You are on page 1of 239

TEDNJA I

INVESTICIJE U
FUNKCIJI RAZVOJA
NACIONALNE
EKONOMIJE

POJAM I MOTIVI
TEDNJE

Ako elimo da damo najjednostavniju


definiciju tednje, ona bi glasila da je tednja
uvanje materijalnih dobara ili novca, da se
sprovodi odlaganjem odnosno
ograniavanjem potronje za odreeno vreme
ili tako to se uvaju dobra od beskorisnog ili
manje korisnog troenja u odnosu na druge
potrebe.

tednja moe biti materijalna, novana,


individualna, kolektivna, dobrovoljna i prisilna
tednja.

U makroekonomskom smislu tednja se moe


poistovetiti sa akumulacijom.

tednja predstavlja dobrovoljno odricanje


potronje u sadanjosti u cilju vee potronje
u buduem vremenu.

Kompleks domae tednje mora locirati u miljeu


relacija karakteristinih za tri
institucionalizovana sektora: domainstava,
preduzea i drave.

Koristei dobro poznat makroekonomski


identitet po kome se ukupna ponuda u sluaju
zatvorene ekonomije sueljava sa tri standardna
vida finalne tranje: agregatnom linom
potronjom C, investicionom tranjom I i javnom
potronjom G, moemo istai sledeu relaciju:
Y = C + I + G.

U makroekonomskoj literaturi zbir C + I + G se


oznaava kao apsorpcija. Apsorpcija je deo
sopstvenog proizvoda koji se realizuje u
okvirima nacionalne ekonomije.

Ukoliko se od vrednosti ukupne proizvodnje, tj. od


veliine neto nacionalanog dohotka (Y) oduzmu
vrednosti line potronje (C) i javne potronje (G)
dobijamo vrednost investicione potronje, tj.:
Y - (C + G) = I

Uslov makroekonomske ravnotee je


jednakost nacionalne tednje i investicija tako
da je mogue napisati sledeu relaciju:
S=I
Ukupna domaa tednja (S) se sastoji od
privatne domae tednje (SP) i javne tednje
(SG)
S = S P + SG

Privatnu tednju ine tednja domainstava i


tednja preduzea, tj. tednja stanovnitva iz
raspoloivih dohodaka, nerasporeeni profit
korporacija i namensko korienje amortizacije.
tednja drave pretpostavlja vee javne prihode
u poreenju sa veliinom javnih rashoda, tj.
tednja institucionalizovanog sektora drave
pretpostavlja postojanje budetskog vika i/ili
nerasporeenog profita javnih korporacija.
Suprotno, negativna veliina dravne tednje
svedoi o veim javnim rashodima u odnosu na
javne prihode tj. govori o postojanju budetskog
deficita BD .
BD = -SG

Akumulirani budetski deficiti predstavljaju


javni dug. Javni dug moe biti unutranji i
spoljanji.

Ukupna domaa tednja moe se dobiti i kada se


od raspoloivog dohotka (ukupan neto nacionalni
dohodak Y umanjen za veliinu poreza T) oduzme
lina potronja C, tj.
S = Y-T- = ( + I+ G)-T-, odnosno
S = G + I-T, tj.
S + T = G+I

Grafikon br. 9. tednja i investicije u sistemu


nacionalnih raunatednja i investicije u
nacionalnim raunima

BRUTO DOMAI PROIZVOD (Y)


Potronja(C)

Investicije(I)

Dravni izdaci (G)

Neto izvoz (NX)

Neto poreski prihodi


(T)
Ukoliko pretpostavimo zatvorenu ekonomiju NX=0 i
tada vai jednakost: Y=C+I+G
Proizilazi Y-C-G=I

Leva strana jednaine(ukupan dohodak-lina potronja-dravni izdaci)


naziva se tednja (S)
tednja je jednaka investicijama : S=I

S=Y-C-G ili S=(Y-T-C) + (T-G)

Lina tednja

Suficit/deficit

Domaa tednja je svakako najvaniji izvor


finansiranja investicija u skoro svim zemljama
sveta. Njen obim zavisi od veliine bruto
domaeg proizvoda u per capita izrazu i od
stope nacionalne tednje.

Valja imati na umu sledee injenice. Prvo,


stopa tednje je funkcija privrednog i
finansijskog sitstema.

Drugo, dobar deo tednje sektora stanovnitva


nikada ne dolazi na finansijsko trite.

U analizi makroagregata domae tednje od


kljunog je znaaja pokazatelj koji govori o
stopi nacionalne tednje. Mogue je razlikovati
stopu bruto nacionalne tednje od stope neto
nacionalne tednje. Stopa bruto nacionalne
tednje predstavlja kolinik bruto nacionalne
tednje i bruto nacionalnog dohotka. Stopa
neto nacionalne tednje jednaka je odnosu
neto nacionalne tednje i neto nacionalnog
dohotka.

Tabela br. 5. Stopa bruto domae tednje u


pojedinim zemljama (u %)
SAD

JAPAN

NEMAKA V.BRITANIJA

KANADA

Bruto
domaa
tednja

16,3

31,6

22,5

16,6

20,7

Javna
tednja

-2,1

4,9

2,0

0,1

-1,6

Privatna
tednja

18,5

26,8

20,5

16,4

22,2

Devet moguih uticaja na donoenje odluke da


se tedi:

opreznosni motiv formirati rezerve za sluaj


nepredvidivih dogaaja
ivotni ciklus obezbediti se unapred za
budue dane u smislu odravanja nivoa
prihoda i potreba pojedinaca,
privremena zamena ubirati kamatu ili
apresijaciju (pekulisati na berzi),
poboljanje uivati u postepenom poveanju
prihoda,

nezavisnost uivati u oseaju nezavisnosti i


mogunosti da se rade neke stvari, bez iste
ideje, ili definitivne intencije, ili posebne akcije,
preduzetniki motiv osigurati manevarski
prostor da se realizuju poslovni projekti,
motiv zavetanja zavetati bogatstvo,
motiv pohlepe zadovoljiti strah od nemanja i
bede,
motiv avansa akumulirati tednju (depozit)
radi kupovine kola, kue i drugih dobara.

TEDNJA DOMAINSTAVA,
KORPORACIJA I DRAVE

tednja domainstava predstavlja osnovni


izvor finansiranja privrednog razvoja u
razvijenim dravama.

Dominacija domainstava u formiranju tednje


potie otuda to se kod njih stiu i prihodi od
rada i prihodi od vlasnitva.

U ekonomskoj literaturi se sugerie da je nivo


dohotka najvanija determinanta tednje
domainstava.

Kod tednje domainstva bitna su tri momenta


koja objanjavaju zato se vea budua fizika
veliina vrednosno izjednauje sa sadanjom.
Prvo, sadanja potronja vie vredi od
budue.

Drugo, sadanja potronja sa delom dohotka


koji se namenjuje tednji bila bi sasvim
izvesna, dok je budua potronja na osnovu
sadanje tednje neizvesna i nije sigurno da
e se ostvariti. Taj rizik zahteva nadoknadu.
Najzad, svaka tednja pretpostavlja
promiljenu investicionu upotrebu.

Dva su osnovna izvora javne tednje: 1) viak


budetskih prihoda nad rashodima tj.
budetski suficit i 2) tednja javnih preduzea.

Kada na nivou drave postoji budetski deficit,


govorimo o negativnoj neto tednji drave.

tednja preduzea u javnom vlasnitvu je


skromna.

U veini zemalja u razvoju tednja javnih


korporacija je na niskom nivou jer je ovaj
sektor mali.

ODNOS TEDNJE I PRIVREDNOG


RASTA

Nesumnjivo je da postoji bliska pozitivna


korelacija izmeu visine tednje i dinamike
privrednog rasta, ali tano funkcionisanje te
veze nije jo u potpunosti nauno
uspostavljeno.

Literatura konvergira ka stavu da su sva tri


pravca delovanja prisutna, te da fenomen treba
posmatrati dinamiki, kao razvojnu spiralu
tednja-investicije-privredni rast.

Grafikon br. 10. Veza tednje i privrednog


rasta

Zanimljiva su i gledita da inherentna


neizvesnost u kojoj se donosi odluka troiti
danas ili troiti sutra, vie doprinosi
poveanju tednje, naroito u kombinaciji sa
sporim promenama navika u potronji. Po
ovim gleditima, kad dohodak raste, potronja
se ne prilagoava i ne prati ga u potpunosti,
ve tek postepeno. Do poveane potronje
dolazi samo onda kada potroa oceni da je
oekivana vrednost poveanja budueg
dohotka dovoljno velika. Takvo, kaskanje
potronje za dohotkom deava se kontinuelno,
i tednja je utoliko vea ukoliko dohodak bre
raste.

Privredni rast empirijski se pokazuje kao


najuticajniji faktor nacionalne tednje.

Konano, ako se relaksira pretpostavka da je


poveana potronja u budunosti jedini motiv
za tednju, i pretpostavi se da je i akumulacija
bogatstva poeljna, sama po sebi, ili radi
prenoenja potomcima, porast dohotka takoe
vodi ka veim stopama tednje.

Istraivai uglavnom ne pronalaze naroito


znaajan efekat razvijenosti finansijskog
sistema na tednju.

Neosporna injenica da tednja direktno utie


na kretanje privrednog rasta u jednoj
nacionalnoj ekonomiji.

POJAM I OSNOVNE
KARAKTERISTIKE INVESTICIJA

Re investicija potie od latinske rei


investitio to znai ulaganje kapitala u neki
unosan posao. Sutinu investicija i
investiranja ini odricanje od tekue potronje
danas, radi vee potronje u budunosti.

Investicijama se poveava raspoloivi kapital


jedne nacionalne ekonomije i podie njen
proizvodni kapacitet.

U makroekonomskoj literaturi investicije su


odreene kao ulaganja u realni proizvodni
kapital, odnosno investicije predstavljaju
uveanje proizvodnih fondova, graevinskih
objekata i zaliha.

Sa ekonomskog aspekta mogue je razlikovati


dva oblika investicija: a) realne investicije i b)
finansijske investicije.

U ekonomskoj literaturi se kao tri najvanije


determinante investicione aktivnosti navode:

1)

visina kamatne stope,


tehnoloke promene i
oekivanja.

2)
3)
)

Na investiciono odluivanje ima uticaja visina


kamatne stope.

Tehnoloke promene su najdinaminiji faktor


privrednog razvoja.

Oekivanja u budunosti predstavljaju vanu


determinantu investicionih aktivnosti.

Investicije su opredmeenje kapitala


izdvojenog za razvoj.

VRSTE I STRUKTURA INVESTICIJA

Investicije se mogu podeliti na razliite naine.

Poznata je podela na privredne i neprivredne


investicije.

Panju zasluuje i razlikovanje investicija u


osnovne fondove i investicija u obrtne
fondove.

Investicije se takoe dele na: neto investicije i


bruto investicije.

Stopa

neto investicija (i1) pokazuje relativno (u % ) uee


neto investicija (NI) u neto nacionalnoim dohotku (NNI):

NI
i1
100
NNI

Ako

se akumulacija iz neto nacionalnog dohotka uvea za


amortizaciju, koja slui za zamenu pohabanih osnovnih
sredstava, dobija se bruto domaa akumulacija. U procesu
upotrebe ta akumulacija se transformie u bruto investicije
iz domaih izvora. Pri tome vai sledea relacija:
BI = A+ Am,
gde BI oznaava bruto investicije iz domaih izvora, a
A+Am bruto domau akumulaciju.

Stopa bruto investicija (i2), koje se finansiraju iz


domaih izvora, pokazuje relativno uee bruto
investicija (BI) u bruto nacionalnom dohotku (GNI):
BI
i2
100
GNI

Imajui u vidu ono to je napred reeno, odnos


izmeu neto i bruto investicija iz domaih izvora
se moe predstaviti na sledei nain:
BI = NI + Am,
ili
NI = BI-Am.

Bruto investicije su, dakle, iri investicioni agregat,


koji, pored neto investicija, obuhvata i
amortizaciju. Shodno tome, neto investicije se
dobijaju kada se od bruto investicija odbije
potronja fiksnog kapitala, tj. amortizacija.

Bruto investicije obuhvataju ulaganja u osnovne i


obrtne fondove (prirast zaliha), tj.:
BI = BIf + Z

Isto vai i za neto investicije:


NI = NIf + Z

Razlika izmeu bruto i neto investicija se, zapravo,


svodi na razliku izmeu bruto i neto investicija u
osnovne i obrtne fondove i jednaka je amortizaciji:
BI-NI = BIf - NIf = Am

Za manje razvijene zemlje je, po pravilu,


karakteristian deficit u razmeni sa inostranstvom,
tj. viak uvoza (M) nad izvozom (X). Ako
pretpostavimo da se sav taj viak upotrebljava za
investicije, dobijamo trei, najpotpuniji oblik stope
investicija:

BI ( M X )
i3
100
GNI

Ovako definisana stopa investicija predstavlja


relativni udeo investicija iz domaih (BI) i
inostranih (M - X) izvora u bruto nacionalnom
dohotku (GNI).

Investicije, u krajnjoj liniji, slue poveanju


potronje.

Demografske investicije predstavljaju onaj deo


ukupnih investicija, kojima se, u uslovima
rasta stanovnitva, odrava nepromenjen nivo
bruto nacionalnog dohotka po stanovniku. Sve
ostale investicije su ekonomske i slue
poveanju bruto nacionalnog dohotka.

Minimalne investicije, koje predstavljaju


objektivnu ekonomsku neophodnost za svaku
zemlju, jednake su, zapravo, demografskim
investicijama. Poeljno je, bez sumnje, da
proizvodnja na nivou nacionalne ekonomije
raste bre od stanovnitva, kako bi se podigao
nivo bruto nacionalnog dohotka po
stanovniku. To se moe postii poveanim
izdvajanjima za investicije, kao i njihovom
efikasnijom upotrebom. Poveanje uea
investicija u bruto nacionalnom dohotku iznad
minimalnog nivoa, ima takoe svoju granicu.

Efektivnost investicija izraava se odnosom


izmeu kapitala (osnovnih materijalnih
proizvodnih fondova) i proizvodnje ili
odnosom investicija i proizvodnje.

Ako sa K obeleimo proizvodne fondove,


odnosno uloeni kapital, sa GNI-bruto
nacionalni dohodak (rezultate proizvodnje),
tada kapitalni koeficijenat (k), moemo izraziti
kao:
k

K
GNI

Pokazuje koliko je jedinica kapitala potrebno


uloiti da bi se dobila jedna jedinica bruto
nacionalnog dohotka (proizvodnje).

Obrnuti izraz kapitalnog koeficijenta nazivamo


koeficijentom efektivnosti i on se moe izraziti
kao:
1 GNI
e
k
K

Ako sa Kt obeleimo kapitalnu opremu, a sa


Kg graevinski deo, formula za izraunavanje
prosenog kapitalnog koeficijenta bie:
Kt
Kg
k

GNI GNI

Izraavanje efektivnosti investicija putem


marginalnog kapitalnog koeficijenta znai
sameravanje odnosa izmeu prirasta kapitala i
prirasta bruto nacionalnog dohotka
(proizvodnje) i definie se kao:
K1 K 2
I
k'

GNI1 GNI 0 GNI

U praksi se marginalni kapitalni koeficijent


moe koristiti kao istodobni ili sa vremenskim
razmakom.

i
ki
ry

gde je i - stopa investicija, a ry - stopa privrednog


rasta.

Pored obima investicija i njihove efektivnosti,


na dinamiku privrednog rasta i privrednog
razvoja bitno utie i struktura investicija.

Struktura investicija obino se posmatra sa tri


razliita aspekta:

globalna ekonomska struktura investicija,


b) tehnika struktura investicija i
c) reproduktivna struktura investicija.
a)

Globalnom ekonomskom strukturom


investicija se vri raspodela investicionih
sredstava na nivou nacionalne ekonomije, po
privrednim sektorima i granama, odnosno
meu privrednim delatnostima.

Tehnika struktura investicija pokazuje koji se


deo sredstava za investicije troi za
graevinske objekte, a koji za opremu (njenu
nabavku i montau).

Osvrnuemo se, na kraju, i na reproduktivnu


strukturu investicija, koja se moe razmatrati
sa dva aspekta. U prvom sluaju u centru
panje je struktura izvora iz kojih se finansiraju
investicije u osnovne fondove, odnosno vri
njihovo reprodukovanje, a u drugom vrsta
reprodukovanja osnovnih sredstava, tanije
srazmera izmeu investicija koje slue za
zamenu i onih koje su namenjene proirenju
obima proizvodnje.

FINANSIRANJE PRIVREDNOG RAZVOJA


STRANOM TEDNJOM

Zemlje u razvoju, zbog niskog nivoa bruto


domaeg proizvoda i niske stope tednje, nisu
u mogunosti da obezbede neophodna
sredstva za finansiranje investicija iz domae
tednje. Zbog toga su one prinuene da deo
sredstava neophodnih za finansiranje
privrednog razvoja pribavljaju u inostranstvu.

Angaovanje strane tednje za finansiranje


razvoja mogue je podeliti prema razliitim
kriterijumima. U zavisnosti od ekonomske
funkcije treba razlikovati kompenzatorno i
nekompenzatorno (autonomno) kretanje
stranog kapitala.

Prema vlasnikom kriterijumu strana ulaganja


mogu biti:

javna i
privatna.

Privatni izvori tednje mogu biti u obliku:

stranih direktnih investicija (SDI),


portfolio investicija i
bankarskih zajmova i komercijalnih kredita.

Strane direktne investicije

Strane direktne investicije predstavljaju


najpovoljniji oblik angaovanja stranog
kapitala u procesu finansiranja privrednog
razvoja. Po pravilu, znae da je strani
investitor svojim ulogom stekao pravo
vlasnitva nad delom ili celim preduzeem u
zemlji domaina. One, drugim reima,
predstavljaju svojevrsni spoj kapital svojine i
kapital funkcije.

Prema zemlji investitora i zemlji destinacije,


strane direktne investicije se dele na: a)
unutranje strane direktne investicije, ili
strane direktne investicije u posmatranoj
nacionalnoj ekonomiji, odnosno investicije
stranaca u firme rezidente u posmatranoj
nacionalnoj ekonomiji i b) spoljne strane
direktne investicije, ili strane direktne investicije
u inostranstvu, odnosno investicije rezidenata u
firmama filijalama u inostranstvu. Bilansno,
unutranje strane direktne investicije
predstavljaju priliv, a spoljne strane direktne
investicije odliv kapitala iz jedne zemlje.

Strane direktne investicije definiu se kao


vrsta meunarodnih investicija koje preduzima
rezident iz jedne privrede/zemlje (direktni
investitor) u cilju preuzimanja trajnog udela u
firmi koja posluje u drugoj privredi/zemlji
(preduzee direktne investicije).

Stokovi stranih direktnih investicija su


vrednost postojeih investicija na kraju
perioda (godine).

Dohodak stranih direktnih investicija


predstavlja dohodak pripisan direktnim
investitorima tokom perioda, tj. prirast
dohotka.

U ekonomskoj literaturi se razlikuju vie vrsta i


tipova stranih direktnih investicija, koje se
mogu deliti prema vie kriterijuma:

1)

Prema pravnom seditu investitora i njihovoj


destinaciji, strane direktne investicije se dele
na unutranje i spoljanje.

2)

Prema nameni investicija i tipu veza koje se


uspostavljaju izmeu matine firme i njenih
filijala u inostranstvu, strane direktne investicije
se dele na tri grupe: prvo, horizontalne, ili
trino orijentisane; drugo, vertikalne, ili
resursno orijentisane i tree, konglomeratske ili
izvozne platforme stranih direktnih investicija
koje mogu imati elemente i horizontalnih i
vertikalnih.

3)

Strane direktne investicije se mogu deliti i na:


brownfield, koje znae preuzimanje ve
postojeih firmi ili njihovih delova, i greenfield,
koje predstavljaju potpuno novu investiciju.

4)

Posebnim oblicima stranih direktnih investicija


smatraju se: a) koncesija (kupovina na
odreeni vremenski rok prava na korienje
prirodnog bogatstva ili dobra u optoj upotrebi
radi obavljanja delatnosti od opteg interesa);
b) B.O.T. (Build-Operate-Transfer) poslovi koji
podrazumevaju odobrenje stranom ulagau da
izgradi i koristi odreeni objekat, postrojenje ili
pogon, kao i objekte infrastrukture i
komunikacija, uz obavezu prenoenja
vlasnitva na dravu po isteku ugovora i c)
zajednika ulaganja.

Strane portfolio investicije

Portfolio investicije (portfolio investments) su


oblik ulaganja kapitala kod koga se ulaganje
vri u obveznice, bonove i uopte efekte izdate
od strane inostranih vlada, njenih organa i
drugih institucija, inostranih banaka ili
kompanija koje su izdate radi prikupljanja
sredstava na nekom meunarodnom tritu
kapitala.

Angaovanje ove vrste kapitala je sticanje


potraivanja bez zasnivanja bilo kakvog
svojinskog aranmana. Drugim reima, motiv
ovih investicija je samo profit, ali ne i kontrola
upravljanja kao to je to sluaj sa stranim
direktnim investicijama.

Portfolio investicije se razlikuju od stranih


direktnih investicija i po tome to je kod njih,
po pravilu, rok investiranja krai, kao i to se
kod portfolio investicija kao investitori javljaju
uglavnom finansijske institucije,
institucionalni investitori ili pojedinci,
prvenstveno zainteresovani za profit po
osnovu kamate ili dividende, bez intencije da
neposredno uestvuju u upravljaju
poslovanjem kompanijom ili poduhvatom u
koji su uloili kapital.

Zajmovi banaka i krediti

Zajmove i kredite najee odobravaju:

komercijalne banke,
b) meunarodne finansijske institucije I
c) organizacije za finansiranje izvoznih poslova
(nekada i preduzea).
a)

Komercijalne banke odobravaju dve vrste


kredita, i to:

) kreditne

linije (revolving credit facilities) i


) zajmove sa fiksnim otplatnim programima
(terms loans).

Institucije poput Meunarodnog monetarnog


fonda, afilijacija Grupacije Svetske banke i
raznih regionalnih banaka, odobravaju
multilateralne zajmove.

Izvozni krediti se mogu klasifikovati na


komercijalne i robne. Komercijalne kredite
odobravaju preduzea proizvoai opreme i
graevinskih radova, dok robne kredite
odobravaju banke prodavcu ili direktno kupcu.

POJAM I FAKTORI
KONKURENTNOSTI
NACIONALNE
EKONOMIJE

KONCEPTUALNE OSNOVE
KONKURENTNOSTI NACIONALNE
EKONOMIJE
Pojam nacionalne konkurentnosti

Treba napomenuti da se sam pojam


konkurentnosti ne posmatra iskljuivo na
nacionalnom nivou, ve i na nivou preduzea,
sektora, ciljanih regiona i nadnacionalnih
entiteta.

Nacionalna konkurentnost esto podrazumeva


sposobnost nacionalne ekonomije da kroz
takmienje na svetskom tritu sa inostranim
ekonomijama osigura stalni rast proizvodnje,
zaposlenosti i blagostanja domaeg
stanovnitva. Dakle, iz prethodnog se moe
zakljuiti da je drava konkurentna ukoliko je
sposobna da proizvede robe i usluge koje
zadovoljavaju potrebe svetskog trita i koje
ujedno sadre visok stepen dodate vrednosti.

Majkl Porter pravi distinkciju izmeu


razumevanja konkurentnosti kao:

udela nacionalne ekonomije na svetkom tritu


i
nivoa produktivnosti jedne zemlje.

Porter smatra da nacija moe da obezbedi


prosperitet tako to e poveati produktivnost
i tako to e se specijalizovati u proizvodnji
proizvoda i pruanju usluga u sektorima gde je
najproduktivnija.

Klju poveanja konkurentnosti jedne zemlje


je u obezbeenju uslova koji e obezbediti
ubrzan i odriv rast produktivnosti.

Neophodno je da drava bude fleksibilna u


sprovoenju ekonomske politike, kako bi se
obezbedio visok stepen prilagodivosti na
promene koje dolaze iz globalnog okruenja,
kako bi se steeni nivo konkurentnosti odrao
i unapredio.

Mikro i makro aspekt konkurentnosti

Sutinu konkurentnosti jedne zemlje


pretpostavlja odreeni nivo konkurentnosti
domaih kompanija i njihovih proizvoda.

Konkurentska prednost postoji kada je


preduzee:

delotvornije od konkurencije
uspenije u privlaenju kupaca i njihovom
uveravanju da njegovi proizvodi imaju
superiornu vrednost,
bolje u ponudi kvalitetnog proizvoda po niskoj
ceni ili onoga koji ima veu stvarnu ili opaenu
vrednost za kupce.

U skladu sa prethodnim, u literaturi i praksi su


se izdiferencirale tri strategije preduzea koje
su usmerene ka stvaranju konkurentskih
prednosti:

strategija diferencijacije proizvoda,


b) strategija redukcije trokova ili liderstva
trokova,
c) strategija vrhunskog usluivanja potroaa sa
mogunou fokusiranja na odreene
specifine trine segmente.
a)

Strategija diferencijacije predstavlja strategiju


ija je sutina stvaranje razlika u odnosu na
konkurenciju.

Strategija redukcije trokova ili liderstva


trokova.

Strategija vrhunskog usluivanja potroaa sa


mogunou fokusiranja na odreene
specifine trine segmente

Generiki lanac vrednosti

Primarne aktivnosti u tzv. generikom lancu


vrednosti su:

Ulazna logistika
Operacije
Servisiranje
Marketing i prodaja
Izlazna logistika

Sekundarne aktivnosti u generikom lancu


vrednosti su:

Infrastruktura
Upravljanje kadrovskim resursima
Tehnoloki razvoj
Nabavka

Makro konkurentnost zasniva se na globalnoj


efikasnosti nacionalne ekonomije,
fleksibilnosti proizvodnje, nainu upotrebe
tehnologije i investicija, produktivnosti,
ekonominosti i rentabilnosti proizvodnje
(koliko se uspeno koriste rad, kapital i
znanje).

Cenovni i necenovni faktori


konkurentnosti

to se tie cenovnih faktora konkurentnosti,


oni se, kao to samo ime kae, odnose na
relativni nivo direktnih trokova pojedinih
faktora proizvodnje koji zavise od
raspoloivosti i cena tih faktora.

Kao posledica globalizacije i


postindustrijalizacije, dolo je do promena
karaktera meunarodne konkurentnosti zemlje
pa u skladu sa tim i prirode konkurentskih
prednosti. Dolazi do promena u strukturi
potroake i investicione tranje, znaajne
segmentacije trita i do prelaska sa cenovnih
na necenovne faktore konkurentnosti.
Stavljanje akcenta na necenovne faktore
konkurentnosti se ogleda u tome da upravo od
njih zavisi nivo produktivnosti i efikasnosti kao
osnovnih pitanja konkurentnosti u dugom
roku.

Postoji veliki broj necenovnih faktora


konkurentnosti, a neki od najvanijih su:

nivo tehnologije sa produktivnou rada,


rokovi isporuke,
kvalitet,
trajnost proizvoda,
dizajn,
ambalaa,
razvijenost i iroka dostupnost prodajne
mree,

postprodajno servisiranje,
kreditiranje kupaca,
razuenost i intenzitet veza sa meunarodnim
okruenjem,
struktura trita (monopolska ili konkurentna),
razvijenost i kvalitet infrastrukture i
ekonomska politika.

Faktori konkurentnosti u Porterovom


dijamantu konkurentnosti

Odgovor na ova pitanja, Porter daje


konstruisanjem tzv. Dijamanta konkurentnosti
(grafikon br. 12) koji pokazuje koje su to
determinante nacionalne konkurentske
prednosti odnosno determinante koje stvaraju
nacionalni ambijent u kojem kompanije nastaju
i ue kako da konkuriu.

Grafikon br. 12. Porterov dijamant konkurentnosti


Strategija i
struktura
firme i
rivaliteta

Faktorski
uslovi

Uslovi
tranje

Srodne i
pomone
delatnosti

Radi se o etri grupe determinanti odnosno


faktora:

1)

Faktorski uslovi.
Strategija i struktura firme i rivalitet.
Uslovi tranje.
Srodne i pomone delatnosti.

2)
3)
4)

Pored prethodnih grupa faktora, dve eksterne


varijable prema Porteru igraju znaaju ulogu u
uticaju na nivo konkurentnosti nacionalne
ekonomije i to su:

uloga drave I
b) uloga ansi.
a)

Iako trite ima dominantnu ulogu u stvaranju


konkurentskih prednosti, praksa je pokazala
da znaaju ulogu u ovom procesu ima i drava.

Piramida izgradnje konkurentske prednost

IZRAAVANJE KONKURENTNOSTI
NACIONALNE EKONOMIJE

Kao najznaajniji pokazatelji meunarodne


konkurentnosti se mogu izdvojiti sledei:

1)

Indeks globalne konkurentnosti (GCI).


Pokazatelj uslova poslovanja.
EBRD tranzicioni indikatori.

2)
3)

Indeks globalne konkurentnosti

Ovaj izvetaj predstavlja jedan od


najrelevantnijih izvetaja o konkurentnosti
nacionalnih privreda, s obzirom da pokriva
preko 140 zemalja i obezbeuje celovit pogled
na faktore koji su kritini za dostizanje
produktivnosti i konkurentnosti.

Ovaj indeks se izraunava na bazi dve vrste


podataka:

podataka prikupljenih na bazi ankete koja se


sprovodi meu preduzeima, i to u istoj formi
za svaku zemlju obuhvaenu istraivanjem i
b) statistikih podataka.
a)

Indeks globalne konkurentnosti predstavlja


kompozitni indeks i sastoji se iz tri osnovna
podindeksa, koja se dalje ralanjavaju na
stubove konkurentnosti kojih ukupno ima 12.

Stubovi konkurentnosti su rasporeeni na tri


podindeksa:
1) OSNOVNI USLOVI. Ovaj podindeks se dalje
ralanjava na:
) institucije,
) infrastrukturu,
) makroekonomsku stabilnost i
) zdravstvo i osnovno obrazovanje.

2) FAKTORI EFIKASNOSTI. Ovaj podindeks se

dalje ralanjava na:

visoko obrazovanje i obuku,


efikasnost trita roba,
efikasnost trita radne snage,
sloenost finansijskog trita,
tehnoloku spremnost i
veliinu trita.

3) INOVATIVNI FAKTORI. Ovaj podindeks se dalje


ralanjava na:
sloenost poslovanja i
inovacije.

Svrha deljenja 12 stubova konkurentnosti na


tri podindeksa se ogleda u tome da svaki od
ovih stubova ima poseban znaaj za odreenu
razvoju fazu u kojoj se jedna privreda nalazi .

Dvanaest stubova konkurentnosti


OSNOVNI USLOVI
1.institucije
2. infrastruktura
3. makroekonomska stabilnost

Kljuni za
faktorski voene
ekonomije

4. zdravstvo i osnovno obrazovanje


FAKTORI EFIKASNOSTI
5. visoko obrazovanje i obuka
6. efikasnost trita robe
7. efikasnost trita radne snage
8. sloenost finansijskog trita
9. tehnoloka spremnost
10. veliina trita

Kljuni za efikasno
voene ekonomije

INOVATIVNI FAKTORI
11. sloenost poslovanja
12. inovacije

Kljuni za inovativno
voene ekonomije

U prvoj fazi razvoja, nacionalna ekonomija je


faktorski voena pa se u skladu sa tim njene
prednosti zasnivaju na obilju nekvalifikovane
radne snage i na prirodnim resursima.

Nacionalne ekonomije koje se nalaze u drugoj


fazi svoj ekonomski razvoj baziraju pre svega
na poveanju efikasnosti i za njih su od
presudnog znaaja stubovi konkurentnosti iz
podgrupe Faktori efikasnosti. Na kraju
ekonomski rast zemalja u poslednjoj fazi
razvoja znaajno zavisi od inovativnosti i
sofisticiranosti poslovnih procesa, pa je stoga
za njihov rast presudna trea podgrupa
stubova konkurentnosti tj. Inovativni faktori.

Doing Bussines indikator

Osnovni cilj Doing Bussines izvetaja je


rangiranje nacionalnih ekonomija prema
kvalitetu poslovnog okruenja.

Za Doing Bussines izvetaj moe rei da u


izvesnom smislu ocenjuje praksu.

Definisan je odreeni broj parametara koji se,


bez varijacija, sprovode u svim zemljama koje
se analiziraju.

EBRD tranzicioni indikatori

Pomou tranzicionih indikatora sumira se


napredak u strukturnim i institucionalnim
reformama u 27 tranzicionih zemalja.

Putem ovih 9 indikatora obuhvaeni su


najbitniji elementi trine ekonomije:
preduzea, trite i trgovina, finansijske
institucije i infrastruktura.

Tranzicioni indikatori imaju vrednosti od 1 do


4,3 gde 1 reprezentuje malu ili nikakvu
promenu od rigidne centralno planske
ekonomije, dok ocena 4,3 reprezentuje
standard razvijene trine ekonomije.

Grafikon br. 15. Tranzicioni indikatori

SOCIJALNI RAZVOJ KAO


KOMPONENTA RAZVOJA
NACIONALNE
EKONOMIJE

POJAM I ZNAAJ IVOTNOG


STANDARDA

Pojam ivotnog standarda je odavno poznat u


ekonomskoj literaturi.

U najirem smislu ivotni standard oznaava


sve uslove ivota i rada ljudi. Drugaije
reeno, pod ivotnim standardom se
podrazumeva dostignuti stepen
zadovoljavanja raznovrsnih ljudskih potreba. U
okviru tako iroke definicije ivotnog
standarda razlikuju se tri njegove komponente.

Prva obuhvata ivotne uslove, odnosno stepen


zadovoljavanja potreba ljudi kroz potronju
materijalnih dobara i korienje usluga. Ovu
komponentu ivotnog standarda ine lina i
zajednika potronja. Lina potronja znai
pojedinano (u okviru domainstva), a
zajednika kolektivno podmirivanje potreba.

Druga komponenta ivotnog standarda su


radni uslovi. Ovde, pre svega, spadaju:
mogunosti (adekvatnog) zapoljavanja,
higijensko-tehnoloki uslovi rada, duina
radnog vremena i, njime odreena, veliina
slobodnog vremena.

Treu komponentu ivotnog standarda ine


drutveni uslovi pod kojima stanovnitvo ivi i
radi. Ti uslovi su odreeni karakterom
drutvenih odnosa, koji se konkretno
ispoljavaju u privrednom i politikom sistemu.

Treba razlikovati ui pojam ivotnog


standarda, koji obuhvata samo linu i
zajedniku potronju.

Znaaj ivotnog standarda proistie iz


injenice da su ljudi pravo bogatstvo svake
zemlje i da osnovni cilj privrednog (i
drutvenog) razvoja treba da bude stvaranje
uslova za to potpunije zadovoljavanje
njihovih potreba.

POJAM, PODELA I OSNOVNE


KARAKTERISTIKE SIROMATVA

Najue definicije svode siromatvo na oskudaciju


finansijskih sredstava za normalno zadovoljenje
najvanijih potreba svake osobe pojedinano kao
i porodice i drutvene grupe. U neto irim
definicijama naglasak ostaje na materijalnim
aspektima, ali se siromatvo shvata kao odreeni
ivotni standard. Jo ire definicije siromatva
obuhvataju pored materijalnih aspekata i
nematerijalne, pa se siromatvo gotovo
poistoveuje sa socijalnom iskljuenou, zato
to podrazumeva i nemogunost uestvovanja u
drutvu u raliitim oblicima.

Siromatvo je, kako se pokazalo,


viedimenzionalno po svojoj prirodi, pri emu
neekonomske dimenzije igraju znaajnu ulogu
u savremenoj interpretaciji ovog pojma.

Sa irim shvatanjem siromatva preplie se i


koncept socijalne iskljuenosti. Socijalna
iskljuenost je proces kojim pojedinci i grupe
bivaju iskljueni iz ekonomskog, politikog,
kulturnog i drutvenog sistema preko kojih se
integriu u drutvo.

Siromatvo i socijalna iskljuenost


SIROMATVO

SOCIJALNA
ISKLJUENOST
drutvo

Aspekt

pojedinac

Karakteristike

jednodimenzionalnost

multidimenzionalnost

Perspektive

statiki proces - stanje

dinamiki proces

Osnovni koncept

niski dohoci kao oblik


nejednakosti

ograniena socijalna
participacija

Dimenzije nejednakosti

vertikalna i distributivna

polarizovana ( spolja
unutra ) i participativna

Indikatori

dohodovni ( materijalni )

ekonomski, socijalni,
kulturni, politiki
( nematerijalni )

Dva osnovna tipa siromatva jesu apsolutno i


relativno siromatvo, tj. postoje apsolutna i
relativna linija siromatva.

Apsolutno siromatvo je neposedovanje izvora


prihoda i imovine da se mogu zadovoljiti
osnovne ivotne potrebe. Drugim reima,
apsolutno siromatvo podrazumeva procenat
stanovnitva koje ivi ispod odreenog iznosa
raspoloivog dohotka. Taj iznos naziva se
linija (granica) siromatva.

Apsolutna linija siromatva moe biti: linija


ekstremnog i linija generalnog siromatva.
Linija ekstremnog siromatva se naziva jo i
linija prehrambenog, primarnog siromatva ili
linija bede.

Generalno, odnosno sekundarno siromanim


smatraju se oni koji ne mogu da zadovolje sve
osnovne potrebe ili neefikasno koriste inae
adekvatne resurse.

Pored ove, poznata je jo i podela na


privremeno i hronino siromatvo.
Privremeno siromatvo se javlja usred nekih
nepredvienih, negativnih ekonomskih okova
koji pojedinca ili domainstvo privremeno
dovode do stanja siromatva.
Hronino siromatvo je dugoronijeg
karaktera i mnogo dubljih posledica.
Relativno siromatvo, odnosno relativna
granica siromatva tretira siromatvo prema
nacionalnom ivotnom standardu.

Siromatvo se dalje moe definisati kao


finansijko ili kao materijalna uskraenost.
Finansijsko siromatvo se definie kao
nemogunost zadovoljenja ivotnih potreba
koje su u skladu sa minimalnim standardima
prihvaenim u odreenom drutvu.
Materijalna deprivacija ili uskraenost u
zadovoljenju ivotnih poreba predstavlja vanu
dimenziju siromatva i socijalne iskljuenosti
jer ukazuje na ire materijalne aspekte
kvaliteta ivota.

Siromatvo se, jo, moe podeliti na


objektivno i subjektivno.
Objektivno siromatvo podrazumeva da su
strunjaci odredili kriterijum na osnovu koga
se odreuje ko je siromaan.
Subjektivno siromatvo je oseaj uskraenosti
koji ljudi imaju poredei sebe sa drugima i
poredei svoje prihode sa onim to smatraju
minimalnim za prihvatljiv nivo ivota.

Panju zasluuje i razlikovanje izmeu


privremenog i hroninog siromatva.

Bez obzira na nain definisanja siromatva,


karakteristike koje se najee prate su
sledee:

a)

Rasprostranjenost - oznaava broj osoba i


domainstava koja se mogu okarakterisati kao
siromana prema postavljenim kriterijumima,
koji se najee definiu kao linija siromatva.
Pokazatelj koji se najee koristi za
iskazivanje rasprostranjenosti je stopa
siromatva, odnosno uee siromanih u
optoj populaciji ili nekoj grupi.

b)

Teina siromatva - u situaciji kada je potrebno


siromatvo izmeriti kvantitativno, obino se prate
dubina i otrina siromatva koji imaju zadatak da
pokau koliko su siromani udaljeni od linije
siromatva. Drugim reima, ona govori o tome
koliko je sredstava potrebno da se siromani
popnu iznad linije siromatva ili koliko su
siromani meusobno nejednaki u siromatvu.
Kada se siromatvo meri kvalitativno, vie se
panje obraa na njegove razliite dimenzije u
nezadovoljenosti potreba i ivotnih tekoa.

c)

Mapa siromatva - ima zadatak da odgovori na


pitanje ko su siromani? Ona predstavlja pokuaj
da se prepoznaju razliite drutvene grupe koje su
suoene sa problemom siromatva.

Lista meunarodnih razvojnih ciljeva obuhvata:

iskorenjivanje ekstremnog siromatva i gladi,


postizanje univerzalnog obrazovanja,
promovisanje jednakosti polova,
smanjivanje smrtnosti dece,
poboljanje zdravlja majki,
borbu protiv tekih bolesti,
obezbeenje ekoloke odrivosti i
stvaranje globalnog partnerstva za razvoj.

POKAZATELJI SIROMATVA I
KRITERIJUMI ZA ODREEVINJE
GRANICE SIROMATVA

Svaka zemlja koristi liniju siromatva koja


odgovara njenom nivou razvijenosti,
drutvenim normama i vrednostima.

Svetska banka, na primer, ve dugo vremena


koristi dve meunarodne linije siromatva:
niu, koja je postavljena na nivou od 1$ i viu,
kojoj odgovara nivo od 2$ dnevno po osobi
(re je o dolarima jednake kupovne snage).

Kao prirodna i jednostavna mera siromatva


pojavljuje se broj siromanih (head count - HC) ili
udeo siromanog u ukupnom stanovnitvu zemlje,
tzv. stopa siromatva (head countratio - HCR). U
tom kontekstu, broj siromanih je odreen brojem
pojedinaca (i) iji je dohodak manji od linije
siromatva (yi < p), gde je :
y - dohodak (ili potronja ),
i - ma koji pojedinac u drutvu,
p - linija siromatva,
n - broj stanovnika.

Siromatvo se definie kao nemogunost ljudi


da dostignu minimum ivotnog standarda.

Stopa siromatva se rauna po formuli:

HC
HCR
n

Kada se prosean dohodak (ili potronja)


podeli sa prosenim dohotkom (ili potronjom)
drutva dobija se stopa jaza siromatva
(povertu gap ratio - PGR), tj.:

PGR

yi p

( p yi )

nm

gde je: m - prosean dohodak, p - linija


siromatva.

Vrlo bliska prethodnom pokazatelju je stopa


dohodnog jaza (IGR), koja prosean deficit
dohotka (ukupan deficit podeljen brojem
siromanih) izraava kao deo (procenat) linije
siromatva, tj.:

IGR

y
i
y p
i

p HC

Posebnu panju zasluuje Indeks ljudskog


siromatva (Human Poverty Index - HPI),
definisan 1997. godine u okviru Programa
Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

Indeks ljudskog siromatva ima dve varijante prva se odnosi na zemlje u razvoju (HPI-1), a
druga na industrijalizovani svet (HPI-2).

POJAM I MERENJE EKONOMSKE


NEJEDNAKOSTI

Nejednakost je sloen fenomen, koji se moe


posmatrati i procenjivati sa razliitih aspekata.
Tako se moe govoriti o nejednakosti u
dohotku, bogatstvu, srei, slobodi, prilikama,
pravima, zadovoljavanju potreba i sl.

Predmet nae analize e biti ekonomska


nejednakost, koja se, najee izraava preko
dve kljune promenljive: bogatstva i dohotka.

U zavisnosti od konkretnih okolnosti analiza


nejednakosti moe da poiva na tekuem
dohotku (ili potronji), bogatstvu, ili tzv.
ivotnom dohotku (odnosno, dohotku
ostvarenom tokom celog ivota).

Pravi se razlika izmeu personalne i


funkcionalne distribucije dohotka.

Grafikon br. 16. Funkcionalna i personalna raspodela dohotka

Funkcionalna
raspodela

Vlasnitvo nad
faktorima

Personalna
raspodela
Domainstvo 1

Zarade
Domainstvo 2
PROIZVODNJA
PROIZVODNJA

Rente
Domainstvo 3
Profiti
Domainstvo 4

Kombinovanje funkcionalne raspodele


dohotka sa raspodelom vlasnitva nad
faktorima proizvodnje dovodi nas do
personalne distribucije dohotka, koja opisuje
raspodelu svih vrsta dohodaka medu
pojedincima ili domainstvima.

Naa panja e direktno biti usmerena na


personalnu raspodelu dohotka.

Interesovanje za ekonomsku nejednakost


potie iz dva izvora. Nejednakost zasluuje
panju iz etikih i funkcionalnih razloga. Kada
je re o etikom aspektu nejednakosti vano je
imati na umu da su jednakost i pravinost dva
razliita koncepta.

Analiza dohodnih razlika na funkcionalnom


nivou pretpostavlja da se sagledaju efekti koje
nejednakost ima na druge karakteristike
ekonomskog razvoja, kao to je proizvodnja,
zaposlenost, tempo rasta nacionalne
ekonomije.

Lorencova kriva (ime je dobila po svom


tvorcu Conradu Lorencu) je vrlo popularna,
jer prua jasnu vizuelnu predstavu o
personalnoj raspodeli dohotka u jednoj
zemlji.

Lorencova kriva moe da slui i kao


kriterijum za poreenje nejednakosti.

Pri tome vae sledea pravila:

a)

ako jedna Lorencova kriva lei u potpunosti iznad


druge, raspodela dohotka je ravnomernija u
prvom, nego u drugom sluaju;
ako se dve Lorencove krive poklapaju, stepen
nejednakosti je u oba sluaja isti;
ako se dve Lorencove krive seku, potrebne su
dodatne informacije da bi se izvrilo poreenje
nejednakosti.

b)
c)

. Lorencova kriva raspodele dohotka

Gini koeficijent se neposredno izvodi iz


Lorenzove krive.

Vrednost Gini koeficijenta se teorijski kree u


rasponu od 0 (potpuna jednakost) do 1
(potpuna nejednakost).

Gini koeficijent se moe izraavati i u


procentima

Za izraunavanje Gini koeficijenta koristi se


sledea formula:

G
n

i 1

j 1
2

yi y j

2n y

gde su yi i yj dohoci i-tog i j-tog pojedinca, je


prosean dohodak, a n ukupan broj primalaca
dohotka. Gini koeficijent merenju nejednakosti
zasniva se na poreenju svakog para
dohodaka i sabiranju apsolutnih vrednosti
izmerenih razlika u dohocima.

Poto uporeuje svaki par dohodaka, Gini


koeficijent je vrlo direktna mera nejednakosti u
jednoj nacionalnoj ekonomiji. Ovaj pokazatelj
na sintetiki nain izraava disparitete u
dohocima du cele raspodele.

REGIONALNI RAZVOJ
KAO KOMPONENTA
RAZVOJA NACIONALNE
EKONOMIJE

TEORIJSKI ASPEKT REGIONALNOG


RAZVOJA

Prema shvatanju Seja (Jean Baptiste Say 17671832), u kapitalizmu je nemogue ui u krizu
hiperprodukcije. Po njemu, jednih proizvoda
ima vie, zato to drugih ima manje.

Interes za prouavanje regionalnog razvoja


motivisan je, pre svega, potrebom za
obezbeivanjem efikasnog razvoja, odnosno
eliminacijom svega to ugroava efikasan
razvoj.

U Sjedinjenim Amerikim Dravama,


predsednik Frenklin Ruzvelt (Franklin D.
Roosevelt 1882-1945), u okviru politike New
deal planirao je regulaciju reke Tenesi, pa je,
u to vreme, kritikovan da unosi socijalistike
metode u ameriku privredu.

U Velikoj Britaniji je 1934. godine izglasan


poseban zakon koji je odreene regione
proglasio zapostavljenim, odnosno
nerazvijenim.

TEORIJA LOKACIJE

Osnove ove teorije se javljaju poetkom XIX


veka, a zaetnikom teorije smatra se Johan
Hajnrih fon Tinen (Johann Heinrich von
Thnen 1783-1850).

Tinen je postavio teoriju o topografskom


razmetaju kultura u poljoprivrednoj
proizvodnji.
Ova teorija se bazira na itavom nizu
apstraktinih pretpostavki:

a)

pretpostavlja se da postoji jedan izolovani


poljoprivredni region koji proizvodi za jedan

taj grad se ne snabdeva sa drugih strana;


c) poljoprivredni region je povezan sa gradom
samo jednim putem i
d) trokovi transporta su direktno proporcionalni
rastojanju od mesta proizvodnje do grada.
b)

Za razliku od Tinena, Alfred Veber (Alfred


Weber 18681958) je prvi postavio Teoriju
lokacije preraivake industrije.

U elaboriranju motiva i faktora koji opredeljuju


geografski razmetaj preduzea Veber je
polazio od minimiziranja trokova, odnosno
maksimiziranja individualnog profita.
Takoe, Veber je polazio i od iznalaenja i
definisanja tzv. faktora lokacije. S obzirom na
brojnost tih faktora, on ih je sutinski
sistematizovao u dve grupe:

opti faktori, koji su karakteristka svake


industrije (transportni trokovi, trokovi radne
snage i trokovi zemljita) i
b) posebni faktori, koji su karkteristini samo za
pojedine vrste industrija.
a)

Kao odluujue faktore, koji utiu na lokaciju


industrije uzimaju se: transportni trokovi,
trokovi rada i aglomeracioni trokovi.

Vodei rauna o kvalitetu sirovina, njihove


udaljenosti i udaljenosti trita prodaje, Veber
je konstruisao tzv. lokacioni trougao.
Pomou lokacionog trougla on pokuava da
da odgovor gde izvriti lokaciju i da li se ona
vie isplati prema tritu, sirovinama ili prema
nekoj sredinjoj taki.

Veberovi sledbenici svoja istraivanja, za


razliku od njega, (koji je svoja istraivanja
vezao za pojedinano preduzee), vezuju za
nivo grana i proizvodnih udruenja.
Tord Palander (Tord Palander 19021972)
polazi od pretpostavke da su svi elementi,
osim lokacije preduzea, fiksirani i insistira na
korienju mogunosti supstitucije jednog od
proizvodnih faktora.
Drugi stavljaju teite na proizvodne trokove.
Na ovoj liniji je i Bertil Olin (Bertil Ohlin 1899
1979), koji ukljuuje meuregionalni i
meunacionalni promet.

Avgust Le (August Losch 1906-1945)


poznat je kao prvi teoretiar, koji je dao
potpuni sistem opte ravnotee u kome su
prikazani meuodnosi svih lokacija.

Valter Ajzard (Walter Isard 1919-1985) je


nastojao da doe do optih principa lokacije,
da ih iskae kao jedinstvenu doktrinu i
potom ih povee sa optom teorijom
privrednog razvoja.
Doprinos u povezivanju teorije lokacije i
regionalne problematike dao je i Edgard
Huver (Edgar J. Hoover 1895-1972), koji dalje
razvija teoriju lokacije, uvodei momenat
promena, neizvesnosti, nepoznatog,

TEORIJA POLOVA RASTA

Teorija polova rasta predstavlja najzaokrueniji


teorijski koncept regionalnog razvoja, koncept
koji je podvrgavan mnogim kritikama, ali i
inovacijama, razradama i dopunama.
Tvorac ove teorije je francuski ekonomista
Fransoa Peru (Francois Perroux 1903-1987).
U okviru ove teorije Peru definie tri tipa
ekonomskog prostora: homogeni, polarizovani
i planski.

Teorija polova rasta posebnu vanost pridaje


prostornoj koncentraciji proizvodnje.
Umesto kao slabost, Peru uzima, kao pozitivnu
stranu, da se pojedini razvojni impulsi
(kapaciteti) koncentriu samo na odreenim
mestima, na odreenom prostoru, to u stvari
predstavlja pol rasta.

Pored pola rasta, Peru uvodi i pojam pola


razvoja, koji, pored pola rasta, podrazumeva i
njegov mehanizam indukovanja rasta,
odnosno pokretaku industriju.

Dakle, veoma vaan element samog pola


razvoja ne moe se adekvatno razmatrati bez
definisanja uloge pokretakih industrija.

Privredni razvoj se, kako Peru konstatuje,


ostvaruje preko polova razvoja i osovina
razvoja i njihove integracije u regionalnim i
nacionalnim razmerama.

Ova teorija, u svoj analitiki aparat, integrie tri


osnovne grupe ekonomija koje su rezultat
saznanja savremene nauke, i to:
a) ekonomiju obima zasnovanu na znaajnijem
uveanju proizvodnje u okviru jednog preduzea;
b) tzv. spoljne ekonomoje, koje nastaju usled
teritorijalnog grupisanja komplementaanih
industrija koje se uzajamno podravaju i meu
kojima postoje tehnoloke i trine
meuzavisnosti; i
c) urbanu ekonomiju kao specifian vid spoljnih
ekonomija, ije se izvorite nalaze u utedama i
pogodnostima koje proizvodnim jedinicama prua
razvijena infrastruktura, nastala koncentracija
kapitala u odreenim podruijima, naroito u

TEORIJA SPECIJALIZACIJE I
PROIZVODNIH KOMPLEKSA

Specifinost ovog teorijskog koncepta je u


tome to je razvijan i primenjivan u sistemu
gde je dravna i drutvena svojina bila
apsolutno dominantna (Sovjetski Savez).

Region se definie kao teritorijalni podsistem


diferencirane strukture i specifinih
ekonomskih i socijalnih funkcija.

Prve teorijske osnove o regionalnom razvoju u


marksistikoj literaturi dao je Vladimir Lenjin
(Vladimir Ilji Uljanov Lenjin 1870-1924) u delu
Razvitak kapitalizma u Rusiji.
U ovom delu on je prezentirao nain
formiranja ekonomskih regiona i industrijskih
centara, zatim proces koncentracije i
disperzije, kao i uvaavanje istorijskih,
ekonomskih, kulturolokih, nacionalnih i
drugih uslova u regionalnom razvoju.

Polazna pretpostavka Teorije specijalizacije i


proizvodnih kompleksa je da sutinu
regionalnog razvojapredstavlja racionalna
teritorijalna podela rada, a njenu najvaniju
stranu, proizvodna specijalizacija.

Specijalizacija i kompleksan razvoj ine


proizvodni kompleks, odnosno proizvodni
kompleks ine grane specijalizacije i grane sa
unutranjim potrebama, s tim da kljunu ulogu
imaju grane specijalizacije.

Cilj ekonomske specijalizacije bio je


utvrivanje dinamikih komparativnih
prednosti kojima pojedini regioni raspolau u
funkciji njihove valorizacije.

NEOKLASINA TEORIJA

Neoklasina graanska teorija regionalnog


razvoja polazi od pretpostavke da postoji puna
mobilnost proizvodnih faktora, da postoji
perfektna konkurencija i da regionalne razlike
imaju tendenciju nestajanja u privredama
zasnovanim na slobodnoj igri ekonomskih
snaga.
Neoklasina teorija u velikoj meri stoji na
stanovitu klasiara i znaajan aspekt
posveuje samoreguliuoj ulozi trista, kako
u kupnom, tako i u regionalnom razvoju.

Neoklasini model rasta razradili su Robert


Solou (Robert Solow 1920), Nikolas Kaldor
(Nicholass Kaldor 1908-1986) i Dejms Mejd
(Jeams Meade 1907-1995).

TEORIJA KRUNE KUMULATIVNE


UZRONOSTI

Princip krune kumulativne uzronosti, kao


temeljni princip regionalnih ekonomskih
nejednakosti, formulisao je Gunar Mirdal
(Gunnar Myrdal 1914-1968).
Po ovoj teoriji, privredne aktivnosti
spontano tee da se koncentriu u
regionima ili delovima regiona gde je vii
nivo ekonomske razvijenosti.

DOKTRINA IZVOZNE ORIJENTACIJE REGIONA

Doktrina izvozne orijentacije regiona (Export


based teorija) ne spad u red teorija koje su
imale veliki uticaj na teorijsku misao i
praktine poteze u reavanju problema
regionalnog razvoja.
Ova teorija je interesantna jer daje originalan
pristup za bri razvoj pojedinih regiona.

Doktrine izvozne orijentacije regiona polazi od


odluujueg znaaja izvoza za regionalni
razvoj.

Apostrofirajui znaaj izvoza za razvoj regiona,


tvorac ove teorije Daglas Nort (Douglass North
1920), pretpostavlja direktnu zavisnost
rezidencionalnih od izvoznih aktivnosti.

Nort sve regione, zavisno od tokova ulaza i


izlaza roba i usluga iz regiona, deli na:

aktivne regione - to su oni regioni koji imaju


viak izvoza roba i usluga nad uvozom;
b) pasivne regione - to su oni regioni koji imaju
viak uvoza roba i usluga nad izvozom;
c) uravnoteene regione - to su oni regioni koji
imaju jednak uvoz i izvoz roba i usluga.
a)

Rezime Doktrine izvozne orijentacije regiona


ogleda se u sledeem:

a)

ekonomski rast u regionu se posmatra kao


direktno zavisna funkcija izvoza regiona;

b)

ne postoji postepeni razvoj odreenog podruja,


ve nerazvijeni regioni mogu odmah prei u
tercijarni sektor;

c)

jednostranost ove teorije ogleda se u


jednostranom pristupu u razmatranju samo
faktora koji odreuju izvoznu orijentaciju regiona,
dok se drugi aspekti razvoja zanemaruju I

d)

ova teorija nema izgraen konceptualni aparat,


tako da je i metodoloki ograniena.

SAVREMENI KONCEPT TEORIJA


REGIONALNOG RAZVOJA
Teorija centralnog mesta

Klasinu teoriju centralnog mesta kreirao je


Volter Kristaler (Wollter Cristaller 18931969).
Ova teorija pokuava da objasni veliinu, broj
i distribuciju u prostoru gradova, koje Kristaler
naziva centralnim mestima.

U vezi sa pojmom centralno mesto, uvodi se


pojam funkcije vieg i nieg ranga, odnosno
pojam naselja vieg i nieg ranga (naselja
vieg ranga imaju funkcije nieg ranga
istovremeno okupljajui i funkcije nieg ranga,
dok obratno nije mogue).

Teorija centralnih mesta pola je od odreenih


pretpostavki iji je cilj bio da stvori okruenje sa
perfektnom konkurencijom. Te pretpostavke se
odnose na:

prostor koji se posmatra je neograniena


ravnica,
jednaka je distribucija stanovnitva u svim
pravcima,
postoji homogenost potroaa i proizvoda,
nema ogranienja uvoza i izvoza iz datog mesta,
saobraaj je jednak u svima pravcima i
postoji potpuna informisanost na datom
prostoru.

Dva su kljuna faktora na kojima poiva itav


koncept ove teorije:
a) minimum trita koji e omoguiti prodaju
date robe i
b) maksimalna distanca koju je potroa voljan
da pree kako bi datu robu kupio.

Promene cene proizvoda kao


funkcija udaljenosti

Kriva individualne tranje potroaa

Grafiki prikaz Teorije centralnog mesta

Razmetaj naselja prema razliitim principima


Teorije centralnog mesta

a) marketing princip

b) transportni princip

c) administrativni princip

Modifikaciju Teorije centralnih mesta dao je


nemaki geograf Alfred Le (Alfred Loesh 1885
1956) u svojoj knjizi Ekonomika lokacije.

Jo jednu znaajnu modifikaciju ove teorije


dali su Vilijam Garison (William Lloyd Garrison
1805-1979) i Brajan Beri (Brian Berry 1934),
empirijski dokazujui da se Kristalerove
postavke mogu primeniti u praksi, odnosno da
pravilnost u razmetaju trgovinskih centara
postoji, bez obzira na nejednaku gustinu
naseljenosti i nejednaku kupovnu mo.

Pored svih ogranienja, Teorija centralnog


mesta je ostala do danas osnova planerske
prakse, posebno u Velikoj Britaniji.

Ona je ostala iroko primenjivana u analizama


prostorne organizacije naselja i usluga na
regionalnom nivou.

EFEKAT AGLOMERACIJE
Postoji nekoliko karakteristika efekta
aglomeracije:
1) Efekat aglomeracije je na raspolaganju
pojedincima i kompanijama u regionima gde
je velikima koncentracija stanovnitva i
privredne aktivnosti.
2) Jedan oblik efekata aglomeracije, ekonomija
obima, odnosi se na faktore koji
omoguavaju velikim organizacijama ili
regionima da proizvode dobra i usluga
jeftinije od manjih regiona.

3)

4)

Efekat aglomeracije manifestuje se kroz


mogunost obezbeivanja irokog obima
aktivnosti pa, samim tim se stvara mogunost
uspostavljanja veza izmeu preduzea
razliitih veliina.
Aglomeracija se odnosi na efekte eksternalije,
koje se odnosi na prednost steenom
blizinom raznovrsnih poslovnih i trinih
mogunosti, kao rezultat koncentracije ljudi i
aktivnosti na odreenim lokacijama.

Majer Gaj (Meier Guy 1891-1956) istie da sa


tradicionalni neoklasini model dozvoljava
samo jednoj industriji da ima karakteristike
ekspanzije proizvodnje, to je dovelo da se
prostorne strukture razlikuju u korienju
zemljita, u skladu sa tim da li e cene i
gustina varirati u skladu sa potrebom za
transportom proizvoda i faktora proizvodnje sa
jedne lokacije na drugu.

Dejvid Staret (David Starrett 1946) je utvrdio da


u sistemu sa razvijenom prostornom
strukturom, nije mogue postii efekat
aglomeracije.

Mnogo radova koji su se bavili fenomenom


efekta aglomeracije, u sutini potiu od
koncepta industrijskih zona koje je predloio
Alfred Maral (Alfred Marshall 18421924) koji
istie koristi od blizine izmeu preduzea, pri
emu, po njemu, najznaajnije prednosti imaju
mala preduzea .

POJAM REGIONA I KRITERIJUMI


REGIONALIZACIJE

Pojam region potie od latinske rei regio i


znai oblast, podruje ili teritoriju vee
povrine.
Pod regionom se najee podrazumeva
podruje koje se karakterie slinou
definisanim socijalnim, kulturnim,
ekonomskim i politikim specifinostima i
stanovnicima koji na tom podruju ostvaruju
svoje zajednike potrebe, interese i vrednosti.

U ekonomskoj literaturi postoje dva pristupa u


definisanju pojma region.
1) Prvi, da je region objektivno postojei
prirodno-socijalno-ekonomski kompleks,
odnosno deo drave.
2) Drugi, da je region svaki deo zemljine
povrine (bez obzira na veliinu), koji je
izdvojen subjektivno u cilju izuavanja neke
pojave ili reavanja konkretnih socijalnoekonomskih problema.

Prvi pristup se odnosi na to da region


podrazumeva odreeni deo ekonomskog
kompleksa zemlje, koji se odlikuje
geografskim uslovima i prirodno-resursnom
specijalizacijom. Ti regioni su relativno
zatvoreni u proizvodno-tehnolokom i
ekonomskom smislu rei.
Drugi pristup pod regionom podrazumeva
jedinice administrativne podele zemlje:
optina, grad, okrug.

Aleksandar Kuklinski smatra da su regionalni


razvoj i regionalni problemi u duem
vremenskom periodu razmatrani sa
materijalnog gledita.

Kuklinski, takoe, razmatra regione kao


entitete meu kojima vladaju snage
konkurencije.

Ruski ekonomista Alempijev istie da region


predstavlja relativno zaokruenu celinu koja se
odlikuje specijalizacijom, strukturom
proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, kao i
specifinim unutranjim ekonomskim vezama,
kao i vezama sa drugim regionima.

Posebnu dimenziju regionalna ideja dobija u


kontekstu Evropske unije, gde dobija, ne samo
ekonomsku, ve i politiku dimenziju.

Posebnu panju privlai definicija akademika


Nikole obeljia, po kojoj su ekonomski
regioni:

prostorne komponente nacionalne ekonomije,


b) teritorije koje se stvaraju oko jednog ili vie
industrijskih centara i tako imaju odluujui
uticaj na formiranje regionalnih struktura I
c) vee teritorijalne jedinice.
a)

Regionalizacija je aktivnost na izdvajanju i


ograniavanju prostornih celina (regiona),
prema odreenim kriterijumima (principima).

Princip geografske fizionominosti bazira se


na definisanju regiona na osnovu dominantnih
geografskih sadraja.

Princip homogenosti izdvaja regione na bazi


privredne i etnike homogenosti.

Funkcionalno-gravitacioni princip se koristi


kod izdvajanja tzv. nodalnih regiona i bazira se
na dominantnosti privrednih funkcija i
saobraajnih veza.

Princip prirodnih potencijala bazira se na


potencijalnom ili ekolokom naelu.

Princip dinamike razvoja regiona bazira se na


kriterijumu homogenosti, ali mu se dodaje
dinamika komponenta u cilju utvrivanja
pravca razvoja.

Primenjena regionalizacija izdvaja regione za


potrebe prostornog planiranja (planerski
regioni).

U Francuskoj postoje tri osnovna principa koji


se uzimaju kao osnova za regionalizaciju:
princip homogenosti, gustina stanovnitva i
funkcionalno-gravitacioni princip.
an Budvij je prvi teoretiar koji je, na osnovu
ovih principa, definisao tri vrste regiona u
Francuskoj, i to:
a) homogeni,
b) polarizovani i
c) plan-regioni.

VRSTE REGIONA

Postoje brojne podele (tipologije) regiona.


Poznati ameriki planer Don Fridman
predloio je sledeu tipologiju regiona:
regioni jezgra (core regions),
regioni u usponu (upward transition regions),
koridori razvoja (development regions),
regioni novog osvajanja prirodnih resursa
(resource-frontier regions),
regioni u opadanju (down-transition regions).

Imajui u vidu ovakav pristup i odreene


dinamike karakteristike u smislu njihovog
postojanja i menjanja, moemo izvriti podelu
regiona na etiri osnovna tipa:

razvijeni regioni,
b) depresirani regioni,
c) regioni u zaostajanju i
d) nerazvijeni regioni.
a)

Karakteristika razvijenih regiona ogleda se, ne


samo u natprosenoj visini odreenih
kvantitativnih ekonomskih veliina, ve i u
stalnom porastu stope privrednog rasta. Oni
su ve proli intenzivnu industrijalizaciju i u
okviru ekonomske strukture ovih regiona,
dominira tercijarni i kvartarni sektor.

Kod depresiranih regiona imamo takvu


situaciju da generike snage tog regiona, koje
su dovele do visokog stepena industrijskog
rasta, rasta dohotka i pune zaposlenosti,
poinju da jenjavaju, dovodei do opadajue
stope rasta i do gubljenja ekonomske
vitalnosti.

Kod regiona u zaostajanju, radi se o takvoj


vrsti regiona koji su prevazili obeleja
nerazvijenih regiona, do odreenog stepena
razvili svoju ekonomsku strukturu, ali se
stalno nalaze u zaostajanju za razvojem
razvijenih regiona i nacionalnim prosekom.

Kod ovih regiona istiu se dva tipa problema:


a) relativno nerazvijena struktura i b)
nedostatak vodee grane za iju bi se
proizvodnju region specijalizovao.

Nerazvijeni regioni imaju sva obeleja


zaostalosti uz karakteristinu strukturu u kojoj
je primarni sektor najvie zastupljen.

Prethodno obrazloenu tipologiju regiona


karakterie ekonomski karakter i teritorijalna
struktura privrede, pa je nuno pojmovno
razlikovanje:
(a) ekonomskih i
(b) administrativno-statistikih regiona.

Ekonomski regioni nastaju nezavisno od volje


i ideje nosilaca javne vlasti, autonomnom
aktivnou privrednih subjekata i pod uticajem
veih privrednih i kulturnih centara.

Administrativni ili statistiki region je


institucionalno omeena teritorija koja nikako
ne predstavlja poseban nivo vlasti. Oni nastaju
administrativnom podelom dravne teritorije
sa ciljem ostvarivanja, kao i analiziranja,
ekonomskih i ukupnih drutvenih aktivnosti i
usmeravanja ka skladnijem i efikasnijem
teritorijalnom razvoju i voenju ekonomske
politike.

U savremenim evropskim procesima


integracije pojavio se sasvim nov koncept
regiona tzv. evroregion.

Evroregion predstavlja dobrovoljnu interesnu


asocijaciju, uz potovanje nacionalnih i
meunarodnih zakona, u cilju eliminacije
teritorijalnog izolacionizma i stvaranja okvira
kulturnog zbliavanja ili rekonstrukcije nekih
tvorevina, uz uspostavljanje jedinstvenog
jezgra za ekonomski razvoj i ravnoteu izmeu
centra i periferije.

Evroregion je interesna organizacija, a svoje


osnove nalazi u:
(a) geografskom poloaju (geografski aspekti);
(b) zajednikim resursima i potencijalima
(privredni i ekonomski aspekti);
(c) istorijskim vezama i odnosima (socioloki,
kulturni i psiholoki aspekti);
(d) stanju meudravnih odnosa (politiki
aspekt) i
(e) meudravnim i regionalnim projektima
(interesni i tehniki aspekt).

Koncept evroregiona omoguio je da se


klasifikacija regiona utvruje prema NUTS
metodologiji (Nomenclature des unites
territoriales statistiques - NUTS), koja se
koristi od 1988. godine.

Granice NUTS regiona se odreuju na osnovu


zadataka koji se postavljaju pred statistike
jedinice tako da ih one mogu, u zavisnosti od
broja stanovnika, ispuniti efikasno i uspeno.

NUTS klasifikacija na teritoriji svake zemlje


lanice utvruje tri osnovna nivoa i to: NUTS 1,
NUTS 2 i NUTS 3.

Prilikom utvrivanja NUTS klasifikacije, prvi


kriterijum od kog se polazi, jesu postojee
administrativne jedinice.

Da bi se odredilo u koju NUTS kategoriju treba


smestiti odreenu grupu administrativnih
jedinica (regiona), primenjuje se kriterijum
(standard) odgovarajueg broja stanovnika.

Standardi za NUTS klasifikaciju


regiona

Kategorija

Najmanji broj stanovnika

Najvei broj stanovnika

NUTS 1

3.000.000

7.000.000

NUTS 2

800.000

3.000.000

NUTS 3

150.000

800.000

FUNKCIJE REGIONA

Funkcije regiona koje se, u teoriji i praksi,


najee mogu izdvojiti su sledee:

tehnika funkcija,
b) integrativna funkcija,
c) funkcija demokratizacije i
d) kooperativna funkcija.
a)

POKAZATELJI STEPENA RAZVIJENOSTI


REGIONA

Preduzimanje mera za razvoj pojedinih


regiona, u cilju prevazilaenja regionalnih
razlika, nije mogue bez utvrivanja nivoa
razvijenosti svakog pojedinanog regiona.

To je mogue uraditi, uz korienje


odgovarajuih pokazatelja, na dva naina:

1)

utvrditi razvijenost svakog regiona, u odnosu


na druge regione i zemlju kao celinu (za isti
vremenski period) i
posmatrati razvijenost svakog pojedinanog
regiona u dva razliita vremenska perioda.

2)

to se tie pokazatelja kojim se utvruje nivo


razvijenosti regiona njih ima vie i moemo ih
podeliti na:

osnovne i
b) dopunske pokazatelje.
a)

U osnovne pokazatelje ubrajamo: bruto domai


proizvod po glavi stanovnika (per capita); strukturu
privrede; ekonomsku strukturu stanovnitva (odnos
poljoprivrednog i nepoljoprivrednog stanovnitva);
procenat zaposlenih u radno sposobnom
stanovnitvu; procenat pismenih u odnosu na
stanovnitvo iznad 10 godina; osnovna sredstva po
aktivnom stanovniku; broj zaposlenih u industriji na
1000 stanovnika; nivo opte produktivnosti (bruto
domai proizvod po privredno aktivnom stanovniku).

U dopunske pokazatelje ubrajamo one koji se odnose


na razvijenost infrastrukture i pokazatelje linog i
opteg standarda.

Preslikavanje strategijskog cilja u merne


instrumente
STRATEGIJSKI
CILJ

RAVNOMERNI
REGIONALNI
RAZVOJ

DIMENZIJE

INDIKATORI

SKALA MERNIH
INSTRUMENATA

Ekonomija (D1)

U1 U2 U3 U4 U5
U6

C1

Obrazovanje (D2)

U7 U8

C2

Demografija (D3)

U9 U10

C3

Infrastruktura (D4)

U11 U12

C4

Ekologija (D5)

U13

C5

MAKROEKONOMSKA
OGRANIENJA
FUNKCIONISANJA
NACIONALNE
EKONOMIJE

NEZAPOSLENOST KAO RAZVOJNO


OGRANIENJE
Pojam nezaposlenosti i stopa
nezaposlenosti

Radna snaga ili aktivno stanovnitvo sastoji


se od zaposlenih osoba i nezaposlenih
osoba.

Zaposlenost je jedno od onih makrokonomskih


obeleja koja imaju direktan i presudan uticaj
na ivot veine stanovnika neke zemlje.

Nezaposlenost je stanje u kome se deo


radno sposobnih lanova drutva ne moe
zaposliti primereno svojim sposobnostima i
kvalifikacijama.

Stopa nezaposlenosti predstavlja odnos broja


nezaposlenih prema veliini radne snage,
odnosno:

broj nezap oslenih


Stopa nezaposlenosti
100
radna snaga
radna snaga
Stopa ucesca radne snage
100
neinstitucionalno stanovnitvo

Potencijalna radna snaga

a)
b)

c)

Zato je stopa nezaposlenosti vaan pokazatelj


ekonomske stabilnosti u jednoj nacionalnoj
ekonomiji? Postoji nekoliko razloga za to:
Stopa nezaposlenosti je indikator cikline
performanse jedne nacionalne ekonomije.
Kada se pojavi nezaposlenost, neki inputi rada
dostupni nacionalnoj ekonomiji ostaju
neiskorieni, a to ima za posledicu gubitak
proizvodnje.
Nezaposlenost privlai znaajnu panju to kao
pojava mnogo kota pojedine radnike i lanove
njihovih porodica.

Imajui u vidu specifinosti svake nacionalne


ekonomije i injenicu da je ona dinamian
sistem, nivo nezaposlenosti od 4 do 6%
predstavlja tzv. dozvoljenu stopu
nezaposlenosti koja je rezultat razvoja i
promena kod ljudi i u drutvu.

VRSTE NEZAPOSLENOSTI
Zastupnici savremene makroekonomske
teorije, prouavajui nezaposlenost, definisali
su njene osnovne oblike kao:
a) frikcionu nezaposlenost,
b) sezonsku nezaposlenost,
c) strukturnu nezaposlenost i
d) ciklinu nezaposlenost.

FRIKCIONA NEZAPOSLENOST

a)

Frikciona nezaposlenost korespondira sa


nepopunjenim radnim mestima u istim
zanimanjima i istim regionima.
Osnovne karakteristike frikcione
nezaposlenosti su:
frikciona nezaposlenost pogaa relativno
veliki broj ljudi svih demografskih grupa i svih
podruja jedne zemlje;

b)

frikciona nezaposlenost tei da bude kratkog


trajanja;

c)

izvestan obim frikcione nezaposlenosti je


neizbean u jednoj nacionalnoj ekonomiji;

d)

frikciona nezaposlenost izaziva ne samo


ekonomsku tetu ve (u nekim situacijama) i
neku manju ekonomsku korist.

SEZONSKA NEZAPOSLENOST

Sezonska nezaposlenost je karakteristina za


delatnosti u kojima obim proizvodnje diktiraju
vremenske prilike ili kalendar, kao to je sluaj
sa poljoprivrednim, graevinskim i turistikim
delatnostima.
Sezonska nezaposlenost je uvek prisutna u
jednoj nacionalnoj ekonomiji.

STRUKTURNA NEZAPOSLENOST

Strukturna nezaposlenost potie iz osnovne


neprilagoenosti dostupne radne snage koja
trai zaposlenje na nepopunjenim radnim
mestima.

Karakteristike strukturne nezaposlenosti su:

strukturna nezaposlenost se obino javlja


meu pojedinim grupama aktivnog
stanovnitva koje nedovoljno pogaaju
tehnoloke promene,
b) strukturna nezaposlenost tei da bude trajnijeg
karaktera.
a)

Rigidnost zarada i strukturna nezaposlenost

Strukturna nezaposlenost proizilazi iz rigidnosti


zarada i racionalizacije poslova.

CIKLINA NEZAPOSLENOST

Ciklina nezaposlenost podrazumeva


nezaposlenost koja se deava kada
jednostavno nema tranje za poslom.

Do nje dolazi u periodima krize i recesije, pa se


ova vrsta nezaposlenosti javlja sa ciklinom
kretanjem nacionalne ekonomije.

Osnovni uzrok cikline nezaposlenosti je


nedostatak agregatne tranje u nacionalnoj
ekonomiji koja je u stanju da generie
dovoljno radnih mesta za one koji trae
zaposlenje.

Nezaposlenost se poveava u periodu recesije,


a opada u periodu prosperiteta ekonomske
aktivnosti.

Nezaposlenost koja je rezultat injenice da je


stvarni output ispod potencijalnog outputa
naziva se ciklinom nezaposlenou.

INFLACIJA KAO RAZVOJNO


OGRANIENJE
Pojam inflacije

Inflacija kao pojam potie od latinske rei


inflationto znai naduvavanje ili nadimanje.

Postoji vie definicija pojma inflacije, ali se u


krajnjoj liniji mogu svesti na stav da inflacija
predstavlja kontinuirani rast opteg nivoa
apsolutnih cena, ili kontinuirani pad vrednosti
novca u jednoj nacionalnoj ekonomiji.

Dve su napomene bitne kada je o inflaciji re:

a) inflacija se odnosi na rast opteg nivoa cena i


b) inflacija postoji kada je rast cena nepovratan.

Metodoloki inflacija se meri preko sledeih


vrsta agregatnih indeksa:

indeks cena roba i usluga na malo,


indeks proizvoakih cena,
indek potroakih cena i
deflator bruto domaeg proizvoda.

Stopa inflacije je stopa promene opteg nivoa


cena i iskazuje se na sledei nain:
nivo cena(godina t) nivo cena (godina t 1 )
inflaciona stopa
100
nivo cena (godina t 1 )

Formula za izraunavanje stope inflacije je:


Pt Pt1

Pt
t

1 x100
x100 ili t
Pt1
Pt1

Deflacija predstavlja suprotnu pojavu od


inflacije i predstavlja opti pad nivoa cena.

Dezinflacija je smanjivanje stope inflacije.

VRSTE INFLACIJA

Sa aspekta praenja inflacije potrebno je


prethodno izvriti klasifikaciju inflacije u tri
kategorije:

umerena inflacija,
b) galopirajua inflacija i
c) hiperinflacija.
a)

..
0

10
Umerena

..

.
50 100
Galopirajua

Izrael 1980 - ih

Brazil 1970 - ih

Brazil 1980 - ih

Italija 1970 - ih

SAD 1970 - ih

Nemaka 1960 - ih

SAD 1960 - ih , 1980 - ih

Umerena, galopirajua i hiperinflacija

1.000

.
1,000,000

1,000,000,000

Hiperinflacija

1,000,000,
000,000

Umerena inflacija podrazumeva lagani rast


cena. To su jednocifrene godinje stope
inflacije.

Galopirajua inflacija predstavlja dvocifreni ili


trocifreni rast cena, u rasponu od 20%, 100% ili
200% na godinjem nivou.
Hiperinflacija podrazumeva situaciju kada
rasat cena nije pod kontrolom i kada stopa
inflacije dostie iznos od BILION i vie
procenata na godinjem novou.

U hiperinflaciji se uoavaju sledee pojave:

Prvo, realna potraivanja za novcem drastino


opadaju.
Drugo, relativno stabilne cene postaju izrazito
nestabilne.

Novac i inflacija u Nemakoj, 1922-1924.

1 0 0 .0 0 0 .0 0 0 .0 0 0
1 0 .0 0 0 .0 0 0 .0 0 0
1 .0 0 0 .0 0 0 .0 0 0
1 0 0 .0 0 0 .0 0 0
1 0 .0 0 0 .0 0 0
1 .0 0 0 .0 0 0
1 0 0 .0 0 0
1 0 .0 0 0
1 .0 0 0
100
10
1

V a lu ta

C ene

1922.

1923.

1924.

Inflacija iskrivljuje relativne cene i smanjuje


ekonomsku efikasnost.
Teina inflacije meri se i time da li je ona bila
oekivana ili nije. U tom smislu razlikujemo:
a) uravnoteenu,
b) neuravnoteenu i
c) nepredvienu inflaciju.
) Uravnoteena (anticipirana) inflacija
podrazumeva godinji rast cena od 10%.

)
)

Neuravnoteena inflacija, pogaa relativne


cene, trokove i poreska optereenja.
Nepredviena (neoekivana) inflacija
podrazumeva velika iznenaenja.

o U ekonomskoj literaturi najee obraivani


modeli inflacije su modeli inflacije tranje i
inflacije trokova.
Inflacija tranje
P

AS
AD 2

P2
AD 1

P1

Y1

Y2

Jedan od najznaajnijih pravaca u ekonomiji Monetarizam, na elu sa Miltonom Fridmanom,


istie da je inflacija uvek i svuda monetarni
fenomen. Naime, porast ponude novca
poveava agregatnu tranju, a preko nje i opti
nivo cena.

Do inflacije trokova dolazi usled porasta cena


inputa u proizvodnji roba i usluga.

Inflacija trokova je posledica rasta trokova u


periodu visoke nezaposlenosti i nedovoljne
iskorienosti resursa.

Inflacija trokova
P
AS2 AS1

P2
P1

AD

Y2 Y1

EFEKTI I POSLEDICE DELOVANJA


INFLACIJE NA NACIONALNU EKONOMIJU

U savremenoj ekonomskoj teoriji, osim obimne


literature u kojoj su objanjeni uzroci nastanka
inflacije, egzistiraju i pokuaji da se objasne
efekti i posledice, pre svega, monetarnog
fenomena inflacije.

Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi


tendenciju da rastu vremenom.

Mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da


umeren nivo inflacije podmazuje tokove
privrede.

Mere kojima se odrava potpun nivo


stabilnosti cena mogu takoe voditi (i najee
vode) do deflacije (konstantnog pada cena),
koja moe biti izuzetno destruktivna i dovesti
recesije (ak i depresije).

Sve posledice delovanja inflacije mogu se


podeliti u dve osnovne grupe:
a) direktne posledice i
b) indirektne posledice.

Direktne posledice mogu se dalje podeliti na


pozitivne i negativne posledice delovanja
inflacije na funkcionisanje nacionalne
ekonomije.

a)
b)

c)

Direktni pozitivni oblici delovanja inflacije na


nacionalnu ekonomiju su:
podsticaj stopi rasta i proizvodnje.
stimulisanje investicija u uslovima kada su
investicije niske i kada preti opasnost od
pojave recesije i krize.
stimulisanje potronje jer se, u uslovima viih
stopa inflacije, ne isplati tedeti.

a)

b)

Postoje i brojni negativni oblici delovanja


inflacije:
Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage
novca u zemlji (unutranja vrednost novca).
Pad kupovne snage domaeg novca dovodi
do obaranja deviznog kursa i intervalutarne
vrednosti novca.
Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat
naglog bujanja domae novane tranje i
rasta cena u odnosu na svetsko trite, to
dovodi do padanja konkurentske sposobnosti
na inostranim tritima.

c)

Inflacijom naduvena novana tranja dovodi


do rasta cena.

d)

Finansijske kalkulacije, planiranje i


poslovanje privrednih subjekata su oteani.
Izraena je poslovna nesigurnost.
Inflacija pogoduje neekonominom
poslovanju.
Inflacija nepovoljno deluje na primenu
principa raspodele prema radu i rezultatima
rada.

e)
f)
g)

h)

Inflacija dovodi do nepoverenja u domai novac.

i)

U inflatornim uslovima tranja za potroakim kreditima


raste.

j)

Osim potpunog gubljenja poverenja u nacionalnu


valutu, inflacija dovodi i do pokretanja psiholokih
faktora inflacije.

Konani gubici celokupne nacionalne ekonomije u


inflaciji daleko su vei od koristi koju ona moe da prui.

Indirektne posledice delovanja inflacije javljaju se kroz


brojne efekte u raspodeli i preraspodeli bruto domaeg
proizvoda.

Socijalne posledice inflacije su takoe znaajno


izraene.

JAVNI DUG KAO RAZVOJNO


OGRANIENJE
Pojam javnog duga

Javni dug ili dravni dug predstavlja ukupnu


zaduenost drave koju ona belei prema
svojim (domaim) ili inostanim poveriocima u
odreenom vremenskom periodu.

U finansijskoj teoriji pravi se razlika izmeu


javnog duga i javnog zajma.

Javni zajam predstavlja zaduenje drave po


osnovu ugovora o javnom zajmu.

Javni dug je iri pojam i obuhvata svako


zaduenje drave po osnovu ugovora o zajmu
kod pravnih I fizikih lica, kao i sve obaveze
drave po drugim osnovama: zakonskim,
ugovornim, sudskim (naknade za dravne
nabavke, plate dravnih inovnika, naknade za
ratne i druge tete, naknade po osnovu
sudskih presuda i dr.).

Javni dug nastaje kada javni prihodi ne mogu


da pokriju sve planirane javne rashode ili kada
nije usklaena dinamika prikupljanja javnih
prihoda sa dinamikom realizicije javnih
rashoda.
Kada postoji navedeni nesklad, drava ima
nekoliko mogunosti:
da povea fiskalno optereenje,
da povea stepen naplativosti javnih prihoda,
da smanji javne rashode do nivoa javnih
prihoda i
da obezbedi sredstva iz drugih izvora.

to se tie obezbeivanja sredstava iz drugih


izvora, sa stanovita nosilaca ekonomske
politike , najjednostavnije je zaduiti se.
Finansiranje javne potronje, na bilo kom
nivou javne vlasti, putem zaduivanja,
predstavlja deficitarno finansiranje.

Osnovne karakteristike javnog duga su:

javni dug prestavlja finansijski instrument koji u


sebi ukljuuje i elemente prihoda i elemente
rashoda,
b) javni dug karakterie njegova povratnost,
c) jedna od karakteristika javnog duga je i kamata,
d) javni dug se, uglavnom, obezbeuje na
dobrovoljnoj osnovi, tj. na podlozi slobodnog
opredeljenja,
e) javni dug se ne moe smatrati pravim prihodom
kao to su to dabine i domenski prihodi, jer
zajam predstavlja anticipirani prihod.
a)

Finansijska teorija izdvaja nekoliko osnovnih


razloga za stvaranje javnog duga koji se
ogledaju u sledeem:
a) vanredni i veliki javni rashodi drave tj.
prevelika javna potronja,
b) ekonomski intervencionizam drave u privredi,
c) vremensko nepoklapanje formiranja javnih
rashoda i javnih prihoda,
d) stalni budetski deficit koji se ne moe pokriti
javnim prihodima I
e) otklanjanje posledica eksternih nepogoda ili
uzoraka vie sile.

KLASIFIKACIJA JAVNOG DUGA

U literaturi se moe naii na vie klasifikacija


javnog duga.

Najee se razlikuju sledee vrste javnog


duga:

unutranji i spoljni javni dug (interni i


eksterni),
b) javni dug denomiran u domaoj valuti i javni
dug denomiran u stranoj valuti,
a)

c)
d)
e)
f)
g)

dobrovoljni i prinudni javni dug,


kratkoroni, srednjoroni i dugoroni javni
dug,
rentni i amortizacioni javni dug,
produktivni i neproduktivni javni dug I
javni dug sa fiksnom kamatnom stopom i
javni dug sa promenljivom kamatnom stopom.

Unutranji javni dug zakljuuje se na


domaem tritu i u domaoj valuti, dok se
spoljni javni dug zakljuuje na inostranom
tritu i u stranoj valuti.

U pogledu roka otlplate amortizacioni zajmovi


se dele na:

zajmove sa promenljivim rokom otplate i


zajmove sa fiksnim rokom otplate.

TEORIJE O JAVNOM DUGU I STEPEN


ZADUENOSTI NACIONALNE EKONOMIJE

U pogledu prirode i uzorka javnog duga, mogu


se izdvojiti dva osnovna teorijska pravca:

Klasina teorija javnog duga i


b) Savremena teorija javnog duta.
a)

Klasina teorija javnog duga, u duhu svojih


osnovnih stavova u vezi ekonomskog razvoja i
uloge finansija (neutralnog novca i kredita,
neutralne drave i pokria javnih rashoda,
uglavnom porezima), u potpunosti odbacuje
javni dug.

Savremena teorija javnog duga realnije gleda


na javni dug, u odnosu na klasinu, jer ga
poznaje u svoj njegovoj kompleksnosti.

Jedan od osnovnih problema javnog duga je


pitanje koja generacija treba da snosi teret
javnog duga, sadanja ili budua, te koje je
optimalno reenje raspodele tereta?

Kod zaduivanja je takoe bitno voditi rauna


hoe li domae stanovnitvo moi u dugom
roku podneti teret otplate javnog duga?

Od prvorazredne vanosti je kretanje


koeficijenta zaduenosti (d) kao odnosa duga
(D) i realnog bruto domaeg proizvoda (Y):

D
d
Y

gde je d koeficijent zaduenosti, D ukupan


dug, Y realni bruto domai proizvod.

Koeficijent zaduenosti se smanjuje kada


realni bruto domai proizvod raste bre od
duga.

Tokom vremena, koeficijent zaduenosti privrede


d menja se za d. U cilju odreivanja vrednosti
ovog pokazatelja polazimo od njegove stope
rasta, tj. vrednosti d/ d. Poznato je da je stopa
rasta kolinika jednaka razlici stope rasta brojioca
i stope rasta imenioca:

d D Y

d
D
Y

To znai da prirast koeficijenta zaduenosti


moemo da prikaemo pomou izraza

D Y
d d

Y
D

Promena koeficijenta zaduenosti zavisi od


stope javnog duga i stope privrednog rasta.
Za jednu nacionalnu ekonomiju naroito je
znaajna tzv. visina spoljne zaduenosti, jer je
spoljni dug deo javnog duga.
Prema klasifikaciji meunarodnih finansijskih
organizacija ,nacionalne ekonomije se, prema
visini spoljne zaduenosti, dele na veoma
zaduene, umereno zaduene i nisko
zaduene.

Prema kriterijumima Svetske banke, jedna


nacionalna ekonomija je:

visoko zaduena - ukoliko odnos spoljnog


duga prema bruto domaem proizvodu, u
posmatranoj godini, prelazi 80%;
b) srednje zaduena - ukoliko se odnos spoljnog
duga prema bruto domaem proizvodu, u
posmatranoj godini, kree u rasponu od 48 %
do 80% i
c) nisko zaduena - ukoliko je odnos spoljnog
duga prema bruto domaem proizvodu, u
posmatranoj godini, ispod 48%.
a)

Po drugom, esto korienom kriterijumu


Svetske banke, nacionalna ekonomija je visoko
zaduena ako je njen dug, na kraju posmatrane
godine, bar 2,2 puta vei od vrednosti izvoza
roba i usluga u toj godini.
esto se ovaj pokazatelj mnoi sa 100 i tako
izraava u procentima pa, shodno tome, takoe
postoji podela nacionalnih ekonomija na:
a) visoko zaduene ukoliko je spoljni dug preko
220% vrednosti izvoza;
b) srednje zaduene ukoliko se spoljni dug kree
u rasponu od 132 % do 220% vrednosti izvoza i
c) nisko zaduene ukoliko je spoljni dug ispod
132% vrednosti izvoza.