Astronomski deo matematike teorije klimatskih promena

Kada ne bi bilo uzajamnog gravitacionog dejstva meu nebeskim telima, Zemljina osa bi
zadrala svoju orijentaciju u prostoru, Zemljina putanja bi bila nepromenljiva, a njene
ravnodnevike i solsticijalne take nepomine. Godinji tok osunavanja Zemlje ponavljao bi
se iz godine u godinu. To, meutim, nije sluaj.

Prvi astronomski parametar koji remeti ovo

pretpostavljeno stanje je precesija Zemljine ose rotacije. Ovu pojavu otkrio je, 130-te godine
pre nove ere grki astronom Hiparh. On je, na osnovu podataka astronomskih osmatranja,
zapazio da se taka prolene ravnodnevice pomera du prividne Suneve putanje na nebuekliptike, i to u susret Sunevom godinjem kretanju. Njutn je, primenom svog zakona
gravitacije otkrio pravi uzrok i itav mehanizam precesije. U svom delu Philosophiae
naturalis principia mathematica objavljenom 1687. godine, Njutn je istraio
neravnomernosti kretanja Meseca i ustanovio da Sunce, kao poremeajno telo, izaziva jednu
retrogradnu rotaciju vorova ravni Meseeve putanje, zatim je dokazao da spljotenost Zemlje
mora imati za posledicu slinu pojavu, tj. da vorovi Zemljine ekvatorske ravni (ekvinocijske
take) moraju izvoditi jedno slino kretanje suprotno dnevnom obrtanju Zemlje, upravo ono
koje je astronomskim posmatranjima uoeno.
Ta pojava pomeranja taaka ravnodnevica prouzrokovana je time to se, kako Milankovi
istie naa Zemlja ne vrti kao toak na preslici, nego ona igra kao igra kojoj se osa
zaoijava. Naime, Zemljina osa nema stalnu orijentaciju u prostoru, nego se ta osa polagano
zaokree oko jedne druge ose koja stoji uspravno na ekliptici. Prodori Zemljine ose sa
nebeskim svodom su nebeski polovi, i oni se raspoznaju po tome to se oko njih prividno celo
nebo obre.

Pri
razmatranju mehanizma precesije, Milankovi je, kao to je i Njutn uinio, uzeo u obzir
spljotenost Zemlje, jer samo u tom sluaju sila kojom Sunce ili Mesec privlae Zemlju
ispoljava obrtni moment u odnosu na centar mase Zemlje. Kao posledica permanentnog
dejstva obrtnog momenta Sunevog i Meseevog privlaenja Zemlje javlja se retrogradno
kretanje vornih (ekvinocijalnih) taaka, du Zemljine eliptine putanje, i to u susret
Sunevom godinjem kretanju (u smeru kazaljke na satu). Ukupno dejstvo Sunca i Meseca se
naziva lunisolarna precesija, pri emu dejstvo Meseca, zbog manjeg rastojanja od Zemlje, ima
kvantitativno vee dejstvo.
Milankovi je matematikim putem odredio da godinja vrednost lunisolarne precesije za
tropsku godinu iznosi 5036. Od toga Sunevo privlaenje iznosi 1588, a Meseevo 3448.

Uzimajui u obzir izraunatu vrednost godinje lunisolarne precesije, ravnodnevike take, a

samim tim i take kratkodnevice i dugodnevice e za vreme od 25.735 godina, dakle u
vremenskom intervalu priblino 26.000 godina, opisati pun krug (360). Ovaj interval
ponekad se naziva platonskom godinom. Zbog ovog pomeranja ekvinocijalnih taaka oba
nebeska pola opisuju oko pola ekliptike krune putanje sa radiusom koji priblino odgovara
nagibu ekliptike.
Meutim, usled uzajamnog delovanja nebeskih tela, velika osa Zemljine eliptine putanje
kree se u susret kardinalnim takama, zbog ega te take obiu ovu putanju (od perihela do
perihela), odnosno nau se na istom mestu Zemljine putanje svakih 22.000 godina.
Milankovievi matematiki prorauni i njegova kriva osunavanja za razliite geografske
irine pokazali su da je 22.000 godinja precesiona oscilacija samo jedan element nastanka
ledenih doba. Ciklus precesije dominantan je za klimatske promene na niim geografskim
irinama ili u ekvatorijalnom pojasu.
Glavna posledica precesije je da se relativna duina godinjih doba tokom vremena ciklino
menja.
Zbog precesionog kretanja Zemljine ose prividno se pomeraju nebeski polovi. Danas se
severna polarna zvezda nalazi u sazveu Malog medveda (zvezda Severnjaa), a nakon
14.000 godina, tim imenom zvae se Vega, sjajna zvezda u sazveu Lire. Kroz 26.000
godina vratie se sve u sadanje stanje, jer e nebeski pol zavriti jedno svoje obilaenje po
zvezdanom nebu.
Drugi element reenja problema ledenih doba vezan je za nagib Zemljine ose prema ekliptici
koji se sada menja u rasponu od 22,1 do 24,5. U svojoj knjizi Klima i vreme, objavljenoj
1875. godine, Dejms Krol je, pretpostavio da e do narednog ledenog doba doi kada se osa
rotacije Zemlje priblii normali, jer na taj nain polarne oblasti primaju manju koliinu
toplote. Ali Krol nije mogao dalje da razvija svoju teoriju, jer Leverije, ije je proraune o
promeni nagiba Zemljine ose rotacije i ekscentriciteta koristio, naalost, nije utvrdio period i

amplitudu ovih varijacija. U istoriji nauke, Krol je ipak ostao zapisan kao jedan od pionira
astronomske teorije ledenih doba.

Milankovi je, takoe, shvatao da je promena nagiba ose rotacije Zemlje od izuzetnog znaaja
za promenu klime na planeti. Zbog periodine varijabilnosti ovog ugla menjaju se geografski
kontrasti i izraenost sezona na Zemlji. Kada je nagib vei od sadanjeg, koji iznosi 23,5,
tada severne oblasti primaju veu koliinu toplote, sneg i led se povlae i zadravaju na
prostorima koji pripadaju visokim geografskim irinama. Tokom geoloke prolosti Zemlje,
dogaalo se da snega i leda skoro da nigde nije bilo na planeti, posebno u vreme vladavine
dinosaurusa, ili geolokog doba krede.
Kada je nagib manji od 23,5 tada polarne oblasti primaju manju koliinu toplote od Sunca,
led se iri ka junim uporednicima i nastaju uslovi za razvoj ledenog doba. Takvih primera je
bilo tokom geoloke istorije Zemlje, a u geoloko doba kvartara, koje je Milankovi posebno
prouavao, vie njih se naizmenino smenjivalo na naoj planeti.
Primenivi svoj matematiki aparat, Milankovi je potvrdio da promena nagiba ose rotacije
Zemlje odgovara periodu od 41.000 godina. Za razliku od uticaja precesionog ciklusa od
22.000 godina koji je manji na polovima, a raste idui ka ekvatoru, uticaj ciklusa nagiba ose
rotacije dominira kod visokih geografskih irina i smanjuje se idui ka ekvatoru.
Trei element reenja problema ledenih doba odnosi se na ekscentricitet Zemljine putanje oko
Sunca. Oblik putanje Zemlje oko Sunca tokom vremena, menja se od priblino krunog do
slabije elipsoidnog (promene se kreu u opsegu od 0 do 6%). Ove oscilacije su od
neposrednog znaaja za glacijaciju, odnosno za klimu Zemlje, zbog promene rastojanja
Zemlje od Sunca.
Usled promene rastojanja od Sunca, menja se dotok Sunevog zraenja koje dospeva do
Zemljine povrine (pri emu se naizmenino smanjuje ili poveava koliina zraenja
prispelog na Zemljinu povrinu), kao i duina trajanja godinjih doba.

Milankovi je i ovaj trei element uveo u svoje

proraune sekularnih promena osunavanja Zemlje, shvatajui da se on znaajno menjao u
toku geoloke prolosti. Iako su te promene naizgled male, ipak su odigrale bitan uticaj na
klimu. Prema astronomskim proraunima, uoava se da sekularne promene ekscentriciteta
Zemljine putanje imaju oscilatorni karakter, pri emu su periode i amplitude pojedinanih
oscilacija veoma razliite, i variraju od 50.000 do 2. 500.000 godina, a najznaajniji su ciklusi
od oko 400.000 i 100.000 godina.
Danas, razlika rastojanja Zemlje od Sunca, kada se Zemlja nalazi u afelu (najudaljenija taka)
i perihelu (najblia taka), iznosi svega 3%. Ova razlika u rastojanju od 3% odraava se u
poveanju Suneve energije koju Zemlja prima u januaru mesecu za 6% u odnosu na jul
mesec. Kada Zemljina orbita ima najjae izraen oblik elipse, koliina Suneve energije
primljene u perihelu vea je za 20%-30% od one primljene u afelu.
Tako je Milankovi pokazao da te tri vrste promena astronomskih karakteristika i njihova
povezanost u kretanju nae planete, izazivaju znaajne cikline promene njenog osunavanja.
Uenja nebeske mehanike koja su od znaaja za moju teoriju odnose se na sekularne
poremeaje planeta i Zemljine rotacije. Pri ponovnoj obradi teorije sekularnih poremeaja,
iao sam, uvoenjem vektorskih elemenata, sopstvenim putem, i dao sam im jedan oblik, koji
je celishodan za njihovu primenu, ne menjajui pri tome rezultate klasine teorije.
Analizom dobijenih rezultata, Milankovi je utvrdio da se u polarnim oblastima najvie
ispoljavaju sekularne promene nagiba ose rotacije. U ekvatorijalnom pojasu dominiraju
promene ekscentrinosti i precesije, odnosno promene duine godinjih doba. Na srednjim
geografskim irinama, naroito na 50-60, dolaze do izraaja uticaji promena sva tri
astronomska elementa. Takoe je uoeno da je 65 severne geografske irine kritina oblast za
poetak glacijacije.
Na taj nain, on je svoj prvi cilj razvoja matematikog aparata za odreivanje efekata
promena astronomskih elemenata na sekularni tok osunavanje planeta postigao.

Danas, u naunoj literaturi u oblasti paleoklimatologije, varijabilnost ekscentriciteta Zemlje,

nagiba njene ose rotacije i precesija, predstavljaju tri dominantna ciklusa, poznata pod
nazivom Milankovievi ciklusi, jer je on definitivno matematiki dokazao njihov izuzetno
vaan uticaj na pojavu i smenu ledenih doba na Zemlji. Sekularne promene godinjeg toka
osunavanja koje nastaju kao posledica promena navedena tri astronomska elementa
superponiraju se u veoma komplikovan tok osunavanja Zemlje, razliit za svaku geografsku
irinu, kao i za severnu i junu hemisferu. Kombinacija 41.000-godieg ciklusa nagiba ose
rotacije, 22.000-godinjeg ciklusa precesije ravnodnevica i 100.000-godinjeg ciklusa
ekscentriciteta Zemljine putanje, utie na intenzitet termikog reima letnjeg i zimskog
perioda, time i na irenje, odnosno povlaenje polarnih ledenih kapa i gleera. Veoma hladna
leta na severnoj hemisferi, na kojoj se nalazi vei deo kopna, omoguava da se sneg i led
zadravaju do sledee zime, to dovodi do porasta ledenog pokrivaa tokom stotina i hiljada
godina. Nasuprot tome, veoma topla leta dovode do povlaenja lednika usled naglog otapanja
vee koliine leda od one koja se akumulira tokom zime. Milankovi je egzaktno matematiki
utvrdio da ovo povremeno poveanje ili slabljenje primljenog Sunevog zraenja, usled
promene astronomskih elemenata, direktno utie na klimatski sistem Zemlje, odnosno na
pojavu i smenu ledenih i meuledenih doba.
Danica Spasova, mr Slavko Maksimovi
iz knjige "Milutin Milankovi - putnik kroz vasionu i vekove", 2009.