ANTONI KAZAS ROS

ALMODOVAROVA TEOREMA
roman

Mono i Manjana
2009.

Naziv originala
Antoni Casas Ros, Le theoreme dAlmodovar
Copyright 2008. Antoni Casas Ros

Mojoj majci

,,U sreditu praznine, postoji jedna druga svetkovina.

ROBERTO HUAROZ

Trajanje ivi samo u obliku jednog sluaja1

Zamiljam da je itav kosmos sastavljen od neobinih
prekida. Pomoranda bi se mimoilazila s jednainom, drvo s
leptirom, nosorog sa igraicom flamenka, a ja bih, sa svojim
razigranim, rasutim kvarkovima uivao u tim nenadanim
susretima. Za besteinska tela nema umora. Zglobovi ostaju
savitljivi. Videli bismo otmene starce kako se zaljubljuju u fetus
koji bi se kolebao, jo uvek androgin. Prilike za susrete bi se
umnoavale do beskonanosti. Sve to bi moglo stati u
jednainu. Mogao bih da napiem delo u kome bih ismevao
najosnovnije socijalne, politike i meuljudske principe: O
kolebljivosti tela. Avantura, ona prava! Celokupna psiholoka
problematika bila bi dovedena u pitanje. Nakazni egocentrini
stav bi eksplodirao. Od same nemogunosti da se stvori veza
koja bi trajala due od hiljaditog dela sekunde svaka bi veza
postala lagana poput albatrosovog pera. Bia bi konano znala
da nema samoe, zadataka, sudbine, prolosti ni budunosti.
Prekid oseanja i elja, polni organi bi se naslaivali time da ih
uvek okruuje trajanje. Filozofi bi se jednostavno izraavali, to
nije njihova specijalnost! Ah! Ta jednostavnost kakvu malo ko
poznaje, filozofi i oni ostali, a kojoj ja teim! Bio bi to u neku
ruku matematiki raj. Eto na ta troim svoje vreme. Ta vrsta
sanjarenja me ushiuje u najveoj moguoj meri. Deava mi se
1

U naslovima poglavlja citira se Njutn delo O gravitaciji uz delo O kretanju

tela, s latinskog prevela Mari-Fransoaz Bijame i Fransoa de Gant, izdava
Galimar, 1995.

da na svojoj terasi potpuno okrenutoj ka jugu, s pogledom na

enovsku luku, provedem sedam ili osam sati bez ijednog
pokreta, osim kretnje ruke koja prinosi i odlae bocu konjaka.
Noas sam se probudio oko tri sata ujutru obuzet sreom
koju nikada ranije nisam osetio. Takvu sreu je osetio Njutn
kada je jabuka pala i on tako sluajno otkrio privlanu silu
Zemlje: poeu da piem autobiografiju jedne due a ne
autobiografiju tela. ini se da Njutn nikada nije priao o toj
epizodi s jabukom bez sumnje ju je iskovao Volter, ali nije ni
vano. Zemljina privlanost, privlanost koju svako telo ima
nad svakim drugim telom, sluajni susreti predmeta, automobil
koji se sudario s drvetom, na primer, ine ono to mi je
preokrenulo ivot.
Ve petnaest godina me niko nije video. Da biste imali ivot,
potrebno vam je lice. Moje je unitio jedan udes i sve je stalo te
noi kada mi je bilo dvadeset godina. Moj prvi susret s
Njutnom. Od tada sam poeo da itam, strasno, jer nisam imao
bogzna ta drugo da radim. Od Vita nove do Divljih detektiva,
nisam propustio nijedno autobiografsko delo. Ona predstavljaju
znaajan deo moje biblioteke prenatrpane latinoamerikim,
panskim, katalonskim romanom. Nemam nita protiv pesnika.
Huaroza stvarno oboavam. Ve nekoliko godina mnogo
matam o tome da piem, kao da elim da se u svojoj biblioteci
udenem izmeu dve knjige, izmeu Kazanove i Selina, ali me je
sujeverje u tome spreilo. ovek bez lica je neodreena
zamenica.
ini se da je autobiografija pria o jednom ispunjenom
ivotu. Sled postupaka. Izmetanje tela kroz prostor-vreme.
Pustolovine, zloini, radosti, patnje i kraj. Moj pravi ivot
poinje od kraja. Dvadeset godina se ne rauna kada ne znamo
da e sve tu stati. Meutim, nemam nameru da napiem prvi
roman da bih priao o svojim ljubavima, svojim nestalnim

strepnjama, svom nemiru, pijanim noima. Bolje je onda itati o

ivotu Deksona Poloka ili o Njutnu. Piem samo da bih
razumeo kako se neka druga svetkovina moe nai u sreditu
praznine.
U poetku sam verovao lekarima. Ali rekonstruktivna
hirurgija nije uspela da ukloni kubistiki izgled mog lica.
Pikaso bi me omrznuo jer sam negacija njegovog izuma. Skoro
da moemo poverovati da me je i on sreo na stanici u
Perpinjanu po Daliju, centru univerzuma. Ja sam pomerena
slika koja bi mogla da podsea na lice. Od nesree, niko me
izuzev dece, ija je opinjenost udovitima dobro poznata
nije gledao due od tri sekunde.
Kada su se kola te noi zabila u platan, Sandra je umrla.
Njena koa je poslednja koja je dodirnula moju, a njen pogled,
poslednji zaljubljeni pogled, ono zbog ega su mi se zenice
rairile. Upravo je bila skinula sigurnosni pojas kako bi mogla
da mi spusti glavu na bedro, kada se ispreio jelen, hipnotisan
svetlima kao to sam ja bio hipnotisan njegovim mitskim
izgledom. Auto je naglo promenio pravac i to je bilo fatalno.
Bili smo pijani, upravo smo se vraali s proslave povodom moje
diplome iz matematike. Kada sam se probudio iz kome, poeo
je novi ivot. Dugo iskustvo samoe, i to sve zbog jelena koji je
istrao iz ume dok mu je iz nozdrva izbijala para.
Imao sam sve to mi treba da bih bio uspean. Moji profesori
su mi predviali najsjajniju budunost jer sam imao prirodni
dar i matematiku, to mi je omoguavalo da ponekad dosegnem
nivo razumevanja daleko iznad fakultetske diplome. Danas
dajem asove matematike preko intemeta i obavljam sitne
raunovodstvene poslove. To mi omoguava da ivim i da ne
nameem svoje lice.
Tog jutra, 4. septembra, poeo je moj novi ivot. Jedno od
mojih retkih zadovoljstava dotada su bile este selidbe.

Otkrivanje novog grada. iveo sam u Barseloni, Nici, Napulju,

a danas ivim u enovi. Moj otac je roen u Kataloniji. Majka
mi je iz Pijemonta. Moj odlazak ka jugu je genetski. Jedan
element je dovoljan: miris, krajolik, zvuk, da bih se osetio kao
kod kue. Majka je bila profesor matematike, otac inenjer.
Nisu uspeli da ree svoju ivotnu jednainu. Strast nije uspela
da nadjaa njihovo politiko razmimoilaenje. Majka mi se
vratila u Torino, otac u Perpinjan. Ja moram da gledam u more,
beskraj, velike putnike brodove.
ivim blizu luke. Ali trebalo bi da ivim u Veneciji. Tamo
bih skoro preko cele godine mogao da nosim masku. Ljudi bi
me smatrali udakom, videli bi u meni nekoga ko se prepustio
karnevalskom ludilu i ko to ludilo produava sve dok mu se
karnevalska maska ne raspadne od kie. Seam se da sam na
televiziji video emisiju u kojoj je Aragon imao belu masku.
Uvek sam bio zadivljen tim spojem lakomislenosti i hrabrosti.
Sve to imam, osim knjiga, moe stati u jedan kofer. Kada
mi se odea pohaba, ja je bacim i kupim novu. Kada se selim,
iznajmim mali kamion koji se preobrazi u biblioteku. Mogao
sam da budem vercer. Niko nita ne sme da me pita niti da mi
se obrati. Moji aci me prate i ne znajui da se neprestano
selim. Danas teim veoj lakomislenosti. Kada bih mogao da
ostavim svoju biblioteku nekoj ustanovi, da odem srca laganog
poput mojih kofera! Naredna etapa nematine.
Kada nestane potreba za posedovanjem nekog bia, predmeti
gube emotivnu vrednost. Imam ih ipak nekoliko: fotografije
kada sam bio dete i mladi lep, setan pogled onoga koji, ini
se, ve ne veruje u svet to mu se tka, taj svet odakle je
nepredvieno proteran. Ta tuna prava linija vie ne postoji
kada se posmatra more, ija se kriva vidi golim okom. Moda je
to razlog moje vezanosti za iroka vodena prostranstva i za
nebo. Moj otac je bio prava linija, moja majka kriva.

Stari bakarni durbin, kupljen u nekoj prodavnici u luci,

najvaniji je komad mog blaga. Uvek sam zahvaljivao nebesima
to nisam izgubio neko ulo. Moda je to moja srea. Kada ne
moemo nita da uinimo, osetljivost se poveava i otvara jedan
novi prostor, manje precizan, u kome moemo oseati,
isprobati, videti i sanjati, naslaujui se mudima bika,
najvarvarskijim jelom na svetu, a i Katalonac smatra svojom
au da ih s uivanjem proba.
Oseam se prijatno u svojim odelima. Elegantna su. Dva
tamna odela, dobro skrojena. Dva para cipela, jedne udobne za
duge etnje. Nosim koulju i kravatu ak i kada sam sam. Kod
mene nema nijednog ogledala, nauio sam da se brijem na dodir
i primoran sam da posmatram svet sa svoje terase na krovu.
Ponekad se proetam nou, pogotovu zimi kada mi eir i al
kojima pokrivam lice dragoceni predmeti omoguavaju da
ostanem relativno neprimeen. Ponekad uem u neki bar.
Pijanci me gledaju netremice, nesigurni u zamagljenom
prostoru koji halucinacije uzrokovane alkoholom deli od
objektivne stvarnosti. Ali moje omiljeno mesto je ipak bioskop.
Slobodan sam da tamo budem telo u koje niko ne bulji i da
osetim toplotu ljudi, sasvim okrenutih ka platnu odakle
iskrsavaju snovi. Volim i muziku, jednolinu i opsedajuu.
Pijem vie nego to bi trebalo, s vremena na vreme u
svakom sluaju, ali najvie leti. Moj otac je bio alkoholiar,
nosim to u krvi. Hirurzi kau da je to usporilo zarastanje rana.
Surfujem po internetu, i tamo zapoinjem idile koje nikuda ne
vode. Potreba da osvajam jo me nije napustila, ali ne mogu da
poaljem ni svoju sliku ni svoj opis. Te razmene su dirljive.
Dra jezika se oslobaa i ponekad ishoduje nekim estokim
trenucima. esto sam sanjao da u jednog dana nekoj eni
otkriti da sam nakaza, da e ona doi da me vidi, da e smeti da
me gleda i da me voli. Ali razumem 'strah i gaenje, mada se

sva lica jednog dana raspadaju. Ne znam postoje li ljudska bia

osloboena uroenog, podsvesnog straha od gledanja u nekoga
ko je, ini se, ve u grobu.
U gimnaziji sam imao prijatelja s deformitetom. Izgledao je
kao da mu je telo muio neki frankistiki muitelj ili
srednjovekovni inkvizitor. I pored toga, imao je arma, i
njegovo lice nije ostavljalo studentkinje ravnodunim. Oenio
se, dobio decu. ini se da je samo nepostojanje lica
nepodnoljivo.
S njim sam mogao da govorim o svojoj patnji. Shvatao je.
Otkad su nam se ivoti razili, nedostaje mi. Danas predaje na
jednom belgijskom univerzitetu. Priao mi je o izvrsnom
hirurgu koji bi mogao da uini neto za mene, pre svega za moj
uasni nos, ali prethodna iskustva su mi zauvek odagnala elju
da bilo ta pokuam. Moj prijatelj mi je ak rekao da volim
svoju usamljenost i da nisam dovoljno hrabar. Pogoen
njegovom pronicljivou, danas mislim da je bio u pravu.
Postoji izvesna doza ugodnosti u toj mojoj samoi, ili moda
jo gore oholosti, navike. Mrzim tu re. Niko ne moe zaista
da razume. Meutim, pomisao na samoubistvo me nikada nije
opsedala. Pomislio sam na to samo jedanput. ak sam bio
kupio i oruje kad je posle osam meseci dopisivanja s jednom
devojkom sve naglo prekinuto jer nisam eleo da se sretnemo.
Stid to joj neu nita rei bio je najjai. itanje i smrt. Eto
kako sam gledao na to.
esto mislim na Pedra Almodovara. Ne znam zato, ali
zamiljam ga za deset ili petnaest godina, ostarelog, umornog
od opisivanja svog sveta, kako potpuno razoaran luta gradom u
potrazi za neim novim. Sreo sam ga jedanput u Barseloni; bio
je okruen ljudima i nije me video, ali te noi sam postao
siguran da u jednog dana biti junak nekog njegovog filma.

Imao bi tu irinu pogleda o kome sanjam, koji prepoznajemo

kroz beznae i snagu njegovih likova. A ja bih bio tu, ispred
neumoljivog oka njegove kamere dok pria priu o tom
nevidljivom oveku. Sigurno je matao o Velsu kada je bio
mladi. Ili o Bogartu koji skida zavoje poto je sebi napravio
novo lice kako bi pobegao od pravde i kako bi, uz podrku
Lorin Bekol, dokazao svoju nevinost. Prvih pola sata film
prikazuje svet kakvim ga vidi Bogart, koji je tu subjektivna
kamera. Onda on skida zavoje pred ogledalom, otkriva sebe,
dodiruje lice u toj maginoj sceni filma Noni prolaznici
Delmera Dejvsa.
Almodovar mi pie scenario. Snima estoku borbu senke
jedne ene, sainjene od vatre i krvi, koju malo-pomalo ljubav
bezoblinog preobraava. Video sam sve njegove filmove.
Znam da sam njegovo poslednje ostvarenje, mada na neki nain
ve postojim. Moje lice bi se videlo kroz njegovo. Shvatilo bi
se kako forme baene u kosmos postaju atomi. Svaki atom bi
onda bio sam sebi dovoljan. Bila bi to zona zvezdanog
zadovoljstva u kome bi svi mogli dauestvuju.
Osim toga, svaka harmonija je neostvarljiva. Kupamo se u
uasu. U ovom trenutku, moja srea zavisi od injenice da sam
umakao atomskoj masi koju nazivamo telo. Fiziari jo uvek
nisu nanjuili niti isprobali osetljivost jednog atoma. Ja je
dodirujem u trenutku dok piem ove redove. To je arolija misli
odstranjena iz privremenih meavina, iz svih onih tela koja, ini
se, ne znaju da predstavljaju najizraeniji vrh iluzije. Moja
sklonost ka slikarstvu proizilazi takoe iz injenice da su slikari
dovoljno dugo gledali telo da bi znali kako ono ne postoji. Pisci
su prinueni na realizam, jer oni iz svojih torbi vade mentalne
slike, dok slikar ima predivno pravo da ini nasilje nad naom
uobraziljom.

Drim svoju paletu u ruci i slikam ovu knjigu. Ne oseam

prinudu realizma. Znam da slikari mogu da objasne prostor
samo jednom bojom, ponekad ak udarcem noa u povrinu.
Almodovar je slikar.
On i ja hodamo uskim ulicama enove, kuda promiu
najlepi transseksualci na svetu. Delimo tu oaranost. Kakvo je
to kockanje varati hromozome i izmisliti sebi pol kojim e se
privlaili mukarci! Oni nude iskustvo tog meuprostora, jer se
i sami kolebaju. Oduvek sam matao o tome da vodim ljubav s
nekim od njih. Ne s onim operisanim, ve s onim koji bi bio
dovoljno alhemiar u njutnovskom smislu rei da bi pruio
iluziju o postojanju organa ravnodunog prema tome kako ga
zovu. Princip nesigurnosti je mnogo uzbudljiviji od svake
definisane realnosti.
Almodovar me ne bi minkao. Snimao bi me takvog kakav
jesam, s ruiastim oiljcima koje bi prelazi nevidljivih kadrova
briljivo ispisivali. Hoda s malo napora. Moram ga povesti u
beskonanost.
Pedro, prati li me?
Hajde da sednemo u ovu batu. Imam prvih deset strana
scenarija.
ta ti smeta?
Jelen... Ne vidim ga... Moe li da mi ga opie?
Rogovi su mu bili poput korena iupanog stabla.
Aha... dobro... sada ga vidim.
Hoe da ga stavi na poetak?
Ne, ba nas briga za hronologiju. Jelen je vaan element.
Kada Liza prvi put otkrije tvoje lice, hou da jelen bude u toj
prostoriji. Bie malo obojen. U ruiasto, moda... On je kao
mitska linost... Nalazie se na pici.
Uvek pije vodu?
Da, kad radim.

Diemo pogled. Jedan mladi transseksualac nam pokazuje

jezik. Lep, vrlo ruiast i treperav jezik. Pedro ga gleda irom
otvorenih oiju.
Zove se?
Liza.
To je stvamo ona, oseao sam je da dolazi. Slae li se?
A tvoja omiljena glumica, Bibi Andersen?
Sada sanjamo. Ova devojka me inspirie, to je najvanije.
Liza, da li bi spavala s mojim drugarom?
Almodovar vadi gomilu novanica iz farmerki i prua ih
Lizi, koja me udno gleda. Uzima novac. Ona zapravo ne
okleva. Neto se drugo deava. Ona komunicira s mojim
pogledom. Trai prostranstvo u mojim zenicama.

Gravitacija koja se prostire do

krune putanje Meseca
Liza me dovodi u sobu koja je nalik ruiastoj i zelenoj
bomboni; puna je ogledala. Skida mi eir, al, stavlja ih na
jelenske rogove, sputa me na krevet i posmatra me. Mogu da
itam uzbuenost koja joj se iri pogledom, ali i u njenim
miiima koji lagano podrhtavaju. To je vrsta rituala ili provere.
Posmatra me kao to se posmatra slika ili uznemirujua
fotografija. Njena oaranost me tera na pomisao da ona ne vidi
ljudsko bie nego nedostatak oblika, prazninu koja pokuava da
ostavi iluziju maske. Konformizam je to elimo da neko lice
prati izvesnu skladnost kao da ne prepoznajemo da su grom i
oblaci neodvojivi od neba. Onda primie desnu ruku, koja lebdi
iznad moje glave, i sputa je. Oseam toplinu pre nego to me je
dodirnula punaka ruka kratkih prstiju, nene koe. Liza mi
miluje lice.
Problem je to veini tipova nedostaju oi. One su poput
izloga pre nego to se u njih neto stavi, jedan otvor koji te ne
privlai. Tvoje oi su kao dragulj u izlogu postavljenom
somotom, na, onaj crni kamen, sjajan, ponekad zlatan, koji
oboavam.
Vulkansko tamno staklo?
Upravo to. Ja osim oiju ne vidim mnogo toga, zna... Ipak,
postoji i to kae ona bacajui kratak pogled ka mom udu. U
onoj sam uliici svake veeri od jedanaest uvee do pet ujutru
ili u onom kafeu dole. Volela bih da doe da me vidi svakog

dana i poklanja mi svoje dragulje, moi emo da priamo,

provedemo neko lepo vreme zajedno. Radi?
Preko interneta.
I ja. Idi pogledaj moj sajt kae mi ona, vadei jednu
karticu iz svog majunog orca i stavljui je u dep moje
koulje.
Ako me bude dovoljno dugo posmatrala, svakog dana,
mislim da e se moje lice preobraziti. Mislim da je to mogue.
Gledam na to kao na tananu hirurgiju. Nita nije utvreno, sve
se u vasioni kree, oblici su prolazni. im skrene pogled, oni
se menjaju. Normalno, niko nikoga ne bi trebalo da prepozna.
Mnogo posmatram lica drugih ljudi i primetio sam da se svake
noi odvija neto poput tajanstvenog procesa zbog kojeg se sve
neosetno pomera. To zavisi od raspoloenja, od oseanja,
snova, ali niko to stvamo ne zna. Upravo ta nepromenljivost,
koju svako misli da ima, lagano tka tu iluziju. To je ono to
izjeda svet. To je primama sila. Svako vodi rauna o svojoj
nepromenljivosti i odrava je kod drugih. Na kraju, ono to
oekujemo jeste da bude uvek ista. Ti, ti si svesno razbila tu
povezanost, a ja nesrenim sluajem.
Tvoja koa je tako nena, malo svetlija, vidi se da ne
izlazi esto. Mora da izlazi, mili moj, mora da se eta.
Jednog dana, poveu te na more u jedno malo selo, vrlo daleko
odavde.
etao sam nou Barselonom, pored luke i du obale, to
sam mogao blie talasima, ali pazei pri tom da se ne pribliim
previe parovima koji su leali na pesku. Isprepadao sam
nekoliko njih.
Ja u ti pokazati jedno mesto gde nema svetla. Vidi mesec
i zvezde. Kada sam tuna, idem tamo u mislima i plaem
satima, ponekad u vodi, moe li da zamisli! Nikada nisam
uspela da podignem nivo mora ni za milimetar. To nije ozbiljna

patnja!
Jedna suza je dovoljna da podigne nivo mora. To se ne
moe izmeriti, ali je mogue.
Sa svim suzama na svetu, trebalo bi da postoje samo ostrva,
a devet desetina sveta bi moralo biti pod vodom!
Mi smo na ostrvima, ti i ja to znamo. Ako niko ne zaustavi
potop, udaviemo se.
Morali bismo sagraditi brod.
emu ako ne bi vie bilo luka?
iveli bismo na brodu, puili bismo turske cigarete, pili,
pevali tune pesme koje su ljudi izmislili.
Zna ih mnogo?
Jedna drugarica me zove muza tunih pesama.
Hoe li mi otpevati jednu?
Liza svojim lepim, promuklim glasom puaa poe da
izgovara, jednu po jednu, rei Vinisijusa de Moraisa. Poljubac
od jednog minuta pretvara se u venost. Nepotrebne smrti. Oaj
tela koje ne moe prestati da podrhtava, ak ni u patnji. Jedna
sutinska blagost koja prolazi kroz sve slojeve koe i miia da
bi stigla do tajanstvenog prostora unutra, tog mora u kome
plutaju organi.
Tu sam...
Moemo ui u tvoju kou, otvoreno je. Kada dodirujem
mukarce, uvek imam utisak da klizim po povrini. Nita nije
klizavije od mukarca.
Liza me zasmejava. Sedimo na krevetu, puimo tursku
cigaretu od koje mi je muka. Oseam talase na koi.
Hoe li au likera od zelene jabuke? To je moja droga.
Pijemo. Liza mi pokazuje sliku svog ljubavnika. Krupan
ovek s velikim stomakom dri harpun na koji je nabodena
hobotnica. Nekakav civilizovani Neptun.
On je kuvar i sprema stvamo divne morske specijalitete.

Ako hoe, jedno vee moemo na veem kod njega; on je

veoma ljubomoran, ne voli da me kara bilo ko. Ali s tobom...
sve e biti u redu, lii na nevinace.
Iznenada, setio sam se Sandrinog glasa kada smo prvi put
razgovarali telefonom; bio je prilino dubok i treperav. Vodili
smo udan razgovor o tome da naa tela mogu da lebde u
postoru i da se u njemu spajaju. Ona me je nauila galaktikim
osobinama moje telesnosti koja je mogla da deluje izvan okvira
telesnog. Jaka elja je bila dovoljna da nas spoji. Koa bi mi se
odvajala i odlazila daleko sve dok ne bi dodirnula njenu. Posle
bi jedno nazvalo ono drugo i proveravali bismo da li je do
zvezdanog spajanja zaista dolo. Priali bismo o detaljima, na
primer da je ona najpre osetila moje usne na svom ramenu, a
potom da moj stomak dodiruje njen. Moj desni obraz bi ovla
dodimuo njen obraz. A onda bi osetila svu teinu mog tela
kojoj bi se otvorila. Uvek bismo se u svemu sloili.
I sama mata ne prestaje da ovla dodiruje predmete i da se s
njima sree u prostoru, kao da je svaki oblik izmiljotina koju je
savest zaduena da odrava. Pri tom, iz ogromne sujete, ljudski
rod smatra da samo on ima savest. Ja sam video kako me neke
jednaine posmatraju. Osetio sam oblutke kako pokuavaju da
stupe u dodir, uzdrhtao u polutami koja me je obavijala i uvala
me poput irokog vunenog kaputa u ledenoj noi.
Zbog nemogunosti ili tekoe da komuniciram s ljudima,
postao sam preosetljiv. Shvatio sam da moj mozak uva ulaz u
tajnu kao dobro dresiran pitbul. Od tada ostavljam polje
otvoreno za istraivanje. Za mene nauka nije ograniena na
funkcionisanje mozga. Ona ukljuuje celo telo i, kada
prouavam matematiare, fiziare, oseam onaj deo koji je
odvojen od mentalnog kako bdi i naglo dolazi da oplodi
uobrazilju. Oboavam neproverljivo ili bar sve ono to ostaje u

domenu pretpostavke, u oekivanju blistavog uma. Matematika

nije samo egzaktna nauka, i to je ono to me fascinira. Voleo
bih da u jednainu stavim elju, kreativnost, smelost, strah,
neustraivost, samou. Vidim amfiteatar pun pasioniranih
studenata koji pokuavaju da ree teoremu poude. Posmatram
poudna tela koja bi u sebi, u svom mesu, u svojim elijama
osloboenim precizne teine, nala klju zagonetke. Voleo bih
da jednog dana Fildsova medalja, u matematici ekvivalent
Nobelove nagrade, bude dodeljena onome ko bi reio jednainu
poude, ludila ili jednainu stvaralakog ina. Da bi se neto
promenilo, kako bismo se oslobodili bojeg suda, kao to je to
govorio Arto. Ukoliko bi matematika zaposela zvezdano polje,
otkria vie ne bi bila ograniena. Ponekad piem jednaine kao
to i kompozitor baca note na papir, jednu iza druge, kao to
ovek koji poploava ulicu iseca svoj komad granita i on nalazi
mesto bez najmanjcg oteenja.
Ponekad sanjam da miris neke ene s kojom sam se
mimoiao u mraku neke uliice postaje jednaina u prostoru i
prodire u moje srce. A veeras, zahvaljujui Almodovaru, jedna
jednaina je roena.
Neko me posmatrao, neko me dodirnuo, rei su mi kliznule
pod kou. Liza, ja ivim!

Tanani duh istrauje najskrivenije kutke grube

materije

Moj otac je mislio da nauka otkriva postojanje Boga, moja

majka se, kao potpuni ateista, tome smejala. Za mene, taj
problem nije ni postojao. To je povlastica ateiste drugog kolena,
da celu tu priu smatra jednostavno apsurdnom. Bog je
prihvatljiv na planu iste kreativnosti. Izmiljotina straha. Moj
otac je za desnicu, moja majka za levicu. Rei da je moj otac
desniar jeste eufemizam. I mada to ne priznaje, on je faista.
Falangista koji se jedva pokajao. Iz svake njegove rei izbija
frankizam. Jednog dana smo ili na pijacu, moj otac i ja, i sreli
smo jednu spodobu ije je lice u meni odmah izazvalo uas, i
pre nego to sam saznao ko je. Fasciniran njegovim elektrinim
i ledenim izgledom, netremice sam ga posmatrao. To je tom
oveku privuklo panju, to je konano primetio i moj otac.
Stao je, nasmejao se, rairio ruke prema nama. Otac ga je
prepoznao. Osetio sam da je eleo da ga izbegne, ali ovek se
brzo pribliio, prijateljski ga zagrlio. Ostao sam nepomian.
Sea se? upita ovek.
Moj otac se oslobodio njegovog zagrljaja, ostao da uti, uzeo
me za ruku kao da je eleo da me odvede daleko.
Esteban, tvoj ef! Ala smo ih stisnuli, one crvene!
Otac je prebledeo i bezbojnim glasom rekao:
Ludi ste! Ja vas ne poznajem!
Tog dana, svet se sruio. Znao sam ko su crveni. Moja majka
je i komunista, vatrena, Italijanka. Da nije bila tako mlada, bila

bi partizanka. Znam da je u jednom trenutku napustila mog oca

da bi se vratila u Italiju. Ne razumem zato se vratila, da bih se
ja rodio?
U kolima, moj se otac nervozno smejao.
Svuda ima ludaka! Jesi li video onog kretena?
Tata! On zna kako se zovemo!
Svi me znaju... Zna, sreem se s mnogim ljudima.
Zanemeo sam. Zamislio sam svog oca kako uestvuje u
muenjima koje je moja majka ponekad opisivala u njihovim
svaama. Mladi momci i devojke, pogubljeni, nestali,
unakaeni.
Nemoj samo da pria majci o ovome, je ljasno? Imamo
ve dovoljno tekoa.
Nisam mu odgovorio. Nisam vie bio tu. Mislio sam na
nebesko prostranstvo. Leteo sam. Gledao sam odsjaj vode pod
suncem. Bio sam galeb koji visoko leti. Ponekad bi neto
probilo nebo. Ogroman gavran i njegov uasan krik, kao
pojaan, koji bi se iznenada pretvarao u govor:
Faistiki sin! Faistiki sin! Faistiki sin!
Sutradan, im je moj otac izaao, poeo sam da ridam u
majinom zagrljaju. Ispriao sam joj dogaaj s pijace. Plakala je
zajedno sa mnom.
Nadala sam se da to nikada nee saznati, ali istina na
kraju uvek izae na videlo. Bio je to suvie veliki teret za mene.
Ispriala bih ti sve to kasnije, kada bude imao dovoljno godina
da razume.
Seam se da sam izgovorio ovu reenicu:
Neu nikada imati dovoljno godina da razumem. Ne elim
vie da ga vidim. Odlazim iz ove kue. Otii u brodom!
Nestau!
Majka me je pogledala vrlo ozbiljno, kao da je to bio
najintenzivniji trenutak u njenom ivotu. Pripremila je dva

kofera. Napisala jedno pismo. Sat vremena kasnije, bili smo u

vozu za Torino. Oca sam ponovo video tek posle nesree. Moje
lice je jo bilo u zavojima. Bio sam pun morfijuma i ne seam
se niega drugog osim jednog nejasnog lica i rei koje je
neprekidno ponavljao:
Nadam se da e mi jednog dana oprostiti, da u moi da ti
objasnim, kao mukarac mukarcu.
Pomislio sam da to dobro opisuje faizam. Ta pria izmeu
dva mukarca. Pria u kojoj su ene bile nevine mada su neke
od njih dozvolile da ih epa maina smrti. Kao jedan veliki
sanduk u kome su isprepletani svi ljudski snovi, sva veliina,
umetnost u svoj svojoj celovitosti, nauka i filozofija. Kasnije,
kada sam bio student, poeo sam da istraujem o faistikim i
nacistikim umetnicima i doao sam do zakljuka da ideologija
koja proizvodi takvu umetnost zasluuje da se prema njoj
odnose kao prema faistikoj. To bi moglo biti jedino merilo.
Bilo bi dovoljno. Moje kolege su mi suprotstavljale Drijea i
Selina. Proitao sam ih. Nikada ih nisam voleo. Moda iz
pogrenih razloga.
Otiao sam da vidim oca dok je leao na samrtnikoj
postelji. Nisam mogao dozvoliti da umre s tom ogromnom
ranom. Sluao sam njegove argumente. Bilo mu je tada esnaest
godina. Jedan stariji drugar ga je povukao za sobom. Nisam
eleo da se raspravljam. Ja bih s dvanaest godina odabrao drugu
stranu. Zadrao sam to za sebe. Mislim da je najvie alio to je
otkriven i to nas je izgubio. Nije se nikada ponovo oenio.
iveo je sam, ali verovatno nedovoljno dugo da bi imao jasnu
sliku uasa. Onda sam ga zagrlio i snana oseanja su nas
obuzela i rekao sam mu da mu opratam. Osetio sam da ga
oslobaam velikog tereta. Bez toga ne bi mogao da umre. Dva
dana kasnije je otiao, ali znam da neto moemo oprostiti samo
onima koje nikada vie neemo videti. Oprotaj ponekad ne trpi

blizinu.
Dok sam izlazio iz bolnice, proiveo sam ponovo celu scenu
s pijace, s istom tanou, istom snagom i s panoramskom
vizijom koja mi je najpre promakla. Gledao sam oveka, svog
oca i sebe kao da sam Bog i shvatio sam zato u velikoj patnji
panoramska vizija moe stvoriti iluziju Boga. To je skoro
pitanje geometrije. Navikli smo da obitavamo u jednom telu i
da imamo samo viziju koja se iz tog tela iri; ali ako nas neka
divota, .neka velika patnja pomeri u prostom, pojavljuje se
Bog. Ono to nazivamo preobraenjem mora biti rezultat tih
pomeranja. Nedostatak vazduha, nedostatak beskraja,
nedostatak perspektive koju odrava ego u obliku pacova. On
vue konce. On pokree strah. On nas uva od svih
preteranosti. Naunici, filozofi i smrtnici stvaraju, izmiljaju
kada pomou misli ili intuicije umaknu od ogranienosti tela.
To mi je otkrila smrt moga oca.
Od tada izmiem pacovu, njegovim malim hladnim i
krvolonim oima koje u senci ekaju na i najmanje
podrhtavanje supstance da bi nas razorile do stepena uasa.
Pacov je ivotinjski feti faiste, njegov brat sa samog dna;
svaki ima po jednog pacova u depu. Drugi nose grlicu, lava,
slona. Moja ivotinja feti je elija koja ini telo, vidim je
polimorfnu, jer moe da uzme oblik svake ivotinje, od
jednoelijskog planktona do mitskog zmaja.
Kod planktona volim to to pluta izmeu dva sveta i
istovremeno pliva i u vodi i u svetlosti. To je bez sumnje
najskladniji ivot, ivot kome teim. Jedan tako divan ivot da
san ak i nema potrebe da ga dodirne. ivot osloboen
napetosti. ivot kao melodija poklonjena naelu neizvesnosti.
ivot koji se naglo prekida, kroz prodiranje. Jedna savrena
putanja: svetlost, voda, ples i kraj.
Najpre smo se smestili blizu Torina, u malom mestu gde su

iveli moji baka i deka. Bilo je to najidilinije razdoblje mog

ivota. Nije vie bilo beskrajnih svaa. Moja majka je bila
oputena, nasmejana. Po prirodi je bila duboko vezana za
zemlju. Volela je brda Pijemonta. Svakog dana smo se etali uz
reku, zbog koje mi se inilo da hodamo rajem. Upravo su na
obali te mirne reke Nemci ubili mog dedu i jo trojicu partizana.
Nisam mogao da zamislim tektanje mitraljeza na takvom
arobnom mestu. Ali posle majine prie brzo sam shvatio da je
lepota brda upila brojna tela. Idealizam je posluio kao hrana toj
zemlji. Kasnije, dok sam posmatrao predele u paniji,
Francuskoj i Italiji, uvek sam razmiljao kako ne postoji nijedno
mesto koje nije primilo, u svojoj jesenjoj blagosti ili u hladnoi,
telo nekog mladia koji je eznuo za ivotom, nosio sliku svoje
verenice na srcu, razmiljao o ljudskom ludilu pre nego to ga je
probio bajonet, pocepao metak, raznela granata. Svaki predeo je
nosio tu ozbiljnost uprkos lepoti koju donose godinja doba.
Svaki predeo je imao svoje mrtve, obeene o stabla ili ispruene
na zemlji koja se pui.
Upravo je za vreme tih etnji matematiki um putovao od
tela moje majke do mog tela. Imali smo tu neobinu vezu. Bilo
je dovoljno da me ona dri za ruku ili da me stisne uz svoje
velike, nene grudi, koje je volela da pokazuje u uvek
zapanjujuim izrezima. To to je pokazivala grudi bilo je kao da
dokazuje svoju slobodu. Bilo je dirljivo, i miris meda koji se
irio iz te ponosne mrekave mase odavao mi je reenje
matematike zagonetke. A kada bismo se vratili, na stolu nas je
uvek ekalo neko iznenaenje koje bi pripremila moja baka,
provodei dane za tednjakom. Iz njega su izlazile torte i kolai,
ravioli i lazanje, i mirisi su se menjali iz sata u sat. Moje
omiljeno iznenaenje je bio kola s limunom iz bate. A onda,
dok bih ga grickao, majka mi je davala da reim neki problem, i
sve do veeri su brojevi u mojoj glavi plesali i pojavljivali se na

papiru. Seam se da sam znao da u univerzitetsku diplomu bez

tekoa dobiti onog dana kada sam polagao u trenutku kada
se miris kore kolaa s limunom rairio po dvorani koja je
mirisala na mokre patike.
Malo smo priali o mom ocu. Nije da smo se terali na
utanje, nego nam taj razgovor nije spontano dolazio. Ostali
smo osam meseci u Italiji, a onda smo se vratili u Francusku,
gde je moja majka nala posao u jednoj gimnaziji. Ali uvek smo
se vraali u Italiju da tamo provedemo deo raspusta. Malo mora,
malo zemlje. Idealna ravnotea za matanje.

Kovitlaci prema glavnim zvezdama

Ove noi, u uliicama ispunjenim blagou, skriven u
polumraku pijem au rashlaenog belog vina. Volim da
gledam tela koja se kreu, volim da sluam razgovore,
posmatram pokrete, izraze lica. Jedan par se ljubi u senci kolske
kapije. Udaljeni su est-sedam koraka od mene. ujem njihovo
ubrzano disanje. Moja koa osea njihovu elju. Sigurno
dvadesetogodinjaci. Devojka pritisnuta uz drvenu ogradu ima
dugu, kovrdavu crnu kosu. Mladiu vidim samo lea.
Ispijam male gutljaje i pitam se zato je forma toliko vana.
Uvek se zaljubljujemo u oblik, ali on je samo privid neeg
drugog. Zato ne moemo da se zaljubimo u sutinu? Teim
sebe govorei da forma otkriva sutinu i da sutina voli formu.
Mislim na Lizu. Na taj neobian par koji postajemo. ta to ona
vidi kroz veo mog lica, ta osea? Teoriju ili haos? Kompleksne
sisteme? Kod nje me opinjava upravo to, Liza je taj
kompleksni sistem, ja sam haos. Kako nae sutine mogu da se
sporazumevaju? Moda preko njene pripadnosti, koja nije jasno
definisana. Ne znam da li podvrgla operaciji. Kao nekom
arolijom, nailazi ona.
Bei od mene?
Kano je, ekao bih jo neki trenutak.
Nisi video da dolazim?
Mislio sam na tebe.
Laljive...
Jesam, stvarno... Sedi.

Liza je u plavoj konoj mini suknji. Ima duge noge i bluzica

od plavog trasa joj otkriva grudi. Nisam je jue video u tom
ustrom i seksi izdanju. Naruuje martini od konobara, ljubi me
u elo i pali cigaretu.
Pitao sam se da li si bila na operaciji.
Volim svoju kitu. Ne elim da je uklonim.
Voli igru na dva polja?
Liza se smeje.
Misli li da se moemo zaljubiti u ono to se ne vidi?
Sve se vidi. Kada gledam tvoje oi, vidim, oseam ta se
iza njih krije.
A da nemam oi?
Mnogo ta ti nema, pa onda nema potrebe da skine i oi.
Mislim, s lica... Ostalo i ne izgleda tako loe...
Volim to se Liza usuuje da mi govori o mom haosu. Drugi
to uvek izbegavaju, kao da ne postojim. ovek bez glave. Lizi
je sigurno dvadeset pet godina. Malo je nadmenog dranja,
lepih usana i blistavih oiju kao od zlatastog sedefa.
Sanjala sam noas udan san. Pravila sam ti masku koja je
bila tako savrena da niko nije mogao da je vidi. Bili smo u
barci, nasred jezera, pruala sam ti masku, ti si je stavio na lice,
i maska se stopila s tvojom koom, nestala, i najednom, sve je
poelo da se mrda. Maska je oivela kae Liza milujui mi
lice.
im me dodirne, oseam svu kou svoga tela, oseam
kimu, kroz tabane mi prolaze trnci.
Leimo na njenom ruiastom krevetu, neka brazilska
pevaica ini da atomi pleu, a zvuci s ulice se meaju sa
svekolikom bezbrinou. Liza zna da ne elim da se svuem.
Ona umire od elje da mi pokae svoje telo. Prepoznajem to u
njenom pogledu. Kolutovi dima se odmotavaju kroz
narandasto svetlo.

 Malopre si hteo da kae kako se moemo zaljubiti koliko

god neije lelo bilo runo? Moemo voleti nekakvu grubu
maketu tela?
To sam pitanje sebi postavljao.
Zna, ja vodim ljubav s maketama tela, ili sa spojevima
organa koji nisu stvarno svesni da se nalaze u istoj vrei
sainjenoj od koe.
Nikada ti nije gadno?
U poetku je bilo teko. Drugarice su mi govorile: misli na
more, na pustinju, na nebo. Ja se ne tucam s nebom. Pokuala
sam, ali nije mi uspelo. Zapravo, ponekad, kada sam potpuno
oputena.
Nala si nain?
Da. Zaronim i ne gledam nita drugo osim onoga to mi je
pred oima. Ne dopada ti se moja muzika?
Dopada mi se, ali ja volim tehno. To je muzika raspadanja
koja me uvlai u sebe.
Ja vie volim ljokice, nenost i rei koje govore o ljubavi,
o strasti, o saudade.2
Polako se pribliavam Lizi; ona prislanja moje lice uza svoje
grudi i miluje me po glavi. Mogao bih tako ostati celu venost.
Bez misli, bez nadanja, bez pokreta. Grlim je. Tako je mlada.
Gipkog i mekog tela. Ne bi trebalo da koristi parfem jer njeno
telo mirie na neka nepoznata miriljava ulja. Sputam ruku na
njen stomak, provlaim je ispod uzane majice. To nije stomak
mukarca. Miii diu, putaju prste da dodiruju meso ispod
koe. Iznad kreveta je okaen poster s egipatskim piramidama.
Gledam ili naopako, to me prenosi u geometriju u kojoj je
2

Port.: saudade oznaava nejasnu i stalnu elju za neim to ne

postoji i to verovatno i ne moe da postoji, za neim to nije
sadanjost, ve okretanje ka prolosti ili budunosti.

samoa konano rastegljiva. Krutost srca je fizika. Ona se

malo-pomalo uvlai kada nam nedostaje dodir neke druge koe.
Ve skoro petnaest dana nisam vodio ljubav.
Hoe da me potopi?
Liza mi prua papirne maramice. Ve godinama nisam
plakao. Sati teku.
Moram malo da rintam.
Hodam obalom mora, pored brodova. Moje telo je laganije.
Kada sam se vratio kui, proitao sam mejlove grickajui
jabuku, pogledao nekoliko radova svojih studenata, ali veeras
su mi jednaine nekako teke. Ne uspevaju da mi se ukljue u
svest. One klize, izlaze mi na ui. Posmatram redom sve
Sandrine fotografije. Nisam preneraen, nisam uklonio
oseanja, ve to inim s blagou koja njenom licu i njenom
telu omoguava da izae iz ekrana. Sandra je elela da postane
fotograf. Imala je dara za to. Fotografisala je samu sebe vrlo
paljivo. Imao sam sedam stotina osam njenih i etiri stotine pet
naih zajednikih fotografija. Dovoljno da mi se blokira hard
disk, tim pre to su matematiki programi vrlo obimni.
Fotografije tvore film. Podesio sam tako da se svaka zadri
etiri sekunde na ekranu. To ostavlja utisak kretanja. Kada sam
malo pijan, vidim kako se njeno lice pomera. Osmehuje mi se.
ak mi se desilo da sam je uo kako se smeje.
Jednostavnim klikom mogu da usporim ritam, da zadrim
neku fotografiju. Sandra je volela nagost. Volela je da slika
svaki deli svog tela. Imao sam na raspolaganju na stotine
zabranjenih i prekrasnih delova. Naterala me je da joj obeam
da, ako se rastanemo, nikome neu pokazati njene slike. itava
serija uzbudljivih portreta. Sandra je imala jasnu slikarsku svest
o njihovoj snazi. Znala je u kom trenutku da snima. Volela je
sva tela, ak i staraka. Prijatelji su joj bili modeli. Mogla je da
postane uveni fotograf. Trebalo bi joj za to jo deset godina.

Nije ih imala. Zbog jednog jelena i trenutka pijanstva.

Ponekad pomislim da je ona imala vie sree. Kako bi se
ponela da su uloge obmute? Moda bi izvrila samoubistvo ili
bi postala veliki portretista. Dati licu dubinu koje bi njeno
izgubilo. Bila je tako lepa da ne mogu da je zamislim bez lica.
A da sam preiveo, da li bih mogao i dalje voleti ono to nema
oblik, sutinu? Ona bi to mogla. ene su toliko hrabrije od
mukaraca, beznaajni su, oni, u svakom pogledu.

Savrenstvo beskonanosti prostranstva jeste u

njegovom prostranstvu
Deo lepote matematikog aksioma potie od injenice da
nije uvek mogue od njega napraviti teoremu, to jest, dokazati
njegovu tanost. To je ono to nazivamo ,,neodluivim.
Neodluivo je blizak drug nesigurnosti. im mi je majka
pomogla da shvatim tu tajnu mislim da mi je bilo petnaest
godina oslobodila je moju matematiku misao, a potom moju
misao uopte od dogmatizma vezanog za izvesnost. Poeo sam
da gledam i oseam da u svemu postoji onoliko mogunosti
koliko i taaka spajanja u mozgu koje obezbeuju protonost
podataka i njihovo istovremeno proimanje. Postoji oko sto
milijardi taaka spajanja. Sto milijardi mogunosti i ponekad
vidim svoje lice kao jednu od tih mogunosti. To je veliki nauk
moje majke i bez nje verovatno ne bih podneo samou. Recimo
jednostavnije da bi ona bila sterilna.
Oboavao sam te sate provedene za velikim stolom u njenoj
kancelariji, u kojoj su se police savijale pod teretom knjiga, te
sate kada smo bili povezani strau prema matematici i kada mi
je otkrivala, malo-pomalo, tajne tog mentalnog kosmosa. Mojoj
majci je bilo mnogo vanije ono to duh matematiara ini nego
kako ga iskoristiti. ujem je kako mi ponavlja: Prvo duh, posle
tehnika sama dolazi. Takoe sam u tim trenucima snane
bliskosti voleo to to je moja stolica bila prilepljena uz njenu,
moje telo uz njeno. Spojeni toplinom brojeva koji su plesali
kroz prostor. Moja majka je oboavala tango. esto je

povezivala stvari i govorila da dva tela, telo matematiara i telo

matematikog prostora, moraju biti nalik plesaima da bi
postojala savrena jednaina. Kada bismo reili neku tajnu,
majka bi mi pustila plou. Sluali bismo je sedei jedno pored
drugog na kanabetu, ponekad smo plesali. Voleo sam taj spoj
traginosti rei i prijatnosti muzike. Voleo sam kada se svetovi
dodiruju, svet najistije apstraktnosti i svet telesnosti. Na
fakultetu sam uvek bio iznenaen apsolutnom intelektualnou
veine mojih kolega. Neki meu njima su ili tako daleko da su
mrzeli telesno i postajali prave askete. Bili su to razumni i
dosadni matematiari.
Ja sam uvek voleo svakakve ispade, kao da moje telo i moj
duh ne mogu da se zadovolje tom retkom hranom koju su drugi
prihvatali. Kada bi itav svet stao, zadovoljan, ja bih nastavljao
dalje.
Evo Antonija, opet ga spopada njegovo ludilo!
esto sam sluao tu reenicu. Jedno od tih ludila me je
proslavilo i osiguralo mi uspeh kod devojaka. Bilo mi je jo
uvek petnaest godina. Bio sam zaljubljen u Karolinu, lepu,
nepristupanu plavuu, koja se bavila jahanjem. Devojke koje
jau uveksu nepristupane. Moda su ohole jer uspevaju da
savladaju stotine kilograma miia i nerava. I najee su to
bogate devojke. U kolu ju je dovozio oev voza u predivnim
tamnoplavim kolima engleske marke, mislim da je bio bentli.
Slao sam joj pisma, zvao je telefonom; ona je uvek ostajala na
svom pijedestalu i izgovarala reenice tipa: Konsultovau svoj
raspored da proverim imam li vremena za tebe. Sledio bih se
od tog odgovora, ali bi time moja zapaljenost bila sve
nepodnoljivija. Svi drugari su mi savetovali da odustanem.
Niko nikada nije uspeo da je poljubi. Ali to je bila moja prva
ozbiljna strast, a bio sam Kataionac duhom i imenom. Voleo
sam nadmenost njenog pogleda i to to se nije bojala da zuri u

deake dok oni ne bi spustili pogled ili pocrveneli. To je me

stravino uzbuivalo. Jednog dana, na izlazu iz kole, rekla mi
je:
Antoni, nikada me nee imati!
Upravo sam posle te njene izjave napravio tu ludost.
Karolina je ivela na nekoliko kilometara od mene. Odluio
sam da svaki put na rukama preem to rastojanje, onoliko
vikenda koliko bude potrebno. Bio sam dobar gimnastiar.
Kupio sam rukavice. Imao sam svoj klub navijaa, devojke i
momke. Devetnaestog aprila 1987, bio je uskrnji vikend,
seam se tog datuma, krenuo sam od svoje kue s majicom na
kojoj sam napisao: Karolina, volim te. I to ruiastim
fluorescentnim slovima i naopako, kako bi svi mogli proitati
ta pie. Majicu sam uvukao u farmerke da mi ne bi pala preko
glave. Krenuo sam. Snabdeo sam se namirnicama,
oboavaocima, gomilom preneraenih dokoliara kojima su
moji prijatelji objanjavali razloge tog postupka.
Kada bih se umorio, seo bih na zemlju ili neku klupu.
Povratio bih dah, uzeo malo vitamma i ohrabrenja i nastavljao.
Iz vikenda u vikend, gomila je bivala sve vea. ak su me
prkazali na televiziji. Vrlo je teko hodati na rukama kada je
ovek zaljubljen. Kao da krv odbija da sie iz srca u glavu. To
udno deluje na unutranje organe, koji nisu navikli da plutaju
naopake. Ruke i ramena postaju bolni. Noge se odmaraju.
Preko nedelje drugari su me mazali tigrovom mau. Bio je
dovoljan jedan vikend da postanem heroj.
Nijednom na tom putu nisam sreo Karolinu. Verovatno se
zadovoljavala izvetajima svojih drugarica. Moda me
posmatrala izdaleka. Ljudi su mi se obraali. Policajci su me
gledali dok prelazim ulicu. Jedanput su me zaustavili da bi
proverili moj identitet, drugi put da bi uradih alko-test. Pitali su
me da li sam puio, da li sam uzeo neke ,,supstance. Bio sam

lud od ljubavi; to je bila moja jedina droga. Razlog ih nije

zadovoljio. Svi su priali o bolesniku koji na rukama prelazi
grad. Niko nije znao moje odredite. Jedna asna sestra me je,
puna zanosa, pitala idem li u Sen an de Kompostei. Jedan
vlasnik restorana mi je predloio da nosim majicu s imenom
njegovog lokala. Moglo se desiti i da me sponzoriu, moda i da
uestvujem na olimpijskim igrama, ko zna? Mislim da ova
disciplina jo ne postoji. Pravi hod po mukama strasti. Putujue
ludilo iji je cilj osvajanje najnadmenije kraljice lepote. Teko
sam pratio nastavu. Bio mi je potreban fizioterapeut. Moji
drugari su poeh da se klade. Pogodili su da u se zaustaviti
ispred kue naslednice, porodine bogatake kue iz XVIII
veka. Oekivao sam da me doeka na terasi, obuena u
krinolinu i s lepezom u ruci. Zaboravio sam da je vikende
provodila jauui kroz ume svog konja, besnu zver meu
njenim nogama. Neni predmet moje elje u dodiru sa sedlom.
Voleo sam da taj deo puta prolazim nou. Bilo je manje
radozalaca, manje saobraaja, manje izduvnih gasova. Ve sam
tri nedelje provodio guei se. Prouavao sam svoju rutu, ali je
uvek bilo prokletih skutera koji su polako prolazili pored mene
da bi me osmotrili. Moja majka se tome mnogo smejala. Divila
se mojoj odluci. Bila je snano vezana za strastvene osobe. Njen
heroj je bio Ramanudan, genijalni indijski matematiar3. Sa
izgledom anarhiste. Uma tako prodornog da je uspeo da zapanji
svoje najuvenije engleske kolege mada nikada nije uspeo da se
upie na Madraski univerzitet. Nauio je matematiku iz dve
najosnovnije knjige i iveo je u bedi, bez pomoi dravnih
ustanova. Ramanudan je crkavao od gladi i hranio se
3

Srinivasa Ramanujan (1887-1920), uveni radijski matematiar. Jo je u

koli pokazao neuobiajene matematike sposobnosti. Ve sa 17 godina je
vodio svoja lina matematika istraivanja. Studije je nastavio u Engleskoj, na
Univerzitetu u Kembridu

jednainama. Poeo je 1913. godine da se dopisuje s G. H.

Hardijem, profesorom na Kembridu i vrhunskim engleskim
matematiarem tog vremena. Pozvali su ga da doe u koled
Triniti. Doktorirao je, obasipajui svoje profesore lavinom
fundamentalnih pretpostavki. Ramanudan je postao lan
Kraljevskog drutva poto su za njega glasali nauveniji
engleski matematiari, ali je 1920. godine prerano umro od
tuberkuloze, u trideset treoj godini, u Madrasu. Moja majka je
drala njegovu fotografiju na svom stolu. Zvala ga je e
Gevarom matematike. Samo da bi nervirala mog oca, koji joj je
neprestano ponavljao da je kaudiljo spasao ivote hiljadama
Jevreja. Nikada nije napravio savez s Nemcima i nimalo nije
cenio pobornike krajnjih reenja. Voleo je da mui i hapsi samo
svoje sunarodnike i komuniste Internacionalnih brigada. Moja
majka bi mu uvek odbrusila: ,,A Benito je izgradio autoputeve,
kao i njegov prijatelj Adolf Hitler, a Crkva je bila spremna da
obojicu kanonie. to nije znailo, to sam kasnije otkrio, da ih
ubije iz topova, ve da ih digne u nebesa, zajedno s golubicama
koje veselo lepraju meu devicama, svecima i muenicima.
udna je ta sklonost Crkve ka diktaturama. Sveti savez. Franko,
Hitler, Musolini, papa i svi ostali. ,,Dirljiva strana diktatora.
Pinoe je voleo Franka i Debisija!
udna privlanost, mo kakvu je moj otac imao nad mojom
majkom, bila je obavijena velom tajne. Bila je deset godina
mlaa od njega. Sreli su se pleui tango. Jedne veeri, poto
smo proveli nekoliko sati nad hipergeometnjskim redovima,
pitanje mi je izletelo, bez razmiljanja:
Kako si mogla da se zaljubi u faistu?
Moju majku obuze snano drhtanje, koje se brzo smirilo.
Zaljubila sam se u velikog plesaa. Nisam nita znala o
njemu. Nismo mnogo razgovarali. Drao me uz sebe s takvim
autoritetom i takvom nenou da je to potpuno potiralo svaku

misao. Malo-pomalo, otkrila sam njegove stavove, ali nisam

nita znala o njegovoj aktivnoj prolosti u Falangama. Jednog
dana, dok sam neto sreivala, pronala sam dokumenta.
Trebalo je da odem tog istog dana, ali nosila sam tebe. U to
vreme nisam radila. Onda sam pokuala da sve to olako
prihvatim. Razmiljala sam da je tada imao samo petnaest
godina, da su na njega uticali stariji ili tigovi. U stvari, svih tih
godina pokuavala sam da zaboravim, sve do onog dana kada si
se vratio s pijace. Od tada to vie nije bilo mogue. Shvatila
sam da ne okleva ni sekundu, da si zaista spreman da ode, i
sve je tada postalo kristalno jasno, kao da smo traili reenje za
neki matematiki problem i da je jednog dana to reenje
iznenada iskrslo. Bio je to za mene vrlo snaan trenutak. Bila
sam tako ponosna na tebe!
Time smo okonali tu temu. Moemo da hodamo na rukama.
Moemo biti zaljubljeni u nekoga ko vas ne primeuje. Voleti
faostu. Izmeu moje majke i mene je postojala takva
usaglaenost da su razlike bile tek nebitan rub jednog
strastvenog jezgra.

Tela su gua kada je njihova inercija jaa

Moj pravi ivot poinje nou. Radim est do sedam sati
dnevno. Otkako sam poeo da piem, jedna nova stavka postaje
deo mog ivota. Jedan raspored vremena takoe. Volim da
piem rano ujutru, pre nego to kanalizacione cevi zaponu
svoju muziku, kada su ulice skoro puste. Sanjam taj udan san
da stavljam svoju knjigu u jednainu. Noas sam je sasvim
jasno video. Naslov joj je bio Almodovarova teorema. Odmah
sam ga prihvatio jer nemam preciznu ideju o Almodovarovoj
vezi s mojim radom, osim preko Lize, za koju se ini da je
izala pravo iz nekog njegovog filma, ili zbog neizvesnosti mog
postupka i moje opinjenosti njenim androginim telom. Takoe
volim injenicu da su susret i saradnja s Almodovarom jedno
veselo snovienje; radost nije esto deo mog ivota, kao da mi
je oduzeta zajedno s licem. Doivljavam vrlo jednostavna
zadovoljstva, koja nisu rezultat mog odnosa sa svetom ljudi,
nego pre odnosa koje imam s predmetima, bojama, mirisima,
zvucima, dodirima, i naravno, oseam matematiku radost kada
provedem sate uivajui u fraktalima.
Za ruak uvek poruujem dnevno jelo, koje mi donose iz
malog restorana u prizemlju moje zgrade. Izlazim zajedno s
mrakom. Poniekad mi se desi da ga ekam u fotelji, kao to se
iekuje prijateljica, dok gledam u luku. Volim velike
osvetljene brodove, njihovo sporo kretanje, obrise dizalica i
beskraj u kome se nebo igra s morem. Imao sam sree to sam

pronaao ovaj stani na krovu zgrade gde imam malu terasu s

drveem i zelenim biljkama Tu leti provodim duge sate
opinjeno gledajui kretanje brodova i sluajui krik sirena.
Mogu satima da sedim tu i ne radim nita, pogleda izgubljenog
u daljini. Postavio sam zvunike.Sluam Underwater episode V
ili Afeks Tvina4. Moja kada je mesto gde sanjarim i iznosim
fundamentalne pretpostavke. Volim da zamiljam kuda u se
odseliti za dva-tri meseca. Postoji toliko luka koje treba istraiti.
Eto! Odluio sam, kada sledei put budem krenuo ka jugu,
otarasiu se knjiga. Lagan, neuhvatljiv. Poput ptice koja bez
zaustavljanja prelazi granice. udno da se jo niko nije dosetio
da vlada nebom.
Pre nego to izaem, popijem votku. Potrebno mi je estoko
alkoholno pie dabih siao niz svojih sedam spratova i lzaao na
ulicu. To je uvek veliki ispit. Potrebno mi je najmanje pola sata
lutanja da bih uao u ritam. Kao da hodam nekim drugim
svetom. U paralelnom svemiru s drugaijim zakonima, drugom
fizikom, moda je to Almodovarova teorema: stepen jaine
sveta podeljen mojom nemogunou da se s njim sretnem.
Moram polako da ga pripitomljavam. Moram ovla da ga
dodirnem, moram da skliznem po njegovoj povrini, da ga
ispipam kao da se radi o udovinoj ribi iz velikih dubina. Ne
mogu da je iseem na komade i stavim je sebi u tanjir. U
poetku hodam uza zidove, hodam brzo i nikome ne dozvoljam
da me dugo posmatra. Izbegavam previe osvetljene delove
grada. Uzane uliice u luci mi odgovaraju. To je teritorija
maaka koje brzo protravaju, adolescenata koji smiljaju neko
zlodelo, prostitutki, transseksualaca. Volim kako se te none
ptice kreu, kao da su bez teine. Njihov lagani oaj me dira.
4

Aphex Twin, pseudonim Irca Riarda Dejvida Demsa (r. 1971). Poznat kao
najuticajnija i najinventivnija linost u savremenoj elektronskoj muzici.

Dodiri su neprimetni i odvijaju se skoro bez rei, ne moemo od

svog jada pobei bavei se jadom drugih. Nita nalik
okupljanjima mladih koji na trgovima i terasama menjaju svet
da ne bi osetili svoju sopstvenu patnju, svoju sopstvenu samou.
Dok hodam, razmiljam o Lizi. Moj plan puta se menja.
Pribliavam se raskrsnici gde ona pokazuje svoje telo, obuena
tako lagano da izdaleka lii na karijatidu koja mora da pridrava
nevidljivi hram zadovoljstva. Oseam neobinu privlanost
prema njoj. Oseam kako mi neto podrhtava u stomaku, noge
mi se tresu, usta mi se brzo sue. Ona se okree u mom pravcu,
kao da je osetila moj dolazak, a njene pune usne, uveane
silikonima, u mraku ocrtavaju osmeh, te iste pomalo vrste usne
koje pritiska uz moje.
Nisam te videla jue, pomislila sam da si se uplaio.
Ne, morao sam da zavrim neki posao, na to mi je otilo
pola noi.
Zna, moe doi i u zoru, mogli bismo da dorukujemo
zajedno. Obino ldem kod Fausta, tamo su kroasani najbolji.
Hoemo li kod mene?
im su se vrata zatvorila, osetio sam se sigurno u svetu sna.
Neno obojeno osvetljenje, Lizin miris, zainjen i blag,
ruiasti krevet. Sve mi se ini nadrealnim. U bojama obitava
fosforescentnost koja potie iz mog pogleda. Jedan svet koji
nastaje iz svoje sopstvene svetlosti.
Liza, kao da je osetila moju elju, skida odeu i prua se
pored mene. Imam oseaj da se moje srce razvuklo, da se ritam
otkucaja gubi u velikom oblaku. I dalje sam obuen. Liza se
osmehuje i ne pokuava nita. Moj pogled luta njenim telom.
Zadivljen sam nadmenou njenih grudi i zauen to na tom
telu mukarca otkrivam enstvene obline. Stomak nije previe
miiav. Bedra su iroka. Ud krije izmeu nogu da bi iluzija
bila potpuna. Pubine dlake ocrtavaju nean trougao na zlatastoj

koi. Sednem da bih je bolje video. Liza mi dozvoljava da joj se

u tiini divim. Obuhvata je treperav krug svetlosti. Vidim njen
izgled izvan njenog izgleda. Ono to treperi oko nje, kao da joj
telo nije ogranieno rubom koe. Toje zadovoljstvo direktno
povezano s nevidljivim to potresa moj racionalizam. Mislim da
posmatram njeno telo kao to je ona gledala moje lice. U tom
stanju lagane halucinacije. Moj pogled je uzbuuje. Vidim to po
postepenoj promeni oblika njenih oiju, koje se ispunjavaju
mlenom svetlou i postaju mutnije. Zenica i soivo viu nisu
jasno razgranieni. Die dublje, i iznenada, dok ona lagano
razdvaja noge, pojavljuje se njen uspravan ud koji podrhtava u
narandastoj svetlosti lampe na nonom stoiu. Gladak poput
mermera, glavia bledoplavog. Moj pogled s njenog uda klizi
prema grudima i oima. Prelazim s jednog na drugi arhipelag.
Moja oaranost ucrtava nesigurne staze na njenoj koi. Celo
moje telo ulazi u stanje blagotvorne oduzetosti. Samo su mi
usne poluotvorene. Njena nagost me ostavlja zapanjenog.
Sigurno sam je satima posmatrao. Ud joj se sada lagano
opustio preko prepone. Najzad je zaspala. Tiho sam obuo
cipele. Pokrio sam je i izaao trudei se da to tie zatvorim
vrata.
Sigurno je est sati ujutru. Lutam uliicama prepun nekog
elektronskog nemira. Noge me nose bez napora. Moja stopala
oseaju sve neravnine na ploniku. Moje ruke miluju kamen
koji su druge ruke ve uglaale. Fontane se slivaju kroz duboke
krivulje mog stomaka. Svestan sam svojih organa, fluidnosti
svoje krvi, lupanja svog srca.
Po povratku u garsonjem gledam kako se nad enovskom
lukom raa dan. Veliki brod polako isplovljava ka daljinama.
Zalivam biljke i sluam Medik Donsona. Love you. Love you.
Love you.
Uzimam blok i nalivpero i u stanju nekakvog numerikog

ludila pokuavam da zabeleim jednainu elje, Almodovarovu

jednainu. Zamiljam Ramanudana koji se osmehuje u etra,
njega koji je esto bio nesposoban da razloi svoje munjevite
pretpostavke. Ali ja ipak nastavljam. Zato ograniiti prostor
onim to nam je poznato?
Telefon zvoni. Diem slualicu, mislei da je moja majka,
ona je ranoranilac. Jedan drhtav, nesiguran glas.
Antoni, ti si?
Da, a ko je to?
Jedno ime mi odmah pada na pamet.
Karolina?
Kako si me prepoznao? Prolo je skoro dvadeset godina...
Uvek se seam onoga to sam arko eleo i to nisam
dobio.
Srela sam Karlosa u jednom baru, ispriao mi je za tvoju
stranu nesreu i dao mi tvoj broj. Ve dvadeset godina svakog
dana mislim na tebe. Niko me nikada nije voleo kao ti. Bila sam
udovite prema 'tebi.
Jesi li to i sada?
Da. Bojim se mukaraca. Uvek sam ih se bojala.
Glas ti je ipak neniji.
Nesrena sam.
A konji?
I dalje jaem.
Udala si se?
Ne. Nijedan ovek nije mogao da me osvoji posle tebe.
Hoe da kae da nikada nisi...
Jesam, naravno, ali uvek sam alila za tobom. I danas
nosim tvoju sliku u svom rokovniku... Da sam te pozvala poto
si preao itav grad na rukama, da li bi vodio ljubav sa mnom?
Da.
Provela sam celu no u ambaru, odmah poto si doao pred

moju kuu. Htela sam da te zovem. Htela sam da ti se dam, ali

moja dua je bila paralisana izmeu elje i straha.
A posle, zato mi se nikada nisi obratila?
Bojala sam se da me ne uniti. Previe sam te volela.
Gde ivi?
Jo uvek u istoj kui. Roditelji su mi umrli. Nasledila sam
je.
ime se bavi?
Prevodim pravne tekstove.
Karlos ti je rekao za moje lice?
Da, znam za to.
Bio bih ti odvratan.
Ne. Doi da me poseti. Hou da vodim ljubav s tobom.
Vie ne hodam na rukama.
Nemoj mi se podsmevati.
Proveo sam godine razmiljajui o tvom telu, sanjao sam
da te mazim, da se prevremo kroz svemir, da prodirem u tebe,
da ti moji poljupci obrazuju drugu kou.
Onda doi!
ivim s jednim transseksualcem.
ta?
Sa enom koja ima kitu.
Nastala je duga tiina. Karolina je prekinula vezu. Nakon tog
poziva sam osetio udnu melanholiju, kao zbog svih snova koje
uniti neznanje, nedostatak hrabrosti. Bile su mi potrebne dve
ae konjaka pre spavanja, jer sam bio obuzet vizijom tog
divnog Karolininog tela koje je toliko pohodilo moje noi. Sve
je bilo blistavo, prozirno, glatko. Miii njenih nogu leti su joj s
uivanjem igrali ispod koe, pri svakom koraku, dok se sunala.
Njene male grudi su se njihale. Uvek su se videle. Nije nosila
grudnjak i ponosnim plavim pogledom je probijala srca. Imala
je nadzvuni pogled. Posle nekoliko sati sna, Karolinino telo se

stopilo s Lizinim. Postala je Liza.

Delovi mozga, posebno oni najtananiji, za koje

je povezan duh, u neprekidnom su proticanju

Budim se u stanju potpune pometenosti. Moje telo ispod

pokrivaa sainjeno je od neizvesnosti. ak sam zaboravio koji
pokret treba da napravim da bih ustao. Dan takoe okleva da
probije debelo okno zastakljene terase. Zvuci ne juriaju u
osvajanje zgrade. itav kosmos okleva. Mislim kako bi bilo
divno osetiti miris kafe i prepeenog hleba. Da neko bude tu.
Ostaje mi samo da kupim aparat za kafu na programiranje i haj
tek toster. Osmehujem se svojoj gluposti. Moda zbog previe
alkohola. Posmatram bibilioteku koja zauzima ceo slobodan
prostor mojih trideset osam kvadrata. Velika pravougaona
prostorija, kupatilo, otvorena kuhinja. Volim ovo mesto. Volim
da lebdim iznad krovova. Volim da lebdim u svojoj odei, u
svom telu, u svojim mislima. Lebdenje zahteva prethodno
oputanje i, ispod svog pokrivaa, traim nain na koji moje
telo moe da se prepusti tom prostoru. Veba dostojna make.
Trebalo mi je sat vremena da ustanem, ali ovog jutra sam
uspeo da dostignem tu lakou. Prijatan oseaj. Prihvatam je kao
poklon. Moda sam posmatranjem Lizinog tela uz seanje na
Karolinino uspeo da dotaknem neto gipkije, neto tenije.
Navlaim plavi kuni ogrta i s posluavnikom izlazim na
terasu. udno je ne biti uvuen u akciju, nego se prepustiti
besposlienju. Brodovi spavaju u luci. Dizalice su nepomine.
Kao da je danas dan sveopteg trajka predmeta, bia, neba i
mora.
Posle nesree, prvi hirurg je uinio najbolje to je mogao da
mi d ljudsko lice, ali nije bio specijalista za facijalnu

rekonstrukciju i jedna bolniarka mi je rekla, kada sam se

probudio iz kome: Trebalo bi da ste sreni to ste ivi. Danas
sam srean to sam iv. Druga operacija nije uspela da stvarno
popravi ono to je prva upropastila. Videla se velika razlika u
dubini oiljaka. Pre sam imao utisak da imam komade unke na
licu. Oi nisu bile povreene. Od tada je facijalna hirurgija, ini
se, mnogo napredovala. Ponekad razmiljam o tome da se
posavetujem s nekim, ali duboko u meni je skriven strah da bih
mogao ponovo dobiti ljudsko lice, i kao da bi svi napori koje
sam do sada uloio da bih sebi izmislio samotni ivot bili
uniteni. Majka me hrabri. Volela bi da rizikujem. Ona iseca
lanke, ita knjige, prati emisije na tu temu i nenametljivo mi, s
vremena na vreme, pria o tome. Na kraju krajeva, ne znam
volim li dovoljno ovaj svet da bih pokuao da se u njega
ukljuim. Zauzeo sam svoje mesto po cenu nadljudskih napora,
ali na tom mestu ima malo ljudi.
Dok pijem kafu, razmiljam o gruboj primedbi upuenoj
Karolini. ena koja ima kitu. Strah da e me neko voleti
izbija kao lava iz vulkana za koji smo verovali da je ugaen. Na
trenutak zamiljam da sedam na voz, dolazim peice do njene
porodine kue. Zvonim, ona mi otvara, trimo ka sobi,
svlaimo se i vodimo ljubav. Kakva alhemija bi mogla pomoi
estokoj elji kakvu sam oseao prema njoj da pronae ar koji
sam imao sa svojih petnaest godina? Siguran sam da je jo uvek
lepa i poeljna. Malo ljudskija, malo nenija. S petnaest godina
nije mogla znati kakvu je pusto napravila u meni.
A kada bih ostao na svojoj terasi? Bez posla, bez nonih
etnji. Bez ljubavi. Ideja me oarava. Konaan prekid svih
pokuaja saradnje sa svetom. Ograniavam svemir na svoju
garsonjeru, na svoje knjige, jer bih napisao neke druge.
Prestajem da radim. ivim od onoga to sam utedeo. Piem
knjigu za knjigom sve dok me moji itaoci ne pronau. Pisac je

begunac koji sanja o tome da bude uhvaen. Ja ostajem tu i

ograniavam sebi komunikaciju na sate potrebne da se ue u
svemir nekog drugog. U tim dragocenim satima, ponavljanim
do u beskonanost, postoji ta arobna fuzija s jednom duom i
jednim telom koje poinje da podrhtava na istoj talasnoj duini.
ivoti, vizije koje nalaze svoj put jedna prema drugoj u
tajanstvenom inu preputanja reima okaenim u plavetnilu.
To je ono emu teim. Najzad jasna situacija. Bio bih kao i svi
drugi pisci, veoma sam, a ne vie kao drugi ljudi, izjedan
samoom. Bio bi to izbor.
Vrio savesno praznim posudu u kojoj kuvam etiopsku kafu,
jedem s uivanjem svoja tri tosta prekrivena finim listovima
pecorina i sedim tako na starom kanabetu, ispod nadstrenice.
Sanjam. Sanjam. Sanjam. Shvatam do koje mere ispunjavam
svoj ivot bespotrebnim postupcima, kao da bih bolje prikrio
njegovu prazninu. Ne raditi nita bilo bi najsmelije, moda
jedino zbog ega bih mogao da povratim prostor. Taj beskrajni
prostor sam osetio nebrojeno puta kada su me grlile Sandrine
ruke, poto bismo vodili ljubav.
Ostajali smo zagrljeni u krevetu, na podu, na pesku, u umi, i
oslukivali telo onog drugog, oslukivali smo svoje telo,
oslukivali smo svet. Upravo je ta malena panja, koju vetaka
aktivnost prikriva, ono to mi nedostaje. ula okruena previe
brojnim stimulansima malo-pomalo gube otrinu. Potreba da se
ispuni tiina, prazan prostor, da se upali svetlost dok bdijemo u
svom krevetu. Svest o postojanju svih tih postupaka u ovom
trenutku navire. Vraa mi se ukus detinjstva kome nije bio
potreban napor da bi bio predmet posmatranja. Upravo sam tu
mo poeo da gubim. Karolinin poziv je trebalo da me vrati na
put jednostavnosti na kome svaki dogaaj nae gde e se
privezati. Ukoliko gledam luku, brodovi se ponekad pokreu,
ponekad su nepomini. A onda otplovljavaju vrlo sporo. Zato

optereivati svoju misao?

Upravo sam odluio da kupim ogledalo za kupatilo i bacim
fotografije. Suoiu se sa svojim licem. Besmisleno je gledati
poslednju fotografiju snimljenu pre nesree. Gusta crna kosa,
orlovski nos, izdueno lice, bezrazlona melanholija onoga koji
ne zna da ivi poslednje trenutke u svom privlanom telu.
Neznanje onoga koji ne zna da e se svet prevrnuti, da e njeno
telo nestati jo mnogo bre od njegovog. Sandrina lepota je
imala tu bezazlnost. Uvek mislimo da imamo vremena za
lepotu, za elju, za strast. Nepotovati svaku sekundu kao da je
poslednja jeste propast u kojoj se ljudi zaglibe. Kada nestane
krajnja neodlonost ivljenja, ja jednostavno gubim ivot. Ja
sam samo gomila organa koje ljuljuka apsurdna venost.
Koma me je potedela toga da vidim krvavo i polomljeno
Sandrino telo. Nemam nikakvu apokaliptinu viziju njene
unitene lopote. Nemam ni bilo kakav opis toga. S obzirom
prema mom stanju, niko mi nije opisao ta je od nje ostalo.
Nisam ak ni pokuao da je zamislim. Od nje sam mogao da
imam samo poznatu sliku, savrenu, senzualnu i treperavu.
Dubok, pametan pogled, graciozni udovi, lepota grudi, struka,
bokova, nenost stomaka, oblost njene prelepe zadnjice o koju
sam voleo da trljam nos dok se ona smejala, harmonija lenih
miia bavila se plivanjem koji su se talasali kada bi se njen
najintimni deo tela otvarao mom jeziku, mojoj ruci, mojim
oima. Upravo te svete iseke neprestano vidim u snovima, oni
me prate u besanim noima i usamljenikim danima.
Ponekad se pitam kako, u jednoj nagloj smrti, svest naputa
telo. Da li se to odmah desi? Ili postepeno? Postoji li lagano
izmetanje? Da li se neto otkida? Neto to moe da vidi? to
brine? Pati? Ili je to rastavljanje od ivota grubo i trenutno? O
tome sam godinama razmiljao. Pokuao sam da proniknem u
tu tajnu istraujui delie svoje kome. Bio sam skoro mrtav, a

ipak je, ponekad, postojala kratkotrajna svest o neijem

prisustvu, nekom zvuku. Mislim da se seam svoje majke koja
me je dodirivala i priala, bez sumnje jer je i sama bila svesna
da mogu da je osetim i ujem, poput laganog oblaka, poput
zaljubljene magle u hladnoj atmosferi bolnike sobe. Ali ta
oseanja, te odlomke seanja, jedva je mogue opisati. Oni su,
u stvari, vrsta umirujue rekonstrukcije stvarnosti, pokuaj da
se od ivota i od smrti napravi neto smisleno, jer bi postojao
jedan element nas samih koji ne bi mogao da nestane onako
brzo kao pluno krilo, mozak ili srce. I s tim strahom, dodirnuo
sam prstom ono to pokree sve verovanje da postoji ono
posle, s one strane. Nije da zahtevam venost, nego samo
nekoliko trenutaka nenosti pre raspadanja. Vreme potrebno da
se poslednji put poljubimo, da uza se pritisnemo voljeno telo,
da jo jedanput posmatramo pogled koji nas je odveo na kraj
sveta u onom najprisnijem i najtajanstvenijem trenutku. Upravo
sam taj tako kratak trenutak eleo da mogu da uhvatim. Tu
poslednju radost, slinu raketi koja prolazi kroz stratosferu.

Oduzmimo telu gravitaciju

Leim na krevetu. Liza stavlja gipsane trake u duboku
posudu, sipa preko njih mlaku vodu, eka nekoliko sekundi i
stavlja ih jednu po jednu na moje lice. U poetku je dodir sve,
a onda gips poinje da se stee i odaje blagu toplotu, ali
istovremeno izaziva i oseaj zategnutosti koe. Liza paljivo
prekriva celu povrinu, a onda dodaje jo jedan sloj, da bi
maska bila jaa. Moje lice nestaje u beloj noi i ostavlja mi
utisak nevidljivosti. U jednom trenutku elim da me Liza celog
obavije trakama. Neka zavrim kao mumija okaena u prostorvremenu.
Ah! Ovo e biti vrlo lepo, videe... Poinje da se sui. Za
dva-tri minuta moi u da je skinem. Mislim da dobro prianja.
Imau dobru osnovu da te ponovo stvorim, moi u da
izmiljam koristei tvoje oblike... Zna, oduvek sam elela da
budem umetnik, da neto pravim, oblikujem, dajem formu, ali
nita nije uzbudljivije od stvaranja lica.
Lizino oduevljenje me umiruje. Toplina struji izmeu
njenog i mog tela. Volim dodir njenih butina na koi mojih
grudi. Njene paljive ruke. Oseam njen pogled. Znam kako i
gde me gleda. Kao da mogu da pratim kuda se njene oi kreu
po mom telu.
Jo jedan minut i skidam ti to, mili moj!
Znam da joj je to navika, znam da svima kae mili moj, ali
ne mogu a da ne zadrhtim. Te rei nisam vie navikao da ujem.
Najzad, ona lako odvaja masku, kao da podie moju mrtvu

kou, moju napaenu kou, moju kou proaranu oiljcima. Po

smatram masku. Nije otvorila ni oi, ni usta, ni nozdrve.
Vidi, lii na sneg!
Lepo je, glatko, ujednaeno. Nedostaje samo ono to se
naziva nosem.
Ima li sliku roditelja na kojima im se dobro vidi nos?
Unitio sam svoje slike.
ta su ti napravili, pa to je nos starlete iz neke amerike
serije, mali peani breg.
Ne mogu a da se ne nasmejem. Upravo je to najbolnije s
drugima; gaenje i strah su toliki da se nikada ne usuuju da
naprave neku aluziju na moje lice. Liza je potpuno oputena,
govori ono to joj padne na pamet i ne pokuava da prilagodi
svoje rei nekoj slici koju o meni ima. Vidi me onakvog kakav
jesam, bez presuivanja, bez distance. Patnja, bitka, samoa
kroz koje je prola odjek su onoga kroz ta sam ja proao.
Moemo neposredno da pristupimo naoj lepoti, lepoti onog
drugog, a da pri tom nae opaanje ne bude uslovljeno strahom.
Jesi li ve videla operisane transseksualce?
Jesam, imam dosta drugarica koje su to uradile. To je teka
i ak opasna operacija ako se ne uradi u dobrim uslovima. I vrlo
je skupa.
Kako uspeju da naprave otvor vagine?
Uzmu kou s uda, prevrnu je i pretvore glavi u klitoris,
posle naprave usmine od sunerastog tkiva uda. Videla sam
neke vrlo uspene, u kojima je jo bilo osetljivosti, ak su
mogle da doive zadovoljstvo. Dobri hirurzi sauvaju nervne
zavretke. Jedina nevolja je to ak i sa enskim organom mi
imamo erekciju, i to esto otera muterije. Drugi problem je to
se vagina prirodno skuplja posle zarastanja i treba je odrati da
ostane otvorena, pomou sonde ili kleme. Spolja zaista lii na
pravu.

 Nisi nikada to poelela?

Ne, ja volim da budem aktivna i mnogi mukarci to vole.
Privlai ih muka homoseksualnost, ali ne toliko da bi to probali
s mukarcem. S nama, strah se gubi. Ne oseaju se kao homii.
Vide lice ene, telo ene i oseaju da neto prodire u njih.
Nemamo uopte iste muterije kao one operisane. Drugi su
zahtevi. Dvosmisleniji. A moe biti i dosta komplikacija.
Opasno je, ponekad, bolno. Volim sebe ovakvu kakva sam.
Lepa si. A grudi? Da li brzo porastu?
Ne, treba uzimati hormone vie od tri meseca pre nego to
pponu da rastu. Onda oseaj postaje neverovatan, jer
primeuje kako ti grudi rastu. A onda, vrlo polako, hormoni ti
preobraavaju lice, stas, struk ti postaje tanji, dobija bokove,
malje nestaju, osim na licu. To je glavni problem.
ta onda radi?
Idem na lasersku epilaciju, dugotrajno je i skupo. Ali posle
vie ne rastu.
A da bi imala papire da si ena?
Teko. To su velike pravne petljancije, ali ja nemam tih
muka. Samo ako eli da ima uobiajeno mesto u drutvu. Da
ima posao, da te ljudi stvarno smatraju enom. Prilino je lako
s mukarcima, ali ene su nemilosrdnije. U stvari, bolje je
krenuti od nule. Otii u neki veliki grad gde te niko ne poznaje
i, ukoliko su ti papiri u redu, zapoinje novi ivot. Ako si
mlada i lepa, jo je lake. I nikome nita ne rei. Imam
drugarice koje su sasvim uspele. Ako ne naleti na tipa koji eli
decu, sve je u redu.
Ostao sam zamiljen posle ovog razgovora. Posmatram
svoje lice, ravno je, bez nosne kosti. Celokupan sredinji deo
mog lica je od sudara ulubljen, kao i eona kost iznad arkada.
Godine kraniosakralne terapije su na tom mestu malo popunile
prostor.

Liza odlae masku na prekriva, gleda je kao da e se iz nje

naglo pojaviti ono to nedostaje da bi bila jedna uverljiva,
uravnoteena celina. Lee pored mene i sputa mi svoju glavu
na stomak. Milujem joj kosu, elo. Oajniki me grli, stie se
uz mene.
Moj ivot se promenio otkako te poznajem. Jesi li davno
sreo Almodovara?
Dok sam iveo u Barseloni.
ta je radio tamo?
Ne znam. Izlazio je iz restorana s prijateljima.
I tek tako si mu priao?
Ne, on je mene primetio. Priao mi je.
Nisi osetio da je bio zgaen?
Ne, uopte, bio je zaintrigiran, fasciniran. Seli smo na
terasu nekog restorana; raspitivao se o mom ivotu i to sam mu
vie priao o njemu, to sam sve vie primeivao kako se
njegova mata pokree. Iz minuta u minut, gubio sam svoj lini
identitet i postajao jedan od njegovih likova. Svet matematike
ga je opinjavao, ali i svet pisanja. Ponovo smo se sreli
sutradan. Odluili smo da zajedno radimo na scenariju na
osnovu onoga to je proitao u mojoj knjizi, ali mi ne ide.
ekam.
Almodovar sam pie svoja scenarija, zar ne?
To je bila njegova ideja. Ne znam ta e od toga ispasti.
Rekao je da hoe da napravi neke probe. Da hoe da doe kod
mene sa svojim snimateljem i snimi moj svakodnevni ivot.
Je l ve dolazio?
Nije, najpre e mi se javiti.
Hou da postanem zvezda, da budem deo tvoje prie, to bi
bilo genijalno.
Ve si deo moje prie. Mislim da te smatra vrlo lepom. Jo
prve veeri mi je rekao da te moemo ukljuiti u projekat, ne

sea se?
A ta je pria?
Ljubavna pria.
Lepotica i zver?
Tako neto.
Ali ja u ti izmisliti lice.
Jedva ekam da to vidim.
Tvoj miris me podsea na veliki bazar u Istanbulu. Radila
im tamo neko vreme. Bilo je vrlo surovo. Vie sam volela da se
vratim.
Liza mi miluje lice, ramena, grudi, stomak. Moje telo buja
drhtajima.
Jesi li gledao Lavirint strasti?
Predivan.
Sea se kada Keti i Seksilija menjaju identitet?
Da, ona se izvlai iz incesta podmeui ocu drugaricu,
koja toliko lii na nju, a on je u svakom sluaju mea sa svojom
enom.
esto kupujem muziku iz njegovih filmova. Ubacuje
pesme knje ti pomeraju utrobu.
Ako hoe, moemo da odemo da pogledamo njegov
poslednji film.
Jo nisam gledala Volver.
Sutra?
Hajdemo na predstavu u osam, a posle emo na veeru.
Vratio sam se kui s oseajem da lebdim. Sve je bilo
suptilno i lagano. Moje telo, drugi ljudi, skuti senki i mraka,
zvuci. Volim ovaj trenutak kada zora okleva da se pojavi. Kada
no nije sigurna da eli da ode. Kao da se Bog igra spreavajui
Sunce da izbije. Tek da bi video. Tek da bi se poigrao
oseanjima ljudi, njihovim radostima i njihovim patnjama. U
tom neodlunom satu sve to je odreeno gubi se u

neizvesnosti, i to je bez sumnje ono to se meni dopada. Ivice,

obrisi, crtei se rasplinjavaju. U tih nekoliko minuta gubi se
oholost ljudi. Utisak da postoji, da ima svoje mesto, svoju
ulogu, svoju sudbinu, svoj ivot, sve to je obuzeto tajnom.
Nema mogue jednaine za sumrak.

Prostranstvo je jedno telo

Almodovar nema uglove. Njegovo telo i lice poseduju jednu

deiju oblinu kojoj protivrei mraan pogled, strastvena
nestalnost. Obraa se kamermanu, trai od njega da snima pod
odreenim uglom dok se kreem kroz veliku prostoriju.
Posmatram starinski parket, njegov sjaj i njegove svetlosmee
tonove. Pogled kamere mi ne smeta. ini mi se da je njeno oko
paljivije od ljudskog i znam iz iskustva da panja na kraju raa
oaranost. To je lagano pomeranje. Najpre izbijaju forme, um ih
se doepa, stvara poreenja a potom sud. Um se uasava
sveine, jedinstvenosti trenutka, obrisa koji ne lii na neto
poznato. Uvek nas sve podsea na neto drugo, odatle tekoa
da se bude stvarno iv. Kamera nije referentna. Na nju suptilno
utie oko snimatelja, ali ta leernost je kreativna. Ne moemo
mrzeti ili prezirati ono to dugo gledamo. Sva silovitost naeg
vremena, sve politiko podlatvo, potie iz injenice da niko
nikoga ne gleda. Razlike se produbljuju, pukotine se pretvaraju
u ambise u koje poniru rat i destrukcija. Ubiti je odgovor onoga
koji ne gleda, i na neki nain, ja sam, sam za sebe, pramana
figura nasilja. Postoje razdoblja u istoriji u kojima su diktatori
najpre ubijali udovita, umobolnike, mislioce, umetnike, kao
da bi ubili njihov pogled. Ubijamo one koji vide svet. Diktatori
uvek imaju nepomian pogled. Mogli bismo im dati tu
dijagnozu ve u detinjstvu, Ne mislim na nepomian pogled
usled oaranosti nekim insektom ili dadevnjakom, ve na
nepomine poglede onih koji u svemu vide samo sebe same,
uzdignute na vrhuncu slave. Oni svi imaju paralizu zenice. Oko
kamere je hladnije, ali je lieno informacije o svom sopstvenom

postojanju. Moe videti druge, moe videti svet. To je tajna oka

raseenog brijaem u Bunjuelovom filmu Andaluzijski pas.
Almodovar ne govori nita, potpuno se uklapa u tihi postor,
slua moje lice, a njegov pogled je otvoren, iv, treperav. To je
srce njegove okrugle glave. Sedam u fotelju ispred irokog
prozora. Odatle vidim liniju horizonta koja ovog jutra nije jasno
odreena. Gde se zavrava more? Gde poinje nebo?
Oko kamere, da, ona ima samo jedno oko a mi uvek
gledamo film s oba oka. Uvek prelazimo s jednog na dva. Srea
pa su egipatski Nubijci, Indijci ili Vavilonci (jo jedna
nesigurnost), izmislili nulu. Da bi nas izvukli iz sukoba izmeu
dvojnosti i jednosti. Postoji svet pre nule i svet posle nule.
Onda, to oko, predivno u svojoj jedinstvenosti, taj kiklop bez
srca, ta vidi? ta vidi onaj ko je lien odbojnosti, srama,
sumnje, straha i gaenja? On vidi Antonija Kazasa Rosa kako
sedi u fotelji ispred svog velikog prozora. Ja, ja posmatram
more i nebo, on me vidi dok ih ja posmatram. Ne pokuava da
se zaustavi na neemu poznatom. Nema nesigurnosti jer nema
ni odbojnosti, ni srama, ni sumnje, ni straha, ni gaenja. Ne
objanjava nita u vezi s malim peanim bregom koji nasred
mog lica zamenjuje nos. Ne primeuje da su nozdrve preterano
velike, lie na korintsko groe zaboravljeno u mlakoj vodi.
Dva crna tunela otvorena ka belini koe. Objektiv ne kae:
Sreom pa ima lepu, crnu, kovrdavu kosu! Ne zaustavlja se
na ruiastom i uvijenom oiljku. ,,Ah! Ali ui su skladne, lepo
oblikovane, bar neto na emu moe da se zastane! Ne. To oko
vidi. Dodiruje svu nenost koe koja voli svetlost, kou geje,
nije da sam ve posmatrao neku, ali sam kroz ljubav japanskih
pripovedaa prema koi svojih junakinja uspeo da je dodirnem
u stvarnosti. Ah! I usta su tu! Tu nema ta da se doda. Lep
oblik. Treba mi samo zeja usna pa da se bacim kroz prozor. A
kada skaemo, znamo kakvo smo lice imali pre skoka, ali ne i

ono koje emo imati posle, na asfaltu. Ako vas uz to prolaznici

ignoriu, niko ne pozove policiju ili pronto soccorso5, ubrzo
postajemo tanki poput hartije za uvijanje cigareta, umetnuti u
meuprostor izmeu kocaka kaldrme. U mojoj ulici ima
kaldrme. Nalazimo se spljoteni i, malo-pomalo, nestajemo
nasumice, kada prou kamioni za pranje ulica, sa svojim
deterdentima, ubretari sa svojim metlama. I evo, ve je na
redu sahrana. Ni najmanjeg komadia koji bi mogao stati u umu
na kaminu, ili koji bi se mogao baciti u Sredozemno more, ve
prilino zagaeno, koji bi se mogao sahraniti u dvoritu pored
ostataka poslednjeg psa, tibetskog, sa spljotenom njukom
Diktatura lepote tela je potpuna i neprevazieno anoreksina.
Ne elim da kaem da su devojke ije fotografije vidimo u
asopisima previe mrave (mada to patetino jesu), ve da u toj
diktaturi postoji ludilo onoga koji se preputa smrti od
izgladnjivanja dok treina sveta umire od gladi, a dve treine od
odsustva pogleda. Sva naa kultura je anoreksina, sva naa
civilizacija. Nae oko je nepomino.
U tom autoportretu pokuavam neto drugo. Pokuavam da
gledam svet sve dok nam ne otkrije svoju lepotu, mada je
operacija neobino utopijska. Postavljam Almodovarovu
teoremu: dovoljno je dugo gledati da bi se uas pretvorio u
lepotu. Kamera je sigurno ukljuena ve dva sata i snima u
blistavoj tiini mog lica. ak nema mesta za neku melanholinu
pesmu, za Lizin smeh. Nalazimo se na poetnom nivou belog
slikarskog platna, bioskopskog platna, to dokazuje da su
sineaste slikari koji to dobro shvataju.
ta ostaje od naih ljubavi? Tragovi raspadnutih lica u
ushienim ili bolnim trenucima. Fragmenti, kolai. Onda,
moemo li voleti bie ije je lice ve kola? Moemo li ga
5

Hitnu pomo.

gledati dovoljno dugo da bi ljubav iknula poput reke koja

izvire u steni? Ne, to je tragina posledica Almodovarove
teoreme: potrebni su nam geometija i harmonija jer nema
nikakvog zadovoljstva u unitavanju onoga to je ve pretrpelo
uvredu apstrakcije.
U muzejima esto sede kopisti, koji se po svaku cenu trude
da reprodukuju dela iz prolosti u besmislenom pokuaju da
otkriju tajnu stvaranja: ali da li je iko ikada video slikara
poetnika kako kopira monohromno platno jednog Klajna6?
Tajna je u plavom, mada nam velikoduno daju njenu formulu.
To je i diktatura lepote Mislimo da moemo da stavimo
nevidljivo u jednainu. Veliki slikari su uvek voleli udovita.
Samo su neoklasicisti opinjeni harmonijom. Ja zahtevam pravo
na haos kao jedino podruje preko koga vredi prei, a kada se
itava jedna civilizacija okrene ka duhovnom, to je poetak
kraja i kraj je poetak. Postoji u haosu nekakva neizvesna
elegancija o kojoj nijedan neoklasicista ne zna nita.
Najistaknutija manifestacija haosa ispoljava se u traganju za
redom, savrenstvom, harmonijom. To je takoe jedna od
posledica Almodovarove teoreme: Harmonija = Haos.
Autoportret nije zavren. Paljivi italac je moda primetio
da govorim o oku kamere koje luta preko meseevog pejzaa
mog lica, ali neto nedostaje, jedan izuzetno vaan element!
Zadnji deo glave. Tu se ocrtava harmonija. Napravio sam
nekoliko svojih fotografija koje sam eleo da poaljem
buducm izdavau. Da li ste primetili da dobri izdavai stavljaju
fotografiju pisca na etvrtu stranu od korica? Nije da su ba svi
grozni. Ima i lepih pisaca... Kortasar, na primer. Postoje i svi
oni inertni likovi koji se gube u magli u trenutku kada ih
6

Yves Klein (1928-1962), francuski umetnik koga su njujorki kritiari smatrali

neodadaistom, a ostali postmodernistom.

ugledamo.
Na tim fotografijama moete me videti kako sedim, okrenut
leima. Tamno odelo, beli okovratnik, potiljak, crna i sjajna
kosa, nalik Indijanki. Ah! ui. To zapravo znai da ne elim da
svog itaoca gledam u lice. Zamislite jednu stranu novina
Liberasion ili Mond, vidite me s lea, i s one strane novina,
zajedno vidimo svet, vi i ja, i iz tog zajednikog pogleda najzad
se oslobaa lepota jer je nae oko otvoreno, ono se sputa,
prestaje da lepra, najzad, ono vidi!
To je predmet svake knjievnosti. Koji je interes ostati u
sedeem poloaju poput psa od porcelana spram neke mumije?
Ko je pas? Pisac ili italac?
Almodovar odvlai svog kamermana. Odlaze. Zauzimaju
mesto neba. Vide me kao to mesec gleda svet. Imamo tu
smelost da gledamo mesec. Inteligentnije sunce se okitilo
nepodnoljivim sjajem. Mada sam uo da ga neki Indusi gledaju
direktno sve do razaranja oka. Peku se da bi bolje videli tamnu
unutranjost sebe. Ja bih im suprotstavio pustolove
prosvetiteljstva. Nalazimo se u jednoj epohi u kojoj nas moda
tera da gledamo unutra. To je kao da pokuavamo da gledamo
jetru ili slezinu naih sagovornika, ne kaem da bi bilo
nezanimljivo, ali probajte da to uradite a da preskoite kou.
Ovom veku ne nedostaju idioti koji se okupljaju da bi priali
anelima ili da bi videli boansko u sebi ili na nekom drugom
mestu, ali bogovi bi, da postoje, bili mnogo zabavniji! Gledajte
ih kako lepraju iznad kupola, nestvarni betmeni, otvorenih
usta, kako gutaju muice, rode, supersonine i putnike avione
prepune putnika, zadubljenih u itanje Almodovarove teoreme,
koji zauvek nestaju u utrobi haosa.
Jedanput sam video dez pevaicu koja je stajala okrenuta
leima publici. To mi se uimlo lepim. Gledao sam kako joj se
lea pokreu. Glas je izlazio iz celog tela a ne samo iz usta.

Govor, rei, direktno povezani za celo telo. To nije mentalna

operacija, to je mnogo fizikiji in. Moj stomak pie, moje noge
piu, ulna sveukupnost mog tela pie i duh je tu samo kao
nekakav predajnik, prevodilac, koji izraava neobino brujanje
tela. Kada se rei promole, ja se uvek iznenadim. Ponekad sam
zapanjen da jedna reenica sa svojom strukturom moe da se
pojavi iz jednog svemira neizrecivog drhtanja.
Voleo bih da znam panski jer mi se taj jezik ini jezgrovito
tanim. Veina mojih omiljenih pisaca se izraava na tom
jeziku. Imaginarno, ta neodreena i podrhtavajua margina koja
razdvaja stvarnost od fantazmagorije jeste okean po kome oni
lagano plove. Evo jo jednog razloga to se ljutim na svog oca.
Trebalo je da mi da ime Antoan poto je bio deo onog pokolenja
koje se stidelo svog jezika i svoje kulture. Opsednuto je odbijao
da govori, pa ak i da razume, panski ili katalonski. Zapravo je
moja majka zahtevala da mi da ime Antoni. Volela je zvunost
tog imena. Najvra veza koju je moj otac odravao sa svojom
kulturom bio je, ini se, faizam. Slava ,,voe, ,,kaudilja.
Oduvek sam mrzeo voe, osim da bi me proveli kroz dungle ili
preko pustinja.
ta, dakle, nedostaje ovom autoportretu? Oi! Ima lepe
oi, zna... To su mi govorili u vreme kad sam jo hodao na
rukama. Moje oi se nisu promenile, one su poteene u svom
obliku i u svojoj sposobnosti da gledaju. Ja gledam u kameru,
,,objektiv. Da sam Almodovar, pre bih govorio da treba
promeniti subjekiiv. Otvor irisa. Pretopljeno kroz crno. Sve te
tajne koje se odvijaju pri prolasku kroz masu stakla. Mislim na
onog prvog koji je probio komad kartona ili koji je video drvo
projektovano na zidu sobe naopako, zahvaljujui rupi na
prozorskom kapku.
To je najistija definicija sree, kreativnosti nastale iz oka, iz
pogleda. To je ono to volim kod mangupa. Znaju da gledaju

brzo i dobro. ivot im od toga zavisi. Bia koja nisu u opasnosti

previe su oputena. Njihova se ula ubuave. Zeleno-sivo
preplavljuje im ivot. Postoji u svetovima koje volim da
poseujem, u sumnjivim svetovima, jedna prodornost pogleda,
blistavost, sjaj. Mislim na onu Balzakovu reenicu iz Malog
Robera7: Sumnjivi svet sumnjivih ena. Nalazim tu zvunu i
prikrivenu divotu i to je taj svet koji Almodovar istrauje a da
se nikada ne umori. Njegov pogled na meni, to je pogled
nekoga ko zna da belo i crno nikada ne smeju dati sivo ve
moraju da podrhtavaju bestidno se udvarajui jedno drugom,
zaprepaeni mekoom pokreta jezika koji uvek ponitava
sluajnost.

Le Petit Robert je poznati jednotomni renik francuskog jezika. Objavio ga

je Pol Rober 1967.

Ta stvorenja bi bila ili tela ili sasvim slina

telima

Upravo smo izlazili iz bioskopa kada smo ugledali jelena.

To je mala bioskopska sala u mom kraju. Ima ih jo. Sedita su
malo razvaljena. Uveli miris svih snova, svih strahova, svih
nadanja da e se ispriati ljubav koju su likovi upravo doiveli.
elja da na ivot najzad bude velianstven. Da se pojavi neka
velika ljubav, makar nas i unitila. Upravo nam svaki film
donosi takvo preuzmanje rizika. Kada izaemo iz mrane sale,
uzdravajui se da ne pustimo neku suzu, nekoliko suza nad
nitavnou naeg ivota, mi vie ne hodamo na isti nain.
Svaki veliki film nas nagoni na posrtanje, ostavlja nam na
trenutak ili za venost taj planktonski, pomalo mekan oseaj da
lebdimo izmeu dve vode, Taj neodreeni oseaj da moemo
najzad iveti kao heroji, da moemo da prolazimo kroz ivot a
ne da od njega beimo. U takvim trenucima milosti oseamo
kako smo krhki, lagano dodirujemo nae neodluno meso,
dozvoljavamo snanom matanju o lepoti da izbije i da nas
ponese. A onda se strah ocrtava. Potreba da se sauva odreeni
okvir, forma, drutveno ponaanje. Ja sam sve ono to veliki
film osvetljava u nama, a to je ta mogunost da slobodno
delujemo. Ko nije sanjao, izlazei s neke predstave, o tome da
nestane? Da vie ne vidi svoju porodicu, svoje prijatelje, da vie
ne odlazi na posao sutradan, da vie ne bude onaj koga ceo svet
poznaje. Da se preseli u neki drugi grad, i najzad, da preuzme
rizik da ini zadovoljstvo samo sebi samom?

U trenutku smrti se sigurno nalazimo u istom stanju.

Zamiljamo da je na ivot mogao da se oslobodi tereta navika,
usklaenosti s drutvom, neprekidnog ponavljanja istih
mehanizama odbrane. Onda dolazimo do najapsurdnijeg. Brani
ti ta? Pretpostavljam da moramo biti na svojoj samrtnikoj
postelji da bismo se usudili da odgovorimo. Nema ta da se
brani. Napustili smo sve nae snove. iveli smo u saglasnosti s
pravilima. Traili smo samo udobnost i, u takvom zajedljivom
traganju, radost nam je pobegla. Svako umetniko delo u nama
budi ono to je u biu najivlje, najsubverzivnije, najslobodnije.
Patnja je snana. elimo da ponovo napiemo scenario svog
ivota. U celoj egzistenciji ini se da nedostaje besmislena
drama koja bi nas obavezala na ivot kao da treba da umremo
sutra. Umreemo sutra. Niko toga nije svestan. I upravo na
filmu izranja ta svest. Jo uvek nismo imali vremena da budemo
heroji. Previe je ljudi koje treba zadovoljiti. Ali doe trenutak
kada ne moemo vie zadovoljiti ni sebe, i tada smrt postaje
tragina.
Sudbina mi je udelila dar da vrlo rano umrem da bih poeo
da ivim. Ubijen u svom mesu, ubijen u svom licu, ali ne i u
,,dui Mogu da napiem tu re jer sam ateista. Mislim na La
Metrijevu Prirodnu istoriju due8, materijalistiki tekst, ukoliko
to jeste. Dua, ta je to? Taj duh koji je, kada ne ponavlja
metode svo je line bedne tragedije, sposoban da sanja? Da se
provue kao pliva izmeu tenih slojeva stvarnosti? Ono to
mi se dopada u rei dua jeste njen neodredivi deo. Renici su
nedovoljni na tom nivou. Vraaju razumevanje kao lopticu za
pingpong. Duh: Princip vantelesnog ivota oveka. Videti:
8

Julien Offray de La Mettrie (1709-1751), francuski lekar i filozof. Branio

radikalni materijalizam, a prvo filozofsko delo napisao 1745. godine i odmah
izazvao veliki skandal zbog koga je izgubio mesto lekara pri Francuskoj
gardi. Knjiga je odlukom Parlamenta 1746. godine javno spaljena

dua. Princip telesnog ivota oveka. Ko bi rekao da emo

traei jedno naii na drugo. Ta velika neodreenost kao mo
verskog, koje se uplie ak i u definicije. Bio bi potreban jedan
ateistiki renik francuskog jezika, osloboen svojih grlica,
dobra i zla. Jezik koji bi imao sjaj i otrinu seiva. Pisati kao to
ratnik estoko napada nebo znajui da see rei, preseca
sumnjive veze, ponovo iznosi na videlo krajnju razgolienost
bia. Neka se svako oseti nesigurnim kada na sebi nema
nikakvu odeu. Onda bismo mogli da vidimo unutranje organe
kao kada smo zaljubljeni i sanjamo da uemo u telo onog
drugog na nivou razliitom od tog kakav nam omoguava seks.
Ili, poeti sa seksom, ali zatim ostaviti celo telo da se prepusti.
Seks bi bio vrh koplja koje bi povuklo celo bie u telo
drugog bia.
Uao sam u tebe, ula si u mene. Putujem od tog trenutka
kroz unutranjost tvojih prostora, plovim po tvojoj krvi, ushien
sam na svom krhkom unu, tu su brzaci, jezera, unutranji
okeani. Izvukao sam durbin i osmatram horizont, vidim
arhipelage, brda, mrane peine, iznutrice, ponekad rizikujem i
krenem ka jednom otvoru, bacim pogled napolje i vratim se
istog asa odakle sam doao. Pustolovina, velika pustolovina.
Otkrivanje bezimene teritorije. Nema potrebe ii u kosmos da bi
se dalo ime nekoj zvezdi. Tu, odmah pored nas, nalazi se jedna
potpuno neistraenaa galaksija, unutranji pejza pokrenut
groznicom to ivot konano poinje.
To je ono to sam doiveo gledajui taj film, telo uz telo s
Lizom. Moda mi nismo ono o emu sanjaju drugi, ali mi
znamo da se u nama nalazi ta zvezdana strana zato to iz
sekunde u sekundu oseamo svirepost sveta. Mi smo bez
zatite, bez ruba, bez granica. Svakog se asa moemo raspasti.
Ve rasparani u prostoru. Napustili smo sve snove o
povezanosti.

Najudnije je prisustvo jelena. Usred grada, u deset sati

uvee, ispred bioskopa u mom kraju. Zamiljam da je preao
preko eleznikih ina, ravanja autoputeva, galopom,
preskaui prepreke da bi doao da ispravi tetu. Kola ga nisu
povredila. Spasao sam ga. Ubio sam Sandru. Doao je da me
vidi. Zamiljam da se posle buke od udarca auta o drvo vratio u
umu odakle je i doao, i da je svih ovih godina uspevao da
izmakne lovcima, psima, pogledima. To je dostojanstven i
mudar jelen. Ljudi izlaze iz bioskopa u onom lelujavom stanju,
bez sumnje i oni vide jelena, ali ne reaguju. Zamiljam ih kako
se vraaju svojim kuama. Deca im sede ispred televizora. Tad
sipaju sebi pivo.
Deco, videli smo jelena kada smo izlazili iz bioskopa, ba
tu nie!
I mi smo ga videli na televiziji.
Evo najbanalnijeg nivoa realizma.
Liza prilazi jelenu. Pria mu o velianstvenim rogovima. On
ne bei. Miluje ga po glavi, ja se divim rogovima koji oblikuju
no. Uliica je vrlo mrana. Posmatram ih, oaran, pribliavam
se pazei da ne napravim nagao pokret. Jelen okree glavu ka
meni. Gleda me. Vidi me. Oi su mu grumeni ilibara u tami.
Dlaka mu je topla i vlana od lude trke. Svi njegovi miii
trepere.
Uliica se sada prazni i mi hodamo ka luci, jelen, Liza i ja.
Najlue misli mi padaju na pamet. A ta ako je to Sandrina
dua? Znam, to nije ba najrazumnije za jednog ateistu. To je
samo pomisao, kao to gavran preleti nebo. Nisam nikada
sanjao o Sandi. Proveo sam na hiljade sati nepomian na svom
krevetu i gledao je, priao s njom, oseao njen miris, vodio
ljubav s njom. Ponekad je njeno prisustvo bilo tako snano da
sam bio zauen to je ne zatiem kako se kupa, zamiljena i
prozrana, tela uveanog pod vodom, pogleda uprtog u neku

taku toliko udaljeniju od povrine zida.

Ovde nikoga nema da snu podari oblik. Moemo unititi
planetu, ostaviti svet da bude edan, muiti stvorenja, iznositi i
najsitnije pojedinosti o povreivanju njihovih najosnovnijih
prava, moemo sakatiti organe, izbrisati lica, silovati ene i
decu, vrbovati, paliti psihijatrijske azile i rehabilitacione centre,
moemo vladati samovoljno, iriti fanatizam, zabranjivati, paliti
knjige i filmove, osuivati na smrt i izvravati egzekuciju.
Moemo biti predsednik i sveano spasti jednu urku, a pri tom
odbiti pomilovanje osuenih na elektrinu stolicu. Moemo
ostaviti da ceo jedan kontinent umre od side, moemo zatvoriti
milione ljudi, pretvoriti svet u zatvor, ali ne moemo spreiti
jelena da proeta gradom. Ne moemo spreiti nijedno bie da
sanja, da uje muziku, da posmatra pticu kako polee ili talas
kako dolazi da umre na obali. Ne moemo spreiti slikara da
slika, muziara da svira, pisca da pie. Moemo samo spreiti
da se njihova dela razvijaju, da se ire, da diraju ljude. Na neko
vreme, vreme diktature, trideset, etrdeset, pedeset godina. A
onda smrt oslobaa. ivot ponovo izbija sve dok moemo da
diemo i popijemo malo vode. Koliko vremena jo?
Proli smo kroz etvrt prostitutki, transvestita,
transseksualaca, i jelena su videli, dodirnuli, divili mu se. Jedna
od njih mu je ponudila svoj dugaki fosforescentni perjani
okovratnik.
Seli smo na terasu nekog restorana i pojeli penne all
arrabiata, a jelen nas je posmatrao. Bes je to to nas gui, to
mene gui, bes da ne budemo slobodni da skakuemo kroz
umu, da se parimo riui, da preziremo zakone i pravila kakva
su propisali oni koji oveanstvo ele da pretvore u ogroman
zooloki vrt. Ali ako budemo iza reetaka, ko e doi da nas
gleda? Vanzemaljci, aneli, bogovi, demoni? Ne, same
ivotinje, tigrovi i anakonde, vilini konjici i nosorozi, irafe,

koje nas gledajui odozgo vide tako siune, veito stegnute

u naa lica bez oiju, u naa tela bez surovosti, u nae misli tako
hladne kao elektronska komponenta.
Malo je tesno kod mene kae Liza dok plaa raun.
Onda emo ga povesti kod mene.
Mogu li da spavam s tobom?
Jelen, Liza i ja smo proli tom bunom i veselom uliicom
dok su nas kurve burno pozdravljale. Ponekad je dovoljna
sitnica da bi radost izbila.

Prostori s unutranje strane sveta

Jelen se bez muke uspeo do sedmog sprata. udi me njegovo
odsustvo straha. Liza, on i ja, mi se oduvek znamo. Postoji ta
oputenost kao meu starim prijateljima, nema potrebe za
raspravama, prepirkama, sve tee.
ta jeleni jedu?
Sada je sezona kestena, sigurno se time hrani u umi. Sipali
smo mu vodu u kadu.
Kestenja sada ima svuda.
Naruiu nekoliko dakova.
Da ga pustim na terasu?
Bie mu lepo, lie opada s grana, malo e udisati miris
ume.
Jelen se smestio na kanabetu, spustio je glavu starog filozofa
na naslon, duboko uzdahnuo i zaspao, premoren svojom
gradskom likom.
Liza skida odeu i baca je na pod, ja je gledam dok se etka
kroz garsonjeru, njene grudi seku vazduh poput kipa na
brodskom pramcu, ona je moreplovac, njene butine se dodiruju,
poput kolonada koje joj slue da bolje pokae svoj gladak ud,
lagano uzdignut i treperav u polumraku. Nismo upalili svetlo da
ne bismo uplaili jelena. Liza ide ka krevetu, vidim joj oblu
zadnjicu, lee.
Doi protrljaj svoje lice o moju zadnjicu, anele.
Dirnut sam to mi kae ,,anele tim umiljatim glasom.
Svlaim se i leem pored nje. Oseam svoje vulkansko telo,

srce mi lupa, ud mi se die. Mazimo se, ja uzdiem, drhtim,

osloboen sam poznatog. Najzad, dodirujem onaj deo koji je
slobodan, van diktature misli. Nita mi ne prolazi kroz glavu.
Oseam samo Lizinu toplu kou, njene usne, njen jezik koji se
igra mojim i njene krupne oi, jo krupnije nego obino, kako
me gledaju. Nai se stomaci dodiruju, nae disanje se usklauje,
nai podignuti udovi klize jedan prema drugom, jedan veliki
drhtaj mi prolazi kimom, od trtine kosti do potiljka.
Potpuno sam obuzet svim onim to njeno telo ini
neodreenim, celokupnou njenog androginog bia, snagom
koja izbija iz njene elje, njenim preputanjem, svojom
smelou. Polako pomeram glavu od njene glave ka ramenima,
ka grudima koje lagano liem voen laganim talasanjem njenog
tela, i najzad drim u ruci njen ud koji drhti i treperi, milujem
ga, gledam ga, a kada se moje usne spuste na vrh njenog uda,
Liza snano krikne.
Uzbuuju me nenost, glatkoa ivota, kucanje vena, tvrde
monice u mojoj ruci, skoro jesenji ukus. Utoljavam glad
njenom kitom pre nego to ona pone da se zadovoljava mojom,
i sve godine samoe se rasprskavaju u komadie. Najzad jedno
telo uz moje telo, neija elja uz moju. Moemo uvek sanjati,
eleti nebo, traiti u uspomenama hiljadu prekrasnih slika, ali
kako zameniti estinu jednog tela koje trai drugo?
Liza ustaje, trai neto u svojoj torbici. Vraa se s dva
prezervativa i tubom gela.
Hoe li da me uzme?
Da.
Prodro sam u ugodnu gipkost njene zadnjice u kojoj je
nestajao moj ud, gubio sam se u njoj, gledali smo se bez
prestanka. Bio je to trenutak radosne sveanosti. Zauenosti.
Nevinosti.
A kada je neto kasnije ona prodrla u mene, osetio sam taj

neverovatan ples, ivotinjsku lepotu tog poklona, zauenost u

njenom najsanijem obliku. Oseaj radosnog prodiranja, jer me
Liza dri na vrhu kite poput gusara koji dri svoju rtvu
nabijenu na ma i posmatraje kako umire. Jaina je drugaija,
fundamentalnija, dira vrlo stare oseajne zone, stare koliko i
ovek. Lepota divljatva je tu, mada je Liza vrlo nena. Na
trenutke oseam svoj strah, svoj otpor, moj anus se stee oko
njenog glavia. Ali i strah da ne izae ini da je moja zadnjica
otvorena prema noi. Hvatam je za guzove da me ne bi ostavila,
guram je u sebe. Njen ritam se ubrzava. zadovoljstvo me
obuzima, najzad preputam svoje meso, svoju utrobu i organe,
protok svoje krvi, svoje nerve i miie najsirovijoj srei, bez
ukrasa. Svrili smo zajedno i kada je polako skliznula s mene,
uinilo mi se da svi moji organi izlaze iz mene i poinju da
pleu.
Iskusio sam unutranju lakou. Tu lakou oseaja, emocija,
ula. Vazduh je bistriji, njegovi razgibani atomi poseduju
nenost punoglavaca, no je veliki rezervoar punoglavaca koji
podrhtavnju. Nikada nisam pre video takvu zgusnutost, takvu
telesnost kosmosa.
Svaki element je tako blizu drugim elementima, sve se
dodiruje, praznina nalikuje meuelijskoj muzici, ona postoji,
ali je siuna. Svet je balska dvorana u La Havani po kojoj klize
ulna tela koja se trljaju do ekstaze.
ednost je tamnica due. Ne govorim ovde o samotnikim
upranjavanjima jer ona nikada ne mogu da proizvedu takav
intenzitet dodira. Ona u sebi nose jednu apstraktnost koja
spreava hodanje kroz beskonanost. Moemo se uvek
pretvarati da smo jedno s onim drugim, ali ako ga doivljavamo
kao jednu konanu masu, jedan identitet, jedan precizan oblik,
osueni smo na samou. Tu nema povratka.
Ono to sam veeras osetio, naprotiv, jeste varljiva

udovinost razlike. Postoji u telu svakoga od nas snaga onoga

to se ne razlikuje od drugog, mnotvo svetova. Komete plove
isto toliko slobodno izmeu naih kvarkova kao to se mi
kreemo kroz umu. Ako dugo hodamo, svest o hodanju
postepeno nestaje i tada u stvari stabla prolaze pored nas.
Onda, u tim uslovima, kako obeleiti onog drugog? Kako ga
izolovati, kako ga odrediti?
Ostali smo da leimo, zagrljeni, u tiini. Oslukujemo naa
tela. No nas oslukuje. Grad treperi i podrhtava s nama i jo
uvek oseam, vrlo duboko u sebi, Lizin ud, koji kao da eli
zauvek tamo da ostane. Verovatno smo zaspali, koe zalepljene
za zoru, i kada smo otvorili oi, videli smo jelena kako nas
posmatra dok lei pored kreveta, nepomian i utljiv, kraljevski,
s dva zlatna grumena prosuta po naim telima s etiri ruke.

Zamislimo dakle da su razvejani kroz itav svet

prazni prostori
Love is blind, ujem rei pesme dok prolazim ispod nekog
otvorenog prozora; glas je pun topline. U tome je sva lepota
ljubavi. Slepilo je vrlina kada nam slui da vie ne komadamo
onog drugog dok svaka ljubav ne postane nemogua. Hodajui
mranim uliicama, oseam radost zbog tog slepila koje me
prisiljava na ljubav. Postoji i ta sutina oaja koji delimo Liza i
ja. Pretrpeli smo nasilje. Bez razmiljanja, mi se preputamo
prolaznom, bez snova o venosti koji oamuuju, priaju
nemoguu priu, izazivaju drame i razoarenja, strasti koje se
pretvaraju u mrnju, imamo oseaj da je svaka sekunda
dragocena, da ona, sama za sebe, ponitava vreme.
Liza je zavrila masku. Nervozan sam. Odlaem. A pri tom
je to neto to me je uvek privlailo. Maska kupljena u trgovini,
ak i bela, uvek e biti neije tue lice, a ja gajim taj besmisleni
san da Liza moe da oblikuje moje pravo lice, ono koje bih
danas sa svoje trideset etiri godine imao, ono koje bi pretrpelo
uticaje vremena.
Dva sata je ujutru, ulice pripadaju onima koji pohode mesta
za zadovoljstvo i samou. To je vreme za pozorite koje se
ponavl|u iz dana u dan i vidi kako svaka senka postaje sastavni
deo te nitavne tragedije. Oseam snagu ljudske udnje, njenog
straha, njene siline. Oseam te gladne poglede. Potrebu za
unitavanjem To je bez sumnje osnovni ljudski poriv. Potpuno
unitavanje lepote. A posle se moda moemo opustiti da bismo

neto stvorili. Vidimo to u ratovima koji se danas vode i iji

duboki cinizam otkrivamo u injenici da su oni postali neto
poput trgovinskih transakcija. Razorimo, unitimo celu
populaciju, a onda, nagli preokret, ruilac postaje ljubazni
filantrop koji, s ugovorom u ruci, nudi da ponovo izgradi tu
zemlju. Postojalo je vreme kada smo samo eleli da ubijemo
neprijatelja, da mu otmemo stoku. utvrenja, ene, plodnu
zemlju ili oaravajuu kraljicu lepote. To se ini visoko
moralnim ako poredimo s dananjom situacijom. To je kao
silovati dete da bismo imali zadovoljstvo da mu vratimo
nevinost.
Kada nou lutam, misli su mi crne. Posmatram vreme u
kome ivim oima risa. Ne vidim nain da izaem iz tog
skandaloznog moralizma koji ak i sam in masovnog ubijanja
skoro izjednanje s veerom u humanitame svrhe. Vie nas nita
ne moe okirati Nalazimo se u politikoj komi, u asteniji srca9.
Kada mi oseanja navru, najgore je to vidim da sam i ja deo te
bledunjave rulje. Na kraju krajeva, ja se samo skrivam, jedva
dodirujem delove ivota koji se uvijaju na nebu poput usijanih
bakarnih cevi.
Posmatrajui svet, oajan sam zbog onoga to vidim. Skoro
da zaalim za onim to se nazivalo divljatvo. ini mi se
prirodnijim povratak kanibalizmu, luku, mau, nego da
podravam dananje, navodno iste ratove. Rat nije pozitivno
stanje na nekom bankarskom raunu.
Moja ogorenost je neiscrpna. Ponekad pomislim da bih, da
imam lice kao ceo svet, bezbrino uivao u svemu. Na kraju
krajeva, zato bih se alio? Vidim milione bolnikih soba s
komadima tela u agoniji, unakaene dece, izmuenih tela.
Pre nekoliko meseci sam, obuzet naglim porivima, izneo
9

Slabost, nedostatak snage, nemo.

televizor na terasu i ostavio ga da kisne, umoran ne od slika

smrti, nego od mrtvih slika. Tu se, zapravo, sve deava. Postoji
prenos mrtvih slika ka umiruoj savesti i, posle tog krvavog
koktela, dnevnog aperitiva, sedamo za sto. U latinskim
zemljama je u svakom sluaju tako. Germani, Nordijci,
Amerikanci veeraju pre informacija i postaju preterano
gojazni. Masnoa slika. Zavravaju s varenjem u vreme kada
poinju strahote.
Gospodstvenost jelena... Potraite je u nekom telu... Teko!
Mislim da je vreme da se neto popije. Veeras imam sastanak
sa svojim licem i ne mogu da sretnem s tom gorinom u dnu
srca. Potrebno je neto razumeti, uiniti. Zato se bunimo s
osamnaest godina, umereni smo u tridesetim, reciklirani sa
etrdeset? Zamiljam suprotan proces; pobuna bi morala s
godinama da raste, da se razvija neprestano sve dok ne postane
najsnanija komponenta starca. Ali ta rade starci? Oni ne
kukaju nad sudbinom sveta, ve nad svojim artritisom i drugim
bolestima.
Pre neko vee video sam u jednom baru starog Kubanca
kako govori o revoluciji, u koju jo veruje, mada je s izvesnom
uzdranou napominjao da ona nije do kraja izvedena. Na licu
mu se mogla videti sva lepota oveka koji nije napustio svoje
snove. To mi je dalo snagu. Nije eleo Kastrovu smrt, nije
prieljkivao invaziju dolara, eleo je neto drugo, i to je jasno
rekao: Voleo bih da svakog dana mogu da kupim povre na
pijaci, voleo bih da mogu da govorim bez straha, voleo bih da
vie nema pesnika i muziara u zatvorima, voleo bih da puim
kubansku cigaru, voleo bih da sankcije budu ukinute, voleo bih
da se otisnem u nekoj maloj barci i umrem na mora.
Anele, tako si smrknut...
To mi se esto deava. Politiki splin.
Jesi li spreman na susret sa sobom?

 Da... Evo lutam ve dva, tri sata. Mislim da mi je bilo

potrebno da ispraznim svoju gorinu, da operem svoje staro
glatko marsovsko lice.
Nita nije nenije od tvog lica; kada ga spusti na moje
telo, na trenutak vidim svemir kroz zidove, Mleni put.
Liza me grli jako, ljubi me, udie me.
ta je s jelenom, da li je dobro?
Pojeo je dvanaest kilograma kestena.
ta emo s brabonjcima?
Staviu ih u plastinu kesu i izneti.
Liza se smeje.
Zamisli da helikopter Guardia di Finanze preleti iznad
krova?
Jelen na krovu je konceptualno nemogu.
Onda nema brige. Ne bih volela da ga odnesu u zooloki
vrt.
Na jelen bi preskoio i Kineski zid.
Penjemo se ka Lizinom stanu. Vlada sveana atmosfera.
Boca proeka u vazi punoj leda, a tu je i salama. Liza je
nervozna. Otvara ep na boci. ep izlee kao raketa i razbija
sijalicu na plafonjeri. Liza primie au mojim usnama, oseam
mehurie, pijem nekoliko gutljaja, ona me hrani. Oseam
prisustvo moje majke u ovoj prostoriji. Nismo se uli ve tri
nedelje.
Lizine usne zamenjuju sveu ivicu ae. Lee me na krevet
jednostavnim pritiskom svog tela, ustaje i stavlja disk ilbera
ila. Nena melasa bezbrinog srca koja me oarava. Klizim ka
jednom tajanstveno zaustavljenom i teatralnom vremenu, a onda
oseam Lizine ruke koje me miluju i zatvaram oi.
Njeni lagani i topli prsti su poput suptilne maske, kao da je
potreban nestvaran sloj izmeu koe i lika koji je zamislila za
mene. Ulazim tako duboko u to oseanje da jedva oseam kako

mi sputa masku na lice. Oseam kao da je neka velika ptica

snela moje lice, jedno glatko i mekano jaje, preko koga je
dodata malo vra ljuska.
Maska mi dobro prianja uz lice. Oi mi otkrivaju savreno
nacrtane otvore. Oseam da me ta materija ispunjava. Neobino
je i predivno osetiti dodir na nosu. Nos mi je najvie nedostajao
Kada bih zrikio, ne bih video nita. Zauujue. Ali sada zrikim
i vidim svoj nos. Srce poinje snano da mi kuca. Nema vie
pritiska na masku. Samo dve gumice mi prolaze kroz
razbaruenu kosu. Karton postaje mlak, izjednaava se s
temperaturom tela Oseam njegovu mekou oko usana koje
izlaze da bi poljubile no.
Visim izmeu dva sveta, sveta realnosti i sveta apstraktnog
oseanja, kao da traim, u tiini sobe, Lizino prisustvo i
saputnike i svoje lice.
Liza ustaje, krevet se pomera, vidim je kako pali sveu u
kupalilu, pored ogledala. Vraa se do kreveta, pomae mi da
ustanem i vodi me ka svei, dostojanstvena kao mlada, drei
me blago za ruku.
Vidim sebe iz daljine, uzbuen sam, prepoznajem se. To je
moje lice, to je lice koje mogu da zamislim kao svoje.
Pribliavam se ogledalu i otkrivam sebe i, kao Bogart,
dodirujem svoje lice. Ne smeta mi to to ne dodirujem kou,
oseam je kako treperi ispod, zahvaljujui Lizinim
milovanjima. Liza je masku obojila, iarala je crvenom, crnom i
belom. Moje lice je slika.
Ostavlja mi vremena da se okrenem najpre na jednu, pa na
drugu stranu. Vraam se u prolost. Ponitavam kobni trenutak.
Nalazim nedostajui deo svog oblija i shvatam koliko je on
meavina iluzija i stvarnosti, to smo zapravo svi mi. Koje lice
moe prolaziti kroz vreme a da se ne pretvori u masku? Koje
lice moe tvrditi da poseduje sveinu nekog prvog pogleda?

Lica imaju izuzetno veliku gustinu, zbog ega izgledaju

nezgrapno. Na trenutak zamiljam svet u kome bismo sretali
samo maske. Na svim sastancima irom sveta, svi upravni
odbori bi liili na sveanost na kojoj nikada ne bismo videli
pravo lice. arene maske. Zamiljam laganost, bezimenost,
tekou da se krene s manipulisanjem. Od svega bi samo oi i
usta bili pravi. Morali bismo da se poljubimo da bismo saznali
hoemo li potpisati ugovor, humanitarnu povelju, da bismo
saznali hoemo li se prepustiti ljubavnim ili ratnim igrama. Ah!
Samo takva neposrednost!
Onda?
To sam ja. To je moje lice.
U tom trenutku, Liza radi neto udno. Kleknula je i ljubi mi
noge. Oseam njene usne na koi, na zglobovima.
Hoemo li napolje?
Ako eli.
Ljudi moraju da te vide.
Polako silazim niz stepenice, stepenik po stepenik, i
iznenada shvatam zato mi je poljubila noge: zato da bi mogle
da iznesu moje telo i moje lice na svetlost dana, jer, ba
neobino, dan je. Ne znam kako je vreme prolo.
Hodamo uliicama. Liza me vodi. Uskoro stiemo do jedne
velike ulice, onakve od kakvih obino beim, pune prodavnica i
ljudi. Prolazimo kroz gomilu. Niko ne obraa panju na mene.
Samo me jedna devojka pronicljivo gleda i udnim pokretom
dodiruje svoje elo blagi vanvremenski dodir kroz skoro
zeleni pogled koji se susree s mojim.
Osvrem se. Ona se okree. Tako snano steem Lizi ruku
da ujem kako joj zglobovi krckaju.

Poimanje beskraja negiranjem svih granica

Zamolio sam majku da doe i provede nekoliko dana sa
mnom. Ona oboava brodove. uo sam je kako se penje uz
slepenice laganim korakom, laganim poput broja sedam.
Ostavio sam odkrinuta vrata. Sedeo sam na terasi s jelenom,
pio kafu i gledao luku. Ogroman putniki brod se udaljava,
svetla po kabinama su upaljena, no polako obavija more, sve je
samo krhko i treperavo svetlo s polumesecom koji hirovito
proviruje kroz oblake pa nestaje. Budui da je jelen prisvojio
kanabe, izneo sam dve fotelje. Moja majka pomiluje jelena po
glavi, kao da je pas, s tom lakoom koju volim. Neobino je
nikad ne iznenauje, samo joj osrednjost smeta.
Kao i uvek kada me zagrli, osetim gr blaenstva; zapravo
mi se ini da me ona, otkako sam roen, dri uza sebe, ak i
kada je daleko. Porodila se kod kue u prisustvu babice. Da je
mogla, porodila bi se sama u polju ili nekoj planini, presekla bi
pupanu vrpcu zubima, polizala posteljicu poput vuice. Ona je
takva vrsta ene. Tvrda i nena, pramajka. Bomba je mogla da
padne na kuu, ona me ne bi ispustila.
Seda naspram mene. Kosa joj je seda, oko joj je jo uvek
blistavo. Tanane crte lica odiu inteligencijom i vatrenou.
Usta su joj tajanstvena, vrlo pokretna. Kada je pokuavala da
rei neki matematiki problem, seam se da sam joj kao dete
posmatrao usne koje su se neprestano micale. Razgovarala je s
nevidljivim.
Odakle je tvoj prijatelj? upita ona sa zanimanjem.

 Pojavio se, puei se, pre nekoliko dana u jednoj mranoj

uliici. Pratio me. Kao da smo vekovima iveli zajedno u umi
ta se deava? Osim jelena, jesi li upoznao nekoga?
Uskoro e doi da veera s nama.
Kako se zove?
Liza.
Govorila sam ti da e se to dogoditi. Oseala sam to ve
nekoliko nedelja.
Misli li da jelen moe imati nekakve veze s jelenom iz ne
sree?
Da, trebalo mu je petnaest godina da stigne iz Perpinjana u
enovu.
Zna, uvek sam imao taj udan oseaj, ak i kada sam bio
u komi, da se jelen posle sudara pribliio kolima, da nas je
njuio, Sandru i mene. To nije tek ideja, to je oseaj. Mislim da
me je prepoznao, da me je pronaao.
Morao bi malo manje da pije.
Kau da postoje psi ili make koji preu celu zemlju da bi
pronali svoje gospodare.
Mora se priznati da je gospodstven.
Jelen nas posmatra kao to stari Kinez posmatra turiste.
Hoe li da spremim neto za veeru?
Liza e sve doneti, ali kupio sam limun, brano i puter.
Mirie malo na jelenski urin.
A tek to sam oprao terasu.
Veeraemo unutra.
Dok moja majka sprema kola s limunom, promiu slike
srenih trenutaka. Ona zavre rukave i mesi testo, tri puta ga
preklopi pre nego to nastavi. Limun tako jako mirie da mi se
ini da oseam miris limunovog cveta.
Posle petnaestak minuta u penici, pomeani miris testa i
eera prelivenog limunom ispunjava prostoriju. Unosim fotelje

i pijemo po aicu malvazije. Oduvek je to oboavala.

Liza stie pretrpana paketima i sve sputa na sto. Majka je
paljivo posmatra nekoliko sekundi, ustaje, ljubi je s puno
topline. Svee su upaljene, inije i tanjiri pleu, vino je
otvoreno, lazanje su jo u toploj penici, vitello tonato je na
jednom lanjiru, carciofi su na drugom,10 a mi smo za stolom. Da
bi sve bilo jasno, Liza odmerava moju majku i kae joj svojim
lepim glasom:
Ja sam transseksualac i prostituka.
Zar je bitno to je jelen na kanabetu, kola u penici, to
jedan androgin, jedna ena u godinama i jedan ovek
tajanstvenog lica sede tu? Bitno je samo to smo zajedno, u
ovom trenutku, i to se neto deava.
Antoni mi je esto priao o vama. Je li vam rekao da sam
mu napravila lice?
Uvek je bio oaran maskama, ak i pre nesree kae ona
gledajui u masku, koju sam spustio na ivicu kamina.
Moja majka ustaje, prilazi, miluje masku kao da je u pitanju
moje lice. Okree se; dve suze joj klize niz obraze.
To je Antoni, to je upravo lice kakvo bi danas imao. Mogla
bih ga prepoznati ak i da je izloeno u nekom izlogu u Torinu.
Ispalo je tako samo od sebe, jer sam ga toliko gledala, bilo
je kao da se njegovo lice menja i dobija oblik koji sam mu ja
odredila. Moje ruke su radile same od sebe. inilo mi se da
prisustvujem nekoj vrsti roenja, nema u tome moje zasluge.
To je ono to ja zovem ljubav.
U tom trenutku jelen ulazi, prilazi stolu i jednim vetim
pokretom jezika poisti svu rukolu iz inije. Izgleda da mu je
nedostajao zeleni. A onda je njukom lagano gurnuo lice moje
majke i ostao da stoji nasred prostorije, gledajui nas pravo u
10

Prvo je teletina s prelivom od tunjevine, a drugo su artioke.

oi.
Na kraju krajeva, moda si u pravu, iz ovog jelena izbija
neto posebno.
Uskoro e moda i progovoriti.
Ispijamo nekoliko boca i dobro pripiti ispraamo no. Jelen
se, umoran, vraa na svoj kanabe a onda je, kada smo izali da
ispratimo moju majku do hotela, krenuo s nama.
Zar ne misli da bi trebalo da mu naemo neki park kako
bi mogao da pase travu?
Nisam siguran da jeleni jedu travu.
Hodali smo sve do jednog vrta i jelen je, zadovoljan, veselo
stao da pase. Uivao je. Ponekad bi uperio pogled ka vrhovimi
velikih platana i njuio vazduh.
Liza i ja sedimo na klupi i gledamo ga.
Majka ti je divna. Mislim da sam joj draga.
Odmah sam to video. Nisi bila ni spustila na sto stvari koje
si kupila, a ona te je ve prihvatila. U stvari, jedina osoba koju
sam voleo, a ona nije, bila je Karolina, moja prva ljubav.
Nadmena plavua koja se bavila jahanjem.
Lov na konjima s psima, mogla je da zabode mesarski no
u srce jelena okruenog oporom pasa.
Ba tako. Zna li ta sam uradio da bih joj pokazao svoju
ljubav?
Ne...
Preao sam itav grad na rukama.
I nije bilo dovoljno?
Ne. Zapravo jeste, ali mi nije rekla. Tek pre nedelju dana,
kadu me je pozvala telefonom da bi mi rekla da je niko nije
voleo kao ja. Htela je da doem da je vidim, dvadeset godina
kasnije.
Vidi, hod na rukama je bio dobra ideja. Uradio bi to za
mene?

 Nisam vie u formi. Vrlo je naporno.

E onda mora da se vrati u formu.
Zaista je udno videti jelena kako pase kroz no ispunjenu
mirisom eukaliptusa. Sasvim je udno gledati ga kako pije vodu
iz glavne fontane. Sasvim je udno to jedan ovek bez lica
posmatra tu scenu dok sedi pored jednog androginog bia
arobnih oblika, ali najudnije od svega je videti Lizu kako se
svlai i zaranja u fontanu. Mali policijski automobil se
zaustavlja, dva krupna karabinjera izlaze iz kola i oputeno
kreu ka nama. Vidim ih kako se pribliavaju. Ne hodaju kroz
travu ve idu stazama, bez sumnje da ne bi isprljali izme.
Kada su mi prili, pozdravili su me.
Gospodine, poznajete li ove ljude?
Hoete rei ovu enu i ovog divljeg jelena?
Da kae stariji od dvojice.
Mlai otkriva moje lice, zapanjen. U polumraku, nije ga
odmah primetio. Njegovog kolegu vie interesuju Lizine grudi.
Jeste li videli mesec?
Lep je, veeras odgovara mladi karabinjer.
Pribliava se svom kolegi, pa i on posmatra Lizu, irom
otvorenih oiju.
efe, mislim da bi trebalo da krenemo.
Opusti se. Ne deava nam se esto da prisustvujemo neem
neverovatnom to nije zloin.
Mislim da smo previe pili, efe.
Onda u piti svake noi.
Otili su. Mi smo se vratili. Neto kasnije, u Lizinim
rukama: nema uhvatljivih granica izmeu mate i realnosti.
Dremao sam naslonjen na njene grudi, razmiljajui o tome da
od knjievnosti sve moe postati treperavo kao odraz meseca na
moru. Jelen je riknuo, a onda smo zaspali.

Povrina nema dubinu

Almodovar mi puta Troilov tango. Tu je muziku odabrao za
picu. Oduevljen je delovima snimljenih proba i hoe da ih
ukljui u film, kae da vidi svet na mom glatkom licu.
Pokazujem mu masku, i neto podrhtava u njegovom
meseastom obrisu.
Liza ju je napravila?
Da.
Ona je umetnica. Jesi li joj rekao da e imati ulogu u
filmu?
Nisam jo.
Onda u joj ja rei. Naao sam glumce. Vrlo lepu glumicu
za Sandru i mislim da hou da i tvoja majka glumi u filmu,
dobro sam osmotrio njenu fotografiju. Zna, volim da radim u
porodinoj atmosferi. Ali postoji samo jedan problem: naslov.
Za knjigu je dobar, ali hteo bih da se film zove Teorema udnje,
ako se slae.
Dopada mi se.
Razume, Almodovar, to sam ja, zato bi bilo nezgodno.
Claro.
Almodovara ne dri mesto. Ide iz sobe na terasu, zapoinje
nemi dijalog s jelenom, vraa se unutra. Veeras je malo
osveilo.
Smrao ti je jelen.
Jede samo kestenje i travu iz vrtova.
Pripremiu posebnu kantinu za njega. Moja pomonica e to
preuzeti na sebe. Raspitao sam se i u vezi s bojama, da ne budu
toksine. Apsolutno mora biti obojen s malo ruiaste za scene

koje se odvijaju kod Lize. to se ostalog tie, imae svoju lepu

prirodnu boju. Ima zaista neverovatne rogove. Zajedno s njima i
Lizinom kitom, lepom kao jedan Brankui11, estetski deo filma
je ve obezbeen. Preostae samo igra svetlosti i muzike.
Nisam te uznemiravao dok si pisao, ja sam pisao u isto vreme.
Prvi put da dve razliite prie teku ka istom uu. Zna, kada
smo se upoznali, za mene je to bilo kao da sam se susreo s
Delfskim proroitem. Odmah sam ukapirao da tu postoji neko
otkrovenje. Sada mi je najhitnije da vidim tvoju majku.
Izvodljivo je. Ona je ovde.
Zovi je telefonom.
Da joj kaem da doe odmah?
Da, tako u vam ispriati film. Nisam paljivo sledio potku
knjige, nadam se da nee biti okiran.
Volim bioskop.
Onda je sve u redu. Zna, potrebno mi je da usvojim priu
da bih video slike, izabrao glumce, izmislio im pokrete.
Dva sata kasnije, moja majka je tu. Almodovar je srean kao
dete.
Vidi, nas dvojica smo upoznali fantastine ene, to nas
zbliava. Mukarci bez ena su suvi. Neka ica im nedostaje.
Kao da su sisali mleko u prahu.
Majka te je dojila?
Nije bilo nieg za klopu u paniji kada sam bio mali. ene
su pravile uda. Bile su nerv ivota. Mukarci su utapali svoje
oajanje. Znate, za nas je posleratno razdoblje trajalo etrdeset
godina. Jedna oajna milonga12.
Popili smo dobro vino iz Pijemonta, smazali salamu i veknu
11

Constantin Brancui (1876-1957), rumunski skulptor poznat po

prefinjenosti i istoj jednostavnosti dela, predvodnik modernistikih vajara.
12
Junobrazilska igra, pretea tanga. Sama re oznaava oseanja.

hleba. Almodovar je malo utao, a onda je poeo da pria o

filmu.
Sve poinje s jelenom koji tri kroz umu, preskae
panjeve, preplivava baru, prolazi kroz paprat, velianstven je u
svojoj snazi. To je pica. U daljini, uje se motor automobila
koji se pribliava. Jelen izlazi na seoski put, zaslepljen je utim
farovima, zastaje. Cela scena je viena kako je on vidi. Auto
naglo menja pravac, farovi skreu s jelena. ujemo zvuk
automobila koji udara o platan. Jelen se pribliava automobilu
koji se pui. Ugledamo krvava tela Laure i Antonija; udno su
zagrljeni. Laurina noga je obavijena oko Antonijevog vrata.
Tada Laura u jednoj sekundi otvara oi pre nego to umre i
ugleda jelena kako se naginje ka njoj i njui je. Glava joj pada.
Jelen njui Antonija. Cut. Vrlo mrana bolnika soba.
Treperenje svetala elektronskih ureaja, njihov zvuk. Ugledamo
zavijeno lice, pratimo ruku, stiemo do Antonijeve ake, vidimo
jednu drugu ruku koja je dri, polako idemo ka Glorijinom licu i
ona jedva ujno kae:
Ljubavi moja, znam da me uje. Ostani sa mnom. Seti se
Fibonaijevog niza, kao da ureuje svet tvog mozga. Misli o
tome da je taj niz sastavljen sabiranjem dva prethodna broja, i
tako se oni uveavaju: jedan, dva, tri, pet, osam, trinaest, dvade
set jedan... Nastavi sam... Kora kolaa s limunom je u penici,
osea li miris?
Glorija ustaje, polako se pribliava, vidimo njen duboki
dekolte. Vadi dojke iz bluze i polako ih sputa na zamotano
Antonijevo lice:
Udii moj miris, vrati se u ivot, toliko je blizu. Ne dozvoli
da brojevi nestanu... Vidi li ih kako plove po nebu, uje li
njihovu diskretnu muziku? Gleda spore otkucaje pulsa na
monitoru, vraa dojke u bluzu.
Kako znate da sam to uradila?

Deavaju mi se udne stvari dok piem. Zamislio sam ta bi

moja majka uradila. Posle toga ide fle-bek. Vidimo Antonija u
crno-belom kako prelazi grad na rukama. Pokuavao sam da
pronaem dokument iz tog vremena, ali nije sauvan. teta, jer
bih oboavao da ga iskoristim, ali nije strano, napraviemo
novi. To je bilo u prolee 1987?
Tako je, 19. aprila, bio je uskrnji vikend. Zapravo, tog dana
sam i poeo. Kamerman je doao kasnije, mislim, sledeeg
vikenda.
Glorija, da niste sluajno sauvali neku kasetu?
Ne, nismo imali televizor.
A Karolina?
Imam njen broj, ako hoe.
Nikad se ne zna. Rei u da je pozovu. Dobro...
nastavljam. Scene none etnje na rukama (glumac veba)
isprekidane su nonim scenama u kojima vidimo Karolinu koja
jae svog konja u galopu. Dovoljno da se oseti udaljenost,
prezir.
Ali mislim da je strano patila.
Plavue ne pate kae moja majka s trunkom ledenog
besa.
Shvatam da je jo ljuta na nju.
Mogu li da ubacim ovu repliku u film?
Ako elite.
Staviu je onda ba u ovom trenutku. Cut. Bolnika soba.
Bolniarka see i skida zavoje, blago gaenje joj je na licu, ali
ona je profesionalka i to vrlo brzo skriva. Antoni ustaje, ide ka
ogledalu, otkriva svoje lice i jednim udarcem glave razbija
ogledalo.
Nije to uradio kae moja majka.
To je film. Potom ga vidimo kako hoda kraj zidova
mranih uliica, sa eirom i maskom na licu. Vreme prolazi.

Vidimo neke aktuelne naslove: estoke slike. Represija. One

prate Antonija u nonim etnjama. To je sticanje znanja o
samoi. Cut. Opet vidimo jelena, prelazi preko polja, reka.
Promena dekora. Planine. More. Prelazi iroka prostranstva i
danju i nou. Druga operacija, skidanje zavoja i Antoni sebe
vidi kao Pikasa, ali su oiljci tanji nego ranije. Cut. Susret s
Lizom. Mene nema u filmu. Ona se direktno pojavljuje. To je
teak deo scenarija. Jelen pronalazi Antonija i prati ga. Ponovo,
jelenovim oima gledamo kako se razvija odnos izmeu Lize i
Antonija, seksualna fascinacija androginog bia. Voleo bih da
sve to snimim malo sirovije, jer bi izgledalo udesnije. Jelen ne
predstavlja nikakvu moralnu, filozofsku, istorijsku referencu.
Za njega, vi ste dve ivotinje koje se pare. Zato njega uzimam
za svedoka. Ne znam da li ste pro itali roman Alirski glasnik
Hosea Karlosa Ljopa; poinje tako to je 1991. u gleerskoj
pukotini negde u italijanskim Alpima pronaeno mumificirano
telo. Posle analiza Instituta za sudsku medicinu iz Insbruka,
otkriveno je da je mumija stara pet hiljada tri stotine godina, da
je ubijena strelom koja joj je probila pluno krilo i naena joj je
sperma u anusu. Mukarci iz neolita su, im se, imali tu slobodu
koju ja danas traim.
ivotinje se pare s mnogo vie nenosti i tananosti od ljudi
Klie je rei da se ljudi ponaaju kao ivotinje kae moja
majka, blago ozlojeeno.
Istina je, u pravu ste, ali u oima jelena vidim da on brie
sva emotivna prenemaganja, onu ljigavu stranu, to ne znai da
nema nenosti, ali hou da pokaem neto nesentimentalno, to
pri tom nije beznadeno. Istraujem novu teritoriju. Drugi nain
razmatranja seksualnih odnosa. Neto nebrueno poput na
lazita dijamanata u crnoj steni. Smuili su mi se sentimentalna
sladunjavost, obeanja o venosti, obuzdavanje strasti, ljubavno
manipulisanje to nas sutinski uvek vodi ka istoj propasti, istoj

samoi. To s jedne strane predstavljaju Lizina bombonjera,

ruiasti jelen, a druga strana je ono to sam prikazao na hiljade
puta u svojim filmovima grub, oajniki seks. Imam sedamdeset
godina, hou da vidim neto drugo. Tananost zasnovanu na
trenutku, na mentalnoj nevinosti, na injenici da onaj drugi
uvek ostaje nepoznat. To je pravi izvor sveine.
Divno poletno kae moja majka.
Mislim da se upravo to deava izmeu Lize i mene.
Mladi narataji ne mogu vie da nastave u tom dvojstvu:
sentimentalnost/ravnodunost. Vreme je da se otvori neki trei
put. Dvadeset prvi vek e biti ateistian ili ga nee biti.
Smejemo se, pijemo.
Dobro, za sada sam stigao dovde. Treba mi jo nekoliko
nedelja rada. Hoemo li na veeru? Moji ste gosti. Antoni,
pozovi Lizu pre nego to ode da radi.
Utoljavamo glad giricama. Ve smo u filmu. Moja majka
odlazi srena, a Liza i ja vodimo ljubav. Jelen je okrenut ka
beskonanosti. ini se da ga je nae ludovanje zanimalo samo
na poetku. Moda se ueleo svoje ume?

Mislimo da prostranstvo postoji svuda gde ne

vidimo tela
Jedne noi i sam na zidovima hotelske sobe proitao sledee
rei ispisane pomou ablona: ELJA MOGUE FORGOTTEN HOPE
REMINDED NEEDED IVAITING IMAGINE SOMEHOW ALONE BEYOND

One prilino dobro saimaju

ono od ega sam u svom ivotu zavisan. Okvire izmeu kojih
moja elja pokuava da izbije na nekom novom prostoru. Moj
svet je ogranien, esto se sudaram s uglovima. Kada ivotu
nedostaje neto kapitalno, lice, strast, deli razumevanja sveta,
poinjemo da zamiljamo da bi, bez tog hendikepa, ivot bio
bolji, laganiji, privlaniji. Mislim da je to varka, lenjost.
Liza je zaspala u mom naruju, mirno die. Oseam njen
stomak kako polako pritiska moj, koji se uvlai. Naa tela su
cele noi ostala isprepletana. Vie od seksa, upravo mi je
najstranije nedostajao taj dodir. Svake noi sam ulazio u no
kao zaneti eta. Kakva god da su oseanja prolazila kroz mene:
radost, nada na kraju su se sva sudarila s mojom samoom
kao preprekom. Postoji u tom ivotinjskom zadovoljstvu da se
skupimo uz neku drugu ivotinju, jedno primalno zadovoljstvo.
ak i bez ljubavi, trebalo bi da postoje none razmene meu
biima. Kafii gde bismo se skupljali da naemo partnera uz
koga bismo se te noi pribili. Internet sajt. Ostrvo izgubljeno u
nekakvom Pacifiku ili na mentalnoj plai, u plavom pesku koji
bi mesec grejao, i znali bismo da nas neija koa eka.
Liza se okree; sada sam priljubljen uz njena lea, udiem
AL MOST GOING THERE UNKNOWN.

njen potiljak, drim njen ud u levoj ruci sa snanim oseajem da

sam spojen sa sutinskim. Dan se raa, ujem jelena kako
snano pia na terasi. Iznenada zahvaljujem Zemlji, kosmosu,
ak i nebu to je stavio taku na moju samou. Ne traim
venost. Nekolike nedelje e bez sumnje biti dovoljne da od
mene naprave ljudsko bie. Posle u otii sigurnim korakom.
Neujno ustajem da bih spremio doruak. Kafa, tost. Dok
kafa polako istie iz aparata, otvaram koverat koji je majka
ostavila. iu je adresa jednog plastinog hirurga iz Milana koji,
kau, ini uda. To je pismo poslao mojoj majci:
<p class="l">Gospoo,
S najveom panjom sam pogledao fotografiju vaeg sina
koju ste mi ljubazno prosledili. Mislim da je sasvim mogue
njegovom licu povratiti izgled koji bi podseao na onaj kakav
ima na slikama pre nesree. Naravno, neophodno je da ga lino
vidim i uradim detaljne analize. Oekujem, dakle, njegovu
odluku, i uveravam vas da e se moja ekipa prema njemu
odnositi s najveom panjom.
Dok ekam t posetu, molim vas, gospoo, primite izraze mog
iskrenog potovanja.
Profesor Maksimilijano Bertolo
Liza ustaje, oblai moj plavi kuni ogrta, staje iza mene.
Pokazujem joj pismo.
Zamisli da bude kao moja maska, ali ivo... Voli da nosi
moju masku, zar ne?
Volim... Ali zna, vrlo je skupo, nemam taj novac, a moja
majka ivi skromno od svoje penzije. A i nije samo to... Plaim
se da ponovo budem neko normalan, da vie nemam nikakav
izgovor da ivim na margini sveta.

 Mili moj, to to ima lice dostojno da se tako nazove nije

razlog da vie nema izbor kako eli da ivi. A ako je u
pitanju novac, imam ga. Video si da vodim jednostavan ivot, a
pri tom zaraujem izmeu tri i pet stotina evra svake noi.
Imam sasvim dovoljno da platim tvoju operaciju.
ta eli da radi s tim novcem?
Zna, biti kurva je kao biti balerina, ne traje dugo. Zato
sam mislila da kupim specijalizovanu radnju, gde bih prodavala
zavodljivu odeu za svoje drugarice i za druge. Misli da bi
ilo?
Ako ti bude vodila tu radnju, da.
A s druge strane, moemo zajedno da odemo u neku
zemlju gde ivot nije skup i tamo polako krckamo moju lovu.
Videemo.
Liza pali cigaretu i prekrstivi noge seda na ivicu kreveta.
Glasno mata:
Zamisli vrlo jednostavnu kuicu na nekoj plai u Meksiku
ili Junoj Americi. Pecamo, deremo bokvicu, pirina i crni
pasulj. Nema grejanja, nema struje, nema poreza, nema kirije.
Ja kupujem kuu, a ti pie dok ja idem na pijacu da dokupim
tri-etiri stvari koje nam nedostaju. Moemo da odemo ak i u
Afriku, u Senegal, to je na tri sata leta.
Ne volim ba da se izlaem suncu, a naroito ako se
budem operisao.
Onda u te povesti u Norveku, na obalu nekog fjorda,
koliko bude potrebno da oiljci i otoci nestanu.
Ozbiljno to govori?
Ne mogu biti ozbiljnija. Spremna sam da sutra krenem za
Milano. Hoe li da zakaem sastanak? Ii u s tobom.
Dorukujemo. Pokuavam da zamislim svoje lice, izmatano
lice. Biti nomlalan tip koga niko ne primeuje.
ta voli u svom ivotu?

 injenicu da ne moram niemu da se prilagoavam.

Osuen sam na to da budem originalan.
To i ja volim.
U stvari, volim tu bliskost koju imam sam sa sobom. Znam
ta se u svakom tenutku deava. ivot mi ne odvlai panju.
Prvih godina je bilo strano, ali sada sam se navikao... Uivam
u tome... Niko nema uticaja na moj ivot, svaki trenutak lepote
je tek sluajnost... Spreman sam da se svakog trenutka vratim
na polazno polje samoe.
A jelen?
ta jelen?
Zato je doao?
Ne verujem u ivot posle smrti ni u arobne budalatine.
A ipak, mi ivimo s jelenom, dragi moj. Objasni mi to.
Upravo tako, to je jedna od tih mojih sloboda, da ne
moram nita da objanjavam. Neto postoji. I to je dovoljno.
Mislila sam da si naunik.
Naunici koji objanjavaju poznato gube vreme. Za mene,
naunikje okrenut samo nepoznatom, to je njegova jedina
opsednutost. Ako se sretne s morskom zvezdom, ona ti nee
objasniti okean.
Ja verujem da je jelen tu da bi nam rekao neto o naim
ivotima.
Izlazim na terasu da bih gledao jelena, da bih pronikao u
njegovu tajnu, da bih mu nemo postavljao pitanja. Vidim samo
jednu uzdranu mudrost, plemenitost koju su ljudi izgubili.
Blagu dosadu koju mi ne razumemo. Strpljenje.
Ostavio mi je sasvim malo mesta na kanabetu, i sedam tu,
milujem ga po glavi, izmeu rogova i ispod njegove kineske
bradice. U oku mu prepoznajem ravnodunu blagost, koja me
duboko dira. Uivam u zadovoljstvu koje donosi tiina. Razlike
se ak i ne pojavljuju. U svakom sluaju, kakvih razlika moe

biti izmeu oveka i jelena? Jedan voli grad, drugi umu. Jedan
je lovac, drugi to nije. Jedan je fasciniran matematikom, drugi
divljim bobicama za koje se kae da su halucinogene. Kau da
zbog toga netremice gledaju u etae, jer su potpuno opijeni.
Moj ivot je u prekidu i kada na to mislim, zar je vano
imati novo lice, iveti u kolibi na obali okeana. Jedino to u
meni uvek izaziva treperenje jeste pisanje. Seks je moan,
donosi plimu, zaborav, vrhunska uzbuenja, konano otkrivenu
tiinu. Ne mislim da bih mogao bez njega. Liza mi se
pridruuje, hoda terasom, zamiljena, prilazi mi.
Onda, ta kae?
Njegova veliina je u njegovom utanju.
Idem kui, nervira me.
Pustio sam Lizu da ode bez rei. U pravu je, nepodnoljiv
sam. Ona mi nudi ivot, a ja sam se pretvorio u oklevanje. ak
ne znam ni da li samo oklevam. U stvari, ne, jo nisam dostigao
taku oklevanja. U drugom sam vremenu, paralelnoj sferi gde je
teko sresti me. ak i Liza moe tek nakratko da ue na tu
bezoblinu teritoriju koju ja predstavljam.
Duh se privikne na formu u toj meri da ak i ne moe da
zamisli prazninu. Mom duhu je sasvim prijatno u praznini. Tu
se oputa, preputa joj se, naslauje se bezoblinim. Onda, zato
se prikljuiti toj igri? Zato drugi? Ako mogu da napiem svoj
ivot, nije li to jedinstvena privilegija? Nisam navikao da
primam. To volim kod moje majke, ona zna da ne mora biti
fiziki prisutna. Tri susreta godinje su mi sasvim dovoljna.
Vezuju nas ponovni susreti.

Naslaivati se postupcima svojstvenim telima

Sveanost u sreditu praznine, bez sumnje je taj zalet ka
neimenovanom jedan sasvim ist trenutak, jedva raspakovan,
prekriven svojim fosforescentnim papirom. Ali sredite
praznine je nedostupno, najpre zato to nema ivica, a zatim
zato to svako telo zaronjeno u beskrajno moe samo
beskrajno da iskusi. Da je Robeto Huaroz, argentinski pesnik,
jo uvek iv, seo bih u brod da o tome raspravljam s njim.
Divim mu se jer je njegov kompas pokazivao samo jug i jer je
itavog ivota hodao ka jugu. Koji to pisci pokazuju takvu
divlju odlunost?
U vrtu sam s jelenom koji pase. Pet sati je ujutru i celo moje
telo misli na Huarozov predlog, vidim ga kao matematiki
problem, kao njutnovsku zagonetku. Gde je svetkovina u
sreditu praznine?
Liza se pojavljuje kao pokuaj odgovora. Tuna je i napeta.
Tri dana se nismo videli.
Svratila sam do tebe, bilo mi je potrebno da te osetim
pored sebe, i pretpostavila sam da si tu.
Samo to nisam krenuo da te traim pre nekoliko sati.
Poljubi me!
Poljubili smo se, a onda sam je uzeo malo divlje, dok se ona
naslanjala na stablo. Bilo je neeg oajnikog u naem
zagrljaju, traili smo barku na okeanu.
Kada smo se vratili u garsonjeru, vodila je ljubav sa mnom
veoma neno i kada je prodrla u mene, bio je dan i pustio sam
najsnaniji krik u svom ivotu. Iz tog krika je izbijalo jedno

usijano oajanje. Dolazio je iz seksualne siline, iz divnog

Lizinog uda, njene nenosti, moje tuge i nesposobnosti da
dopustim da budem voljen, ali sve je to bilo neodreeno jer je
moje telo drhtalo u ekstazi koja je podseala na udarac
pesnicom. Njen ud je prodirao u mene, prolazio kroz moje srce,
od toga mi je mozak eksplodirao. Bio je to najjai oseaj koji
mi je dat za ivota, uz moju nesreu. Razlika je dolazila iz
injenice to je do nesree dolo postkoitum, u trenutku nisam
nita osetio Ostalo, ono to sam doiveo sa Sandrom, bilo je
previe idilino da bih to mogao uporediti s tim razaranjem
srca.
Almodovar dolazi kao vetar, tri puta. U ludilu je priprema za
snimanje. Prvi put je doao da bi me obavestio kako je drutvo
za zatitu ivotinja odbilo da d saglasnost da jelen bude obojen
u ruiasto. Drugi put da bi mi rekao kako su probni snimci s
Lizom neubedljivi i da je angaovao Bibi Andersen, svoju
glumicu feti, da odigra tu ulogu. Trei put da bi mi potvrdio da
snimanje poinje sutra.
Sutra je danas. Odlazim na mesto snimanja, jedan seoski put
oivien platanima. Tu je reno 4, kakva vernost tekstu!
Upoznajem Sandru i Antonija. Sandra nije Sandra, Antoni
nisam ja. Ali iznenaenje predstavlja jelen. Jelen je na
tokiima, ispunjen slamom, staklenih oiju, ali moe da mrda
glavom i izbacuje jezik U tome je sva lepota fikcije. On nije
vie zatien, prekasno jc. Naravno, ivotinja je draeljubiva.
Glumica u jednom trenutku ustukne kada me ugleda. Antoni me
posmatra kao sudski lekar. Profesionalac je, hoe sve da zna o
meni. Shvatam u kojoj meri me uasavaju pitanja. Znamo kako
ulazimo, ne znamo kako odatle da izaemo. Ako izlaza ima. U
tom sam trenutku shvatio da nikada neu pristati da me
intervjuiu, s licem ili bez njega. Moje celo bie se nalazi u toj
knjizi. Nemam linih pria da ispriam Nita to bih rekao o

tom Antoniju Kazasu Rosu.

Glumac navaljuje. Ja uzmiem. Na trenutak zamiljam da su
kaskaderi loe pripremili nesreu, da pseudo-Sandra i pseudoAntoni tu gube, jedan svoju kou, drugi svoje lice. Zar to ne bi
bilo savreno? Film bi postao dokumentarac i onaj drugi bi znao
ta pokuava da sazna. Svi su nervozni osim Almodovara, koji
obilazi mesto snimanja kao smirena divlja zver.
O emu razmilja? kae glumac.
Razmiljam o tome da e se zaista slupati o taj platan i da
e upoznati moju unutranju patnju.
Glumevo lice kao da se uvlai u sebe, kao da nestaje ispod
koe. On odlazi sleui ramenima. Almodovar podeava detalje.
Mesto gde stoji jelen, osvetljenje. Scena se snima nou. Tu su
dva renoa 4, jedan se kree, a jedan je ve udario u platan.
Kamere su na mestu. Scena trke kroz umu je ve snimljena.
Tonac je tu, uvo je naslonio na teleskopsku ipku.
Na mesta, snimamo scenu u kolima za poetak kae
Almodovar.
Par seda u auto. Almodovar objanjava:
Vi ste pijani i sreni. Upravo si dobio diplomu iz
matematike. Sandra, ti sanja o svojoj narednoj fotografiji.
Vozi prilino brzo, vidimo kako promiu platani. Sandra, kada
to oseti, odvezuje sigurnosni pojas i skupivi se, sputa glavu
na njegovu desnu butinu, levu ruku provlai iza njegovih lea,
dok desnu sputa na njegov ud. Vozite se tako, sluate tango na
radiju i iznenada, Antoni, ti ugleda jelena koji istrava pred
farove automobila. Ne vidi odmah ta je, previe si pijan.
Smeje se, kao da si ugledao viziju. Poto kamion vue auto,
nee stvarno videti jelena. Zamilja ga. U jednom trenutku,
sputa desnu ruku s volana i miluje Sandru po kosi. Hou da
vidim tvoju ruku kako joj polako prolazi kroz kosu. Paljivo
sluajte tango, vano je. Hajde, kreemo s prvim kadrom.

Poelo je. Bio sam u kamionu koji je vukao auto i to mi je

pruilo oseaj da sam Bog. Za njega, da postoji, ivot bi morao
biti kao hiljadu filmova koji se simultano prikazuju sa sivim
nebom u pozadini, svaki obris bi se povinovao hirovima oblaka.
Volim filmove, ali nikad nisam pretpostavljao da to moe biti
tako dosadno. Uvek neka sitnica ne valja. Popraviti minku.
Zvuk nije dobar. Nepredviena zvezda padalica. Hir. Potrebno
je demonsko strpljenje da bi ovek bio reiser.
Tri sata kasnije, snimanje je zavreno. Prvi deo, u svakom
sluaju. Posle ide kadar poslunog jelena koji, nasred ulice, vidi
kako mu kola idu u susret. Alomodovar je oduevljen. Jelen je
izvrstan, spreman na sve. Odmah shvata ta se oekuje od
njega.
Potom, kola skreu s puta. Uspeno. Iz prvog pokuaja.
Spektakulamo!
Odigrava se, najzad, i sama nesrea. Pirotehniari su tu.
Malo plamena, malo dima, mnogo krvi i tango koji se,
udnovato, i dalje uje. Radio nije uniten. Zagonetno je videti
nas tu tako smrtne, mene i nju kako se podie da bi se poeala
ili da bi ponovila scenu. Almodovar voli krv.
to se mene tie, prisustvujem sopstvenoj agoniji. Slike se
reaju jedna za drugom, u seriji nezavisnih fleeva filma. Moje
seanje je uskladitilo te ikone.
Jelen i njegovi ogromni rogovi u noi, para koja mu kulja iz
nozdrva. Jelen priznat kao jelen. Ne kao mitsko bie. Kola
poinju da proklizavaju. Sandrin krik. Njen preplaen pogled.
Lepota njenog lica i, Almodovar je bio u pravu, njena ruka na
izboini mojih pantalona. Svravam. Shvatam da bismo i bez
jelena neto kasnije bili mrtvi. U trenutku kada bih zatvorio oi
pri vrhuncu. Ali moda bi stvari bile drugaije. Bez platana,
samo s mladim izdancima leske ili kestena koji bi usporili kola.
Sandra ne bi umrla. Proli bismo s nekoliko modrica,

slomljenim zglobom ili rebrom. Proveli bismo nedelju dana u

bolnici a onda bi nas otpustili. Nastavio bih studije, postao bih
matematiar, Sandra fotograf. Rastali bismo se, jedva da bismo
se pozdravili pri sluajnom susretu na ulici. Ili jo gore,
venanje, deca, skladan i banalan ivot. U svakom
nepredvienom dogaaju nalazi se milost koju ne
prepoznajemo, ali je oigledna. Prepoznajemo je tek kasnije.
Prvi put mogu da kaem da ova nesrea poprima nekakav
smisao, mada ga za Sandra uopte nema. Umreti s dvadeset
godina, iz toga se ne moe izvui nikakva pouka.
No me je zbliila s fantomom glumice. Mislim da je
nesreu doivela dovoljno snano da bi shvatila ono to sam
oseao, da bi razumela kakvu sreu ima to je iva, to moe da
nastavi da snima, da ivi, da voli.
Sada je sve drugaije.
U zoru smo se rastali u malim grupama. Sandra mi je
ponudila da me poveze kui. Najudnije je to i ona vozi jedan
svetli reno 4. Bilo mi je pomalo teko da sednem u njega. Ona
je vozila Vezao sam pojas i polako smo krenuli ka luci,
prelazei preko pokretnog mosta. Bar sam se jedanput ja
pomerao, ne brodovi.
Zaustavila se ispred zgrade, zaustavila motor.
Hoe li da popije neto toplo?
Rado. Ne mogu da zaspim odmah posle snimanja.
Penjemo se do sedmog sprata. Nije primetila jelenske
rogove, a upadljivi su iznad kanabeta. Dobio sam neto toplo: ni
toplu okoladu, ni kafu, ve njenu vrelu picu, koju mi je
ponudila bez ikakvog uzdravanja da bih joj oprostio zbog
odbojnosti pokazane pri naem susretu.
Tek smo oko podne otkrili nepomino Lizino telo; leala je
gola na podu, ispred kanabeta, pod ravnodunim pogledom
jelena. Pored rake je stajala kutija lekova za smirenje koje sam

koristio za ublaavanje svojih facijalnih neuralgija.

Pozvao sam pronto soccorso. Isprali su joj eludac i spasli je
u poslednjem trenutku. Sandra je nestala.
Pada no. U bolnikoj sam sobi. Drim Lizu za ruku,
Mila moja (prvi put je tako zovem), ta te je spopalo?
Nisam mogla da podnesem to mi je Almodovar oduzeo
moju ulogu. Mislila sam da u postati zvezda. Da u promeniti
ivot.
Liza je patetina. Njeno oajanje je ogromno, ali mi ne
uspeva da ga u potpunosti shvatim. Moemo li ikad promeniti
ivot? Da li nas neka odluka ili neki uspeh mogu odvesti u
mesto koje inae ne bismo nikada upoznali? Jo jedno mesto
gde emo pobei od samih sebe?
To sam konano shvatio: ta god da se dogodi, biu sam, bez
i najmanje mogunosti da pobegnem. Imao sam tu sreu da mi
samoa bude data i to sam tu samou morao da istraim. Ni
vie, ni manje. Onda u, moda, jednog dana shvatiti kako se
sreemo s tom svetkovinom u sreditu praznine.

To znai nije sluaj

Volim ovu terasu, ali moj ivot postaje previe
komplikovan. Odluio sam da nestanem. Da sve posmatram
odozgo, da postanem bezlian, da postanem Bog, na neki nain.
Ili neka poludela kamera, odbegla iz kamermanovih ruku, koja
polee ka nebu da bi videla stvari s malo vee udaljenosti. Uvek
postoji taj problem poloaja meuplanetarnog prostora u
romanu. Ponekad je narator unutra, ponekad pored, ponekad
uzdignut, nadmauje svoju temu i zna sve o svojoj tvorevini.
Dosadno tree lice koje ovekoveuje boju presudu. Prednost
prvog lica jeste to sam ja Bog i njegova negacija budui da
sam ja, tamo gore, onaj koji prouava, posmatra suptilne
mehanizme svojih prijatelja. Almodovar je, bez obzira to je
reiser, moj lik. Liza mi u potpunosti pripada. Glumica mi je
pokazala jednu od posledica A teoreme: film, moda i
televizija, pretvaraju udovite u neto prijatno. Nema vie
smetnji. Nema vie osuivanja. Svet slike me u pravom smislu
te rei preobraa i tvori od mene neto poeljno. To je otkrie,
posle petnaest godina apstinencije. Ukoliko moja knjiga bude
objavljena i bude imala znaajnog uspeha, ta traiti vie,
druiu se sa svojim kolegama po peru u kafiima koji su u
modi i, iznenada, moje neodreeno lice e postati zanimljivo,
kanon lepote. Ima previe lepih, prijatnih, sjajnih ljudi koji jedni
na druge lie. To izaziva dosadu. Zamislite samo na trenutak da
se pojavim! Kakav ok! Najzad neto radikalno novo! Ti, ti e
intervjuisati masku, ti e ga fotografisati. Bie na naslovnim

stranama. Televizije e se otimati o njega. Za tri nedelje maske

e biti svuda. U svemu tome e i njegova knjiga biti
zaboravljena, pa i njegovo ime. A on, u svojoj velikoj samoi,
vidi kako ga oboavaju, kako mu se udvaraju. Liberasion
objavljuje prekrasnu crno-belu fotografiju. To su jedine novine
koje objavljuju prave fotografije. urno alju najboljeg meu
najboljima, kralja portreta. Ko se jo sea da sam napisao
knjigu?
Evo ta u izbei time to odlazim. Vidim svet odozgo ali
mene svet jo uvek ne vidi. Moe me videti samo kroz moje
rei. Ideje se sudaraju. Oseam kako me obuzima velika tuga,
kao da e Antoni Kazas Ros nestati, kao da je samo junak
jednog romana, linost iz filma. Kao da ga niko nikada nije
voleo, kao da ni on sam nikoga nije voleo. Vidite, none etnje i
dugi boravci s jelenom na mojoj terasi teraju me da osetim
gorinu. Moja mata se rasplamsava. Ne znam vie gde da
stanem. Da su moji stari prijatelji ovde, uo bih uobiajenu
reenicu: Evo Antonija, bunca!
U tome je prednost pisanja, niko ne okree glavu, ne slee
ramenima, niko ne odlazi. Tu je samo predivna samoa, belina
koja se malo-pomalo popunjava slovima i reima, mada
ponekad hartija kae ne, opire se, odbija.
Iznenaen sam dokle sam stigao. Iznenaen to su rei
pristale da se igraju sa mnom, iznenaen tim svetom na ijoj
sam se ivici tako dugo zadrao, paralisan strahom. Hodao sam
na rukama, proveo petnaest godina naspram nikoga, jedno
androgino bie me je ugledalo, sreo sam Almodovara, ali koliko
god te situacije bile divne, ta su one prema inu pisanja?
Beznaajni kolutovi dima u prostoru. Dim cigarete, i nita vie.
Liza se penje uz stepenice. ekam. Njen korak je dragaiji,
kao da je bliskost sa smru odnela teinu, kao da su joj kosti
olakane nekom alhemijskom operacijom. Patnja deluje na

masu tela. Ona ga neprestano mesi, rastapa, istee. Izlazim iz

svog sanjarenja da bih je doekao. U rukama nosi buket crvenih
rua. Malo je nesigurna na nogama. Blea je nego obino i
maglovita. ak joj i glas drugaije zvui:
Spasao si mi ivot.
Ti si meni spasla moj, ja sam samo otiao do terase pre
nego to je bilo prekasno.
Skuvaj mi kafu, hoe?
Dok kuvam kafu, Liza me grli. Celo njeno telo treperi uz
moje. Obuzima me talas topline. Sedamo na krevet i pijemo.
Zna, neobino je umreti, biti tako blizu.
Znam...
Postoji jedan oseaj blagosti koji ne lii ni na ljubav niti na
ijedno od najvanijih oseanja iz mog ivota. To je kao skrenuti
s toka neke reke. To je san koji stalno sanjam, beim plivajui a
reka me nosi tamo gde strah nestaje. Sanjam taj san od
detinjstva.
Jesi li srena to si ovde?
Da. Pre nego to sam utonula u san, zaalila sam samo
jedno, a to je to nisam poslednji put vodila ljubav s tobom.
Pribila sam se uz jelena, skliznula sam i nisam vie imala snage
da ustanem.
Svukli smo se i ja je malo-pomalo grejem svojim telom.
Uvukli smo se pod prekriva. Njen ud podrhtava uz moj
stomak. Postoji u naoj neobuzdanosti jedan trenutak kada se
nepominosti raspadaju. Dostiem ono to je bitno i nije
uslovljeno, moda sutinu? Da li je moda to Huarozovo
sredite o kome tako esto govori u svojoj opsesiji da pronae
blaenstvo kroz jezik? Oseam kako se razliite koe mog bia
raspadaju jedna za drugom. Geoloki slojevi se tope, telo se
smanjuje do te mere da line oznake postaju sve suptilnije, sve
dok ne prestanu da budu odraz jednog ega, jedne misli. Veliki

strah od preputanja svog tela onom dmgom, koji nas poseduje,

od pojave side jeste jedan od uzroka zbunjenosti. Sve ostaje na
povrini, osobenosti nemaju priliku da se izgube. Oprez nas
spreava u tome da zaronimo u bunar bez dna. Oprezno
ostajemo na povrini. Takva bojaljivost dri umetnost na uzici.
I sama lepota postaje obazriva. Vie nemamo snage za divlja
zadovoljstva. Seks je pasterizovan, bez krvi, bez sperme. Gasi
se u bljutavoj samozaljubljenosti. Mada je, prema mojoj majci,
jedan veliki zanos postojao pre trideset pet godina, i ja sam bez
sumnje iz njega roen. Velika sloboda. Ali po mom miljenju,
previe spojeva. Bio bi potreban jedan ist seks, da ne
dozvolimo da nae misli preplavi zamagljenost. Upravo je to
ograniilo eksploziju, suzilo sposobnosti. Lo spoj. Konica.
Davno vreme, isto tako daleko kao XVIII vek bez Didroa, bez
La Metrija, bez Laplasa, bez De Sada. Ali to je samo prolazno,
ludilo e se vratiti. Oekujem taj talas sa svoje visoke terase
Bez sumnje zato volim da ivim uz more. Onda, poput
strpljivog pirotehniara, postavljam eksploziv na stratekim
mestima jedne zadihane kulture.
Zaspao sam, topao i treperav u Lizinom naruju, uz njene
grudi. I sanjao o svom narednom romanu. Nemam nameru da se
tu zaustavim! Tema na visini mojih ambicija. Ovo je samo
poetak. una razmena argumenata, da bih video jesam li
sposoban da pogubim Lagarderovu13 izmu! Jedna tako brza
razmena da ak i ne ostavlja oiljak! Jo uvek se oduevljavam!
Odlazim kao kometa. Previe sanjam! Na posao, pokuaj da
iznenadi samog sebe!
Majka mi je s trunkom ponosa rekla da se nikada neu
opametiti. Ni ona sama nije razumna. Uvek isti sjaj, sa
sedamdeset godina, uiva u neminovnoj opasnosti, u ludilu koje
13

Francuski medijski konglomerat.

donose velike strasti. ak tvrdi da su stari revolucionari lui od

mladih. Kada se preu sve granice, vie nikoga nije potrebno
tedeti ili zadiviti. Slika potpune slobode. Predloila mi je da
odem i provedem godinji odmor u Rimu. Jedna prijateljica joj
ostavlja stan na raspolaganje. Ja, koji nikada ne putujem, osim
da bih se selio iz jednog mesta u drugo, gde u se zatvoriti.
Predlog je privlaan. Fontane. U Rimu bih mogao lake da se
kreem. Da se pokaem bez maske.
Liza je i dalje u mom naruju, zakaena za mene. Nikada
nisam spavao due od pet sati odjednom posle nesree, a
prestao sam i da uzimam pilule za spavanje, one mi zamagljuju
duh. Jednog dana sam se prosto zapitao zato bih spavao due
od pet sati svake noi? Volim pisce koji ne mogu da spavaju.
Brzo sam izraunao. Preostaje mi etrdeset est godina za
stvaranje. Utedim tri sata svake noi. ezdeset sedam hiljada,
osam stotina sati, dvadeset tri romana!
Na svojoj visokoj terasi, mislim na svoj ivot. Na trideset
devet meseci koje sam proveo u ovoj garsonjeri. Poznajem sve
dizalice i brodove, sve uliice, sve bioskope, najmranije kutke
ljudske due. Oseam da me prostranstvo zove.

Verujemo da je svemir bio sferian

Zadremao sam. Kada sam ponovo otvorio oi, ugledao sam
Lizu kako prekrtenih nogu sedi na krevetu. Zrak sunca isticao
je njenu lepotu spram sivila sveta. Pogled joj je blistavo
nasmejan. olja s kafom se pui. Vreme se presijava na njenoj
zlatastoj golotinji. Pokrila mi je kolena prekrivaem, gleda me,
mirno. Dva koverta sputena na moj stomak odaju mi oseaj
topline. Dva pravougaonika izvesne teine.
Moe da bira, ali hou da sveano obea da e
prihvatil i ono to oni sadre. U redu?
Spreman sam da igram u svoj ivot.
Onda, igraj!
Spustio sam ruke na oba koverta. Pokuavam da osetim
neto, ali ona su istog sastava, iste gustine, iste debljine. Ne
smem da nazovem desni desnim ni levi levim. Samo dva
meuplanetarna pravca. Sever i jug. Ali i to je previe. Znam
svoj ukus. Onda ih nazivam brzinom i snagom da bih odao
poast Njutnu. Ostavljam ova dva koncepta da lebe u mom
umu i snaga izranja. Dodirujem jedan koverat.
Otvori ga!
Ne ekam vie nego ga cepam; neto je uvijeno u fini crveni
papir. Otvaram ga i u njemu nalazim dve avionske karte za
Meksiko. Uzmiem. Strah mi vezuje creva, bori se sa
zadovoljstvom. Shvatam u kojoj meri moj kukaviluk nije na
visini mojih ambicija. Eto me tu, prestraen idejom da u
putovati svetom. Poznajem samo tri zemlje: paniju, Francusku

i Italiju. Moja daleka putovanja su samo ona iz moje

nerazmrsive samoe. Deliti Lizin ivot je ludost. Ona e me
pokrenuti ka svetlosti a ja volim tamu.
Liza je mirna, spremna je da me odmah napusti ako oseti
moju slabost. Osea moju unutranju borbu. Otvaram kartu,
vidim datume, moj uas se poveava. Dva meseca. Moja misao
e se svakog asa prekinuti. Telo mi je napeto. Iznenada
pomiljam na uasan strah koji me ve hvata jer sam skoro
dovrio ovaj roman. Jo nekoliko strana i nastae stravina
praznina, ekanje, nada, tiina, moda.
A ja, ja sam tu, na svom krovu, ekam, iz nedelje u nedelju, i
nita se ne deava. Moda za dva meseca, ljubazno pismo u
kome mi kau da moj tekst nije prihvaen. Na internetu kau da
je to uobiajeni rok.
Odluio sam. Idem za Meksiko. Odatle u svakodnevno
proveravati imejl potu. Nadam se tamo imaju sajber kafee. A i
obeao sam da u prihvatiti svoj izbor. Snaga! Nije trenutak da
se ponaam kao da nemam muda. Idemo. Tamo e uvek biti
tekile, moi u da sledim uvaenog Lovrijevog14 konzula i da se
opijam lutajui ulicama malenog grada punog sombrera. Vreme
e nestajati. Muzika marijaa e mi se uvui u krv. No
iguane.15 Tenesi Vilijems, iji u junak postati posthumno. Lepa
Ava Gardner, koju e glumiti Liza, vratie me usred napornog
poroaja, usred deijeg dranja i vodie sa mnom ljubav dok
budem pod dejstvom alkohola. A onda, tu su ajkule. Ii u da
plivam izmeu njih, ako se uopte seam kako se pliva. Jedna
14

Malcolm Lowry (1909-1957), poznat po svom jedinom znaajnom delu Pod

vulkanom, 1947), autobiografskom romanu o poslednjim danima oajnog
alkoholiara, biveg britanskog konzula u Meksiku.
15
Drama Tenesija Vilijemsa iz 1948, zasnovana na kratkoj prii o bivem
sveteniku T. Lorensu enonu, koji je zbog bogohuljenja izbaen iz crkve i
smeten na leenje s dijagnozom nervnog sloma.

od njih, milosrdna, presei e me na pola i vie neu imati

muka, nee biti sajber kafea, iekivanja, izdavaa.
Misli da tamo ima sajber kafea?
Naravno, to je moderna zemlja.
OK. Onda idemo. Mogu li da pogledam u drugi koverat?
Moe.
U istom finom crvenom papiru, dvadeset hiljada evra je
vezano trakom na kojoj je flomasterom napisano: Tvoje novo
lice. Ovde se vie ne radi o strahu. Poinje da me obuzima
panika koja se iri kao duga dok mi razum govori: nisi to
izabrao. Kako mi Meksiko izgleda lepo. ta tamo moe da nam
se desi? Srani udar zbog previe zainjenih jela? Autobuska
nesrea? Ujed zvearke?
Zamiljam sebe kako u nekoj brvnari na plai zapoinjem
novi roman. Noas mi je na pamet pao naslov: Hronike
poslednje revolucije. Za dva meseca, ako povetarac bude blag,
moda u moi da ga zaponem. I pre nego to budem saznao
da li e prvi biti izdat.
U trenu donosim jo dve odluke: im se vratim, odlazim iz
enove. Preseliu se u Rim. Prijateljica moje majke odlazi na
godinu dana u Pariz, radi nekih istraivanja. Tu bi trebalo da
provedemo odmor. Do tada e i Almodovarov film biti zavren.
Ove trenutke najvie volim kada prolost nestaje, a
neizvesnost se ocrtava i tee sporo i odluno kao reka. Biu
moda pisac. Pisac pie. Gotovo je s posliima na nedelju dana,
sa dranjem predavanja lenjivcima, s voenjem rauna
proizvoaima bombona, frizerima i prodavcima hidraulinih
pumpi. Cifre postaju obino snovienje, vie ne slue
deprimirajuoj ekonomiji ivota. Pisac kome su izdali knjigu i
koji ima bar malo uspeha trebalo bi da moe da zaradi hilljadu
pet stotina evra meseno. Ne treba mi vie da bih bio srean.
Moraemo da idemo u kupovinu, mili moj!

 Hoe li sebi kupiti kolonijalni lem i kaki odeu?

Ne, kupiu je tebi. S tvoja dva tamna odela, brzo bi
dehidrirao.
Ali Meksikanci su vrlo elegantni i crno je njihova boja.
Gledaj Karlosa Fuentesa, uvek je savreno obuen.
Ko je on, peva?
Ne, pisac.
iroke pamune ili lanene pantalone, svetla koulja, lagane
cipele, tako te zamiljam.
Pokuajmo. Ali trebalo bi mi i tamno odelo za vee, nikad
se ne zna.
Posle nedelju dana, shvatio sam da sam neprestano bio na
ulicama, usred dana i bez maske. Liza je poruivala poto bih ja
odabrao ta mi treba. Kofer, nova odea, lekovi. Moja majka je
bila srena. Nita joj nisam kazao za roman. Hteo bih da je
iznenadim i spustim ga na njen sto kada bude izdat.
Iznenada sam pomislio: a ta ako se avion srui. Ako se
italac oduevi, ali nikada ne dobije odgovor jer je pisao
mrtvacu: Yahoo niko. Zato odluujem da jednu kopiju dam
Almodovaru. Ako umrem, dae je na itanje. Poslednja knjiga
Antonija Kazasa Rosa, pisca koji je obeavao, ali je prerano
otiao, kao Sent-Egziperi. Jednog dana, neki ronilac e otkriti
moje lice na pedeset metara dubine, neto pre nego to ribe
ponu da se naslauju njime.
A jelen? ta emo s njim?
Oslobodiemo ga. Nee valjda da ga vodimo u Meksiko?
Misli da e biti tuan?
Jelen ne poznaje tugu.
Kako zna?
Video sam ga kada si bila skoro mrtva pored njega, nije
bio tuan.
Ali ja ga volirn. Grlio me je.

 Samo su Amerikanci sposobni da poveruju kako ivotinje

plau i imaju ista oseanja kao mi.
A krokodilske suze?
Tu se ne radi o oseanjima.
Ja mislim da ivotinje imaju oseanja.
I ja, ali previe su plemenite da bi ih prevakavale. To je
meteorit.
Zna da sutra polazimo, imam sredstvo protiv komaraca 1
ostalo.
Onda emo veeras slaviti. Svetkovina u sreditu praznine.
U dvoritu. Razumee.
Dva sata je ujutru. Liza, jelen i ja. Kupili smo mu tri
kilograma rukole i ueereno kestenje, uskoro e Boi. Ko bi
pomislio da jeleni oboavaju ueereno kestenje? Pojeo je pet
kilograma. Skupo je, ali ne tedimo kada je u pitanju tako
dragocen pratilac. Trebalo je videti kako mu se njuka mrdala
dok je drao slatkie a mi dovravali bocu proeka. Za nekoliko
dana, bie opet u svojoj umi. Karabinjeri su ponovo doli. Pili
su s nama. Stariji sanja Lizu svake noi.
U zoru smo ostavili jelena u bati. Verovatno je shvatio da je
to nae oprotajno vee jer nije krenuo za nama. Po povratku u
garsonjeru, nismo zaspali. Odsustvo jelena na kanabetu je, ini
se, zauvek obeleilo prazninu tog prostora.
Avion je najzad poleteo. Proveemo najpre nekoliko dana u
Parizu, a posle letimo za Meksiko. Pariz, grad pisaca. Nisam
sujeveran, ali poslau roman odatle. Kupio sam krv-crvenu
fasciklu i postavljeni koverat. Liza e poljubiti rukopis, koji e
nestati u unutranjosti ute kutije, gde e ga neko udovite
proderati.
Kakav udan oseaj poleteti ka nebu! Nadleemo luku. Liza
sedi pored prozora. Iznenada, ona vikne:
Gledaj! Gledaj!

Saginjem se prema njoj i dok avion pravi veliki zaokret

iznad luke, vidimo jelena kako tri iz sve snage, preskae
ograde, uliice, autoput, kue, brzinom munje. Zaneseni smo
njegovom dostojanstvenom pojavom koja brzo nestaje, nita ga
ne moe zaustaviti. On je blistava manifestacija onoga to u
nama uvek stremi ka nepoznatom. U tom asu najzad shvatam
Huarozove rei: u sreditu praznine, postoji jedna druga
svetkovina.
KRAJ

Izdava
Mono i Manjana
Za izdavaa
Miroslav Josipovi
Nenad Atanaskovi
Urednik
Tatjana Bii
Prevela
Izabela Nikodijevi
Lektura
Silvana Novakovi
Korice
Natalija Petrovi
Tehniki urednik
Goran Skaki
Priprema za tampu
Ljiljana Peke
tampa
Elvod-print, Lazarevac
CIP Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
KAZAS Ros, Antoni
Almodovarova teorema : roman / Antoni Kazas Ros ; prevela Izabela Nikodijevi.
Beograd : Mono i Manjana, 2009 (Beograd : Elvod-print). 108 str. ; 20 cm
Prevod dela: Le theoreme dAlmodovar / Antoni Casas Ros.

ISBN 978-86-7804-188-4 COBISS.SR-ID 156784396