Arhe VIII, 15/2011

UDK 14 Heidegger M.
14 Ricoeur P.
2-277.2
Originalni nauni rad
Original Scientific Article

NEVENA JEVTI1

Filozofski fakultet, Novi Sad

DOGAANJE I NARACIJA

Radikalizacija i generalizacija hermeneutike

Saetak: Savremeni dijalog o hermeneutici, onako kako ga tumai Riker, i dalje je proet
interesom za njenu univerzalizaciju. Ova tenja ka takvoj mogunosti kao njenom fundamentalnom zadatku, sadrana je ve u sintagmi filozofska hermeneutika. Ona je sa Hajdegerom
radikalizovana do znaenja fundamentalne hermeneutike tako to se usmerila na ontoloki
domen, preko njenih epistemolokih i metodolokih preokupacija. Pad ispod ovog nivoa znaio bi za savremenu filozofsku hermeneutiku pad u anahronost. Meutim, zatvaranje mogunosti
bilo kakvog povratka na problem duhovnih nauka, prema Rikerovom miljenju, ne dozvoljava
savremenom hermeneutiaru da bude naprosto hajdegerijanac. S obzirom na ovu potrebu posredovanja sa povesnom svesti, mi istraujemo na koji se nain konceptualizuje naracija kod
Rikera. Naracija i vreme su dve teme koje poivaju na istom tlu, a njihov meusobni reciproni
odnos postaje posebno zanimljiv kada prihvatimo Rikerov stav da istoriografija nije tako daleko
od narativnosti.
Kljune rei: hermeneutika, dogaanje, naracija, Hajdeger, Riker

Za pojam dogaaja ne moemo rei da je terminus technicus filozofije povesti, ali je

oigledno da ovaj pojam stoji u nekakvom odnosu sa pojmom povesti. Moemo poi od
toga da je kod pojma dogaaja sasvim problematina njegova dvosmislenost. S jedne
strane bi stajao dogaaj kao neto to ima odluujui karakter one instance koja zapoinje novi niz deavanja ili koja zatvara tekui. S time, to je naelno mogue iznai
calculus koji predvia dogaaje ove veliine. Ovakvi sluajevi bi bili objektivni, neutralni (nezavisni od calculus-a) i sutinski reproduktivni. S druge strane, mi moemo
zamisliti i takav dogaaj iji je odluujui karakter silovitost i nezaustavljivost, koju je
dalje teko zamisliti u nekoj urednoj sekvenci ponavljanja. Jer, kao da je nemogue odrati bilo kakav niz ili poredak koji moe obujmiti i situirati takve dogaaje, ili teorijski
rekonstruisati sve inioce niza koji su doveli do kraja, ili prethodili poetku.

1e-mail adresa autora: nevenja@gmail.com

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

200

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

Upravo ovakve dogaaje, koje bismo mogli nazvati povesnim (za razliku od prvopomenutih koji bi mogli biti karakteristini za prirodna deavanja), tradicija filozofske refleksije povesti je nastojala da reflektuje. Za njihovo razumevanje i vrednovanje,
ona je nastojala da utvrdi osnov i specifinu metodologiju. Tradicionalna filozofija,
dodue, ne govori oiglednim jezikom calculus-a, ve terminima (ljudskih) poslova,
principa, duha. Ona uopte ne govori o dogaaju, bez da ne govori o njegovom osnovu
ili razlogu. Dogaaj po sebi naprosto nije problematian, budui je njegova konstitutivnu uloga u kontinuitetu povesnog deavanja naelno razumljiva, ak i onda a
moda posebno tada kada taj dogaaj sa sobom donosi presedan. Bio on dogaaj unutar odreenog lanca, oekivane teine, koji reprodukuje zadati smisao, ili zasnivajui
dogaaj, svitanje nove povesne konstelacije, on se dogaa prema odreenom principu,
a njegov smisao osvaja se prema utvrenoj metodologiji tumaenja. Pri rekonstrukciji
jednog te istog smisla datog dogaaja, ta metodologija ne priznaje fundamentalne prepreke, ve moda i jedino potekoe.
Odreeno dranje u razumevanju povesti je podrazumevalo i odreeno dranje prema dogaaju. to se njega samog kao problema tie, svejedno je da li govorimo o filozofiji povesti ili pak tradicionalnoj hermeneutici. Ovakav status dogaaja, kao osnovanog i univerzalno interpretatibilnog, nije karakteristian iskljuivo za filozofiju povesti,
ve je stanje takvo i kad je tradicionalna hermeneutika u pitanju (Drojzen, Diltaj). I
ovde, dakako, dogaaj nema problematian karakter, budui je on opet samo deo jedne
sheme tumaenja, posredstvom koje hermeneutika univerzalizuje vlastiti zadatak. Primarna hermeneutika postavka je ipak ona o razumljivosti povesnog deavanja: sluaj
nerazumevanja je izuzetan, ali se naelno da otkloniti; prirodna naivnost je postala
hermeneutika2, druga naivnost. U okolnostima savremenog diskursa o hermeneutici
se odustalo od pojma povesti (Geschichte) uopte, ali se jednako vrsto dri do mogunosti univerzalizovanja hermeneutike. Na zadatak je da utvrdimo da li se promenio
nain tretiranja i konceptualizacije dogaaja.
Dakle, nae pitanje je sledee: da li i kakav nain univerzalizacije hermeneutike
ostavlja prostora za problematizovanje samog dogaaja? Naelno stoji da je Hajdegerova odluna kritika netematizovanog pred-razumevanja koje radi unutar tradicionalnog pojma Geschichte, te i unutar samo filozofske refleksije povesti u Bitku i vremenu
(u pravcu jednog koncepta Geschichlichkeit), omoguila razliito filozofsko mobilisanje pojma dogaaj3. Lista onih koji su asimilovali kritiku ulogu ovoga pojma je
veoma interesantna i zvuna (na primer Moris Merlo-Ponti, il Delez, ak Derida, Pol
2. Gronden, Uvod u filozofsku hermeneutiku, str. 112. Bez obzira to je ve lajermaher kao temeljno
stanje stvari postavio nesporazum, i time razbio prirodnu naivnosti, kasniji projekti univerzalizacije hermeneutike podrazumevali su mogunost adekvatne rekonstrukcije smisla (to je implicirano ve time to je sam
lajermaher napredovanje ka boljem razumevanju shvatao kao beskonaan zadatak).
3No, svakako je mogu i drugaiji zakljuak o tome da avantura ovog pojma u savremenoj francuskoj
misli ima duu predistoriju, poev svakako od Bergsona. Takoe, oigledna je nesvodiva razlika s obzirom na
razliitu konotaciju ovog pojma kod Hajdegera (u smislu ontoloke kategorije koja je s onu stranu povesno konkretnog) i, na primer, Deride i Badjua, kod kojih je dogaaj osnova politikom miljenju. O povesti ovog pojma
u francuskoj savremenoj filozofiji vidi: Marc Rlli, Ereignis auf Franzsisch: von Bergson bis Deleuze.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

201

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

Riker, Alen Badju). Ipak, u ovoj avanturi savremene francuske filozofije, orjentacija
pomenutih autora na dogaaj nije ni priblino toliko konsolidovana da bismo mogli
govoriti o koli. Bez obzira, dakle, to moemo pratiti slian misaoni motiv, teko da
na osnovu njega moemo dobiti jednostavnu sliku njihovog meusobnog odnosa, ili pak
naina na koji se svaki od njih odnosi prema Hajdegeru.
Ovaj rad ima nameru da rekonstruie ciljeve i zadatke na koje trebaju da odgovore
Rikerovi pojmovi naracije i dogaaja. Eksponiranje ovih svrha, bez sumnje, uvek ve
sa sobom donosi izvesna oekivanja i odreenu metodoloku odluku odakle poeti.
Mi emo poeti od diskusije izmeu ovog autora i Hajdegera. Toj odluci se moe uputiti formalni prigovor da ve pretpostavlja ono to e biti predmetom ekspozea. Prigovor
je taan i veoma star; sva je srea, dakle, to je na tlu hermeneutikih problema odavno
ve rasprena iluzija bezpredrasudnosti.
Na samom poetku svog predavanja o zadatku hermeneutike, Riker utvruje da postoje dve istaknute tendencije u skorijoj povesti hermeneutike. Jedna koja je vodila ka
njenoj generalizaciji apsorbciji, kako on kae, regionalnih hermeneutika u jednu optu.
Druga je vodila radikalizaciji njenog stanovita, odnosno podreivanju svih epistemolokih preokupacija, ontolokim. Ove tendencije, dakako, nisu ravnodune jedna prema
drugoj; tanije, jedna uslovljava drugu. Zahtev generalizacije nije mogue ispuniti bez
pomenute radikalizacije: Pokret generalizovanja je praen pokretom radikalizacije kojim hermeneutika postaje ne samo opta, ve i fundamentalna hermeneutika4. Pad ispod
ovog nivoa znaio bi za savremenu filozofsku hermeneutiku pad u anahronost.
Iako ona nije dovoljno esta tema Bitka i vremena, hermeneutika je sa ovim veoma
uticajnim Hajdegerovim delom ostvarila obe tendencije. Prema Rikerovoj optoj oceni,
Hajdeger je shvativi meusobnu uslovljenost, realizovao oba zahteva. Postoje indikacije da zastupljenost ovih tema unutar Bitka i vremena nije adekvatan izraz Hajdegerovog interesa i rada na transformaciji hermeneutike, te da su taj interes i rad mnogo
ivlje i sadrajnije izneti sa konceptom hermeneutike fakticiteta5. Postoji, dakle, nekakva nesrazmera Hajdegerovog stvarnog interesa za (posebno teoloku) hermeneutiku
i njene vodee predstavnike i onoga to je vidljivo u Bitku i vremenu. Primer tome je
tretman koji je Diltaj dobio unutar Bitka i vremena, a koji izaziva uenje, budui je u
godinama pre Bitka i vremena Hajdegerov interes za ovog hermeneutiara bio pozamaan (kao i za lajermahera i Drojzena). Bilo kako bilo, Riker je vie nego jasno stavio
do znanja (kako reju, tako i samom injenicom da je ovo delo najei predmet njegovih analiza) da je po njegovom shvatanju ono kljuno za recentnu povest hermeneutike sasvim adekvatno dato u Bitku i vremenu6. U treem tomu svog kapitalnog dela,
4Paul Ricoeur, The Task of Hermeneutics, str. 112.
5Misli se na delo sa punim naslovom Ontologija: Hermeneutika fakticiteta (Ontologie: Hermeneutik
der Fakticitt). O Hajdegerovom interesu za hermeneutiku u periodu koji prethodi Bitku i vremenu, videti:
Theodore Kisiel, The Genesis of Heideggers Being and Time, University of California Press, Berkley/Los
Angeles, USA, 1993.
6Tako e i Gadamer u svom obraanju (Nedovreno i nedovrivo) povodom 150. godinjice Diltajevog
roendana istai da je upravom ovim svojim delom Hajdeger vratio Diltaja na ondanju filozofsku scenu
(H-G. Gadamer, Hegelova dijalektika, Plato, Beograd, 2003, str. 264).

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

202

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

Vreme i naracija, Riker se osvre na injenicu da se bavi odreenom problematikom

iskljuivo onako kako je ona izloena u Bitku i vremenu. Dakle, upravo na osnovu jasne
odluke kojom se izoluje to Hajdegerovo delo od ostatka njegovog opusa. Meutim, taj
gest ima onoliko legitimiteta. koliko potujemo to to je ono nedovreno, ali i to to ima
problematini karakter za samog Hajdegera7. Tako, doslednosti radi, morala bi i tzv.
faza okreta samo dodatno da potvrdi isti fundamentalni znaaj ovog autora za projekat
filozofske hermeneutike uopte.
Ono to, prema Rikeru, treba naglasiti kao kljunu karakteristiku Hajdegerove analize razumevanja je injenica da je pitanje razumevanja potpuno osloboeno od problema komunikacije sa drugima. Ako bismo poli od diltajevskog stanovita, oekivali
bismo da se tematika razumevanja centrira i posebno istakne u odeljku o Mitsein. No,
Hajdeger sugerie da je za analiziranje Verstehen kljuan odnos prema svetu, a ne prema drugima. Fenomen drugog jo je tee razumljiv nego bilo koji drugi fenomen, sem
moda nas samih8. Da bismo razumeli sebe, prema Hajdegeru, nije potrebno nikakvo
konstitutivno razumevanje drugog a za autentino samorazumevanje uopte nije pogodno razumevanje drugog. Rikeru je takvo zakljuivanje dosledno, jer ako postoji
regija bia gde vlada neautentinost, to bi bili odnosi svake osobe sa svakom drugom
osobom9. Dakle, pitanjem o svetu zamenjeno je pitanje o drugome, to je predstavljalo ogroman filozofsko-hermeneutiki novum. Zato ne udi to se Verstehen ispituje nakon strukture Befindlichkeit: Hajdeger nam otkriva strukturni odnos uvstvovanja i razumevanja10. Razumevanje nije neposredno identino sa uvstvovanjem, iako bi
teko imalo povoda da nije uvek u vezi sa izvesnim situiranjem naeg bitka u smislu
biti u nekom raspoloenju (gestimmtes Sichbefinden pre svakog znanja o situaciji
u kojoj se nalazimo, kao samo uvstvo straha pred Ugroavajuim). Ali, upravo taj povod dolazi iz toga to razumjevanje uvek pripada Befindlichkeit, i to zatomljujui ga,
posredujui ga sredstvima orjentisanja u svetu, konstituiui time iskustvo. Ima neega
nesvodivo pragmatikog u narednoj reenici: Tubitak jest bie kojemu je kao bitku-usvijetu stalo do samoga njega11. Ono razumljeno tim razumevanjem nije nekakvo ta,
kao to ne moemo rei da razumevanje ima znaenje nekakve spoznaje ili znanja.
Hajdeger je svoj novi koncept razumevanja izradio istraivanjem obrasca razumeti se u neto, koji manje indukuje znanje, a vie vetinu12. Tumaiti neto kao
(als) neto je zasnovano u razumevanju koje struktuira preduzimanje, predvianje etc.
Zato ne treba da udi i nije sluajno to to hermeneutiki svet shvatamo u njegovoj

7It is perfectly legitimate to treat Being and Time as a distinct work, because this is the way it was published, once we propose a reading that respects its unfinished character, or even that stresses its problematic
aspect: Paul Ricoeur, Time and Narrative, Vol. 3, str. 60.
8Heidegger, who had read Nietzsche, was no longer so innocent. He knew that the other, just as much as
myself, is more unknown to me than any phenomenon of nature can be: Paul Ricoeur, The Task of Hermeneutics, str. 112.
9 Loc.cit.
10Martin Heidegger, Bitak i vrijeme, str. 162.
11 Op.cit., str. 163.
12an Gronden, Uvod u filozofsku hermeneutiku, str. 142.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

203

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

usmerenosti na upotrebu13. To hermeneutiko als, kako ga Riker naziva, svakako

je u vezi sa artikulacijom iskustva. Hermenetiko tumaenje (Auslegung) razvija razumevanje kojim Dasein tematizuje vlastiti bitak kao Moi-biti (Seinknnen), s tim to
ono nee menjati razumevanje u neto drugo, ve e oblikovati tu transparennost. U
izlaganju razumljenje prisvaja sebi svoje razumljeno14, i ono je jasnog sekundarnog
karaktera u odnosu na razumevanje. Ovo je svakako izvrnuta situacija spram tradicionalnog odnosa razumevanja i izlaganja, odnosno tumaenja tumaenje je bilo tu
da bi se ostvarilo razumevanje. Tumaenje svojim als ne prilepljuje onome nekakvu
naknadnu vrednosti ili smisao, jednako kao to i ne prisvaja ono razumljeno kao
posed znanja. Ta vrednosna orjentacija uvek je ve implicitna u onome bitak-u-svetu.
U Auslegung tek postaje eksplicitna, kao predrazumevanje prisutna, ova uvek-ve svrhovita dokuenost u razumevanju sveta. Stoga moramo prihvatiti da: Izlaganje nikad
nije pretpostavaka lieno shvaanje nekoga Zadanoga15.
Dakle, ta je ukratko zadatak hermeneutiara prema Hajdegeru, ako je na to uopte mogue dati jednostavan odgovor? Da li tumaei dijalog sa samim sobom? U
metodolokom smislu, ono to e biti zadatak hermeneutiara je da ne dozvoli da mu
predvidik i predmnijevanje budu prikazivani putem dosetaka i narodskih pojmova16,
odnosno da ne dozvoli da nekritiki tumai. Meutim, Rikerov temeljni prigovor Hajdegeru lei upravo u tome to kriterijum te iste kritinosti podrazumeva mogunost
povratka sa ontoloke analize na reavanje epistemolokih problema istorijske spoznaje. Bez obzira to je nemogue misliti univerzalni projekt hermeneutike bez ovih
fundamentalnih Hajdegerovih doprinosa, Riker zakljuuje da danas ne moemo naprosto biti (ostati) hajdegerijanci. Polazei od Hajdegerovih intencija, bilo kakav povratak
od ontologije ka epistemolokim pitanjima je izravno zapreen nema povratka na problem humanistikih, duhovnih nauka17. Nema stvarnog kriterijuma te kritinosti koji je
konstitutivan za sam zadatak hermeneutike, odnosno nema puta od fundamentalne
ka stvarno optoj hermeneutici.
Jedan od moguih motiva naeg pred-razumevanja, zbog koga trebamo biti kritiari
par excellence, upravo je notorni Hajdegerov koncept vulgarnog razumevanja vremena i povesti. uveno peto poglavlje Bitka i vremena posebno obrauje konotacije
pojmova povest i povesnost unutar vulgarnog (vulgr) izlaganja tubitka. Mi jedino moemo pretpostaviti da e tu biti re o vulgarnoj hermeneutici koja je imanentna filozofskoj refleksiji tradicionalnog pojma povesti (neemo rei filozofiji povesti). Odeljak
u kome se posebno analizira to vulgarno izlaganje vulgarnog razumevanja povesti,
u svom naslovu, takoe, sadri i terminoloku konstrukciju dogaanje (Geschehen)
13 Op.cit., str. 144. Odnos hermeneutike i pragmatike je veoma zanimljiva, ali naalost, posebna tema ije
bi izlaganje podrazumevalo izlaenje iza predvienih okvira ovog rada.
14 Martin Heidegger, Bitak i vrijeme, str. 169.
15 Lo.cit. str. 171.
16 Loc.cit. str. 174.
17With Heidegger we can move backwards to the ground but any return from ontology to the epistemological question about the status of human sciences is not possible. Paul Ricoeur, The Task of Hermeneutics,
str. 125.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

204

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

tubitka. Ovaj termin Geschehen je termin u Bitku i vremenu koji Hajdeger koristi u
smislu dogaanja18, a koji jo odrava etimoloku bliskost sa Geschichte. Hajdeger najpre razmatra razumevanje povesti u kome dominira smisao onoga Prolog, te smisao
Porekla, gde je u oba sluaja re o izvesnoj vrsti bitka karakteristinog za domen ovako
razumljene povesti. Zatim, razmatra shvatanje povesti kao specifine regije bia (svet
duha i kulture koji stoji nasuprot sveta prirode, mada i ona na izvestan nain pripada
ovako shvaenoj prirodi), te konano u liku tradicije. Na koncu proizilazi to da postoji
jedna zajednika nit svima ovim znaenjima: sve ovako shvaene povesti se odnose
na ovjeka kao na subjekt dogaaja19. No, za Hajdegera tubitak je sam dogaanje
Geschehen, i za njega je neprihvatljivo to stanovite o subjektu kao podmetu povesnih dogaaja, subjektu kome se povest deava. Ono je neprihvatljivo u smislu da ne
moe biti pravo objanjenje naina na koji je tubitak povesan. Dakle, povesnost tubitka
se mora izvojevati, kako on kae, protiv ove vulgarne hermeneutike.
Dogaanje tubitka moe se razumeti kao ekstenzija, protegnutost izmeu roenja i
smrti tubitka. Ve kao bitak-ka-smrti, tubitak se faktiki moe obujmiti ovim proteuim
smislom dogaanja. Izlaganje ove strukture dogaanja tubitka, prema Rikeru, omoguuje posredovanje vremenitosti i povesnosti, kao i u krajnjem efektu, anticipativnog karaktera brige i njene okrenutosti ka budunosti i skandaloznog primata prolosti, odnosno
bilosti (Gewesenheit) u pojmu povesnosti. Wiederholen je instanca koja e omoguiti
posredovanje individualnog, budunosno orjentisanog projektovanja bitka tubitka i bilosti egzistencijskih mogunosti. Ponavljanje se, sa svoje strane, ne mora misliti na
jedan ekstenzivni nain. Ono moe da bude i trenutano (augenblicklich), ali se ni u kom
sluaju ne moe dogaanje tubitka zamisliti kao hronologija20 momenata.
Ponavljanje ini tubitak prijemivim za vlastitu sudbinu (Schicksal), ono, takoe,
ini tubitku oitom njegovu povesnost. Ponavljanjem uslovljena dokuenost, odnosno izvesno razumevajue-izlaganje sudbine moe imati ulogu demarkacionog sredstva izmeu autentine i neautentine povesnosti. Dakle, hermeneutika bi naelno mogla preuzeti na sebe tu ulogu, odnosno da bude to sredstvo. Meutim, uz Rikerovu
intervenciju, filozofska hermeneutika bi trebala da, na osnovu ove posredujue uloge
pojma Geschehen, uini korak ka povratku problemima istorijskih, odnosno duhovnih
18Termin Ereignis ovde jo uvek ima smisao dogaaja koji se objektivno deava tubitku, odnosno u vezi
sa onim predrunim (Vorhanden). Predstojee terminoloko situiranje diskusije o dogaanju i dogaaju kod
Hajdegera velikim delom zahvaljujemo izuzetno instruktivnoj knjizi Michael Inwood, A Heidegger Dictionary. Ukazivanjem na ovu Hajdegerovu ideju o Geschehen tubitka, stalo nam je da skupa sa Rikerom dovelemo u vezu vremenitost i narativnost. Usled toga, ostavljamo po strani, na alost, tematizovanje dogaaja
kao Erlebnis kod poznog Hajdegera, jer smatramo da bi to dovelo do velikog optereenja tekue diskusije.
Problem odnosa poznohajdegerovskog Erlebnis i Rikerovog shvatanja dogaaja moe biti temom neke
budue analize.
19Martin Heidegger, Bitak i vrijeme, str. 431.
20Interesantno je napomenuti Kisjelovo terminoloko reenje za ime one fenomenoloke konstrukcije,
koja ima zadatak provoenja rasvetljavanja povesti iz vremenitosti. Pomenuti autor nudi termin kairologija, kao re koja odlino pokazuje dubokuo partikularnu vremenitost ovekove egzistencijalne situacije na
koju smeraju Hajdegerove analize u Bitku i vremenu. Videti: Theodore Kisiel, The Genesis of Heideggers
Being and Time, str. 421. Terminom der Augenblick Luter prevodi grki termin kairos iz Pavlovih poslanica
Korinanima.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

205

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

nauka. Riker taj korak ka povratku trai u sponi izmeu izrazito individualno miljene povesnosti i strukture vremenitosti s obzirom na Geschehen, i onoga to e on
nazvati narativno vreme. U njegovom kritikom otklonu od Hajdegera, Rikeru je zapravo najvie stalo da oslobodi koncept narativnog vremena od osnovne usmerenosti
Hajdegerove analize unutarvremenskosti (Innerzeitigkeit). Ta afirmacija narativnog
karaktera iskustva vremena je zapravo test, ocenie Riker u jednom intervju21, za sve
one koji pokuavaju da kau neto filozofski relevantno o strukturi vremena.
Ovo narativno vreme se tie izvornog razumevanja vremena, odnosno ono treba da
bude povesno na izvoran nain. Vetina naracije nije neto to ima karakter naknadnosti u odnosu na Geschehen. Kao to smo videli Geschehen je u isti mah i protezanje
Dasein od poetka roenja do kraja smrti, kao i mesto posredovanja zagonetne
teine onoga bilog i budunosne orjentacije. Upravo s obzirom na to, da je Geschehen
mesto ponavljanja te time delovanja predaje, samo jedinstvo Geschehen kao dogaanja koje nije, kao to smo istakli, niz izolovanih dogaaja, zahteva mogunost jednog
narativnog ponavljanja. Ovaj zakljuak deluje veoma prirodno: dogaanje tubitka
podrazumeva jedno narativno razumevanje toga njegovog dogaanja (toka ivota).
Narativna rekapitulacija njegovog dogaanja je jedan modus traganja tubitka za vlastitom povesti, kao smislom epizodnih dogaaja unutar jedne sheme zapleta (fr. mise en
intrigue, eng. emplotment)22. Epizode tog dogaanja imaju smisao i karakter povesnosti
onoliko koliko doprinose razvijanju samog zapleta, odnosno vladajueg smisla celine
dogaanja. Narativno vreme, na kraju krajeva, uvek je vreme koje se nastavlja i nakon
isteka vremena njegovih protagonista; svet koji se razvija narativnim odmotavanjem
zapleta je uvek je svet povesti. Rikerov fundamentalni stav koji on iznosi ve na prvim
stranicama Vremena i naracije je taj da je vreme do onog stepena ovekovo vreme do
kog je organizovano na nain jedne naracije. Vremenitost i narativnost su veoma blisko
povezani u domenu najizvornijeg iskustva vremena, ili, kako on kae: vremenitost
je struktura egzistencije koja dolazi do jezika u naraciji, a naracija je jezika struktura
koja ima vremenitost kao svoju osnovnu referencu23.
Meutim, stvar sa samim statusom unutarvremenskosti u pogledu njegove izvornosti ostaje takvom kakva je kod Hajdegera: Ja se slaem sa Hajdegerom da svakodnevno predstavljanje vremena kao linearne serije sada, skriva pravu konstituciju
vremena24. Onaj nivo vremena koji je najblii svakodnevnom predstavljanju vremena je razumevanje vremena kao onoga u emu se neto deava. Ova unutarvremenskost moe imati karakter javnog vremena, kojeg karakterie anonimnost, koje
je merljivo, podobno za datiranje (Datierbarkeit), koje tubitak troi u osvojoj brigujuoj preduzetljivosti. Dotine karakteristike su neposredna posledica injenice da
ono zavisi od vlastitog referisanja na svet, od onoga ta se u njemu deava, na ono do
21 Paul Ricoeur, History as Narrative and Practice, Philosophy Today, 29:3 (1985: Fall), str. 213 222.
22narativen Rekapitulierbarkeit des Geschehen: Marc Rlli, Ereignis auf Franzsisch: von Bergson bis
Deleuze, str. 194.
23Paul Ricoer, Narrative time, str. 169.
24I agree with Heidegger that the ordinary representation of time as a linier series of nows hides the
true constitution of time: op.cit. str. 170.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

206

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

ega nam je u brigovanju stalo. Ovo vreme je u kranjoj liniji za Hajdegera takvo, jer je
i smo predmetom brigovanja (moemo predstaviti sebi svakodnevnu farsu nemanja
vremena, ubijanja vremena u kojoj uestvujemo). Vetina naracije, meutim, kao
narativno ponavljanje, moe stvoriti povratno kretanje od tog objektivizovanog vremena ka izvornoj vremenitosti25. Kljuna taka lei upravo u zakljuku da sama Innerzeitigkeit nije u potpunosti svodiva na predstavu o linearnosti vremena kao sukcijesije sada. To sada nije nipoto nekakva apstraktan i izolovan, prevashodno neutralan
trenutak, ve je naprotiv i samo govorenje toga sada (Jetzt-sagen) pre svega jezika
artikulacija sadanje preokupacije brigovanja (sada je vreme za neto...)26. To raunjanje s vremenom koje je neraskidivo povezano sa dogaanjem tubitka je izlaganje
samog vremena kao sada. Ono je svakako najneposredniji (najpre i najee) nain
doivljaja i tumaenja vremena uopte. Narativno vreme je javno vreme, poput unutarvremenskosti, no ono ne zapada u anonimnost (Na nivou naracije dakako Drugi
postoji). Naracija je privilegovan primer preokupacije s vremenom i osadanjivanja,
koje ima potpuno specifian i originalni karakter. Ono je usled takvog vlastitog karaktera moralo da dobije status egzistencijala. Meutim, do tog uvida se naprosto nije moglo
dospeti, prema Rikerovom shvatanju, na osnovu iskljuujue analize gledanja na sat,
oko koje se centrira Hajdegerova analiza unutarvremenskosti. Herojsko poslanje, odnosno delanje protagonista i njihovo orjentisanje u okolnostima koje imaju neumitan
karakter svetskog poretka, daje narativnom zapletu smisao svojevrsnog tumaenja
sada s onu stranu anonimnosti javnog vremena ili svakodnevne pragmatinosti. Re
je o zasebnoj stvari, o specifinoj naraciji brigovanja, koja e kao naracija uopte u sebi
ujedinjavati dva elementa: jedan hronoloki, prikazujui priu u liku niza dogaaja
koji je ine, i drugi nehronoloki, ukazjui upravo na izgradnju specifine celine smisla
iznad mnotva ratrkanih dogaaja27. Struktura naracije je kompleksna, te se ona u
potpunosti gubi iz vida isticanjem bilo kojeg od pomenutih elemenata strukture. Dogaanje tubitka moe biti rekapitulirano na nain naracije, odnosno delanje i orjentisanje
aktera, stavlja se u vreme, ali ne u smislu raunjanja s njime, ve njegovog prikupljanja i reminiscencije. Narativno vreme nije linearna sukcijesija, iako se ono kree
svome kraju, voeno je svojim krajem u smislu kulminacije i raspleta. Na ovaj
nain dogaanje tubitka je stavljeno ne samo u vreme, ve i u pamenje, budui
ono donosi sa sobom ovu inverziju kraja i poetka odnosno fundiranja kraja u poetku
i obrnuto. U epohalnoj narativnoj formi koju je dao Avgustin u svojim Ispovestima, te u
kasnijim varijacijama forme preko Rusoa do Prusta, Riker vidi ispredanje naracije koja
ima smisao dogaanja samog aktera, kao dogaanja onoga to on jeste28.
25 Op.cit. str. 183.
26 M. Heidegger, Bitak i vrijeme, str. 474.
27 Paul Ricoer, Narrative time, str. 178.
28The end of the story is what equates the present with the past, the actual with the potential. The hero
is who he was. This highest form of narrative repetition is the equivalent of what Heidegger calls fate (individual fate) or destiny (communal destiny), that is, the complete retrieval in resoluteness of the inherited
potentialities that Dasein is thrown into by birth. Paul Ricoer, Narrative time, str. 186. Ovde je ve teko
stajati na tlu na kome dominira stav o sutinskoj nekomunikabilnosti bitka-ka-smrti, kao ono to u osnovi
radikalno individualizuje pojedinanu sudbinu.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

207

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

Mi moemo bez veih potekoa ovo narativno ponavljanje, kao narativnu rekapitulaciju, razumeti kao hermeneutiko tumaenje par excellence. Ovo povratno kretanje
konstituie osnovni zadatak filozofske hermeneutike, a koji je makar jednim delom
i dalje u skladu sa onim domenom koji joj je odredio Hajdeger. Meutim, stvar hermeneutikog tumaenja mora biti jasno odreena ovom normativnou: da naracija u
krajnjoj liniji uvek referie na izvorno vremensko iskustvo s obzirom na Geschehen, a
ne Geschehnisse. Koncept naracije veoma lepo oslikava izvornu intenciju jezika rei
neto o neemu. Veoma je lako zaboraviti na ovu osnovnu intenciju jezika sa stanovia
strukturalizma. Ono je uvek insistiralo na tome da se jezik treba shvatiti kao taksinomija: telo ve odaslanih tekstova, repertoar znakova, inventar jedinica i kombinatorni
sistem elemenata. Meutim, potrebno je ideji strukture suprotstaviti koncept dogaaja.
Dogaaj kao jezika kategorija, kao diskurzivni entitet, ako se to moe tako rei, podrazumeva provedenu kritiku svega onoga to smo nasledili i to se kristalizovalo, u
smislu ontolokih i epistemolokih pretpostavki, u pojmu dogaaja.
itav drugi deo prvog toma Vremena i narativa, Riker posveuje praenju eklipse
ideje narativne istorije i pojma dogaaja u kontekstu filozofskih stanovita njegovih
prethodnika, ali i mapiranju izvesnih instanci kritiko-istorijskog rastvaranja nasleenog smisla pojma dogaaja, i to u radovima autora koji su okupljeni pod imenom kola
Anala. Polazei od stava, koji se ponekad ini tako razumljivim i prirodnim, da je i za
samu istoriju set njenih procedura izravno konstitutivan za ono to e ona na koncu
posedovati kao analitiki rezultat. Istoriar kao takav nije potencijalni izvor anomalija, iji se stepen uticaja mora odstraniti od objekta istorijskog znanja. Ovaj metodoloki argument ima svoj apsolutni korelat u samom hermeneutikom razumevanju
i njegovim procedurama. Dakle, savremena francuska istoriografija, ili kako ih Riker
oslovljava profesionalni istoriari29, kritikuje sedimentaciju smisla pojma dogaaja iz
jedne metodoloke perspektive koja je duboko hermeneutiki prosveena. Sa Brodelom
(Fernand Braudel), iji je analitiki i kritiki rad po Rikerovom miljenju sami manifest
kole Anala, veoma ubedljivo se pojam dogaaja oslobaa karaktera kontingentnosti,
karakteristine za svaku ljudsku aktivnost. Ovaj karakter sledi iz inicajlne pretpostavke
da se iza dogaaja nalazi nekakav agent koga je naelno uvek mogue identifikovati.
Brodel i njegovi saradnici, obarajui ovu pretpostavku, rastvaraju jo dve koje slede
iz nje: da je individua nosilac povesnih deavanja i promena, kao i da su promene
punktualnog karaktera, odnosno iznenadne i drastine. Meutim, ono to Riker vidi
da proizilazi iz ove kritike predrasuda, pogotovu njihovog rada na tlu politike istorije, upravo je injenica da e iz tog polaganja rauna o istorijskom predmetu, kao
povesnoj realnosti koja je tvorevina istoriara, stati jedna uz drugu: povesna realnost,
kreirana od strane istoriara, i narativna fikcija, stvorena od strane naratora30.
Ipak, koncepcija dugog vremenskog toka (longue dure) ostaje da stoji vrsto nasuprot koncepciji povesnih dogaaja u radovima ovih autora. Gorepomenuta posledica koja proizilazi njihove kritike takoe ostaje netematizovana. Istorija prema modelu
29 Op. cit., str. 100.
30 Op. cit, str. 102.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

208

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

povesti dugog vremena mora biti neprekidna, neiscrpna istorija struktura i razliitih
grupa struktura. Sam termin struktura, prema Rikeru, uvek se obraa sa tog navodnog
stanovita izvan vremena, odnosno stanovita sa koga je mogue staviti u zagrade
poblematiku vremena, pitanja njegove prirode i odnosa sa istorijskom sveu. Dugi
vremenski tok svejedno podrazumeva procesualnost koja, ma kako da je monumentalna i sporohodna, se ipak moe samo metaforiki shvatati kao struktura. Metaforiki,
u smislu, to se te transformacije odvijaju tokom ogromnih vremenskih perioda, te se
mogu pogreno uzeti kao da su bez odnosa sa vremenom u izvornom smislu. Konano,
ono to treba da ini kljunu i filozofski najupotrebljivu konotaciju pojma dogaaja nije, dakle, nijedna od gorepomenutih uobiajenih filozofskih predrasuda, a koje
se kako smo videli rastvaraju pod kritikom profesionalnih istoriografija. Radikalni
smisao naracije moe posluiti kao osnov izgradnje duhovnih nauka, bilo da je re o
svetu literarne fikcije ili istoriografije, jer je uslov mogunosti sutinska korelativnost i
povezanost dogaaja i vremenitosti, kako to tvrdi Riker.
Univerzalni element duhovnih nauka, odnosno jezik je bolje misliti kao optu lingvistiku kompetentnost koja se aktualizuje u vremenu, u dogaaju koji je diskurs.
Pojam diskursa kao dogaaja je ne samo legitiman na tlu refleksija o jezinosti naeg
iskustva, ve se pokazuje i kao nuan, pogotovo ako se obazremo na evidentno pomeranje javnog interesa sa lingvistike jezika ili koda, ka lingvistici diskursa ili poruke. Riker
nas upuuje na primere Sosirove razlike jezika i govora, Hjelmslevljeve razlike sheme
i upotrebe, ili pak omskijeve razlike lingvistike kompetencije i izvedbe31. Prvenstvo
hermeneutikog bavljenja jezikom treba ipak da ima sluha za ono to se deava u domenu ovih ontikih nauka. Kao i kod vraanja objektivizovanog vremena njegovom
izvornijem iskustvu, tako e filozofska hermeneutika lingvistiku analizu jezika povratno konkretizovati u izvornijem iskustvu diskursa kao dogaaja. Iz toga, takoe, sledi da ni u kom sluaju se diskurzivnost povesti ne odreuje na osnovu poistoveenja sa
pukom lingvistikom strukturom narativne reenice. U jednom svom predavanju, Riker
je izjavio da je povest tekst ljudskih akcija. Mi mislimo da bi mnogo adekvatnija bila
formulacija povesti kao teksta ljudskog vremena. Da bi se predupredilo eventualno
nerazumevanje, potrebno je istai da Riker ne shvata tekst kao rezultantu pisanja, odnosno kao fiksirani iseak diskursa koji je zapisan, gde e tumaenje imati zadatak da
ispostavi inertan smisao dotinog teksta. Tekst je sam po sebi dogaaj, dogaaj u istom
onom smislu po kome je diskurs uopte dogaaj. Status teksta kao paradigmatikog
diskursa kao da ukazuje na to da je on sam izraz narativnog ponavljanja, odnosno tumaenja, te e tumaenje tog teksta biti samo eksplikacija neega poput bitka-u-svetu
koji se odvija ispred teksta32.

31 Paul Ricoeur, The Hermeneutical Function of Distanciation, str. 130-131.

32 Op.cit., str. 146.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

209

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

Literatura
Paul Ricoeur, Time and Narrative, Vol. 1, 3, translated by Kathleen Blamey and
David Pellauer, The University of Chicago Press, Chicago, USA, 1984, 1988.
Paul Ricoeur, Freud and Philosophy. An Essay on Interpretation, translated by Denis Savage, Yale University Press, New Heaven, USA, 1970.
Paul Ricoeur, Narrative Time, The University of Chicago, USA, 1980.
Paul Ricoeur, Phenomenology and Hermeneutics, u: Nos, Vol. 9, No. 1, Blackwell
Publishing, Symposium Papers to be Read at the Meeting of the Western Division of
the American Philosophical Association in Chicago, Illinois, April 24-26, 1975, str.
85-102.
Paul Ricoeur, History and Hermeneutics, u: The Journal of Philosophy, Vol. 73, No.
19, Seventy-Third Annual Meeting Eastern Division, American Philosophical Association. (Nov. 4, 1976), str. 683-695.
Paul Ricoeur, Structure-Word-Event, u: Philosophy Today, Vol. 12, No. 2, 1968,
str. 114-129.
Paul Ricoeur, The Hermeneutical Function of Distanciation, u: Philosophy Today,
Vol. 17, No. 2, 1973, str. 129-141.
Paul Ricoeur, The Task of Hermeneutics, u: Philosophy Today, Vol. 17, No. 2, 1973,
str. 112-128.
Martin Heidegger, Bitak i vrijeme, preveo Hrvoje arini, Naprijed, Zagreb, 1985.
Martin Hajdeger, O stvari miljenja, Plato, Beograd, 1998.
an Gronden, Uvod u filozofsku hermeneutiku, prevela Emina Peruni, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010.
H-G. Gadamer, Hegelova dijalektika, Plato, Beograd, 2003.
Alison Scott-Baumann, Ricoeur and the Hermeneutics of Suspicion, Continuum,
London, UK, 2009.
Theodore Kisiel, The Genesis of Heideggers Being and Time, The University of
California Press, Los Angeles, USA, 1993.
Michael Inwood, A Heidegger Dictionary, Bleckwell, Oxford, UK, 1999.
Marc Rlli, Ereignis auf Franzsisch: von Bergson bis Deleuze, Fink Verlag, Mnich, 2004.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (199210)

210

N. Jevti, Dogaanje i naracija.

Radikalizacija i generalizacija...

NEVENA JEVTI
Faculty of Philosophy, Novi Sad
GESCHEHEN AND NARRATIVE
Radicalization and generalization of hermeneutic
Abstract: Contemporary dialogue about hermeneutic, as Riceour interprets it, still shows a
vivid interest to make it universal. To go towards this possibility, as to the fundamental task of
hermeneutic itself, has been implicitly understood in the phrase philosophical hermeneutic.
Philosophical hermeneutic was given with Heidegger a radical notion of the fundamental
hermeneutic, because it turned to ontological domain beyond its epistemological and methodological preoccupations. To indend anything less for contemporary hermeneutic could only
mean that it is anachronistic. Nevertheless, to not be able to return to the question of human
sciences, in Ricoeurs opinion disables any contemporary hermeneutist to stay simply a Heideggerian. Regarding this need to mediate with historical consciousness, we investigate how Ricoeur
conceptualize the notion of narrative. Narrative and time are two concepts which rest on the
same grounds, and their relation becomes even more interesting if we acknowledge Ricoeurs
argument that historiography is not that far away from narrative.
Keywords: hermeneutic, geschehen, narrative, Heidegger, Ricoeur