Arhe VII, 14/2010

UDK 801.73
Originalni nauni rad
Original Scientific Article

UNA POPOVI1

Filozofski fakultet, Novi Sad

HERMENEUTIKA KAO MODEL TEORIJE

ISTORIJSKOG ISKUSTVA
Saetak: Tema ovog rada je istraivanje mogunosti pojmovno-teorijske obrade povesnoistorijskog iskustva. Ova mogunost istrauje se na primeru zasnivanja duhovnih nauka. U tom
okviru istrauju se mogunosti teorijskog utemeljenja racionalnosti i pojmovnosti drugaijeg tipa
od onih ocrtanih tradicionalnom logikom, koje su bitno usmerene na ono to opte i nuno vai,
kao mogunosti poimanja onog kontigentnog i individualnog. Povesno-istorijska perspektiva i
proirenje upotrebe pojmovnosti razumevaju se kao bitna obeleja savremene filozofije.
Kljune rei: duhovne nauke, filozofija, pojmovnost, istorijsko iskustvo, hermeneutika

Pojam istorijskog iskustva, koji markira temu ovog rada, razumemo u njegovom
dvostrukom filozofskom znaaju: najpre, on oznaava istorijski tok dogaaja koji, posredovani dokumentima, predstavljaju osobenu svest oveanstva o njegovom razvoju.
Sa druge strane, ovaj sistem podataka moe da se sagleda preko okvira njegovog ustrojstva kao metafiziki obremenjen razvoj ili kao osoben karakter ljudskog iskustva. U
oba sluaja ovaj pojam je neposredno vezan za problem zasnivanja duhovnih nauka.
Tokom XIX veka dolazi do izdvajanja pozitivnih, pojedinanih nauka iz filozofije:
filozofija se u tom kontekstu sagledava kao osiromaena i prevaziena, prinuena da
data podruja i probleme prepusti nauci, koja moe da ponudi nesumnjiva i produktivna reenja. Na taj nain paradigmatsko mesto znanja prelazi sa filozofije na nauku:
nauka postaje autoritet pojedini njeni rezultati mogu biti pogreni, ali se njen karakter
(naunost) i karakter znanja koje ona prua shvataju kao nesumnjivi.2 Osamostaljivanjem duhovnih naporedo sa prirodnim naukama i njihovim daljim razvojem, iznova je
postavljeno pitanje o karakteru naunosti kao takvom: na koji nain se isti pojam nauke
1 e-mail adresa autora: una.popovic@gmail.com
2 Ova bezupitnost naunog znanja otvorie prostor za jedno od klasinih reenja spora nauke i filozofije:
filozofija se razumeva kao kruna nauka, koja preispituje upravo ono to nauke prihvataju kao samorazumljivo
ili prosto dato. Tako se filozofija pita o tome ta je bie, ili saznanje, ili da li postoji spoljanji svet, za razliku
od nauka ija su istraivanja mnogo konkretnije usmerena. U tom duhu Huserl e, na primer, fenomenoloki
metod pozicionirati ukidanjem prirodnog stava, koji zdravorazumsko, svakodnevno miljenje deli sa naukama, razumevajui svoj fenomenoloki projekat kao utemeljenje mogunosti svakog, pa i naunog saznanja.

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

76

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

moe primeniti na istoriju i fiziku, na primer? Duhovne nauke karakteriu dve osobine
oko kojih se slau svi teoretiari: one su sutinski proete istorijskim tokom, odnosno sledom neponovljivih dogaaja, ali su takoe i predmetno ograniene na svrhovito
usmereno ljudsko delovanje. Ljudsko delovanje izmie kauzalnosti prirodno-naunog
tipa i vraa teoriju na aristotelovsku finalnu uzronost: u ovo spadaju sva objanjenja
koja se pozivaju na nameru, cilj ili motiv. Ova vrsta objanjenja je nezaobilazna kada
treba obrazloiti ponaanje, ali je istovremeno i nesamerljiva sa objanjenjima koja
vae za fenomene prirodnih nauka.
Posthegelijansku poziciju filozofije i nauka obeleava okret teorijskog interesa od
miljenja u totalitetu ka misaonom zahvatanju konkretnog i individualnog kao takvog,
koji se oslanja na povesni karakter Hegelove filozofije. Koncept duhovnih nauka neposredno evocira Hegelov pojam duha, koji je kod Hegela odreen upravo temporalnim
posredovanjem, odnosno povesnom samosveu. Istorijsko i kontignentno-individualno, objedinjeni kategorijom prolaznosti, postavljaju posebne zahteve za razumevanje i
teorijsku obradu: potrebno je pristupiti podruju duhovnih nauka, istorijskom iskustvu,
upravo ispitivanjem njihove naunosti i mogunosti njihove pojmovnosti. Kao model univerzalnog metoda svih duhovnih nauka postavljena je hermeneutika: ona tako
predstavlja model poimanja iskustva koje je osnova svake od njih, istorijsko-povesnog
iskustva. Hermeneutika nudi ne samo metod duhovnih nauka, ve i model novog tipa
racionalnosti, novu teoriju saznanja.
Predmet ovog rada bie nain na koji se istorijsko iskustvo razumeva i pojmovno
zahvata u okviru izgradnje ideje i metoda duhovnih nauka: preciznije, nain na koji se
istorijsko iskustvo uopte moe primereno teorijski zahvatiti.

Hermeneutika kao metod duhovnih nauka

Ukoliko prihvatimo da duhovne nauke odreuju zaseban i specifian oblik naunosti, onda se on oituje u njima pripadnom metodu karakteru objanjenja i izvoenja
zakljuaka na osnovu datog iskustva. Stoga osobeno iskustvo i osoben nain zakljuivanja saznajno-teorijska i logika osnova odreuju njihov domen i predmet. Nauno objanjenje duhovnih nauka mora biti znatno fleksibilnije od prirodno-naunog,
manje proskriptivno, a istovremeno vie otvoreno za razliite i kompleksne veze meu
fenomenima. Dodatno, takvo objanjenje mora biti pogodno i za objanjavanje istorijski udaljenih fenomena o kojima imamo samo posredna svedoanstva. Svi ovi uslovi
nalaze se sjedinjeni u hermeneutici - novom metodu duhovnih nauka.
Mesto hermeneutike kao metoda u istorijsko-filozofskom pogledu prevazilazi problem zasnivanja duhovnih nauka. Pre Diltajevog odreenja hermeneutike kao metoda
duhovnih nauka, lajermaher izdvaja i kristalizuje njen pojam iz dotadanje bazino
metodoloke upotrebe: kao vetina tumaenja, hermeneutika je dugo predstavljala naziv za odreene postupke usmerene na odgonetanje teko razumljivih tekstova osobito pravnih i religioznih spisa. lajermaherov doprinos hermeneutici poiva u pokuaju
da te postupke objedini i sagleda kao aspekte jedinstvenog metoda, koji e im biti

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

77

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

pojmovno i sutinski nadreen, i koji e biti garant valjane primene svakog od njih.3
Ovako shvaen metod bio je prvenstveno usmeren na tumaenje spisa autora koji su
stvarali u nekom istorijski udaljenom periodu, u drugaijim kulturnim okvirima: po
pretpostavci, ispravno razumevanje takvih spisa moralo bi uzeti u obzir i mogue uticaje te drugaije pozicije autora na znaenje samog teksta.
lajermaherov stav prema hermeneutici, dakle, dovodi pitanje tumaenja teksta u
centar metodoloke problematike.4 Naglasak na tekstualnosti, kao neposredno vezanoj
za jezik, bie od presudnog znaaja za dalji razvoj razumevanja hermeneutike kao metoda: u pitanju je srodnost izmeu jezika i logike, koja je zasnovana jo u antikom pojmu . Tek na osnovu ove srodnosti hermeneutika moe da se podigne na vii nivo
metoda i da vai kao opti okvir svih metoda razumevanja podruja ljudske duhovnosti,
odnosno kao jedan osoben oblik racionalnosti i poimanja. Mogunost za takvu jednu
logiku, meutim, moe se razviti i iz tradicije hermeneutike. Naime, primeri tumaenja
religioznih i pravnih spisa pokazuju dve njene vane karakteristike. Najpre, potreba za
tumaenjem religioznih spisa javlja se usled viesmislenosti i slikovitosti jezika kojim
su pisani. Bogatstvo jezikog izraza je, meutim, upravo ono to jezik nauke pokuava
da zaobie: nauni pojmovi moraju biti strogi i jasno odreeni, po uzoru na pojmove
matematike. Pojmovnost tog tipa ipak nije odlika jezika u svakodnevnoj upotrebi, koji
opet predstavlja glavni medijum podataka duhovnih nauka. Stoga se preciznost jedne
logike duhovnih nauka mora zasnovati drugaije, imajui u vidu upravo nezaobilaznost
ove vieznanosti. Primer tumaenja pravnih spisa pokazuje da je to i mogue: radi se
o tumaenju toga da li je i na koji nain odreena situacija podlona nekom zakonskom
propisu, o podvoenju ivota pod pojmove opteg vaenja i strogog meusobnog pozicioniranja.
Pored tekstualnosti, koja je intesubjektivno dostupna (gramatiki model), lajermaher naglaava jo jedan motiv koji zaobilazi metodologiju prirodnih nauka: karakter
namera i intencija autora teksta (psiholoki model). Upravo e ovaj motiv hermeneutike biti veoma vaan za Diltajeve opise karaktera saznanja u duhovnim naukama.5 Radi
se, naravno, o poruci koju autor odreenog teksta eli da prenese, a koju italac moe
prevideti tumaei tekst iz sopstvene perspektive. Preciznije reeno, radi se o pitanju
3 Razlika izmeu tradicionalne i lajermaherove hermeneutike ogleda se i u jo jednoj vanoj taki: tradicionalna hermeneutika predstavlja odgovor na sluajeve nerazumevanja, koje treba ispraviti. lajermaher,
meutim, upravo nerazumevanje postavlja kao izvorni fenomen: tek na osnovu toga hermeneutika moe da
pree u metod opteg vaenja, te da se priblii teoriji saznanja. Up. Gronden, ., Uvod u filozofsku hermeneutiku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010., str. 112
4 Up. ibid., str. 110
5 Diltaj se esto razraunava sa psihologijom i njenim pristupom izgradnji saznanja: psihologija tog doba
pretendovala je na primat izgradnje jedne teorije saznanja. Diltaj odbija psiholoko u korist istorijskog zasnivanja duhovnih nauka, ali je njegov postupak ipak u velikoj meri obremenjen psihologizmima. Na primer, kategorija doivljaja naglaava da je upravo medijum istorije bitno obeleen naim proivaljavanjem
dogaaja i pamenjem, to znai da je neophodno uspostaviti i pravila za njegovo tumaenje, te tumaenje
svedoenja o tuim doivljajima. Up. Diltaj, V., Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, str. 79-91;
Vike, M., Doivljaj i njegovo produbljujue saznanje. O pojmu horizonta kod Diltaja, Horizonti pojma
horizont. Hermeneutike, fenomenoloke i interkulturalne studije, Ralf Elm (ed.), Akademska knjiga, Novi
Sad, 2009., str. 138

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

78

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

mesta konstitucije znaenja teksta: ono varira izmeu autora i itaoca, izmeu itaoca
i italaca. Ovaj problem se dalje iri i na verbalnu komunikaciju, jer se o namerama i
ciljevima moe znati samo na osnovu saoptenja o njima. Ova saoptenja u vidu dokumenata predstavljaju osnovu svake povesnosti, koja se opet ne moe odvojiti od svrhovitog i intencionalnog ljudskog delovanja. Na taj nain dolazimo do mogunosti da
se hermeneutika shvati kao obeleje jednog specifinog naina poimanja i objanjenja:
kao metod nauka koje se bave specifino ljudskim, i koje su bitno odreene povesnim.
Tako je ideja o zasebnom podruju naunosti duhovnih nauka utvrena u svojoj mogunosti. Neophodnost toga poiva na osobenom karakteru istorinosti, povesnosti iskustva koje lei u osnovi ovih nauka, usled neponovljivosti njegovih fenomena i kontekstualizacije horizonta u okviru kog se oni susreu. Jednom utvrena, ova ideja zahteva
detaljniju razradu koja bi poblie ocrtala prirodu te povesne naunosti. Ako uoimo
da je hermeneutika nov metod teoretizacije takvog iskustva, onda iz njene tradicije moemo izvesti i dve perspektive analize uslova, mogunosti i dometa naunosti novog
tipa: psiholoku i gramatiku, odnosno epistemoloku i logiku. Drugim reima,
potrebno je osvetliti mogunosti poimanja i opojmljenja povesno-istorijskog, bitno ljudskog iskustva. Tek na osnovu takvog istraivanja bie mogue sagledati u kojoj meri je
teorijski zahvat tog povesnog iskustva, iako nesumnjivo opravdan, zaista i ostvariv.

Epistemoloka perspektiva: karakter

iskustvenosti povesnog
Utemeljenje duhovnih nauka zahteva da se odredi njima pripadno podruje iskustva. Kao takvo iskustvo izdvojeno je poimanje specifino ljudske situacije iskustvo
koje se, u krajnjem, svodi na ivotno iskustvo pojedinca. Tek po uzoru na saznanje
pojedinca o sopstvenoj prolosti moemo govoriti o istorijsko-razvojnoj perspektivi intersubjektivnog, olienoj u istoriji kao nauci. Model individualnog seanja i retrospektivnog sintetizovanja doivljaja u smislenu celinu je osnova za teorijsku tematizaciju
optije shvaenog istorijsko-povesnog iskustva, koje odreuje kako domen duhovnih
nauka, tako povratno i samu individuu, ije su razumevanje i samorazumevanje uvek
ve uklopljeni u neki znaenjski okvir tradicije. To je bar okvir od kog je sa Diltajem
zapoeta analiza iskustva specifinog za duhovne nauke.6 Taj okvir odmah pokazuje i
znaaj posredovanja i cirkularnog kretanja istorijsko-povesnog razumevanja: od pojedinanog ka optem, i ponovo ka detaljnijem odreenju pojedinanog s obzirom na
opte koje konstituie i kojim je konstituisano.
6 Problem seanja kao sastavnog dela razumevanja u irem smislu ostae do danas jedno od centralnih
mesta teorije saznanja u okviru razliitih filozofskih pozicija i pravaca. Ve e Huserl i fenomenologija pitati
o retenciji i vremenskom karakteru svesti, to se moe pratiti sve do savremenih rasprava o kognitivnoj dinamici u vezi sa problemima indeksike referencije u okviru analitike filozofije. Sa druge strane, uslovljenost
razumevanja tradicijom, predrazumevanjem i predrasudama tematizovae Gadamerova hermeneutika i, suprostavljajui se poziciji te tradicionalnosti, savremeni strukturalizam i poststrukturalizam.

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

79

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

Centralni pojam iskustva duhovnih nauka po Diltaju predstavlja doivljaj. Ovaj pojam postavlja vezu izmeu individualnog procesa saznanja i intersubjektivnog, te istorijsko-objektivnog horizonta iskustva. Njegova funkcija postaje jasnija kada uoimo da
doivljaj implicira neku smislenost onoga to se percipira znaenje opaaja samog,
koje prevazilazi njegovu puku datost za ulno opaanje. Opaaj ukljuuje obradu od
strane subjekta, i tek ona moe da prui opta znaenja na podacima ula. Ova obrada,
meutim, nije shvaena po Kantovom modelu i nije razraena u pravcu objanjenja
uloge subjektivnog saznajnog aparata u konstistuisanju tog znaenja. Diltaj polazi od
injenice samog znaenja, tamo gde je najneposrednije data: u doivljaju, znaenju za
nas, za individuu od bazinog zaticanja i pogoenosti tim znaenjem. Tako postavljen osnovni pojam omoguuje da se uoi cirkularna i povratna veza izmeu inidvidualnog iskustva doivljavanja i istorijskog zasnivanja duhovnih nauka u medijumu
intersubjektivnosti. Pojedinanost i subjektivnost doivljaja unapred su prevaziene
mogunostima izraavanja, postupnog oblikovanja, pooptavanja i osveivanja tog
iskustva, koje lee ve date u doivljaju kao nainu saznanja i iskustva.7 Drugim reima, u individualnom procesu saznanja lee mogunosti da se ono apstrakcijom dovede
do pojmova, do teorija u konanom, a jedna teorija procesa kristalizacije saznanja do
pojmova ne sme da previdi sopstveno poreklo u doivljavanju. Stoga treba primetiti da
se epistemoloka perspektiva analize iskustva duhovnih nauka ne namee spolja, ve
se u skladu s njim i sama odreuje kao jedan teorijski pristup tom iskustvu. Diltaj e
rei da ukorenjenost saznanja u doivljaju odreuje domen i karakter saznanja uopte,
odnosno utemeljuje ak i teorijski tip prirodnih nauka.8
U odnosu na doivljaj, koji je bar delom individualnog i subjektivnog karaktera,
razumevanje, predstavlja osnovu intersubjektivno-nauno vaeeg iskustva istog tipa.9 Stoga upravo razumevanje postaje osnova za izgradnju metodologije duhovnih
nauka: za prirodne nauke e se u tom kontekstu rei da barataju objanjenjima, jer se
pod objanjenjem podrazumeva uzrono-posledina veza, odnosno traenje uzroka kao
objanjenja za posledicu. Razumevanje prevazilazi taj model uvodei i objanjenja
drugaijeg tipa, teleoloku uzronost i hermeneutiki krug izmeu delova i celine. Imanentno teleoloki karakter individualnog ivota i iskustva podrazumeva kritiku puke teorije u pogledu njenog odnosa prema ivotnoj praksi, ali i nunu slojevitost tumaenja
(razumevanja) u pogledu razliitih nivoa njegove optosti i pojmovnosti.10
Proirenje naunog objanjenja uslovljeno je neposrednou iskustva na kom ono
poiva - u pitanju je konkretno ivotno iskustvo, obremenjeno mnotvom odnosa i
7 Up. Diltaj, V., Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, str. 78-79
8 Radi se o utemeljenju opte teorije saznanja u jednoj deskripciji saznanja. Up. ibid. str. 77, 79, 81-82
9 Razumevanje pretpostavlja neko doivljavanje, a doivljaj postaje ivotno iskustvo time to razumevanje, naputajui uske i subjektivne okvire doivljavanja, uvodi u oblast celine i optosti. Up. ibid. str. 207
10 Odlian primer ovde predstavlja autobiografija, kao objektivacija najnieg nivoa odnosa delova i celine,
hermeneutikog kruga. Razumevanje sopstvenog ivota nije prosto nabrajanje injenica, ve svest o njegovoj
celovitosti, o smislenosti njihovog skopa, uvek kao ivota usmerenog ka nekom cilju, kao svrhovitog kretanja. Ta usmerenost obezbeuje horizont s obzirom na koji se pojedinani doivljaji sintetiu u celinu, te tako
i razumevaju u svojoj meusobnoj povezanosti. Up. Vike, M., Doivljaj i njegovo produbljujue saznanje.
O pojmu horizonta kod Diltaja, str. 131-136

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

80

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

veza meu znaenjima koje rei i pojmovi, ali i sami fenomeni imaju u svakodnevnom
kontekstu. Diltaj razvija svoju filozofiju ivota kao obrazloenje potrebe da se filozofska i nauna teorija vrati u to ivotno iskustvo, uvodei pri tome terminologiju koja
pokuava da odgovori na novu filozofsku poziciju: njen zadatak je da razume ivot iz
njega samog.11 Tako izmenjena pojmovnost bie zahtevana i za duhovne nauke, i na tim
osnovama nastaje projekat hermeneutike logike, kao produetak Diltajevog zasnivanja
duhovnih nauka.

Logika perspektiva:
model racionalnosti duhovnih nauka
Budui da je logiko miljenje, posredovano matematiko-deduktivnim modelom,
postalo jedno od kljunih obeleja prirodno-naunog tipa teorije, javila se u okviru
zasnivanja duhovnih nauka i ideja o jednoj njoj odgovarajuoj logici. Kao logika koju
tek treba izvesti, ona je postavila pitanje o mogunostima izvoenja drugaijeg tipa
racionalnosti: tek kao drugaija racionalnost ona je postala osnovno obeleje duhovnonaunog tipa iskustva i njemu svojstvene naunosti.
Ideja logike duhovnih nauka kao ivotno-filozofske logike prelazi u hermeneutiku logiku sa Diltajevim bliskim saradnikom i uenikom, Georgom Miom (Georg
Misch). Polazei od nedovrenih Diltajevih ideja12 Mi se okree izvornom pojmu logike - -u.13 se uzima kao izvorniji od same logike, odnosno kao mogunost
logikog miljenja uopte, bez obzira na njegov kvalitet ili formu. U skladu sa Diltajevim postavkama, hermeneutika logika dalje logike forme istrauje i objanjava
genealoki, upravo kao apstrakcije od prvobitno date situacije miljenja prepletenog
sa ivotom: na taj nain teorijsko se vraa u praktiko. Hermeneutika logika se onda,
za razliku od klasine, okree upravo onome to je kontekstualno i sluajno: fenomeni
znaenja ili smisla se najpre doivljavaju, a tek potom pooptavaju i artikuliu u komunikaciji. Na osnovu toga moe se govoriti o razliitim oblicima izraavanja tog iskustva
smisla kao o osobenim oblicima interpretacije realnosti.14
11 Up. Bollnow, O. F., Dilthey. Eine Einfhrung in seine Philosophie, W. Kohlhammer Verlag, 1967, str.
24-25
12 Up. Smiljani, D., Diskurzivitet i evokacija. Forme logosa u hermeneutikoj logici, ARHE, 03/2005,
str. 132-133
13 Kao pojam zajedniki svim istorijskim oblicima logike, u svom izvornom znaenju prevazilazi
njihove okvire, pa i okvire aristotelovski postavljene klasine logike. Aristotelova logika postavljena je kao
nauka o ispravnim oblicima izvoenja iskaza i zakljuaka, u skladu sa ontolokim oblicima stvarnosti. Meutim, onako kako je dalje razvijana, kao klasina logika orjentisana na pronalaenje zakonitosti miljenja,
ona pretenduje ne samo na to da bude jedina valjana, ve i da uopte postavi okvire istinitog zakljuivanja. Za
razliku od ove monolitne slike, izvorni pojam -a ostavlja prostor za mnogo ire poimanje racionalnosti
kao valjanog miljenja: upravo stoga on i postaje mesto na koje se vraaju razliiti autori koji preispituju
karakter tradicionalnog filozofskog shvatanja razuma i racionalnog.
14 Mi okree odnos izmeu iskustva koje hermeneutika logika treba da obradi i samog tog postupka
u korist strukture hermeneutike racionalnosti: za razliku od Diltaja, pitanje nije kako se iz ivotne prakse

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

81

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

Izraz postaje jedna od centralnih kategorija hermeneutike logike, oblik primeren

individualnom i kontekstualnom, ali dovoljno opteg karaktera da moe da ga posreduje dalje: radi se o pojmovima i vrednostima, optostima koje izviru iz povesnog i
intersubjektivnog. Drugim reima, pojam izraza ukazuje na vano mesto oblikovanja u
kontekstu bilo koje logike: ono to na nivou klasine ili formalne logike vai kao ve
gotova i statina pojmovna forma, pokazuje se kao proces oblikovanja i izobraavanja
kada se spusti u realni, povesno posredovani kontekst. Hermeneutika logika povratno osvetljava i neke zanemarene odlike tradicionalne logike.
Kontekstualni karakter hermeneutike logike direktno je suprostavljen apstraktnoj
optosti klasine i formalno-matematike logike.15 On podrazumeva pomenuti pragmatiki karakter iskustva iju racionalizaciju predstavlja, budui da je ono bitno vezano
za domen sutinski ljudskih fenomena namera, vrednosti i motiva. Logika prirodno-naunog miljenja zaobilazi ovaj domen praktikog i naglaava logiku kao teoriju.
Nain zakljuivanja dve logike se takoe u mnogome razlikuje. Klasini primer toga je
hermeneutiki krug. Oigledno cirkularno objanjavanje povesno-istorijskog iskustva
klasina logika karakterie kao circulus vitiosus: ukoliko nema sigurnog tla na koje bi
se izvoenja mogla osloniti, nema ni pouzdanog zakljuka.16 Hermeneutiki postupak
ipak bira metaforu kruenja, beskonanost i nedovrenost.
Beskonanost ukazuje na slojevitost procesa razumevanja, na nunost da se razumevanje uvek iznova dovodi u vezu sa tumaenjem svojih elemenata u skladu sa datim
kontekstom. Hermeneutika logika stoga naglaava elemente ire shvaenog diskurzivnog razumevanja, pred-razumevanja i neverbalnih elemenata, poput gestova ili mimike: u njen domen spada sve to posreduje proces razumevanja.17 Pomenuti elementi
moe zasnovati teorija koja rasvetljava tu praksu i prua odreene kategorijalne eme njenog tumaenja, ve
obrnuto kako iz rascepa sa praksom i njenog prevazilaenja nastaje jedna takva teorija. Mi stoga teoriju
sagledava dvostruko, u oba ova smisla, i kao osobeno ljudsko dranje, koje onda spada u okvir prakse, i kao
osobeno dranje koje se ne moe svesti na tu praksu, ve je prevazilazi. Up. Kmmel, F., Zum Verhltnis
von Logik, Metaphysik und geschichtlicher Weltansicht bei Georg Misch, Dilthey-Jahrbuch fr Philosophie
und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof Rodi, 12/1999-2000, str. 33
15 Ovo ne znai da hermeneutika logika ne pretenduje na optost. Naprotiv, mogli bismo rei da je njoj
dostupna optost vieg nivoa nego optost klasine logike: ona obuhvata sve naine artikulacije doivljenog
smisla. Ona nudi jedno logiko razlaganje celine realnosti. Upravo tu jasno moemo videti razliku u pogledu
osnovnog razumevanja logikog izmeu naune i hermeneutike logike: dok nauna logika slui kao kriterijum procene smislenosti i besmislenosti svih iskaza o svetu, hermeneutika pokuava da ispita karakter
loginosti svakog od tipova takvih iskaza. Up. Khne-Bertram, G., Logik als Philosophie des Logos. Zu
Geschichte und Begriff der hermeneutischen Logik, Archiv fr Begriffsgeschichte, XXXVI, 1993, str. 277
16 Hermeneutika logika se tako pokazuje kao jedna logika paradoksa, naspram logike identiteta. Ona
zapravo proiruje tu logiku identiteta uzimajui u obzir temporalnu, istorijsku dimenziju. Podruje jezika i
znaenja se tako shvata kao sintetiko, i zahteva paljivo baratanje pojmovima koji razgraniavaju njegove
elemente. Up. Kmmel, F., Zum Verhltnis von Logik, Metaphysik und geschichtlicher Weltansicht bei
Georg Misch, str. 37
17 Pojam hermeneutike logike treba ograniiti i u odnosu na samu hermeneutiku, utoliko pre to se
njen metod esto karakterie kao svojevrsna logika pitanja i odgovora. Ova logika pitanja smera na hermeneutiki krug, kao i na psihologizam rekonstrukcije autorovih namera, nudei analizu podruja mogue
interpretacije izmeu dva horizonta horizonta autora/teksta i horizonta tumaa/itaoca. Radi se o suavanju

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

82

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

izdvojeni su u suprostavljanju linearnom miljenju klasine logike i njenom bazinom

obliku predikativnog iskaza, favorizovanju oblika suda naspram ostalih diskurzivnih
mogunosti. Otklonom od suda kao modela diskurzivnosti hermeneutika logika otvara
prostor da se zaobie i novovekovna mentalistika paradigma teorije saznanja, te da se
ona postavi na sasvim drugaijim temeljima. Ovde ponovo moemo uoiti naglaeno
mesto kategorije izraza: radi se o oblikovanju koje moe imati razliite forme, ali koje
u svakoj od njih upravo predstavlja mesto razumevanja. Problem interpretacije stoga
postepeno naputa okvire lajermaherovog psiholokog metoda u korist centralne pozicije jezika i teksta.18 Napokon, hermeneutika logika tako ne predstavlja dodatak klasinoj logici, niti neko njeno potpodruje, ve istraivanje uslova razumevanja uopte.
Izraz je pojam izabran u skladu sa iskustvom koje treba da teoretizuje: radi se o
spontanom i bazinom iskustvu, prevashodno dinamikog karaktera. Pojmovnost ove
vrste logike onda i sama mora biti dinamika, kako bi mogla da obuhvati ivotne odnose (Lebensbezge) u njihovoj umreenosti: ona mora da prevazie statinu pojmovnost klasine logike. Ona, dakle, izbegava supstancijalnu paradigmu u korist relacione:
umesto metafizike, ovde je u fokusu saznanje subjekta u celini duhovno-povesnog iskustva i njegovih oblika. Upravo zato to je usmerena na postojee ivotno iskustvo ona
ne moe izbei ve datu jeziku praksu, utoliko pre to pretenduje na rasvetljavanje njoj
podleeih mogunosti iskivanja. Opaanje je ve bremenito znaenjem, a u skladu s
tim hermeneutika logika prelazi u opis jedne bazine racionalnosti: ovako shvaena
logika predstavlja teoriju saznanja, razlaui osnovne oblike kroz koje se ono odvija i
razvija iz svog porekla u svakodnevnom ivotu.
Radikalizovanjem ovako postavljenog karaktera bazinog iskustva ono se neposrednije vezuje za konkretnu individuu koja ga proivljava: radi se o otporu svakoj
formalizaciji, te se s obzirom na preobilje znaenja datih situacijom dalje govori o delimino zahvaenom znaenju rei i izraza, o funkciji upuivanja i naznaavanja kada je
u pitanju komunikacija.19 Optost primerena tako shvaenom iskustvu je optost raznomoguih pravaca interpretacije: svaki tekst se razumeva kao odgovor na neko hipotetiko pitanje koje je
autor sam sebi postavio, te se onda dalje i tumai rekonstrukcijom tako usmerenog razmiljanja. Hermeneutiki karakter hermeneutike logike, meutim, treba da ukae na favorizovanje ivotnog iskustva, ivota
kao kategorije koja oznaava primarni domen iskustva. Hermeneutika logika stoga ne predstavlja logiku
obradu hermeneutike, ve obrnuto ona je hermeneutika filozofija koja za svoju centralnu temu uzima
pojam -a.
18 Psiholoki aspekt hermeneutikog metoda sada se postavlja sasvim drugaije: nije vie re o rekonstrukciji namera i stavova autora, ve upravo o preplitanju vandiskurzivnih elemenata razumevanja i kod autora i
kod interpretatora. Ako ovako postavimo situaciju tumaenja, onda se zaista i moe govoriti o kontinuiranoj
mogunosti razumevanja teksta, odnosno o njegovoj interpretativnoj plodnosti kao i o hermeneutikom
zahtevu tumau da razume autora bolje nego to je ovaj sam sebe razumeo.
19 Tako Hans Lips (Hans Lipps) nasuprot rei i pojmu postavlja znaenje, kao kategoriju koja je u saglasnosti sa samim jezikim iskustvom: ono predstavlja jedinstven izraz u datoj situaciji, i neposredno upuuje
na neto, izraz je neega. Re nije puko ogledalo, slika statine realnosti, ve ona poseduje odreenu mo
potenciju kojom povratno menja tu stvarnost. Njena mo poiva na tome to ona usmerava oveka i
odreuje njegov odnos prema stvarnosti, organizuje ga i usmerava: ona je stoga mesto preplitanja svekolikog
ivotnog iskustva. (Up. Lipps, H., Die Aufgaben der Logik, Werke IV: Verbindlichkeit der Sprache, Vittorio
Klostermann, Frankfurt am Mein, 1977, str. 195) Jozef Kenig (Josef Knig) smatra da svaka formalizacija

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

83

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

vrsnosti moguih znaenja pojmova i rei, koja se umnoava sa svakom pojedinom situacijom njihove primene. Meutim, ini se da onda pojmovnost hermeneutike logike
postepeno izlazi van okvira naunosti u korist jedne filozofije jezika. Ako uzmemo da
je ova osobena logika model za racionalizaciju duhovnog iskustva, postavlja se pitanje
da li je njegov domen uopte podloan ikakvoj naunosti, ili je njegovim fenomenima
primerena samo filozofska obrada.

Zakljuna razmatranja:
o uslovljenosti filozofije istorijskim
iskustvom
Istraujui mogunosti pojmovnog zahvatanja istorijsko-povesnog iskustva na primeru konstituisanja duhovnih nauka, istovremeno smo implicitno postavili i pitanje
o mogunosti takve racionalizacije uopte. Ovo pitanje se sada namee kao pitanje o
okvirima mogunosti savremenog filozofskog miljenja, kao obeleenog jezikim obrtom, te hegelijanskim nasleem povesne uslovljenosti.
Pojam filozofije u mnogome je doveden u pitanje osamostaljivanjem posebnih nauka i njihovom pretenzijom na paradigmatski karakter znanja. Filozofija postaje problematian pojam upravo za same filozofe, koji su prinueni da iznova pronau smisao
i nain njenog razvijanja.20 Kao i u sluaju spora oko metoda prirodnih i duhovnih
nauka, tako se i u ovom sluaju pruaju dve mogunosti: filozofija se moe pokoriti
uzoritosti metoda i ideje prirodnih nauka, ili se moe iznova zasnovati naporedo sa
njima. Obe strategije su imale svoje pristalice, to e nekoliko decenija kasnije dovesti
i do drugog spora oko metoda, olienog u scijentizmu i verifikacionizmu Bekog kruga,
koji e postati kamen temeljac savremene analitike filozofije. Insistiranje na logici kao
kriterijumu za proiavanje filozofije i nauke kao sistema iskaza svoje poreklo vue iz
hermeneutike kao amalgama metode i filozofije jezika u povoju. Stoga se i drugi spor
oko metoda moe posmatrati najpre kao sukob dveju razliitih jezikih praksi filozofije,
odnosno dva razliita razumevanja -a, a samim tim i logike i racionalnosti.
Za razliku od ovog logikog monizma, pristalice ponovnog autentinog zasnivanja filozofije u poziciji su da prihvate vie razliitih logika, odnosno vie razliitih
mogunosti racionalnosti miljenja i iskustva. Osnove ovako fleksibilno postavljenog
zamagljuje nain na koji nam se stvari same u iskustvu pokazuju. Kenig akcentuje Lipsovo nijansiranje
individualnog iskustva u korist vrlo specifine pojmovnosti: pitanje o sutini stvari postavlja se iznova u jednom vannaunom okviru, a time se i legitimacija podruja saznanja proiruje na istraivanja drugih domena
duhovnosti. Za Keniga je to u prvom redu istraivanje mogunosti pesnikog izraza.
20 Vano je primetiti da ve sa Kantom moemo govoriti o ovom problematizovanju filozofije. Poev od
njegovog preispitivanja metafizike kao mogue nauke i uvoenja kritikog metoda, preko Fihteovog zahteva
da se filozofija odrekne svog tradicionalnog imena ljubavi prema mudrosti u korist jednog uenja o nauci,
moemo primetiti da se odnos prema koncipiranju onog filozofskog reava putem razraunavanja sa njenom
prolou. Savremene filozofske strategije, poput Hajdegerove destrukcije tradicije filozofije ili postmodernistike kritike antropocentrizma, logocentrizma ili miljenja u sistemu, u biti slede ove impulse.

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

84

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

pojma racionalnosti moemo nai kod Kanta, u ideji o apriornim formama organizacije materijala podataka ula: konstitutivna uloga razuma u procesu saznanja postavlja
pitanje o mogunostima da se pronau razliiti naini tog delovanja kao obrazloenje
razliitih domena ljudskog iskustva.21 Stoga se poloaj filozofije i duhovnih nauka moe
tumaiti po analogiji: u oba sluaja se moe tvrditi da je perspektiva povesnosti i oblikovanje jedne pojmovnosti koja odgovara toj perspektivi od kljunog znaaja za njihovo
zasnivanje. ini se da razvoj hermeneutike logike pokazuje da se duh naunosti u tom
kontekstu mora pomeriti u pravcu filozofije. Hermeneutika logika ovde predstavlja primer doslednog sprovoenja problema pojmovnog zahvatanja i teorietizacije istorijskog
iskustva, odnosno primer pokuaja da se za takvo iskustvo izgradi stroga pojmovnost.
Stroga pojmovnost je, meutim, i nezaobilazni element filozofije, te stoga sluaj hermeneutike logike povratno ukazuje i na mogunosti izgradnje jedne filozofske pojmovnosti obremenjene istorijsko-povesnim karakterom. Filozofija se onda, u otklonu od
zahteva za sameravanjem sa naunim modelom znanja, moe postaviti kao proirivanje
oblikovanja bazinog ivotnog iskustva i njegove teorijsko-pojmovne obrade.

LITERATURA
Anstey, P. R., Locke, Bacon and Natural History, Early Science and Medicine,
7/1, 2002, str. 65-92
Bekon, F., Novi organon, Naprijed, Zagreb, 1986.
Bollnow, O. F., Dilthey. Eine Einfhrung in seine Philosophie, W. Kohlhammer
Verlag, 1967
Bollnow, O. F., Studien zur Hermeneutik II: Zur hermeneutischen Logik von Georg
Misch und Hans Lipps, Karl Alber, Freiburg/Mnchen, 1983
Bollnow, O. F., Begriff der aestetischen Wirkung bei Josef Knig, Dilthey-Jahrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof
Rodi, 7/1990-91, str. 13-43
Vindelband, V., Povijest filozofije, Naprijed, Zagreb, 1978.
Vindelband, V., ta je filozofija i drugi spisi, Plato, Beograd, 2002.

21 Neokantovska kola tako Kanta vraa upravo iz perspektive jedne teorije saznanja: ona ipak svoj vrhunac
dosee sa Kasirerom i njegovim proirenjem podruja apriornosti na domene nauke, umetnosti, jezika i religije. Da bi se postiglo takvo utemeljenje [metodoloko utemeljenje duhovnih nauka, prim. U. P.] trebalo je, ini
se, principijelno proiriti plan ove teorije saznanja. Umesto da se ispituju samo opte pretpostavke naunog
saznavanja sveta, bilo je nuno prei na razgraniavanje raznih osnovnih oblika razumevanja sveta i to preciznije shvatiti svojevrsnu tendenciju i svojevrstan duhovni oblik svakog od njih. (Up. Kasirer, E., Filozofija
simbolikih oblika, I deo, Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1985., str. 17; Naumann, B., The Genesis of Symbolic Forms: Basis Phenomena in Ernst Cassirers Works, Science in Context 12, 4 (1999), str. 581)
Upravo mesto suda i prosuivanja dakle favorizacija suda u skladu sa tradicionalnom logikom povratno
otvara mogunost racionalizacije i logicizacije neteorijskog iskustva. Up. Misch, G., Der Aufbau der Logik auf
dem Boden der Philosophie des Lebens, Karl Alber Verlag, Freiburg/Mnchen, 1994, str. 69

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

85

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

Vike, M., Diivljaj i njegovo produbljujue saznanje. O pojmu horizonta kod

Diltaja, Horizonti pojma horizont. Hermeneutike, fenomenoloke i interkulturalne
studije, Ralf Elm (ed.), Akademska knjiga, Novi Sad, 2009.
Gronden, ., Uvod u filozofsku hermeneutiku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010.
Guicciardini, N., Dot-Age: Newtons Mathematical Legacy in the Egihteenth Century, Early Science and Medicine, 9/3, str. 218-256
Dekart, R., Pravila za usmjeravanje duha, Oktoih, Podgorica, 1997.
Diltaj, V., Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, BIGZ, Beograd, 1980.
Kasirer, E., Filozofija simbolikih oblika, Knjievna zajednica Novog Sada, Novi
Sad, 1985.
Knig, J., Vortrge und Aufstze, hrsg. von Gnther Patzig, Karl Alber, Frankfurt/
Mnchen, 1978
Knig, J., Der logische Unterschied theoretischer und praktischer Stze und seine
philosophische Bedeutung, hrsg. von Friedrich Kmmel, Karl Alber, Frankfurt/Mnchen, 1994
Khne-Bertram, G., Logik als Philosophie des Logos. Zu Geschichte und Begriff der
hermeneutischen Logik, Archiv fr Begriffsgeschichte, XXXVI, 1993, str. 260-293
Kmmel, F., Josef Knig: Versuch nach Wrdigung seines Werkes, Dilthey-Jahrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof
Rodi, 7/1990-91, str. 166-208
Kmmel, F., Zum Verhltnis von Logik, Metaphysik und geschichtlicher Weltansicht bei Georg Misch, Dilthey-Jahrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof Rodi, 12/1999-2000, str. 31-57
Lipps, H., Werke III: Die menschliche Natur, Vittorio Klostermann, Frankfurt am
Mein, 1988
Lipps, H., Werke IV: Verbindlichkeit der Sprache, Vittorio Klostermann, Frankfurt
am Mein, 1977
Misch, G., Der Aufbau der Logik auf dem Boden der Philosophie des Lebens, Karl
Alber Verlag, Freiburg/Mnchen, 1994
Mohanty, J. N., The Central Distinction in Josef Knigs Philosophy, Dilthey-Jahrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof
Rodi, 7/1990-91, str. 230-249
Naumann, B., The Genesis of Symbolic Forms: Basis Phenomena in Ernst
Cassirers Works, Science in Context 12, 4 (1999), str. 575-584
Fon Vrikt, G. H., Objanjenje i razumevanje, Nolit, Beograd, 1975.
Platon, Drava, BIGZ, Beograd, 2002.
Smiljani, D., Diskurzivitet i evokacija. Forme logosa u hermeneutikoj logici,
ARHE 03/2005, str. 131-146

ARHE
god. VII, 14/2010 (7586)

86

U. Popovi, Hermeneutika kao

model teorije istorijskog iskustva

UNA POPOVI
Faculty of Philosophy, Novi Sad
HERMENEUTICS AS THE MODEL
FOR THEORY OF HISTORICAL EXPERIENCE
Abstract: The main theme of this essay is the question of possible conceptual and theoretical
formulation of historical experience. This is to be analyzed on example of foundation of social
sciences. The author questions the possibilities of a different type of rationality and concepts in
view of traditional logics, that considers them as necessary and general, as the possibilities of understanding the individual and contingent. Historical perspective and change in use of concepts
are understood as crucial for contemporary philosophy.
Keywords: social sciences, philosophy, conceptuality, historical experience, hermeneutics

Primljeno 22.8.2010.
Prihvaeno 10.10.2010.