Sinhronicitet.

Sinhronicitet je pojam koji izvorno potice iz misli svajcarskog psihoanaliticara,

mistika, pesnika i duhovnika Karla Gustava Junga. Ovaj esej je pokusaj da objasnim
svoje shvatanje istog, te na koji se nacin ono razlikuje od Jungove originalne
koncepcije.
Ovaj pojam je tokom godina poprilicno izmenio svoje znacenje, i malo ko je upoznat
sa njegovim prvobitnim znacenjem, a pre bilo kakve ozbiljnije price o nacinu na koji
sinhronicitet deluje, bitno je razlikovati sta se obicno podrazumeva pod samim
pojmom, a sta pod njim podrazumeva onaj koji je detaljno upoznat sa Jungovim
delom i radom.
Sinhronicitet u sirem smislu
U nekim okultnim i new-age krugovima sinhronicitet se koristi olako, kao termin
kojim obelezavamo svaki dogadjaj cija je verovatnoca da se desi mala, a koji nosi
neko znacenje za onoga koji percipira taj dogadjaj.
Kao standardan primer navodi se momenat kada pacijent pokusava da terapeutu
preprica san ali ne moze da se seti njegovog sadrzaja, a zatim upravo u trenutku
kada on gubi koherentnost misli i secanja kroz prozor u prostoriju ulazi pcela i
pacijent primecujuci je pocinje da se seca ostatka svog sna koji je bas ukljucivao
neko desavanje sa pcelama.
Moze se takodje navesti i primer kada spontano razmisljamo o osobi koju dugo
nismo videli i bas u tom trenutku cujemo zvonjavu telefona. Dizuci slusalicu, na
nase iznenadjenje cujemo upravo glas osobe koju smo sreli.
Osobe neupucene u preciznu definiciju sinhroniciteta, smatraju ovakve trentutke
momentima sinhroniciteta i dozivljavaju to kao neku poruku od univerzuma, znak i
sl.
Jung bi pak ovako nesto smatrao samo MANIFESTACIJOM sinhroniciteta, koji nije
nikakav izolovan dogadjaj, vec upravo princip zahvaljujuci kome se ovakvi izuzetni
trenutci, kada se subjektivna i objektivna stvarnosti poklope, desavaju.

Sinhronicitet u uzem smislu

Sinhronicitet u uzem smislu, iliti Sinhronicitet kako ga je isprva Jung zamislio,

predstavlja zakonitost, odnosno nacelo, a ne neki odredjen momenat ispunjen
znacenjem.

Jung je dosao do zakljucka da pored klasicnog kauzalnog i gotovo mehanickog

Njutnovskog toka realnosti(jedan dogadjaj uzrokuje drugi), postoji i jedan drugi,
akauzalni tok.
U tom toku se obrazuju dogadjaji koji su u skladu sa covekovom trenutnom svescu
i mislima, ili pak jedan sa drugim te ultimativno dovode do nekog razresetka
odredjene teme ili situacije.
Nacelo koje omogucuje taj drugi tok, on je nazvao Sinhronicitetom.
Knjiga promena, Ji-Djing se moze iskoristiti da se ovo nacelo objasni i osvetli
primerom. Originalno, ovaj klasik kineske mudrosti se koristio kao sredstvo za
proricanje. Ona sadrzi sijaset kripticnih tekstova i simbola(64 razlicita heksagrama,
od koji svaki ima razlicitu kombinaciju od po 6 otvorenih ili zatvorenih linija), koje
onaj koji ih poznaje moze iskoristiti da rasvetli svoje pitanje.
Knjiga se koristi na sledeci nacin. Osoba prvo osmisli svoje pitanje, a zatim baca 6
puta po 3 novcica. Razlicite kombinacije pisama i glava daju nam ili otvorene ili
zatvorene linije, koje nakon 6 bacanja obrazuju Heksagram od 6 linija.
Nakon ove akcije, osoba nalazi taj Heksagram u knjizi i u tekstu koji je vezan za
njega pronalazi odgovor na svoje pitanje. Neretko taj odgovor biva potpuno jasan i
precizan.
Ono sto ovo omogucava ovu povezanost izmedju bacanja novcica i dobijanja tacnog
odgovora unutar jedne knjige, po Jungu, nije neka posebna magija te knjige vec
upravo nacelo sinhroniciteta koje nam govori da se podudarnosti izmedju uma i
stvarnosti desavaju u svakom trenutku. Kada postavljamo pitanje Ji-Djingu, ono sto
se desava nije to da bacanjem novcica mi nesto uzrokujemo. Tako nesto bi pripadalo
kauzalnom toku stvarnosti(uzrok-posledica) i moglo bi se objasniti teorijom
primitivne simpateticke magije.
Ne, ono sto se desava jeste da mi samo svesno odredjujemo na koji nacin ce se
Sinhronicitet manifestovati(kroz knjigu), ali takvi, sinhronisticki dogadjaji bi se
svakako dogodili i bez nase intervencije i stoga oni nemaju neki jasan fizicki uzrok
poput odredjenog delovanja. Oni se jednostavno, stalno desavaju, kao sto se
jednostavno i stvarnost i fizicki zakoni kao takvi stalno desavaju.
Uzrok oboma je za sad nepoznat i vodi do onog prvog filozofskog pitanja, koje i
danas ostaje neodgovoreno, tj. Sta je priroda stvari?

Kako sinhronicitet funkcionise

Ja:
Duh je nosilac energije, pokretac.
Arhetipovi su ekspresija uredjenih obrazaca nesvesnog.
Jung
Svest proistice iz psihodinih temelja licnosti, a uvek zavisi od obrazaca ponasanja i
psihickih sadrzaja koji su prvenstveno nesvesni.
Arhetip je introspektivno prepoznatljivi oblik a priori psihicke uredjenosti.
Arhetipovi se manifestuju kroz svoju sposobnost da organizuju slike i ideje. Njihovo
gradjenje obrazaca, uvek je nesvesni proces koji se moze otkriti tek naknadno.
Ajra Progof
Sinhronisticka zbivanja teze da reflektuju obelezja delujuceg arhetipa. Izgleda da
arhetip po svemu sudeci igra znacajnu ulogu u oblikovanju obrsca, tako da se
obrazac koji se stvara na neki nacin nalazi u slici arhetipa.

Kada se dva ili vise dogadjajaodigruju u datom trenutku vremena, a da ni jedan nije
uzrok drugome, ali tako da izmedju njih postoji raspoznatljivo smisaoni odnos koji
prevazilazi mogucnost slucajne podudarnosti, ta situacija ima osnovne elemente
sinhroniciteta.
Arhetipovi nisu uzrok ovoga. Situacija se obrazuje oko njih, ali oni joj niu uzrok.
Izgleda da je narocita uloga arhetipova u sinhronistickim fenomenima ta da sluze
kao stozer konsteliranja neke situacije preko vremena i da budu cinilac unutrasnje
uredjenosti koja toj situaciji daje osoben slucaj.