira, evo mene kod vas.
Pereira, zabrundao je otac Antonio, nestao si, gde se krije? Bio sam u Paredeu,
branio se Pereira, proveo sam nedelju dana u Paredeu. U Paredeu!?, uzviknuo je
otac Antonio, a ta si radio u Paredeu? Bio sam na klinici za talasoterapiju,
odgovorio je Pereira, kupao sam se u algama i iao na prirodne terapije. Otac
Antonio ga je zamolio da mu pomogne da skine stolu i rekao: tebi, dakle, svata
pada na pamet. Oslabio sam etiri kilograma, dodao je Pereira, i upoznao jednog
doktora, koji mi je izneo vrlo zanimljivu teoriju o dui. Da li si zbog toga
doao?, upitao je otac Antonio. Izmeu ostalog, potvrdio je Pereira, ali eleo
sam da popriamo i o nekim drugim stvarima. Pa, onda, priaj, kazao je otac
Antonio. Vidite, zapoeo je Pereira, to je teorija dva francuska filozofa koji su
istovremeno i psiholozi, tvrde da mi nemamo samo jednu duu ve neto poput
saveza dua kojim upravlja jedno dominantno Ja, i to dominantno Ja se
povremeno menja, tako da mi dostiemo normu, ali to nije postojana norma, to
je promenljiva norma. Sluaj me, dobro, Pereira, rekao je otac Antonio, ja sam
franjevac, vrlo jednostavan ovek, ali neto mi govori da ti postaje jeretik,
ljudska dua je jedna jedina i nedeljiva, od Boga nam je podarena. Da, spremno
je odgovorio Pereira, ali ako namesto due, kao to kau francuski filozofi,
stavimo re linost, eto, dok si trepnuo nema vie jeresi, ja sam se uverio da u
sebi ne nosimo samo jednu linost, imamo mnotvo linosti koje istovremeno
postoje pod vodstvom jednog dominantnog Ja. ini mi se da je to varljiva i
opasna teorija, primetio je otac Antonio, linost zavisi od due, a dua je jedna
jedina i nedeljiva, tvoja pria mirie na jeres. Ipak, ja se ve nekoliko meseci

oseam drugaije, priznao je Pereira, razmiljam o onome o emu nikada ranije

ne bih razmiljao, radim stvari koje nikada ranije ne bih radio. Mora da ti se
neto dogodilo, rekao je otac Antonio. Upoznao sam dve osobe, nastavio je
Pereira, mladia i devojku, i moda je to poznanstvo uzrok promene u meni.
Deava se, rekao je otac Antonio, ljudi utiu jedni na druge, deava se. Ne znam
kako oni mogu da utiu na mene, rekao je Pereira, oni su samo dve jadne
sanjalice bez budunosti, ako ba hoete, trebalo bi ja da utiem na njih, ja se
brinem o njima, tavie, tog mladia praktino izdravam, ko ta radi ja mu
dajem novac iz svog depa, zaposlio sam ga kao praktikanta, ali nije mi jo
napisao nijedan lanak koji bi se mogao objaviti, sluajte, oe Antonio, ta
mislite, da li bi mi pomoglo da se ispovedim? Da li si greio telom, upitao je
otac Antonio. Jedino telo koje poznajem je ovo to nosim sa sobom, odgovorio
je Pereira. Onda sluaj, Pereira, zakljuio je otac Antonio, ne oduzimaj mi
vreme, jer za ispovest moram da budem veoma sabran a i ne elim da se
zamaram, uskoro idem da obiem svoje bolesnike, priajmo o emu god hoe i
o tvojim problemima uopte, ali ne u vidu ispovesti, ve kao prijatelji.
Otac Antonio je seo na klupu u sakristiji i Pereira se spustio pored njega.
Sluajte me, oe Antonio, rekao je Pereira, ja verujem u Boga oca Svevinjeg,
prieujem se, potujem zapovesti i trudim se da ne greim, iako ponekad
nedeljom ne idem na misu, ali to nije zlonamerno, to je samo lenjost, sebe
smatram dobrim katolikom i svim srcem prihvatam slovo Crkve, meutim,
trenutno sam malo zbunjen, a onda, i pored toga to sam novinar, nisam
obaveten o onome to se deava u svetu, i sad sam u prilinoj nedoumici jer
ini mi se da se vodi nekakva velika polemika oko odreivanja francuskih
katolikih pisaca prema panskom graanskom ratu, voleo bih da mi kaete
neto vie o tome, oe Antonio, jer vi ste u te stvari upueni, a ja bih eleo da
znam kako da se ponaam da ne bih bio jeretik. Boe, u kom ti svetu ivi,
Pereira, uzviknu otac Antonio. Pa, dobro, pokuao je da se brani Pereira,
injenica je da sam proveo nedelju dana u Paredeu i da ovog leta nijednom

nisam kupio strane novine, a iz portugalskih ne moe ba mnogo da se sazna,

jedine novosti koje ujem su kafanska prepriavanja.
Tvrdi Pereira da je otac Antonio skoio na noge i stao ispred njega, kako
mu se uinilo, s preteim izrazom lica. Sluaj, Pereira, rekao je, teka su
vremena i svako treba sam da izabere, ja sam ovek Crkve i moram da se
povinujem crkvenim poglavarima, ali ti ima svu slobodu da pravi svoje line
izbore, iako si katolik. Onda mi objasnite o emu se radi, stao je da preklinje
Pereira, jer bih voleo da pravim svoje line izbore, ali nisam u toku. Otac
Antonio je mrknuo, prekrstio ruke na grudima i upitao: da li ti je poznat
problem baskijskog klera? Ne, nije, priznao je Pereira. Sve je poelo s
baskijskim klerom, rekao je otac Antonio, posle bombardovanja Gernike,
baskijski kler, koji se smatrao najveim hrianima u paniji, stavio se na stranu
republike. Otac Antonio je mrknuo kao da ga je to potreslo i nastavio: u prolee
prole godine, dva tovana francuska katolika pisca, Fransoa Morijak i ak
Mariten, objavili su manifest u odbranu Baska. Morijak, uzviknuo je Pereira,
lepo sam ja govorio da treba eventualno pripremiti nekrolog za Morijaka, on je
sjajan ovek, ali Monteiro Rosi nije uspeo da ga napie. Ko je Monteiro Rosi,
upitao je otac Antonio. Praktikant koga sam zaposlio, odgovorio je Pereira, ali
ne uspeva da napie ni jedan jedini nekrolog za one katolike pisce koji su se
politiki ispravno odredili. ekaj malo, zato hoe da mu pie nekrolog,
upitao je otac Antonio, jadan Morijak, pusti ga da ivi, on nam je potreban,
zato hoe da umre? Ma nije, neu da umre, taman posla, rekao je Pereira,
nadam se da e iveti sto godina, ali pretpostavimo da nas iznenada napusti, ako
nita drugo, u Portugaliji e barem postojati novine koje e mu blagovremeno
odati poast, a te novine e biti ,,Liboa, oprostite mi, molim vas, oe Antonio,
samo nastavite. Dobro, rekao je otac Antonio, problem se zakuvao kada je
Vatikan saoptio da su republikanci poubijali na hiljade panskih vernika, da su
baskijski katolici u stvari crveni hriani i da ih treba izoptiti iz crkvene
zajednice, to je i uinjeno, a na sve to se nadovezao Klodel, slavni Pol Klodel,

takoe katoliki pisac, koji je napisao odu panskim muenicima kao

stihovan

predgovor

jednom

besramnom

propagandnom

letku

nekog

nacionalistikog agenta u Parizu. Klodel, rekao je Pereira, Pol Klodel? Otac

Antonio je ponovo mrknuo. Upravo on, rekao je, ta bi ti, Pereira, o njemu
rekao? Pravo da vam kaem, ne bih znao, odgovorio je Pereira, i on je katolik,
zauzeo je drugaiji stav, napravio je svoj izbor. Kako to misli, Pereira, ne bih
znao, uzviknuo je otac Antonio, taj Klodel je najobiniji kurvin sin, eto ta je, i
ao mi je to ove rei izgovaram na ovom svetu mestu, jer bih voleo da ih
kaem nasred ulice, da me svi uju. I onda? upitao je Pereira. Onda, nastavio je
otac Antonio, onda su ostali poglavari panskog klera, na elu sa kardinalom
Gomaom, nadbiskupom Toleda, odluili da upute otvoreno pismo biskupima u
celom svetu, da li ti je jasno, Pereira, biskupima u celom svetu, kao da su
biskupi u celom svetu ovetali faisti poput njih samih, i kau da je na hiljade
hriana u paniji uzelo oruje u ruke na svoju linu odgovornost, kako bi spasli
naela religije. Da, ree Pereira, a panski muenici, pobijeni vernici. Otac
Antonio je na trenutak sedeo u tiini, a onda prozborio: moda i jesu muenici, u
svakom sluaju, to su bili ljudi koji su se urotili protiv republike, uostalom,
sluaj, republika je bila ustavna, za nju je glasao narod, Franko je napravio
dravni udar, on je bandit. A Bernanos, upitao je Pereira, kakva je Bernanosova
uloga u svemu tome, i on je katoliki pisac. On je jedini koji zaista poznaje
paniju, ree otac Antonio, od trideset etvrte pa sve do prole godine iveo je u
paniji, pisao je o frankistikim pokoljima, Vatikan ne moe da ga smisli zato
to je on istinski svedok. Znate, oe Antonio, rekao je Pereira, razmiljao sam da
u kulturnom dodatku ,,Liboe objavim jedno ili dva poglavlja iz Dnevnika
jednog seoskog popa, ta kaete na to? Sjajna ideja, odgovorio je otac Antonio,
samo nisam siguran da e ti dozvoliti da ga objavi, Bernanos nije ba omiljen u
ovoj zemlji, nije se razmetao pohvalama kada je pisao o bataljonu Virijato, o
portugalskom vojnom kontingentu koji je otiao u paniju da se bori za Franka,
a sada izvini, Pereira, ali moram da krenem u bolnicu, ekaju me moji bolesnici.

Pereira je ustao i oprostio se. Do vienja, oe Antonio, rekao je, izvinite

to sam vam oduzeo toliko vremena, sledei put dolazim da se ispovedim. Nema
potrebe, dobacio mu je otac Antonio, gledaj prvo da zgrei, a onda doi, nemoj
mi uzalud oduzimati vreme.
Pereira je izaao i s tekom mukom se popeo uz ulicu Imprensa Nasional.
Kada se naao ispred crkve San Mameda, seo je na jednu klupu na malom trgu.
Prekrstio se pred crkvom, a onda ispruio noge i prepustio se sveini vazduha.
Pila mu se limunada, a ba je tu u blizini bio jedan kafe. Ipak se uzdrao.
Zadovoljio se time da predahne u hladovini, izuo se kako bi rashladio noge.
Zatim je laganim korakom poao prema redakciji, razmiljajui o svojim
uspomenama. Pereira tvrdi da je razmiljao o svom detinjstvu, detinjstvu
provedenom u Povoa du Varzimu, sa bakom i dekom, o jednom srenom
detinjstvu, barem ga je on smatrao srenim, ali ne eli da pria o svom
detinjstvu, jer tvrdi da ono nema nikakve veze sa ovom priom i s tim danom
potkraj avgusta, kada se leto ve gasilo a on oseao takvu zbrku u glavi.
Na stepenitu je zatekao kuepaziteljku, koja ga je srdano pozdravila i
rekla: dobar dan, profesore Pereira, jutros za vas nema pote, a ni telefonskih
poziva. Kako mislite ni telefonskih poziva, upitao je Pereira zaprepaeno, zar
ste ulazili u redakciju? Nisam, rekla je Selet pobedonosno, nego su jutros doli
radnici iz telefonske centrale zajedno s komesarom, povezali su va telefon sa
portirnicom, rekli su da je dobro da neko ipak prima telefonske pozive ako nema
nikoga u redakciji, kau da sam ja osoba od poverenja. Vi ste osoba od
prevelikog poverenja za te ljude, poeleo je da odgovori Pereira, ali nije rekao
nita. Samo je upitao: a ako ja treba da telefoniram? Morate preko centrale,
odgovorila je Selet samozadovoljno, sada sam ja vaa centrala, od mene morate
da traite brojeve, a ja to uopte nisam htela, profesore Pereira, rintam itavog
jutra i moram da spremim ruak za etiri osobe, jer etvoro usta treba da
nahranim, a pored dece, koja se ne bune, imam vrlo zahtevnog mua, kad se
vrati s posla iz policije, u dva sata po podne, gladan je kao vuk i mnogo je

zahtevan. To se osea po vonju od prenja koji se iri stepenitem, odgovorio je

Pereira, i nije rekao nita vie. Uao je u redakciju, sklonio slualicu sa telefona
i izvadio iz torbe list papira koji mu je dala Marta prethodno vee. lanak je bio
napisan rukom, plavim mastilom, a u zaglavlju je pisalo: Seanja. Glasio je:
r osam godina, 1930, u Moskvi je umro veliki pesnik Vladimir Majakovski.
Ubio se hicem iz pitolja zbog ljubavnih jada. Bee sin umarskog inspektora.
Nakon to je veoma mlad pristupio boljevikoj partiji, caristika policija ga je
tri puta hapsila i muila. Veliki zagovornik ideja revolucionarne Rusije,
pripadao je ruskim futuristima, koji se politiki razlikuju od italijanskih
futurista, i putovao je po svojoj domovini u lokomotivi, recitujui po selima
svoje revolucionarne stihove. Probudio je nadu i ivost u narodu. Bio je
umetnik, crta, pesnik i ovek od teatra. Njegova dela nisu prevedena na
portugalski, ali se mogu kupiti na francuskom u knjiari u Rua do Ouro u
Lisabonu. Bio je prijatelj slavnog sineaste Ejzentajna, sa kojim je saraivao na
nekoliko filmova. Ostavio nam je veliki broj proznih dela, stihova i pozorinih
tekstova. Ovde slavimo velikog demokratu i vatrenog protivnika carizma.
Iako nije bila velika vruina, Pereira je osetio kako ga obliva znoj po
vratu. Dolo mu je da ovaj lanak baci u ko zato to je bio previe budalast.
Umesto toga, otvorio fasciklu ,,Nekrolozi i ubacio ga unutra. Zatim je obukao
sako i pomislio kako je vreme da ide kui, tvrdi.

20.
Te subote u ,,Liboi je izaao prevod Poslednjeg kolskog asa Alfonsa
Dodea. Cenzura je glatko pustila tekst i Pereira tvrdi da je pomislio kako se na
kraju krajeva ipak moe napisati ivela Francuska i kako doktor Kardozo nije
bio u pravu. Ni ovoga puta Pereira nije potpisao prevod. Tvrdi da je to uinio
zato to je smatrao da nije prikladno da direktor kulturnog dodatka potpisuje
prevode pripovetki, tako bi svi itaoci shvatili da on zapravo sam ureuje tu
stranicu, to mu je smetalo. Bilo je to pitanje ponosa, tvrdi.
Pereira je proitao priu sa velikim zadovoljstvom, bilo je deset sati
ujutru, nedelja, i on je ve bio u redakciji, jer je ustao veoma rano, poeo je da
prevodi prvo poglavlje Bernanosovog Dnevnika jednog seoskog popa i radio je s
posebnim arom. Utom je zazvonio telefon. Pereira bi ga obino iskljuio, jer
otkada su ga povezali s kuepaziteljkom, mrzeo je i samu pomisao na to da mu
ona prebacuje telefonske pozive, ali je tog jutra zaboravio. Halo, profesore
Pereira, rekao je Seletin glas, imate poziv, trae vas iz klinike za talasopirotiku
iz Paredea. Talasoterapiju, ispravio ju je Pereira. Svejedno, tako neto, rekao je
Seletin glas, oete da vam prebacim vezu il da kaem da niste tu? Spojite me,
rekao je Pereira. uo je kvrckanje preklopnika sa centrale i glas koji kae: halo,
ovde doktor Kardozo, eleo bih da govorim sa profesorom Pereirom. Ja sam,
odgovorm je Pereira, dobar dan, doktore Kardozo, drago mi je da vas ujem. I
meni takoe, rekao je doktor Kardozo, kako ste, profesore Pereira, da li se
pridravate moje dijete? Trudim se, priznao je Pereira, trudim se, ali nije lako.
ujte, profesore Pereira, rekao je doktor Kardozo, upravo kreem na voz za
Lisabon, jue sam proitao Dodeovu priu, zaista je sjajna, voleo bih da o tome
porazgovaramo, ta kaete da zajedno ruamo? Da li znate gde je kafe
Orhideja?, upitao je Pereira, u ulici Aleandra Erkulana, odmah posle
jevrejske mesare. Znam, rekao je doktor Kardozo, u koliko, profesore Pereira?

U jedan, rekao Pereira, ako vam odgovora. Odlino, odgovorio je doktor

Kardozo, u jedan, do vienja. Pereira je bio uveren da je Selet odsluala itav
razgovor, ali nije se previe potresao, nije rekao nita zbog ega bi trebalo da se
plai. Nastavio je da prevodi prvo poglavlje Bernanosovog romana, ali sada je
iskljuio telefon, tvrdi. Radio je do etvrt do jedan, zatim je obukao sako, stavio
kravatu u dep i izaao.
Kada je uao u kafe Orhideja, doktor Kardozo jo nije bio stigao.
Pereira je zamolio da mu pripreme sto pored ventilatora i raskomotio se. Za
aperitiv je naruio limunadu, jer je bio edan, ali bez eera. Kad je Manuel
stigao s limunadom, Pereira ga je upitao: kakve su vesti, Manuel? Oprene,
odgovorio je konobar, izgleda da u paniji trenutno vlada izvesna ravnotea,
nacionalisti su osvojili sever, ali republikanci pobeuju u centralnom delu,
izgleda da se Petnaesta internacionalna brigada hrabro pokazala u Saragosi,
centralni deo je u rukama republike, a Italijani koji podravaju Franka ponaaju
se neasno. Pereira se nasmeio i rekao: a vi, Manuel, koga vi podravate? Malo
jedne, malo druge, odgovorio je konobar, jer obe strane su jake, ali mi se uopte
ne svia ova pria s naom decom iz Virijata koja su otila da se bore protiv
republikanaca, najzad, i mi smo republikanci, oterali smo kralja hiljadu devetsto
desete, ne vidim zbog ega bismo se borili protiv republike. Tano, sloio se
Pereira.
U tom trenutku uao je doktor Kardozo. Pereira ga je uvek viao u belom
mantilu, i videvi da tako, obuenog normalno, uinio mu se mlaim, tvrdi.
Doktor Kardozo je nosio prugastu koulju i svetli sako, i delovao je zajapureno.
Osmehnuo mu se, nata mu je Pereira uzvratio osmehom. Srdano su se
rukovali i doktor Kardozo je seo. Izvanredno, profesore Pereira, rekao je doktor
Karodozu, izvanredno, to je zaista predivna pria, nisam verovao da Dode ima
takvu snagu, doao sam da vam estitam, ali teta to niste potpisali prevod,
voleo bih da vidim vae ime u zagradi na kraju prie. Pereira mu je strpljivo
objasnio da je to uradio iz skromnosti, tavie iz ponosa, jer nije eleo da itaoci

shvate da kulturni dodatak u celosti ureuje samo on, koji je pri tom i direktor,
eleo je da stvori utisak da novine imaju i druge saradnike, da su ozbiljne
novine, ukratko: uradio je to zbog ,,Liboe.
Naruili su dve riblje salate. Pereira je u stvari eleo omlet s aromatinim
travama, ali nije imao hrabrosti da ga narui pred doktorom Kardozom. Moda
je vae novo dominantno Ja dobilo nekoliko poena, apnuo je doktor Kardozo.
Kako to mislite?, upitao je Pereira. Tako to ste uspeli da napiete ivela
Francuska, rekao je doktor Kardozo, iako posredno, preko treeg lica. Bilo mi
je zadovoljstvo, priznao je Pereira, a zatim, pravei se da je obaveten, nastavio:
da li znate da Petnaesta internacionalna brigada pobeuje u centralnom delu
panije? Izgleda da se junaki ponela u Saragosi. Ne zavaravajte se previe,
profesore Pereira, na to e doktor Kardozo, Musolini je poslao Franku izvestan
broj podmornica, a Nemci ga potpomau avijacijom, republikanci nee uspeti.
Ali imaju uza sebe Sovjete, usprotivio se Pereira, internacionalne brigade, sve te
narode koji su nagrnuli u paniju da prue pomo republikancima. Ja se ne bih
previe zavaravao, ponovio je doktor Kardozo, hteo sam da vam kaem da sam
se dogovorio sa klinikom iz Sen Maloa, odlazim za petnaest dana. Ne ostavljajte
me, doktore Kardozo, poeleo je da kae Pereira, molim vas, ne ostavljajte me.
Umesto toga je rekao: ne ostavljajte nas, doktore Kardozo, ne ostavljajte na
narod, ovoj zemlji su potrebni ljudi poput vas. Istina je, naalost, da joj nisu
potrebni, odgovorio je doktor Kardozo, ili barem ona meni nije potrebna, mislim
da je bolje da odem u Francusku pre katastrofe. Katastrofe, upita Pereira, kakve
katastrofe? Ne znam, odgovori doktor Kardozo, oekujem neku katastrofu,
sveoptu katastrofu, ali ne elim da vas uzrujavam, profesore Pereira, vi moda
upravo razvijate svoje novo dominantno Ja i potreban vam je mir, ja u svakom
sluaju odlazim, nego, ta je s onom vaom decom?, onom koju ste upoznali i
koja sarauju sa vaim novinama? Samo jedno od njih sarauje sa mnom,
odgovorio je Pereira, ali jo mi nije napisao nijedan objavljiv lanak, zamislite
samo, jue mi je poslao tekst o Majakovskom u kojem slavi boljevikog

revolucionara, ne znam zato mu i dalje dajem novac za neupotrebljive lanke,

moda zato to je u nevolji, u to se mogu zakleti, i njegova devojka je u nevolji,
a ja sam im jedina taka oslonca. Vi im pomaete, rekao je doktor Kardozo,
nema sumnje, ali manje nego to biste stvarno eleli, ako vae novo dominantno
Ja izroni, moda ete uiniti neto vie, profesore Pereira, oprostite mi to sam
ovako iskren sa vama. E sad vi mene sluajte, doktore Kardozo, rekao je Pereira,
zaposlio sam tog mladia da pie nekrologe i seanja, slao mi je samo lanke
pune buncanja i revolucionarnog zanosa, kao da ne zna u kakvoj zemlji ivimo,
uvek sam mu davao novac iz svog depa, da ne bi plaale novine i zato to je
bilo bolje da direktora ne uvlaim u sve to, titio sam ga, sakrio sam njegovog
roaka, na koga sam se saalio i koji se bori u internacionalnim brigadama u
paniji, ja mu i dalje aljem novac, a on se smuca po Alenteu, ta mogu vie da
uinim? Mogli biste da ga potraite, mirno je odgovorio doktor Kardozo. Da ga
potraim!, uzviknuo je Pereira, da trim za njim po Alenteu, da pratim njegove
tajne promene mesta boravka, uostalom, gde da traim kad ne znam ak ni gde
stanuje? Njegova devojka e sigurno znati, rekao je doktor Kardozo, uveren sam
da njegova devojka zna ali vam ne govori jer nema bezrezervno poverenje u
vas, profesore Pereira, ali vi biste moda mogli da zadobijete njeno poverenje,
da budete manje sumnjiavi, vi imate izuzetno snaan superego, profesore
Pereira, i taj superego se bori sa vaim novim dominantnim Ja, vi ste u sukobu
sa samim sobom u toj bici koja se rasplamsava u vaoj dui, trebalo bi napustite
svoj superego, da ga prepustite sopstvenoj sudbini, poput kakvog otpatka. I ta
bi onda ostalo od mene?, upitao je Pereira, ja sam ono to jesam, sa svojim
uspomenama, sa svojom prolou, seanjima na Koimbru i na svoju enu, sa
ivotom koji sam proveo kao reporter u jednom visokotiranom listu, ta bi
ostalo od mene? Rad alosti, rekao je doktor Kardozo, to je frojdovski izraz,
oprostite, ja sam zagovornik sinkretizma i pokupio sam sa svih strana pomalo,
ali vama treba rad alosti, treba da kaete zbogom svom proteklom ivotu, treba
da ivite u sadanjosti, ovek ne moe da ivi kao vi, profesore Pereira,

razmiljajui samo o prolosti. A moje uspomene, upitao je Pereira, sve ono to

sam proiveo? Bile bi samo uspomene, odgovorio je doktor Kardozo, ali ne bi
tako drsko zauzimale vau sadanjost, vi ivite preneseni u prolost, vi se
ponaate kao da ste i dalje u Koimbri od pre trideset godina, kao da je vaa ena
jo iva, ako nastavite tako, postaete svojevrsni idolopoklonik uspomena, nije
iskljueno da ete poeti da razgovarate sa fotografijom svoje ene. Pereira je
obrisao usta salvetom i veoma tiho rekao: to ve radim, doktore Kardozo.
Doktor Kardozo se nasmeio. Video sam sliku vae ene u vaoj sobi na klinici,
rekao je, i pomislio sam: ovaj ovek u svojoj glavi razgovara sa slikom svoje
ene, nije proao kroz proces rada alosti, ba sam to pomislio, profesore
Pereira. Istini za volju, ne razgovaram s njom u svojoj glavi, dodao je Pereira,
obraam joj se naglas, priam joj o svemu to mi se dogaa, a slika kao da mi
odgovara. To su fantazije kojima upravlja superego, rekao doktor Kardozo, vi
morate s nekim porazgovarati o stvarima kao to su ove. Ali ja nemam nikoga s
kim bih razgovarao, priznao je Pereira, sam sam, imam jednog prijatelja, on je
profesor na univerzitetu u Koimbri, iao sam da ga posetim u banji u Busaku i
vratio sam se odmah sutradan jer nisam mogao da ga podnesem, svi
univerzitetski profesori podravaju ovu politiku situaciju, ni on nije izuzetak,
zatim je tu moj direktor, ali on uestvuje na svim zvaninim manifestacijama s
rukom ispruenom poput koplja, moete misliti kako bih s njim mogao da
razgovaram, a tu je i kuepaziteljka iz redakcije, Selet, ona je policijski
dounik, a sada i telefonista na centrali, i najzad imam Monteira Rosa, ali on je
sada u ilegali. Njega ste upoznali?, upitao je doktor Kardozo. On je moj
praktikant, mladi koji pie lanke koje ne mogu objaviti. A vi ga potraite, na
to e doktor Kardozo, kao to sam vam ve rekao, potraite ga, profesore
Pereira, on je mlad, on je budunost, vi treba da se druite s nekim koje mlad,
iako pie lanke koji se ne mogu objaviti u vaim novinama, prestanite da se
druite s prolou, pokuajte da se druite s budunou. Kako to divno zvui,
ree Pereira, druiti se s budunou, kako to divno zvui, nikada mi ne bi palo

na pamet. Pereira je naruio limunadu bez eera i nastavio: a tu ste i vi, doktore
Kardozo, sa vama volim da razgovaram i sa vama bih rado razgovarao uvek, ali
vi nas ostavljate, vi me ostavljate, ostavljate me ovde da samujem, kao to
vidite, nemam nikoga osim slike svoje ene. Doktor Kardozo je ispio kafu koju
mu je Manuel doneo. Ja mogu razgovarati sa vama u Sen Malou, profesore
Pereira, ako me posetite, rekao je doktor Kardozo, ne znai da je ova zemlja
savrena za vas, osim toga, prepuna je uspomena, pokuajte da bacite svoj
superego u slivnik i napravite mesta za svoje novo dominantno Ja, moda emo
se videti u nekim drugim okolnostima, a vi ete tad biti neki drugi ovek.
Doktor Kardozo je bio uporan da plati ruak i Pereira je zahvalno pristao,
tvrdi, jer nakon to je prethodne veeri dao Marti one dve novanice, njegov
novanik se prilino istanjio. Doktor Kardozo je ustao i oprostio se. Do skorog
vienja, profesore Pereira, rekao je, nadam se da emo se ponovo videti u
Francuskoj ili u nekoj drugoj zemlji ovog nepreglednog sveta, i molim vas,
napravite mesta za svoje novo dominantno Ja, pustite ga da postoji, potrebno mu
je da se rodi, potrebno mu je da se dokae.
Pereira je ustao i pozdravio se. Gledao ga je kako se udaljava i osetio je
neizmernu setu, kao da se rastaju zauvek. Razmiljao je o nedelji koju je proveo
na klinici za talasoterapiju u Paredeu, o svojim razgovorima sa doktorom
Kardozom, o svojoj usamljenosti. I, kada je doktor Kardozo zamakao iza vrata i
nestao na ulici, on se osetio usamljenim, stvarno usamljenim, i pomislio da je
onda kada se ovek osea zaista usamljenim u stvari pravo vreme da se odmeri
sa svojim dominantnim Ja, koje hoe da se nametne kohortama dua. Ali, iako
je to pomislio, nije bio ubeen, naprotiv, osetio je neizmernu nostalgiju, ne bi
znao za im, ali bila je to neizmerna nostalgija za jednim minulim i jednim
buduim ivotom, tvrdi Pereira.

21.
Sutradan ujutru, Pereiru je probudila zvonjava telefona, tvrdi. Jo je bio u
svom snu, snu za koji mu se inilo da ga je sanjao itave noi, dugakom i
srenom, ali smatra da nije primereno da ga otkriva jer on nema nikakve veze sa
ovom priom.
Pereira je odmah prepoznao glas gospoice Filipe, sekretarice njegovog
direktora. Dobar dan, profesore Pereira, rekla je Filipe umilno, dau vam
gospodina direktora. Pereira se napokon razbudio i seo na ivicu kreveta. Dobar
dan, gospodine Pereira, rekao je direktor, ovde va direktor. Dobar dan,
gospodine direktore, odgovorio je Pereira, da li ste se lepo proveli na odmoru?
Sjajno, rekao je direktor, sjajno, banja u Busaku je zaista velianstveno mesto,
no mislim da sam vam to ve rekao, ako ne greim, mi smo se ve uli. Ah, da,
naravno, rekao je Pereira, uli smo se kada je izala Balzakova pria, oprostite,
ali tek sam se probudio, jo mi je mutno u glavi. Deava se ponekad da je
oveku mutno u glavi, rekao je direktor s izvesnom otrinom, pa verujem da se
to i vama, profesore Pereira, moe desiti. Upravo tako, odgovorio je Pereira,
meni se to deava naroito ujutru zato to mi varira pritisak. Smirite ga s malo
soli, posavetovao ga je direktor, malo soli pod jezik i skakanje pritiska se smiri,
ali ne zovem vas zato da bih raspredao o vaem pritisku, profesore Pereira,
problem je to nikad ne svraate u glavnu redakciju, to je problem, zatvorili ste
se u onaj sobiak u ulici Rodriga da Fonseke i nikada ne dolazite da razgovarate
sa mnom, ne priate mi o svojim projektima, sve radite po svome. Ako emo
zapravo, gospodine direktore, rekao je Pereira, oprostite, ali vi ste mi sami dali
odreene ruke, rekli ste da je kulturni dodatak samo moja briga, ukratko, rekli
ste mi da mogu da radim po svom. To je u redu, nastavio je direktor, ali zar vam
se ne ini da biste ponekad mogli da porazgovarate sa mnom? I meni bi bilo
korisno, rekao je Pereira, jer sam zapravo sam, previe sam da bih pratio sve to

se dogaa u kulturi, a vi ste mi rekli da neete da se bavite kulturom. A ta je sa

vaim praktikantom, upitao je direktor, zar mi niste rekli da ste zaposlili
praktikanta? Da, odgovorio je Pereira, ali njegovi lanci su nezreli, barem zasad,
pritom nije umro nijedan zanimljiv knjievnik, osim toga, on je mlad momak,
traio je odmor, mora da se sad negde brka, ima ve mesec dana kako se ne
javlja. A vi ga otpustite, doktore Pereira, rekao je direktor, ta e vam praktikant
koji ne zna da pie i koji ide na odmor? Dajmo mu jo jednu priliku, uzvratio je
na to Pereira, u stvari treba da naui zanat, on je samo neiskusan momak, od
neega mora da pone. U tom trenutku razgovor je prekinuo umilni glas
gospoice Filipe. Oprostite, gospodine direktore, rekla je, imate poziv iz vlade,
ini mi se da je hitno. Dobro, profesore Pereira, rekao je direktor, pozvau vas
za dvadesetak minuta, a vi se u meuvremenu lepo razbudite i rastopite malo
soli ispod jezika. Ako hoete, pozvau ja vas rekao je Pereira. Ne, uzvratio je
direktor, hou da razgovaram na miru, pozvau vas ja kada budem zavrio, do
vienja.
Pereira je ustao i pourio da se na brzinu istuira. Pripremio je sebi kafu i
progutao jedan slani biskvit. Zatim se obukao i otiao u predsoblje. Zove me
direktor, rekao je slici svoje ene, ini mi se da obigrava kao maka oko slanine
al nikako da kae, ne znam ta hoe od mene, ali morae da kae, ta ti misli o
tome? Slika njegove ene nasmeila se onim dalekim osmehom i Pereira je
zakljuio: dobro, ta je tu je, da vidimo ta hoe direktor, ja nemam ta sebi da
prebacim, barem kada su novine u pitanju, ko ta radi ja samo prevodim
francuske pripovetke iz devetnaestog veka.
Seo je za sto u salonu i pomislio da napie seanje na Rilkea. Ali, kad sve
sabere, nije imao elju da pie bilo ta o Rilkeu, tom pomodaru i snobu koji se
kretao u visokom drutvu, nek ide do avola, pomislio je Pereira. Preveo je
nekoliko reenica iz Bernanosovog romana, bilo je tee nego to je mislio,
barem na poetku, a bio je tek na prvom poglavlju, jo nije uao u samu priu. U
tom trenutku zazvonio je telefon. Dobar dan, jo jednom, profesore Pereira,

rekao je umilni glas gospoice Filipe, dau vam gospodina direktora. Pereira je
saekao nekoliko sekundi, a potom se zauo direktorov glas, strog i isprekidan:
dobro, profesore Pereira, gde smo ono stali? Rekli ste mi da sam se zatvorio u
svoju redakciju u ulici Rodriga da Fonseke, gospodine direktore, kazao je
Pereira, ali ja u toj sobici radim, u njoj ureujem kulturu, u glavnoj redakciji ne
bih znao ta u sa sobom, novinare ne poznajem, hroniku sam radio dugi niz
godina u drugim novinama, ali vi niste hteli da mi date taj posao, dali ste mi
kulturu, a s politikim novinarima nemam nikakve veze, ne znam zbog ega bih
dolazio u direkciju. Da li ste se izduvali, profesore Pereira?, upitao ga je
direktor. Oprostite, gospodine direktore, nisam hteo da se izduvam, samo sam
hteo da iznesem svoje razloge. Dobro, rekao je direktor, ali sad bih eleo da vam
postavim jedno prosto pitanje, zato nikada nemate potrebu da porazgovarate sa
svojim direktorom? Zato to ste mi vi rekli da kultura nije va posao, gospodine
direktore, odgovorio je Pereira. Sluajte, profesore Pereira, rekao je direktor, ne
znam da li sedite na uima ili zapravo neete da ujete, problem je u tome to ja
zovem vas, razumete?, a trebalo bi da vi povremeno traite da razgovarate sa
mnom, ali poto tako stoje stvari, budui da vi nikako neete da shvatite, ja
traim da razgovaram s vama. Stojim vam na raspolaganju, rekao je Pereira, u
potpunosti na vaem raspolaganju. Dobro, zakljuio je direktor, onda doite u
novine u pet sati, a sada do vienja i prijatan dan, profesore Pereira.
Pereira je primetio kako polako poinje da se preznojava. Presvukao je
koulju koja je bila mokra ispod pazuha i pomislio da ode u redakciju i tamo
saeka pet popodne. A onda je rekao sebi da u redakciji nema nikakvog posla,
morao bi da se susretne sa Selet i da iskljui telefon, bolje da ostane kod kue.
Vratio se za sto u trpezariji i poeo da prevodi Bernanosa. To je svakako bio
veoma sloen roman, pa i spor, ko zna ta e misliti itaoci ,,Liboe kad
proitaju prvo poglavlje. Uprkos svemu, nastavio je da radi i preveo nekoliko
stranica. Kada je dolo vreme ruka, pomislio je da sam neto spremi, ali u
ostavi vie nije bilo zaliha. Pereira tvrdi da je pomislio kako bi moda mogao da

prezalogaji neto u kafeu Orhideja, malo kasnije, pa da onda ode u novine.

Obukao je svetlo odelo, stavio crnu kravatu i izaao. Otiao je tramvajem do
Tereiro do Paso i tamo preseo za ulicu Aleandra Erkulana. Kada je uao u kafe
Orhideja bilo je ve tri, i konobar je raspremao stolove. Samo izvolite,
profesore Pereira, rekao je Manuel srdano, za vas e se uvek neto nai,
pretpostavljam da jo niste ruali, teak je novinarski ivot. Eh, da, odgovorio je
Pereira, posebno za novinare koji ne znaju nita kao to se nikad nita ne zna u
ovoj zemlji, ima li nekih novosti? Izgleda da su bombardovani engleski brodovi
na puini kod Barselone, odgovorio je Manuel, i da je jedan francuski putniki
brod praen sve do Dardanela, to su italijanske podmornice, Italijani sjajno
upravljaju podmornicama, to im je specijalnost. Pereira je naruio limunadu bez
eera i omlet s aromatinim travama. Izabrao je mesto u blizini ventilatora, ali
toga dana ventilator je bio iskljuen. Iskljuili smo ga, rekao je Manuel, leto je
ve na izmaku, jeste li uli onu oluju prole noi? Nisam, odgovorio je Pereira,
prespavao sam no u jednom cugu, ali meni je i dalje vrue. Manuel je ukljuio
ventilator i doneo mu limunadu. ta kaete na malo vina, profesore Pereira,
kada u imati zadovoljstvo da vas posluim vinom? Vino nije dobro za moje
srce, odgovorio je Pereira, ima li neke jutarnje novine? Manuel je doneo
novine. Na naslovnoj strani je pisalo: Skulpture od peska na plai Karkavelua.
Ministar Nacionalnog sekretarijata za propagandu otvara izlobu malih
umetnika. Polovinu strane zauzimala je velika fotografija na kojoj su se videli
radovi dece umetnika sa plae: sirene, amci, brodovi i kitovi. Pereira je
okrenuo stranu. Tu je pisalo: Hrabar otpor portugalskog kontingenta u paniji.
Uvodni naslov glasio je: Nai vojnici se istiu u jo jednoj bici uz podrku
italijanskih podmornica iz pozadine. Pereira nije imao elju da proita lanak i
odloio je novine na stolicu. Pojeo je svoj omlet i popio jo jednu limunadu bez
eera. Zatim je platio raun, ustao, obukao sako, koji je bio skinuo, i krenuo
peke prema glavnoj redakciji ,,Liboe. Kada je stigao, bilo je etvrt do pet.
Uao je u jedan kafe, tvrdi, i naruio lozu. Bio je siguran da e koditi njegovom

srcu, ali je pomislio: ta je tu je. Zatim se popeo stepenitem stare zgrade u kojoj
se nalazila direkcija ,,Liboe i pozdravio gospoicu Filipu. Idem da vas
najavim, rekla je gospoica Filipa. Nema potrebe, odgovorio je Pereira, najaviu
se sam, tano je pet, a gospodin direktor mi je zakazao u pet. Pokucao je na
vrata i zauo direktorov glas: napred. Pereira je zakopao sako i uao. Direktor
je bio preplanuo, veoma preplanuo, oigledno da se sunao u banjskom parku.
Evo mene, gospodine direktore, rekao je Pereira, stojim vam na raspolaganju,
sve mi recite. To sve moe stati u jednu reenicu, Pereira, rekao je direktor, ima
vie od mesec dana kako se nismo videli. Videli smo se u banji, rekao je Pereira,
i stekao sam utisak da ste zadovoljni. Odmor je odmor, grubo ga je presekao
direktor, ne govorimo o odmoru. Pereira se smestio na stolicu ispred pisaeg
stola. Direktor je posegnuo za pisaljkom i stao da je vrti po stolu. Profesore
Pereira, rekao je direktor, voleo bih da vam se obraam sa ti, ako doputate.
Kako god elite, odgovorio je Pereira. Sluaj, Pereira, rekao je direktor, mi se
poznajemo odnedavno, otkako su osnovane ove novine, ali ja znam da si ti
dobar novinar, gotovo trideset godina pratio si hroniku, dobro poznaje ivot i
uveren sam da e me razumeti. Dau sve od sebe, rekao je Pereira. Vidi, rekao
je direktor, ovo poslednje nisam oekivao. A ta to?, upitao je Pereira. Onaj
hvalospev Francuskoj, rekao je direktor, izazvao si prilino negodovanja u
vanim krugovima. Koji hvalospev Francuskoj?, upitao je Pereira zaprepaeno.
Pereira! uzviknuo je direktor, objavio si priu Alfonsa Dodea koja govori o ratu
sa Nemcima i koja se zavrava reima: ivela Francuska! To je pria iz
devetnaestog veka, odgovorio je Pereira. Da, to je pria iz devetnaestog veka,
nastavio je direktor, ali ona svejedno govori o ratu s Nemakom, a tebi je
sigurno poznato, Pereira, da je Nemaka na saveznik. Naa vlada nije pravila
nikakve saveze, usprotivio se Pereira, barem ne zvanino. Ma, hajde, Pereira,
rekao je direktor, muni malo glavom, ako nema saveza, ima barem naklonosti,
velike naklonosti, mi razmiljamo kao Nemaka, u spoljnoj i u unutranjoj
politici, i pruamo pomo panskim nacionalistima kao to to ini Nemaka. Ali

u cenzuri nije bilo primedbi, poeo je da se brani Pereira, priu su glatko pustili.
U cenzuri sede seljaine, rekao je direktor, neznalice i polupismeni, direktor
cenzure je pametan ovek, moj blizak prijatelj, ali on ne moe lino da proita
probne otiske svih portugalskih novina, ostali su tek inovnici, jadni policajci
plaeni da spree objavljivanje subverzivnih rei kao to su socijalizam i
komunizam, oni nisu mogli da shvate Dodeovu priu koja se zavrava usklikom
ivela Francuska, mi smo ti koji treba da budu budni, da budu oprezni, mi,
novinari s iskustvom u istoriji i kulturi, mi treba sami sebe da nadziremo. Ja sam
taj koga nadziru, tvrdi da je rekao Pereira, zaista, ima neko ko me nadzire. Ne
razumem, Pereira, rekao je direktor, ta time hoe da kae? Hou da kaem da
imam centralu u redakciji, rekao je Pereira, vie ne primam direktne pozive, svi
idu preko Selet, kuepaziteljke zgrade. Tako je u svim redakcijama, uzvratio je
direktor, ako si odsutan tu je neko ko prima pozive i odgovara umesto tebe. Da,
rekao je Pereira, ali kuepaziteljka je policijski dounik, u to sam siguran. Ma,
hajde, Pereira, rekao je direktor, policija nas titi, bdije nad naim snovima,
trebalo bi da joj bude zahvalan. Ja nisam nikome zahvalan, gospodine
direktore, odgovorio je Pereira, zahvalan sam jedino na svom profesionalizmu i
na uspomeni na svoju enu. Zbog lepih uspomena treba uvek biti zahvalan,
sloio se direktor, nego, Pereira, pre nego to objavi kulturni dodatak, mora mi
ga pokazati, to je ono to traim. Ali, ja sam vam rekao da je re o patriotskoj
prii, navaljivao je Pereira, a vi ste me ohrabrili, uveravajui me da nam je
patriotizam u ovom trenutku i te kako potreban. Direktor je zapalio cigaretu i
poeao se po glavi. Portugalski patriotizam, rekao je, ne znam da li me prati,
Pereira, portugalski patriotizam, ti uporno objavljuje francuske prie, Francuzi
nam nisu simpatini, ne znam da li me prati, nije ni vano, sluaj me dobro,
naim itaocima je potreban jedan valjan portugalski kulturni dodatak, u
Portugaliji postoji na desetine pisaca meu kojima moe da bira, pa i onih iz
devetnaestog veka, za naredni broj izaberi neku priu Esa du Keiroa, koji je
dobro poznavao Portugaliju, ili Kamila Katela Branka, koji je pevao o strasti i

koji je vodio zaista sjajan, uzbudljiv ivot ispunjen brojnim ljubavima i

tamnovanjem. ,,Liboa nije nikakav ksenofilan list, a ti treba da nae svoje
korene, da se vrati svojoj zemlji, kako bi rekao kritiar Burapota. Nisam uo
za njega, odgovorio je Pereira. On je kritiar nacionalista, objasnio je direktor,
pie za nau konkurenciju, tvrdi da portugalski pisci treba da se vrate svojoj
zemlji. Ja nikada nisam naputao svoju zemlju, rekao je Pereira, zaboden sam tu
poput klina. U redu, prihvatio je direktor, ali mora da me pita svaki put kad
neto planira, ne znam da li si shvatio? Savreno sam shvatio, rekao je Pereira i
otkopao prvo dugme na sakou. Dobro, zavrio je direktor, mislim da je na
razgovor zavren, voleo bih da nas dvojica ostanemo u dobrim odnosima.
Naravno, rekao je Pereira, i oprostio se.
Kada je izaao, napolju je duvao snaan vetar koji je povijao kronje
drvea. Pereira je krenuo peke, a zatim stao ne bi li uhvatio neki taksi. Bio je u
nedoumici da li da veera u kafeu Orhideja, ali onda se predomislio i
zakljuio da je najbolje da kod kue popije belu kafu. Taksija, naalost, nije bilo
ni za lek, te je morao da eka dobrih pola sata, tvrdi.

22.
Narednog dana, Pereira je ostao kod kue, tvrdi. Ustao je kasno,
dorukovao i odloio Bernanosov roman, jer ga ,,Liboa ionako nee objaviti.
Pretraio je biblioteku i naao sabrana dela Kamila Katela Branka. Izabrao je
nasumice jednu novelu i poeo da ita prvu stranu. Zakljuio je da je
depresivna, nije imala onu francusku lakou i ironiju, radnja je bila mrana,
nostalgina, puna problema i s obiljem tragedija. Pereira se ubrzo zamorio.
Poeleo je da porazgovara sa slikom svoje ene, ali je odloio razgovor za
kasnije. Zatim je sebi napravio kajganu bez aromatinih trava, pojeo je do
poslednje mrvice i otiao da prilegne, ubrzo je zaspao i usnio divan san. Zatim
je ustao i premestio se u fotelju da gleda u prozore. Sa prozora njegove kue
videle su se palme iz kasarne preko puta i povremeno bi se oglasila truba.
Pereira nije umeo da razlikuje te zvonke poruke jer nije sluio vojsku, pa su to
za njega bili tek nepovezani zvuci. Zagledao se u listove palme to su se savijali
pod naletima vetra i pomislio na svoje detinjstvo. Tako je proveo znatan deo
popodneva, razmiljajui o svom detinjstvu, ali to je neto o emu Pereira ne
eli da govori, jer nema nikakve veze sa ovom priom, tvrdi.
Negde oko etiri po podne oglasilo se zvono na vratima. Pereira se trgnuo
iz svog sanjarenja, ali se nije pomerio. Zaudilo ga to neko zvoni na njegova
vrata, pomislio je da se moda Pijedad vratila iz Setubala, da je njena sestra,
nekom sreom, operisana pre roka. Zvono se ponovo oglasilo, uporno, dva puta
dugako. Pereira se pridigao i pritisnuo dugme koje je otvaralo kapiju. Saekao
je na stepenitu, uo je kapiju kako se sasvim polako zatvara i korake koji se
urno penju. Kada je osoba koja je ula stigla na odmorite, Pereira nije mogao
da je prepozna zato to je na stepenitu bio mrak i zato to njegov vid vie nije
bio tako dobar.
Zdravo, profesore Pereira, rekao je glas koji je Pereira prepoznao, ja sam,

mogu li da uem? Bio je to Monteiro Rosi, Pereira ga je propustio i odmah

zatvorio vrata. Monteiro Rosi je stao u predsoblju, u ruci je drao malu torbu,
bio je u koulji kratkih rukava. Oprostite, profesore Pereira, rekao je Monteiro
Rosi, kasnije u vam sve objasniti, ima li koga u zgradi? Kuepaziteljka je u
Setubalu, rekao je Pereira, stanari sa gornjeg sprata su ostavili prazan stan,
preselili su se u Porto. Mislite da me je neko video?, upitao je Monteiro Rosi
zabrinuto. Preznojavao se i pomalo zaplitao jezikom. Ne verujem, rekao je
Pereira, ali ta radite ovde, odakle dolazite? Kasnije u vam objasniti, profesore
Pereira, rekao je Monteiro Rosi, morao bih odmah da se istuiram i promenim
koulju, na izmaku sam snaga. Pereira ga je otpratio do kupatila i dao mu svoju
istu koulju, onu kaki boje. Bie vam malo iroka, rekao je, al ta je tu je. Dok
se Monteiro Rosi kupao, Pereira je otiao u predsoblje i stao ispred slike svoje
ene. eleo je da joj kae neke stvari, tvrdi, da mu je Monteiro Rosi banuo u
kuu, na primer, i jo mnogo toga. Ali nije rekao nita, odloio je razgovor za
kasnije i vratio se u salon. Monteiro Rosi se pojavio u prevelikoj Pereirinoj
koulji koja je landarala oko njega. Hvala, profesore Pereira, rekao je, mrtav
sam od umora, hteo bih da vam ispriam puno toga, ali sam zaista mrtav
umoran, moda bi trebalo da malo odremam. Pereira ga je odveo do spavae
sobe i rasprostro preko kreveta pamuni pokriva. Ispruite se ovde, rekao mu
je, izujte se, nemojte spavati obuveni jer se telo onda ne odmara, i ne brinite, ja
u vas kasnije probuditi. Monteiro Rosi je legao i Pereira je zatvorio vrata i
vratio se u salon. Odloio je novele Kamila Katela Branka, ponovo je uzeo
Bernanosa i bacio se na prevod ostatka poglavlja. Ako nije mogao da ga objavi
u ,,Liboi, ta je tu je, pomislio je, moda je mogao da ga objavi u celosti, tako
bi Portugalci barem dobili jednu dobru knjigu za itanje, ozbiljnu knjigu,
moralnu, koja se bavi sutinskim problemima, knjigu koja bi podstakla itaoce
da se pozabave svojom saveu, pomislio je Pereira.
U osam sati, Monteiro Rosi je i dalje spavao. Pereira je otiao u kuhinju,
ulupao etiri jaja, stavio u njih kaiicu dionskog senfa i mrvicu origana i

majorana, eleo je da spremi ukusan omlet s aromatinim travama, verovatno je

Monteiro Rosi gladan kao vuk, pomislio je. Postavio je za dvoje u salonu,
rairio beli stolnjak, stavio tanjire iz Kalda da Rainje, koje mu je poklonio Silva
za venanje, i stavio je dve svee u dva svenjaka. Zatim je poao da probudi
Monteira Rosija, ali je uao u sobu veoma polako jer mu je u stvari bilo ao da
ga budi. Momak je leao na leima i spavao, dok mu je jedna ruka visila s
kreveta. Pereira ga je pozvao, ali Monteira Rosi je i dalje spavao. Pereira ga je
zatim prodrmao po ruci i rekao: Monteiro Rosi, vreme je za veeru, ako
nastavite da spavate, neete moi noas da zaspite, bolje da ustanete i stavite
neto u usta. Monteiro Rosi je skoio s kreveta, prestravljen. Ne brinite, rekao je
Pereira, to sam ja, profesor Pereira, ovde ste na sigurnom. Otili su u salon i
profesor Pereira je upalio svee. Dok je spremao omlet ponudio je Monteira
Rosija patetom iz konzerve koja je ostala od zaliha, i upitao ga iz kuhinje: ta
vam se dogodilo, Monteiro Rosi? Hvala, odgovorio je Monteiro Rosi, hvala na
gostoprimstvu, profesore Pereira, a hvala i na novcu koji ste mi poslali, Marta
mi ga je prosledila. Pereira je izneo omlet na sto i namestio salvetu oko vrata.
Dakle, Monteiro Rosi, upitao je, ta se deava? Monteiro Rosi se bacio na hranu
kao da danima nita nije okusio. Polako, tako ete se udaviti, rekao je Pereira,
jedite polako, ima i sira, priajte mi. Monteiro Rosi je progutao zalogaj i rekao:
moj roak je uhapen. Gde, upitao je Pereira, u pansionu gde sam ga odveo? Ma
kakvi, odgovorio je Monteiro Rosi, uhapen je u Alenteu dok je vrbovao
Alenteane, pravo je udo to sam ja uspeo da pobegnem. I ta sad?, upitao je
Pereira. Sad me progone, profesore Pereira, odgovorio je Monteiro Rosi, siguran
sam da me trae po itavoj Portugaliji, sino sam uhvatio autobus, stigao sam do
Bareira, zatim sam iao trajektom, od Kai de Sodrea dovde doao sam peke jer
nisam imao novca za prevoz. Zna li neko da ste ovde?, upitao je Pereira. Niko,
odgovorio je Monteiro Rosi, ak ni Marta, nego, hteo bih da stupim u kontakt sa
njom, eleo bih da javim barem Marti da sam na sigurnom, jer vi me neete
oterati, zar ne, profesore Pereira? Moete ostati ovde koliko god elite,

odgovorio je Pereira, do polovine septembra sigurno, dok se ne vrati Pijedad,

kuepaziteljka zgrade koja je i moja kuna pomonica, Pijedad je ena od
poverenja, ali ona je kuepaziteljka, a kuepaziteljke razgovaraju s drugim
kuepaziteljkama, vae prisustvo ne bi ostalo neprimeeno. Pa dobro, rekao je
Monteiro Rosi, do petnaestog septembra sigurno u nai neki smetaj, a sada bih
mogao da razgovaram s Martom. Sluajte, Monteiro Rosi, rekao je Pereira,
zaboravite sada Martu, dok ste u mojoj kui neete razgovarati ni sa kim, smirite
se i odmorite. A ta vi radite, profesore Pereira, upitao je Monteiro Rosi, da li se
i dalje bavite nekrolozima i seanjima? Povremeno, odgovorio je Pereira, ali
lanci koje ste mi poslali nisu za objavljivanje, stavio sam ih u jednu fasciklu u
redakciji, ne znam zato ih ne bacim. Vreme je da vam neto priznam,
promrmljao je Monteiro Rosi, oprostite mi to vam to govorim tek sada, ali ti
tekstovi nisu ba roba iz mog duana. A ta bi to tano trebalo da znai?, upitao
je Pereira. Pa, eto, profesore Pereira, istina je da mi je Marta mnogo pomogla,
delom ih je ona napisala, osnovne ideje su njene. ini mi se da je to veoma
nedolino, primetio je Pereira. Ah, odgovorio je Monteiro Rosi, ne znam ba
koliko, a vi, profesore Pereira, da li vi uopte znate ta uzvikuju panski
nacionalisti?, uzvikuju viva la muerte, a ja o smrti ne umem da piem, ja volim
ivot, profesore Pereira, i nikada ne bih bio u stanju da sam piem nekrologe, da
govorim o smrti, ja stvarno nisam u stanju da o tome govorim. U sutini vas
razumem, tvrdi da je rekao Pereira, ni meni to vie nije lako.
Spustila se no i svee su rasipale slabanu svetlost. Ne znam zato inim
sve ovo za vas, Monteiro Rosi, rekao je Pereira. Moda zato to ste dobar ovek,
odgovorio je Monteiro Rosi. Suvie je jednostavno, primetio je Pereira, svet je
prepun dobrih ljudi koji ne idu unaokolo traei nevolje. Onda ne znam, rekao je
Monteiro Rosi, zaista ne bih znao. Problem je u tome to ni ja ne znam, rekao je
Pereira, do pre nekoliko dana postavljao sam sebi mnoga pitanja, ali moda je
bolje da prestanem da se pitam. Izneo je na sto bocu s trenjama u rakiji i
Monteiro Rosi je ispio punu au. Pereira je uzeo samo jednu trenju i malo

soka, jer se plaio da ne pokvari svoju dijetu.

Priajte mi kako je bilo, zamolio ga je Pereira, ta ste dosad radili u
Alenteu? Obili smo itavu oblast, uzdu i popreko, odgovorio je Monteiro
Rosi, zaustavljali smo se na proverenim mestima, tamo gde je bilo vie
komeanja. Oprostite, prekinuo ga je Pereira, ali va roak mi ne lii na osobu
koja je sposobna za to, ja sam ga samo jedared video, ipak delovao mi je pomalo
izgubljeno, ak budalasto, a pritom jo i ne govori portugalski. Da, kazao je
Monteiro Rosi, ali on je po zanimanju slovoslaga, ume da izrauje dokumenta,
nema mu ravnog u falsifikovanju pasoa. Onda je mogao bolje da falsifikuje
svoj, rekao je Pereira, imao je argentinski paso i na kilometar se videlo da je
laan. Taj nije radio on, usprotivio se Monteiro Rosi, dobio ga je u paniji. I na
kraju?, upitao je Pereira. Nita, odgovorio je Monteiro Rosi, u Portalegru smo
nali jednu proverenu tampariju i moj roak se dao na posao, uradili smo
veliku stvar, moj roak je napravio prilian broj pasoa, dobar deo smo razdelili,
ostatak je kod mene jer vie nismo imali vremena. Monteiro Rosi se maio za
torbu koju je ostavio na fotelji i zavukao ruku u nju. Evo ta mi je ostalo, rekao
je. Stavio je na sto sveanj pasoa, moglo ih je biti dvadesetak. Dragi moj
Monteiro Rosi, potpuno ste sili s uma, rekao je Pereira, etate s tim u torbi kao
da su karamele, ako vas uhvate s tim dokumentima, crno vam se pie.
Pereira je uzeo pasoe i rekao: sakriu ih. Pomislio je da ih stavi u neku
fioku, ali mu to nije bilo dovoljno sigurno mesto. Zatim je otiao u predsoblje i
ubacio ih iza knjiga u biblioteci, ba iza slike svoje ene. Oprosti, rekao je slici,
ali ovde niko nee da zagleda, ovo je najsigurnije mesto u kui. Onda se vratio u
salon i rekao: kasno je, moda je najbolje da poemo na poinak. Ja moram da
se ujem sa Martom, rekao je Monteiro Rosi, brine se, ne zna ta se desilo sa
mnom, mogue je da misli da su i mene uhapsili. Sluajte, Monteiro Rosi, rekao
je Pereira, sutra u ja pozvati Martu i to iz javne govornice, bolje je da se
veeras primirite i da idete u krevet, zapiite mi broj telefona na ovom listu.
Ostaviu vam dva broja, rekao je Monteiro Rosi, ako se ne javi na jednom,

sigurno e se javiti na drugom, ako se ne javi ona lino, traite Liz Delonej, sada
se tako zove. Znam, priznao je Pereira, sreo sam je ovih dana, osuila se kao
prut, ne moe je ovek prepoznati, taj ivot joj ne prija, Monteiro Rosi, sasvim
e je unititi, a sada laku no.
Pereira je ugasio svee i upitao se zato je uao u itavu tu priu, zato je
primio Monteira Rosija, zato da telefonira Marti i ostavlja ifrovane poruke,
zato da ulazi u stvari koje ga se ne tiu? Moda zato to je Marta toliko oslabila
i to su joj na leima trale dve koate lopatice, kao dva pilea krilca? Moda
zato to Monteiro Rosi nije imao oca i majku koji bi mu pruili utoite? Moda
zato to je bio u Paredeu i to mu je doktor Kardozo izneo svoju teoriju o savezu
dua? Pereira to nije znao, a ni danas ne bi mogao sebi da odgovori. Onda je
ipak odluio da ode na poinak jer je sutradan hteo da ustane rano i da valjano
isplanira dan, ali pre nego to je otiao da legne, svratio je na trenutak u
predsoblje i pogledao sliku svoje ene. I Pereira joj se nije obratio, samo joj je
neno mahnuo rukom, tvrdi.

23.
Tog jutra pred kraj avgusta Pereira se probudio u osam, tvrdi. U toku noi
se budio nekoliko puta i uo je kako pljuti kia u kronjama palmi u dvoritu
kasarne preko puta. Ne sea se da je sanjao, spavao je rastrzano, na mahove je
sigurno neto i sanjao, ali se ne sea. Monteiro Rosi je spavao na kauu u
salonu, u pidami koja ma je praktino izigravala arav, s obzirom na veliinu.
Spavao je sav zgren, kao da mu je hladno i Pereira ga je pokrio vunenim
ebetom sa kotskom arom, neno, da ga ne bi probudio. Kretao se kroz kuu
na prstima, da ne pravi buku, spremio je sebi kafu i otiao u nabavku u
bakalnicu na uglu ulice. Pazario je etiri konzerve sardina, tuce jaja, paradajz,
dinju, hleb, osam kroketa od bakalara, onih gotovih, koje treba samo podgrejati
u rerni. Onda je ugledao jednu malu dimljenu prutu kako visi na kuki, uvaljanu
u papriku, pa je i nju pazario. Reili ste da obnovite zalihe, profesore Pereira,
primetio je bakalin. Da znate da jesam, odgovorio je Pereiera, moja kuna
pomonica nee doi pre polovine septembra, kod sestre je u Setubalu, pa
moram sam da se snalazim, ne mogu da idem u nabavku svako jutro. Ako vam
treba neko poteno eljade da vam malo pospremi po kui, imam pravu osobu
za vas, rekao je bakalin, stanuje gore uz ulicu, prema Grasi, ima malo dete i mu
ju je napustio, osoba je od poverenja. Ne hvala, odgovorio je Pereira, hvala
gospodine Fransiko, radije ne bih, ne znam ta bi Pijedad na to rekla, kune
pomonice su ljubomorne jedna na drugu i mogla bi da se oseti odbaenom,
moda na zimu, to moda nije loa ideja, ali sada je najbolje da saekam da se
vrati Pijedad.
Pereira je uao u kuu i stavio namirnice u hladnjak. Monteiro Rosi je
spavao. Pereira mu je ostavio ceduljicu. Imate jaja s prutom ili podgrejte
krokete od bakalara, moete ih podgrejati u tiganju, ali sa veoma malo ulja,
inae se pretvore u kau, prijatan ruak i ne brinite, ja se vraam predvee,

razgovarau s Martom, do skorog vienja, Pereira.

Izaao je iz kue i uputio se u redakciju. Kada je stigao, zatekao je Selet
u svom kokoinjcu kako se zanima nekim kalendarom. Dobar dan, Selet, javio
se Pereira, ima li novosti? Ni poziva, ni pote, odgovorila je Selet. Pereira je
odahnuo, dobro je da ga niko nije traio. Popeo se u radakciju i iskljuio telefon,
zatim je uzeo priu Kamila Katela Branka i pripremio je za tampariju. Oko
deset je pozvao novine i javio mu se ljupki glas gospoice Filipe. Ovde doktor
Pereira, rekao je Pereira, eleo bih da razgovaram sa direktorom. Filipe je
prebacila vezu i direktor se javio: halo. Ovde profesor Pereira, rekao je Pereira,
hteo sam samo da se javim, gospodine direktore. Dobro je, rekao je direktor, jer
jue sam vas traio, ali niste bili u redakciji. Jue mi nije bilo dobro, slagao je
Pereira, ostao sam kod kue zato to me je muilo srce. Razumem, profesore
Pereira, rekao je direktor, ali voleo bih da znam kakvi su vam planovi za sledee
kulturne dodatke. Objavljujem jednu priu Kamila Katela Branka, odgovorio je
Pereira, kao to ste mi vi savetovali, gospodine direktore, mislim da e jedan
portugalski pisac iz devetnaestog veka sasvim odgovarati, ta vi mislite?
Savreno, odgovorio je direktor, ali voleo bih da nastavite i sa rubrikom seanja.
Razmiljao sam o Rilkeu, odgovorio je Pereira, ali nita nisam napisao, ekao
sam va blagoslov. Rilke, kazao je direktor, ime mi neto govori. Rajner Marija
Rilke, objasnio je Pereira, roen je u ehoslovakoj, ali je praktino austrijski
pesnik, pisao je na nemakom, umro je dvadeset este. Sluajte, Pereira, kazao
je direktor, kao to sam vam ve rekao, ,,Liboa postaje ksenofilan list, zato
ne napiete seanje na nekog domaeg pesnika, zato ne napiete neto o naem
velikom Kamoiu? Kamoiu, na to e Pereira, ali Kamoi je umro hiljadu petsto
osamdesete, pre gotovo etiristo godina. Da, kazao je direktor, ali je on na
veliki nacionalni pesnik, uvek je veoma aktuelan, uostalom, znate li ta je uradio
Antonio Feru, direktor Nacionalnog sekretarijata za propagandu, odnosno
ministarstva kulture, pala mu je na pamet briljantna zamisao da spoji dan
Kamoia sa Danom nacije, toga dana se slavi veliki epski pesnik i portugalska

nacija, a i vi biste mogli da napiete seanje. Ali, dan Kamoia je deseti juni,
usprotivio se Pereira, gospodine direktore, kakvog smisla ima slaviti dan
Kamoia krajem avgusta? Desetog juna ionako jo nismo imali kulturni dodatak,
objasnio je direktor, to takoe moete napomenuti u tekstu, a Kamoia moete
slaviti uvek, on je na veliki nacionalni pisac, pomenite i Dan nacije, dovoljno je
neto sasvim kratko kako bi itaoci shvatili. Oprostite mi, gospodine direktore,
odgovorio je skrueno Pereira, ali sluajte, elim neto da vam kaem, mi smo
poreklom Luzijadi, zatim smo imali Rimljane i Kelte, a onda su doli Arapi,
koju to tano naciju mi Portugalci moemo da slavimo? Portugalsku naciju,
odgovorio je direktor, izvinite Pereira, ali ini mi se da vaa primedba nije na
mestu, mi smo Portugalci, otkrili smo svet, ostvarili smo najvee pomorske
poduhvate na zemaljskoj kugli, a tad kada smo sve to radili, u esnaestom veku,
ve smo bili Portugalci, mi to jesmo i vi to veliajte, Pereira. Direktor je zatim
napravio pauzu, pa nastavio: Pereira, poslednji put smo bili na ti, ne znam zato
ti i dalje govorim vi. Kako god elite, gospodine direktore, odgovorio je Pereira,
moda je kriv telefon. Bie da je tako, rekao je direktor, u svakom sluaju,
sluaj me dobro, Pereira, hou da ,,Liboa budu vrlo portugalske novine ak i
po svom kulturnom dodatku i ako ti ne eli da pie seanje na Dan nacije,
mora uraditi barem seanje na Kamoia, i to je ve neto.
Pereira je pozdravio direktora i spustio slualicu. Antonio Fero, pomislio
je, taj strani Antonio Fero, najgore je to je inteligentan i lukav, kad samo
pomisli da je bio prijatelj Fernanda Pesoe, ali ta je tu je, zakljuio je, i taj Pesoa
je birao bajne prijatelje. Pokuao je da napie seanje na Kamoia, i to ga je
zamajalo do pola jedan. Onda je sve odloio. Do avola i Kamoi, pomislio je
veliki pesnik koji velia herojstvo Portugalaca, jako mi je to herojstvo, kazao je
u sebi Pereira. Obukao je sako i uputio se prema kafeu Orhideja. Uao je i seo
za uobiajeni sto. Manuel mu je urno priao i Pereira je naruio riblju salatu.
Jeo je polako, veoma polako, a onda je otiao do telefona. U ruci je drao
ceduljicu sa brojevima koje mu je dao Monteiro Rosi. Prvi broj je zvonio dugo,

ali se niko nije javljao. Pereira je pokuao ponovo, toliko puta mu se deavalo
da pogrei. Broj je zvonio dugo, ali se niko nije javljao. Onda je okrenuo drugi
broj. Javio se neki enski glas. Halo, rekao je Pereira, eleo bih da razgovaram
sa gospoicom Delonej. Ne poznajem je, odgovorio je enski glas sumnjiavo.
Dobar dan, ponovio je Pereira, traim gospoicu Delonej. Oprostite, a ko ste
vi?, upitao je enski glas. Sluajte gospoice, rekao je Pereira, ima hitnu poruku
za Liz Delonej, dajte mi je, molim vas. Nema ovde nikakve Liz, rekao je enski
glas, ini mi se da ste pogreili, ko vam je dao ovaj broj? Najmanje je vano ko
mi ga je dao, odvratio je Pereira, uostalom, ako ne mogu da razgovaram sa Liz,
onda mi dajte Martu. Martu?, zaudio se enski glas, koju Martu, na ovom svetu
ima toliko Marti. Pereira se setio da ne zna kako se Marta preziva pa je
jednostavno rekao: Marta je jedna mrava devojka plave kose koja se odaziva i
na ime Liz Delonej, ja sam njen prijatelj i imam za nju vanu poruku. alim,
rekao je enski glas, ali ovde ne postoji nikakva Marta i nikakva Liz, do vienja.
Telefon je kliknuo i Pereira je stajao sa slualicom u ruci. Prekinuo je vezu i
vratio se za svoj sto. ime mogu da vas usluim?, upitao je Manuel, uurbano
mu prilazei. Pereira je naruio limunadu sa eerom, zatim upitao: ima li
zanimljivih novosti? Bie ih veeras u osam, rekao je Manuel, imam prijatelja
koji hvata radio London, ako hoete, sutra u vam sve ispriati.
Pereira je popio svoju limunadu i platio raun. Izaao je i krenuo u
redakciju. Zatekao je Selet u svom kokoinjcu, i dalje zadubljenu u svoj
kalendar. Ima li neto novo?, upitao je Pereira. Bio je jedan telefonski poziv za
vas, rekla je Selet, neka ena, ali nije htela da kae zato zove. Da li se
predstavila?, upitao je Pereira. Rekla je neko strano ime, odgovorila je Selet, ali
nisam zapamtila. Zato niste zapisali?, prebacio joj je Pereira, vi radite na
centrali, Selet, treba da zapisujete poruke. Jedva da umem da piem i
portugalski, odgovorila je Selet, a zamislite tek neko strano ime, bilo je to neko
komplikovano ime. Pereira je osetio snano uzbuenje i upitao: i ta vam je
rekla ta ena, ta vam je rekla, Selet? Rekla je da ima nekakvu poruku za vas i

da trai gospodina Rosija, kakvo udno ime, ja sam odgovorila da ovde nema
nikakvog Rosija, da je ovo kulturna redakcija ,,Liboe, onda sam zvala glavnu
redakciju jer sam mislila da u vas tamo nai, htela sam da vas obavestim, ali
vas nije bilo i ostavila sam poruku da vas je traila neka gospoa strankinja,
izvesna Liz, sad sam se setila. I vi ste im rekli da su traili gospodina Rosija?,
upitao je Pereira. Ne, profesore Pereira, odgovorila je Selet prefrigano, to
nisam rekla, inilo mi se da nije vano, kazala sam samo da vas je traila
izvesna Liz, ne sekirajte se, profesore Pereira, ako im trebate, nai e vas.
Pereira je pogledao na sat. Bilo je etiri po podne, odluio je da se ne penje, te
pozdravio Selet. Sluajte, Selet, rekao je, idem kui jer se ne oseam dobro,
ako me neko trai, recite da zove na kuu, sutra moda neu doi u redakciju, vi
preuzmite moju potu.
Kada je stigao kui bilo je ve sedam. Dugo se zadrao na Tereiro do
Paso, na jednoj klupi, posmatrajui trajekte koji su polazili ka drugoj obali Tea.
Bilo je predivno to kasno popodne, i Pereira je eleo da uiva u njemu. Zapalio
je cigaru i udno uvlaio dimove. Sedeo je na klupi okrenutoj prema reci i kraj
njega je seo jedan prosjak s usnom harmonikom, koji mu je svirao stare pesme
iz Koimbre.
Kada je Pereira uao u kuu, nije odmah video Monteira Rosija i to ga je
uzbunilo, tvrdi. Ali Monteiro Rosi je bio u kupatilu gde je obavljao ritualno
kupanje. Upravo se brijem, profesore Pereira, doviknuo je Monteiro Rosi, biu
gotov za pet minuta. Pereira je skinuo sako i postavio sto. Stavio je tanjire iz
Kalda da Rainje, one od prethodne veeri. Doneo je na sto dve svee koje je
kupio tog jutra. Zatim je otiao u kuhinju, neodluan ta da spremi za veeru.
Ko zna zato mu je palo na pamet da spremi neko italijansko jelo, on ak i ne
poznaje italijansku kuhinju. Pomislio je da izmisli neto, tvrdi Pereira. Odsekao
je povee pare prute i iseckao ga na kockice, zatim uzeo dva jaja koja je
ulupao, u to stavio strugani sir i prutu, dodao origano i majoran, sve to
izmeao, a onda pristavio lonac s vodom za pagete. Kada je voda provrila,

stavio je pagete koje su odavno stajale u ostavi. Monteiro Rosi se pojavio sve
kao rua, u Pereirinoj koulji kaki boje, koja je kao arav leprala oko njega.
Pomislio sam da napravim neko italijansko jelo, rekao je Pereira, ne znam da li
je zaista italijansko, verovatno je neka izmiljotina, ali je barem pastauta.
Kakva divota, uzviknuo je Monteiro Rosi, nisam je jeo itavu venost. Pereira je
upalio svee i posluio pagete. Pokuao sam da telefoniram Marti, rekao je, ali
na prvom broju se niko nije javljao, a na drugom se javila neka gospoa koja se
pravila luda, rekao sam ak da elim da razgovaram sa Martom, ali nita nije
pomoglo, kada sam stigao u redakciju, kuepaziteljka mi je kazala da me je
neko traio, verovatno Marta, ali traila je vas, moda je to bilo neoprezno sa
njene strane, kako god bilo, neko sada moda zna da sam ja u kontaktu sa vama,
mislim da e nam to doneti probleme. I ta ja sad da radim?, upitao je Monteiro
Rosi. Ako imate neko sigurnije mesto, bilo bi bolje da odete, a ako nemate,
ostanite ovde pa emo videti, odgovorio je Pereira. Izneo je na sto trenje u
rakiji i uzeo jednu, bez soka. Monteiro Rosi je napunio au. U tom trenutku
zaulo se kucanje na vratima. Udarci su bili snani, kao da neko hoe da provali
vrata. Pereira se zapitao kako su uspeli da otvore donju kapiju, i nekoliko
sekundi je sedeo u tiini. Udarci su se ponovili, ovoga puta jo silovitije. Ko je,
upitao Pereira ustajui, ta hoete? Otvorite, policija, otvorite vrata ili emo ih
razneti mecima, odgovorio je jedan glas. Monteiro Rosi je navrat-nanos potrao
prema sobama, smogao je tek snage da izgovori: dokumenta, profesore Pereira,
sakrijte dokumenta. Ve su na sigurnom, umirio ga je Pereira, i poao prema
ulazu da otvori vrata. Kada je proao pored slike svoje ene, dobacio je
zavereniki pogled tom dalekom osmehu. A zatim je otvorio vrata, tvrdi.

24.
Tvrdi Pereira da ih je bilo trojica u civilnom odelu i da su bili naoruani
pitoljima. Prvi koji je uao bio je onizak i suvonjav, s briima i kestenjastom
bradicom. Politika policija, rekao je suvonjavi oveuljak naredbodavnim
tonom, moramo da pretresemo stan, traimo jednu osobu. Pokaite mi svoju
legitimaciju, usprotivio se Pereira. Suvonjavi oveuljak se obratio svojim
kompanjonima, dvojici klipana u crnom, i rekao: hej, momci, jeste li uli, ta
velite na ovo? Jedan od njih uperio je pitolj prema Pereirinim ustima i
procedio: je l ti ovo dovoljna legitimacija, meino? Ajde, momci, rekao je
suvonjavi oveuljak, nemojte tako s naim profesorom Pereirom, on je dobar
novinar, pie za jedan cenjeni list, moda previe katoliki orijentisan, ne
kaem, ali na liniji. A onda je nastavio: ujte, profesore Pereira, nemojte da nas
zamajavate, nismo doli ovde da askamo i ne volimo da gubimo vreme,
uostalom, znamo da vi nemate nikakve veze sa tim, vi ste poten ovek,
jednostavno niste shvatili s kim imate posla, poklonili ste poverenje jednom
sumnjivom tipu, ali ja ne elim da vam pravim probleme, samo nas pustite da
radimo svoj posao. Ja ureujem kulturni dodatak ,,Liboe, rekao je Pereira,
hou da razgovaram sa nekim, hou da pozovem svog direktora, da li on zna da
ste u mojoj kui? Ma hajte, profesore Pereira, odgovorio je suvonjavi oveuljak
medenim glasom, zar mislite da mi u policiji o svojim akcijama prvo
obavestimo vaeg direktora, ma o emu vi to priate? Ali vi niste policija,
uzjogunio se Pereira, niste nadleni, u civilu ste, nemate nikakvu dozvolu za
ulazak u moju kuu. Suvonjavi oveuljak se ponovo, uz osmeh, obratio onoj
dvojici klipana: domain je tvrdoglav, momci, pitam se ta treba da uradimo da
ga ubedimo? ovek koji je drao pitolj uperen u Pereiru, snano ga je udario
nadlanicom i Pereira se zateturao. Daj, Fonseka, nemoj tako, rekao je suvonjavi
oveuljak, ne sme da maltretira profesora Pereiru, tako e mi ga previe

uplaiti, on je slabaan, i pored toga to je ovako debeo, njega zanima kultura,

on je intelektualac, profesora Pereiru treba ubeivati lepim jer e se inae
upikiti u gae. Klipan po imenu Fonseka ponovo je zviznuo Pereiru
nadlanicom i Pereira se ponovo zateturao, tvrdi. Fonseka, rekao je suvonjavi
oveuljak, smeei se, previe si manuelan, morau te nekako ukrotiti, inae
e mi pokvariti posao. Zatim se okrenuo Pereiri i kazao: profesore Pereira, kao
to ve rekoh, mi nismo ljuti na vas, doli smo samo da odrimo jednu lekcijicu
momku koji se nalazi u vaoj kui, tom tipu koji vapije da dobije jednu malu
lekciju jer ne zna koje su vrednosti domovine, malo ih je zagubio, jadniak, i mi
smo doli da mu pomognemo da ih pronae. Pereira je protrljao obraz i
promrmljao: nema ovde nikoga. Suvonjavi oveuljak je bacio pogled oko sebe
i rekao: ujte, profesore Pereira, olakajte nam zadatak, tog vaeg mladog gosta
treba samo neto da pitamo, upriliiemo mu malo sasluanje ne bi li se prisetio
patriotskih vrednosti, ne elimo nita vie, samo smo zato doli. Onda mi
dopustite da telefoniram policiji, bio je uporan Pereira, neka oni dou i neka ga
vode u stanicu, tamo se obavljaju sasluanja, a ne u stanu. Ma, hajte, profesore
Pereira, rekao je suvonjavi oveuljak, smekajui se, vi nemate nimalo
razumevanja, va stan je kao poruen za privatno sasluanje kao to je ovo, vaa
kuepaziteljka nije tu, komije su otile u Porto, vee je tiho i ova zgrada je
prava bombona, diskretnija je od policijske stanice.
Zatim je dao znak klipanu koga je nazvao Fonseka i ovaj je odgurnuo
Pereiru sve do trpezarije. Pogledali su oko sebe ali nisu videli nikoga, samo
postavljen sto sa ostacima hrane. Ohoho, profesore Pereira, intimna veerica,
rekao je suvonjavi oveuljak, vidim da ste pripremili intimnu veericu sa
sveama i svim ostalim to uz to ide, zaista romantino. Pereira nije odgovorio
nita. ujte, profesore Pereira, rekao je suvonjavi oveuljak uprepodobljeno, vi
ste udovac i ne druite se sa enama, kao to vidite znam sve o vama, da vi
kojim sluajem ne volite golobrade deake? Pereira je ponovo dodirnuo rukom
svoj obraz i rekao: vi ste zaista gnusni i sve ovo je gnusno. Ma, hajte, profesore

Pereira, nastavio je suvonjavi oveuljak, ali mukarac je mukarac, to i vi vrlo

dobro znate, i ako mukarac nae kakvog slatkog golobradog plavuana sa
slatkim dupencetom, to je sasvim razumljivo. A zatim je nastavio grubim i
odlunim glasom: da li moramo izvrnuti kuu naopake ili ete radije da se
dogovorimo? Tamo je, odgovorio je Pereira, u radnoj ili u spavaoj sobi.
Suvonjavi oveuljak je izdao naredbe dvojici klipana. Fonseka, kazao je, nemoj
svom snagom, ne elim probleme, dovoljno je da mu odrimo malu lekciju i da
saznamo ono to hoemo, a ti, Lima, da se lepo ponaa, znam da si poneo
pendrek i da ga nosi ispod koulje, ali ne zaboravi da ne elim udarce po glavi,
ako ba hoe udri po leima i po grudima, to vie boli, a ne ostavlja tragove.
Razumem, komandante, odgovorila su dva klipana. Uli su u radnu sobu i
zatvorili vrata za sobom. Dobro, rekao je suvonjavi oveuljak, dobro, profesore
Pereira, da malo proaskamo dok moji prijatelji rade svoj posao. Hou da
telefoniram policiji, ponovio je Pereira. Policija, nasmeio se suvonjavi
oveuljak, pa ja sam policija, profesore Pereira, ili je barem u ovom trenutku
predstavljam, jer nou i naa policija spava, znate, naa policija nas titi itavog
bogovetnog dana, ali uvee ide na spavanje jer je iscrpljena, pored svih
zlikovaca koji se muvaju unaokolo, pored svih onih kao to je va gost, koji su
izgubili oseaj za rodoljublje, nego kaite mi, profesore Pereira, zato ste se
upetljali u sve ovo? Nisam se upetljao ni u ta, odgovorio je Pereira, samo sam
zaposlio praktikanta za ,,Libou. Svakako, profesore Pereira, svakako, rekao je
suvonjavi oveuljak, ali prethodno ste morali da se obavestite, trebalo je da se
obratite policiji ili svom direktoru, da dostavite line podatke svog kandidata za
praktikanta, dozvoljavate da se posluim jednom trenjom iz rakije?
Pereira tvrdi da je u tom trenutku ustao sa stolice. Bio je seo zato to je
osetio da mu je srce u grlu, ali u tom trenutku je ustao i rekao: uo sam krike,
hou da vidim ta se deava u mojoj sobi. Suvonjavi oveuljak mu je zapretio
pitoljem. Da sam na vaem mestu, ne bih to radio, profesore Pereira, kazao je,
moji ljudi obavljaju veoma delikatan posao i ne bi vam bilo prijatno da

prisustvujete, vi ste osetljiv ovek, profesore Pereira, intelektualac, a pritom

patite od srca, izvesni prizori vam ne prijaju. Hou da telefoniram svom
direktoru, bio je uporan Pereira, pustite me da telefoniram svom direktoru.
Suvonjavi oveuljak se ironino nasmeio. Va direktor sada spava, dobacio je,
moda u naruju kakve lepotice, znate, va direktor je pravi mukarac, profesore
Pereira, mukarac s mudima, a ne kao vi, kome trebaju dupenca golobradih
plavuana. Pereira se tad nagnu prema njemu i udari mu amar. Istog asa,
suvonjavi oveuljak ga mlatnu pitoljem i Pereiri potee krv iz usta. Ovo niste
smeli da uradite, profesore Pereira, rekao je ovek, kazali su mi da prema vama
treba da se ponaam s potovanjem, ali sve ima svoje granice, ako ste vi budala
koja u kuu prima subverzivne elemente, nisam ja za to kriv, ja bih mogao da
vam zakucam metak u elo, i to bih vrlo rado uinio, srea vaa to su mi rekli
da budem fin i pun potovanja, ali nemojte to da zloupotrebljavate, profesore
Pereira, nemojte to da radite, jer bih mogao da izgubim strpljenje.
Pereira tvrdi da je tada uo jo jedan priguen krik i da se ustremio prema
vratima radne sobe. Ali, suvonjavi oveuljak mu se ispreio na putu i odgurnuo
ga. Udarac je bio veoma jak, te se Pereira, i pored svoje teine, zateturao.
Sluajte, profesore Pereira, rekao je suvonjavi oveuljak, nemojte me terati da
upotrebim pitolj, rado bih vam sasuo koji metak u elo ili moda ravno u srce,
to vam je slaba taka, ali to ne radim jer ovde ne elimo leeve, doli smo samo
da odrimo lekciju iz patriotizma, a ni vama ne bi kodilo malo patriotizma,
poto vae novine ne objavljuju nita drugo do francuskih pisaca. Pereira je
ponovo seo, tvrdi, i rekao: francuski pisci su jedini koji u ovom trenutku imaju
hrabrosti. Dozvolite mi da vam kaem da su francuski pisci govna, rekao je
suvonjavi oveuljak, trebalo bi ih sve uza zid, a kada crknu da se ispiamo po
njima. Vi ste obian prostak, izustio je Pereira. Prostak, ali patriota, odvratio je
ovek, nisam kao vi, gospodine Pereira, koji podrku trai u francuskim
piscima.
U tom trenutku, dvojica klipana otvorie vrata. Izgledalo je kao da su

unervoeni i bili su zadihani. Mali nije hteo da progovori, kazali su, dali smo mu
dobru lekciju, primenili smo neto grublje metode, moda je bolje da se
izgubimo odavde. Ba ste zabrljali?, upitao je suvonjavi oveuljak. Ne znam,
rekao je onaj po imenu Fonseka, mislim da je bolje da odemo. I ustremio se
prema izlaznim vratima, zajedno sa svojim drugom. ujte, gospodine Pereira,
rekao je suvonjavi oveuljak, vi nas niste nikada videli u svojoj kui, nemojte
se praviti pametni, zaboravite na one svoje veze, imajte na umu da je ovo bila
prijateljska poseta, jer bismo sledei put mogli doi po vas. Pereira je zakljuao
vrata i neko vreme oslukivao korake koji su silazili niz stepenice, tvrdi. Zatim
je pojurio u spavau sobu i zatekao Monteira Rosija kako nauznak lei na
tepihu. Pereira ga je potapao po licu i rekao: Monteiro Rosi, ustanite, prolo je.
Ali Monteiro Rosi nije davao nikakve znake ivota. Tad je Pereira otiao u
kupatilo, dobro nakvasio pekir i obrisao mu lice. Monteiro Rosi, ponovio je,
gotovo je, otili su, probudite se. Tek u tom trenutku opazio je da je pekir sav
krvav i da je kosa Monteira Rosija ulepljena od krvi. Monteiro Rosi je imao
irom otvorene oi i piljio je u tavanicu. Pereira ga je jo jednom potapao po
obrazu, ali Monteiro Rosi se nije pomerio. Pereira mu je zatim opipao bilo, ali u
venama Monteira Rosija vie nije bilo ivota. Sklopio mu je svetle, irom
otvorene oi i prekrio mu lice pekirom. Potom mu je ispravio noge da ne ostane
zgren, ispravio ih je onako kako bi trebalo da budu ispruene u mrtvaca. I
pomislio kako mora da pouri, zaista da pouri, sad ve vie nije imao mnogo
vremena, tvrdi Pereira.

25.
Pereira tvrdi da mu je pala na pamet jedna sumanuta ideja, moda je
mogao da je sprovede u delo, pomislio je. Obukao je sako i izaao. Odmah
ispred katedrale nalazio se kafe koji je radio do kasno i odakle je moglo da se
telefonira. Pereira je uao i pogledao oko sebe. U kafeu je sedela grupa
odocnelih gostiju koji su igrali karte sa gazdom. Konobar je bio jedan sanjivi
momak koji je dremao iza anka. Pereira je naruio limunadu, otiao do telefona
i okrenuo broj klinike za talasoterapiju u Paredeu. Zatraio je doktora Kardoza.
Doktor Kardozo se ve povukao u svoju sobu, ko ga trai?, rekao je glas
telefonistkinje. Ovde profesor Pereira, rekao je Pereira, moram hitno da
razgovaram sa njim. Idem da ga pozovem, ali morate da saekate nekoliko
minuta, koliko mu treba da sie, rekla je telefonistkinja. Pereira je strpljivo
saekao da doktor Kardozo sie. Dobro vee, doktore Kardozo, rekao je Pereira,
hteo bih da vam kaem neto veoma vano, ali ne mogu sada. ta se desilo,
profesore Pereira, upitao je doktor Kardozo, da li vam je dobro? Da budem
iskren, nije mi dobro, odgovorio Pereira, ali to sada nije najvanije, znate, u
mojoj kui se dogodilo neto veoma ozbiljno, ne znam da li mi prislukuju
telefon, ali nije ni vano, za sada ne mogu nita vie da vam kaem, potrebna mi
je vaa pomo, doktore Kardozo. Recite kako mogu da vam pomognem, upitao
je doktor Kardozo. Evo ovako, doktore Kardozo, rekao je Pereira, sutra u podne
u vas pozvati telefonom, vi treba da mi uinite uslugu, treba da se pravite da ste
vana zverka iz cenzure, treba da kaete da je moj lanak dobio zeleno svetlo, i
to je sve. Ne razumem, odvratio je doktor Kardozo. Sluajte, doktore Kardozo,
rekao je Pereira, zovem vas iz jednog kafea i ne mogu nita da vam
objanjavam, kod kue imam problem kakav ne moete ni da zamislite, ali sve
e vam biti jasno kad otvorite sutranje izdanje ,,Liboe, tamo e sve pisati
crno na belom, ali vi treba da mi uinite jednu zaista veliku uslugu, treba da

potvrdite da je moj lanak dobio va blagoslov, razumete, treba da kaete da

portugalska policija ne strahuje od skandala, da je to potena policija i da ne
strahuje od skandala. Shvatio sam, rekao je doktor Kardozo, oekujem va poziv
sutra u podne.
Pereira se vratio kui. Otiao je u spavau sobu i sklonio pekir sa lica
Monteira Rosija. Pokrio ga je aravom. Zatim je otiao u radnu sobu i seo za
pisau mainu. Napisao je naslov: Ubijen novinar. Zatim je preao u drugi red i
poeo da kuca: Zvao se Franesko Monteiro Rosi, poreklom Italijan. Bio je
saradnik naih novina, pisao je lanke i nekrologe. Napisao je tekstove o
velikim piscima naeg doba, kao to su Majakovski, Marineti, DAnuncio,
Garsija Lorka. Njegovi lanci jo nisu objavljeni, ali moda e jednoga dana
biti. Bio je veseo mladi, voleo je ivot, a ipak mu je bilo sueno da pie o smrti
i pred tim zadatkom nije ustuknuo. Prethodne noi, smrt mu je dola u pohode.
Sino, dok je veerao kod direktora kulturnog dodatka lista ,,Liboa, profesora
Pereire, koji pie ove redove, tri naoruana oveka upala su u stan. Predstavili
su se kao politika policija, ali nisu pokazali nikakav dokument koji bi potvrdio
njihove rei. Veruje se da nije re o pravoj policiji zato to su bili u civilu i zato
to se nadamo da policija nae zemlje ne koristi takve metode. Bile su to obine
siledije koje su se ponaale kao da iza njih stoji ko zna ko, i valjalo bi da se
vlasti pozabave ovim sramotnim dogaajem. Voa je bio jedan suvonjav, onii
oveuljak, sa brkovima i bradicom, koga su druga dvojica oslovljavala sa
komandante. Drugu dvojicu je komandant nekoliko puta oslovio po imenu.
Ukoliko ta imena nisu lana, oni se zovu Fonseka i Lima, obojica visoki i
robustni, tamne puti, nisu delovali previe pametno. Dok je suvonjavi onii
oveuljak drao na nianu pitolja onoga koji pie ovaj lanak, Fonseka i Lima
odvukli su Monteira Rosija u spavau sobu da ga sasluaju, kako su to oni sami
izjavili. Onaj koji pie ovaj lanak uo je udarce i priguene krike. Zatim su ta
dva oveka rekla da je posao obavljen. Njih trojica su urno napustili stan onoga
koji pie ovaj lanak, zapretivi mu smru ukoliko o svemu tome samo i pisne.

Onaj koji pie otiao je u spavau sobu i nije mu preostalo nita drugo nego da
konstatuje smrt mladog Monteira Rosija. Bio je krvavo pretuen, a udarcima
pendrekom i drkom pitolja razmrskana mu je lobanja. Njegov le se u ovom
trenutku nalazi na drugom spratu u ulici Saudad broj 22, u stanu onoga koji pie
ovaj lanak. Monteiro Rosi je bio siroe i nije imao nikoga. Bio je zaljubljen u
jednu lepu i milu devojku ije ime ne znamo. Poznato nam je samo da je imala
kosu boje bakra i da je volela kulturu. Toj devojci, ako ita ovo, elimo da
izjavimo svoje najiskrenije sauee i da je najtoplije pozdravimo. Pozivamo
nadlene organe da strogo povedu rauna o ovakvim sluajevima nasilja koji se
u njihovoj senci, a moda i dogovoru s nekim, deavaju danas u Portugaliji.
Pereira je preao u novi red i ispod, sa desne strane, otkucao svoje ime:
Pereira. U potpisu je stavio samo Pereira, jer su ga svi tako znali, po prezimenu,
kako je godinama potpisivao sve svoje lanke za crnu hroniku.
Podigao je pogled prema prozoru i video da zora rudi u vrhovima palmi u
kasarni preko puta. Zauo je zvuk trube. Pereira se opruio u fotelji i utonuo u
san. Kada se probudio, jutro je ve bilo poodmaklo i Pereira je unezvereno
pogledao na sat. Pomislio je kako mora da pouri, tvrdi. Obrijao se, umio
hladnom vodom i izaao. Ispred katedrale je zaustavio taksi i odvezao se u svoju
redakciju. Selet je sedela u svom kokoinjcu i srdano ga je pozdravila. Nita
za mene?, upitao je Pereira. Nita novo, profesore Pereira, odgovorila je Selet,
samo to da su mi dali nedelju dana odmora. I pokazujui mu kalendar, nastavila
je: vraam se sledee subote, moraete da se snaete bez mene itavu sedmicu,
danas drava titi one najslabije, hou da kaem, ljude kao to sam ja, ne drimo
se mi uzalud zajedno. Potrudiemo se da nam ne nedostajete previe,
promrmljao je Pereira i popeo se uz stepenice. Uao je u redakciju i uzeo iz
arhive fasciklu na kojoj je pisalo ,,Nekrolozi. Stavio ju je u konu tanu i
izaao. Svratio je do kafea Orhideja i pomislio da moda ima vremena da
posedi pet minuta i popije pie. Limunadu, profesore Pereira?, upitao je vredni
Manuel, dok je on sedao za sto. Ne, odgovorio je Pereira, uzeu jedan suvi

porto, da, radije u suvi porto. To je novina, profesore Pereira, rekao je Manuel,
i to u ovo doba, svejedno, drago mi je, to znai da vam je bolje. Manuel mu je
pruio au i ostavio bocu na stolu. Sluajte, profesore Pereira, rekao je Manuel,
ostavljam vam bocu, ako poelite jo jednu aicu samo se posluite, i ako
hoete cigaru, odmah u vam doneti. Donesi mi neku blau, rekao je Pereira,
nego da te pitam, Manuele, ti onomad ree da ima prijatelja koji hvata radio
London, kakve su vesti? Izgleda da su republikanci nagrabusili, rekao je
Manuel, ali znate, profesore Pereira, dodade potom sasvim tiho, pominjali su i
Portugaliju. A, je l, rekao je Pereira, i ta kau o nama? Kau da ivimo u
diktaturi, odgovorio je konobar, i da policija mui ljude. A, ta ti kae,
Manuele?, upitao je Pereira. Manuel se poeao po glavi. A, ta vi kaete,
profesore Pereira, odvratio je, vi ste u novinarstvu i razumete se u te stvari? Ja
kaem da su Englezi u pravu, izjavio je Pereira. Upalio je cigaru i platio raun,
zatim izaao, seo u taksi i odvezao se u tampariju. Kada je stigao, zatekao je
nadzornika tamparije kako huke i puke. Novine idu u tampu za jedan sat,
rekao je nadzornik, odlino ste uradili, profesore Pereira, to ste stavili priu
Kamila Katela Branka, to je pravi biser, itao sam je kao dete u koli, ali jo
uvek je pravi biser. Moraemo da je skratimo za stubac, rekao je Pereira, imam
ovde lanak kojim emo zatvoriti kulturni dodatak, u stvari to je nekrolog.
Pereira mu je pruio list hartije, nadzornik ga je proitao i poeao se po glavi.
Profesore Pereira, rekao je nadzornik, ovo je vrlo delikatno, donosite mi ga u
poslednji as, a nema odobrenje cenzure, ini mi se da se ovde govori o
ozbiljnim stvarima. Sluajte, gospodine Pedro, rekao je Pereira, mi se
poznajemo gotovo trideset godina, jo od vremena kada sam vodio crnu hroniku
u najvanijim lisabonskim novinama, da li sam vam ikada napravio neki
problem? Nikada, odvratio je nadzornik, ali vremena su se promenila, nije vie
kao nekad, danas postoji sva ta birokratija, profesore Pereira, i ja moram da je
potujem. ujte, gospodine Pedro, rekao je Pereira, u cenzuri su mi dali usmeno
odobrenje, pre pola sata sam telefonirao iz redakcije, razgovarao sam sa

majorom Lorensom, on se sloio. Bilo bi ipak bolje da pozovemo direktora,

usprotivio se nadzornik. Pereira je duboko uzdahnuo i rekao: u redu, gospodine
Pedro, slobodno telefonirajte. Nadzornik je okrenuo broj dok je Pereira
iekivao sa srcem u petama. Shvatio je da nadzornik razgovara sa gospoicom
Filipom. Direktor je izaao na ruak, rekao je gospodin Pedro, razgovarao sam
sa sekretaricom, nee se vraati pre tri. U tri su novine ve gotove, rekao je
Pereira, ne moemo ekati do tri. To je tano, ne moemo ekati, rekao je
nadzornik, ne znam ta da radimo, profesore Pereira. Sluajte, predloio je
Pereira, najbolje je da zovemo direktno cenzuru, moda emo uspeti da
dobijemo majora Lorensa. Majora Lorensa, uzviknuo je nadzornik kao da se
plai tog imena, ba njega lino? Znamo se, rekao je Pereira, glumei
neusiljenost, jutros sam mu proitao svoj lanak, on se potpuno slae, ujemo se
svakog dana, gospodine Pedro, to mi je posao. Pereira je uzeo telefon i okrenuo
broj klinike za talasoterapiju u Paredeu. Zauo je glas doktora Kardoza. Halo,
majore, rekao je Pereira, ovde profesor Pereira iz ,,Liboe, u tampariji sam,
doneo sam onaj lanak to sam vam jutros proitao, ali tampar je neodluan jer
nema pismeno odobrenje, pokuajte da ga razuverite, evo, sad u vam ga dati.
Pruio je slualicu nadzorniku i posmatrao ga dok je razgovarao. Gospodin
Pedro je stao da klima glavom. Naravno, gospodine majore, ponavljao je, u
redu, gospodine majore. Zatim je spustio slualicu i pogledao Pereiru. Dakle?
Upitao je Pereira. Kae da se portugalska policija ne boji takvih skandala, rekao
je tampar, da se unaokolo etkaju zlikovci koje treba prijaviti i da va lanak,
profesore Pereira, mora da izae danas, eto, to mi je rekao. A, onda je nastavio: i
jo mi je rekao, kaite profesoru Pereiri da napie jedan lanak o dui, jer to nam
je svima preko potrebno, tako mi je kazao, profesore Pereira. Mora da se alio,
rekao je Pereira, u svakom sluaju, sutra u ja priati s njim.
Ostavio je svoj lanak gospodinu Pedru i izaao. Oseao je iscrpljenost i
njegova creva su se bunila. Pomislio je da se zaustavi u kafeu na uglu i pojede
sendvi, ali je umesto toga naruio samo limunadu. Zatim je seo u taksi i

odvezao se do katedrale. Uao je u kuu oprezno, u strahu da ga neko ne eka.

Ali kod kue nije bilo nikoga, vladala je samo duboka tiina. Otiao je u
spavau sobu i bacio pogled na arav koji je pokrivao telo Monteira Rosija.
Potom je uzeo jedan mali kofer, stavio u njega one najpotrebnije stvari i fasciklu
sa nekrolozima. Otiao je do biblioteke i stao da prelistava pasoe Monteira
Rosija. Na kraju je naao jedan koji je mogao da proe kao njegov. Bio je to lep
francuski paso, odlino uraen, sa fotografijom jednog debelog oveka s
podonjacima, a i godine su odgovarale. Zvao se Boden, Fransoa Boden. Pereiri
se uinilo da je to lepo ime. Ubacio ga je u kofer i pokupio sliku svoje ene.
Vodim te sa sobom, rekao joj je, bolje da poe sa mnom. Poloio ju je licem
nagore kako bi mogla da die. Zatim se osvrnuo oko sebe i pogledao na sat.
Bolje da pouri, ,,Liboa e uskoro izai i nije bilo vremena za
gubljenje, tvrdi Pereira.
25. avgust 1993.

Beleka
Profesor Pereira posetio me je prvi put jedne septembarske veeri 1992.
godine. Tada se jo nije zvao Pereira, jo nije bio jasan lik, bio je neto
neodreeno, neuhvatljivo i maglovito, ali je ve eleo da postane protagonista
neke knjige. Bio je samo lik u potrazi za piscem. Ne znam zato je izabrao ba
mene da ga ispriam. Jedna od moguih pretpostavki je to sam mesec dana pre
toga, jednog arkog avgustovskog dana u Lisabonu, i sam bio u jednoj poseti.
Vrlo se jasno seam tog dana. Ujutru sam kupio dnevne novine i proitao da je u
bolnici Santa Marija u Lisabonu preminuo jedan stari novinar i da su njegovi
posmrtni ostaci izloeni u kapeli te bolnice. Zbog diskrecije ne elim da
navedem njegovo ime. Rei u samo da je to osoba koju sam u prolazu upoznao
u Parizu, potkraj ezdesetih, kada je kao portugalski izgnanik pisao za jedan
pariski list. Bio je to ovek koji se bavio novinarstvom etrdesetih i pedesetih
godina u Portugaliji, pod Salazarovom diktaturom. I polo mu je za rukom da se
naruga salazaristikoj diktaturi tako to je u jednim portugalskim novinama
objavio otar lanak protiv reima. Posle toga je, naravno, imao ozbiljnih
problema sa policijom i morao je da izabere izgnanstvo. Znao sam da se posle
sedamdeset etvrte, kada je u Portugaliji ponovo uspostavljena demokratija, i on
vratio u zemlju, ali ga vie nikada nisam sreo. Nije vie pisao, bio je u penziji,
ne znam kako je iveo, naalost, bio je zaboravljen. U to doba Portugalija je
ivela grevitim ivotom, punim previranja, ivotom zemlje koja ponovo
uspostavlja demokratiju, posle pedeset godina diktature. Bila je to mlada zemlja
koju su vodili mladi ljudi. Niko se vie nije seao nekog starog novinara koji se
potkraj etrdesetih odluno suprotstavio salazaristikoj diktaturi.
U dva sata po podne, otiao sam da mu odam poslednju potu. Kapela
bolnice bila je prazna. Sanduk je bio otvoren. Taj gospodin je bio katolik i na
grudi su mu poloili malo drveno raspee. Zadrao sam se pored njega desetak

minuta. Bio je krupan, tavie, debeo. Kada sam ga upoznao u Parizu, imao je
pedesetak godina i bio je okretan i ivog duha. Starost, moda i teak ivot,
nainili su od njega debelog i mlohavog starca. Udno sanduka, na malom stalku,
stajala je otvorena knjiga u koju su se upisivali posetioci. Video sam nekoliko
imena, ali nijedno mi nije bilo poznato. Moda su to bile njegove stare kolege,
ljudi koji su zajedno sa njim vodili iste bitke, novinari u penziji.
U septembru, kao to sam pomenuo, u posetu mi je doao Pereira. Gotovo
da nisam znao ta da mu kaem, ipak, uspeo sam da shvatim, premda u
pometnji, da je taj neodreeni lik koji mi se prikazivao u obliju jednog
knjievnog lika zapravo bio simbol i metafora: na neki nain, bio je izmatana
projekcija starog novinara kome sam onomad odao poslednju potu. Bio sam
zateen, ali sam ga prihvatio s nenou. Te septembarske veeri sam maglovito
shvatio da sam jednoj dui koja luta nebeskim prostorom potreban kako bih je
ispriao, kako bih opisao jedan izbor, jednu muku, jedan ivot. U onim
povlaenim trenucima koji prethode asu kada uranjamo u san, a koji su po
meni najbolje vreme za primanje poseta svojih likova, rekao sam mu da doe
ponovo, da mi se poveri, da mi ispria svoju priu. I on se vratio, a ja sam mu
odmah naao ime: Pereira. Na portugalskom Pereira znai drvo kruke, i kao sva
imena voaka, to je prezime jevrejskog porekla, kao to u Italiji prezimena
jevrejskog porekla potiu od imena gradova. Ovim sam eleo da odam
potovanje jednom narodu koji je ostavio dubok trag u portugalskoj civilizaciji,
i koji je pretrpeo velike nepravde Istorije. Ali, postojao je jo jedan razlog, i on
je knjievnog porekla, koji me je gurao ka ovom imenu: mali Eliotov intermeco
What about Pereira?, u kojem se dve prijateljice, u razgovoru, priseaju nekog
tajanstvenog Portugalca po imenu Pereira, o kome se nikad nita nee saznati. Ja
sam, naprotiv, o svom Pereiri poeo da saznajem mnoge stvari. Za vreme svojih
nonih poseta, priao mi je da je udovac, da pati od srca i da je nesrean. Da
voli francusku knjievnost, naroito katolike pisce izmeu dva rata, kao to su
Morijak i Bernanos, da je opsednut idejom o smrti, da je njegov najbolji prijatelj

jedan franjevac po imenu otac Antonio, kome se ispovedao u strahu da postaje

jeretik jer nije verovao u vaskrsnue tela. A onda su Pereirine ispovesti, podruku
s matom onoga koji pie, obavile ostatak posla. Za Pereiru sam naao kljuni
mesec njegovog ivota, jedan arki mesec, avgust 1938. godine. Razmiljao sam
o Evropi na rubu uasa Drugog svetskog rata, o graanskom ratu u paniji, o
tragediji nae bliske prolosti. A, leta devedeset tree, kada mi je Pereira, sad
ve stari prijatelj, ispriao svoju priu, mogao sam i da je napiem. I napisao
sam je u Vekijanu, tokom dva jednako vrela meseca napornog i grozniavog
rada. Pukim, ali srenim sluajem, zavrio sam pisanje poslednje stranice 25.
avgusta 1993. godine. I eleo sam da ovaj datum zabeleim na toj stranici zato
to je on za mene veoma vaan: to je roendan moje erke. Uinilo mi se da je
to znak, neko znamenje. Na taj radostan dan roenja mog deteta, zahvaljujui
snazi pisanja, roena je i pria o ivotu jednog oveka. U tom nedokuivom
zapletu dogaaja koji nam bogovi daruju, sve ovo moda ima neki svoj smisao.
Antonio Tabuki