Antoan de Sent-Egzipri

Noni let

Naslov originala
Antoine de Saint-Exupery
Vol de nuit
ditions Gallimard, 1931.
Preveo
Ivan Kuan

PREDGOVOR
Vazduhoplovn drutva morala su se takmiiti u
brzini prevoza sa ostalim saobraajnim sredstvima. To
e u ovoj knjizi objasniti Rivjer, sjajni lik efa: Za nas
je to pitanje ivota ili smrti, jer svake noi gubimo
prednost, koju obdan steknemo pred eleznicom i
brodovima. Ta nona sluba, koju su isprva otro
kritikovali, a kasnije prihvatali i, posle rizika u prvim
pokuajima, praktiki je upotrebljavali, bee, u doba
kada se o ovom pripoveda, vrlo opasna. Neopipljivoj
opasnosti na vazdunim putevima, posejanim
iznenaenjima, sad se jo prikljuilo podmuklo tajanstvo
noi. Ma koliko da su jo uvek velike opasnosti, odmah
istiem da one iz dana u dan postaju sve manje i da
svaki novi let pomalo olakava i osigurava sledei. Ali i
u avijaciji, kao i u istraivanju neznanih zemalja, postoji
prvi period junatva a Noni let, koji nam opisuje
traginu pustolovinu jednoga od tih vazdunih pionira,
sasvim prirodno poprima prizvuk epopeje.
Draga mi je prva knjiga Sent-Egziperija, ali ova
jo mnogo vie. U Poti za jug, uz avijatiareve
uspomene, zabeleene uzbudljivom jasnoom, javlja se
sentimentalni zaplet koji nam pribliuje junaka. Ah,
toliko sklonog nenosti, da oseamo njegovu ovenost,
ranjivost. Junak Nonog leta, bez sumnje nije
obeovean, uzdie se do nadljudske vrline. Rekao bih
da mi se u ovoj ustreptaloj pripovesti ponajvie dopada
njena uzvienost. Ljudske slabosti, nemoi i nedae

poznajemo i inae, a literatura dananjice zna ih i te

kako veto da prikae; ali ovo prevazilaenje samoga
sebe, koje se postie napregnutom voljom, to je ono to
nam pre svega treba pokazati.
ini mi se da je od avijatiarevog lika jo
udesniji lik Rivjera, njegvog efa. On sam ne deluje: on
sili na delovanje, nadahnjuje pilote svojom vrlinom,
zahteva od svih maksimum i nagoni ih na podvige.
Njegova nesmanjena odlunost ne doputa slabost, i on
kanjava najmanje posrnue. Na prvi pogled njegova
okrutnost mogla bi se initi neljudskom, preteranom. Ali
ona se obara na nedostatke, a ne na samog oveka kojeg
Rivjer nastoji oblikovati. U tom portretu osea se celo
pievo divljenje. Ja sam mu posebno zahvalan to je
rasvetlio onu paradoksalnu istinu koja je za mene od
posebne psiholoke vanosti: da ljudska srea nije u
slobodi, ve u preuzimanju neke dunosti. Svako lice u
ovoj knjizi odluno se i potpuno posveuje onome to
mora uiniti, onome opasnom zadatku, u ijem izvrenju
e jedino nai spokojstvo sree. A dobro se nazire da
Rivjer nije nimalo bezoseajan (nita nije dirljivije od
mesta gde prima u posetu enu nestaloga) i da mu je
potrebno isto toliko smelosti da izda zapovesti, koliko je
potrebno njegovim pilotima da ih izvre.
Da te zavole, rei e on, dovoljno je da
saaljeva. Ja uopte ne saaljevam ili to skrivam...
ponekad me iznenauje moja mo. I jo ovo: Volite
one kojima zapovedate, ali im to ne spominjite.
Oseanje dunosti isto tako upravlja Rivjerom:
nejasno oseanje dunosti, vee od oseanja ljubavi.
Neka ovek ne nalazi cilj u sebi, ve neka se pokorava i

rtvuje onome to ne znam ni sam ta je, a to upravlja

njime i ivi u njemu. A drago mi je to ovde nalazim to
nejasno oseanje koje je mog Prometeja i nagnalo da
paradoksalno izrekne: Ne volim oveka, volim ono to
ga prodire. To je izvor svakog junatva: Mi
postupamo, miljae Rivjer, kao da postoji neto
vrednije od ljudskog ivota... Ali ta je to? Ili ovo:
Postoji moda neto drugo to valja spasiti, neto
trajnije; moda treba spasiti onaj deo oveka, koji Rivjer
izgrauje. Ne sumnjamo u to.
U vreme kad pojam junatva preti da napusti
vojsku, jer su muevne vrline u opasnosti da ne budu
primenjene u ratovima sutranjice iju strahotu
doaravaju hemiari, ne ispoljava li se junatvo
najdivnije i najkorisnije upravo u avijaciji. Sve to je
inae nepromiljena smelost, nije vie to kad vam neko
nareuje. Pilot koji neprekidno stavlja na kocku svoj
ivot moe pomalo s pravom da se nasmeje onome to mi
obino podrazumevamo pod hrabrou. Sent-Egziperi
e mi dopustiti da navedem jedno njegovo, ve
davnanje, pismo iz onog doba kad je leteo nad
Mauritanijom, kako bi obezbedio liniju Kazablanka
Dakar:
Ne znam kad u se vratiti, ve nekoliko meseci
imam toliko posla: traganja za nestalim druvima,
popravke aviona, to su pali na odmetnika podruja, i
nekoliko potanskih aviona za Dakar.

Upravo mi je uspeo mali podvig: proveo sam dva

dana i dve noi s jedanaestoricom Mavara i
mehaniarem u radu kako bih spasao jedan avion.
Razliite i ozbiljne opasnosti. Prvi put samo uo kako mi
kugle zvide vrh glave. Sada mi je jasno kakav sam u
takvoj sredini: mnogo spokojniji od Mavara. Ali sam
takoe razumeo neto to me je uvek udilo: zato
Platon (ili Aristotel?) stavlja hrabrost u poslednju grupu
vrlina. Nju ne pobuuju odvie lepa oseanja: malo
besa, malo tatine, mnogo tvrdoglavosti i jedan
svakidanji, sportski uitak. Pre svega opijenost svojom
fizikom snagom, koja, meutim, tu ne dolazi do
izraaja. Prekrsti ruke na razdrljenoj koulji i duboko
die. To je ugodno. Kad se to dogaa nou, prikljuuje
se jo i oseanje da si uinio neku golemu ludoriju. Vie
se nikada neu diviti oveku koji je samo hrabar.
Mogao sam kao moto ovom citatu staviti
apoftemu pozajmljenu iz Kentonove knjige (s kojim se ni
u kom sluaju uvek ne slaem):
ovek skriva da je hrabar i da voli, ili jo
bolje: Hrabri ljudi skrivaju svoja dela kao potenjaci
milosre. Oni ih ili skrivaju ili se zbog njih izvinjavaju.
Sve o emu Sent-Egziperi pripoveda iznosi
znalaki. Lini sukob s estom opasnou pridaje
njegovoj knjizi autentian i poseban prizvuk. Imali smo
mnogo pripovesti o ratu ili o izmiljenim pustolovinama
u kojima pisac pokatkad otkriva vet talenat, ali koje
izazivaju osmeh u pravih pustolova i boraca koji ih
itaju. Ova pripovest, iju literarnu vrednost takoe

cenim, vredi i kao dokument, a te dve osobine, tako

neverovatno sjedinjene, daju Nonom letu njegovo
izvanredno znaenje.
Andre id

Bregovi pod avionom ve su izbrazdali mrakom

zlaano vee. Ravnice se osvetlile neiscrpnom svetlou:
u ovom kraju neprekidno blistaju zlatom, kao to posle
zime neprekidno blistaju snegom.
A pilot Fabijan, koji je s dalekog juga pristizao
potanskim, patagonskim avionom u Buenos Aires,
nasluivao je blizinu veeri po istim znacima koji
nagovetavaju i vodu neke luke: po tom spokoju, po tim
neznatnim naborima, to jedva ocrtavaju mirne oblake.
Ulazio je u golemo i blaeno pristanite.
Mogao bi ak i pomisliti, usred takvog spokoja,
da se lagano eta, gotovo kao pastir. Patagonski pastiri
bez urbe idu od stada do stada: on je iao od grada do
grada, bio je pastir malenih gradova. Svaka dva sata sreo
bi poneke kako dolaze da se napiju na obali reke ili kako
pasu na livadi.
Ponekad, preletevi sto kilometara stepa, koje su
pustije od mora, nadletao bi vrh zabaena imanja, koje
je, reklo bi se, nosilo na krmi, posred uzbibanoga
prerijskog talasja, teret ljudskih ivota, i tada bi on
krilima domahnuo toj lai.

San-iljan na vidiku; sputamo se za deset

minuta.
Navigacioni radiotelegrafist je predavao vest
svim linijskim stanicama.
Uzletita, inilo se, behu nanizana du itavih
dvesta hiljada i pet stotina kilometara, od Magelanovog
moreuza do Buenos Airesa; ali ovo se uzletite otvaralo

pred rubovima noi, kao to se otvara, u Africi, poslednji

pokoreni zaselak pred tajanstvom.
Radio-telegrafista dodade papir pilotu:
Tako je olujno da mi sve bruji u slualicama.
Hoete li prenoiti u San-iljanu?
Fabijan se osmehnu: nebo je bilo mirno kao
akvarijum i sva uzletita pred njim su im javljala: Nebo
vedro, bez vetra. On odvrati:
Produiemo.
Ali je radio-telegrafist mislio da su se olujine
negde uvukle, kao to se crvi zavlae u voe; no e biti
lepa, a ipak pomuena: bilo mu je mrsko ui u tu
pomrinu to bi se mogla ucrvati.
Sputajui se ugaena motora prema San-iljanu,
Fabijan oseti tegobu. Sve to je ugodnim inilo ivot
ljudi, narastalo mu je u susret: njihove kue, kafanice,
drvea i etalita. Bio je nalik osvajau, koji se posle
pobede nadnosi nad zemlje carstva i otkriva skromnu
ljudsku sreu. Fabijan je trebalo da odloi oruje, da
ponovo oseti svoju teinu i nemo, jer su ljudi bogati i
svojim nevoljama, i da postane obian ovek, koji
posmatra kroz okno prizor koji se vie nee izmeniti.
Pristao bi na ovo sitno seoce: kad jednom odabere,
zadovoljan si sluajnou u svom ivotu i moe je
zavoleti. Zaokupi te kao i ljubav, Fabijan bi voleo ovde
dugo da ivi, da ovde provede svoj deo venosti, jer mu
se inilo da su ti gradii, u kojima bi iveo po jedan sat, i
ti vrtovi, ograeni drvenim zidovima, koje bi preleteo,
veni, jer traju van njega. A seoce se pribliavalo letau i

pred njim se otvaralo. I Fabijan je mislio o

prijateljstvima, o nenim devojkama, o prisnosti belih
stolnjaka, o svemu onome to se polako priprema za
venost. I selo je ve promicalo u visini krila, prostirui
tajanstvo svojih ograenih vrtova koje zidovi vie ne
zatvaraju. Ali Fabijan, spustivi se, pojmi da nije video
nita do lagano kretanje nekolicine ljudi meu
kamenjem. Ovo je seoce ve svojom nepokretnou
skrivalo tajnu svojih strasti, to je selo uskraivalo
nenost: valjalo bi se odrei akcije, kad bismo hteli da ga
osvojimo.
Kad proe deset minuta odmora na uzletitu,
Fabijan je morao da odleti.
Okrenu se prema San-iljanu: bila je to pregrt
svetala, zatim zvezda, tada se prosu praina, koja ga
poslednji put dovede u iskuenje.
Ne vidim vie brojanike, palim svetlo.
Dotae prekidae, ali crvene svetiljke kabine
obasjae kazaljke sjajem, koji je u ovakvom plavom
svetlu bio jo uvek tako blag, da se one i ne obojie.
Proe prstima ispred sijalice: prsti mu se jedva
zarumenee.
Prerano.
Meutim, no je nailazila, slina mrkom dimu, i
ve napunila udoline. Nisu se vie razlikovale od
ravnica.
Ali su se sela ve bila rasvetlila, a njihova se
sazvea stapala. Pritiskao je prstom, kako bi namigivala
njegova navigaciona svetla, odgovarao je selima. Zemlja
je bila posuta blistavim signalima, svaka je kua palila

svoju zvezdu pravo u beskrajnu no, kao to svetionik

okreemo prema moru. Treperilo je ve sve ono to
skriva jedan ljudski ivot. Fabijan je uivao to je ulazak
u no ovoga puta lagan i lep kao ulazak u pristanite.
Uvue glavu u kabinu. Radijum na kazaljkama
poe svetlucati. Pilot redom proveri brojke i oseti
zadovoljstvo. Osetio je da se vrsto smestio na nebu.
Dotae prstom elinu uzdunicu i oseti kako metalom
tee ivot: metal nije drhtao, ve iveo. Motor od pet
stotina konjskih snaga stvarao je u materiji blagu struju
koja je njenu studen pretvarala u barunasto meso. I
ovoga puta pilot u vazduhu nije oseao ni vrtoglavicu ni
opojnost, ve tajanstveno podrhtavanje ivog mesa.
Sada je on sebi sazdao ceo svet i u njemu se
laktao kako bi se to udobnije smestio.
Dotae plou s elektrinim ureajima, spoji
redom sve prekidae, malo se pomaknu, vre nasloni i
pokua da pronae ponajbolji poloaj, u kome bi mogao
potpuno da oseti njihanje pet tona metala, koje je no
bila uprtila na ramena. Tada uze pipati, namesti pomonu
svetiljku, okani je se, ponovo je pronae, uveri se da ne
izmie, opet je pusti da bi dotakao sve poluge, primakao
ih na dohvat ruke i priuio prste na slepaki svet. Kada
ga prsti dobro upoznae, upali jednu svetiljku, i ukrasi
tako svoju kabinu dragocenim ureajima i samo na
brojanicima proveri ulazak u no, slian nekom
uranjanju. Zatim, budui da nita nije titralo ni igralo, ni
podrhtavalo, budui da su iroskopii, visinomer irad
motora bili stalni, on se malo protegnu, poloi zatiljak na

koni naslon i unese se u ono duboko letako

razmiljanje, kad se uiva u nekoj neobjanjivoj nadi.
I odjednom, kao noobdija usred noi, saznaje da
no otkriva oveka: ti signali, ta svetla, taj nemir. Ta
priprosta zvezda u pomrini je usamljena kua. Jedna se
gasi: to je kua koja u sebi zatvara ljubav.
Ili dosadu. To je kua, koja vie ne daje znakove
ostalom svetu. Ti seljaci nalakeni pred svetiljkom na
stolu, ne znaju ta oekuju. Ne znaju da njihova udnja
see tako daleko u golemu no koja ih okruuje. Ali
Fabijan to saznaje dolazei iz daljine od hiljadu
kilometara i osea kako prostrani dubinski talasi diu i
sputaju avion to die, nakon to je proao kroz deset
olujina nalik na zaraene zemlje i, izmeu njih, kroz
vedrine od meseine, dok nadlee ta svetla, jedno za
drugim, s oseanjem da pobeuje. Ti ljudi veruju da
njihova svetiljka obasjava skromni sto, ali osamdesetak
kilometara dalje drugi su dirnuti zovom tog svetla, kao
da njime domahuju oajnici s pustog ostrva, okrueni
morem.

2
Tako su se tri potanska aviona iz Patagonije,
ilea i Paragvaja vraala s juga, sa zapada i sa severa u
Buenos Aires. Oekivali su njihove poiljke, kako bi oko
ponoi otpravili evropski avion.
Tri pilota, svaki iza oklopa tekog poput
teglenice, preputeni noi, razmiljali su o svom letu i u
susret velikom gradu silazili s njihovog olujnog ili
spokojnog neba, kao to neznani seljaci silaze sa planina.
Rivjer, koji je odgovarao za celu mreu, etao je
gore-dole po avionskoj pisti u Buenos Airesu. Bio je
utljiv, budui da je taj dan za njega bio muan, sve dok
ne bi sletela sva tri aviona. Svake pojedine minute, kako
su mu pristizali telegrami, Rivjer je imao utisak da neto
otkida sudbini, da ublauje neizvesnost i da svoje letae
izvlai iz noi na obalu.
Jedan radnik pristupi Rivjeru da mu saopti
poruku radio-stanice.

Potanski avion iz ilea javlja da

primeuje svetla Buenos Airesa.

U redu.
Uskoro e Rivjer uti taj avion: no e mu ve
predati jednoga, kao to more puno plime i oseke i
tajanstva, izbacuje na al blago s kojima se tako dugo
titralo. A malo kasnije e mu no uruiti i druga dva.
I taj e dan biti zavren. I iscrpljeni momci e
otii na poinak, a zamenie ih odmorni. Ali Rivjer nee
imati nimalo predaha: tada e mu opet evropski
potanski avion zadati briga. Uvek e tako biti. Uvek.
Prvi put je taj stari borac zatekao samoga sebe skrhanog

umorom. Dolazak aviona nee nikada biti pobeda koja

okonava rat i otvara razdoblje srenog mira. Za njega e
veito postojati tek takvo delo kojem je prethodilo
hiljadu slinih dela. Rivjeru se inilo da ve odavno,
napetih miica, podie teak uteg: napor bez odmora i
bez nade. Starim... Stario bi, kad u samom delovanju
ne bi vie nalazio okrepe. Zatee samoga sebe gde
razmilja o problemima koje nikad ranije nije razmatrao.
A meutim, oblivalo ga je uz melanholian mrmor,
mnotvo ugodnosti koje je uvek odbijao: kao beskrajni
okean: Zar je sve to tako blizu?... Primeti da je malopomalo odgaao do starosti, do onda kad bude imao
vremena, sve ono to ljudski ivot ini ugodnim. Kao
da ovek jednoga dana zaista moe imati vremena, kao
da na kraju ivota zaslui nepomueni mir koji sebi
doarava. Ali mira nema. Moda nema ni pobede. Nema
konanog dolaska svih potanskih aviona.
Rivjer zastade kraj Lerua, starog predradnika,
koji je bio u poslu. I Leru je takoe radio etrdeset
godina. A posao mu je crpao svu snagu. Kad bi se Leru
vraao kui oko deset sati uvee, pred njim se ne bi
otvarao drugi svet, to ne bi bio nikakav beg. Rivjer se
osmehnu tom oveku, koji podie svoje tegobno lice i
pokaza osovinu od plavog elika: Bilo je previe
zategnuto ali sam namestio. Rivjer se nadnese nad
osovinu. Iznova ga zaokupi zanat. Treba rei da se ti
delovi u radionici olabave. Prstom opipa tragove nastale
od trenja, a tada iznova promotri Lerua. Pri pogledu na te

otre bore besmisleno pitanje navre mu na usta. On se

tome osmehnu:
Jeste li se u svom ivotu mnogo
bavili ljubavlju, Leru?
Oh, ljubav, znate, gospodine direktore...
Vi ste kao i ja, nikada niste imali vremena.
Ne odvie...
Rivjer je oslukivao zvuk glasa kako bi dokuio
nije li odgovor bio zajedljiv. Nije bio zajedljiv. Taj je
ovek oseao, u odnosu na svoj protekli ivot, spokojno
zadovoljstvo tesara koji je u tom trenutku orendisao lepu
dasku: Eto. Gotovo je.
Eto, mislio je Rivjer ,moj ivot je gotov.
Odagna sve tegobne misli, to su ga saletele i
krenu prema hangaru, jer je avion iz ilea ve tutnjao.

3
Zvuk dalekogmotora postajao je sve jai.
Sazrevao je. Sinue svetla. Crvene svetiljke aerodromske
rasvete obasjae hangar, telegrafske stubove, etvrtasto
zemljite. Spremali su sveanost.

Eno ga!
Avion je ve klizio u snopu reflektora. Tako
blistav, da se stoga inio novim. Ali, kada naposletku
stade pred hangarom, i kad mehaniari i radnici pohitae
da istovare potu, pilot Peleren se ne pomaknu.

Onda? to oklevate da siete?

Pilot, zabavljen nekim tajanstvenim poslom, ne
udostoji se da odgovori. Moda je oslukivao kako u
njemu neprestano bruji um leta. Lagano je klimao
glavom i, nagnut napred, rukovao ko zna ime.
Naposletku se okrenu efovima i drugovima i ozbiljno ih
promotri, kao svoje vlasnitvo. Reklo bi se da ih broji i
odmerava, i mislio je da ih je uistinu zasluio, a takoe i
ovaj sveani hangar i ovaj vrsti cement i taj grad, neto
dalje, pun pokreta, ena i topline. Drao je te ljude u
krupnim akama, kao neke podanike, budui da ih je
mogao doticati, sluati i vreati. Isprva pomisli da e ih
uvrediti zbog toga to su ovde tako mirni, sigurni za
ivot, kadri da uivaju u meseini, ali postupi
dobroduno:

... Platiete pie!

I sie.
Htede da pria o svom putu.


Kad biste znali!...
Zakljuivi, nema sumnje, da je dosta rekao, ode
da svue kono odelo.
Kad ga kola povezoe prema Buenos Airesu u
drutvu tmurnog nadzornika i utljivog Rivjera, on se
rastui: lepo je kad se ovek izvue iz neprilike i,
hvatajui tlo pod nogama, hrabro ospe masne psovke.
Kakvo silno uivanje! Ali kasnije, kad se priseti,
poinje da sumnja, ne znajui ni sam u ta.
Bitka sa ciklonom, to je, u najmanju ruku, neto
stvarno, to je otvoreno. Ali takvi nisu oblici stvari, oblici
koje one poprimaju, kad misle da su same.
Mislio je:
To je sasvim nalik na bunu: oblici koji jedva da
poblede, a toliko se promene!
Napregne se, ne bi li se prisetio.
Mirno je leteo nad lancem Anda. Pritisnuli ih
zimski snegovi svojim spokojem. Zimski su snegovi
uneli spokoj u tu gromadu, kao to ga stolea unose u
mrtve dvorce. Na pokrivau od dve stotine kilometara
nigde ni jednog oveka, ni daka ivota, ni pokuaja. Tek
uspravni grebeni, koje oee na toj visini od est hiljada
metara, tek platevi stenja, koji se okomito rue, tek
uasna mirnoa.
Zbilo se to nedaleko od vrha Tupungata...
On razmisli. Jest, upravo je onde doiveo udo.
Isprva, naime, nije nita video, ve je prosto
osetio nelagodnost, slino oveku, koji misli da je sam, a
vie nije sam, drugi ga posmatraju. Osetio je, prekasno i
ne shvatajui na koji nain, da je opkoljen besom.
Upravo tako. Otkud taj bes?

Kako je pogodio da izvire iz stena, da izvire iz

snega? Jer ne bi se moglo rei da je ita doprlo do njega,
nikakva potmula nepogoda nije se spremala. Ali pomalo
drugaiji svet, ovde pred njim, pomaljao se iz prvoga.
Dok mu se srde iz neobjanjivog razloga bilo steglo,
Peleren posmatrae te bezazlene vrhunce, te grebene, te
kreste snega, to su postajale tek neto sivlje, a ipak
poinjale iveti kao neko ljudstvo.
Iako borba nije bila nuna, on je stiskao ake na
polugama. Spremalo se neto to on nije shvatao. Napeo
je miice, kao zver to e da napadne, ali nije video nita
to ne bi bilo mirno. Jest, mirno, ali nabijeno nekom
udnom silom.
Tada se sve uilji. Ti grebeni, ti vrhunci, sve
postade iljasto: osealo se kako paraju snanu vetrinu
poput pramaca. A zatim mu se uini da se obru oko
njega tamo-amo, poput divovskih laa, koje se
pripravljaju za boj. Tad se prosu praina pomeana s
vazduhom: uzdizala se nad snegovima, lebdei lagano
poput koprene. Kako bi pronaao izlaz u sluaju da se
mora povui, obrne se i zadrhta: inilo se da Andi iza
njega kljuaju.

Propao sam.
S jednog vrhunca, pred njim, vrcao je sneg: pravi
sneni vulkan. Zatim s jednog drugog, malo udesno. I svi
vrhunci planue jedan za drugim, kao da ih je redom
dotakao nevidljivi trka. A u taj su se as u prvim
zvunim vrtlozima zanjihale planine oko pilota.

estoko delovanje ostavlja malo tragova: nije

mogao da se priseti velikih vrtloga koji su ga valjali.
Jedino je upamtio kako se pomamno koprcao u sivim
ognjevima.
Porazmisli.
Ciklon nije nita. Spasava kou. Ali ono pre!
Ali onaj susret s njim!
Verovao je da e meu hiljadama poznati jedno
jedino lice, a ipak ga je ve bio zaboravio.

Rivjer je posmatrao Pelerena. Kad on za

dvadesetak minuta izae iz kola, utopie se u mnotvu,
oseajui umor i teinu. Moda e pomisliti: Dobro sam
se izmorio. . . Gadan posao! A svojoj e eni priznati
neto kao ovde je bolje nego nad Andima. A ipak ga je
ostavilo sve ono do ega ljudi toliko dre: upravo je
shvatio svu nevolju to lei u tome. Upravo je bio
proiveo nekoliko sati s druge strane kulisa, ne znajui
da li e mu biti doputeno da iznova sazda za sebe taj
grad prepun svetla. Da li e pronai i dosadne, ali mile
drugarice iz detinjstva, sve svoje sitne oveje slabosti.
U mnotvu, mislio je Rivjer, ima uvek ljudi koji se ne
istiu, a koji su izvanredni vesnici. A da i sami to ne
znaju. Ukoliko... Rivjer je zazirao pred nekim
potovaocima. Oni nisu shvatali posveeni znaaj
pustolovine i njihovo odobravanje je izopaavalo njen
smisao, poniavalo oveka. Ali Peleren je tu sauvao svu
veliinu oveka koji prosto zna, bolje nego iko, koliko
vredi svet vien u posebnom svetlu, i koji zna,
neverovatno prezirno, odbaciti otrcane pohvale. Rivjer
mu takoe estita: Kako ste uspeli? I svia mu se to
govori prosto zanatski, to govori o letu kao to govori o
nakovnju.

Peleren najpre ispria kako mu je uzmak bio

preseen. Gotovo se izvinjavao: Nisam uopte mogao
birati. Posle toga vie nita nijevideo: zaslepio ga je
sneg.
Ali ga besne struje spasie, dignuvi ga na visinu
od sedam hiljada. Mora da sam za vreme prelaza
neprekidno bio u visini grebenova. Takoe spomenu
iroskop, na kojem je valjalo pronai otvor za vazduh:
oblepio ga sneg: Tako zamrzne, znate. Kasnije su se
druge struje titrale s Pelerenom, i, na visini od tri hiljade
nije shvatao kako nije ni u ta udario. Samo zbog toga
to je tada ve leteo nad ravnicom. Primetio sam to
odjednom, uzletevi u vedro nebo. Naposletku doda
kako mu se u tim trenucima inilo da izlazi iz peine.

Je li i u Mendosi olujno?

Nije. Sleteo sam po vedrom vremenu, bez

vetra. Ali me oluja sledila u stopu.
On je opisa, jer, kako ree, ipak je to bilo
neobino. Vrhunac se gubio visoko u snenim
oblainama, ali je podnoje teklo ravnicom poput crne
lave. Prodiralo je gradove jedan za drugim. Nikad tako
neto ne v i d e h . . Tad uuta, obuzet uspomenom.
Rivjer se obrati nadzorniku.

To je ciklon s Pacifika, prekasno su nas

upozorili. Osim toga, ti cikloni nikad ne prelaze Ande.
Nije se moglo predvideti da e ovaj produiti
prema istoku.
Nadzornik, koji se u to nije nimalo razumeo, sloi
se.
Kao da malo okleva, nadzornik se okrene
Pelerenu i jabuica mu zaigra. ALI outa. Razmislivi,

ponovo poprimi svoje melanholino dostojanstvo i

zagleda se pravo preda se.
Tu melanholiju je nosio poput prtljaga. Iskrcavi
se jue u Argentini, kuda ga je pozvao Rivjer zbog nekih
maglovitih poslova, bee sputan svojim krupnim akama
i nadzornikim dostojanstvom. Nije imao pravo da se
divi ni matanju, ni zanosu: po dunosti se divio tanosti.
Nije imao pravo da iskapi aicu u drutvu, da se drugu
obrati sa ti ili da se osmeli da izusti kakvu dvosmislenu
reenicu ukoliko ne bi, pukim sluajem, na istom
uzletitu sreo nekog drugog nadzornika.
Teko je, mislio je, biti sudija.
Istini za volju, on nije sudio, ve je samo klimao
glavom. Ne znajui nita, blago je klimao glavom na sve
to bi iskrslo pred njim. To je uznemiravalo neiste
savesti i pridonosilo paljivom postupanju s imovinom.
Nije ba bio omiljen, jer nadzornik nije stvoren zato da
bi uivao u omiljenosti, nego zato da bi podnosio
izvetaje. Odustao je da u njima predlae nove metode i
tehnika reenja otkako je Rivjer bio napisao: Zamolili
bismo nadzornika Robinoa da nam ne dostavlja pesme,
ve izvetaje. Nadzornik Robino e sreno upotrebiti
svoje sposobnosti ako bude podsticao revnost osoblja.
Tako se otada, kao na hleb svakodnevni, okomio na
ljudske slabosti. Na mehaniara koji pije, na efa
uzletita koji provodi besane noi, na pilota koji
odskakuje pri sputanju.
Rivjer bi govorio o njemu: Nije ba osobito
pametan, stoga je od velike koristi. Propis koji je Rivjer

postavio znaio je za nj poznavanje ljudi; ali za Robinoa

je postojalo jedino poznavanje propisa.

Robino, zbog svakog zakasnelog odlaska

ree mu jednom Rivjer morate skresati dodatke za
tanost.

Zar ak i u nepredvienim sluajevima?

ak i za magle?

ak i za magle.
I Robinoa je proimala neka vrsta ponosa to ima
efa koji je toliko jak, da se ne boji biti nepravedan. A i
sam Robino bi stekao neto dostojanstva u toj nasilnoj
moi.

Dali ste znak za polazak u est asova i

petnaest minuta ponavljao je kasnije efovima
uzletita. Ne moemo vam isplatiti va dodatak.

Ali, gospodine Robino, u pet i trideset nije

se videlo ni na deset metara.

Takav je propis.

Ali gospodine Robino, nismo mogli

oduvati maglu.
I Robino bi se uvukao u svoju tajnovitost. On je
pripadao upravi. On je jedini meu tim slabiima
shvatao kako se moe poboljati vreme, kanjavajui
ljude.

On ne misli nita govorio je o njemu

Rivjer to ga spreava da ne grei.
Razbije li pilot mainu, izgubie dodatak za
nerazbijanje.

A kad se kvar desi nad umom?

zanimalo je Robinoa.

I kad se desi nad umom.

I Robino se toga pridravao.

ao mi je govorio bi kasnije pilotima u

nekom ivom zanosu tavie, beskrajno mi je ao, ali
trebalo je da negde drugde pretrpite kvar.

Ali, gospodine Robino, tu se ne bira!

Takav je propis.
Propis mislio je Rivjer, nalii na neke
verske obrede, koji izgledaju besmisleni, a koji ipak
izgrauju ljude. Rivjeru bee svejedno da li e ga
smatrati pravednim ili nepravednim. Moda te rei,
tavie, njemu nisu nita znaile. Mali graani po malim
gradovima vrte se u predveerje oko paviljona s
muzikom, a Rivjer je mislio: Bio pravedan ili
nepravedan prema njima ne znai nita: oni ne postoje.
ovek je za njega bio netaknut vosak koji treba
oblikovati. Valjalo je toj materiji udahnuti duu, stvoriti
u njoj volju. Tom okrutnou nije nameravao da ih
pokori, ve da ih uzdigne iznad njih samih. Ako je toliko
kanjavao svako zakanjenje, postupao je nepravedno,
ali je usredsredio volju svakog uzletita na odlazak
aviona; on je stvarao tu volju. Ne doputajui ljudima da
uivaju u nepogodnom vremenu kao u obeanju odmora,
on ih je nagonio da streme ka vedrini, a ekanje je
poniavalo i najneznatnijeg radnika. Tako bi iskoristili
prvu rupu u oklopu: Otvor na severu, polazak!
Zahvaljujui Rivjeru, du celih petnaest hiljada
kilometara, kult potanskog aviona isticao se iznad svih
ostalih.

Rivjer bi kadkad govorio:

Ti ljudi su sreni, jer vole svoj posao, a

vole ga zato to sam ja okrutan.
On je moda prilino nanosio bol, ali je takoe
priinio ljudima i velikih radosti: Treba ih nauiti,
mislio je snanom ivotu, koji donosi i bol i radost, ali
koji jedini neto znai.
Kad kola uoe u grad, Rivjer se odveze do
kompanije. Robino, ostavi nasamo s Pelerenom,
pogleda ga i zausti.

5
Te je veeri Robino bio umoran. Upravo je otkrio
uz Pelerena pobednika, da je njegov sopstveni ivot
bedan. Ponajpre, otkrio je da on, Robino, uprkos
nadzornike titule i svoje moi, manje vredi od tog
oveka, skrhanog od iscrpljenosti, stisnutog u uglu kola,
sklopljenih oiju i ruku crnih od ulja. Prvi put se Robino
divio. eleo je da to izrekne. eleo je iznad svega da
stekne jedno prijateljstvo. Bio je izmoren putem i
dananjim neuspesima, moda je i oseao da je pomalo
smean. Veeras se zapleo u raunima kad je proveravao
zalihe goriva, tako da ih je, obuzet samilou, dovrio
sam inovnik, koga je hteo da iznenadi. A, kao vrhunac
svemu, napao je postavljanje sisaljke za ulje tipa B. G.,
zamenivi je sisaljkom za ulje tipa B. A., dok su ga
lukavi mehaniari pustili da dvadesetak minuta napada
neznanje koje se niim ne moe opravdati, svoje
sopstveno neznanje.
Takoe se plaio svoje hotelske sobe. Posvuda,
od Tuluza do Buenos Airesa, on je posle rada
neizostavno ulazio u nju. Zatvarao se unutra, oseajui
tajne koje su ga titale, vadio iz kovega list papira,
polako ispisivao izvetaj", nabacio nekoliko redaka i
sve razderao. Voleo bi da moe izvui kompaniju iz neke
velike opasnosti. Ona nije zapadala ni u kakve opasnosti.
Dosad nije nita spasao do jedne glavine elise koju je
napala ra. Sa zloslutnim izrazom lagano je preao
prstom preko te re, pred efom uzletita, koji mu je
uostalom odgovorio: Obratite se prethodnoj stanici, taj
je avion upravo odande doleteo. Robino je sumnjao u
svoju ulogu.

On se odvai, kako bi se pribliio Pelerenu:

Hoete li veerati sa mnom? eljan sam

malo razgovora, moj posao je pokatkad teak. ..
Tad se popravi, kako se ne bi prebrzo ponizio:

Imam toliko odgovornosti.

Njegovi potinjeni nisu nikad voleli uvlaiti
Robinoa u svoj privatni ivot. Svaki je mislio:
Ako dosad nije nita naao za izvetaj, pa je jako
gladan, jo e i mene pojesti.
Ali te veeri Robino je mislio samo na svoje
nevolje: telo mu se osulo neugodnim pritiima, voleo bi
ispriati tu svoju jedinu istinsku tajnu, izazvati saaljenje
i, ne nalazei nimalo utehe u ponosu, potraiti je u
ponienju. U Francuskoj je, osim toga, imao ljubavnicu,
kojoj je, obno po povratku, priao o svojim
nadzornikim posetama kako bi je malo zaneo i izazvao
u njoj ljubav prema sebi, ali kojoj je upravo bio dodijao.
Sada je hteo da da govori i o njoj.

Dakle, hoete li veerati sa mnom?

Dobroduni Peleren pristade.

6
inovnici su dremali u kancelariji kad Rivjer ue.
Nije skinuo ni mantil ni eir i u svako doba je liio na
veitog putnika, promicao je gotovo neprimetno, toliko
je malo prostora ispunjavala njegova sitna prilika, toliko
su se njegova seda kosa i bezlina odea prilagoavale
svakoj okolini. A ipak neko oduevljenje pokrenu ljude.
inovnici ivnue, ef kancelarije urno preturi
poslednje spise, pisae maine zadrndae.
Telefonist je gurao epie u prekida i zapisivao
telegrame u debelu knjigu.
Rivjer sede i poe da ita.
Posle iskuenja u ileu ponovo je itao izvetaj o
jednom srenom danu kada se sve samo od sebe sreuje,
kada poruke koje odailju jedan po jedan ostavljeni
aerodrom, predstavljaju jednostavne vesnike pobede. I
patagonski potanski avion takoe je brzo napredovao;
po voznom redu ak je ranio, budui da su vetrovi terali
s juga na sever snane, povoljne talase.

Dajte mi meteoroloki izvetaj.

Svaki se aerodrom hvalio svojim vedrim
vremenom, svojim istim nebom, svojim dobrim
lahorom. Zlaano vee je zaodenulo Ameriku. Rivjer je
uivao u sveoptem zanosu. Sad se avion rvao negde u
nonom pothvatu, ali s nadom u najbolje.
Rivjer odgurnu belenicu.

U redu.
I izae da zaviri u slubene prostorije, on,
noobdija, koji bdi nad polovinom sveta.

Pred otvorenim prozorom zastade i sagleda no.

Prekrivala je Buenos Aires, ali poput prostrane crkvene
lae, takoe i celu Ameriku. Ne zaudi ga taj oseaj
veliine: nebo nad Santjagom de ile strano je nebo, ali
tek to potanski avion krenu prema Santjagu, od jednog
do drugog kraja tog pravca . ovek se nae pod istim
visokim svodom. Patagonski ribari gledali su sada kako
blistaju bona svetla tog drugog aviona, ijisuum
hvatale slualice beinog telegrafa. Taj nemir aviona u
letu, koji je hukom motora brinuo Rivjera, bio je briga
istovremeno i glavnog grada i pokrajine.
Srean zbog ove uspene noi, seao se noi
punih nereda kada mu se inilo da avion opasno tone i da
ga je teko spasiti. Radio-stanica u Buenos Airesu
odailjala je njegovu alopojku pomeanu s umom
oluje. Pod tim potmulim omotaem gubio se zlatni
muziki val. Koliko je uasan poj u molu aviona koji je,
poput slepe strele, odapet prema preprekama noi.
Rivjer pomisli da je, u noi kad se bdi,
nadzornikovo mesto u kancelariji.

Pronaite mi Robinoa.
Robinou je upravo jedan pilot postajao prijatelj.
Pred njim je, u hotelu, ispraznio svoj koveg; iz njega se
rasturie one sitnice koje nadzornike ine bliskim
ostalim ljudima: nekoliko neukusnih koulja, toaletni
pribor, naposletku fotografija mrave ene koju
nadzornik okai na zid. Tako je on ponizno ispovedao
pred Pelerenom svoje udnje, nenosti, svoja aljenja.
Niui u jednom redu svoja blaga, prostirao je pred

pilotom svoju bedu. Moralno osipanje. Predoavao je

svoj zatvor.
Ali za Robinoa, kao i za sve ljude, postojala je
neka mala svetlost. Proivljavao je veliku slast izvlaei
sa dna kovega pomno umotanu vreicu. Dugo ju je
utke tapao. Tada e konano otvorivi ake:

Doneo sam to iz Sahare... Nadzornik

porumene to se usudio da izusti neto tako poverljivo. U
svojim razoaranjima, i svojoj branoj nesrei, i u svoj
toj munoj istinitosti teio se tim crnkastim
kameniima, to su otvarali vrata ka tajanstvu.
Pocrvene jo malo jae:

Istih ovakvih ima i u Brazilu... I Peleren

potapa po ramenu nadzornika, koji se bio nadneo nad
Atlantidu.
A Peleren obazrivo priupita:

Volite li geologiju?

To mi je strast.
Jedino su kamenovi bili u ivotu neni prema
njemu.
Robino se rastui kad ga pozvae, ali sauva
dostojanstvo.

Moram vas napustiti, potreban sam

gospodinu Rivjeru radi vanih odluka.
Kad Robino ue u kancelariju, Rivjer je ve
zaboravio na nj. Premiljao je pred zidnom kartom,
nakojoj crvenom bojom bila nacrtana linijska mrea
kompanije. Nadzornik je oekivao njegove naloge. Posle
dueg vremena, Rivjer upita, ne okreui glavu:


ta vi mislite o ovoj karti, Robino?
Ponekad bi postavljao zagonetke, i to obino kad
bi se budio iz sna.

Ta karta, gospodine direktore...

Nadzornik nije o tome, zapravo, ba nita mislio,
ali ozbiljno buljei u kartu, nadzirao je odjednom Evropu
i Ameriku. Rivjer je meutim sledio svoje misli, ne
spominjui mu nita o tome: Ova je mrea naoko lepa,
ali okrutna. Platili smo je mnogim ljudima, mladim
ljudima. Sad se namee samovoljnim ono to je
izgraeno, ali koliko problema postavlja pred nas! Ipak,
cilj je za Rivjera prevazilazio sve ostalo.
Robino, stojei pored njega i neprekidno buljei
pravo preda se u kartu, malo-pomalo se pribirao. Od
Rivjera, nije oekivao nikakve milosti.
Jedanput je okuao sreu, priznavi da mu je
ivot upropaen zbog njegove smene slaboe, a Rivjer
mu je odgovorio doskoicom: Ako vas to spreava da
spavate, pospeie vau delatnost.
Bee to tek poludoskoica. Rivjer je imao obiaj
da tvrdi: Ako besanice prisiljavaju muziara da stvara
lepadela, onda su to lepe besanice. Jednog dana je
pokazao na Lerua: Pogledajte kako je to divno, ta
runoa, koja odbija ljubav... Sve to u Leruu bee
veliko, on je dugovao, verovatno, toj nedai, koja je
njegov ivot svela na zanatstvo.

Jeste li jako prisni s Pelerenom?

Ah!

Ja vam to ne prebacujem.
Rivjer se okrenu u polukrug, i, oborene glave,
idui sitnim koracima, vodio je Robinoa za sobom. Setan
osmeh, koji Robino ne razume, zatitra mu na usnama.


Samo... samo, vi ste pretpostavljeni.

Jest izusti Robino.

Rivjer pomisli da se ovako svake noi jedna
radnja zaplie na nebu poput kakve drame. Svako
poputanje volje moe izazvati poraz i moda bi se
valjalo rvati sve do osvita.

Vi morate ostati na visini svog poloaja.

Rivjer je odmeravao rei.

Moda ete sledee noi zapovedati tom

pilotu da krene na opasni let: on e morati da poslua.

Jest...

Vi, tako rei, raspolaete ivotima ljudi, i

to ljudi koji su vredniji od vas...
inilo se da okleva.

To je ozbiljno.
Rivjer je neprestano sitno koraajui, utao
nekoliko trenutaka.

Akovasposluaju iz prijateljstva, vi ih
obmanjujete. Vi lino nemate prava ni na kakvu rtvu.

Nemam... naravno.

A ako oni veruju da e ih vae

prijateljstvo izbaviti nekih tekih zadataka, vi ih
obmanjujete: svakako e morati posluati. Sedite onamo.
Rivjer blago gurne rukom Robinoa prema svom
pisaem stolu.

Vratiu vas tamo gde vam je mesto,

Robino. Ako ste umorni, nisu ti ljudi pozvani da vam
prue podrku. Vi ste pretpostavljeni. Vaa slabost je
smena. Piite.

Ja...

Piite: Nadzornik Robino odreuje pilotu

Pelerenu tu i tu kaznu iz tog i tog razloga... Ve ete
nai nekakav razlog.

Gospodine direktore!

Postupite kao da shvatate, Robino. Volite

one kojima zapovedate. Ali im to ne spominjite.
Robino e iznova, s puno ara, odrediti da se
oiste glavine elisa.
Jedno pomono uzletite se javilo beinim
telegrafom. Avion na vidiku. Avion saoptava: nizak
reim, sputam se.
Izgubie, bez sumnje, pola sata. Rivjera obuze
ona razdraljivost koju ovek oseti kad brzi voz stane na
pruzi i kad minute ne isporuuju svoj deo ravnice. Velika
kazaljka zidnog sata opisivala je sada mrtav prostor:
toliko bi dogaaja moglo ispuniti taj razmak meu
kracima estara. Rivjer izae da zavara iekivanje i no
mu se uini praznom kao pozorite bez glumaca. Takva
no, pa izgubljena! Besno osmotri kroz prozor vedro
nebo okieno zvezdama, tu boansku rasvetu, taj mesec,
propalo zlato takve noi.
ALI, tek to je avion uzleteo, ova no iznova
postade Rivjeru uzbudljiva tog i tog razloga... Ve ete
nai nekakav razlog.

Gospodine direktore!

Postupite kao da shvatate, Robino. Volite

one kojima zapovedate. Ali im to ne spominjite.
Robino e iznova, s puno ara, odrediti da se
oiste glavine elisa.

Jedno pomono uzletite se javilo beinim

telegrafom. Avion na vidiku. Avion saoptava: nizak
reim, sputam se.
Izgubie, bez sumnje, pola sata. Rivjera obuze
ona razdraljivost koju ovek oseti kad brzi voz stane na
pruzi i kad minute ne isporuuju svoj deo ravnice. Velika
kazaljka zidnog sata opisivala je sada mrtav prostor:
toliko bi dogaaja moglo ispuniti taj razmak meu
kracima estara. Rivjer izae da zavara iekivanje i no
mu se uini praznom kao pozorite bez glumaca. Takva
no, pa izgubljena! Besno osmotri kroz prozor vedro
nebo okieno zvezdama, tu boansku rasvetu, taj mesec,
propalo zlato takve noi.
ALI, tek to je avion uzleteo, ova no iznova
postade Rivjeru uzbudljiva i lepa. U svojoj utrobi nosila
je ivot. Rivjer se brinuo za njega:

Kakvo vreme nailazi? naredi da se

zapita posada.
Proe deset sekundi:

Vrlo lepo.
Tad spomenue nekoliko gradova koje su
preleteli, i, u tom okraju, bila su to za Rivjera mesta
koja su pala.

7
Jedan sat kasnije, radio-telegrafista potanskog
patagonskog aviona oseti kako ga neto blago odie,
neto kao rame. Osmotri: teki oblaci gasili su zvezde.
Nagnu se prema zemlji: traio je svetla po selima, nalik
na ona kojima blistaju kresnice skrivene u travi, ali nita
nije sjalo u ovoj crnoj travi.
Oseti zlovolju, predviajui teku no:
napredovanja, povlaenja, osvojene prostore, koje valja
napustiti. Nije shvatao pilotovu taktiku, inilo mu se da
e skoro udariti o gustou noi kao o zid.
Sad je, pravo pred njim, primeivao prigueno
svetlucanje u visini horizonta sjaj u kovanici. Radiotelegrafista dotae Fabijanovo rame, ali se on ne
pomaknu.
Prvi vrtlozi daleke oluje okomie se na avion.
Lagano podignute metalne mase pritiskivale su na telo
radio-telegrafiste, zatim, reklo bi se, iezoe, rastoie
se, i, nekoliko trenutaka, on je sam lebdeo u noi. Tad
obema rukama dohvati eline uzdunice.
I kako je od celog svetla video jedino crvenu
sijalicu u kabini, zadrhta, oseajui da se bespomoan
sputa u jezero noi, zatien samo malenom rudarskom
svetiljkom. Ne usudi se da uznemiri pilotadabidoznao ta
jeon odluio, ve je, stegnuvi ake na eliku i nagnuvp
se napred prema njemu, promatrao njegov mrki zatiljak.
U slabom svetlu isticali su se samo glava i
ramena. Telo bee tek nejasna masa, neto oslonjena
ulevo licem prema oluji licem, koje je bledelo pri
svakom blesku. Ali radio-telegrafista nije video nita od

tog lica. Svaki onaj oseaj to se na njemu utisnuo kako

bi se ispreio pred nepogodom taj gr, ta odlunost, ta
srdba, sve ono bitno, to su meusobno izmenjivali to
bledo lice i oni kratkotrajni bleskovi, sve mu je to bilo
nepristupano.
Ipak je nazirao zbijenu snagu u toj nepokretnoj
senci i voleo je. Ona e ga, nema sumnje, odneti u susret
oluji, ali e ga i zatititi. Nema sumnje, njegove ake,
stegnute oko ruica, poivale su ve na nepogodi, kao na
iji neke zveri, ali lea, prepuna siline, ostajala su
nepomina, i, osealo se da u njima poiva golema
zaliha.
Radio-telegrafista pomisli daje pilot naposletku
odgovoran. I sada je uivao sedei za jahaem, u galopu
u susret ognju, okruen materijalom i teinom, to je
izbijala iz te nejasne prilike pred njim, u nesalomljivosti,
to je prodirala iz nje.
Sleva se uee novi plamiak, slab poput svetla
koje se pali i gasi.
Radio-telegrafista uini pokret da dotakne
Fabijanovo rame da ga upozori, ali primeti da ovaj
lagano okree glavu i nekoliko trenutaka upravlja lice
pravo prema novom neprijatelju i zatim ponovo zauzima
preanji poloaj, jo uvek nepominih ramena, zatiljka
oslonjenog o koni naslon.

8
Rivjer je izaao da malo prohoda i otkloni
nelagodnost koja ga je obuzimala, i on, koji je iveo
jedino zbog delovanja, zbog dramatskog delovanja,
oseao je kako drama udnovato menja pozornipu,
postaje lina. Pomisli kako mali graani, po manjim
gradovima, oko svojih paviljona s muzikom, ive
ivotom koji se naoko ini tih, ali je esto isto tako
ispunjen dramama: boleu, ljubavlju, alou, i moda...
Sopstvena drama nauila ga je mnogo emu: To otvara
neke prozore, mislio je.
Tada, oko desetog sata navee, on se, diui
lake, uputi u pravcu kancelarije. Polako je ramenima
prosecao gomilu, to se skupila pred ulazom bioskopa.
Podie oi prema zvezdama, koje su gotovo izbledele od
svetleih reklama, obasjavale uzanu ulicu i pomisli:
Ove veeri, kad su dva moja aviona u zraku, ja
odgovaram za celo nebo. Ta zvezda je znak koji me trai
u toj gomili i koji me nalazi: stoga se oseam tu,
poneto usamljen.
Pade mu na um neka muzika fraza: nekoliko
nota sonate koju je jue sluao sa svojim prijateljima.
Prijatelji nisu shvatili: Ta umetnost nam je dosadna,
dosadna je i tebi, samo to ti to ne priznaje.
Moda... odvratio je.
Oseao se usamljenim kao i veeras, ali je ubrzo
otkrio bogatstvo koje prua takva samoa. Poruka te
muzike, slatka kao tajna, dopirala je, meu tim
prosenim ljudima, jedino do njega. Kao taj zvezdani

znak. Govorio mu je preko tolikih ramena jezikom koji

je jedino on razumeo.
Na ploniku su ga gurali a on jo pomisli: Neu
se ljutiti. Liim na oca bolesnog deteta koji sitnim
koracima hoda u gomili. On u sebi nosi veliku tiinu
svoje kue.
Podie oi prema ljudima. Pokuavao je da
upozna one pojedince koji, sitno koraajui, nose svoje
otkrie ili svoju ljubav i mislio je o samotinji
svetionikih uvara.
Svide mu se tiina u kancelarijama. Prolazio je
kroz njih polako, iz jedne u drugu i jedino su odzvanjali
njegovi koraci. Pisae maine su poivale pod
presvlakama. Veliki ormari skrivali su u sebi sreene
spise. Deset godina iskustva i rada. Priini mu se da
obilazi podrume banke, mesta gde poivaju
dragocenosti. Pomiljao je kako je svaki od tih propisa
nakupio neto bolje od zlata, ivu silu. ivu, ali usnulu
silu, kao to je zlato u bankama.
Naii e negde na jedinog inovnika koji bdi.
Jedan je ovek negde radio, kako bi ivot tekao dalje,
kako bi volja tekla dalje, i to od uzletita do uzletita,
kako se ne bi nikada raskinuo lanac izmeu Tuluza i
Buenos Airesa.
Taj ovek nije svestan svoje veliine.
Potanski avioni su se negde borili. Noni let
trajao je kao bolest pa je valjalo bdeti. Valjalo je pomoi
tim ljudima koji su se rukama i kolenima, prsa o prsa,
odupirali pomrini, i koji vie nisu razaznavali, koji nisu
prepoznavali vie nita osim pokretljivih, nevidljivih

pojava, iz kojih se trebalo izbaviti, kao iz mora, jedino

pomou slepih ruku. Ponekad, kakve strane spoznaje:
Osvetlio sam ruke, da bih ih video... Samo barun
obasjanih ruku u crvenom fotografskom rastvoru.
Ono to preostaje od sveta i to treba spasiti.
Rivjer odgurnu vrata slubene prostorije. Jedina
upaljena svetiljka stvarala je u uglu svetlu povrinu.
Kuckanje pisae mapne pridavalo je tiini poseban
znaaj, ali je nije ispunjavalo. Pokatkad zazvoni telefon;
a deurni inovnik tada ustane i odlazi u susret tom
ponovljenom, upornom, alosnom zovu. Deurni
inovnik bi skinuo slualicu pa bi se slegla nevidljiva
teskoba. Bio bi to sasvim tih razgovor u mranom uglu.
Tada bi se taj ovek ravnoduno vratio do svog pisaeg
stola a lice mu je od usamljenosti i snenosti skrivalo u
sebi neodgonetljivu tajnu. Koliko je pretnje u zovu to
spolja dolazi iz noi kada su dva aviona u vazduhu!
Rivjer je pomiljao na telegrame koje pod veernjim
svetiljkama dobijaju porodice i o nesrei koja nekoliko
gotovo venih sekundi ostaje tajna na oevu licu.
Ponajpre naie jedan slabani val, tako dalek od
isputenog vriska, tako spokojan. A on bi svaki put uo
njegovu priguenu jeku u tom suzdrljivom zvonu. I ti
pokreti oveka koga je osama uinila sporim poput
plivaa izmeu dva talasa i koji se vraao iz mraka
prema svetiljci, kao ronilac prema povrini, inili su mu
se prepuni tajni.

Ostavite, ja u.

Rivjer skide slualicu, zau brujanje glasova.

Ovde Rivjer.
U priguenoj buci uje se glas:

Dajem vam radio-stanicu.

Od epia u komutatoru nasta ponovo buka, a
zatim jedan drugi glas doda:

Ovde radio-stanica. Predajemo vam

telegrame.
Rivjer je primao i klimao glavom:

U redu... U redu...
Nita vano. Obine slubene poruke. Rio de
aneiro trai neko obavetenje. Montevideo govori o
vremenu, a Mendosa o materijalu. Bili su poznati umovi
po kui.

A potanski avioni?

Vremeje olujno. Neujemo avione.

U redu.
Rivjer pomisli kako je ovde no tako vedra,
zvezde blistaju, a radio-telegrafisti otkrivaju u njoj dah
dalekih oluja.

Do vienja.
Rivjer ustade i uto mu pristupi inovnik:

Slubeni izvetaji, za potpis, gospodine.

U redu.
Rivjer otkri u sebi veliku naklonost prema tom
oveku, kojega je takoe pritisnula teina noi. Drug u
borbi, mislio je Rivjer. On sigurno nee nikada znati
koliko nas zbliuje ovo bdenje.

9
Kada se, s hrpom papira u rukama vraao svom
pisaem stolu, Rivjer oseti onu otru bol na desnoj strani
koja ga je muila ve nekoliko nedelja.
Ne valja...
Na trenutak se osloni o zid:
To je smeno.
Tada se uvali u svoju naslonjau.
Oseti se ponovo sputan kao ostareli lav i obuze
ga silna tuga.
Toliko treba rada, pa da ovek do ovoga dotera!
Pedeset mi je godina. Pedeset sam godina gradio svoj
ivot, podizao se, borio se, menjao tok dogaaja, i eto,
ovo to me sad zaokuplja i ispunjava, postaje vanije od
celog sveta. . . To je smeno.
Poeka, obrisa znoj, pa kad mu laknu, prihvati se
opet posla.
Pregledavao je polagano izvetaje.
U Buenos Airesu smo ustanovili skidajui motor
301. . . otro emo kazniti krivca.
Potpisao je.
Kako uzletite u Florianopolisu nije izvrilo
nareenje..
Potpisao je.
Budui da je zbog boli na desnoj strani, pritajene
ali prisutne u njemu poput nove spoznaje ivota, bio
prisiljen iznova da misli o sebi, on postade gotovo jedak.
Jesam li pravedan ili nepravedan? Ja to ne znam.
Ako okinem, kvarova je manje. Krivac nije ovek, to je
neka tajnovita sila, koju ne moe nikada obuzdati, ako

ne obuzda sve ljude. Kad bih bio previe pravedan,

svaki noni let pretio bi smru.
Obuze ga neka nelagodnost to je takvom
okrutnou prokrio taj put. Pomisli da je saaljenje
dobro. Stalno je listao izvetaje, te se zaokupio svojim
mislima.
,,to se tie Roblea, on danas vie ne spada u
nae osoblje.
Seti se tog starca i sinonjeg razgovora:

To je zbog primera, ta ete, zbog

primera.

Ali gospodine... ali gospodine... Jedanput,

jedan jedini put, molim vas! A ja sam radio ceo ivot!

Potreban je primer.

Ali gospodine!... Pogledajte, gospodine!

A onda onaj izlizani novanik i stari novinski list,
na kojem je snimak koji prikazuje mladog Roblea kako
stoji kraj aviona.
Rivjer je video pred sobom starake ruke koje
drhu nad tom naivnom slavom.

To je iz 1910-te, gospodine... Ja sam tu

sklopio prvi argentinski avion. Avijacija iz 1910-te...
Gospodine, to je dvadeset godina! Pa kako moete rei...
A kako e se mladii, gospodine, smejati u radionici!.. .
Ah! Kako e se oni smejati!

To mi je svejedno.

A moja deca, gospodine? Ja imam decu.

Rekao sam: nudim vam mesto nadniara.

Moje dostojanstvo, gospodine, moje

dostojanstvo! Pomislite, gospodine, dvadeset godina u
avijaciji, za jednog starog radnika kao to sam j a . . .

Mesto nadniara.


Odbijam, gospodine, odbijam!
I starake ruke su drhtale, a Rivjer je svrnuo
pogled pred tom nabranom, debelom i lepom koom.

Mesto nadniara.

Ne, gospodine, n e . . . hteo bih vam jo

rei...

Moete ii.
Rivjer pomisj: Nisam ja to njega tako okrutno
otpustio, ve zlo, za koje on moda ne snosi krivicu, ali
koje se sruilo na njega.
Jer se dogaajima upravlja, mislio je Rivjer, a
oni sluaju i ovek neto stvara. Ljudi su bedni predmeti,
i njih stvaramo. Ali ih odstranjujemo kad se zlo svali na
njih.
Hteo bih vam jo rei... ta je hteo rei taj
bedni starac? Da mu oduzimaju njegove negdanje
radosti? Da voli zvuk alata na avionskom eliku, da mu
ivot liavaju velike poezije, i uz to. .. da treba iveti?
Jako sam iscrpljen, mislio je Rivjer. Milujui
ga, groznica je bujala u njemu. Lagano je udarao po listu
papira i mislio: Svialo mi se lice tog starog druga. .. I
Rivjer iznova ugleda one ruke. Mislio je o onom
slabanom pokretu koji su uinile kao bi se sjedinile.
Bilo bi dovoljno rei: Dobro. Dobro. Ostanite. Rivjer
je zamiljao kako priliv radosti silazi u te starake ruke. I
ona radost koju bi umesto lica pokazale starake,
radnike ruke, to mu se inilo najlepim na svetu. Da
razderem ovaj izvetaj? A stareva porodica, povratak u
predveerje, a skromni ponos:
Onda, ostaje li?

Naravno! Naravno! Ja sam sklopio prvi

argentinski avion.
I mladi se nee vie smejati, a starac e ponovo
stei svoj presti...
Da razderem?
Telefon zazvoni. Rivjer podie slualicu.
Nasta podui tajac, zatim ono zujanje, ona dubina
koju u ljudske glasove unose vetar i prostor. Napokon
neko progovori.

Ovde uzletite. Ko je tamo?

Rivjer.

Gospodine direktore, 650 je na pisti.

U redu.

Ukratko, sve je spremno, samo to smo u

poslednji as morali popraviti elektrine ureaje, jer su
vodovi bili pokvareni.

U redu. Ko je postavljao ureaje?

Proveriemo. Ako odobravate kazniemo

krivca kvara na signalnom svetlu jer se to moe loe
svriti!

Naravno.
Rivjer je mislio: Ako se ne odstrani zlo kad se
nametne gde god bilo i nastanu svetlosni kvarovi, zloin
je propustiti ga kad sluajno otkrije svoje orue: Roble
e biti otputen.
inovnik, koji nita nije video, neprekidno
kucka.

ta je to?
Dvonedeljni obraun.
Zato nije gotov?
Ja...


Videemo.
Neobino je kako dogaaji odmiu, kako buja
velika, tajna sila, ista ona to podie praume, to raste,
to nagoni, to u blizini velikih dela odasvud izbija.
Rivjer je mislio o onim hramovima koje obaraju sitne
lijane.
Veliko delo...
Da bi se umirio, pomisli: Ja sve te ljude volim,
ali ne napadam ja njih. Ve ono to se dogaa preko
njih...
Srce mu je brzo tuklo i to ga je bolelo.
Ne znam da li je dobro ono to sam uinio. Ne
znam pravu vrednost ljudskog ivota, ni jada. Ne znam
tano koliko vredi ljudska radost. Ni uzdrhtala ruka. Ni
samilost, ni nenost...
Zamisli se:
ivot je toliko protivrean, ovek se nagodi sa
ivotom kako moe... Ali istrajati, stvarati, izmeniti svoje
smrtno telo...
Rivjer promisli, tad nazove.

Telefonirajte pilotu evropskog potanskog

aviona. Neka doe do mene pre nego to krene.
Mislio je: Nema smisla da taj potanski avion
nepotrebno luta. Ako ne zgrabim svoje ljude no e im
uvek zadavati brige.

10
Pilotova ena, koju probudi telefon, pogleda
mua i pomisli:

Pustiu ga da jo malo spava. Divila se

tim golim prsima, istim i blistavim, mislei na lepu
lau.
Poivao je u tom spokojnom krevetu kao u luci, i
da nita ne bi remetilo njegov san, ona je prstom
uklanjala nabor, mrak, talase, smirivala taj krevet, kao da
boanskim prstom smiruje puinu.
Ustade, otvori prozor i na licu oseti vetar. Ta se
soba izdizala iznad Buenos Airesa. Iz susedne kue, gde
je bila igranka, izvijalo se nekoliko melodija, koje je
raznosio vetar, jer bilo je vreme radosti i poinka. Taj
grad je zatvorio ljude u sto hiljada svojih tvrava; sve je
bilo mirno i nepomino; ali se eni inilo da e svaki as
neko uzviknuti: Na oruje! i da e se odazvati jedan
jedini, i to njen ovek. Jo je spavao, ali njegov poinak
je bio opasan, poinak rezerve, koja e ubrzo u boj. Taj
usnuli grad nije ga titio: njegova e mu se svetla uiniti
beznaajnim kad se izdigne, kao mladi bog, iz njihove
praine. Ona je promatrala te snane ruke koje e za
jedan sat upravljati sudbinom evropskog potanskog
aviona, odgovarati za neto veliko poput sudbine celog
grada. I ona se uznemiri. Taj ovek, usred miliona drugih
ljudi, jedini je spreman na tu udnovatu rtvu. To je
rastui. Tako je izmicao njenoj nenosti. Hranila ga je,
uvala i tetoila, ne zbog sebe same, ve zbog te noi
koja e ga ugrabiti. Zbog bitaka, zbog teskoba, zbog

pobeda, u kojima ona nee nimalo sudelovati. Te nene

ruke bile su samo ukroene, a pravi njihovi poslovi bili
su nepoznati. Znala je smeke tog oveka i njegovu
ljubavniku panju, ali ne i njegove boanske srdbe u
oluji. Ona ga je sputavala blagim vezama: muzikom,
ljubavlju, cveem; ali kad god bi uzleteo, te bi veze
popustile, a da se ne bi primetilo da on zbog toga pati.
Otvorio je oi.

Koliko je sati?

Pono je.

Kakvo je vreme?
Ne znam...
Ustade. Lagano se primicao prozoru proteui se.

Nee mi ba biti hladno. Koji je smer

vetra?

Kako misli da bih ja to mogla znati...

On izviri:

Jug. To je vrlo dobro. Tako je bar do

Brazila.
Opazi mesec i oseti se bogatim. Tad mu se pogled
spusti na grad.
Ne uini mu se ni prijatan, ni svetao, ni topao.
Ve je video kako se osipaju beznaajne mrvice njegovih
svetala.

O emu misli?
Mislio je o moguoj magli nad Porto Alegrom.

Imam ja svoju taktiku. Znam kuda u

zaobii.
Ponovo se nagnuo. Duboko je udisao kao da e se
go baciti u more.


Nisi ak ni alostan... Na koliko dana
odlazi?
Osam, deset dana. Ne zna. alostan, nije; zato?
Te ravnice ti gradovi, ta brda... Prosto je odlazio, kako se
njemu inilo, da ih osvoji. I mislio je o tome kako e ih
za nepun sat osvojiti i osloboditi se Buenos Airesa.
Osmehnu se:

Taj grad... Tako u brzo biti daleko od

njega. Lepo je uzleteti nou. Pritisne na ruicu za gas,
okrenut prema jugu, a ve za deset sekundi pejza se
obre, i okrenut si prema severu. Grad nije nita drugo
nego morska dubina.
Ona je mislila o svemu onome ega se mora
osloboditi da bi mogao osvajati.

Ne voli svoj dom?

Volim svoj dom...

Ali njegova je ena oseala da je on ve uzleteo.
Ta iroka ramena su ve poivala na nebesima.
Ona mu to i pokae.

Lepo ti je vreme, put je poploan

zvezdama.
On se nasmeja:

Jeste.
Ona poloi ruku na njegovo rame i uzbudi se,
osetivi, da je toplo; nije li to telo onda u opasnosti?

Ti si jak, ali budi razborit!

Razborit, naravno...
Ponovo se nasmeja.
Oblaio se. Za ovu priliku odabirao je najgrublju
tkaninu, najteu konu odeu, oblaio se kao seljak. to
je bivao krupniji, to mu se ona vie divila. Sama mu je
stegnula opasa, navukla izme.


Te me izme uljaju.

Evo drugih.

Pronai mi neku uzicu za pomonu

svetiljku.
Pogleda ga. Sama je popravila poslednju manu na
oklopu: sve je odlino pristajalo.

Vrlo si lep.
Primetila je da se brino elja.

Je li to zbog zvezda?

Zbog toga da se ne oseam starim.

Ljubomorna sam...
On se opet nasmeja, poljubi je i privinu uz svoju
teku odeu. Tad je podie ispruenim rukama kao to se
podiu male devojice i opet se smejui, spusti je na
krevet.

Spavaj!
I zatvorivi za sobom vrata, on zakorai na ulicu,
meu nepoznatim nonim svetom, prvi korak na putu ka
pobedi.
Ona je ostala gore. Tuno je gledala to cvee, te
knjige, tu nenost, to za njega nije bilo nita drugo nego
morska dubina.

11
Rivjer ga doeka.

Na zadnjem ste mi letu podvalili.

Zaobilazili ste kad su meteoroloki izvetaji bili povoljni
i kad ste mogli proi. Jeste li se uplaili?
Iznenaeni pilot uti. Lagano trlja ruku o ruku.
Tad podie glavu i pogleda Rivjera pravo u lice:

Da.
U dnu due Rivjer saaljeva tog vrlo smelog
momka koji se bio uplaio. Pilot pokuava da se
opravda.

Nisam vie nita video. Naravno, neto

dalje... moda... radio-telegraf se javlja... Ali mi je
oslabilo signalno svetlo, nisam vie video ruke. Htedoh
da upalim poziciono svetlo da bih video bar krilo. Nita
nisam video. Oseao sam se kao da sam pri dnu duboke
jame iz koje se teko izvui. Tada je motor poeo da
titra.

Nije.

Nije?

Nije. Kasnije smo proverili. Sasvim je u

redu. Naime, uvek se misli da motor titra kad je nekoga
strah.

Koga ne bi bilo strah! Planine me

nadvisile. Kad sam se hteo uspeti, sukobio sam se s
jakim vrtlozima. Znate, kad se nita ne vidi... vrtlozi...
Umesto da se popnem, siao sam sto metara. Nisam vie
video ni iroskop, ni manometre. inilo mi se da slabi
rad motora, da se motor pregrejava, da opada pritisak
ulja... A sve u mraku kao u nekoj bolesti. Bio sam
presretan kad sam opet ugledao osvetljeni grad.


Imate previe mate. Idite.
I pilot izae.
Rivjer se zavali u naslonjau i proe rukom kroz
sedu kosu.
To je moj najhrabriji ovek. Ono to mu je
uspelo te noi vrlo je lepo, ali ga ja izbavljam iz
straha...
Zatim ga opet obuzima iskuenje slabosti:
Da te zavole, dovoljno je da saaljeva. Ja
uopte ne saaljevam ili to sakrivam. Ipak bih voleo da
budem okruen ljudskim prijateljstvom i nenou.
Lekar ih u svom pozivu nalazi. Ali ja sluim dogaajima.
Moram tako kovati ljude da im i oni slue. Kako dobro
oseam taj zagonetni zakon, uvee, u svojoj kancelariji,
pred saobraajnim listama! Ako se ja prepustim, ako
pustim dobro proraunate dogaaje da idu svojim tokom,
tada tajanstveno nastaju nezgode. Kao da jedino moja
volja spreava avion da se neraspadne u vazduhu, ili
nepogodu da zadri potu na svom letu. Ponekad me
iznenauje moja mo.
Premilja i ovako:
Moda je to jasno. Kao veita borba vrtlara za
svoj vrt. Samo snagom svoje ruke potiskuje iskonsku
umu u zemlji koja je veito obnavlja.
Misli o pilotu:
Izbavljam ga od straha. Nisam se ja na njega
okomio, ve, preko njega, na onaj otpor to paralie ljude
pri susretu s nepoznatim. Ako ga sluam, ako ga
saaljevam, ako ozbiljno shvatam njegovu pustolovinu,
poverovae da se vraa iz oblasti tajanstva, a upravo se

tog tajanstva ovek i boji. Treba da ljudi siu u taj

mrani ponor i da iz njega izau i kau da nisu nita
susreli. Treba da taj ovek sie do najdubljeg dna noi u
njenu gustou, i to ak i bez male rudarske svetiljke to
obasjava samo ruke ili krilo, a za irinu ramena udaljuje
ono nepoznato.
Meutim, u toj borbi je neko preutno bratstvo, u
dnu njihovih dua, vezivalo Rivjera i njegove pilote. Bili
su to ljudi koji su se borili rame uz rame, koji su jednako
udeli za pobedom. Ali Rivjer se sea drugih bitaka u
kojima se borio da osvoji no.
U slubenim krugovima su zazirali od tog mrklog
predela kao od neistraene praume. Uputiti posadu,
brzinom od dvesta kilometara na as, u susret olujama i
maglama i materijalnim zaprekama koje no sadri, a ne
pokazuje ih, sve im se to inilo pustolovinom, koja je
mogua samo u vojnoj avijaciji: uzleti se po vedroj noi,
bombarduje se, sputa se na isto uzletite. Ali redovni
saobraaj bi no unitila. To je za nas, odvraao je
Rivjer, pitanje ivota ili smrti, budui da svake noi
gubimo prednost to je danju steknemo nad eleznicama
i brodovima.
Rivjer je razdraeno sluao kako se govori o
bilansima, o osiguranjima, a ponajvie o javnom
miljenju: Javno miljenje.. . opovrgavao bi on, njime
se upravlja! Mislio je: Kakvo gubljenje vremena!
Postoji neto... neto, to nadilazi sve to. Ono to ivi,
gazi preko svegadrugogada bi moglo ivetii stvara, da bi
moglo iveti, svoje sopstvene zakone. To je neoborivo.
Rivjer nije znao ni kada e ni kako e trgovaka avijacija

prei na none letove, ali je ipak valjalo pripremiti to

neizbeno reenje.
Seao se zelenih stolova pred kojima je, drei
podbradak u aci i oseajui neobinu snagu, sluao
tolike prigovore. inili su mu se beznaajni, unapred
opovrgnuti ivotom. I oseao je svoju sopstvenu snagu
kako se skuplja u njemu kao neka teina. Moji razlozi
su nepobitni, ja u pobediti, mislio je Rivjer. To je
prirodni tok dogaaja. Kad su od njega zahtevali
konana reenja koja bi otklonila svaku opasnost,
odgovarao je: Iskustvo e stvoriti zakone, poznavanje
zakona nikada ne prethodi iskustvu.
Posle pune godine borbe, Rivjer je izaao kao
pobednik. Jedni su govorili: zbog svog ubeenja,
drugi, zbog upornosti, zbog snage kao u medveda koji
srlja, ali, po njegovom miljenju, prosto stoga, to je
udario pravim putem.
Ali kakve predostronosti u poetku! Avioni su
uzletali svega jedan sat pre osvita, a sputali se samo sat
nakon sunevog zalaska. Kad se Rivjer oseti sigurnijim u
svom iskustvu, tada se tek usudi da poalje potanske
avione u dubine noi. Gotovo bez sledbenika, osuen i
usamljen, sad je vodio boj.
Rivjer telefonira kako bi doznao poslednje
poruke aviona u vazduhu.

12
Meutim, potanski avion iz Patagonije sukobio
se s olujom, a Fabijan nije hteo da je obie. inilo mu se
da je vrlo proka, budui da su se munje zabijale duboko
u unutranjost predela irazotkrivale gomile oblaka.
Pokuae da se provue ispod nje, a bude li zlo, odluie
da je zaobie.
Instrument je pokazivao visinu od hiljadu i sedam
stotina metara. On pritisnu dlanom ruice da je malo
smanji. Motor snano zateke i avion se strese. Fabijan
ispravi ugao sputanja i na karti proveri visinu bregova:
iznosila je pet stotina metara. Da bi obezbedio dovoljan
razmak, letee na visini od kojih sedam stotina metara.
rtvovao je visinu kao kad se igra u imetak.
Vrtlog zahvati avion koji jae zadrhta. Fabijanu je
bilo kao da mu prete nevidljive ruevine. Zamisli kako
obilazi i ponovo susree sto hiljada zvezda, ali ne skrene
ni za stepen.
Fabijan je procenjivao svoje mogunosti. Moda
se radilo o lokalnoj oluji, budui da Trelev, sledee
uzletite, javlja da su samo tri etvrtine neba prekrivene
oblacima. Valjalo je proiveti jedva dvadesetak minuta u
tom crnom betonu. A ipak se pilot uznemirio. Nagnut
ulevo, na zid vetra, pokuavao je da prepozna nejasna
svetla, koja su se javljala i u najmrklijim noima. Ali to
vie i nisu bila svetla. Jedva neka razlika u gustini, u
debljini mraka, ili, moda, umor oiju.
Razmota jedan papiri radio-telegrafiste:
Gde smo?

ta bi sve Fabijan dao da to zna! Odgovori:

Neznam. Pomou busole prolazimo kroz oluju.
Smetao mu je plamen iz otvora, koji je visio o motoru
kao plameni grozd, tako bled, da ga po meseini nestaje,
ali koji, u ovom nitavilu, upija ceo vidljivi svet. Pogleda
ga. Vetar ga je vrsto spleo, te je bio nalik na plam
zublje.
Kako bi proverio iroskop i kompas, Fabijan je
svakih trideset sekundi unosio glavu u kabinu. Nije se
vie usuivao zapaliti blede, crvene svetiljke, koje su ga
dugo zaslepljivale, ve su sada svi instrumenti u
svetlucavim brojkama sijali slabapom, zvezdanom
svetlou. Ovde, posred kazaljki i brojki, pilot je oseao
varljivu sigurnost; kao u brodskoj kajiti nad kojom se
valja talas. No i sve ono kamenje, naplavine, bregovi,
koje ona nosi, tekli su u susret avionu isto tako
neverovatno zlokobno.

Gde smo? ponovo ga je pitao radiotelegrafista.

Fabijan je opet izvirivao i nastavljao, naslonjen
ulevo, da bdi. Nije vie znao, koliko vremena, koliko e
ga napora osloboditi tih mrkih uza. Gotovo je sumnjao
da e ih se ikada izbaviti, budui da je ivot stavio na taj
prljavi i zguvani papiri, koji je hiljadu puta bio
odmotao i proitao, kako bi okrepio nadu: Trelev: tri
etvrtine neba oblano, vetar slab, zapadni. Ako je nad
Trelevom tri etvrtine neba oblano, primetie se
njegova svetla u vedrini. Ukoliko...
Obeanje daleke, slabe svetlosti teralo ga je da
nastavi; ipak, budui da je sumnjao, napisa radio-

telegrafisti: Ne znam da li u proi. Pitajte da li je iza

nas jo uvek lepo.
Odgovor ga uasnu:
Komodoro javlja: povratak ovuda nemogu.
Nevreme.
Pomalo je ve nazirao neobinu ofanzivu, koja se
s lanca Anda obarala na more. Pre nego to bude mogao
da stigne do gradova ciklon e ih zahvatiti.
Pitajte San Antonio kakvo je vreme.
San Antonio odgovorio: na zapadu se die vetar
a na istoku nevreme. Nebo sasvim oblano. San Antonio
uje vrlo slabo zbog smetnji. I ja slabo ujem. Mislim da
u zbog elektriciteta uskoro morati izvui antenu. Hoete
li zaobii? ta nameravate?
Pustite me na miru. Pitajte Bahia Blanku kakvo
je vreme.
Bahia Blanka odgovara: na Bahia Blanki
oekujemo snanu oluju sa zapada za manje od dvadeset
minuta. Pitajte Trelev kakvo je vreme.
Trelev je odgovorio: uragan trideset metara u
sekundi sa zapada i naleti vetra s kiom.
Saoptite u Buenos Aires: opkoljen sa svih
strana, nevreme na duini od hiljadu kilometara, ne
vidimo vie nita. ta da radimo?
Za pilota je ta no bila beskrajna, jer nije vodila
ni prema pristanitu (inilo se da su sva nedostina), ni
prema osvitu: goriva e nestati za sat i etrdeset minuta.
Bie prisiljen, pre ili kasnije, da naslepo srlja kroz
gustinu.
Kad bi mogao doekati zoru...
Fabijan je zamiljao zoru kao pozlaeni peani
al, na koji bi se nasukali kad mine ova teka no. Pod

avionom koji je u opasnosti rodila bi se obala ravnica.

Mirna zemlja nosila bi usnula imanja, stada i bregove.
Sve naplavine to su lutale tminom postale bi
nekodljive. Kad bi mogao, kako bi zaplivao prema
osvitu!
Seti se da je opkoljen. Sve e se, dobro ili loe,
reiti u toj gustini.
Tako je. Ponekad bi mu se u svanue inilo da
ozdravlja.
Ali emu upravljati oi ka istoku, gde se nalazi
sunce? Meu njima se nalazi tolika nona provalija
kojom se nije moglo uspinjati.

13

Potanski avion iz Asunsiona dobro napreduje.

Stii e oko dva sata. Meutim, oekujemo prilino
zakanjenje patagonskog aviona, koji je, ini se, u nevolji.

U redu, gospodine Rivjer.

Moda neemo ekati na njega da bismo

mogli odaslati avion za Evropu: im stigne asunsionski,
zatraiete od nas uputstva. Budite spremni.
Rivjer je ponovo itao telegrame o sigurnosti
severnih uzletita. Obeavali su evropskom potanskom
avionu putpomeseini: Vedro nebo, pun mesec, bez
vetra. Brazilske planine, jasno ocrtane na blistavom
nebu, uranjale su pravo u uskovitlano srebro mora, svoju
gustu kosu od mrkih uma. Tih uma, po kojima pljute
meseevi zraci a ne boje ih. I ostrva crna kao naplavine
na puini. I celim putem ta neiscrpna meseina: izvor
svetla.
Kad bi Rivjer zapovedio da se krene, posada
potanskog aviona za Evropu ula bi u stalni svet, koji je
cele noi blago sjajio. Svet, u kojem nita ne preti da
poremeti ravnoteu tmine i svetla. Gde se ak ne uvlai
ni milovanje bezazlenih lahora, koji mogu, jae,
pokvariti celo nebo za nekoliko sati.
Ali Rivjer je oklevao pred tim blistavilom, kao
rudarski istraiva pred zabranjenim zlatnim poljima.
Dogaaji na jugu govorili su protiv Rivjera, jedinog
branioca nonih letova. U sluaju nesree nad
Patagonijom, njegovi bi protivnici stekli tako snaan
moralni oslonac, da bi Rivjerova vera moda odsad bila
nemona. Rivjerova vera, naime nije se poljuljala. Jedna

pukotina u njegovom delu dozvolila je da doe do

drame, ali je drama razotkrila pukotinu, a nije nita
drugo dokazala. Moda su na zapadu potrebne
osmatranice... Videemo. Jo pomisli: Imam iste
dobre razloge da da ostanem uporan, a jedan uzrok
mogue nesree je nestao: taj, to se sam otkrio. Porazi
jaaju snane. Na svu nesreu, protiv ljudi se igra igra u
kojoj malo znai pravi smisao pojava. ovek dobija ili
gubi od prividnosti, osvaja bedne bodove. I nae se
sputan prividnou poraza.
Rivjer pozva telefonom.

Zar nam Bahia Blanka jo uvek nita

telegrafski ne javlja?

Ne.

Zovite mi uzletite telefonom.

Pet minuta kasnije je pitao:

Zato nam nita ne javljate?

Ne ujemo avion.

Ne odgovara?

Ne znamo. Previe je olujno. ak i da

odailje, ne bismo ga uli.

uje li Trelev?

Mi ne ujemo Trelev.

Telefonirajte.

Pokuali smo: vod je prekinut.

Kakvo je vreme kod vas?

Pogorava se. Seva na zapadu i jugu. Vrlo

je sparno.

Vetar?


Jo slab, ali traje deset minuta. Sevanje se
brzo primie.
Pauza.

Bahia Blanka? ujete li? Dobro. Zovnite

nas opet za deset minuta.
Rivjer poe da prelistava telegrame junih
uzletita. Svi saoptavaju da se avion ne javlja. Poneka
vie ne odgovaraju Buenos Airesu i na karti je narastala
pega nemih podruja, gde su gradii, zatvorivi sva
vrata, bili ve izloeni ciklonu, a svaka kua u njihovim
zamraenim ulicama bila je odseena od sveta i
izgubljena u noi poput kakve lae. Jedino bi ih zora
mogla izbaviti.
Ipak je Rivjer, nagnut nad kartom, jo uvek gajio
nadu da e pronai pribeite vedrine, budui da je
telegrafski zatraio meteoroloke podatke od policije u
preko trideset pokrajinskih gradova, i odgovori su mu
ve poeli pristizati. Svim radio-stanicama du dve
hiljade kilometara bilo je zapoveeno da, primi li koja od
njih poziv aviona, obavesti u roku od trideset sekundi
Buenos Aires, koji e joj saoptiti poloaj pribeita
kako bi ga predala Fabijanu.
inovnici, sazvani za jedan sat izjutra, bili su ve
u svojim kancelarijama. Tu tajnovito doznadoe da e
moda biti zabranjeni noni letovi i da ak ni evropski
potanski avion nee uzleteti pre svanua. apatom su
razgovarali o Fabijanu, o ciklonu, a ponajvie o Rivjeru.
Nasluivali su ga ovde, sasvim blizu, malo-pomalo
pritisnuta prirodom koja ga odbacuje.

Ali svi glasovi uutae. Rivjer se upravo bio

pojavio na svojim vratima, umotan u mantil, sa enrom
natuenim preko oiju, kao veni putnik. Spokojnim
korakom prie efu kancelarije:

Sada je jedan i deset, jesu li u redu papiri

potanskog aviona za Evropu?

Ja... mislio sam...

Nije vae da mislite, nego da izvravate.

Lagano se i napola okrenu prema otvorenom
prozoru, ruku skrtenih na leima.
Jedan inovnik mu pristupi:

Gospodine direktore, dobijamo malo

odgovora. Javljaju nam da su u unutranjosti mnoge
telegrafske linije ve prekinute...
U redu.
Rivjer je nepomian, posmatrao no.
I tako je svaka vest pretila potanskom avionu.
Svaki grad, ako bi uspeo odgovoriti pre nego to se
vodovi pokidaju, javljao bi o pribliavanju ciklona, kao o
najezdi. Dolazi iz unutranjosti Anda. Brie celim
putem, prema moru...
Rivjeru su se zvezde inile odvie sjajne, vazduh
odvie vlaan. Kakva udesna no! Brzo se kvarila,
osipajui se kao meso blistava ploda. Zvezde su jo u
potpunom broju nadvisivale Buenos Aires, ali je to bila
samo jedna oaza i to trenutna, pristanite koje je,
uostalom, izvan pilotovog dometa. Pretea no to je zao
vetar dotie i nagriza. No koju je teko pobediti.

Jedan je avion, negde, bio izloen opasnosti u

njenim dubinama: ljudi su se nemono uskomeali na
obali.

Telefonirala je Fabijanova ena.

Obno, pri svakom povratku, pratila je let
potanskog, patagonskog aviona: Naputa Trelev... Tad
bi opet usnula. A malo kasnije: Sigurno se pribliava
San Antoniju, sigurno vidi njegova svetla... Tad bi
ustala, razmakla zavese i posmatrala nebo: Svi mu ti
oblaci smetaju... Ponekad bi mesec etao kao pastir. I
mlada ena bi opet legla, smirena tom meseinom i tim
zvezdama, hiljadama prisustava oko njezina mua. Oko
jedan sat osetila bi da je blizu: Sigurno vie nije daleko,
sigurno vidi Buenos Aires... Zatim bi ponovo ustala i
pripremila mu obrok, vruu kafu: Tako je hladno, tamo
gore... Doekivala ga je uvek kao da silazisnekog
snenog vrhunca: Nije li ti hladno? Ta nije! Ipak
se ugrej... Oko jedan i etvrt sve je bilo spremno. Tada
bi ona telefonirala.
Noas, kao i svake noi, ona zapita:

Je li Fabijan sleteo?
inovnik, koji je sluao, poneto se smete:

Ko je na telefonu?

Simona Fabijan.

Ah, jedan as...

inovnik, ne usuujui se da ita kae, preda
slualicu efu kancelarije.

Ko je tamo?

Simona Fabijan.

Ah!... ta elite, gospoo?

Je li sleteo moj mu?

Zavlada muk, koji se sigurnoinio
neobjanjivim, a tada pade jednostavan odgovor:

Nije.

Kasni li?


Da.
Opet zavlada muk.

Da... kasni.

Ah!...
Bio je to uzvik ranjenog tela. Zakanjenje ne
znai nita... ne znai nita... ali kad se otegne...

Ah!... A u koliko e sati stii?

U koliko e sati stii? M i . . . mi ne

znamo.
Sada je udarala o zid. Vraala joj se samo jeka
sopstvenih pitanja.

Molim vas, odgovorite mi! Gde se nalazi?

Gde se nalazi? Priekajte...

Ta joj je sporost nanosila bol. Neto se tamo
dogaalo, iza tog zida. Odluie se:

Uzleteo je u Komodoru u devetnaest i

trideset.

A posle toga?

Posle toga?... Mnogo kasni... Mnogo

kasni zbog loeg vremena...

Ah, zbog loeg vremena... Kolike li

nepravde, kolike li podlosti u tom mesecu, to se tako
dokono nadneo nad Buenos Airesom. Mlada se ena
odjednom priseti da je potrebno najvie dva sata da iz
Komodora stigne u Trelev.

Pa on ve est sati leti prema Trelevu!

Sigurno vam alje poruke! Ta ta kae?...

ta nam kae? Prirodno je, da po takvom

vremenu... razumete... ne ujemo njegove poruke.

Po takvom vremenu!

ujte, gospoo, jasno je da emo vam

telefonirati im budemo neto saznali.


Ah, vi nita ne znate...

Do vienja, gospoo...

Ne! Ne! Hou da govorim s direktorom!

Gospodin direktor je vrlo zaposlen,

gospoo, on je na sednici.

Ah, ba me briga! Ba me briga! Hou da

govorim s njim!
ef kancelarije obrisa znoj:

Jedan trenutak...
Otvori vrata Rivjerove sobe:

Gospoa Fabijan hoe da govori s vama.

Eto, pomisli Rivjer, eto onoga ega sam se
bojao. Poeli su se pomaljati dirljivi elementi drame.
Isprva ih je mislio odbiti. Majke i ene nemaju pristup u
slubene prostorije. I na laama koje su u opasnosti
uutkuju se oseaji. Oni ne pomau pri spasavanju ljudi.
Ipak pristade:

Spojite s mojom kancelarijom.

Zautajsitni, daleki, uzdrhtali glas
i odmah pojmi da joj ne moe odgovoriti. Sasvim
je jalovo, za njih oboje, da se nau licem u lice.

Gospoo, molim vas, umirite se! U naem

se poslu tako esto dogaa da dugo moramo ekati vesti.
Bio je doao do one take kad se ne namee
problem pojedinane opasnosti, nego problem cele
akcije. Pred Rivjerom se nije ispreila Fabijanova ena,
ve drugi smisao ivota. Rivjer nije mogao da ne slua,
da ne ali taj sitni glas, taj toliko alosni, ali
neprijateljski poj. Jer ni akcija, ni lina sreane mogu se
deliti: one se sukobljavaju. I ta je ena govorila u ime
jednog apsolutnog sveta, i u ime njegovih dunosti i

njegovih prava. U ime sveta u kojem predvee na stolu

sija svetiljka, telo trai telo, u kojem ive nade, nenosti,
uspomene. Traila je svoju imovinu i bila je u pravu. I
on, Rivjer, takoe je bio u pravu, samo to nita nije
mogao suprotstaviti istini te ene. Pri svetlu skromne
domae svetiljke shvatio je neobjanjivost i neovenost
svoje sopstvene istine.

Gospoo.. .
Vie nije sluala. inilo se da mu je gotovo pala
pred noge, izderavi o zid svoje slabane pesnice.
Neki je inenjer jednom rekao Rivjeru, dok su se
nadnosili nad ranjenika nastradalog pri gradnji mosta:
Je li vredan taj most jednog zdrobljenog lica? Nijedan
od seljaka, kojima e posluiti taj put, ne bi pristao tako
uasno iznakaziti to lice, kako bi izbegao obilazak preko
sledeeg mosta. A ipak se mostovi diu. Inenjer je
dodao: Zajedniki je interes sastavljen od pojedinanih
interesa: ne opravdava nita vie. A, meutim,
odgovorio mu je kasnije Rivjer, iako nita ne vredi
koliko ljudski ivot, mi veito postupamo kao da postoji
neto to prevazilazi po vrednosti ljudski ivot... Ali ta
je to? I, Rivjeru se, dok je mislio na posadu, stezalo
srce. ak i kad se diu mostovi, akcija rui sreu; Rivjer
nije vie mogao a da ne zapita u ime ega? Ti ljudi,
mislio je, koji e moda izginuti, mogli su iveti
sreno. Video je lica uneta u pozlaeno svetilite
veernjih svetiljki. U ime ega sam ih otrgao otuda? U
ime ega ih je oteo od line sree? Zar nije prvi zakon

zatititi sve te sree? Ali, on ih svojeruno rui. A, ipak,

jednog kobnog dana nestaju zlaana svetilita poput
opsena. Starost i smrt ih unitavaju nesmislenije od
njega. Postoji moda neto drugo to valja spasiti, neto
trajnije; moda treba spasiti onaj deo oveka, koji Rivjer
izgrauje? Inae akcija nema opravdanja.
Voleti, samo voleti, kakve li bezizlaznosti.
Rivjera obuze nejasno oseanje dunosti, vee od
oseanja ljubavi. Ili se moda radilo o nekoj nenosti to
se toliko razlikuje od ostalih. Pade mu na um reenica:
Treba ih uiniti venima..Gde li je to proitao? Ono za
im teite u vama gine. Pred njim izniknu hram boga
sunca starih peruanskih Inka. To okomito kamenje na
brdu. Da nije njega, ta bi ostalo, ta bi ostalo od jedne
civilizacije, koja teretom svog kamenja optereuje
dananjeg oveka kao gria savesti? U ime kakve
surovosti ili u ime kakve udne ljubavi, voa
nekadanjih naroda, terajui ih da podiu hram na brdu,
prisili te gomile da sazdaju svoju venost? Rivjeru se
takoe ukaza sva sila gradia, to se uvee vrte oko
paviljona s muzikom: Taj oblik sree, taj oklop...,
pomisli. Nekadanji voa naroda, ukoliko moda nije
saaljevao ovekove patnje, neobino je saaljevao
njegovu smrt. Ne smrt pojedinca, ve je saaljevao vrstu
koju e zbrisati more peska. I poveo je svoj narod da
digne hramove koje pustinja nee moi da zatrpa.

15

Moda e ga spasiti taj papir savijen naetvoro:

Fabijan ga je odmotavao stisnutih zuba.
Nemogue uhvatiti Buenos Aires. Ne mogu vie
ni odailjati, prste mi trese struja.
Ozlojeeni Fabijan htede da odgovori, ali kad
podie ake s ruica, da bi mogao pisati, neki snaan
talas prodre mu u telo: vir ga je uzdigao zajedno s
njegovih pet tona metala i titrao se njime. Odustade od
svoje namere.
Njegove su ake ponovo pritisle talas i smanjile
ga.
Fabijan snano odahnu. Ako radio-telegrafista
izvue antenu iz straha pred olujom, Fabijan e mu
razbiti njuku, kad se spuste. Moraju svakako uspostaviti
vezu s Buenos Airesom, kao da e im odande, iz daljine
od preko petnaest stotina kilometara, dobaciti ue u ovu
provaliju. Ne videi drhtave svetlosti, gotovo beskorisne
svetiljke gostionica, koje bi ipak pokazivale zemlju
poput svetionika, eleo je bar glas, jedan jedini glas iz
sveta, to vie ne postoji. Pilot podie pesnicu i zamae
njome u svojoj crvenoj svetlosti, kako bi onome
drugome, pozadi, obrazloio tu traginu istinu, ali drugi,
nagnut nad razoreni prostor sa zatrpanim gradovima i
mrtvim svetlima, nije je spazio.
Fabijan bi posluao svaki savet samo kad bi mu
ga neko doviknuo. Mislio je: Da mi kau da se vrtim u

krugu, vrteo bih se u krugu, da mi kau da udarim pravo

na jug... Negde su postojale te zemlje u miru, tihe pod
velikim senkama od meseine. Poznavali su ih oni
drugovi tamo dole, obueni kao naunici, nagnuti nad
kartama i svemoni, sklonjeni pod svetiljke lepe kao
cvee. A ta je on poznavao, sem virova i noi koja je
brzinom pada nasrtala na nj svojom crnom bujicom? Ne
mogu prepustiti dva oveka tim vrtlozima i oblanim
ognjevima. Ne mogu. Zapovedie Fabijanu: Kurs
dvesta etrdeset. . . Uzeo bi kurs dvesta etrdeset. Ali,
bio je sam.
Uini mu se da se i same stvari protive. Motor bi,
pri svakom poniranju, tako snano zatitrao, da bi cela
masa aviona zadrhtala kao od srdbe. Fabijan je svom
snagom savladavao avion, zabivn glavu duboko u
kabinu i unevi lice u horizont iroskopa, budui da
napolju vie nije razlikovao nebesku gromadu od
zemaljske, izgubljen umraku, gde je sve pomeano, u
mraku postanja svetova. A kazaljke na pokazivaima
poloaja drhtale su sve bre i bre, i bilo ih je sve tee
slediti. I pilot koga su varale ve se teko borio, gubio
visinu, malo-pomalo tonuo u tu pomrinu. Proita
visinu: Pet stotina metara. Bili su u ravni bregova.
Oseao je kako teraju prema njemu vrtoglave talase.
Takoe je poimao da su se sve zemljane gromade, od
kojih bi ga i ponajmanja zgnjeila, nekako rasklimale i
otkinule od svog podnoja te poele pijano kruiti oko
njega. I zaigrale oko njega neku vrstu plesa, koji se sve
vie i vie stezao oko njega.

Pomiri se sa sudbinom. Makar se i razbio, sletee

bilo gde. I, kako bi bar izbegao bregove, ispusti jedinu
svetleu raketu. Raketa planu, zavrti se, osvetli neku
ravan i ugasi se. Bilo je to more.
Brzo pomisli: Propao sam. etrdeset stepeni
ispravke, a ipak sam izgubio obalu. To je ciklon. Gde je
zemlja? Okrenu pravo na zapad. Pomisli: Sad sam bez
rakete, ubiu se. To se moralo jednom dogoditi. A
njegov drug, tamo pozadi... Sigurno je izvukao antenu.
Ali se pilot vie nije ljutio na nj. Kad bi sad on prosto
otvorio ake, u tren bi njihov ivot odande iscurio poput
nitavne praine. U akama je drao uzbueno srce svog
druga i svoje sopstveno. I odjednom ga te ake uasnue.
U tim virovima, to su udarali poput malja, bio se
svom snagom uhvatio za upravlja, kako bi ublaio
njegovo silno drmanje koje bi moglo prekinuti kablove
ruica. I neprestano ga se drao. I tad presta da osea
ake obamrle od napora. Htede da pomakne prste, kako
bi mogao da dobije poruku: nije znao da li ga sluaju.
Nepto tue bilo mu je navrh ruku. Bezoseajne i
mlohave opne. Pomisli: Moram, silno zamiljati da
stiskam... Nije shvatao da li mu misao dopire do aka. A
primeivao je drmanje upravljaa ve i po bolovima u
ramenima: Ispustiu ga. ake e mi se otvoriti... ALI se
uasnu to se usudio tako misliti, jer mu se inilo da
osea kako se njegove ake ovaj put pokoravaju
tajnovitoj sili predstave, kako se polako otvaraju u tami
da ga izdaju.
Jo se mogao boriti i okuati sreu. Nema spoljne
fatalnosti, ali postoji unutranja fatalnost. Dolazi

trenutak kad ovek shvata da je ranjiv. Tada nas greke

vuku poput vrtoglavice.
I upravo u tom trenutku, u jednom rascepu oluje,
zasija, kao smrtonosna meka u dnu vre,iii nekoliko
zvezda.
Bio je siguran da je to zamka: vidi tri zvezde u
rupi, uspinje se prema njima, zatim ne moe sii i
ostaje tamo gore da grize zvezde...
Ali njegova je glad za svetlou bila tolika da se
on podie.

16
Podigao se, spretnije izbegavajui virove, hvala
budi znacima, to su mu ih pruale zvezde. Privlaio ga
je njihov bledi magnet. Tako je dugo patio u potrazi za
svetlou, da se vie nije mogao odrei ni one
najskromnije. Obogaen svetlom konaita, on bi se do
smrti okretao oko toga znaka za kojim je gladovao. I sad
se uspinjao u susret svetlosnim poljima.
U spirali se lagano uzdizao u ponor koji se bio
otvorio, a pod njim zatvarao. I, kako se uspinjao, oblaci
su sve vie gubili blatnjavu boju mraka, proticali kraj
njega kao talasi to postaju sve istiji i belji. Fabijan
izroni.
Njegovo je iznenaenje bilo golemo. Svetlost je
bila tolika da ga je zaslepljivala. Na nekoliko trenutaka
morao je zaklopiti oi. Nikad nije pomiljao da oblaci,
obno, mogu zaslepiti. Ali pun mesec i sva ostala
sazvea pretvarala su ih u blistave talase.
U onom istom trenutku kad je izronio, avion se
odjednom obreo u spokoju, to se inilo neobinim.
Nikakvo ga talasanje nije naginjalo. Poput barke, to
prolazi branu, ulazio je u mirne vode. Bio je preputen
nepoznatom delu neba, skrivenom poput zatona blaenih
ostrva. Oluja pod njim obrazovala je drugi svet, irok tri
hiljade metara, ispresecan naletima vetra, vodenim
levcima, munjama, ali je zvezdama okretala kristalno i
sneno nalije.
Fabijan je mislio da se naao u neobinom
istilitu, toliko se sve sijalo, njegove ake, odea,
njegova krila. Jer svetlost nije silazila sa zvezda, ve je
izbijala iz tih belih gomila pod njim i oko njega.

Ti oblaci pod njim potpuno su odbijali snenu

belinu, koju su dobivali od meseca. A isto tako i oni
zdesna i sleva, visoki kao tornjevi. Teklo je mleko svetla
u kojem se kupao leta. Okrenuvi se, Fabijan vide kako
se radio-telegrafista osmehuje.

Ve je bolje! doviknu on.

Ali se glas gubio u tutnjavi leta, jedino su se
osmesi susreli. Ba sam lud, mislio je Fabijan, to se
smeim, pa mi smo propali.
Ipak, hiljade mranih ruku ga je pustilo. Odreplo
mu spone, kao zatvoreniku kome se dopusti da neko
vreme eta meu cveem.
Prelepo, mislio je Fabijan. Lutao je meu
zvezdama, zgomilanim gusto u riznici, lutao svetom u
kojem npta drugo, ba nita drugo nije bilo ivo, osim
njega, Fabijana, i njegova druga. Nalik na one pljakae
basnoslovnih gradova, zazidane u rizniku odaju, iz koje
nee vie znati izai. Lutaju meu sleenim draguljima,
beskrajno bogati, a ipak osueni.

17
Jedan od radio-telegrafista u Komodoro
Rivadaviji, patagonskom uzletitu, uini nagao pokret, i
svi oni, koji su nemono bdeli u stanici, okupie se oko
togoveka i nadnesoe se.
Nadneli se nad netaknuti i napadno osvetljeni
papir. Ruka radio-telegrafiste jo je uvek oklevala a
olovka poigravala. Ruka radio-telegrafiste jo je skrivala
zarobljena slova, ali su prsti ve drhtali.

Oluje?
Radio-telegrafista potvrdi glavom. Zbog njihovog
ukanja nije mogao razumeti.
Tad zabelei nekoliko neitkih znakova. Zatim
nekoliko rei. Napokon se mogao utvrditi sadraj.
Odseeni na visini od tri hiljade osam stotina
iznad oluje. Letimo pravo na zapad, jer smo zalutali nad
morem. Pod nama nema izlaza. Ne znamo da li jo uvek
letimo nad morem. Javite da li se oluja protee i u
unutranjosti.
Zbog nepogode su morali obrazovati lanac od
stanice do stanice, kako bi odaslali taj telegram u Buenos
Aires. Poruka se probijala kroz no kao oganj to se pali
od tornja do tornja.
Buenos Aires je poslao odgovor:

Oluja posvuda u unutranjosti. Koliko

vam goriva preostaje?

Za pola sata.
I ta reenica, od jednog do drugog stie do
Buenos Airesa.

Pilot je bio osuen da za nepunih trideset minuta

utone u ciklon, koji e ga razbiti o zemlju.

18
A Rivjer razmilja. Ne gaji vie nikakve nade: ta
e posada propasti negde u noi.
Rivjer se sea prizora koji se dogodio u
detinjstvu: praznili su neki ribnjak da bi pronali le. Isto
tako nee ni sada nita nai, pre nego to ta silesija
mraka otee sa zemlje, pre nego to na svetlo dana izrone
ali, ravnice, usevi. Priprosti seljaci moda e pronai
dvadetetasa savijenim rukama na licu, naoko usnula,
nasukana na travi i zlatu tihog dna. Oni su se utopili u
noi.
Rivjer misli o blagu pokopanom u nonim
dubinama, kao u morima iz bajki... Te none jabuke to
ekaju dan sa svim svojim cvetovima, cvetovima koji jo
niemu ne slue. No je bogata, prepuna mirisa, usnulih
jaganjaca i cvetova, koji su jo bezbojni.
Malo-pomalo popee se u susret osvitu masne
brazde, vlane ume, svee deteline. A meu bregovima,
to su sad bezazleni, meu livadama i jaganjcima, posred
mirnoe sveta, inie se da dvoje dece sniva. A neto e
istei iz vidljivog sveta u jedan drugi svet.
Rivjer je znao da je Fabijanova ena uznemirena i
nena. Ta ljubav jedva da joj je bila podarena, kao
igraka siromapom detetu.
Rivjer misli na Fabijanovu aku koja e jo
nekoliko minuta drati u polugama svoju sudbinu. Ta
ruka koja je milovala. Ta ruka koja je dotakla neije
grudiiunjimauskovitlalaburu
kao
neka
boanska
ruka;taruka koja je prelazila preko neijeg lica i koja je
izmenila to lice; ta ruka koja je bila udotvorna.

Fabijan obno luta kroz divotu oblaka, ali, ispod

njega, neto nie, nalazi se venost. Izgubl>en je u
sazveu u kojem jedino on boravi. Jo uvek dri svet u
akama i njie ga na prsima. U upravljau stiska svu
teinu ljudskog bogatstva i oajniki nosi, od zvezde do
zvezde, beskorisno blago koje e morati predati...
Rivjer pomilja da ge jedna radio-stanica jo
uvek uje. Fabijana sa svetom vezuje jo samo muziki
talas, jedna modulacija u molu. Nikakve jadikovke.
Nikakva krika. Jedino najistiji zvuk to ga je ikad
izustio oaj.

19
Robino ga trgnu iz njegove samoe:

Gospodine direktore, mislio sam... moda

bi se moglo pokuati...
Nije imao nikakav predlog, ali je ovako pokazao
dobru volju. Toliko je eleo da nae neko reenje i traio
ga je gotovo kao da se radi o rebusu. Uvek bi pronalazio
reenja, koja Rivjer uopte ne bi sluao: Znate, Robino,
u ivotu nema reenja. Ima snaga u pokretu: valja ih
stvoriti i reenja dolaze sama. Tako je Robino
ograniavao svoju ulogu na stvaranje pokretne snage u
mehaniarskom udruenju. Skromne snage u pokretu,
koja uva od re glavinu elise.
Ali noanji dogaaji zatekoe Robinoa
golorukog. Njegova nadzornika titula nije imala
nikakve moi nad olujama, ni nad ukletim letaem koji
se uistinu nije vie borio zbog dodatka na tanost, ve
kako bi izbegao jednu jedinu kaznu koja ponitava sve
Robinoove smrti.
I Robino, sada beskoristan, besposleno je lutao
po kancelarijama.
Fabijanova se ena najavi. Nagnana nemirom,
ekala je u inovnikoj sobi da je Rivjer primi. inovnici
su kriom pogledavali njeno lice. Ona je zbog toga
oseala stid i ogledavala se zaplaeno: sve je ovde
zaziralo pred njom. I to ljudi koji su nastavljali posao,
kao da gaze preko lea, ti spisi u kojima ljudski ivot,
ljudska patnja ostavljaju samo talog krutih brojki. Traila
je znakove koji bi joj kazivali neto o Fabijanu. U
njenom stanu sve je pokazivalo da je odsutan: napola
razgrnuta postelja, kafa na stolu, struak cvea... Nije

mogla nai nikakav znak. Sve se protivilo saaljenju,

prijateljstvu, uspomeni. Jedina reenica koju je ula,
budui da niko pred njom nije otvarao usta, bila je kletva
jednog inovnika koji je traio neku listu. ... Lista
dinama, bogamu, koje aljemo u Santos. Ona podie
prema tom oveku pogled koji je odavao beskrajno
uenje. Zatim prema zidu koji je prekrivala karta. Njene
usne jedva primetno zadrhtae.
S nelagodnou je poimala da ovde zastupa
neprijateljsku istinu, gotovo je alila to Je uopte dola,
elela Je da se sakrije i, bojei se da je ne bi odvie
zapazili, suzdravala se da ne kalje, da ne plae.
Oseala se neobino, nedolino, ba kao da je naga. Ali
je njena istina bila toliko jaka da su se letimini pogledi
kriom i neumorno dizali kako bi je proitali na njenom
licu. Ta je ena bila vrlo lepa. Ona je pokazivala ljudima
posveeni svet sree. Ona je pokazivala do kakve se
uzvienosti, i ne znajui, dosegne, samo ako se deluje.
Zatvorila je oi pred tolikim pogledima. Ona je
pokazivala kakav se mir, i ne znajui, moe unititi.
Rivjer je primi.
Dola je da bojaljivo brani svoje cvee, kafu na
stolu, svoje mlado telo. Ponovo je, u toj jo hladnijoj
kancelariji, spopade slabano drhtanje usnica. Ona je
takoe, u tom drugom svetu, otkrivala sopstvenu,
neizrecivu istinu. Sva ona ljubav koja je bila u njoj i koja
J'e sa svoje siline bila gotovo divlja, sva ona predanost,
inile su joj se ovde kao nametljivost i sebinost.
Najradije bi pobegla:

Ja vam smetam...

Gospoo odvrati joj Rivjer vi mi ne

smetate. Na svu nesreu, gospoo, vi i ja ne moemo
nita drugo nego ekati.
Ona lagano slegnu ramenima, a Rivjer shvati ta
to znai: emu onda ona svetiljka, veera na stolu,
cvee koje e opet zatei... Mlada ena jednom je
priznala Rivjeru: Jo nisam shvatila smrt svoga deteta.
Tu su jo one sitnice koje su tako bolne, njegova odea
na koju nailazim, i, ako se nou probudim, ona nenost
koja mi ipak navire u srce, premda je zauvek suvina,
kao i moje mleko... Tako e i za tu enu Fabijanova
smrt poeti tek od sutra, u svakom inu to e odsad biti
uzaludan, u svakom predmetu. Fabijan e polako
naputati svoj dom. Rivjer je skrivao duboko saaljenje.
Mlada ena je izlazila smeei se gotovo ponizno,
nesvesna svoje moi.
Rivjer, nekako stuten, sede.
Ali mi ona pomae da otkrijem ono to
traim...
Rasejano je prebirao telegrame o sigurnosti
severnih uzletita. Zamislio se.
Ne nastojimo postati veni, ve nastojimo da ne
vidimo kako dela i predmeti odjednom gube svoj smisao.
Tad se pomalja praznina koja nas okruuje...
Pogledi mu padoe na telegrame:
Evo, odakle se k nama uvlai smrt: kroz te
poruke koje nemaju vie smisla...
Promotri Robinoa. Taj proseni momak, sada
beskoristan, izgubio je ve svaki smisao. Rivjer mu
gotovo grubo ree:

Zar treba da vam ba ja naem posla?

Tad Rivjer gurnu vrata to vode u inovniku

sobu i tu ga pogodi Fabijanov nestanak koji je bio oit
po nekim znakovima koje gospoa Fabijan nije znala da
opazi. Kartica R. B. 903, Fabijanov avion, na zidnoj
ploi ve se nalazila u stupcu neraspoloivog materijala.
inovnici koji su pripremali papire za evropski potanski
avion radili su leno, znajui da e on okasniti. Sa
uzletita su telefonski traili uputstva za posadu koja je
sada besciljno bdela. ivotni tok je bio usporen. Tu je
smrt!, pomisli Rivjer. Njegovo delo bilo je nalik
oteenom jedrenjaku na puini bez vetra.
Zau Robinoov glas:

Gospodine direktore... est je nedelja od

kako su se venali...
Prihvatite se posla.
Rivjer je jo uvek posmatrao inovnike, a povrh
njih nadniare, mehaniare, pilote, sve one koji su mu
pomagali u njegovu poslu, noeni verom graditelja.
Pomisli na gradie iz davnine koji bi uli gde se govori o
Ostrvima i sagradili lau. Da je natovare svojim
nadama. Da ljudi vide kako im nade jedre puinom. Svi
narasli, svi nadvisili sama sebe, svi spaseni jednom
laom. Cilj moda nita ne opravdava, ali delovanje
izbavlja od smrti. Ti e ljudi trajati u svojoj lai.
I Rivjer e se takoe boriti protiv smrti kad bude
telegramima dao njihov puni smisao, posadi koja bdi
njen nemir, a pilotima njihov dramatski cilj. Kad ivot
bude nadahnuo to delo, kao to vetar nadima jedro na
puini.

20
Komodoro Rivadavija ne uje vie nita, ali
hiljadu kilometara dalje, dvadeset minuta kasnije, Bahia
Blanka hvata drugu poruku:
Sputamo se. Ulazimo u oblake...
Tad ove dve rei iz nejasnog teksta iznikoe u
trelevskoj stanici: ...
, , . . . nita videti...
Takvi su kratki talasi. Sad ih uhvati, sad opet ne
uje nita. Tad se, bez ikakva razloga, sve izmeni. Taj
leta, iji je poloaj nepoznat, obreo se ve meu ivima,
izvan prostora, izvan vremena, a po belim listovima u
radio-stanicama piu ve utvare.
Je li ponestalo goriva ili pilot, pre zastoja
okuava svoju poslednju kartu: pronai tlo, a da se ne
razbije?
Glas iz Buenos Airesa zapoveda Trelevu:
Pitajte ga to.
Prijemna stanica beine telegrafije lii na
laboratoriju: nikl, bakar i manometri, splet vodova.
utljivi telegrafisti none smene u belim odelima, reklo
bi se da su se nadneli nad obian opit.
Svojim opreznim prstima dotiu instrumente,
ispituju magnetsko nebo, kao tragai koji trae zlatnu
icu.

Ne odgovaraju?

Ne odgovaraju.
Moda e ipak uloviti zvuk koji e biti znak
ivota. Ako se avion i njegova poziciona svetla uspnu
meu zvezde, moda e oni zauti pev jedne zvezde...

Trenuci protiu. Uistinu protiu kao krv. Traje li

let jo uvek? Svaki trenutak odnosi jednu mogunost
spasa. I tako se ini da vreme, protiui, razara. Kao to
tokom dvadeset vekova dotie hram, progriza granit i
rui hram u prainu, tako se sad vekovno troenje sabira
u svaki trenutak i preti letau.
Svaki trenutak neto odnosi.
Onaj Fabijanov glas, onaj Fabijanov smeh, onaj
osmeh! Muk osvaja tlo. Sve tegobniji i tegobniji muk,
koji se obara na letaa kao teina mora.
Tad neko primeuje:

Jedan sat i etrdeset minuta. Poslednje

gorivo je istroeno: nemogue da jo lete.
I pada mir.
Neto gorko i otuno izbija na usne, kao na kraju
putovanja. Zbilo se neto, o emu se nita ne zna, neto
od ega je oveku muno. I posred tog nikla i tih
bakarnih arterija osea se prava tuga, to gospodari nad
poruenim fabrikama. Sad se taj materijal ini
nepokretan, beskoristan, besciljan: teina mrtvog granja.
Valjalo je jo samo saekati osvit.
Za nekoliko sati svanue cela Argentina, i ovi e
ljudi ostati ovde, kao na pesku, gledajui prema mrei
koju izvlae, koju lagano izvlae, i za koju ne znaju ta
se u njoj nalazi.
U svojoj kancelariji Rivjer osea ono olakanje
koje pruaju jedino velike nesree, kada zla kob
oslobaa oveka. Upozorio je policiju cele pokrajine. Ne
moe vie nita, treba ekati.
Ali red mora vladati ak i u mrtvanici. Rivjer
saoptava Robinou:

Telegram za severna uzletita: predviamo znatno

zakanjenje patagonskog potanskog aviona. Da
evropski avion ne bi previe zakasnio, spojiemo
patagonski avion sa sledeim evropskim avionom.
Savija se malo napred. Tad se napree i prisea
neega vanog. Ah, zaista. Da ne bi to zaboravio:

Robino.

Gospodine Rivjer?

Napisaete nalog. Zabranu pilotima da

preu hiljadu i devetsto okreta: unitavaju mi motore.

U redu, gospodine Rivjer.

Rivjer se jo neto jae presavija.
Pre svega treba mu samoe.

Idite, Robino. Idite, stari moj. I Robino se

uasava te jednakosti pred senima.

21
Obuzet melanholijom, Robino je lutao kroz
kancelarije. Stao je ivot kompanije, budui da e
potanski avion koji je trebalo da krene u dva sata biti
opozvan i nee uzleteti pre zore. inovnici ukoenih lica
jo su bdeli, ali to je bdenje bilo uzaludno. Jo su
pristizale, u jednolinom ritmu, poruke o sigurnosti
severnih uzletita, ali njihova vedra neba, i njihovi
puni meseci, i njihovo bez vetra izazivalo je
predstavu jalove kraljevine. Pustinje pune meseine i
kamenja. Dok je Robino prelistavao, ne znajui meutim
zato, neki dosje, na kojem je radio naelnik, opazi ovog
gde stoji pred njim i eka da mu ga urui pokazujui
izazovno potovanje i izraz, kao da kae: Kad
dozvolite, zar ne, to je moje... Taj stav potinjenoga
kosnu nadzornika, ali mu nikakva primedba ne pade na
um, pa mu, besan, vrati dosje. Naelnik se neverovatno
dostojanstveno vrati na svoje mesto. Trebalo je da ga
izbacim napolje, pomisli Robino. Tada, da bi se pribrao,
koraknu nekoliko puta, mislei na dramu. Ta e drama
baciti u nemilost celu politiku i Robino e oplakivati
dvostruki gubitak.
Tad pred njim iskrsnu Rivjer, zatvoren onde, u
svojoj kancelariji koji mu je bio rekao: Stari moj. . .
Nikad tom oveku nije u tolikoj meri ponestalo uporita.
Robino oseti prema njemu veliko saaljenje. Prebirao je
u glavi nekolike reenice kojima je nekako nejasno hteo

saaljevati, olakati. Ispunjavalo ga je oseanje koje mu

se inilo vrlo lepo. I on tiho pokuca. Ne bi odgovora. U
toj tipni ne drznu se jae da zakuca, ve otvori vrata.
Rivjer je bio unutra. Prvi put je Robino ravnopravno
ulazio Rivjeru; donekle kao prijatelj, donekle, po
njegovom sudu, kao narednik, koji za vreme pucnjave
prilazi svom ranjenom generalu, prati ga pri rasulu i
postaje mu brat u izgnanstvu. S vama sam, ma ta se
dogodilo, inilo se da eli rei Rivjeru.
Rivjer je utao i, oborene glave, promatrao svoje
ruke. A Robino, stojei pred njim, nije se usuivao vie
ni da prozbori. Premda dotuen, lav mu je ulivao strah.
Robino je smiljao rei, sve pijanije i pijanije od
predanosti, ali svaki put, kad bi podigao oi, spazio bi tu
glavu, koja je bila nagnuta na tri etvrti, tu sedu kosu, te
usne stisnute nad tolikom gorinom! Napokon se odlui:
Gospodine direktore...
Rivjer podie glavu i pogleda ga. Rivjer je
izranjao iz tako dubokog, tako dalekog sanjarenja, da
moda jo uvek nije primetio Robinoovu prisutnost. I
niko nikad ne saznade o emu je sanjario, ni ta je
oseao, ni kakcd se alost rodila u njegovom srcu. Rivjer
je dugo promatrao Robinoa, kao ivog svedoka neega.
Robinou bi nelagodno. to je dalje Rivjer posmatrao
Robinoa, to se vie na njegovim usnicama ocrtavala neka
nepojmljiva ironija. to je due Rivjer gledao Robinoa,
Robino je vie crveneo. Tim se vie Rivjeru inilo da je
Robino doao ovamo da posvedoi, u dirljivo dobroj i na
nesreu spontanoj nameri, i ljudsku glupost.

Zbunjenost savlada Robinoa. Ni narednik, ni

general, ni pucnjava nisu vie bili od koristi. Zbivalo se
neto neobjanjivo. Rivjer ga je joga uvek posmatrao.
Tad se Robino, protiv svoje volje, malo ispravi i izvadi
ruku iz levog depa. Napokon tada Robino, beskrajno
smeten, izgovori, ne znajui zato:

Doao sam da mi izdate naloge.

Rivjer izvadi sat i jednostavno ree:

Dva su sata. Avion iz Asunsiona e sleteti

u dva i deset. Potanski avion za Evropu odaslaete u
dva i etvrt.
A Robino proiri zapanjujuu novost: ne ukidaju
se noni letovi. I Robino se obrati naelniku:

Doneete mi taj dosje da ga pregledam.

A kad naelnik doe do njega, on e:

ekajte.
I naelnik prieka.

22
Potanski avion iz Asunsiona najavi da se sputa.
Rivjer je ak i u najgorim asovima sledio, od
telegrama do telegrama, njegov sreni hod. Bila je to za
njega u ovom meteu odmazda njegove vere, dokaz. Taj
sreni let najavljivao je telegramima hiljade isto tako
srenih letova. Nema ciklona svake noi. Rivjer
takoe pomisli:Kad je jednom probijen put, valja i dalje
njime ii.
Putujui od uzletita do uzletita iz Paragvaja,
kao iz nekog divnog vrta prepunog cvea, niskih zdanja i
tihih voda, avion je klizio tik pored ciklona, koji mu nije
zamraio ni jednu zvezdu. Devetoro putnika, zamotanih
u putne pokrivae, bili su se elom naslonili na okna, kao
na izlog krcat draguljima, jer su argentinski gradii ve
prosipali kroz no sve svoje zlato, pod bledim zlatom
zvezdanih gradova. Napred je, pilot, irom otvorenih
oiju punih meseine, nalik na kozara, drao u svojim
rukama dragoceni teret ljudskih ivota. Buenos Aires ve
je ispunjavao horizont svojim ruiastim ognjem, da bi
ubrzo zasjao svojim kamenjem, kao kakva riznica iz
bajki. Radio-telegrafista je prstima odaljao poslednje
telegrame, kao poslednje note sonate, koju je, sav
radostan, otkucavao na nebu, i iju e pesmu razumeti
Rivjer, a zatim izvue antenu, tad se malo protegnu,
zevnu i osmehnu se: stizali su.

Kad slete, pilot prie pilotu evropskog

potanskog aviona koji je bio leima naslonjen na svoj
avion drei ruke u depovima.

Ti produava?

Da.

Je li patagonac ovde?

Ne ekamo ga: nestao je. Je li lepo

vreme?

Vrlo je lepo. Fabijan je nestao?

Malo porazgovarae o tome. Snano bratstvo
oslobaalo ih je pustog zbora.
Pretovarivali su u evropski potanski avion
tranzitne vree iz Asunsiona, a, jo uvek nepomini pilot,
zabaene glave i zatiljka na kabini, promatrao je zvezde.
Oseao je kako se u njemu raa golema sila i proe ga
snano zadovoljstvo.

Utovareno? neki e glas. Onda,

spojite.
Pilot se ne pomae. Stavljali su u pogon njegov
motor. Uskoro e pilot osetiti u ramenima, oslonjenim o
avion, da taj avion ivi. Pilot se smirivao, napokon, posle
tolikih pogrenih vesti: odletee... nee odleteti...
odletee! Usta se napola otvorie i zubi mu na meseini
blesnue kao u mlade zveri.

Pripazi, no je, a!
Ne u savet svog druga. Ruku u depovima,
zabaene glave, lica uperena prema oblacima,
planinama, rekama i morima, poeo je da se tiho smeje.
Bio je to slabani smeh, ali je prolazio kroza nj kao lahor
kroz kronju i potresao ga celog. Slabani smeh, ali
mnogo jai od tih oblaka, planina, tih reka i mora.

ta te spopada?


Glupo je od Rivjera, to mi je. . . to misli
da se ja bojim.

23
Za jednu minutu vinue se nad Buenos Aires, a
Rivjer, koji nastavlja svoju borbu, hoe da ga uje. Da ga
uje kako se javlja, tutnji i nestaje, kao dinovski koraci
vojske, koja koraa prema zvezdama.
Skrtenih ruku Rivjer prolazi izmeu inovnika.
Pred jednim prozorom zastaje, oslukuje i sanjari.
Da je otkazao samo jedan jedini odlazak, bilo bi
svreno s nonim letovima. Ali, pretiui slabie, koji e
ga sutra osuivati, Rivjer je odaslao u no drugog letaa.
Pobeda... poraz... te rei nemaju nikad smisla.
ivot je iznad tih pojmova i ve sprema nove predodbe.
Pobeda omekava jedne, a poraz budi druge ljude. Poraz
koji je bio pretrpeo Rivjer, moda je zalog koji obeava
istinsku pobedu. Jedino je vaan dogaaj u pokretu.
Za pet minuta telegrafske stanice upozorie
uzletita. Du petnaest hiljada kilometara drhtaj ivota
reie sve probleme.
Ve se uzdie poj orgulja: avion.
I Rivjer se laganim koracima vraa svom poslu,
meu inovnike koji se povijaju pod njegovim otrim
pogledom. Rivjer Veliki, Rivjer Pobedonosni, koji nosi
svoju teku pobedu.

Antoan de Sent-Egziperi
IZABRANA DELA
NONI LET
Izdava
KIZ ALTERA
Za izdavaa
Milan Arnaut
Tira
300 primeraka
tampa
igoja
ISBN 86-81459-40-6
Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd 840-31
SENT-EGZIPERI, Antoan de
Noni let / Antoan de Sent-Egziperi ; [preveo Ivan
Kuan]. Beograd : Altera, 2001 (Beograd : igoja
tampa). -115 str.; 17 cm. (Izabrana dela / Antoan de
Sent-Egziperi)
Prevod dela: Vol de nuit / Atoine de SaintExupery. Tira 300. Str. 1-4:
Predgovor / Andre id.
ISBN 86-81459-40-6
ID=92741132

i Iz idovog dela Loe okovani Promeej. Primedba urednika.

ii
iroskop instrument koji pokazuje pravac skretanja, odnosio nagiba, a radi na
principu vazdunog pritiska koji stvara brzina aviona, Primedba urednika.

iii
Vra, erka ko za hvatanje riba; zamka, klopha. Prim. ured.