LJUBOMIR NEDI

(1858-1901)
Prvi osetio kritiku kao stvaralaku, a knjievno stvaranje kao oblik EGZISTENCIJE, a ne nain
tumaenja sveta. Vanost: INTUICIJE, STILA I FORME.
DERETI:
Pokree prvi moderni knjievni asopis u Srbiji Srpski pregled (1895), koji je bio pretea SKG, i
uglavnom asopis kritike. Tu je pisao uvodne lanke iz knjievnosti o najkrupnijim pitanjima. Oslobaa
se Vulovievog bigrafizma i impresionizma i stvara modernu analitiku estetiko-psiholoku
kritiku. Glavni doprinos u kritikoj metodologiji: odbacivi podjednako estetiki relativizam i
pozitivistiki istoricizam, dogmatsku i impresionistiku kritiku, zalagao se za strogo unutranji
pristup, osloboen svih spoljanjih, vanknjievnih primesa. Pravi razliku izmeu estetike i ivotne
istine, razdvajajui graanski lik pisca od njegovog knjievnog lika, zahteva da se kritika bavi ne
ovekom nego piscem, ne onim koji je iza knjige nego onim koji je u knjizi . Prouavati delo samo
za sebe.
Daje primat formi za koji smatra da, iako nije sama sebi dovoljna, predstavlja ivotni princip
svakog knjievnog dela. U formi razlikuje dva momenta: spoljanji obrada, i unutranji izraz,
sloaj rei (svaka re komunicira sa svojim sporednim znaenjima, asocira, izaziva seanja, a pesnici
otkrivaju te skrivene veze). Osnovno vrednosno merilo je emotivnost.
POSTUPAK:
a.

posmatra pisca u celini, izjedna, a ne kroz pojedinana dela;

b.

analizom izdvaja glavne osobine koje izlae estetikim merilima;

c.

REZULTAT: sinteza slike pieve knjievne fizionomije i kritiki sud o vrednosti dela.

Vrednost njegovih ogleda je vie u unutranjem opisu pisca nego u kritikoj oceni, gde je esto
pristrasan, iskljuiv, dogmatian. Dao je izvrsne psiholoko-knjievne portrete. Bio je pristrasan po
politikim simpatijama, ali ipak pored svih nedostataka on je zaetnik moderne srpske kritike.
NOVIJA SPRSKA LIRIKA I NJENI KRITIARI (1893):
U mladoj srpskoj knjievnosti jedino je poezija toliko napredovala da se u njoj ve poinju javljati
produkti prefinjenog ukusa, ali to ne vai i za kritiku koja je u povoju. Ima nameru da se prvenstveno
bavi onim KAKO? I KUDA? Kritike, pa sve kritike pokuaje svrstava u nekoliko tipova. Smatra da Vuk
nije prvi srpski kritiar informacije je dobijao sa strane.

1.

STEVAN POPOVI o Jakievoj poeziji metod konjikog skoka pogoditi u tri koraka

relevantno. Ovaj nain kritike ostaje bez uoptavanja i zapravo je nekritian, nesistematian i
bez poetike, jer se moe rei ta se hoe. Ovim metodom slui se ponekad i Svetislav Vulovi, iako
on uvek ima duha i lepog stila.
2.

SVETISLAV VULOVI prirodna kritika neka vrsta spoljanje, subjektivne kritike

koja ne zna za pravila, ve se upravlja po oseaju, ali time gubi, jer ne utvruje nikakve optije
norme. Ova vrsta kritike stekla je puno sledbenika, jer je u skladu sa naom prirodom uvek sklonom
da rado prihvata samo svoj autoritet. Od Brenea je, sem ovoga, primio i uskogrudu procenu pisaca
prema njihovoj privatnoj linosti. Podvrsta POLITIKA KRITIKA (kritika kao odjek politikih ideja).
3.

SVETOZAR MARKOVI realna kritika koja objavljuje rat svakoj estetici i propoveda

njeno unitenje. Sadraj je merilo vrednosti, dok sam Nedi istie da je forma pretenija. TETNA JE,
ali i pored sve utilitarnosti, donela je i neke koristi za knjievnost: pre svega utcala je na nestanak
bljutavo patetine poezije romantiarskih epigona.
O KNJIEVNOJ KRITICI: posveena Bogdanu Popoviu;
Veliko doba kritike koja se razvija vie od samog knjievnog stvaralatva, to joj slui kao osnov za
postojanje.
TA JE PRAVI ZADATAK KRITIKE? Navodi njene tri vrste:
1.

KRITIKA KOJA PRATI dnevna, tekua sa prolaznom vrednou posebo ovaj tip

kritike ne moe uticati na pisce , niti nekoga nainiti piscem. Ona ima hroniarsku ulogu.
2.

KRITIKA KOJA UPUUJE velika, opta knjievna pitanja moe doprineti razvitku

knjievnosti, ali Nedi uvek ostaje veran shvatanju da knjievnost ide svojim putem, kao izraz
opteg duha vremena, i velikih tvorakih duhova. Zato je kritika voena knjievnou, a ne
obrnuto. U tom, smislu, njena prava uloga je da upoznaje nove ideje u knjievnosti, da im daje
jasan izraz, da ih formulie i iri.
3.

KRITIKA KOJA PROUAVA predmet: pretres i ocena INTERPRETACIJA. Nevolja

nastaje oko jasnog utvrivanja njenog domena, jer se knjigama bavi i istorija knjievnosti, a ni
zadatak kritike nije jasno utvren. ISTORIJA KNJIEVNOSTI knjievna dela posmatra kao
POJAVE koje pokuava da uhvati u njihovoj vezi sa drugim srodnim pojavama. KRITIKA ih vidi kao
DELA i trai da ih oceni. Zato je bitno ne meati ih, jer kritika treba da ih posmatra samostalno,
nezavisno od svega spoljanjeg.

PROIMANJE DISCIPLINA: nauni i knjievni nain se ne mogu strogo odvojiti jedan od drugog.

Meutim one nemraju jedan predmet nego svaka svoj. Podvlai da je njegovo shvatanje kritike
SUBJEKTIVNO, ali da time ne iskljuuje i druga, suprotna.

PRAVA KRITIKA JE UMETNOST kritiar mora biti sposoban da otkriva ono to je

umetnost. Na njega su uticali Nemci i idealistika filosofija estetika odozdo (Baumgarden, Kant) za
poniranje u skriveno potrebna je inspiracija kao i za stvaranje. Zato gree oni koji kao kritiari polau
na duhovnost ili favorizuju lep stil u kritici koji tu nije najvaniji. Nekada je i sam isticao biografski
momenat, ali misli da on ne moe da objasni delo, iako u tome moe biti od pomoi. Ovaj metod
esto je nepouzdan i prua lanu sliku o piscu i delu. Pisac i ovek dve su odvojene linosti: jednu
otkriva kritika, drugu biografija. Razlika ovek/stvaralac. Delo daje samo neke stavove, ne ivot.

METODA KRITIKE: analiza i sinteza - analiza knjige i sinteza oveka iz knjige. Nedi ne nudi

konkretan odgovor na koji nain se to ini, smatrajui da je kritika ISTINIT, UROEN DAR. Mogu se
utvrditi jedino neki opti zahtevi (ak i oni spadaju u krug estetskih rasprava). Prouavati SKLOP I
SKLAD. NOVO: IMANENTNI PRISTUP! U kritici mora biti:
1.

JEDINSTVA: iznoenje u celo onoga to je u delima pisca opte;

2.

ISKRENOSTI: pravi umetnik nikada ne ide za efektom. Bez unuranje potrebe nema ni
kritike ni kritiara. Ovo se odnosi i na spoljanje kritiar moe da se prevari u oceni, ali
ne sme dati lanu.

Srpska kritika je neiskrena, povodi se za raznim obzirima, tuim miljenjima; to se vidi i u

boleivom odnosu prema srpskoj knjievnosti kao nejakoj.
----------------------------------------------------------------------------------------------ZORAN GAVRILOVI: ZASNIVANJE UMETNIKOG PRISTUPA
Na najistaknutiji kritiar sve do poetka II svetskog rata. Kod Vunta zavrio filozofske nauke. Njegove
kritike su prve koje imaju odreeni metod koga razvijaju u analizu. Bio je protivnik filozofskih i stilski
apstraktnih analiza, niti je voleo metod zasnovan samo na oseajnosti. Napad na pesnika sa najvie
respekta: trebalo je imati smelosti i intelektualnih uverenja, pa napasti Zmaja. Nediev politiki
konzevrativizam bio je tetan po pozitivni trend u srpskom drutvu kritika koja se koleba izmeu
ideolokih stavaova i estetikih analiza. Njegovu objektivnost mutila je politika antipatija. Pravi
obazac njegove kritike je tudija o Vojislavu Iliu poetak moderne kritike, pokuaj da se estetsko
kao vrednost i delo kao tvorevina ponu ispitivati kao jedini predmet. Zakljuivao je da e se artizam
Iliev sviati samo uskom krugu ljudi prefinjenog ukusa, to moe samo vie da vredi nego glasna
slova velike publike.

Kritiar izrazito negatorskog tipa jedina afirmativna kritika je ona o Vojislavu. Kriterijum smisla je
esto uproeno izjednaavao sa zdravim razumom: pokopao Lazu Kostia. Ipak, uvek insistira
kritiko-estetikim razlozima svojih ocena. Njegov racionalizam je moderan spoj psiholokog i
formalnog, i estetskog i kritiarskog. On je prvi kritiar koji pravi razliku izmeu estetske istine i
stvarnosti. Insistirao je na unutranjoj motivaciji i izvedenosti umetnikih struktura.
DRAGAN M. JEREMI: ESTETIKI PRINCIPI KRITIKE LJUBOMIRA NEDIA
Gotovo svi krtiari su tvrdili da je Nedi bio logiar, i da su logika strogost i hladnoa osnovne
karakteristike njegove kritike. A to je ba ono to ne stoji svoje kritike ocene zasnovao je
izrazito emocionalistiki. Ono to ga izdvaja i u emu lei njegov istorijski znaaj jeste injenica da
je stvorio kritiku doslednu estetikim principima prvi je pisao na osnovu jedne kritike metode.
Na bazi njegovih studija Skerli je mogao da izvri istorijsko-knjievnu sintezu, a Bogdan Popovi da
obarti panju na estetsku stranu knjievnosti. Morao je da se bori protiv biografske (prirodne) kritike,
bez vstih estetikih principa, i protiv utilitarne (realne) kritike na jakim neestretikim principima.
Svestranog talenta, dobar portretist, duhovit opservator, strasan polemiar. Mogao je u kritici da bude
impresionista, a ne samo dogmatiar.
1.

Prvo merilo: PRINCIP OSEAJNOSTI isticao izuzetan znaaj srca i oseanja: u studiji o V.
Iliu kae, da ne treba nikad smetati s uma da je umetnost rodila oseajna potreba ljudske
due, i da se ono, otuda, i ceni po tome koliko se u nju due unese.

Iz tog stava izvukao je sve ostale principe svoje kritike, meu kojima je princip oseajnosti ostao uvek
osnovni. OSEAJNOST je osnovni kvalitet distinkcije izmeu velikog umetnika i virtuoza, velikog
pesnika i stihotvorca. Zato se on i bavio vie poezijom nego prozom. tavie, po njemu je KRITIKA
jedna vrsta umetnosti za koju treba inspiracije kao i za stvaranje, umetnost koja u knjievnom delu
ne vidi samo neto to treba oceniti i proiveti, vidi oveka koji se u njoj ogleda i iju sliku treba iz nje
izvesti. Kritiareva prva sposobnost je oseanje, a pored toga on mora da ima duha i da ima pameti;
duha da pronikne, pameti da shvati i proceni. Pod oseajem je u stvari shvatao sve to nije misaono,
refleksivno, racionalno...
2.

Drugo merilo: FORMA oblik koji umetnik daje oseanju. Piui o Vojislavu kae: svaka je
umetnost dodue u formi; ali ona nije jedino u spoljnoj formi, u pravilnosti i kalupu, no u formi
zadahnutoj duom umetnikovom.

ESTETIKA ISTINA: sasvim je nezavisna od onoga to je stvarno istinito. Ona se moe slagati sa
stvarnou ali i ne mora, jer moe postojati pored ili mimo nje. Ako ne odgovara stvarnosti ona ima
svojeg unutranjeg ivota, a vie se i ne trai do to: ivot. Tu istinu on uzima za najdublju osnovu i
najveu vrednost umetnikog dela. Ovo je dovoljno da se njegova kritika potpuno suprotstavila
logikom, racionalnom, cerebralnom tretiranju umetnosti. Dakle, cenio dva momenta:

a.

oseanje ivost i istinitost oseanja

b.

formu oblik kojim je izraeno oseanje; esto ima negativno znaenje.

Samo se u jednom kolebao: u procenjivanju vrednosti tendencije: osuivao je tendenciju u politikim

i satirinim pesmama Zmajevim (pesma govori srcu, a ne razumu), ali je hvalio to isto kod ure
Jakia, jer je toboe patriotska tendencija via i opravdanija od socijalne. Hvalio humor, osuivao
satiru...

BOGDAN POPOVI
(1863-1944)
DERETI:
Bio je kao i Nedi, vrnjak realista. U knjievnost je uao rano, krajem 80-tih godina, a vrhunac je
dostigao u doba SKG. Prvi na knjievni kritiar koji se bavio pitanjima drugih umetnosti spojio
knjievnu i umetniku kritiku. Profesor Velike kole (1893) i Univerziteta (1905). Njegovo delo nije
obimno, niti obuhvata veliki broj pisaca i problema iako je pisao due od 60 godina: Ogledi iz
knjievnosti i umetnosti, 1-2 (1914, 1927); Bomare, (1925); a u celini je obeleeno didaktikim i
pedagokim tenjama jednog profesora knjievnosti, u kojoj je video veliku bibliju oveanstva, a u
prouavanju literature najbolji nain da se ovek duhovno uzigne, da profini i oplemeni svoja oseanja,
da odgaji ukus (O vaspitanju ukusa).
ESTETSKI ENTUZIJAZAM I METODOLOKI ZAHTEV ZA NAUNOM EGZAKTNOU KRITIKE:
odbacuje istorijsku kritiku Ipolota Tena koja je delo posmatrala kao dokument i zalae se da se
umetnost prouava kao umetnost, s estetikog, a ne istorijskog stanovita. Estetika se mora osloboditi
svake podreenosti graninim disciplinama i apstraktnih spekulacija o prirodi lepog u umetnosti, te se
mora postaviti na naunu eksperimentalnu osnovu, kao u prirodnim naukama. Delo posmatrati za
sebe, iznutra, kao umetniku formu. Od Nedia se razlikuje po konstantnoj analitinosti kritike, po
ulaenju u najsitnije pojedinosti, ali bez dovoljnog uvida u celinu, koja je kod Nedia bila sredinji
pojam.
MIKROANALITIKI METOD: TEORIJA REDA-PO-RED pokazuje prednosti u prouavanju
formalne i tehnike strane umetnikog dela, dok se tee primenjuje kod sloenijih aspekta
strukture i znaenja. Njen znaaj je preteno pedagoki (pisana kao predavanje), vie u nastavi nego
u nauci o knjievnosti. Popovi je vie propagator i tuma modernih estetikih i metodolokih
shvatanja nego izvorni mislilac.
Svoj najpotpuniji izraz ostvario je u poduhvatima koji su ukljuivali i druge uesnike: ANTOLOGIJA
NOVIJE SRPSKE POEZIJE (1911) gde je izborom i osobenim rasporedom tuih tekstova stvorio
skladnu umetniku celinu, jedinstvenu knjigu poezije u naoj knjievnoj istoriji; takoe i u radu na
SKG. On je pre svega bio pokreta, animator, vaspita estetiki, knjievni i stilistki. Bio je vlasnik i
urednik SKG koji je vezan za trajanje moderne. Program asopisa je dao u lanku Knjievni listovi.
Izlazio je vrlo precizno, svakog 1. i 15. u mesecu. Pazio je na svaki detalj, ak je analizirao svoje
priloge iz prethodnih brojeva.
----------------------------------------------

NOVICA PETKOVI: PREDAVANJA

OSNOVNI STAV: negativni odnos prema teoriji pozitivizma 19. veka. Smatra da se primena
pozitivistike kritike se svodi samo na ono to nauka u njoj moe da otkrije, pa se tako ne moe u
umetnikom delu pronai ono to je umetniko. Zato treba ispitati ta izaziva umetnika oseanja,
ukus i negovanje umetnikih emocija.
POSTUPAK: analiza sastavnih delova sastojaka naih utisaka, a sve to itajui paljivo, da bi
itanje vodilo dobroj analizi; znai re po re. Daje uporednu analizu Duieve pesme kao konkretnu
primenu metoda. SREDSTVA ANALIZE: poznavanje jezika, znanje i upotreba termina.
TEORIJA RED-PO-RED: to je njegova teorija knjievnosti; vrlo bitna za uvoenje u prouavanje
knjievnog dela. Polazi od najizrazitijeg prirodne nauke, koje su tada bile modelom svakog
prouavanja. UKUS od njega zavisi sposobnost oseanja tankoe dela, i za njega je vezana estetska
vrednost knjievnog teksta. EMOCIJE su u osnovi estetskog kvaliteta. Treba ii ododzdo (Maks
Desoar, 1908). Popovi je potpuno bio u toku sa aktuelnim momentom (Georg Fehner psihologija
knjievnosti, i Desoar: obojica pripadaju antipozitivistikoj pobuni; Francuzi su uili od Nemaca Leo
picer: stilistika kritika). Prihvata zasnivanje nauka o umetnosti, a ideal su mu Englezi i
empirija, od kojih uzima paljivo itanje teksta: ALEKSANDDAR BEN itati re po re, komadi
po komadi.
POLAZITE: interpunkcija (od toga tada niko ne bi poao) onaj ko je usmeren na knjievnost, taj
je usmeren na tekst, a on podrazumeva interpunkciju, koja je vezana za raspored rei u reenici,
koji je vezan za nain miljenja: menjanjem rasporeda rei menja se i smisao poruke:
Dobar ovek preoprezno postupa > ovek, dobar, postupa, preoprezno
Ukidanje predikacije: ovek je dobar > ovek dobar > dobar ovek (omski)
Interpunkcijskim intervencijama vraamo se na ono to je primitivnije u jeziku (ide se ka novom u
povratku na primitivno - avangarda). KNJIEVNOST ODNOS KULTURE I PRIRODE u kojem kultura
pritiska i goni da se okrenemo prirodi.
TERMINI: istie njihovu vanost, jer su pojmovi koji u sebi sadre struno znanje. Ovde ve
uvodi u teoriju miljenja. Sutina je to je eleo da proe kroz sve, kroz proces miljenja primenjen
na problem knjievnosti.

U Antologiji novije srpske lirike prolanalazi i primenjuje svoja stanovita isto teorijski. Knjiga koja
pokazuje po emu je zastarela njegova teorija, i zbog ega je moralo doi do sukoba izmeu njega i
avangardista.
---------------------------------------------------------------------------------------------

ZORAN GAVRILOVI:
Dalje razvijanje unutranjeg pristupa. Za neto vie od 20 godina, Nedi, Popovi i Skerli razvili
su kritiku toliko da su se u njoj poele javljati unutranje protivurenosti koje je najdublje i oliavaju.
Udaljava se od shvatanja da je umetniko delo duboko vezano za drutvenu osnovu, iako mu je
ispoetka blizak. Istorijski trenutak i njegov uticaj: suoen sa knjievnou i poezijom koja pokazuje
sve elemente poetske strukture to vie nije neposredno u slubi istorijskog vremena.
Gijoov uticaj: kao i na Skerlia; udno jer se Popovi i Skerli razlikuju i ideoloki i teorijsko-estetiki.
Uverenje da je knjievnost afektivni deo bia i da je nejna sutina u prevoenju utisaka
modernija

varijanta

senzualistike

estetike.

Teorija

R-P-R

je

racionalizacija

tog

sentimentalistikog uoseavanja. To je pravi obazac formulisanja jednog konkretnog kritikog

metoda. Njegovo kritiarsko uverenje je metodoloki konsekventno izvedeno i vrlo otro povlai
granicu prema spoljanjem pristupu. Preterivanje: unutranji pristup poinje da se pretvara u
sopstvenu suprotnost (ispraznost i formalizam). Kriterijumi jezike pravilnosti prouzrokovali su tenju
ka strogoj usavrenosti (anti!). Poetski smisao iskazuje se pesnikim jezikom.
Antologija: razvijen smisao kategorizaciju i precizno odreeni zahtevi koji se stavljaju pred poeziju.
Opet istorijske nunosti: knjievnost posle I svetskog rata izmakla je njegovom estetikim principima,
prerasla je epohu u kojoj je on bio najznaajniji.
----------------------------------------------------------------------

TEORIJA REDA-PO-RED
Konstatuje da se u poslednje vreme knjievna kritka vraa starom, dobrom shvatanju da su knjievna
dela umetnika, dela lepa i da ih dosledno tome i treba prouavati s tog estetikog gledita. Odbacuje
pozitivistiku kritiku Ipolita Tena. Takvo prouavanje knjievnog dela proizvoljno suava problem. Dela
nisu istorijski dokumenti, ona niu iz oseanja, na njih apeluju, postala su radi uivanja kao oblik
zamisli mate. Pitanje. ta ini lepotu tih dela, bez ozira ta ona znae kao dokument rase ili vremena
u kome je umetnik iveo. Paradoksalno, knjievna dela je tee prouavati sa estetkog nego sa etikog
stanovita, jer graa prouavanja su oseanja u stalnom kolebanju.
Govori o naglom i brzom razvoju estetike kao jedne od naunih grana koje su u sreditu naunog
interesa. Dakle, estetiko prouavanje knjievnih dela i umetnosti postavljeno je na naunu osnovu

sudovi se ne donose na osnovu sluajnih i neproverenih opaanja. Uz nauku ide i nastava kao
bitan faktor naunog obrazovanja. Najvie se u estetikom pristupu, ali i nastavi knjievnosti i
ukusa, odmaklo u Engleskoj (Benova Retorika kao prva iroko zasnovana i nauno izgraena teorija
knjievnosti to mu je uzor za teoriju koju pokazuje predavanjima), i Americi (teorija stila).
Vaspitanje ukusa kao sloene osobine pretpostavlja znanja, iskustva, tanine oseanja koje idu u
najvie ljudske sposobnosti nastavnici se vaspitaju kao i aci.
U Francuskoj i Nemakoj takoe se puno radi na knjievnoj estetici kroz neprestano istraivanje i
pisanje, ali ovde postoji izvesno kanjenje. Citira Maksa Desorara i pasus iz njegove Estetike (1906)
gde kae da Desoarov ideal estete podraumeva oveka naunika visokog reda, knjievno-umetniki
kritiar sa struno usavrenim ukusom. Kod nas Andra Nikoli, i Teorija knjievnosti kao predmet na
Univerzitetu od 1897.
METODA REDA-PO-RED: metod podrobnog ispitivanja, otkrivanja pozadine, crtica, detalja, povrina,
tonova, akorda... od kojih se sastoji naroiti umetniki utisak. To je metod delia-po-deli kojim
kritika treba da pokae te i sve pojedinosti, to podrobnije, to konkretnije. Ova metoda se od ostalih
razlikuje silaenjem do sitnih pojedinosti. Mogao bi se nazvati jo i analitikim, konkretnim, prema
metodi sintetikoj i apstraktnoj.
Svako je pravo znanje nauno, teorijsko. Generalizacija, apstrakcija. Metod R-P-R pokazuje izvrsne
mogunosti u nastavi za:
1. predavanje teorije
2. vaspitanje ukusa
Primenjiva je i pokazna kao predavanje i veba; istie vanost razvijanja sposobnosti za uoavanje
slinosti i razlika meu predmetima i pojavama radi izvoenja zakljuaka o zajednikim osobinama
ka stvaranju termina. Za to je vrlo vana sposobnost mogunosti dugotrajnog miljenja o predmetu.
To je lako ali obrnut proces miljenja odozdo je komplikovaniji i zahteva strpljenje, posveenost,
obrazovanje, oseanje, iskustvo... Relativnost sudova u moralnim naukama menja se neprestano,
umnoavaju se stavovi, ali se ne dolazi do generalne istine, opteg pravila kao u prirodnim naukama.
Navodi neka naela za prouavanje knjievnog teksta: interpunkcija, red rei... Istie neophodnost
stvaranja tanih termina i vanost jezika kao neophodnog, ali i nesavrenog orua naeg miljenja.
Ne treba misliti da je mogue znati knjievne osobine, a ne znati termine koji ih belee. Ko
ne zna termine ne zna ni pojmove.
U stvari, i re i reenicu razumee samo onaj koji ve zna stvari njima saoptene. Odgovor je uvek dat
u tanoj meri u kojoj poznajemo stvar koja stoji iza imena. Meutim, apstraktni pojmovi nikada
nemaju jasnost konkretnih predstava i lako je prevariti se, a tu dolazi i problem vieznanosti rei, i
trebalo bi moi razpoznavati sva znaenja jedne rei zarad pravilnog razumevanja. Iza svake rei se

krije neki utisak, nekakva predstava o kakvoi predmeta ili svojstva koje oznaava. Smisla
imaju termini samo za onoga ko ih tano vezuje za stvari, ko iza termina vidi ili osea sve ili
glavne injenice iz kojih su izvedeni pojmovi njima oznaeni.
Pravi nain tumaenja jeste pruanje dovoljno konkretnih pojedinosti, konkretnih primera, pa tako
TEORIJA R-P-R prouavajui pojedinosti istovremeno daje stvarnu podlogu pojmu i
terminu. Daje dovoljan broj konkretnih primera, to e pomoi da se u knjievnosti iste stvari znaju
ve dve hiljde godina, pa da se ipak ne znaju, i da se na jednoj nauci toliko radi, a napredak da je
neprestano tako mali.
PREDGOVOR ANTOLOGIJI NOVIJE SRPSKE LIRIKE
(Matica hrvatska, 1911)
I JEDNO OBELEJE: sastavljena je prema isto estetikim merilima. Izbor je vren prema
lepoti: da je istovremeno toliko lepo koliko je i karakteristino za neko doba. Namera mu je da
predstavi zbirku cvea novije srpske lirike. vrsto se drao svojeg merila i nije odstupao mnogi
pesnici su izuzeti. Estetika zna samo za dobre pesme. Antologije zato daju itaocu dobro pesnitvo, jer
kritiar izdvaja samo najbolje od svih pesama svih pesnika. Tako sve pesme u nekoj antologiji, kao
okviru, dobijaju novu vrednost i lepotu.
II LIRSKA PESMA: ona kod koje preovladava oseanje, koje omoguava distinkciju od isto
opisnih, didaktinih i pripovednih, hladnijih, niih u tonu balade, satirine, humoristike, politike i
prigodne nisu ule u Antologiju.
III NOVIJA SRPSKA LIRIKA (moderna - Hrvati): od Branka i Jovana Ilia nadalje. Odluio
se za ovakvu podelu jer bi ono najnovije bilo premalo, a i zbog povoda, jer Hrvatima prikazuje srpsku
noviju poeziju. Antologija najnovijeg pesnitva prirodno treba da doe posle ove. Razvoj od
narodnog ritma ka dvaneastercu:
1.

od oslanjanja na narodno lirsko pesnitvo (Branko),

2.

preko onog koje produbljuje oseanja i temperament (Jaki),

3.

i onog u kojem poinje da preovladava mata sa ivopisnom dikcijom (Ili),

4.

do pesnitva s najviim umetnikim oblikom i uglaenosu, stilistiko, razgranato,

virtuozno (Dui, Raki, anti),

5. ka onom koje donosi uznemirenost, iznurenost, pesimizam, finija i sloenija oseanja,

ironiju, neto anarhije, razlabavljene oblike, stil nepravilan i mutan neovarvarstvo.
IV MERILA: tri osnovna:

1.

EMOCIJA definicija umetnikog dela: ono je emocionalno. Pesma koja ne budi emociju
nije lepa. Oseanja idu na najvii stepen vrednosti, iznad misli, stila, snage; ton itanja treba
da postane meki i topliji; ovde ide i intenzivnost;

2.

JASNOST u celini i svim delovima u jednoj osnovnoj misli; od nje zavisi i snaga; u
poslednjih desetak godina ima mnogo nejasnog pesnitva;

3.

CELA LEPA (bez greaka) bez pojedinosti koje vreaju: slabih poetaka i svretaka i
stihova; sve mora da je na istoj visini, bez naivnosti misli i oblika; ovde se ogleda istanan
stil pisca, ali i ukus kritiara da prepozna savrenstvo umetnikog dela u pojedinostima.

V O UREIVANJU: izbor iz zbirki i periodike do zakljuivanja. Ureivanje izvan okvira pripadanja

odreenim kolama, pokretima ili pesnikih pravaca; izvan line jednaine. Izbor je vren sa
simpatijama prema pesnicima i bez kruto primenjivani navedenih merila; da vrlina bude vea od
nekorekcija. Vodio je rauna o dobu u kojem je nastala pesma. Sastavljana je objektivno;
predrasude su izbegavane. Nisu unoene pesme koje su muzikalne i pevane, koje su deo niza.
Ovde je u drugom izadnju umetnuo nov paragraf (VI), gde kae da bi mu bilo ao da se u izboru
razie s pesnicima; sastavljao je antologiju po svom ukusu iza kojeg teorijski stoji. Nema
nameru da daje pojedinane vrednosne ocene o pesnicima.
VI RASPORED: izbegavao hronoloko nizanje jer je kruto, reniko; eleo je da bude zaokruena
kao i umetniko delo, pa je zadrao hronoloku podelu na tri doba, a pesme su postavljane prema
meusobnom skladu (ugledao se na Pelgrejva) stil, metar, motivi, utisak, ton, duina... Cilj je
uravnoteenost opteg estetskog utiska.
VII TEKST: potovao je original, iako je ispravljao nesumnjive aljkavosti u stilu i gramatici.
VII NAMENA: vaspitanje ukusa i due najire publike, lepotom poezije... Prva knjiga u nizu
dela iz srpske knjievnosti koja e Matica hrvatska objavljivati jugoslovenstvo.

PAVLE POPOVI
(1868-1939)
ISTORIJSKA KRITIKA prethodnica dananjeg krit. prouavanja TEKSTA U KONTEKSU
DERET:
Istorija knjievnosti doivljavala je preobraaj. Oslobaa se zastarelih filolokih metoda i izgrauje se
pod uticajem evropske, posebno francuske knjievne istorije. Pavle Popovi je pored Skerlia njen
glavni predstavnik. Pavle je predavao staru, a Skerli novu knjievnost. Osniva Drutva za srpski
jezik i knjievnost (1910).
Korpus srpske knjievnosti, po njemu i Skerliu (Istorija nove srpske knjievnosti), obuhvatao je
etiri dela ili "oblasti" (Popoviev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovaku) i novu
knjievnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske knjievnosti nije bilo lino miljenje dvojice mladih
beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz ve stogodinjeg bavljenja jugoslovenskom i srpskom
knjievnou kojem su znaajne priloge dali:

Novakovi

Kopitar, afarik,

Pipin,

Jagi, Stojan

i drugi. Slina podela vaila je i za hrvatsku knjievnost koja je esto obraivana

zajedno ili komplementarno sa srpskom...

Predgled srpske knjievnosti (1909) pokuao je da spoji modernu francusku kritiku s
tradicionalnom slavistikom, Sent-Beva, s Vatroslavom Jagiem. Njegove KNJIEVNE STUDIJE imaju
trostruku osnovu:

a.

arhivska istraivanja rekonstrukcija slika epoha i biografije pisaca;

b.

komparativna prouavnja veze domae sa drugim literaturama;

c.

kritika analiza knjievnih dela uzor Sent-Bev

METODOLOGIJA ogranienja: pozitivistiki isuvie zaokupljen detaljem, tako da obino esto

iz vida gubi celinu. U knjievnoj analizi pokazuje dosta kolske pedanterije i formalizma, ponekad i
line zagriljivosti, ali oseao je vrednost teksta, kozerski i familijarno izlae, zanimljivo, ponekad
duhovito, ali i neobavezno i ponekad ako. Zajedno sa Bogdanom dao je glavni pravac naoj
univerzitetskoj i akademskoj kritici u prve etiri decenija 20. veka, u vreme zlatnog doba kritike i
poezije
-------------------------------------------------------------------------------------

PROUAVANJE SRPSKE KNJIEVNOSTI

Predavanje iz 1904. godine. Uvod o znamenitim profesorima (Danii, Vuk, Novak), ranije glavnu
re imali su filolozi. Naroito je bilo vano odvajanje katedri knjievne istorije od slovenske filologijje
1873. a ono se opaa u samoj nauci za ocenu knjievnih dela potrebnija je sposobnost za
knjievnu kritiku, dobar i uzvien ukus.
Filoloki pravac: usled takvih okolnosti prouavanja knjievnog dela svodi se na spoljanje-jeziki
okvir. Mana mu je to to je negovao iskljuivo kritiku teksta. Literarni pravac: Maleti, Vulov, Nedi.
Zasluge: preispitivanje ranije donetih sudova, unoenje stroeg merila, panje za stil, posmatranje
kjievnog dela kao takvog. Ali ovaj pravac negovao je (opet) iskljuivo istu literaturu, estetiku kritiku
ukusa, to nije dovoljno. Kritika ukusa odluujua je kada treba razumeti velika dela; ona je nauna
disciplina u slubi estetike. U 19. veku literarna kritika postaje ISTORIJSKA (tumaenje knjievnih
dela kao istorije ljudskog duha), prema francuskim uzorima. Suprotstavlja je gore navedenim
metodima kao sintezu tri odnosa knjievnog dela:
1. PREMA PISCU biografska, psiloloka, fizioloka, prirodna kritika;
2. PREMA SREDINI
3. PREMA MOMENTU: kritika treba da trai odnos prema ranijim delima iste vrste, mesto koje
delu pripada prema tom razvitku, odnos pream uzorima: kritika izvora, komparativna,
filoloka u irem smislu. Vrlo je vana i kod nekih dela samo se ona moe primeniti
(Danteova Komedija). Ima sluajeva kada su potrebni i oni podaci kojima Nedi odbija
doprinos u razumevanju knjievnog dela (Brankov Julije).
Od ovih, u naim uslovima najbolje se pokazuju istorijska i kritika ukusa primeri stare, dubrovake i
nove knjievnosti. U staroj knjievnosti kritika ukusa ima najmanje primene; problemi ukusa koje ona
prua su mahom elementarni. Isto vai i za istorijsko-biografsku kritiku. Momenat se moe najvie
prouavati. U dubrovakoj kritika ukusa ve ima vei znaaj, a i istorijska je potkrepljena postojanjem

mnogih arhiva. U novoj knjievnosti, kritika ukusa je neophodna i primarna. Zavrna re

pripada jednom citatu iz Sen-Beva o unitenom uivanju u itanju kada se njime kritiki bavimo
epikurejstvo ukusa zanavek je propalo.
------------------------------------------------------------------------------------------D. PAVLOVI:
Pavle Popovi zapoeo je rad u doba koje je prekretnica u razvoju srpske istorije i kulture, na kraju 19.
veka. Njegovo predavanje ima svoj istorijski znaaj i obeleeva prekretinicu. Prvi je naglasio potrebu
svestranog ispitivanja pisaca i dela, dajui iscrpnu analizu vie kritikih metoda.
Osnovne poglede izgradio pod uticajem Sent-Beva i Gastona Parisa, ali je naunoistaivaki rad u
naoj knjievnoj istoriji postavio na moderne osnove. Najznaajnije su njegove studije iz narodne i
dubrovake knjievnosti mada se podjednako bavio i novom (Gorski vijenac, Srpske drame 19. veka).
Radio

na

prouavanju

slovenake

hrvatske

knjievnosti

ka

stvaranju

zajednike,

jugoslovenske knjievnosti. Najplodniji period prouavanja nastupa nakon 1918. godine.

U akademskoj besedi Jugoslovenske knjievnosti kao celina dao je detaljan plan o periodizaciji nae
knjievnosti. Zasluge za pokretanje asopisa Prilozi za knjievnost, jezik i pravopis.

JOVAN SKERLI

(1877-1914)
JOVAN DERETI:
U svojoj kratkotrajnoj knievnoj karijeri razvio je aktivnost ije su zahuktalost i plodnost bez premca.
U 16. godini poeo da objavljuje knjievne priloge. ak B. Popovia kao student knjievnosti i
francuskog; ureivao kulturne rubrike u socijalistikim asopisima. Usmerio se prema nauci, posebno
istoriji knjievnosti. Izvanredno povezao knjievnu kritiku i istoriju. Ostavio obimno delo, potpuno
zaokrueno i zavreno, iako je rano preminuo. Objavio: Pisci i knjige 1-9, 6 knjievnih monografija,
dok. tezu, Jakov Ignjatovi (1901), Omladina i njena knjievnost (1906), Srpska knjievnost u 18.
veku (1909), Svetozar Markovi (1910), Istorijski pregled srpske tampe (1911), i sintezu rada:
Istorija novije srpske knjievnosti (1912 kolska, 1914 ira verzija), i itavog stolea nae
knjievnosti: od Vuka; Srpskih narodnih pjesama (1814); do Skerlieve Istorije ravno sto godina
posle.
U shvatanjima ostao je sledbenik prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovia. Od njega je prihvatio:
estetiki utilitarizam shvatanje da knjievnost treba da bude tesno povezana s naprednim
tenjama doba, da izraava stvarni ivot i slui narodu. Ipak on nikada nije prihvatio
Markovievu tezu o unitenju estetike, ali je ostao veran ideji deomkratizacije umetnosti smatrajui da
je u njoj najbolji izraz doba duboko ubeen u potrebu umetnosti. Uticaj Bogdana Popovia vaan
je za njegovo nauno formiranje.

METOD:

odbacio

Nedievu

Popovievu

formalno-estetsku

kritiku

(unutranji

pristup),

obnavljajui neke momente koje su oni odbacili: impresionistiki, biografski i sociolokoistorijski. Kao
kritiar proiziao iz vladajue pozitivistike estetike. Uitelji: Ipolit Ten, Gijo, Renar. U metodu javljaju
se razlike zavisno od predmeta i anra kritike, a njegov unutranji razvoj: pojedninani prikaz
(impresionistiki postupak), ogled o piscu (impresionizam i biografizam) i knjievnoistorijska
monografija i istorija knjievnosti (nadogadnja prethodnih uz metod istorijske kritike).
Kod njega nema logike strogosti i naune egzaktnosti njegovih prethodnika, ali ni suvoe i
oporosti njihovog izraza. Skerli nije uzoran stilist, ali je odlian pisac. Reenica je isuvie

francuska, ipak: prodoran, upeatljiv, ponesen. esto se koristio slikama da bi ilustorvao svoje misli.
On je i drutveni kritiar, moralista sa snanom satirinom icom. O epohama daje slike irokog plana
knjievnih prilika, drutvenog ivota i duhovne atmosfere, on je u kritici vie sintetian nego
analitian, a u izrazu koncizan, lapidaran.
Knjievnu kritiku oslobodio od filolokih ema i uveo u nju isto knjievne kategorije kao to
su romantizam, realizam... pomou kojih je istakao kako nacionalnu tako i evropsku dimenziju srpske
literature, a akcentom na drugoj. On je ipak previe suzio okvire i osiromaio nau knjievnost. U
oceni pisaca polazio je od dogmatskih, apriornih stavova. Blii mu je bio racionalizam od
romantizma, davao je prednost Dositeju nad Vukom, i realistima nad romantiarima. Isticao je
vraanje knjievnosti narodu, ali mu nisu bili bliski pisci narodsko-folkloristikog karaktera, nego
moderni realisti poput Matavulja.
Smatrao je da knjievnost treba da slui progresivnim ciljevima drutva. Zalagao se za
optimizam, za nacionalnu energiju, pa je odbacio pesimistiku poeziju oajanja Pandurovia i
Disa. Zapadnjak po kulturi i obrazovanju, uasavao se od istonjakog otrova koji je otkrivao u naem
mentalitetu i nainu ivota, i zato nije mario za pisce koji su opisivali Istok. Uskokovi mu je blii od
Stankovia. Bio vie sklon prozi nego poeziji. S. Milutinovia i Kostia odbacio je kao lude glave,
fantaste, ali uprkos tim ogranienjima Skerli je najmanje greio u kritikom sudu od bilo kog drugog
naeg kritiara pre i posle njega. GLAVNO OBELEJE: tanost ocene, smisao za sintezu i snaan
knjievni dar.
----------------------------------------------------------------------BOGDAN POPOVI: JOVAN SKERLI KAO KNJIEVNI KRITIAR, nekrolog, 1914.
Pie o Skerliu posle smrti. Istie neophodnost izrade studije koja e pravilno da oceni njegov rad. Bio
je ovek pravilnog suda u oceni knjievnih dela, i ovek pouzdanog i zrelog ukusa. On je izvesno
najjaa i najmarkantnija linost u knjievnoj kritici, prema reima Sime Pandurovia. Niko mu ne
osporava bogati nauni rad na knjievnosti, ali oprena su miljenja u vezi sa njegovim estetskim
sudovima. O Istoriji se govorilo da je to istorija srpskih knjievnika s kojima pisac govori, a da tek
dolazi druga sveska o knjievnicima s kojim ne govori. Ali ta dosetka nije istinita. Nezavisno od
pogreaka koje ima i koje su ponegde neosporne, on je greio jednom u 50 puta. On je bio prava
dobra glava, jasna i prava pamet, izvanredno prijemiv za utiske, s darom pravilnog zapaanja i
oseanja. Imao je tri osobine pravilnog miljenja i oseanja: osetljivost, sposobnost pravilne
analize utisaka i mo da pravilno kategorira utiske u pravilna oseaja i pravilne pojmove, a sve
to je dobra kritiarska intuicija. On je bio roen kritiar.

OSOBINE KRITIKE: esto je bila opisna, tj. vie opisuje nego to sudi, ili sudi opisujui kao

smanjene kopije dela o kojima su pisane, i niko nije znao dati bolju sliku i utisak koje delo ostavlja.

Zbijen i duhovit izraz koji jasno karakterie osobine dela i odmah klasira urezujui je u pamet kao
etiketa misli. Greio je u potpunsti svojih ocena a ne u njihovoj tanosti. On je jako oseao pa je jako i
govorio. to se tie potpunosti ocene Skerli je tu i tamo izostavljao poneke dobre osobine. Popovi
dalje brani njegovu Istoriju.

ZATO JE GREIO?: imao je ogranienja kao i svaki kritiar. Nije hvatao suptilnije osobine nekih

pesnika. Ostao nepravedan prema Duiu, odbijao neurastenina oseanja, i nedostajala su mu neka
tehnika znanja: suptilnije oseanje versifikacije, naroito reih i manje pravilnih oblika. On je
takoe ponekad suvie uproavao stvari. Ali razumeo je celu osnovnu grau knjievnosti, i
visinu i dubinu i stasti i meru i snagu i nenost, i tragediju i humor, i optimizam i pesimizam, iako
poslednji nije odobravao kao teoriju ivota. Takoe, oseao je i nezrelost, izvitoperenost, pozajmljeni
polutanski pesimizam socijalnih i nazovi-moralistikih pisaca nemakih i skandinavskih. On osim toga
sudio pouzdano.
Drugi razlog - esto, bio je lian, a to u kritici znai ne moi odvojiti delo od pisca, i u kritiku unositi
obzire koji s delom nemaju nikakve veze, ali i tu je greio na sitno i to mu se opet oprata. On je
moralno bio dostojan kritiar, i neprestano je stajao u borbi, pratei pomno sva strujanja, esto
bivajui na udaru.
Trei razlog radikalizam: politike prirode kojeg nije mogao da se oslobodi. Bio je progresista,
pobornik zdravog i intenzivnog ivota i ovek koji o knjievnosti sudi po svojim politikim, moralnim i
drutvenim pogledima, zbog ega se ogreio o Rakiev pesimizam kao jedno od najotmenijih pesnikih
raspoloenja, na primer. Takoe nije imao dovoljno akribije (tanosti i istote u radu) radio je brzo,
i nije ponekad stizao da dobro vidi stvari. Ipak svi ti uzroci zbog kojih je graio ne ometaju tanost
njegovog suda. Voleo je istinu. Nije bio tvrdoglav i umeo je da koriguje miljenje i da poslua
savet; to Popovi navodi prema linom iskustvu s njim, a u vezi s piscima koje nije uvrstio u Istoriju,
ali ih je u konanoj verziji ubacio (Marko Car, Svetomir Nikolajevi). Ipak je imao pravilnost suda, a
to je najvia osobina od svih.
-----------------------------------------------------------------------------------------------DOGMATIKA I IMPRESIONISTIKA KRITIKA
(dopunjeno i promenjeno predavanje
Istrorije i metoda knjievne kritike,
na Velikoj koli 5. Novembra 1901)
I Polazi od def. kritike: etimoloki ispitivanje, rasuivanje. Prema tome, knjievna kritika bila
bi suenje o knjievnim proizvodima, ocenjivanje njihovih mana i vrlina.
Za dogmatiara nauka o ocenjivanju, klasifikovanju i objanjavanju knjievnih dela, i sastoji se u
analiziranju dela jednog pisca, objanjavaju njegovih uzroka suenju njegove estetike vrednosti

(naveo prema Bruietieru). Za impresionistu kritika je samo umetnost kojom se sluimo da uivamo
u knjigama i da pomou njih utanavamo svoje line utiske.
Knjievna kritika u stvari stoji na mei izmeu umetnosti i nauke, istovremeno oslanjajui se i na
razum i na oseanje, pa je zato i pitanje injenice i pitanje ukusa. Ona zahteva obostrano i
intelektualne i oseajne osobine i sposobnosti duha. Tei da postane to naunija. Ipak dosta je
neodreena, poto zavisi od apstraktnog pojma lepote i apsolutne istine. Umetnost je veito
stvaranje, stalna promena. Postoje samo prolazne, relativne, delimine, oveanske istine...
II DOGMATIARSKA: u klasicizmu verovalo se u suverenost apsolutnog razuma koji je trebalo da
bude kriterijum u knjievnoj lepoti. Trailo se racionalno podraavanje Prirode u onome to je u njoj
svuda i uvek, ne individualno, nego u onome to je potinjeno veitim zakonima, to je razumno,
logino i sobrazno njenom planu razum inio lepotu, apsolutnu, stalnu i univerzalnu veiti tip
lepote. Sutina: podjarmljivanje individualnog razuma optem. Delo se ceni prema odnosu
sa celom knjievnou, idealu. Ovde je Ipolit Ten kao tvorac istorijske kritike, koja odbacuje
individualnost i unutranju vrednost dela. Sve je podreivao unapred utvrenoj zamisli. Dedukcija
kao metod zakljuivanja. Savremeni kritiar takvog smera je Brinetijer (darvinista, spenserista
evoluiranje knjievnih vrsta), koji misli da kritika mora da postane nauka, tj. da odstrani lina
oseanja i utiske, da izvue optu ideju, zakon: knjievna kritika izdvaja sluajne, prolazne elemente, i
iznosi stvarnu, bitnu lepotu. Brinetijer je podelio knjievnost na:

a.

niu, linu samo zabavlja, i na

b.

viu, bezlinu iznosi samo ono to je opteoveansko, zabavom i poukom.

Osnovna mana dogmatiarske kritike je to ona stoji na tronom temelju uzimajui ukus i ideje jedne
izvesne epohe i primenjuje ih kao apsolutne zakone ljudskog duha, kao nepromenljiva pravila lepote.
To je samo besplodan napor da se ono to je veito stavi u ono to je prolazno. Za
dogmatiara ukus se ne menja. Knjievnost je veito u promeni, u novim idejama i novim
oseanjima. Danas ovek osea potrebu slobodnog ispitivanja.
III IMPRESIONISTIKA: cveta u Francuskoj, samo je jedna umetnost. Njena filozofska podloga je
Kantov kriticizam i Hegelov transcedentalni pozitivizam svet ne vidimo onakvim kakav jeste, ve
preobraen naim ulima i preko njih, nikako nismo u stanju da izaemo iz nas samih. Ideje se
neprestano stvaraju, istina u sebi ne postoji. Jedino naelo je: ne priznavati nikakva naela. Kritiar u
svoja dela stavlja lini temperament, svoje shvatanje i oseanje ivota, kao i pisac, koji iznosi ono
njegovo osobeno, originalno. Nain preobraavanja stvarnosti u duhu pisca to nas zanima. Zato
kritiar iznosi svoj lini utisak (Anatol Frans: Gospodo, ja u vam o sebi govoriti povodom
ekspira...).

Skerli zamera to ova kritika odbija postojanje nauke o knjievnosti, malo vodei rauna o
pravilima i teorijama. U stvarnosti ova kola ima prikrivenu teoriju ve samim tim to odabira prema
merilima. Njihova kritika nije individualistika: dre da je bolje oslanjati se na neposredne utiske, nego
na sporna suenja. Oni ne iznose estetiku jer nisu sigurni u nju znajui da je sve kolebljivo i relativno.
Ona se slui indukcijom a to je pozitivno. Ipak ona je mnogo tanija od dogmatiarske i nema
neiskrenih pretenzija.
IV knjievna kritika OSCILUJE izmeu ova dva miljenja, ujedinjujui ih. Za ocenu jednog dela
neophodno je razumeti ga, shvatiti mu sutinu, a kritiar mora da ima sposobnost intelektualne
nesebinosti i udvajanja, da ivi i ivotom dela, slobodno, bez predrasuda. Nepristrasnost,
naunost, savesnost ka stvaranju realne, pozitivne kritike.

MLADA SRPSKA POEZIJA I PRIPOVETKA

UVOD o relativnom znaaju knjievnih sudova koje obara vreme. Razlog je molba Matice hrvatske
da upozna hrvatske itaoce sa najnovijom srpskom knjievnou, posebno s poezijom i pripovetkom. U
izlaganju i izboru drao se samo onoga to jeste najbolje, najreprezentativnije, najtipinije s iskljuivo
knjievnog gledita.
I POEZIJA: mnogo se peva. Kao 40-tih u vreme Radievia, Nenadovia, i 60-tih u vreme
Omladinskog pokreta. Tada je poezija odraavala polet i optimizam osveenog mladog naroda. Ipak,
dananja raspevanost nije lako razumljiva. Danas je doao do izraaja pesimizam, posle tekih
godina iskuenja, kao uvek posle neuspeha kojima se nije nadalo.
Nakon Zmaja i Jovana Ilia, 1890. doao je Vojislav iji je uticaj bio neobino jak kao vojislavizam,
koji je postao knjievna zaraza. On je bio pesnik nesumnjive vrednosti, i bio zasien ne samo stare
poezije, nego i starog gledanja na stvari. On potpuno raskida, i oblikom i sadrinom, s klasinom
srpskom poezijom Branka Zmaja i ure. Vratio klasine heksametre tonom otmenog pesimizma. Tog
kulta nema vie. Videlo se da manjka fantazijom koja stavra i oivljava. Ipak. Vaan je: uveo kult
umetnosti radi umetnosti. Od njegovog doba jo peva Milorad Mitrovi koji se vraa u doba starinske
poezije, oblicima balade i romanse, o ljubavi. Postao je pesnik u slubi savesti naroda i graanske
slobode prigodna poezija koja se brzo zaboravlja. Iz istog pokoljenja, Mileta Jaki i Aleksa anti
se ne javljaju esto. anti je pao zbog pesnikih sloboda koje su naalost uhvatile maha kod mlaih
pesnika, ali on uvek moe napisti iskrenu i jaku rodoljubivu pesmu.

NOVA KOLA: Dui: poezija je gotovo iskljuivo opisna, tu se misli i osea uhom: vie nema

oseanja nego samo oseaja. Samo pesniki uhvaeni i iskazani zvuci. Zato su njegovi opisi vrlo
impresivni i retko viani u srpskoj poeziji. Ipak, Dui postaje savestan ak francuskih simbolista i
dekadenata, to Skerli vidi kao tetno. Mnogo napora za elegancijom. Raki: doneo neto mislenije i
otmenije u srpsku poeziju; mnogo moralne otmenosti i probranih oseanja, znatnih pesnikih lepota.

Glavni motiv posmatraki pesimizam i moralni stoicizam, konstatovanje opte ljudske bede i
prolaznosti... Njegova poezija ide u najbolje domete. Stevan Lukovi takoe francuski ak:
eterina tuga, ustreptalost, panteizam, intimni i bolni pejzai umiranja. Milorad Petrovi seoska
tematika. Milan urin, Danica Markovi.
OPTI UTISAK: pozitivan. Ozbiljni talenti, manje banalnosti, lina je i knjievna, nova i sloenija
oseanja, odabraniji izrazi, ali istovremeno udaljavanje od ivota ka knjikom tipu poezije.
II PRIPOVETKA: jedna od odlika mlade knjievnosti u mladom srpskom narodu jeste to talenti
brzo zru i brzo venu. Svi stariji pripovedai ne piu i ostavili su polje mlaima. Osvre se na radove
Gliia, Markovi-Adamova, Veselinova, Matavulja (najbolji), Sremca, Nuia, orovia kojeg
oznaava kao najplodnijeg i najsavesnijeg pripovedaa starije generacije.

NOVA ETVORKA: kombinacija - naturalisti koji smelo vide i kau; idealisti po onome to

oseaju u dubini dua i to im kao krik polee sa srca. Domanovi najjai i najotriji satiriar, i
Juvenal i Svift ujedno. Stankovi lirske i senzualne ljubavne prie iz vranjskog ivota, s vrelim
dahom mladosti, neim zanoljivim i strasnim. Priznaje mu radak talenat i toplinu, on je najjai pisac,
iako mu je stil nemaran i ispod visine osnovnog nadahunua, i to je zastao pa nita ne pie. Koi
vedre, tople prie iz Bosanske krajine, sa mnogo zdravlja i jo vie poezije. Jezik tean, kristalno ist,
dijalog lak i prirodan sa svim bogatstvom provincijalnog govora koji obnavljaju sasuene knjievne
jezike. ipiko realistike slike munog dalmatinskog ivota nisu samo fotografske reprodukcije:
uvek se osea pieva ljubav za puk. Uzdrana toplina i mirna uzdranost, tako da se iza pisca uvek
vidi ovek.
OPTI SUD: pripovetka je postala jedan nacionalni rad, ono to je najtipinije i najbolje, ali roman
je i dalje nerazvijen, krljav i brojem i kvalitetom. Ipak, svi mlai pripovedai imaju zajedniku crtu:
nostalgija putnog, ekspanzivnog ivota cele prirode ljudske; enja i senzualnost; oseanje
socijalne pravde, ljubav za poniene i male, za narodne slojeve. U svoju naturalistiku,
nostalginu, ulnu i socijalnu umetnost unose i sposobnosti za opaanje i beleenje spoljnog sveta i
jaku umetniku osetljivost i duevnu toplotu, intimne akcente koji podseaju na lirske ispovesti.
Istovremeno: romani vidljivog sveta i drame unutranjeg ivota.

BRANKO LAZAREVI
(1883-1963)
JOVAN DERETI:
Nastavlja B. Popovia i J. Skerlia, u kritiku uao rano i bio najaktivniji do I svetskog rata, piui
prikaze knjiga, pozorine kritike i oglede o vodeim piscima tog doba. Tada je objavio svoju prvu
knjigu Impresije iz knjievnosti (1912, II izdanje - 1924), i zbirku pozorinih kritika Pozorini
ivot (1912). Tokom rata urivao je Srpske novine i Zabavnik na Krfu. Radio u diplomatiji posle rata
sve do poetka II svetskog posle kojeg se bio povukao sve do 1961, kada ponovo poinje da
objavljuje. Umesto kritike posvetio se prouavanju estetike, filosofije umetnosti i velikih stvaralaca.
Kao kritiar nadovezuje se na tradicije francuske impresionistike kritike, oslobaajui se
podjednako Skerlievog sociologizma i Popovievog formalizma nastojei da precizno zabelei sve
treptaje lepote knjievnog dela. Najvie tako pie o piscima moderne, a posebno o lirski nastrojenim
prozaistima ipiku, Stankoviu i Koiu, u kojima je video najznaajnije pripovedae svog doba.
Njegov rad spona izmeu rane modernistike i meuratne kritike i esejistike.
-----------------------------------------------------------------------------------------------DUAN PUVAI: BRANKO LAZAREVI KAO KNJIEVNI KRITIAR
O njemu se uvek malo govorilo, i uvek fragmentarno i uzgredno, po diktatu dnevnih kritikih potreba i
na osnovu nekih njegovih knjiga, a ne na temelju irokog i obuhvatnog posmatranja njegovog
celokupnog rada. Branko Lazarevi je izabrao ulogu nepristrasnog tutora koji duboko i postojano
ostaje veran svojim istinama i koji nastoji da zavaene protivnike naui nekim osnovnim iskustvima o
umetnosti. Ali i tada je delovao kao vrhovni sudija koji deli pravdu, a ne kao kritiar koji aktivno
sudeluje u ivotu jedne literature.

OSNOVNI ESTETIKI STAVOVI: polazi od stanovita da je umetnost samo jedan deo opteg

stvaranja. Umetnik pod groznicom ula pristupa prirodi kao grai, uobliava je i oivotvoruje, povisuje,
oplemenjuje, popravlja je, daje pluseve. Sva umetnost je materijalna projekcija i objektivizacija
jedne umetniki nastrojene linosti. Cilj umetnikog stvaranja je lepota, a ne istina, ali kada se
lepo,

istinito

dobro

nau

sjedinjeni

dobija

se

najvii

izraz.

Umetniko

stvaranje

je

nezainteresovano, osloboeno nagona i utilitaristikih refleksa, a velika umetnost je uvek

opteoveanska i univerzalna. Umetnost nije antiracionalna, iako je u sutini intuitivna. Velika dela
nastaju sintezom nadahnua i invencije, mate i emocionalnosti, oseanja i oseaja, znanja i iskustva.
Cilj stvaralatva: da nae pravo mesto u ovom neverovatno sloenom bespuu i nitavilu
koje se zove svemir. Ono je rascvetavanje svih snaga jednog velikog oveka, i on sebe daje

celog kroz uniju svih inilaca. U umetnosti nema starog i novog, modernog i konzervativnog;
postoji samo dobro i ravo.

POGLEDI NA KNJIEVNU KRITIKU: povodom Disa pie o kritiarima kao beskunicima koji

ulaze u bezbroj tuih kua i tamo uzimaju dobro koje nau. Istie da se ne treba povoditi za kolama,
jer prolazei kroz dela na osnovu stila koji su pisci izabrali za svoj daje se kritika tog stila.
Svoje kritiarsko stanovite odmah je u periodici nazvao impresionistikim (u Francuskoj u zenitu
krajem 19. i poetkom 20. veka; kritiari veruju su svoj senzibilitet tvrdei da je umetnik-stvaralac
jedini pravi kritiar, a da je veliki kritiar istinski umetnik; A. Frans govoriti o sebi povodom
pisca kojim se bavi kritiar;), a Skerli je u Istoriji napomenuo da on vie no iko drugi u delima
trai samo lepotu. Ipak on je traio prvo lepotu ne previajui ni druge aspekte knjievnog dela.
Kasnije kritiku naziva stvaralakom, a stilistikom vetinom prelazi u virtuoznost.
Odbacio sve iskljuive i jednostrane kritike metode i zalae se za jedan integralni kritiki
postupak koji e objediniti sve metode. Odbacuje svaki doktrinarizam, trai od kritiara da se
oslobodi optih ideja, metoda i zakona. Tvrdi da je impresionistika kritika neposredni izraz
jednog utiska koji je neposredna reakcija na jedan unutranji ili spoljanji nadraaj, i nema za
osnovu akt suenja. Kritika je u svojim ciljevima stvaranje, a samo u svom povodu suenje.

BITNA SVOJSTVA KRITIARA: slobodan i nezinteresovan pogled na stvari, spontanost izraza i

nadahnua, univerzalna radoznalost, znanje i razumevanje svega. Mora da ima sposobnost

udvajanja: kritiar moe da primi jedno stanovita, ali tek poto ga je udvojivi se primio to je
sposobnost menjanja planova u zavisnosti od prirode i vrste dela koje kritikuje treba da bude
protejski duh. Ako je zazidan u jednu dogmu kritiar je kao i umetnik u mraku, u jednoj boji.
Kritiar mora raspolae onim to poseduju svi veliki umetnici: kritikim duhom, intuicijom,
matom, opservacijom, sposobnou plodnog reagovanja na grau, vetinom biranja znaajnih
pojedinosti. Tako i kritiar stvara svoje umetniko delo, govori o sebi preko i povodom umetnikog
dela.

POSTUPAK: vie je deskriptivne nego impresionistike prirode, ali sastavljen od mnogih

uglova posmatranja i puteva prilaenja delu. Ponekad sistematizovano reanje utisaka, ili iscrpno
analiziranje linosti u delu, ali ponekad i linosti pisca. Uvek opisuje pieve teze, intencije, ideje.
Zanima se za piev dar i njegovo ostvarivanje u delu, digresira u inostrane primere. Voli
sloenost pogleda na svet. Ispituje oseanje mere, stepen sloene jednostavnosti svojstvene
samo velikim piscima. Rado se zadrava pejzau i nastoji da otkije pieva inspirativna izvorita.
On delo razlae, opisuje ga, utkiva piev tekst u svoje obrazlaganje kao ilistraciju ili dokaz
teorijskih i estetikih polazita i stavova, pa su mu kritike esto proarane i teoretskim
uoptavanjima. Poredi pisca sa svremenicima u kontekstu momenta. Ako je vie puta pristupio istom
piscu, koriguje i kontrolie svoj raniji utisak.

Cenio ipikovu inventivnost, ljudsku dokumentarnost, fine opservacije i vetinu komponovanja.

Stankovia zbog antiracionalizma, snage i sveine dara, smisla za detalj, dubokog i iskrenog uranjanja
u ljudsku prirodu. Kod Koia voleo otresanje od ablona, njegove strasne ene, mo zapaanja,
originalne linosti, ali je kasnije zamerao insistiranje na patriotizmu i socijalnom momentu. Pod
uticajem Skerlia u kritici Disa. Uvek su ga privlaili najvei umetniki duhovi: Betoven, Dostojevski u
posebnim studijama, vrlo temperamentno, egzaltirano. Njegoa, Metrovia, narodnu pesmu i freske
video je kao najvie priblienim izrazima svetske umetnosti.
U drugoj fazi rada eksplicitno prevazilazi svoj esteticizam: ukoliko je sve u izrazu tu ima
umetnosti, ali nema krupne vesti o oveku i svetu. Smetalo mu je to je naa literatura suvie lokalna
i jednosmislena, bez velikih akcenata opteljudskog. Iskonsko je otkrivao kod Stankovia i Krlee,
Andri se spustio duboko, ali okno mu je suvie usko. Napisao je tri teksta o tri knjige pesama:
Crnjanski, Ujevi, Raki. Blagonaklon prema Rakiu, rezigniran prema Ujeviu, gnevan prema
Crnjanskom (mistifikatorski pokuaj jalovog buntovnika. Na kraju je izneverio spontanost radi
ablonskog metoda.

S T V A R A L A K A K R I T I K A
Sve kritiarske kole (pravci) samo ine sastavne delove prave kritike. Njihove manjkavosti
najvidljivije su kada one bivaju uzete kao integralna kritika: Ten. Osnovni imperativ kritike PUNA
SLOBODA. Ona treba da bude slobodna reakcija cele duhovne prirode. KRITIKA je stvaralako
delo/izraz (dnevna i informativna kritika izlaze iz ove teze), stvara sebe iz umetnikog dela.
KRITIAR prima impresiju od ekspresije i od nje pravi sopstvenu ekspresiju.

K R I T I K I P O S T U P A K
Kritika je filozofski i integralan postupak stvaranja vrednosti povodom dane vrednosti, i
uzimanja one procedure koju ta vrednost izazove.
1. DAR I GRAA kritiki duh radi s graom koja je ve preraena njen karakter je isto to i
za drugog kojeg umetnika. Razlika je samo u stvaralakom stepenu. Kritiar mora imati crtu
PRAGMATINOSTI, ali i UNIVEZALNOSTI njegov duh ivi pod svim podnebljima. Jasno je
koliki je ljudski duh nekritian i neslobodan apriorno zato je imperativ slobodan i
nezainteresovan pogled, pluralistiki i liberalan duh.
2.

UKUS: je izbor i kontrola. Ne treba preterivati jer suvini racionalizam podseca krila mati.
Nevolja je u tome to praktinost mora da uniti celost nedeljivost kritike, te iz ciljeva

koji ne spadaju u njenu pravu oblast biva podeljena, ne sudi iz svoje bitnosti, nego da gledita
drugih interesa i ciljeva.
3. POLU-METAMORFOZA: kritiar mora umeti da se postavi na mesto pisca i na taku gledita
ispitivanog predmeta kritiar je beskunik u etnji po tuim kuama. Sve u svemu:
KRITIKA KAO PRODUKTIVNA UMETNOST.