Direktai: revolucionarno-sindikalistika struja

unutar Srpske socijaldemokratske partije

1906-1912.
Relja Kneevi
2014

Sadraj
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1. Nedeljko Divac i Sima Markovi kao idejni zastupnici revolucionarnog sindikalizma
2. Delovanje direktaa u radnikom i socijalistikom pokretu Srbije . . . . . . . . . . .
Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

3
4
7
17

Uvod

Da bi se na adekvatan nain analizirala pojava revolucionarnog sindikalizma u radnikom pokretu Srbije, nuno je najpre izloiti teorijski okvir koji e se koristiti u ovom radu, to jest, definisati
najvanije pojmove.
Revolucionarni sindikalizam svoje korene ima u anarhistikom krilu Prve internacionale, u vreme
kada je Bakunjin proklamovao: Budua socijalna organizacija moe se podizati samo odozdo prema
gore slobodnim udruivanjem i povezivanjem radnika, prvo u asocijacije, onda u opine, distrikte, narode i napokon u jedan veliki internacionalni i univerzalni federalni savez.1 Po Rudolfu Rokeru to je
jasno vidljivo u debatama etvrtog kongresa Internacionale u Bazelu 1869. godine, o znaaju ekonomskih organizacija za radnitvo. Tada je Eugen Hins, ispred belgijske federacije, podneo izvetaj u kom
su po prvi put predstavljena potpuno nova gledita koja su nepogreivo podseala na ideje Roberta Ovena
i engleskog radnikog pokreta iz 1830-ih, nasuprot tada dominantnim blankistikim i marksistikim
konceptima po kojima su sindikati bili iskljuivo reformistike organizacije, koje e nestati zajedno
sa kapitalizmom, a da se prelaz ka socijalistikom drutvu moe ostvariti jedino kroz socijalistiku,
ili diktaturu proletarijata: U Bazelu je ta ideja po prvi put pretrpela temeljna kritika preispitivanja.
Stavovi izneeni u belgijskom izvetaju koje je Hins predstavio, a koje su delili i delegati iz panije,
vajcarske Jure i vei dio francuske sekcije, bili su zasnovani na premisi da postojea ekonomska udruenja radnika nisu samo potreba unutar postojeeg drutva, ve da ih treba posmatrati kao drutvena
jezgra dolazee socijalistike ekonomije, i stoga je dunost Internacionale da obuava radnitvo za taj
zadatak. U skladu sa tim kongres je izglasao sljedeu rezoluciju: Kongres objavljuje kako bi svi radnici
trebalo da tee ka uspostavljanju udruenja za otpor u svojim razliitim strukama. im se sindikat formira, sindikate iste struke treba obavjestiti tako da stvaranje nacionalnog saveza u industriji moe da pone.
Ti savezi bi trebalo da budu zadueni za prikupljanje svog materijala koji se odnosi na njihovu industriju,
savjetovanje po pitanju mjera koje treba zajedniki poduzeti, i nadgledanje sprovoenja, do trenutka kada
se postojei platni sistem moe zamijeniti federacijom slobodnih proizvoaa. Kongres nalae Generalnoj
skuptini da pomogne udruivanje svih sindikata svih zemalja. 2
U Francuskoj je 1895. godine osnovan sindikat Generalna konfederacija rada (CGT) u okviru kog je
delovalo radikalno krilo, meu kojima su istaknutu ulogu imali i anarhisti poput Fernanda Pelutijea,
Emila Puea i drugih, koji su svojim shvatanjima i delovanjem odredili revolucionarno sindikalistiki
karakter organizacije, izraen u Amijenskoj povelji usvojenoj 1906. godine. Ova povelja je revolucionarni sindikalizam odredila kao ne-politiki pokret koji tei da ujedini radnike razliitih opredeljenja. Meutim, posle kraha Prvog svetskog rata, kada je protivno revolucionarnim principima CGT
podrao uee Francuske u ratu, anarhisti su insistirali na jasnijem politikom definisanju revolucionarnog sindikalizma tako je panski sindikat CNT 1923. godine usvojio odluku po kojoj se kao
zvanini cilj organizacije odreuje uspostavljanje slobodarskog komunizma, sutinski se vraajui na
ve navedene stavove anarhista iz perioda Prve internacionale.
I revolucionarni sindikalizam i anarhosindikalizam insistiraju na tome da su sindikati osnovne revolucionarne organizacije proletarijata i da e upravo sindikati preuzeti na sebe ulogu upravljaa
buduim drutvom, da moraju biti ureeni na principima federalizma i autonomije lokalnih grupa,
da sindikati moraju okupljati radnike svih zanimanja, da je osnovni nain borbe direktna akcija, a
najbitniji oblik direktne akcije generalni trajk. Osim toga, anarhosindikalisti sebe eksplicitno vezuju
za anarhistiku tradiciju i pozivaju na uspostavljanje slobodarskog komunizma.
1
2

Bakunjin, Mihail: Drava i sloboda, Zagreb, 1979, str. 321.

Roker, Rudolf, Anarhizam i anarhosindikalizam, Beograd, 2006, str. 13.

Majkl mit i Lusijen van der Valt, autori teorijske knjige o sindikalizmu Black Flame: The Revolutionary Class Politics of Anarchism and Syndicalism, sindikalizam definiu kao: pogled po kome su
sindikati izgraeni kroz svakodnevnu borbu, radikalno demokratsku praksu i narodno obrazovanje
kljune poluge revolucije, koje ak mogu posluiti i kao jezgra slobodnog socijalistikog poretka.
Kroz revolucionarni generalni trajk, zasnovan na okupacijama radnih mesta, radni ljudi e biti u
stanju da preuzmu proizvodnju i preusmere je prema ljudskim potrebama, a ne prema profitu.3 Oni
dodatno istiu: Kada govorimo o sindikalizmu, pod tim podrazumevamo revolucionarni sindikalni
pokret sposoban za irok opseg taktika i akcija: sindikalizam ne bi trebalo svesti samo na politiku
osnivanja potpuno novih sindikata, jer mnogi sindikalistiki sindikati stvoreni su kroz preuzimanje i
revolucionisanje ve postojeih sindikata.4
mit i van der Valt sindikalizam vide kao deo iroke anarhistike tradicije i smatraju da to vai za
obe glavne varijacije sindikalizma: anarhosindikalizam i revolucionarni sindikalizam. Ovi autori anarhosindikalizam definiu kao onaj sindikalizam koji sebe otvoreno smeta u anarhistiku tradiciju, a
za razliku od toga, revolucionarni sindikalizam ne pravi ovu otvorenu vezu sa anarhizmom. Po njima
razlozi za to mogu biti razliiti: neznanje, taktiko negiranje veze sa anarhizmom, a neki revolucionarni sindikalisti mogu tvrditi i da su deo marksistike tradicije: Kada koristimo termin sindikalizam bez
prefiksa ili kvalifikacija, koristimo ga na inkluzivan nain da bismo opisali sve vrste sindikalizma.5
Ovi autori sindikalizam vide kao jednu od anarhistikih strategija, a njegove poetke vezuju direktno
za Bakunjinove aktivnosti, koga smatraju i osnivaem anarhistikog pokreta kao takvog.

1. Nedeljko Divac i Sima Markovi kao idejni zastupnici revolucionarnog

sindikalizma

Kada je 1905. godine u sukobu sa grupom Novo vreme6 pobedu odnelo ortodoksno marksistiko7
rukovodstvo Srpske socijaldemokratske partije (SSDP), to nije bio i kraj sindikalistikih tendencija u
ovoj partiji. Naprotiv, ubrzo se formirala nova unutarpartijska sindikalistika struja koja se, pored te3
Schmit, Michael; van der Walt, Lucien, Black Flame: The Revolutionary Class Politics of Anarchism and Socialism, Oakland, 2009, str. 7.
4
Isto, str. 9.
5
Isto, str.16.
6
Novo vreme list i istoimena grupa koju su u oktobru 1904. pokrenuli opoziciono orijentisani lanovi SSDP i drugi
socijalisti, sa namerom da deluju kao partijska organizacija SSDP. Grupa je bila pod kljunim uticajem revolucionarnosindikalistikih ideja Milorada Popovia (1875 1905), koji je bio i jedan od pokretaa grupe.
7
Pod ortodoksnim marksizmom se najee podrazumeva zvanina ideoloka linija Druge internacionale. Ovu liniju je
prvenstveno odredila nemaka Socijaldemokratska partija i formulisala je u svom erfurtskom programu, usvojenom 1891.
godine. Taj program predstavljao je raskid sa preanjim gotskim programom, koji je bio iznuen kompromisom sa marksistima konkurentskom strujom Lasalovih sledbenika. Erfurtski program je u celosti bio formulisam pod uticajem ajzenahovaca, to jest, marksistikog krila partije. Ovo krilo su predvodili Vilhelm Libkneht i August Bebel, a glavni teoretiar je
bio Karl Kaucki. Posle Marksove smrti 1883, navedeni predvodnici nemake socijaldemokratije nastavili su da sa Engelsom
rade na formulisanju onoga to e postati poznato pod imenom ortodoksni marksizam, a to je upravo period u kom e
Engels marksistiku ideju formulisati na eksplicitnije reformistiki i etatistiki nain. Posle Engelsove smrti, i nakon to je
Berntajn postao zagovornik tzv. revizionizma, Kaucki je postao glavni teoretiar i uvar ortodoksnog marksizma. Preme
Kolakovskom, Kaucki nije bio ortodoksan u tom smislu da je oseao obavezu da brani svaku misao koju su Marks i Engels
izrazili, ve tako to je marksizam kao teorija i metod istorijskog istraivanja bio jedini sistem kog je on smatrao validnim
za analizu drutvenog fenomena, i protivio se svim pokuajima da se marksistika teorija obogati ili zameni elementima iz
bilo kog drugog izvora, osim darvinizma. (Kolakowski, Leszek, Main Currents of Marxism, II, Oxford, 1978, str. 31.)

orijskog izlaganja svojih sindikalistikih stavova, posvetila i sindikalistikoj praksi. Zbog insistiranja
na primeni direktne akcije kao osnovnog metoda revolucionarne borbe kog proletarijat ima na raspolaganju, pripadnici ove struje su i dobili neformalni naziv direktai. Dakle, zalaganje za direknu akciju
u sluaju direktaa nije bilo samo mrtvo slovo na papiru, ve i praksa koja je rezultovala ozbiljnim
sukobom sa dravom, kao i novim unutarpartijskim raspravama i tenzijama.
Kao direktaki ideolozi izdvajaju se dvojica ljudi: Nedeljko Divac i Sima Markovi.
Nedeljko Divac (1883 - 1964) je pre dolaska na studije u Beograd bio uenik Kragujevake i Uike
gimnazije. Upravo je kolovanje u Uicu iniciralo njegova socijalistika uverenja. Naime, Uika gimnazija je bila poznata kao rasadnik socijalistikih ideja i u njoj je postojala aktivna aka socijalistika
grupa. I vei deo pripadnika ortodoksno marksistike grupe SSDP-a bili su ili bivi aci ove kole ili su
potekli iz uikog kraja. Meu njima su Lapevi, Tucovi, Popovi, Kaclerovi, Topalovi Divac e
kasnije postati poznati biolog, autor knjiga i udbenika iz ove oblasti, prevodilac najznaajnijih dela
arlsa Darvina i univerzitetski profesor.
On je 1906. godine postao saradnik teorijskog socijalistikog asopisa ivot. Ovaj asopis je, uz
odobrenje partije, prethodne godine pokrenuo Velja Stojanovi. Partija nije lako dala odobrenje i sa
nenaklonou je gledala na izlaenje asopisa. ivot je postao mesto okupljanja svih onih lanova
partije koji su se zalagali za decentralizaciju partije i sindikata, ali koji su imali meusobno razliita shvatanja socijalizma. Tako da iako redakcija asopisa nije bila sindikalistikih uverenja, ivot je
bio otvoren i za Diveve sindikalistiki obojene tekstove i prevode. U asopisu je 1906. godine objavljen Divev prevod teksta Sergija Panuncija Sindikalistiki socijalizam ili individuacija socijalizma, a
uporedo je u nastavcima objavljen i Divev tekst Vrednost radnikih trajkova.
U ovom tekstu Divac iznosi bazine sindikalistike stavove. Istie da je trajk osnovni i najvaniji
borbeni metod proletarijata i oblik direktne akcije. Po njemu je trajk najizrazitiji oblik direktne akcije.
Smatra da se prelazak iz kapitalistikog u komunistiko drutvo moe ostvariti jedino nasilnim putem,
ali i da e pre konanog klasnog sukoba postojati niz prethodnih sukoba u kojima e uestvovati,
ako ne cela radnika klasa, onda jezgro ove klase. U tim sukobima radnika klasa izgrauje svest o
potrebi solidarnosti i razliiti delovi radnike klase postaju vre vezani i upueni na celinu klase.
Tako je generalni trajk sa jedne strane metod klasne borbe, a sa druge oblik socijalne revolucije trajkom se i obezbeuju trenutne potrebe proletarijata i realizuje krajnji cilj revolucije: komunistiko
drutvo. Kada je svest radnitva na visokom nivou svaki trajk moe prerasti u generalni, a posledica
najrazvijenije svesti proletarijata bie simultano organizovanje generalnog trajka u vie zemalja, koji
e okonati vladavinu kapitalizma.
Osim izlaganja osnova sindikalizma, Divac kritikuje revizionistike marksiste i socijaldemokrate
(to jest, ortodoksne marksiste). I dok revizionistiku poziciju u odreenom smislu smatra doslednom,
jer je njihov negativan stav prema direktnoj akciji i generalnom trajku, kao prema anarhistikim
zabludama, logian ako se uzme u obzir da revizionisti smatraju da e se prelazak u komunistiko
drutvo ostvariti mirnim putem, pa su prema tome poklonici parlamentarizma, Divac sa druge strane
socijaldemokratsku poziciju smatra nedoreenom i protivrenom. Po njemu, socijaldemokrati sa jedne strane prihvataju parlamentarnu borbu, ali sa druge strane ne veruju da e ona dovesti do socijalne
revolucije. Ipak, oni odbijaju shvatanje po kom je generalni trajk oblik revolucije. Zbog toga Divac
socijaldemokratsko gledite smatra neodreenim, oni po njemu ne iznose na koji nain e socijalna
revolucija biti izvrena, ve samo da nee ni organizovanjem generalnog trajka ni ueem u parlamentarnoj borbi, koju inae podravaju. Jei stoga smatra da se Divac u oceni vrednosti generalnog

trajka pribliio anarhisti Cicvariu dokazujui da je generalni trajk u stvari revolucija ili bar njen
poetak.8
Sima Markovi (1888 - 1939) je 1907. godine zavrio Kragujevaku gimnaziju i zatim upisao studije
matematike u Beogradu. Kasnije je postao prvo srednjokolski profesor matematike, a zatim i asistent i docent na Filozofskom fakultetu. Pedesetih godina Divac je o Markoviu napisao: () bio je
moj uenik i saradnik u sindikalnim organizacijama. Bio je svom duom odan radnikoj stvari, to je
potvrivao i na delu, ivei sa radnicima i pomaui im posvednevno u njihovim sindikalnim poslovima.9
Sima Markovi je svoje sindikalistike stavove inicijalno obznanio 1908. godine u listu Radnik, organu kragujevake organizacije SSDP. Objavljivanje tog prvog nepotpisanog sindikalistiki obojenog
teksta, kao i slinih tekstova objavljenih u narednim brojevima Radnika, odmah je rezultovalo zaotrenom debatom izmeu redakcija Radnika i Radnikih novina.
Objavljivanje teksta bilo je posledica poloaja kog je direktaka struja ostvarila u redakciji Radnika,
ali i u upravi kragujevake partijske organizacije, dok sam Markovi u trenutku objavljivanja teksta
i polemike koja je usledila nije ni bio lan partije, ve je to postao dva meseca kasnije, po odlasku u
Beograd. Glavni urednik Radnika nominalno je bio Tria Kaclerovi, istaknuti predstavnik ortodoksno
marksistike grupe, ali on je 18. maja izabran za poslanika, pa je esto odsustvovao zbog obaveza koje
je imao u Beogradu. Ovo njegovo esto odsustvovanje iskoristila je redakcija Radnika za objavljivanje
sindikalistikih tekstova i jaanje svojih pozicija u lokalnoj organizaciji.
U tekstu naslovljenom U emu je znaaj i snaga sindikata (koji je objavljen u Radniku od 26. 07.
1908.) Markovi jo eksplicitnije od Divca izlae revolucionarno-sindikalistiko gledite. On sindikate
smatra organizacijama radnika koje se svojom svakodnevnom borbom, kroz direktne akcije, za poboljanje poloaja radnike klase, pripremaju i osposobljavaju za izvrenje svog kranjeg cilja. Dakle,
on istie da borba za poboljanje ekonomskog poloaja radnike klase nije jedini i glavni cilj sindikata.
Markovi pie: Poboljanje uslova za rad i ivot nije cilj nego sredstvo, ali sredstvo koje je neophodno
potrebno da bi se sindikati mogli pripremiti i osposobiti za izvrenje krajnjeg cilja svoga za radniku
revoluciju. Radnika revolucija to je kranji cilj. To je uzvieni zadatak, koji je istorijski drutveni
razvitak namenio revolucionarnim socijalistikim sindikatima () Jer e samo snani, moni, revolucionarni sindikati biti u stanju i da poboljaju uslove za rad i ivot radnikoj klasi u dananjem drutvu,
a tako isto da unite kapitalistiki reim i zasnuju novo komunistiko drutvo.10
Redakcija Radnikih novina i njen glavni urednik Dimitrije Tucovi reagovali su ve 29. 07. 1908,
objavljivanjem teksta Kukaviino jajce. Radnike novine optuuju autora spornog teksta da je on zapravo samo izmenio tekst koji je Radniku poslao Dragia Lapevi, tako to je u njega ubacio anarhosindikalistike ideje i koncepte. Radnike novine osuuju taj postupak kao podmetanje kukaviinih jajca
u socijalistiko gnezdo i opominju redakciju da su takvi postupci i tekstovi takve sadrine nedopustivi u jednom partijskom organu. Redakcija Radnika je odgovorila u broju od 6. avgusta 1908. godine,
branei sadraj spornog teksta i izjavljujui da je taj tekst u potpunosti socijalistiki i marksistiki.
Redakcija posebno negira tvrdnju Radnikih novina da je pravi autor teksta Dragia Lapevi. To je
u pismu upuenom Tucoviu indirektno potvrdio i sam Lapevi (koji je inicijalno optuio kragujevane da su prepravili njegov tekst): Sima Markovi mi je pisao: da ono i nije moj lanak, ve njegov.
Mene se, opet, sve ini da sam ga ja pisao i poslao, jer sam tih dana o tome mislio, ak mi se izvesne
rei ine moje. Uostalom kako bilo da bilo, bilo da je prepravio moj lanak, bilo da je njegov, ono je
nelojalnost. Onako se ne pie u jednome organu partije i u listu u kome sarauju partijski ljudi, i sara8

Jei, Rafajlo, Ideoloko-politike struje u radnikom pokretu Srbije 1903-1914, Tokovi revolucije, 4/1969, Beograd,
1969, str. 95.
9
Divac, Nedeljko, Povodom jednog lanka o Dimitriju Tucoviu, Knjievnost, 10/1957, Beograd, 1957, str. 383.
10
Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, Beograd, 1979, str. 190.

uju jo pod pretpostavkom: da se pored njihovih i uz njihove radove ne mogu propovedati suprotni
pravci.11 Polemika izmeu Radnika i Radnikih novina se nastavila i kulminirala je sredinom avgusta 1908. godine. Tria Kaclerovi je pokuao da iskoristi svoj autoritet i smiri situaciju, onemogui
delovanje kragujevake sindikalistike grupe i time promeni nain pisanja lista i prekine polemiku.
Kako je u tome bio neuspean, 13. avgusta je podneo ostavku na funkciju urednika i lana redakcije
Radnika. Mladen Vukomanovi u tom pogledu zakljuuje: injenica da Kaclerovi, uprkos ogromnog
ugleda i autoriteta, nije uspeo da sredi stanje u Kragujevcu, nedvosmisleno upuuje na zakljuak da
je opoziciona grupa bila nala jau podrku u rukovodstvu tamonjih radnikih organizacija.12
Posle Kaclerovieve ostavke usledila je i reakcija Glavne partijske uprave, koja je 18. avgusta 1908.
odluila da sekretar Partije pie Mesnoj partijskoj organizaciji u Kragujevac i da im skrene panju na
nezgodne posledice ovakvog rada, kakav je poeo u radnikom pokretu tamo.13 Poto kragujevaka
partijska organizacija na ovo nije dala nikakav odgovor, Tucovi je referisao o tome na sednici Glavne
partijske uprave 25. avgusta, kao i o tome da Radnik i dalje pie protiv partije. Usledila je jo jedna,
ovoga puta otrija reakcija: Oekuje se od tamonje organizacije i drugova da stanu na put dosadanjem nainu pisanja, kako ne bi morala sama Partijska uprava to initi, i ova odluka je objavljena u
Radnikim novinama.14 Na sledeoj sednici Tucovi je odbio predlog Luke Pavievia da lino ode u
Kragujevac i tamo na zajednikoj sednici lokalnog sindikalnog vea i partijske organizacije likvidira
opoziciju, jer je smatrao da je u tom trenutku bilo najbolje reiti situaciju na lokalnom nivou. Tucovi
je smatrao da Glavna partijska uprava ne treba da se direktno umea u obraunavanje sa kragujevakim sindikalistima sve dok se i skuptina lokalne partijske organizacije ne solidarie sa svojom
upravom, a on je predvideo da se to nee desiti. I zaista, na vanrednoj sednici skuptine kragujevake
partijske organizacije, posle duge i burne rasprave doneta je odluka da se smeni redakcija Radnika.
Posle ove odluke uprava lokalne partijske organizacije podnela je ostavku, a predsednik mesne organizacije i glavni urednik Radnika postao je Tria Kaclerovi, pa su u upravu i redakciju izabrani novi
ljudi.
Markovi je 1908. godine u listu Socijalist objavio tekst Osmoasovni radni dan. Ovaj list je izdavala
grupa reformistiki orijentisanih lanova SSDP, ali bez obzira na to usmerenje, ova grupacija je bila
raspoloena da na stranicama svog lista objavljuje i drugaija miljenja. Ista grupa je ranije izdavala
list ivot u kom je Divac objavio svoj tekst u nastavcima. Markovi u ovom tekstu ponovo istie znaaj
neposredne borbe sindikalnih organizacija sa poslodavcima i za revolucionarne sindikate tvrdi da
su jedino i najmonije oruje za ekonomsko osloboenje radnike klase.15

2. Delovanje direktaa u radnikom i socijalistikom pokretu Srbije

Vano je istai da je Divac svoju privrenost metodu direktne akcije iskazao u praksi nekoliko meseci pre teorijske elaboracije svojih stavova u listu ivot. Naime, on je 31. marta (na Veliki petak)
1906. godine uestvovao u velikom radnikom zboru u Beogradu povodom trajka radnika kanalizacije. Zbor je okupio veliki broj radnika, po proceni Dragie Lapevia oko pet-est hiljada. Tada je
dolo do sukoba radnika sa komitama koje je predvodio Kosta Peanac. Bio je to odgovor na dravno
11

Tucovi, Dimitrije, Prepiska, Titovo Uice, 1974, str. 136.

Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, str. 192.
13
R. Jei, n.d., str. 99.
14
Isto, str. 99.
15
R. Jei, n.d., str. 63.
12

nasilje protiv radnika koje su sprovodili komiti i policija. andarmerija je pucala na radnike, i nekoliko radnika je ranjeno. Izgleda da je i sa radnike strane odgovoreno na ovo, pa je Divac kasnije bio
optuen da je pucao iz revolvera na komite, to jest za dva pokuaja ubistva. Situacija je bila potpuno
van kontrole, pa su se na licu mesta pojavili upravnik grada Beograda i ministar Pavievi. Na kraju
je doao i Lapevi koji je uspeo da smiri radnike. Divac je pobegao u Zemun, ali je u maju izruen
srpskoj policiji.16 Mladen Vukomanovi pie da se zbor zavrio u potpunom redu, i da je posle zbora jedna grupa radnika otila u kafanu Dva umadinca u kojoj su se u tom trenutku nalazili Kosta
Peanac i grupa naoruanih komita. U istoj kafani su komite 29. marta isprebijali na mrtvo dvojicu
radnika. Ubrzo je dolo do prepirke i sukoba izmeu komita i radnika, pa su komite uz pomo oruja
isterale radnike iz kafane. To je razbesnelo radnike koji su zatim poeli da se u velikom broju skupljaju
ispred kafane. Komite su pucale u radnike i pri tom ubili jednog radnika, tee ranili sedam, a lake
ranjenih radnika je bilo mnogo vie. Vest o krvoproliu brzo se pronela Beogradom, pa su radnici
iz svih delova grada masovno krenuli na mesto sukoba. U meuvremenu policija je blokirala prilaze
kafani Dva umadinca.17
Lapevi u pismu Tucoviu ovako opisuje taj dogaaj i njegov kontekst: Sukobi su se izmeu radnika i komita svaki dan deavali. Iako se moglo slutiti da e komite poiniti nesree, nismo se nadali
da e to biti ba na V. Petak () Kad stignemo imamo ta i videti: 5-6 hiljada radnika, van sebe od
razjarenosti, i andarmedija spremna da ospe plotune. Pre naeg dolaska je ve bilo pucanje. U tom
momentu sam shvatio situaciju ovako: ako se ne otkloni masa pogibija e biti uasna i prenee se
na ceo Beograd () Divac je pre moga dolaska drao nekakav govor, koji je policija na svoj nain
protumaila, optuila ga i on je sada u hapsi. Ali, uveren sam da e na sudu biti puten. Sva se istraga
vodi tako da se komite oslobode, a da se radnici okrive. Ali ja u se postarati da se taj plan razbije.18
Uz direktaku struju se osim Divca i Markovia vezuje vie ljudi: Vasa Kneevi koji je pre nego
to je postao lan SSDP bio aktivan u anarhistikoj grupi oko Krste Cicvaria, ali je i po ulanjenju u
partiju ostao pristalica direktne akcije, dugogodinji lan uprave Saveza-mlinarsko pekarskih radnika;
Vlajko Martinovi, aktivan u Savezu krojakih radnika, koji je dao kljuni doprinos usvajanju anarhistike deklaracije na jednom radnikom zboru u Beogradu 1909. godine; Petar Stankovi prijatelj
i saradnik pokojnog Milorada Popovia koji je u vreme aktivnosti novovremske opozicije na drugom
kongresu SSDP izneo predlog o reorganizovanju partije na federalistikim osnovama, aktivan u Savezu molersko-farbarskih radnika; Milan Groji, aktivan u Savezu tekstilnih i fabrikih radnika i radnica
(Stankovi i Groji su posle naputanja partije formirali anarhosindikalistiku grupu); Kazimir aplja,
aktivan u Savezu obalsko-nadniarskih radnika; Stanimir Vasi iz Saveza opanarskih radnika, itd.
Ali ono to karakterie direktae jeste da se pripadnici ove unutarpartijske sindikalistike struje
nisu borili za visoke partijske funkcije, ve da su bili posveeni sindikalnoj borbi i radu u sindikatima.
Osim toga, delom direktake struje se mogu smatrati i anarhisti koji su bili lanovi istih sindikalnih
organizacija kao i direktai, i koji su zajedno sa direktaima radili na sprovoenju revolucionarnosindikalistike borbe. Jei navodi da je sindikalistika struja imala znatnog uticaja u pet radnikih
saveza.
Vasa Kneevi je u toku 1905. godine bio aktivan u anarhosindikalistikoj grupi okupljenoj oko
Krste Cicvaria. Ova grupa, formalno nazvana Radniki klub Jednakost, je avgusta 1905. godine pokrenula list Hleb i sloboda, prvi anarhosindikalistiki list za koji pouzdano znamo da je izlazio u Srbiji.
Kneevi je izabran za poslovou organizacije, kao i za glavnog urednika lista. Ipak, drava je ubrzo
obratila panju na pisanje lista, pa je Kneevi poeo da plaa novane kazne, a zatim je zbog nemogu16

Vinaver, Vuk, Sindikalno-trajkaki pokret u Srbiji (1903-1910), Istorija 20. veka, 6/1964, Beograd, 1964, str. 31.
Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, str. 121.
18
Tucovi, Dimitrije, Prepiska, str. 45

17

nosti da dalje plaa bio osuen i na zatvorsku kaznu. Tako je list posle samo tri broja prestao da izlazi,
a Kneevi se posle izlaska iz zatvora sklonio u Valjevo, razoaran u Krstu Cicvaria i anarhistu Petra
Munjia: Munji i Cicvari nisu se o meni brinuli i prekinuli su samnom svaku vezu.19 On se 1906.
godine vratio u Beograd i postao aktivan u SSDP i Savezu mlinarsko-pekarskih radnika, kao istaknuti
direkta. Do kadrovskih preklapanja izmeu direktaa i anarhosindikalista je uglavnom dolazilo kada
su razoarani lanovi SSDP direktai, naputali partiju i osnivali anarhosindikalistike grupe. Sluaj
Vase Kneevia, koji je prvo bio sa anarhosindikalistima, a posle toga aktivan kao direkta u partiji i
sindikalnom pokretu, je u tom smislu izuzetak.
I posle aktiviranja u partiji i sindikalnom pokretu, Kneevia su pratile optube da sledi anarhistiku
politiku. Jedan od primera za to je trajk u Akcionarskom mlinu u Beogradu 1909. godine. Kneevi je
bio jedan od organizatora ovog trajka, koji je pokrenut zbog nepristajanja uprave mlina da prihvati
tarifu koju su predloili radnici. Svi radnici su stupili u trajk, ali je uprava uz pomo trajkbrehera
uspela da ponovo pokrene proizvodnju. Tada su organizatori trajka odluili da objave bojkot brana
iz tog mlina, postave strae ispred mlina i prate sva kola koja razvoze brano, i da zatim bojkotuju i
hlebare koji ne pristanu da vrate brano. Bojkot hlebara uglavnom nije bio uspean, poto veina njih
nije bila obavetena o bojkotu i njegovoj pozadini. Zbog toga su ljudi iz Saveza mlinarsko-pekarskih
radnika eleli da objave tekst bojkota u Radnikim novinama. Meutim, redakcija Radnikih novina
odbila je da objavi tekst, zato to odluku o tome nisu donele centralne instance radnikog pokreta.
Tada je dolo do otre polemike izmeu Glavne partijske uprave i Glavnog radnikog saveza (GRS) sa
jedne strane i uprave Saveza mlinarsko-pekarskih radnika sa druge strane, prvenstveno sa Kneeviem: oni su mene optuivali da u Savezu vodim anarho-direktaku politiku, koja dovodi i Savez i ceo
pokret u nezgodne situacije; ja sam njih optuivao da ometaju akcije sindikata i koe borbu radnika da
bi zatitili kapitaliste () Na kraju je sazvano Sindikalno vee da tu stvar proventilira. Namera je bila
mene na tome veu izobliiti i kompromitovati, kao anarho-direktaa, tetnog za socijaldemokratski
pokret.20 Tada je Albert Firt optuio Savez mlinarsko-pekarskih radnika da se u svojoj politici rukovodi idejama Krste Cicvaria i nanosi tetu pokretu, uvlaei ga u trajkove koji nemaju izgleda za uspeh.
Na kraju je, poviujui glas, dodao: da je radniki pokret sada dovoljno jak, da od svoga organizma
otsee svaki nezdravi deo, koji ugroava njegovo zdravlje i koi njegov napredak, o emu bi ova organizacija trebala da povede rauna i da se oslobodi elemenata koji je vode na pogrean put.21 Zatim je
govorio Vasa Kneevi, koji je branio pozicije svoje sindikalne organizacije: Prvo sam opisao teak
poloaj mlinarskih radnika, koji ih je nagnao u borbu. Zatim punu solidarnost svih trajkaa i teinu
njihovog poloaja. Zatim sam se svom snagom oborio na aluzije oko Krste Cicvaria i anarhistike
taktike, pa sam zapitao Vee, moe li ono proglasisti trajk anarhistikom taktikom a da se ne solidarie sa Zanatliskim savezom koji nas pri svakom trajku naziva anarhistima.22 Prema Kneevievim
reima ovaj njegov govor je bio delotvoran i svi delegati koji su se posle njega javljali su insistirali na
odobravanju bojkota. Posle nekoliko dana zaista je u Radnikim novinama objavljen poziv na bojkot,
to je dovelo do uspeha bojkota i odbijanja hlebara da koriste brano iz Akcionarskog mlina. Uprava
mlina je zatim pozvala sindikat na pregovore i ubzo prihvatila prvobitno predloene zahteve Saveza
mlinarsko-pekarskih radnika.
I drugi istaknuti direktai su esto bili optuivani da su anarhisti, ili sumnjieni da odravaju veze
sa anarhistima. U pismu Lapeviu, napisanom u Uicu 19. aprila 1906, Tucovi ga moli: Javi ta je

19

R. Jei, n.d., str. 76.

Kneevi, Vasa, Kroz borbe, iskuenja i pogreke, Beograd, 1960, str. 14.
21
Isto, str. 15.
22
Isto, str. 15.
20

sa anarhistom alom23 24 .To je bio period u kom se Divac krio od vlasti posle sukoba sa etnicima
na Veliki petak 1906. Ipak, ova karakterizacija se ne moe u punom smislu smatrati optubom, zato
to Tucovi o Divcu jo uvek pie u prijateljskom tonu. U drugom pismu Lapeviu iz istog perioda
Tucovi pie kako je, zbog nastale situacije, teio Divevog oca: Staniu Divca, alova oca, uteio
sam i ak razveselio. Rekao sam mu da e se Neu sve ove muke priznati, kao to su i danas priznate
i Protu i ostalim.25 Ipak, Tucovi jasno kritikuje Diveve pozicije: ini mi se, da sam tamo, tukao bih
se i razraunavao sa Divevom metodom. uvajte se, ne alite se glavom! Ja sam to i ranije govorio.
U Srbiji je jo sve mogue.26
Piui Tucoviu aprila 1910. iz Kragujevca, socijaldemokrata Jovan Grozdanovi, uenik gimnazije,
ali se na uticaj koji roman Sanjin, Maihaila Arcibaeva, ima meu tamonjom omladinom. Name, ovaj
roman koji je pisan pod uticajem Maksa tirnera, je po Grozdanoviu poeo da stie pristalice i meu
sposobnim mladiima kod kojih bi mogla socijalistika ar najvie kiseonika nai da bi se razbuktala u silnu primarnu socijalistiku fazu27 Piui dalje o uticaju Sanjina Grozdanovi napominje: to
se tie nas samih, nama, naroito nama u ovoj gimnaziji, nekadanjem izvoru anarhosindikalistikih
ideja, posluio je kao ogromna dobit. Jer, sad najlake moemo suzbiti i da one poslednje ostatke te
nitavne i neplodne generacije, koje se gubila samo u reima, frazama, unitimo, i poslednju pomuenost u pojmovima istrebimo i da naela, principe, i borbene metode i taktiku Socijalne demokratije
utvrdimo to vre na jai oslonac.28 Prireiva Tucovieve prepiske ovu Grozdanovievu primedbu
ovako tumai: Autor aludira na grupu aka Kragujevake gimnazije, koja je, naroito 1908. godine,
isticala svoja anarhosindikalistika shvatanja. Ta shvatanja iznosio je jedno vreme u Radniku Sima
Markovi.29 Vladimir Dedijer na jednom mestu ak navodi kako je Sima Markovi bio jedan od izdavaa anarhistikog lista Komuna3031 , ali osim ovog nepotkrepljenog navoda, nisam naiao na neto
to bi ukazalo na vezu Markovia sa Komunom. Do ovakvog zakljuka Dedijer je moda doao zbog
toga to je Mili bio Markoviev pseduonim u kasnijem periodu, kada je postao lan KPJ, to je bilo
i prezime glavnog urednika Komune.
Verovatno najdramatiniji primer radnike borbe u to vreme, u kojem se mogao osetiti uticaj direktaa i anarhista, jeste trajk radnika eerane na ukarici 1907. godine. Ovaj trajk, verovatno
najznaajniji radniki trajk u Srbiji pre Prvog svetskog rata, isticao se duinom trajanja, organizovanou i odlunou trajkaa, politikim znaajem i traginim zavretkom. Drugog februara 1907.
godine uprava fabrike, koja je inae bila postavljena od strane nemakih koncesionara iz Regenzburga,
je jednostrano otkazala ugovorenu tarifu o uslovima rada, koja je prema sporazumu trebalo da bude
na snazi do septembra. Trinaestog februara sindikalni poverenici su upozorili upravu fabrike da ne
potuje postignuti sporazum i bili grubo odbijeni. Uprava je izjavila da moe obezbediti jeftiniju radnu
snagu kad god zaeli. Istog dana sindikalni poverenici su ovu odluku uprave saoptili radnicima fabrike, to je proizvelo burnu reakciju i momentalno proglaenje trajka. Oko 500 radnika kolektivno je
23

Nadimak Nedeljka Divca

Tucovi, Dimitrije, Prepiska, str. 51.
25
Isto, str. 47.
26
Isto, str. 46
27
Isto, str. 204.
28
Isto, str. 205.
29
Isto, str. 415.
30
Komuna organ anarhista komunista, list je 1910. godine pokrenula grupa mlaih anarhista, bivih lanova SSDP,
koja je sa svojim aktivnostima zapoela jo 1908. godine. List je bio anarhosindikalistike orijentacije, i nije bio povezan
sa Krstom Cicvariem. Grupa je bila povezana sa Krstom Iskruljevim i drugim srpskim anarhosindikalistima okupljenim
oko budimpetanske grupe Napred. List krajem 1911. menja naziv u Anarhija i kritikuje anarhosindikalizam iz anarhistike
pozicije.
31
Dedijer, Vladimir, Josip Broz Tito, Beograd, 1953, str. 84.
24

10

napustilo radna mesta. Oformljene su radnike strae, koje su od tada pa do kraja trajka danonono
deurale oko fabrike, uvajui je od ulaska trajkbrehera. Radnice su zahtevale da i one uestvuju u
straama: I mi emo u patrolu, jer smo za stvar proleterske borbe isto toliko zainteresovane koliko
i muki.32 Strae su bili sainje od 5 do 10 radnika koji su imali u rukama motke, iljata gvoa i
poneki noeve i revolvere i koji su straarei branili ulaz u fabriku nedoputajui ulazak u nju, a svakog onog koji bi iz fabrike izaao zabranjivali su mu povratak u nju.33 Pored toga, sve vreme trajka
radnici su se stalno okupljali u prostorijama kafane na ukarici, gde su odravani sastanci i konferencije, i diskutovano o daljem toku trajka. Organizovana je i zajednika ishrana radnika u krugu
fabrike. Jedna od dogovorenih strategija je bila da se na ukarici prodaja ivotnih namirnica svede
na minimum ili potpuno obustavi kako bi se slubenici koji su i dalje ostali u fabrici primorali da
je napuste. Stoga su radnici obilazili kafane, piljare, pekare itd. i obavetavali ih da je trajk u toku
i da treba da prestanu sa prodajom namirnica i tako ga pomognu. Ivanovi tvrdi da je: ova akcija
imala znatnog efekta, te su mnogi prodavci obustavili prodaju namirnica, a neke kafane su ak bile
zatvorene.34 Osim toga, istog dana kada je proglaen trajk u fabrici eera, proglaen je trajk i u
jo dve fabrike na ukarici: u fabrici koe i u fabrici obue. Poevi od 14. februara radnici su poeli
i sa praksom zaustavljanja vozova koji su snabdevali fabriku. Radnici su vozove zaustavljali da bi ih
pregledali i uverili se da se u njima ne nalaze trajkbreheri. Jedan od radnika koji se u ovim akcijama
posebno isticao i kog je policija esto spominjala u svojim izvetajima bio je anarhista ivko Pravdi,
limarski radnik, blizak anarhistikoj grupi okupljenoj oko lista Radnika borba35 . U ovim zaustavljanjima vozova nekada je uestvovalo i po nekoliko stotina ljudi, a meu njima su i u ovom sluaju bile
i radnice. Od prvog dana trajka policijsko prisustvo je bilo veliko, tako da se ukarica pretvorila u
andarmerijski logor. Policija se otvoreno stavila u slubu kapitala, i u vie navrata je pokuala da u
fabriku nasilno uvede trajkbrehere. U ovim pokuajima, kao npr 20. februara, kada je policija pokuala da u fabriku uvede oko 40 trajkbrehera, radnici su se okupili u daleko veem broju i odbranili
su fabriku, a neki od trajkbrehera su ak preli na radniku stranu. Partijski i sindikalni funkcioneri
Dragia Lapevi, Dimitrije Tucovi, Luka Pavievi i drugi, svakodnevno su obilazili radnike, govorili
im o trajku i insistirali da se trajk zadri u zakonskim okvirima, a anarhisti i svi drugi zagovornici
metoda direktne akcije (tj. direktai) su proglaavani policijskim provokatorima. Osim anarhista, u
trajku su izgleda istaknutu ulogu imali i direktai, posebno Nedeljko Divac. O tome Tria Kaclerovi
pie: Ovu sindikalistiku, direktaku akciju protiv Partije i pokreta vodio je i Nedeljko Divac. Zna se
da je on sindikalizam u praksi pokuao da primeni prilikom poznatog trajka na ukarici 1907, kad
su se u ovaj trajk umeali i anarhisti.36 Divac je krajem januara 1907. posetio fabriku eera, i radnicima odrao govor. O ovome Rafajlo Jei pie: () Glavna partijska uprava nije na vreme uoila sve
vei uticaj sindikalistiko-direktake unutarpartijske opozicije u pojedinim sindikalnim organizacijama, a uporedo s tim zanemarila je i pojaanu opasnost od anarhistike akcije izvan organizovanog
radnikog pokreta. Opasnost je bila utoliko vea to se direktai nisu, kao desna opozicija, borili u prvom redu za presti u rukovodeim telima pokreta, ve su svoju agitaciju i akciju razvijali u masama
organizovanih i neorganozovanih radnika. Nalazei se trenutno na istim pozicijama sa anarhistima,
okupljenim oko svoga lista Radnika borba, koristei nervoznu atmosferu meu radnicima u Beogra32
Veljanovi, Branislav, trajk radnika fabrike eera na ukarici 1907. godine, Godinjak grada Beograda, 6/1959, Beograd, 1959, str. 127.
33
Ivanovi, Lazar, trajk radnika fabrike eera na ukarici 1907., Godinjak grada Beograda, 15/1968, Beograd, 1968,
str. 95
34
Isto, str. 95.
35
Radnika borba anarhosindikalistiki list kog su 1907. godine pokrenuli Krsta Cicvari i Petar Munji. List je prestao
da izlazi posle dogaaja povezanih sa ukarikim trajkom.
36
Kaclerovi, Tria, Dimitrije Tucovi kao borac za jedinstvo radnikog pokreta u Srbiji, Izabrani spisi, I, (Dimitrije
Tucovi) Beograd: 1949, str. LXI

11

du, direktai su lako sticali simpatizere i pristalice metoda direktnih obrauna sa buroazijom, koje su
svim snagama propagirali. () Tek sedam dana posle izbijanja tri velika trajka na ukarici Radnike
novine su svojim uvodnikom Mo i taktika trajka dale opirna uputstva kako treba voditi te i druge
trajkove. Meutim, anarhisti i direktai ve su meu radnicima ivom reju agitovali i podizali temperaturu, ubeivali trajkae u potrebu oruanog otpora i na taj nain oslabili uticaj Glavne partijske
uprave i Uprave Glavnog radnikog saveza, te ih liili mogunosti da spree sukob.37
Dvadeset sedmog februara je dolo do sukoba radnika sa policijom koja je pokuala da silom uvede
trajkbrehere u fabriku. Neposredno pre toga trajkaki odbor je izdao saoptenje u kom je upozorio
na pokuaje vrbovanja trajkbrehera. U saoptenju je, izmeu ostalog, pisalo: Brao radnici i radnice! Ne sluajte ove agente, ne dolazite u Fabriku eera, jer kada vi dolazite vi ete upropastiti 500
porodica koje trajkuju, a upropastiete i vae porodice jer e i vae porodice umirati od gladi iako vi
radite. Sa nadnicom od 7 do 8 groa ne moe se iveti u Beogradu, nego se mora i raditi i gladovati.38
Beogradsko radnitvo je bilo dobro obaveteno o toku trajka i na njega je gledalo sa simpatijama,
pa je uprava fabrike trajkbrehere morala da dovede iz kruevakog kraja. Dolazak oko 190 trajkbrehera pokuala je da obezbedi andarmerija, koju je inilo 10 konjanika i 30 peaka. Susret radnika,
trajkbrehera i andarmerije desio se kod Careve uprije. U poetku su radnici pokuavali da ubede
trajkbrehere o potrebi za solidarnou, meutim ubrzo je dolo do sukoba u kom je presudila velika
brojnost i organizovanost radnika, pa su se trajkbreheri i andarmi morali povui. andarm Ivan
Marinkovi je u svom izvetaju posebno istakao radnika ivka Pravdia kao onog koji je radnike podbunjivao na sukob. A reporter Politike ovako je opisao atmosferu neposredno posle sukoba: Posle se
sve smirilo. Oko 10 asova izgledalo je ovako: oko fabrike ovde i onde, po nekoliko ljudi sa motkama,
kao trajkake patrole iza fabrike na prostranoj poljani pokrivenoj snegom oko 400 mukih i enskih
radnika trajkaa; oni pevaju, etaju; enske igraju kolo, a neki se pokupili pored poloenih vatrica
pa se greju. Iza fabrike ograde, kod one rupe od ograde, koja je velika oko 2 metra etaju upravnik
varoi i jedan policijski pisar, a mirno stoji nekoliko andarma peaka i konjanika. I po fabrikom dvoritu patrolira ovde i onde po jedan andarm s pukom u ruci. Kod monopolskog erma razreena je
jaka andarmska patrola; dva policijska pisara i desetak andarma sa pukom u ruci. Iza njih na uglu
Sarajevske ulice pokupile se gomile sveta.39 U to vreme je Glavni radniki savez poeo da se ograuje
od akcije trajkaa. Tenzije su rasle, oekivao se nov pokuaj uvoena trajkbrehera, a 28. februara
uprava fabrike je saoptila da bi bila voljna da primi 150 radnika na posao, i da e ukoliko ponuda bude
odbijena zatvoriti fabriku. A upravnik grada je saoptio da e on ukoliko se trajk ne obustavi narediti
da se trajkbreheri uvedu pa i preko mrtvih trajkaa40 Na to je tarifna komisija izjavila da e o takvom zahtevu morati da se izjasne svi trajkai. Istog dana odran je radniki zbor u Radnikoj kasini
na ukarici, na kom je prema pisanju Politike prisustvovalo do 2000 radnika iz raznih fabrika. SSDP i
Glavni radniki savez su na zbor poslali svoje najuglednije lanove (Luka Pavievi, Dragia Lapevi,
Dimitrije Tucovi i Tria Kaclerovi) sa zadatkom da radnicima objasne objektivan poloaj trajka i
trajkaa koji su u njemu uzeli uea, da ukau na sve tekoe koje su u meuvremenu iskrsle i predloe najbolji put kojim bi radnici trebalo da da pou u reavanju ovog delikatnog pitanja. () Radnicima
je govoreno da je situacija postala krajnje ozbiljna poto je sprega izmeu vlasti i kapitalista, koja se i
inae celo vreme trajka dosta oseala, sada dola do punog izraaja, tako da se dravna vlast odluila
i na upotrebu vojske radi umirenja trajka.41 Stoga su oni radnicima rekli da se svi kuama raziu
37

R. Jei, n.d., str. 122.

L. Ivanovi, n.d. str. 103.
39
Isto, str. 105.
40
Isto, str. 109.
41
Isto, str. 109.

38

12

i da je trajk zavren.42 Veina radnika je odbila ovakav stav, a Ivanovi to tumai uzimajui u obzir
tadanje pisanje Radnikih novina, po kojima je kod radnika prevladao uticaj anarhista: Anarhistiki
elementi uspeli su da ovladaju situacijom i odre krajnje borbeno raspoloenje trajkaa, to je Glavni
radniki savez i tarifnu komisiju dovelo u krajnje neugodan poloaj.43 To je znailo da je dotadanje
rukovodstvo trajka izgubilo podrku veine radnika, pa je tarifna komisija smenjena i izabrana nova.
A dotadanji lanovi komisije Pravdi i Maksimovi su oko 5 asova popodne izvestiliupravu telefonom da kod mase nisu mogli postii nikakve rezultate, da im je masa odrekla poslunost i da ih je
zbacila sa uprave sindikata i rukovoenja trajkom.44 Uprava grada je izdala naredbu andarmediji
da ve sutradan, 1. marta u pet ujutru obezbedi ulazak trajkbrehera u fabriku. U takvim uslovima
Glavni radniki savez je tampao plakate protiv trajka na kojima je pisalo da trajk nije nastavljen
po prethodnom sporazumu sa GRS i upozoravaju se radnici da se ne povode za privatnim ljudima.
Prvog marta oko 4 sata ujutru, andarmedija koja je pratila 207 trajkbrehera sukobila sa sa preko 250
radnika koji su uvali fabriku. Dolo je do pucnjave, i tom prilikom su poginuli Toma Doki i Vasa
Jovanovi, radnici fabrike eera, obalski radnik Milutin Ili i Milo Mati, radnik iz Dubokog. Prema
evidenciji, ranjeno je jo pet radnika, ali Ivanovi smatra da je broj ranjenih svakako bio vei. Istog
dana, oko 250 radnika se prilikom sprovoda jednog od poginulih okupilo ispred Narodne skuptine i
uzvikivalo Dole Narodna Skuptina! Dole policija! Dole sa razbojnicima! Dole sa ubicama!, to je izazivalo paniku meu poslanicima. Dragia Lapevi, poslanik SSDP, je izaao pred okupljene radnike
sa namerom da ih smiri. Posle negodovanja, radnici su ipak usmerili svoju kolonu u drugom pravcu.
Posle propasti ovog trajka dolo je do velikog osipanja u lanstvu sindikata, samo Savez monopolskih
i obalsko-nadniarskih radnika napustilo je preko 400 radnika, a i Savez metalskih radnika je pisao o
znaajnom padu u lanstvu.45
U hotelu Bulevar u Beogradu je 11. janura 1909. godine odran radniki zbor u organizaciji Glavnog radnikog saveza i Saveza krojakih radnika dogaaj koji je znaajan za sagledavanje sindikalistikih tendencija u radnikom pokretu Srbije. Odravanje zbora bilo je vid protesta protiv korienja robijaa kao radne snage kod privatnih poslodavaca. Ovom praksom su pogotovo bili pogoeni
krojaki radnici, poto su robijai bili upotrebljavani za ivenje vojnikih injela. Tada je direkta i
predsednik Saveza krojakih radnika Vlajko Martinovi, zboru predloio na usvajanje rezoluciju o
odricanju obaveza dravi. U rezoluciji se izmeu ostalog protestuje protiv upotrebe robijaa na poslove koje treba da rade slobodni radnici i istie da drava koja svoje graane liava rada i radi pljake
i bogaenja pojedinaca goni stotine i hiljade radnikih porodica u gladnu smrt, nema ni prava da od
tih radnika trai, da oni radnici, vre svoje dunosti prema dravi, stoga se radnitvo poziva da ovu
praksu najotrije osudi, i izraava spremnost i na odricanje obaveza dravi, kao to su plaanje poreza
i sluenje u vojsci.46 Sa ovim predlogom se saglasio i predsednik Glavnog radnikog saveza Luka
Pavievi. Nasuprot tome, Dimitrije Tucovi je u toku zbora odrao govor protiv ovakve rezolucije,
ali njegov autoritet nije bio dovoljan da promeni volju radnika i rezolucija je usvojena.
Jei smatra da je ova situacija zahtevala brzu reakciju Tucovia i ortodoksnih marksista: () jer
je autoritet Glavnog radnikog saveza stajao iza rezolucije o odricanju obaveza dravi, a to se moglo
shvatiti kao zvanina linija. Po ovom autoru, nastala situacija je mogla da dovede do irenja ove prakse i po ostalim radnikim udruenjima, to bi, po njemu, ugrozilo pokret uvlaei ga u avanturistike
sukobe sa dravom, u kojima bi radniki pokret bio neuporedivo slabija strana.47 Osim toga, usvaja42

Isto, str. 109.

Isto, str. 110.
44
Isto, str. 111.
45
Isto, str. 111.
46
Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, str. 185.
47
R. Jei, n.d., str. 100.
43

13

nje ove rezolucije se moe shvatiti i kao svojevrsna kontra-akcija sindikalistiko direktake opozicije
politici rukovodstva pokreta48 , to jest pripremama koje je rukovodstvo partije tih dana vodilo za
redefinisanje odnosa izmeu partije i ostatka radnikog pokreta.
Tucovi je ve sledeeg dana sazvao zajedniku sednicu Glavne partijske uprave i Glavnog radnikog saveza, da bi se raspravilo ono to se okarakterisalo kao neuspeh jueranjeg zbora. Tucovi je
tada izjavio da su se predstavnici sindikalnog pokreta koji su govorili na zboru, drali anarhistiki,
a ne socijalistiki, i da je usvojena rezolucija predstavljala kulminaciju anarhistike politike. On je
dalje rekao da se radnika klasa ne moe boriti uz pomo taktike odricanja obaveza dravi, poto u
svojim rukama nema ni kapital ni vlast, pa je zakljuio da na taj nain moe da se bori samo buroazija koja kontrolie kapital: U vremenu monopola, carina i ostalih posrednih poreza, ne moe radnik
odrei plaanje poreza i to izvesti, sem da gladuje i da uopte ne ivi.49 Osim toga, on je sindikalcima zamerio i to to su borbom sa dravom uzurpirali politiku funkciju, koja je po njemu iskljuivo
u nadlenosti partije, a ne sindikata. Tucovi je potom konstatovao da je socijaldemokratija jedina
sposobna da odreuje taktiku radnikih borbi i da ona to ini na svojim meunarodnim kongresima, te da je masa sklona anarhizmu i da je treba usmeriti na pravi put: Na pokret jo ne moe da
bude bujan i silan, ali moe i mora biti skoncentrisan i bistar ist.50 Sledei ove Tucovieve zakljuke, koje je podrao i Duan Popovi, na ovoj sednici je doneto reenje o regulisanju odnosa izmeu
Glavne partijske uprave i Glavnog radnikog saveza. U reenju se istie da: za sve akcije () koje
pokret ima da preduzima na polju politike borbe, Partija proletarijata, socijalna demokratija, ima da
primi vostvo i odreuje taktiku.51 Vukomanovi smatra da je Tucovi iskoristio spomenuti dogaaj
da bi () ojaao pozicije Partije u odnosu na Glavni radniki savez koji je, s obzirom na razvijenost
sindikata, imao dominantan uticaj meu radnicima i na odreen nain nastojao da ouva unutranju
samostalnost u radu i ravnopravan tretman sa Glavnom partijskom upravom.52 Po Vukomanoviu,
Tucovievo iznoenje ovih stavova i usvajanje reenja koje je iz tih stavova proizilo, predstavljaju zavrnu fazu u borbi za ostvarenje nove poltike u odnosima izmeu Glavne radnike uprave i Glavnog
radnikog saveza: Ta politika e Partiji obezbediti dominantan poloaj, s obzirom na ulogu koju ona
treba da ima po Marksovom uenju, u okviru celog radnikog pokreta i borbe za socijalizam. Stoga
ovaj autor smatra je ovo bila znaajna i po mnogo emu istorijska odluka.53 Tucovi nakon ovoga
finalizuje ovaj idejni obraun objavljivanjem teksta Odricanje obaveza dravi u Radnikim novinama
(od 15. 01. 1909). U tekstu se direktno osuuje usvojena rezolucija na radnikom zboru i zakljuuje da
obavezu plaanja poreza moe odricati samo buroazija, a da bi za radniku klasu to istovremeno znailo i odricanje od jela, pia, ivota itd. Zatim se iznosi da bi odricanje vojne obaveze bilo uputanje
u sukob sa celim dravnim aparatom koji e proletere u tom sukobu bezobzirno kao insekte skriti.
Istie se da se odricanje vojne obaveze dozvoljava samo u revolucionarnim dobima, to jest, da odabir
odgovarajue taktike zavisi od tendencija drutvenog razvoja, a ne od volje i osobina ljudi.
Pripadnici direktake struje aktivno su uestvovali na bitnim skupovima radnikog pokreta. Ponekad su se u unutarpartijskim polemikama na istoj strani sa direktaima nalazili i reformistiki orijentisani socijalisti (Dragia uri, Velja Stojanovi, ivota urkovi, Nedeljko Kaanin), koji su se takoe
zalagali za veu autonomiju lokalnih partijskih i sindikalnih organizacija i izvesnu decentralizaciju
radnikog pokreta i smanjenje ovlaena Glavne partijske uprave.

48

Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, str. 186.

Isto, str. 101.
50
Isto, str. 101.
51
Isto, str. 101.
52
Isto, str. 187
53
Isto, str. 187-188.
49

14

etvrti sindikalni i peti partijski kogres odrani su vreme krize unutar pokreta (2- 4. odnosno 22-24.
aprila 1907 ). Shodno tome, kako pie Vukomanovi, posebna panja je posveena izboru delegata:
Cilj je bio spreavanje uticaja manjeg broja pristalica direktakih i anarhistikih ideja, koji do due
nisu uspeli da preuzmu u svoje ruke ni jednu radniku organizaciju, ali su imali istomiljenike meu pojedinim lanovima. Zbog toga je sindikalno rukovodstvo preporuilo da se na kongres poalju
najprogresivniji i najsposobniji aktivisti, odnosno samo oni radnici koji e sa najvie razumevanja i ozbiljnosti ispuniti svoju delegatsku dunost. Pri izboru delegata skoro sve sindikalne organizacije drale
su se ovih preporuka. Tako su na kogresu samo jedan delegat Druine tipografskih radnika i jedan
predstavnik Udruenja knjigovezakih radnika nastupili sa pozicija suprotnih liniji pokreta, odnosno
suprotno naelnim stavovima usvojenim na prethodnim kongresima.54 Predstavnik knjigovezakih
radnika se izjasnio kao direkta i po Vukomanoviu, preko njega anarhisti su uspeli da proture izvesne svoje stavove.55
Na Petom kongresu SSDP Divac je kritikovao upravu partije to se nije dovoljno zauzela za ukariki
trajk,56 i u tim kritikama nije ostao usamljen. Milan Mitrovi je partijsku upravu kritkovao to je
kasno dala uputstva za voenje trajka, dok je Rajko Stefanovi izrazio nezadovoljstvo to je tampan
plakat o prestanku trajka. Na ove kritike niko iz partijske uprave nije odgovorio.57
Na petom kongresu GRS (29. -31. mart 1908) Savez opanarskih i Savez mlinarsko-pekarskih radnika
predloili su pokretanja sindikalnog lista koji bi bio organ GRS. Savez mlinarsko-pekarskih radnika je
predloio i revidiranje odluke uprava GRS i SSDP o bojkotima. Oba predloga bila su na liniji direktake
sindikalistike opozicije (Vasa Kneevi je bio aktivan u Savezu mlinarsko-pekarskih radnika) i oba
su odbijena posle diskusije o kojoj nisu sauvani podaci.
Za esti kongres SSDP direktai su planirali da podre predlog izmene statuta koji je ponudila partijska organizacija Vraar, na ijem se elu nalazio Milan M. Radovanovi koji je bio veoma aktivan
u novovremskoj sindikalistikoj opoziciji iz 1904. godine. Po ovom predlogu lokalne partijske organizacije bi dobile veu autonomiju, a lanovima partije dozvolilo bi se pokretanje privatnih listova.
Meutim, na estom kongresu partije (13-15. april 1908) na Tucovievu intervenciju usvajanje statuta
je odloeno na godinu dana.
Poetkom 1909. godine Tucovi je, predlaui na sednici Glavne partijske uprave dnevni red za
Sedmi kongres partije, rekao da Mnogi radnici i agitatori nisu podobni za voenje partijske agitacije,
kao i da negiranje Partije i partijske borbe na dnevnom je redu meu radnicima.58 U toku sedmog
kongresa SSDP 1909. godine, Divac je kritikovao lan 2. novog statuta partije, koji je govorio da lan
partije moe biti svako ko usvaja program, statut i taktiku Partije, smatrajui da re taktika treba
izbaciti iz teksta, poto po njemu ta odredba moe dati mogunosti za gonjenja drugova koji bi se u
shvatanju stvari razmimoilazili.59 Divac se na istom kogresu opet zaloio za decentralizaciju partije,
ali su Lapevi i Tucovi intervenisali i oba predloga su odbijena.
Na osmom kongresu partije, 1910. godine, direktai Vasa Kneevi i Vlajko Martinovi su se usprotivili predlogu o jednoj centralnoj instanci. Ovaj predlog Dimitrija Tucovia izmeu ostalog predviao
je zajednike sednice Glavne partijske uprave i uprave Glavnog radnikog saveza, kao i to da Glavna
partijska uprava bira dva lana uprave Glavnog radnikog saveza i obrnuto. Isti takvi odnosi naloeni su i lokalnim partijskim i sindikalnim organizacijama. Uvedena je i mogunost da se partijski i
sindikalni kongresi odravaju istovremno i sa istim delegatima.
54

Isto, str. 146.

Isto, str. 47.
56
R. Jei, n.d., str. 97.
57
Isto, str. 123.
58
Isto, str. 133.
59
Isto, str. 103.
55

15

Tokom devetog kongresa partije, 1911. godine, Kneevi je optuio partijsku upravu da zavodi diktaturu i da kao anarhiste ili sindikaliste anatemie sve one koji kritikuju njen rad. Konkretno, optuio
je upravu da se nije konsultovala sa partijskim i sindikalnim veem prilikom kupovine Narodnog socijalistikog doma i pokretanja lista Borba. Tim kritikama su se prikljuili i Divac i Martinovi. Divac
je optuio upravu za netoleranciju prema neistomiljenicima: Divac je uzimajui kao primer jedno
sindikalno vee sa svojim posledicama, kritikovao stav rukovodstva pokreta prema opoziciji i njihovom
povezivanju sa anarhistikim ideologom Krstom Cicvariem.60 Kao i Kneevi pre njega, govorio je i
o preteranom primanju seljaka u partiju, to je po njima menjalo strukturu partije i ugroavalo njen
proleterski karakter, jer je po Divcu teko izmeniti psihologiju i ideologiju lanova seoskih organizacija.61 Tucovi je u svom odgovoru optuio direktae da se u partiju ulanjuju, ne da bi je snaili,
ve da bi sauvali sindikate od uobraene opasnosti od Partije, ipak, nasuprot tome konstatovao je
da oni i nisu sindikalisti, poto u tom sluaju ne bi bili lanovi Partije, konstatujui na kraju da bi
autonomija lokalnih partijskih i sindikalnih organizacija, za koju su se direktai zalagali, za 24 sata
upropastila itav pokret.62 Na istom kongresu Blagoje Brainac je optuio direktae za odravanje
veza sa anarhistima: Kad se ulazi u partiju treba raditi za nju, a ne postojano se boriti protiv nje i ii
na anarhistike sastanke. Ne moe se biti jednom nogom u partiji, a drugom u anarhizmu.63
Iste, 1911. godine, odran je esti kogres GRS na kom je Kneevi ispred Saveza mlinarsko-pekarskih
radnika predloio izmene pravila GRS. Predloeno je da se kao zadatak GRS izmeu ostalog definie
ne samo potpomaganje ekonomskih radnikih zahteva ve i svih klasnih radnikih zahteva. To znai
da su se predlagai zalagali da Savez preuzme na sebe i voenje politike borbe proletarijata, odnosno zadatke, ili deo zadataka koje je imala radnika poltika partija.64 Ovaj predlog nije ni uvrten
u dnevni red. O tome je u zapisniku sa kogresa zabeleeno ovo: Izvestilac saoptava da je odbor
miljenja da predlog Saveza mlinarsko-pekarskih radnika o izmeni pravila ne treba stavljati na dnevni red zbog toga to predloene izmene ne odgovaraju pojavljenim potrebama sindikalnog pokreta i
to ne odgovaraju centralistikom sistemu koji je sproveden kroz na sindikalni organizacioni ivot.
Drug V. Kneevi govori u korist predloenih izmena. Trai da se ovaj predlog stavi na dnevni red
i protestuje to se svi predlozi Saveza mlinarsko-pekarskih radnika odbijaju pita izvestioca otkuda
to dolazi. Izvestilac mu odgovara da se ovaj predlog kao i ranije odbija zbog toga to ide na to da
mesto centralistikog zavede decentralistiki sistem u sindikalnom pokretu. Meutim, mi smo to pitanje, kad je bilo potrebno, reili, i danas ceo pokret, sem moda Saveza mlinarsko-pekarskih radnika
i njegovog delegata druga V. Kneevia, stoji na centralistikom sistemu. Posle ovoga obavetenja, a
sa izuzetkom etiri delegata, kongres reava: da se predloeni dnevni red primi, a da se predlog Saveza
mlinarsko-pekarskih radnika o izmeni pravila Glavnog radnikog saveza ne stavlja na dnevni red.65
Na Vanrednom kogresu SSDP 1912. godine, direktai su bili dovedeni, ili su sebe doveli, u prividno paradoksalan poloaj. Tada je Pavle Pavlovi predloio da se na nameru vlasti da izmeni odredbe
Zakona od radnjama na tetu radnika odgovori najotrijim merama ukljuujui i trajk masa. Protiv ovog predloga ustali su upravo pripadnici direktake struje, tvrdei da za tako neto ne postoje
uslovi i da Partija nije u stanju da izvede takav trajk. Pavlovi je to tumaio direktakom namerom
da se onemogui unoenje revolucionarne sadrine u jednu partijsku akciju.66 Drugaije reeno, direktai su eleli da osujete jo jedan pokuaj proirivanja partijske kontrole nad onim to su oni sma60

Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, str. 272.

R. Jei, n.d., str. 104.
62
Isto, str. 104-105.
63
Isto, str. 105.
64
Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, str. 273.
65
Hasanagi, Edib (ur.), Sindikalni pokret u Srbiji (1903-1919), Beograd, 1958, str. 409-410.
66
R. Jei, n.d., str. 105.
61

16

trali sindikalnim pitanjima, ali ova situacija dobro ilustruje praktino-idejne tekoe i nedoslednosti
revolucionarno-sindikalistikog delovanja u partijskim okvirima.

Zakljuak

Delovanje direktaa je razliito ocenjivano. Miodrag Proti to delovanje nepotkrepljeno izjednaava u potpunosti sa anarhosindikalizmom, a Divca i Markovia ocenjuje kao otvorene zastupnike
tih ideja, za razliku od Milorada Popovia, koji je svoj anarhosindikalizam prikrivao.67 Rafajlo Jei
direktae smatra levom, sindikalistikom strujom, koja je: nastala kao produetak sindikalistikih
koncepcija novovremske opozicije, anarhistike agitacije i uticaja68 , kao i da su znaajan podsticaj
direktakom delovanju dala revolucinarna zbivanja u Rusiji 1905. godine. Vukomanovi smatra da su
direktai prihvati osnovne koncepcije francuskih revolucinarnih sindikalista, a pre svega ora Sorela.69 U saglasnosti sa tim i Milan Suboti smatra da su direktai pripadali onom delu revolucionarnosindikalistikog pokreta za kog je revolucionarni sindikalizam u skladu sa Sorelovim stavom bio povratak Marksovom duhu: Dakle, jedan deo sindikalistikog pokreta, po sopstvenom razumevanju,
predstavlja interpretaciju i primenu Marksove teorije u skladu sa postojeim drutvenim prilikama
poetkom ovoga veka.70
Mislim da se, koristei se tipologijom i definicijama koje daju mit i van der Valt, direktai mogu oceniti kao revolucionarni sindikalisti, to jest, kao oni sindikalisti koji sebe ne vezuju eksplicitno
za anarhistiku tradiciju (bilo iz taktikih razloga, ili zato to nisu svesni veze sa tom tradicijom) i
koji sebe ak mogu videti kao pripadnike marksistike tradicije, ali koji po svojim karakteristikama
jasno pripadaju sindikalistikom pravcu: zahtevi za decentralizaciju i federalistiko ureenje sindikata uz punu autonomiju lokalnih sindikalnih grupa, isticanje direktne akcije i generalnog trajka
kao osnovnih vidova revolucionarne borbe, a revolucionarnih sindikata kao osnovnih organizacija
koje proletarijat ima na raspolaganju u klasnoj borbi za stvaranje komunistikog drutva, i ideja da
sindikati ne treba da se bave samo ekonomskim, ve i svim klasnim, to jest i politikim pitanjima
Osim toga, mislim da je bitno istai da je razlog zbog kog su direktake ideje imale izvesnog uticaja,
i stoga bile smetnja za ortodoksno marksistiko vostvo SSDP, jeste borbeno raspoloenje tadanjeg
radnitva u Srbiji. O tome, osim primera koje sam ve naveo, svedoe i izjave ortodoksnih marksista.
Duan Popovi je tako konstatovao: Na proleterski elemenat ivi pretenim delom pod socijalnim i
ekonomskim pogodbama koje su toliko mizerne da ga po njegovom klasnom poloaju izjednauju sa
lumpenproletarijatom, a da, u svakom sluaju kod svakog oveka iz radnog naroda stvaraju sokaku
ideologiju () To nije taktika ni Dragie Lapevia, ni Nedeljka Divca, ni ivka Topalovia, nego je,
glavnim delom, taktika koju nam je sugerirao preteni deo tadanjeg naeg pokreta koji je bio lumpenproleterski.71 Na etvrtom kogresu SSDP je zakljueno: Jedna rava strana kod naih sindikalno
organizovanih drugova jeste ta to veina od njih misli da je sindikalna borba glavna stvar, a politika
sporedna.72 Ve sam pomenuo Tucovievu konstataciju da je masa sklona anarhizmu, i da je treba
izvesti na pravi put. On u pismu Lapeviu, u istom duhu dodaje: Otuda je ceo na pokret dobio
67

Proti, Miodrag, Dimitrije Tucovi i anarhosindikalisti u Srpskom radnikom pokretu, Knjievnost, 2/1958, Beograd,
1958, str. 137-153.
68
R. Jei, n.d., str. 92
69
Vukomanovi, Mladen, Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1914, str. 116
70
Suboti, Milan, Anarhosindikalizam u Srbiji, Pitanja, 3-4/1988, Zagreb, 1988, str. 55
71
Tucovi, Dimitrije, Prepiska, str. 119.
72
R. Jei, n.d., str. 109.

17

oreol vie trajkakog nego drutvenog, socijalistikog. A rave posledice te jednostranosti ispoljile
su se u vie mahova, bojim se da se one jo vie ne ispolje. Mi smo se, ini mi se, jedared u privatnom
razgovoru sloili da nam je masa nesocijalistika, e, kad je tako, treba je oslobaati onog trajkakog
fanatizma i tarifskog fetiizma koji bacaju u zasenak svako drugo uverenje.73 Vinaver konstatuje da
se u rukovodstvu smatralo da treba izai pred poslodavca s preciznom i realnom tarifom, koju bi samo
u krajnjem sluaju potpomogao energini trajk.74 A kako isti autor navodi: ivko Topalovi, jedan
od aktivista, smatrao je da nekim radnicima kao da ini zadovoljstvo da trajkuju.75 Nekvalifikovani
radnici su poruivali: stalno se spremajmo za trajkove, uvek smo gotovi za trajk.76 A Lapevi
je isticao zabrinutost da e zbog nereenog radnikog pitanja stalno izbijati trajkovi, pa e stranci
izgubiti interesovanje da investiraju svoje toliko eljene kapitale.77
To je sve dovelo do izvesne popularnosti pojedinih direktaa. Tako Jei navodi: Divac je 1907. godine uivao veliku popularnost kod radnika ukljuujui i lanove Partije, u prvom redu zbog svog
borbenog raspoloenja i zalaganja za direktne akcije () Na skuptini beogradskih partijskih organizacija 13. maja 1907. Divac je izabran za delegata za Peti partijski kongres najveim brojem glasova.
Po broju glasova za njim su ostali: Duan Popovi, Tasa Milojevi i drugi.78
U prilog teze o borbenom raspoloenju radnitva najvie govori broj i karakter voenih trajkova
u tom periodu: od 1907. do 1910. voeno je oko 140 trajkova.79
Mislim da se iz navedenog moe zakljuiti da su direktai, i revolucionarni principi za koje su se
zalagali, bili deo jednog ireg trenda, tada prisutnog u Srbiji, u koji su spadali i anarhisti, ali i, pre
svega, borbeni proleterijat kod kog je prevladalo miljenje da su borbeni trajkovi osnovni nain pregovaranja sa poslodavcima o uslovima rada i visinama nadnica. Za revolucionarne sindikaliste to je
bio i osnovni nain revolucinarne borbe, i put ka stvaranju komunistikog drutva. Ova perspektiva
se unutar radnikog pokreta otro sukobila sa ortodoksno marksistikom perspektivom autoritarno
nastrojenog rukovodstva SSDP. Po toj ortodoskno marksistikoj viziji, Srbiji je predstojio dug put
industrijskog i kapitalistikog razvoja, za vreme kog bi rukovodstvo partije na sebe preuzelo centalistiko upravljanje celim radnikim pokretom, pre svega kroz parlamentarizam, a u krajnjoj meri i kroz
legalne i centralizovane radnike trajkove.
Ovakva vizija nije trpela suprotna miljenja, kako je to Lapevi formulisao u pismu Tucoviu, a u
vezi sa polemikom sa sindikalistikom redakcijom Radnika: Svi pokuaji da se u pokret unese neto
drugo, a ne ono osvetano u Jevanelju Marksizma, nee uspeti. Ortodoksija je vrsta i nepokolebljiva.
Ludorije moraju ostati ludorije.80
Ipak, i direktai su se nekada postavljali kao branioci marksistike ortodoksije, kao u sluaju zalaganja protiv primanja seljaka u partiju. to se sa druge strane moda moe tumaiti kao jo jedan
taktiki potez usmeren protiv jaanja partije, nasuprot sindikatima.
U knjizi Srpski radniki pokret 1903 1914: Nalije legende (Zagreb, 1989), Mira Bogdanovi pie
o onome to ona naziva anarhistikim sklonostima srpskog zanatlijskog radnitva toga vremena:
Haotinost trajkovanja je do samoga Prvog svetskog rata bila glavna odlika sindikalnog pokreta u
akciji, bez obzira na sve napore partije i GRS da ga drugaije usmeri. Ta injenica ujedno pokazuje
i elementarnu snagu i nedisciplinovanost bar jednog dela zanatlijskog radnitva koje ne priznaje ni
73

Tucovi, Dimitrije, Prepiska, str. 146-147.

Vinaver, n.d. str., 23.
75
Isto, str., 24.
76
Isto, str., 35.
77
Isto, str., 37.
78
Jei, n.d., str. 97.
79
Vinaver, n.d. str. 53.
80
Tucovi, Dimitrije, Prepiska, str. 144.
74

18

boga ni gospodara i otima se svakom usmeravanju i racionalnom ubeivanju.81 Bogdanovi to potkrepljuje i citatom jednog spoljnjeg posmatraa iz 1922: Duha je sada vie protestno-negirajueg,
vie anarhistikog, nego socijalistikog82
Ove ocene se u izvesnoj meri uklapaju u ve izneta miljenja samih predvodnika ortodoksno marksistikog vostva SSDP, o sklonostima mase ka anarhizmu i nunosti da se ona usmeri ka ispravnoj
politici rukovodstva partije. Ali Bogdanovi smatra da opasnost koju je predstavljala aica doktrinarnih anarhista nije bila u srazmeri sa estinom socijaldemokratske reakcije na anarhizam: Ta preterana reakcija se moe objasniti samo izvesnim naginjanjem jednog dela zanatlijskog radnitva svojstvima koja se smatraju anarhistikim: nedostatku discipline, neorganizovanosti, negiranju vostva
itd.83 Ipak, nije samo nedisciplinovanost, to jest, odbijanje dela radnitva da sledi upute rukovodstva
SSDP, uticala na to rukovodstvo da srpsko radnitvo oceni kao sklono anarhizmu i sitno-buroaskom
individualizmu, ve i konkretan sadraj i karakter borbe koju je proletarijat vodio: estina sukoba i
direktnih akcija, lako stupanje u trajk, neobaziranje na zakone i pretnje policije, ideje o bojkotovanju poreza i vojne obaveze, i uopte, sklonost ka podizanju klasne borbe na nivo za koji su ortodoksni
marksisti smatrali da nije primeren istorijskom trenutku, kao i da se ne moe kontrolisati.
U ovom radu sam pokuao da ukaem na neke elemente u svetlu kojih se estina socijaldemokratske reakcije na anarhizam moe uiniti mnogo manje preteranom nego to je to mislila Mira
Bogdanovi.
Osnovna postavka koja bi ukazala na to, jeste i osnovni teorijski okvir ovog rada, to jest, teza mita
i van der Valta o postojanju iroke anarhistike tradicije iji je jedan od kljunih segmenata i sindikalizam, koji se po njima dalje moe podeliti na ono to oni nazivaju revolucionarnim sindikalizmom
i anarhosindikalizmom. U svetlu ove teze, zagovornici revolucionarne politike proistekle iz anarhistike tradicije, u Srbiji 1904-1912, nisu bili samo pripadnici anarhosindikalistikih grupa, ve i mnogi
istaknuti i popularni lanovi SSDP i GRS: pobornici direktne akcije, generalnog trajka, federalizma,
autonomije sindikata i ideje o sindikatima kao osnovnim organizacijama pomou kojih proletarijat
stupa u klasnu borbu i bori se za uspostvaljanje novog komunistikog drutva.
Osim toga, moda bi i perspektiva samih sindikalista, bivih direktaa, potom anarhosindikalista, jasnije ukazala na uzroke bojazni ortodoksnih marksista od anarhinosti radnikih masa. Naime, ovi
bivi lanovi SSDP, okupljeni u anarhosindikalistikoj grupi Radni narod 84 , smatrali su da su pokuaji
partije da za stvar radnike klase pridobije dravu zavrili neuspehom, kao i pokuaj parlamentarne
borbe, u koju je po Radnom narodu, partija uloila svu svoju snagu. Neuspeh ove politike je po njima
rezultovao time da je nezadovoljna radnika klasa poela sve vie naginjati revolucionarnom sindikalizmu. Po Radnom narodu ta sklonost ka revolucionarnom sindikalizmu je u tom trenutku jo uvek bila
na instiktivnom nivou, a zadatak njenog pretvaranja u svesnu praksu na sebe preuzima sama grupa
Radni narod.
Dakle, ovako gledano, sklonost masa ka anarhizmu, o kojoj je pisao Tucovi, i za ije se obuzdavanje zalagao, nije samo posledica nepromiljenosti neprosveenih masa, ve i politika reakcija na
neuspeh parlamentarne politike koju je vodilo rukovodstvo SSDP. Ako tome dodamo i angaman revolucionarnih sindikalista u samoj partiji, kao i u sindikalnim organizacijama, esto dugogodinjih
sindikalnih i partijskih aktivista, uz saradnju i komunikaciju sa zagovornicima anarhosindikalizma
koji su se odluili za politiki angaman u autonomnim grupama, a koji su esto bili bivi lanovi
partije, i sami dugogodinji sindikalni aktivisti, postaje jasnije koje je bilo znaenje i stvarno uteme81

Bogdanovi, Mira, Srpski radniki pokret 1903-1914: nalije legende, Zagreb, 1989, str. 297.
Isto, str. 297.
83
Isto, str. 298.
84
Radni narod, anarhosindikalistiki list, pokrenut 1911. godine od strane Petra Stankovia i Milana Grojia, sindikalnih
aktivista i bivih lanova SSDP, i anarhiste Petra Munjia.
82

19

ljenje socijaldemokratske reakcije na anarhizam i opasnosti koje je on predstavljao za ortodoksno

marksistiku poziciju u radnikom pokretu Srbije.
Posle 1912. unutar partijska sindikalistika struja nestaje. Posle Prvog svetskog rata neki od direktaa su se nali u Komunistikoj, a neki u Socijalistikoj partiji. Isto je vailo i za ortodoksne marksiste,
pa se Sima Markovi naao u Komunistikoj partiji zajedno sa Triom Kacleroviem, a Nedeljko Divac
sa ivkom Topaloviem u Socijalistikoj partiji. Bilo kako bilo, injenica je da, koliko je meni poznato,
oni uglavnom nisu ostali na sindikalistikim pozicijama, iako ovaj period njihovog delovanja zahteva
posebno istraivanje.
Ako prihvatimo tezu o uticaju revolucije 1905. u Rusiji na pojavu revolucionarnog sindikalizma u
Srbiji, onda bi po analogiji sa tim mogli da pretpostavimo da je revolucija iz 1917. imala presudan
uticaj na kasniju prevlast boljevizma unutar radnikog pokreta, uz Prvi svetski rat koji je, osim to
je predstavljao preveliko iskuenje za mnoge zagovornike internacionalistikog socijalizma, odneo i
ivote mnogih od, inae malobrojnih, zagovornika revolucinarnog sindikalizma u Srbiji.

20

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Relja Kneevi
Direktai: revolucionarno-sindikalistika struja unutar Srpske socijaldemokratske partije 1906-1912.
2014
Tokovi istorije, 2/2014, Beograd; http://www.inisbgd.co.rs/celo/2014_2.pdf
anarhisticka-biblioteka.net