Skerletno Slovo

NATANIJEL HOTORN

CARINARNICA

Uvod u skerletno slovo

Iako ne volim da govorim mnogo o sebi i svojoj privatnosti pored kamina i s bliskim
prijateljima, ipak, dva puta u ivotu ovladao je mnome neki autobiografski nagon da
se obratim javnosti. Prvi put je to bilo pre tri-etiri godine. Tada sam podario itaocu
- bez ikakvog razumnog povoda koji bi mogao zamisliti dobroduni italac ili
nametljivi pisac - opis svoga ivota provedenog u dubokoj tiini stare svetenike
kue. A sada - poto sam, bez svoje zasluge, imao dovoljno sree da naem jednog ili
dva sluaoca - opet primoravam javnost da me slua, i govorim o svom trogodinjem
iskustvu u jednoj carinarnici. Nikada niko nije vernije sledio primer uvenoga ,,P. P.,
parohijskog zapisniara. Meutim, istina se sastoji u tome to se i pisac, kad baca
svoje listove u vetar, ne obraa mnoini, koja e odbaciti njegovu knjigu, ili je nee
nikad ni uzeti u ruke, ve malom broju onih koji e ga razumeti bolje nego veina
njegovih kolskih drugova ili ivotnih saputnika.
Neki pisci, zaista, ine mnogo vie od ovoga, uputajui se u veoma poverljive
dubine razotkrivanja, koje se mogu umesno kazati samo i jedino srcu i dui potpuno
prijateljskim. Pisci veruju da e tampana knjiga baena u veliki svet pouzdano
pronai odvojeni deo njihove sopstvene prirode i upotpuniti celost njihovog bia time
to e ga spojiti s onim odvojenim delom. Jedva da je pristojno kazati sve, ak i onda
kad govorimo bezlino. Ali kako su misli hladne a re nema, osim ako govornik ne
ostvari neki istinski odnos sa svojim sluaocima, tako nam se moe oprostiti to emo
zamisliti nekog prijatelja, ljubaznog i osetljivog, iako ne ba najprisnijeg, kako slua
nau priu. I tada, poto je nae uroeno snebivanje uklonjeno prijateljstvom, moemo
se podiiti okolnostima koje su oko nas, pa i u nama samima, i ponovo zadrati nae
najintimnije ja pod koprenom.
Do ove mere i u ovim granicama, ini mi se, pisac moe biti autobiografian a da
ne povredi prava itaoca, kao ni svoja sopstvena.
Dalje, videe se da ovaj opis Carinarnice ima izvesnu osobinu koja se uvek
doputa u knjievnosti, koja e objasniti na koji je nain veliki deo narednih stranica
dospeo u moje ruke, i pruiti dokaze za to da je pria koju sadre istinita. Eto to elja da zauzmem svoj pravi poloaj kao urednik, ili neto malo vie nego to, za ovu

najduu pripovetku u mojoj zbirci - jeste jedini stvarni razlog to traim lini kontakt s
publikom. Pri izvrenju glavnog zadatka bilo je potrebno, s nekoliko spoljanjih crta,
dati bledu sliku naina ivota koji niko ranije nije opisao, kao i opis nekoliko lica
koja se u njoj kreu, a meu kojima je sluajno i sam pisac.
U mom rodnom gradu Sejlemu stoji jedna zgrada na ulazu u ono to je, pola veka
ranije, u doba starog Kralja Derbija, bilo prometno pristanite, a koje je sada
zakreno tronim drvenim kuama, i pokazuje malo ili nimalo znakova trgovake
ivosti; sem kada kakva barka ili brig nasred usnulog keja iskrcava koe; ili kakav
kuner iz Nove kotske izbacuje tovar drva za ogrev. Uvrh pomenutog ve oronulog
keja, koji plima esto plavi, i gde se podno niza zgrada i iza njih vidi trag mnogih
prospavanih godina u vidu nabujalog korova - ovde, odakle se sa glavnih prozora
otvara ovaj nimalo veseli pogled, i dalje du zaliva, die se jedna prostrana graevina
od opeke. Sa najvie take krova, svakog popodneva tano u pola etiri, na vetru ili
tihom vremenu, lepra se ili visi nepokretna zastava republike, ali s njenih trinaest
pruga okrenutih vertikalno, umesto horizontalno, to pokazuje da je ovde graansko a
ne vojno nadletvo vlade Ujka Sema.
Prednja strana zgrade ukraena je portalom od est drvenih stubova, koji nose
balkon, ispod koga iroke granitne stepenice silaze prema ulici. Iznad ulaza lebdi
ogroman primerak amerikog orla s rairenim krilima, sa titom na prsima, i ako se
dobro seam, sa svenjem meusobno izmeanih munja i otrih strela u svakoj kandi.
S poznatim srditim temperamentom, kojim se odlikuje ova nesrena ptica, ona izgleda
kao da, otrinom svoga kljuna i oka i optim prkosnim stavom, preti nevinoj zajednici;
i kao da naroito opominje graane koji paze na svoju bezbednost a se ne usude da
uu u zgradu koju ona osenava krilima. Ali ipak, ma koliko da je nalik na veticu,
mnoga lica u ovom istom asu trae zatitu pod krilima ovog dravnog orla, jer
uobraavaju, valjda, da su njegove grudi meke i tople kao perjani jastuk. No, on nije
osobito nean, ak ni kad je najbolje volje, i pre ili posle - ee pre nego posle spreman je da istera svoje tienike iz gnezda otrim kandama, kljucanjem ili zlom
ranom od otrih strela.
Kaldrma oko gore opisane zgrade - koju moemo i odmah da nazovemo
pristaninom carinarnicom - veoma je obrasla travom, to pokazuje da je u poslednje
vreme nisu mnogo uznemiravale noge zaposlenih ljudi. Ipak, ponekad u godini, desi se
kakvo prepodne kada poslovi poteku ivljim tokom. Takvi sluajevi mogu podsetiti
graane na onaj period uoi rata s Engleskom, kad je Sejlem bio samostalno
pristanite, a ne mesto, kao sada, prezreno od vlastitih trgovaca i brodovlasnika, koji
putaju kejeve da se rue dok njihova preduzimljivost die, sasvim bez potrebe i
zahvalnosti, snanu trgovaku maticu Njujorka i Bostona.

U takvim jutrima, kad se desi da tri-etiri broda dou u isti mah - obino iz
Afrike ili June Amerike, ili se spremaju da otplove tamo - uje se bat estih koraka,
koji ivo silaze niz granitne stepenike ili se penju uz njih. Ovde moete pozdraviti
preplanulog brodovlasnika i pre njegove roene ene, u asu kad dolazi u luku, s
aavom kutijom pod mikom, u kojoj su dokumenti lae. Ovamo u Carinarnicu
svraa i lino brodovlasnik, veseo ili zabrinut, ljubazan ili natmuren, u zavisnosti od
toga kako je ostvaren njegov plan putovanja, da li u robi koja e se brzo pretvoriti u
zlato, ili je zatrpan nepotrebnim tovarom od koga ga niko nee brzo osloboditi. Ovde,
takoe, vidimo i budueg trgovca izborana ela, prosede brade, iznurenog brigama ali sada je poetnik lepog izgleda i kua sreu u trgovini. Tako mladi vuk oblizuje krv,
i ve daje smele poruke lai svoga kapetana, a bolje bi bilo da se igra brodiima
pored neke vodenice. Druga figura ove slike je mornar, koji se obavezao da plovi, a
sad moli za zatitu; ili koji je skoro prispeo pa bled i iznemogao trai uput za bolnicu.
Ne smemo zaboraviti ni kapetane zaralih malih kunera to donose drva za ogrev iz
britanskih provincija; ti ljudi grubog izgleda odeveni su u votano platno i nisu tako
ivahni kao Amerikanci. Ali oni predstavljaju prilino vaan elemenat u slici nae
trgovine, koja stalno opada.
Skupite sva ova lica zajedno, kao to se to i deavalo ponekad, i dodajte razna
druga, koliko da bi skupina bila raznolika, i Carinarnica e oiveti kao pozornica. No,
penjui se uz stepenice, ee ete ipak videti - leti u predsoblju, a u odreenim
sobama po runom ili zimskom vremenu - red potovanja dostojnih lica, kako sede na
staromodnim stolicama, koje su vrhovima zadnjih nogu oslonjene na zid. Ova lica
esto spavaju, a s vremena na vreme moe se uti kako razgovaraju, glasovima koji
nisu ni govor ni hrkanje, s onim odsustvom snage kojim se odlikuju itelji u
sirotinjskim domovima, kao i sva ostala ljudska bia koja ive od milostinje, nekog
monopola, ili od ega god, samo ne od svog sopstvenog rada. Ova stara gospoda koja su sedela kao Mateja kad je primao carinske dabine, samo to nisu bila zgodna
da kao Mateja budu pozvana u apostolsku misiju - bili su carinski inovnici.
Sem toga, s leve strane kapije nalazi se jedna soba, ili kancelarija, oko etiri i po
metra kvadratnih, prilino visoka; dva njena prozora na luk gledaju nagore spomenuti
oronuli kej, a trei na jednu uzanu ulicu, i jedan deo Derbi strita. Sa sva tri prozora
mogu se videti bakalnice, radionice tesaa kamena, prodavnice jeftinog laarskog
odela i radnje koje snabdevaju brodove sitnicama, oko ijih su se vrata obino videle
grupe starih besposliara i drugih lukih pacova to se skupljaju na ulicama svih
morskih pristanita. Samo je ova soba puna pauine i prljave stare boje; njen je pod
posut sivim peskom, to je na drugim mestima davno naputeno, i lako se da zakljuiti,
po optoj zaputenosti, da je ovo neko svetilite u koje vrlo retko zalaze ene sa

svojim magijskim oruima - metlom i krpom. to se tie nametaja, tu su pe s

ogromnim sulundarom, stari hrastov pisai sto s tronocem, dve-tri stolice s drvenim
sedalima, veoma rasklimane i slabe; a ne treba zaboraviti ni biblioteku - nekoliko
polica, vie desetina svezaka kongresnih odluka i jedan debeli zbornikom carinskih
zakonskih propisa. Jedna limena cev probija se kroz tavanicu i slui za razgovore s
drugim delovima zgrade. I ovde biste, potovani itaoe, pre nekih est meseci, mogli
zatei - gde koraa od ugla do ugla, ili sedi na viseoj stolici, nalakeno na sto, s
pogledom koji luta po stupcima jutarnjih novina - ono isto lice koje vas je srdano
pozvalo u svoju vedru malu radnu sobu, gde sunev zrak tako prijatno igra kroz
vrbove grane sa zapadne strane stare svetenike kue. No ako biste sada poli tamo
da ga potraite, uzalud biste pitali za carinskog kontrolora. Reorganizaciona metla
poistila ga je iz ureda i sad dostojniji poslenik ima njegov in i prima njegovu platu.
Ovaj stari Sejlem - moj rodni grad, iako sam iveo dugo van njega, kao deko i
posle u zrelim godinama - ima, ili je imao, svu moju ljubav, iju silu nisam nikad
oseao dok sam stvarno iveo u njemu. I doista, ako se imaju u vidu njegove glavne
crte: fiziki izgled, s ravnom i jednolikom povrinom, pokrivenom uglavnom drvenim
kuama, bez pretenzija ka arhitektonskoj lepoti; neureenost, koja nije bila ni slikovita
ni neobina, ve samo dosadna; ulice koje se zamorno pruaju elom duinom
poluostrva, s bregom gde su veala i tamnica na jednom kraju, a sirotinjski dom na
drugom - bilo bi sasvim opravdano zavoleti ga koliko i kakvu razbijenu ahovsku
tablu. Ipak, iako sam uvek bio sreniji u drugim mestima, postoji u meni izvesno
oseanje za stari Sejlem, koje u nedostatku boljeg imena moram nazvati ljubavlju.
Oseanje se verovatno moe objasniti dubokim i starim korenima koje je moja
porodica pustila u to zemljite. Ima skoro dva stolea i etvrt otkako se roeni
Britanac, najraniji useljenik moga imena, nastanio u divljoj, umom obrasloj
naseobini, koja je kasnije postala grad. I ovde su se njegovi potomci raali i umirali i
meali svoje zemne ostatke s ovim tlom, dok naposletku njegov znatan deo nije postao
srodan ovom smrtnom okviru u kojem i ja za neto malo svoga vremena hodam
ulicama. Zato, delimino, oseanje koje me vezuje jeste simpatija praha prema prahu.
Malo mojih zemljaka zna ta je to; niti smatraju da je potrebno poznavati ga, jer je
esto seljenje moda bolje za rasu.
Ali oseanje ima i svoju moralnu vrednost. Lik onoga prvog pretka, zaogrnut
porodinim predanjem maglovitom i tamnom veliinom, stajao je pred mojom
deakom matom od mog najranijeg seanja. On mi se jo javlja i uliva mi neku vrstu
porodine simpatije za prolost, koju ne oseam prema sadanjici svoga grada.
ini mi se da imam jo vee pravo da ivim u njemu zbog tog pretka, bradatog,
ozbiljnog, u crno odevenog, sa iljatim eirom - pretka koji je meu prvima doao s

Biblijom i maem i poao novim putem s tako gospodskim dranjem i ostavljao

snaan utisak oveka rata i mira - jae pravo nego moje lino, jer se moje ime retko
uje, a moje lice malo ko poznaje. On je bio vojnik, zakonodavac, sudija, crkveni
poglavar; imao je sve puritanske osobine, i dobre i rave. Strogo je progonio druge,
emu su svedoci kvekeri, koji su ga spo-menuli u svojoj istoriji - govore o jednom
sluaju njegove neovene strogosti prema nekoj eni iz njihove sekte, ija e pria,
bojim se, iveti due nego ikakvi primeri njegovih boljih postupaka, mada je i njih
bilo nekoliko. Njegov sin je, takoe, nasledio duh svireposti i veoma se istakao u
muenju vetica, tako da je njihova krv, moe se rei, ostavila mrlju na njemu. Tako
duboku mrlju, doista, da se njen trag morao zadrati i na njegovim starim suvim
kostima, na groblju u arter stritu, sem ako se nisu sasvim raspale u prah! Ne znam da
li je ikome od ovih mojih predaka palo na pamet da se pokaje i trai oprotaj od neba
za svirepa nedela, ili i sad stenju pod njihovim munim posledicama u nekom drugom
stanju ivota. U svakom sluaju, ja, dananji pisac, kao njihov predstavnik, primam na
sebe njihov greh radi njih, i molim se da ma kakvo prokletstvo koje ih je stiglo - kao
to sam uo, a to dokazuje i alosna i nezavidna sudba njihovih potomaka mnogo
godina unazad - bude s njih skinuto.
Ipak, nema sumnje da bi svaki od ovih strogih crnih voa puritanaca smatrao da
je sasvim dovoljno ispatanje za njihove grehe to to je, posle tako dugog niza godina,
staro stablo porodinog drveta, obraslo jakom mahovinom, ponelo kao svoju najviu
granu jednog besposliara kakav sam ja. Nema cilja koji sam ja cenio a koji bi oni
smatrali pohvalnim; nema moga uspeha - ako bi uopte moj ivot van domaeg kruga
bio ozaren kakvim uspehom - koji oni ne bi smatrali nitavnim, ako ne ba i
sramotnim. ta je on, mrmlja jedna siva sen mojih predaka drugoj. Pisac pripovedaka!
Kakvog se posla latio - zar se tako slavi Bog - zar se time slui ljudskom rodu u
njegovo vreme? Zar se danas tako to radi? Onda bi taj izrod mogao biti i muziar!
Takvi su se pozdravi izmenjivali izmeu mojih predaka i mene preko provalije
vremena! Pa ipak, neka me preziru koliko hoe, jake nasleene crte njihove prirode
vezuju me s njima.
Ukorenjena duboko s ovom dvojicom ozbiljnih i energinih ljudi, u prvu mladost
i detinjstvo ovog grada, naa loza otaduvek ivi ovde; i uvek je bilo uvaavana;
nikada je, koliko mi je poznato, nije osramotio nijedan njen lan. Ali je i retko, to jest
nikada posle prva dva pokolenja, uinila ikakvo znaajno delo, ili stekla prava da je
javnost prepozna. Postepeno, ona se gotovo izgubila iz vida, kao to stare kue u ulici
dopola utonu u naslage novoga zemljita. S oca na sina, vie od sto godina, oni su
plovili morem; i kad se takav osedeo brodovlasnik u svakom pokolenju povlaio s
broda u svoj dom, jedan deak od etrnaest godina zauzimao bi nasleeno mesto na

pramcu ispred katarke, izlagao se slanoj peni i vetru, koji su gonili njegovoga oca i
dedu. Deko bi takoe preao sa pramca u kabinu, proveo burno zrelo doba i vraao
se sa svojih lutanja po svetu da ostari, umre i pomea svoj prah s rodnom zemljom.
Ovo dugo porodino poznanstvo s jednim mestom kao svojom kolevkom i otpoinkom
stvara srodnost izmeu ljudskog bia i mesta, sasvim nezavisno od ma kakve drai
prizora ili moralnih prilika koje ga okruuju. Ovo nije ljubav, ve instinkt. Novi
stanovnik, koji je sam doao iz tue zemlje, ili su tu doli njegov otac ili deda, nema
mnogo prava da se naziva Sejlemcem; on i nema pojma o privrenosti kao u koljke,
kojom se kakav stari doseljenik, preko koga klizi trei vek, hvata za mesto gde su se i
njegovi preci bili uvreili. Nita ne znai to je to mesto za njega bez radosti; to je
umoran od starih drvenih kua, od blata i praine, ubistveno dosadnog izgleda;
hladnog istonog vetra i najhladnije drutvene atmosfere - sve ovo, i ma kakve druge
nedostatke da vidi ili da uobrazi, ne menja nita. ar se produava i toliko je snana
kao da je rodno mesto raj na zemlji. To je bio i moj sluaj, oseao sam skoro kao
sudbu da je Sejlem moj zaviaj; tako da iste crte lica i karaktera, koje su ovde odavno
poznate, mogu biti i za moga kratkoga ivota viene i upoznate u starom gradu; jer
uvek kad bi jedan predstavnik loze legao u grob, drugi bi, takorei, preuzeo njegovo
mesto straara u glavnoj ulici. Najzad, ovo isto oseanje dokazuje da ta veza, koja je
postala nezdrava, treba da bude raskinuta. Ljudska priroda nee napredovati, kao ni
krompir ako se sadi i presauje dugi niz pokolenja na istom iznurenom zemljitu.
Moja su se deca rodila u drugim mestima, i ako ja mogu uticati na njihovo dalje
usavravanje, trebalo bi da puste korenje u novo tle.
Kad sam napustio staru sveteniku kuu, ova udna neobjanjiva, nevesela i
neradosna privezanost za moj rodni grad bila je glavni povod koji me je doveo da
popunim jedno mesto u Ujka Semovoj zgradi od opeke, iako sam mogao otii, i bilo bi
bolje da sam otiao, nekuda na drugu stranu. Ali takva mi bee sudba. Ovo nije bio ni
prvi ni drugi put da ja odem daleko - kako se inilo, zauvek - ali sam se ipak vraao,
kao izlizani marja. Kao daje Sejlem za mene bio neizbeno sredite vasione. Tako
sam se, jednog lepog jutra, popeo uz granitne stepenice, s predsednikovom odlukom u
depu, i predstavio se zboru gospode koja je trebalo da mi pomau u mojoj tekoj
dunosti kontrolora u Carinarnici.
Veoma sumnjam - ili moda ne sumnjam nimalo - da je ijedan inovnik u
Sjedinjenim Dravama, bilo u graanskoj ili vojnoj slubi, imao takvu zbirku staraca
pod svojom komandom kao ja. ta se deava s najstarijim stanovnicima, bilo mi je
odmah jasno im sam ih pogledao. Jer za vie od dvadeset godina pre ovog doba,
nezavisan u svom poloaju, upravnik je zatitio sejlemsku Carinarnicu od
promenljivog politikog vrtloga koji ini inovniki poloaj tako labavim. Vojnik -

najuvaeniji vojnik Nove Engleske - stajao je vrsto na svom poloaju, i poto je sam
bio obezbeen mudrom liberalnou narodnih vlada pod kojima je sluio, bio je
zatita svojim potinjenim u mnogim asovima opasnosti i strahovanja. General Miler
bio je odseno konzervativan ovek, na iju je dobrodunu prirodu navika imala
prilian uticaj; ona gaje privezivala jako za poznata lica pa ih je s mukom menjao ak
i kad je promena donosila oigledno poboljanje. Stoga, kad sam stupio na svoju
dunost, naao sam skoro sve same starce. Oni su bili, veinom, pomorski kapetani u
ostavci, koji su, poto su se naljuljali na svakom moru i hrabro se odupirali burama
ivota, najzad uplovili u mirnu luku, gde ih je malo ta uznemirivalo, osim
periodinog straha od predsednikih izbora, i svi su do jednoga produili ovde svoj
ivotni rok. Mada su kao i ostali ljudi bili podloni starosti i bolesti, imali su neku
amajliju, ili neto tako, to nije davalo smrti da im se priblii. Dvojica ili trojica,
kako su me uveravali, patila su od kostobolje i reumatizma, esto su leali i nisu nikad
ni pomiljali da dou u Carinarnicu dobar deo godine. Ali po-sle kakve mlitave zime
izmileli bi na toplo sunce, u maju ili junu, ili bi lenjo na svoju dunost, i kad im je
bilo udobno i prijatno, vraali bi se ponovo u krevet. Moram priznati da sam kriv to
je bila skraena inovnika sluba nekolicini ovih uvaenih republikanskih slubenika.
Njima je bilo doputeno, po mojoj predstavci, da se odmore od svog napornog rada,
no oni su se odmah zatim - moda to im je jedini princip ivota bila revnost u slubi
otadbine, u ta i ja verujem - povukli na bolji svet. Za mene je pobona uteha to im
je, mojim uplitanjem, dato dovoljno vremena da se pokaju zbog grenih i
korumpiranih postupaka za koje se misli da ih svaki carinik mora poiniti. U raj ne
vode ni prednja ni zadnja vrata Carinarnice.
Veina mojih inovnika bili su vigovci. Bila je srea za njihovo bratstvo to novi
kontrolor nije bio politiar - jer, iako je bio veran demokratskim naelima, niti je bio
postavljen niti je ostao u slubi iz politikih obzira. Da je bilo drugaije - da je
aktivan politiar bio postavljen na ovaj uticajni poloaj, i da je preuzeo laki zadatak
stareine umesto upravnika vigovca kome bolest nije doputala da lino upravlja jedva da bi ijedan od staraca disao jo mesec dana zvanini vazduh, poto bi se aneo
smrti uspeo uz stepenice Carinarnice. Prema utvrenom pravilu koje je vailo u tim
poslovima, prva bi dunost politiara bila da stavi pod sekiru giljotine sve ove sede
glave. Jasno se moglo zapaziti da su ovi starci strahovali od neprijatnosti s moje
strane. Bilo mi je bolno, a u isti mah zabavno, da posmatram strah koji je pratio moj
dolazak; da vidim poneko elo izborano poluvekovnim burama kako postaje smrtno
bledo od pogleda tako bezopasnog oveka kao to sam ja; da otkrivam, kad mi se
obraa jedan ili drugi, podrhtavanje glasa, koji je u prolosti bio naviknut da hui kroz
govornu trubu, dovoljno promuklo da od straha nagna i samog Boreja na utanje.

Oni su znali, ti izvanredni starci - odnosno neki od njih, optereeni

nesposobnou za obavljanje posla - da je prema svim utvrenim pravilima trebalo da
ustupe mesto mlaima, politiki ispravnijima i uopte spremnijima da bolje od njih
slue naeg Ujka Sema. I ja sam to znao, ali mi srce nikad nije doputalo da postupim
prema svom uverenju. Stoga, jako i opravdano, na pokudu samoga sebe i prilino
nautrb svoje inovnike savesti, oni su za vreme moga stareinstva produili da puze
po kejevima, i da u besposlici gmiu gore-dole po stepenicama Carinarnice. Takoe
su mnogo vremena provodili spavajui po uglovima u kojima su se ustalili, na
stolicama naslonjenim na zid; svakako, budili bi se dva-tri puta u toku jutra, da
dosauju jedan drugome nekoliko hiljada puta ponovljenim starim anegdotama s mora
i plesnivim alama, koje su postale njihove lozinke i odzivi.
ini mi se da se ubrzo otkrilo da novi kontrolor nije mnogo opasan. Stoga, vesela
srca i sa srenim ubeenjem da slue korisno - bar samima sebi ako ne i naoj
ljubljenoj otadbini - ovi dobri starci vrili su razne slubene formalnosti. S
razumevanjem su ispod svojih naoara zavirivali u magacine brodova! Veoma su se
uzrujavali zbog sitnica, ali su najee bili neosetljivi za vee nepravilnosti, na koje
su gledali kroz prste. Kad god bi se desila takva prestupna pogreka - kad bi kakav
tovar skupocene robe bio prokrijumaren na obalu oko podneva, na primer, upravo
pod njihovim neopreznim nosom, nita nije moglo prevazii njihovu budnost i revnost
s kojom su pristupali da stave pod katanac, i pod dvostruki katanac, i peatom
obezbede sve pristupe okrivljenoj lai. Umesto ukora za raniju nebrigu, poto se
prestup ve dogodio, sluaj bi zahtevao pohvalu njihovoj obazrivosti; zahvalno
priznanje njihovoj revnosti, posle, kad se vie nita nije moglo popraviti.
Imao sam luckastu naviku da se prema ljudima ophodim vrlo ljubazno kad ne bi
bili vie nego obino neprijatni. Bolja strana karaktera moga drugara, ako on ima neku
bolju stranu, odmah mi izlazi pred oi i stvara sliku po kojoj ga prepoznajem. Poto je
veina ovih starih carinskih slubenika imala dobrodune crte i kako je moj stav
prema njima bio roaki i zatitniki, to je pomoglo razvoju prijateljskih oseaja, ja
sam ih uskoro sve zavoleo. Bilo je pravo zadovoljstvo u letnjim jutrima - kada je jaka
ega, koja je skoro rastapala ostale pripadnike ljudskog roda, davala tako prijatnu
toplotu njihovim poluukoenim telima - bilo je, dakle, prijatno uti kako eretaju u
zadnjem predsoblju, poredani pored zida, kao i obino, dok se zaleena duhovitost
prolih pokolenja kravila i dolazila uborei smehom s njihovih usana. Spolja
veselost starih ljudi veoma lii na deju radost; razum, kao i dublji smisao humora,
igraju u njoj neznatnu ulogu. Kod njih, kao i kod dece, plam je na povrini i daje
obasjan i veseo izgled i grani i sivom trulom stablu. U jednom sluaju, ipak, to je
stvarni sunev sjaj; u drugom, vie je nalik na fosforescentno svetlucanje trulog

drveta.
Bilo bi alosno nepravedno, rei e italac, predstaviti sve moje divne stare
prijatelje kao izlapele starce. Prvo, nisu svi moji pomonici bili starci, bilo je meu
njima i ljudi u punoj snazi i zdravlju, ljudi vidne sposobnosti i energije, i uopte viih
darova nego to se to videlo po lenjivom i zavisnom nainu ivota, na ta ih je bila
osudila kobna zvezda pod kojom su se rodili.
Osim toga, beli pramenovi kose esto su bili slamni krov nekog intelektualnog
stana u dobrom stanju. Ali to se tie veine moga zbora veterana, nee biti nikakvo
zlo ako ih ja predstavim kao skup dosadnih starih dua, koje nisu sabrale nita to bi
bilo vredno sauvati od raznolikog ivotnog iskustva. Izgleda da su oni odbacili zlatno
jezgro praktine mudrosti, koje su esto imali prilike da uberu, pa su vrlo briljivo
sauvali samo prazne ljuske. Govorili su sa mnogo vie zanimanja i zanosa o svome
doruku i jueranjem, dananjem ili sutranjem ruku nego o brodolomu pre
etrdeset-pedeset godina, ili o svim svetskim udima koja su videli svojim mladikim
oima.
Otac Carinarnice - patrijarh ne samo ovog malog odreda inovnika ve,
usuujem se da kaem, uvaenog zbora dugogodinjaka i irom Sjedinjenih Drava bio je stalni inspektor. On bi se s pravom mogao nazvati zakonitim sinom carinskog
sistema, obojen vunom, ili moda pre roen u purpuru; jer je njegov otac, neki
pukovnik iz vremena Revolucije i negdanji blagajnik pristanita, stvorio taj poloaj
za njega i naznaio svoga sina da ga preuzme u onim davnim godinama kojih se sea
jo vrlo malo ivih ljudi. Ovaj inspektor, kad sam ga prvi put upoznao, imao je oko
osamdeset godina, ili blizu, ali zaelo je bio jedan od najdivnijih primeraka zimzelena
koji biste bili radi da pronaete, makar ga traili itavog ivota. Sa svojim rumenim
obrazima, vrstim telom elegantno odevenim u plavi kaput sa svetlim dugmetima, sa
svojim ivim i krepkim hodom, sa zdravim i srdanim izgledom, po svemu je izgledao
- ne zaista mlado - ve kao neka vrsta novog proizvoda majke prirode u ovejem
obliku, kome se starost i slabost ne smeju pribliiti. Njegov glas i smeh, koji su stalno
odjekivali Carinarnicom, nisu imali nita od onog podrhtavanja i guenja u glasu
starih ljudi. Glas i smeh dolazili su iz njegovih grudi kao kukurikanje petla ili zvuk
trube. Gledajui ga prosto kao ivotinju - a malo se to drugo moglo videti na njemu on je bio najuspeliji predmet, po savrenoj celosti i zdravlju njegovog organizma, i
njegovoj sposobnosti da u to pozno doba starosti uiva u svim ili skoro svim
radostima za kojima je ikad udeo ili ih zamiljao. Bezbrina sigurnost njegovog
ivota u Carinarnici, s redovnom platom i malim i retkim strahom od premetaja, nema
sumnje, doprinosila je da vreme neopaeno klizi pored njega. Izvorni i jai uzroci,
meutim, leali su u retkoj savrenosti njegove animalne prirode, skromnim umnim

darovima i vrlo neznatnoj primesi moralnih i duhovnih sastojaka. Ove poslenje

osobine, doista, jedva da su bile dovoljne da starog gospodina spree da ne ide
etvoronoke. Nije imao nikakve misaone moi, nikakve dubine oseanja, nikakve
bolne osetljivosti; ukratko, niega drugog izvan obinih nagona, koji su, potpomognuti
veselom naravi koja je neizbeno izrasla iz tog fizikog blagostanja, radili vrlo dobro,
na opte odobravanje i u skladu sa srcem. Bio je mu trima enama, sve davno
pomrle; otac dvadesetoro dece, od kojih je veina, u raznim dobima detinjstva ili
zrelosti, takoe pomrla. Ovo bi, ovek bi rekao, mogao biti izvor alosti, dovoljan da
zamrai i najvedriju narav i da je potpuno uvije u crnu tugu. Ali to nije bio sluaj s
naim starim inspektorom. Jedan kratak uzdah bio je dovoljan da odnese ceo teret ovih
tunih uspomena. Odmah za ovim bio je gotov za zabavu, kao kakvo dete u pelenama;
daleko spremniji nego upravnikov najmlai pisar, koji je sa svojih devetnaest godina
bio mnogo stariji i ozbiljniji ovek nego on.
Imao sam obiaj da izuavam ovu starinu sa, ini mi se, ivljom radoznalou
nego ikoje ljudsko bie stavljeno pred moju panju. On je, zaelo, bio retka pojava;
tako savrena s izvesne take gledita, a tako plitka, tako varljiva, tako neopipljiva, i
tako potpuno nitavna u svakom drugom pogledu. Doao sam do zakljuka da nije
imao ni duu, ni srce, ni razum, nita, kao to sam ve rekao, sem nagona. Pa ipak,
tako su veto bili sastavljeni beznaajni sastojci njegovog karaktera da se nije video
nikakav alostan nedostatak, ve, rekao bih, potpuno zadovoljstvo onim to sam naao
u njemu.
Moglo bi biti teko - i bilo je tako - zamisliti kako bi on mogao postojati posle
smrti, jer je izgledao tako zemno i ulno; ali zaelo, njegovo postojanje ovde, uzevi u
obzir da e se zavriti s njegovim poslednjim dahom na zemlji, nije mu bilo magino
dato. Bio je bez ikakvih viih moralnih odgovornosti od ivotinja u umi, samo s
veom skalom zadovoljstva nego to ga one imaju, ali sa svom njihovom
blagoslovenom nepodlonou sumornosti i alosti zbog starosti.
Ono u emu je on imao preimustvo nad svojom etvorononom braom bila je
njegova sposobnost da se sea dobrih rukova, koji su inili nemali deo njegove sree
u ivotu. Njegova oblapornost bila je vrlo prijatna crta; i sluati ga kako pria o
peenju, golicalo je apetit kao kakav usoljeni krastavac ili kamenica. Kako nije imao
nikakvih viih svojstava, niti je rtvovao ili kvario svoj duhovni dar time to bi svoju
energiju i dosetljivost posveivao slubi, umesto zadovoljstvu svojih vilica, uvek mi
je bilo prijatno da ga sluam kako razlae o ribi, piletini i govedini i o najboljim
nainima kako da se pripreme za jelo. Njegove uspomene na dobre obede, ma kako da
su bili davnanji datumi tih gozbi, otelotvoravale su miris prasetine ili ureeg
peenja u nosu sluaoca. Njegova usta zadravala su ukus izvrsnih zalogaja, i za

itavih ezdeset-sedamdeset godina, taj ukus ostajao je sve koliko i jagnjei kotlet
koji je smazao tog jutra za doruak. uo sam ga kako coke jezikom povodom rukova
na kojima su svi gosti izuzev njega ve davno postali hrana crvima. Prosto je bilo
divno posmatrati kako se utvare prolih obeda stalno diu pred njegovim oima; ne da
se srde ili da kazne, ve da zahvale za preanje ugodnosti, i kao da trae da ponove
beskrajni niz uivanja, u isti mah i ulnih i avetinjskih. Govei file, telei but, tanko
prasee rebro, naroito pile, ili divna, svake hvale dostojna urka, koji su moda
krasili njegov sto u danima starijih Adamsa 1 - sad su opet bili spominjani; dok su sva
naredna dostignua nae rase, i svi dogaaji koji su obasjavali i mraili njegovu linu
karijeru, preli preko njega s toliko trajnog utiska koliko i povetarac. Glavni tragini
dogaaj u ivotu ovog starca, koliko je meni poznato, bio je neuspeh sa izvesnom
guskom, koja je ivela i bila zaklana nekih dvadeset ili etrdeset godina ranije, s
guskom koja je mnogo obeavala, ali koja se na stolu pokazala tako ilavom da
kuhinjski no nije mogao ostaviti traga na njenom trupu, koji se mogao raereiti
samo sekirom ili runom testerom.
Ali vreme je da ostavimo ovu skicu, mada bih se ja rado zadrao i mnogo due
na njoj, jer od svih ljudi koje sam ikada poznavao, ovaj je ovek bio najpogodniji da
bude carinski inovnik. Veina ljudi, iz razloga za koje nemam prostora da ih ovde
navodim, pate moralno od ovog izuzetnog naina ivota. Stari je inspektor bio za to
nesposoban, i ako bi on produio svoju slubu do kraja vremena, bio bi upravo toliko
dobar kao to je bio i onda, i sedao bi za sto sa isto tako dobrim apetitom.
Tu je i jedan lik bez kog bi moja galerija portreta iz Carinarnice bila udno
nepotpuna; no, moje retke prilike da ga posmatram daju mi mogunost da ga samo
skiciram. To je lik upravnika, naeg starog hrabrog generala, koji je, posle sjajne
vojne slube, u kojoj je vladao divljom zapadnom teritorijom, doao ovamo pre
dvadeset godina da zavri svoj asni ivot. Hrabri vojnik je ve navrio ili bio blizu
da na-vri sedamdeset godina i produio je ostatak svog zemaljskog puta optereen
slabostima koje je ak i ratna muzika njegovih vlastitih uzbudljivih uspomena slabo
mogla da olaka. Korak mu je bio paralizovan, mada je nekad bio prvi u mariranju.
Jedino pomou posluge i oslanjajui se jako rukom na gvozdenu ogradu, mogao se peti
lagano i s mukom uz stepenike Carinarnice, i s velikim trudom prelazei pod, stii do
svoje stolice pored kamina. Tu bi on sedeo, gledajui s pomalo zamagljenim i
blaenim izgledom ljude koji su dolazili i odlazili; usred utanja hartije, polaganja
zakletvi, rasprava o poslu i sluajnog razgovora inovnika. Svi ovi zvuci i okolnosti
izgleda da su inili slab utisak na njegova ula i muno dopirali do unutranje sfere
njegovih razmiljanja. Njegovo lice, u ovom odmoru, bilo je pitomo i ljubazno. Ako
bi neto trailo njegovu panju, izraz ljubaznosti i interesovanja zasijao bi na

njegovom licu; a to je dokazivalo da ima svetlosti u njegovoj dui i daje samo

spoljanji omot intelektualne svetiljke spreavao zrake da prolaze kroz njega. to ste
dublje prodirali u sutinu njegova duha, izgledao bi sve zdravije. Kad nije vie nita
zahtevalo da govori, ili slua, a oboje gaje stajalo vidnoga napora, njegove bi se crte
opet povratile u svoj raniji veseliji mir. Nije bilo alosno posmatrati ovaj lik, jer iako
je bio mutan, na njemu nije bilo peata oronule starosti. Struktura njegove prirode,
izvorno jaka i vrsta, nije jo prela u ruevinu.
Posmatrati i crtati njegov karakter pod tako nepovoljnim okolnostima bio je
zadatak jednako teak kao da se pronae i iznova sagradi u mati kakva stara tvrava,
nalik na Tajkonderogu, na osnovu njenih sivih i izlomljenih ruevina. Tu i tamo zidovi
su moda mogli ostati potpuni, a na drugom mestu samo bezoblina gomila, nezgrapna
u svojoj jaini i zarasla, usled dugih godina mira i zaborava, u korov i iprag. Ipak,
gledajui ovoga ratnika sa simpatijom - jer ma kako da smo se retko viali, moje
oseanje prema njemu, kao i svih dvonoaca ili etvoronoaca koji su ga poznavali,
moe se s razlogom nazvati simpatijom - mogao sam uhvatiti glavne crte njegovog
lika. Odlikovale su se plemenitim i hrabrim osobinama, to je pokazivalo da nije
prostim sluajem, ve sa zasluenim pravom, zadobio uvaeno ime. Njegov duh, ini
mi se, ne bi se nikako mogao zamisliti zauzet kakvom praznom delatnou; morao je u
svakom periodu svog ivota imati neki podstrek da ga stavi u pokret; ali jednom
pokrenut, s preprekama koje treba savladati, i s odreenim ciljem, on nije bio ovek
koji ne bi uspeo u takvom poduhvatu, ili od njega odustao. ar koji je ranije zagrevao
njegovu prirodu, i koji jo nije bio ugaen, nije bio od one vrste koja plane i plamsa
na vatri; ve pre dubok i crven sjaj, kao od gvoa u pei. Ozbiljnost, jaina i
postojanost bili su njegovi izrazi dok se odmarao, iako je bio iznenada oronuo u
vremenu o kojem govorim. Ali ini mi se da je i onda - u uzbuenju koje bi duboko
zahvatilo njegovu svest, podignut trubom dovoljno gromkom da probudi svu energiju
koja jo nije umrla u njemu, ve je samo dremala - bio kadar da ostavi svu svoju
nemo kao bolesniki ogrta, da odbaci staraki tap, da stegne bojni ma i da se jo
jednom pojavi kao borac. I u tako izvanrednom trenutku njegovo bi dranje uvek bilo
mirno. Meutim, o takvom prizoru moe se samo matati; ne treba ga ni oekivati ni
eleti. Ono to sam ja video u njemu - tako vidno kao nesalomivi bedemi stare
Tajkonderoge, ve navedeni kao najzgodnije uporeenje - bile su crte upornosti i
nepokolebljive izdrljivosti, koje su u njegovoj mladosti mogle biti ravne
tvrdoglavosti; i crta estitosti, koja je, kao i veina njegovih odlika, leala u nekoj
tekoj masi i bila isto tako nesavitljiva i nesavladiva kao tona gvozdene rude; i crta
blagonaklonosti, uprkos vatrenosti s kojom je na bajonet vodio ljude na ipavu ili
tvravu Iri, koja je, po mome miljenju, bila sasvim od onog pravog kova to pokree
ponekog, a moda i sve polemine filantrope naeg vremena. On je svojeruno ubijao

ljude nizata. Koliko je meni poznato, oni su padali kao vlati trave od zamaha srpa
pred juriem kojem je njegova hrabrost davala pobedniku snagu; ali pri svemu tome,
u njegovom srcu nije nikad bilo ni toliko svireposti koliko bi bilo dovoljno da zbrie
prah s leptirovih krila. Nisam poznavao drugog oveka na iju bih pitomost mogao s
vie poverenja raunati.
Mnoge karakteristine crte - i one, takoe, koje najvie doprinose da skica bude
verna - bile su ve iezle ili zamraene pre nego to sam upoznao Generala. Sva
draesna svojstva obino se prva izgube, a priroda ne ukraava ljudsku ruevinu
cveem nove lepote, koja ima svoje korene i hrani se samo u pukotinama i upljinama
razvalina, kao to seje cvetne puzavice preko poruene tvrave Tajkonderoge. Ipak, u
pogledu draesnosti i lepote bilo je taaka koje su zasluivale panju. Kakav traak
humora, tu i tamo, probijao bi se kroz koprenu stalnih prepreka, i igrao bi prijatno na
naim licima. Neka crta uroene elegancije, retko viena kod mukaraca posle
detinjskog ili ranog mladikog doba, bila je vidna u generalovoj ljubavi za lepotu i
miris cvea. Moglo bi se oekivati da kakav stari ratnik ceni samo krvavi lovor na
svojoj glavi, ali on je bio jedan od onih, izgleda, koji imaju devojako oseanje za
svu cvetnu porodicu.
Stari general obino bi sedeo tamo pored kamina, dok bi kontrolor - osim kad
nije mogao izbei, a to je bilo retko, da se upusti s njim u razgovor - radije stajao
podalje i posmatrao njegovo mirno i dremljivo lice. General je, izgleda, bio daleko
od nas, iako je sedeo na svega metar-dva rastojanja; udaljen, mada smo mi prolazili
odmah tu pored njegove stolice; nepristupaan, iako smo mu uvek mogli dotai ruke.
Moda je on u svojim mislima iveo stvarnijim ivotom nego u nepodobnoj sredini
upravnikove kancelarije. Razvijanje parade, komeanje u bitkama, zvuci stare junake
muzike, sluane pre trideset godina - moda su takvi prizori i zvuci bili potpuno ivi u
njegovim umnim oima. Meutim, trgovci i brodski gospodari, ivahni pisari i
neoeljani mornari, ulazili su i izlazili; huk ovog trgovakog i carinarnikog ivota
odravao je svoj um oko njega, ali izgledalo je da ni s ljudima ni s njihovim
poslovima general nema nikakvog odnosa. Nije tu uopte pripadao, kao stari ma, sad
zarao, ali koji je nekad blistao u prvom borbenom lancu, i jo sauvao slabi sjaj du
svoje otrice. Da, kao takav ma izgledao je on meu mastio-nicama, savijaama
hartija, lenjirima od mahagonija na stolu upravnikovog pomonika.
Bilo je neega to mi je mnogo pomoglo da obnovim i ponovo stvorim snanog
vojnika s granice na Nijagari - oveka prave i proste energije. To je bilo seanje na
one znaajne rei njegove - Starau se, gospodine! - izgovorene na samom poetku
jednog oajnog junakog pothvata, rei koje su disale duhom i hrabrou Nove
Engleske, njenom vrstinom, shvatanjem i gledanjem opasnosti u oi. Ako bi u naoj

zemlji vrednost bila nagraena vitekom poau, ova fraza - koja se naizgled moe
lako izgovoriti, ali koju je samo on, s tako opasnim zadatkom i slavom pred sobom,
izgovorio - bila bi najpodesnija deviza na generalovom vitekom grobu.
ovekovom moralnom i intelektualnom zdravlju veoma doprinosi navika da se
drui malo s ljudima od njega drugaijim, koji ne mare mnogo za njegove ciljeve, i
iju sferu i sposobnosti on moe ceniti samo kad izae iz sebe sama.
Okolnosti moga ivota esto su mi pruile takvu priliku, ali nikada potpuniju i
raznovrsniju nego dok sam bio u slubi. Bio je tamo jedan naroit ovek i posmatranje
njegovog karaktera dalo mije novu ideju o darovitosti. Njegovi su darovi oevidno
bili darovi poslovnog oveka; brz, otrouman, bistar; s okom koje je videlo kroz sve
zamrenosti, i sa sposobnou za rasplet, koja ih je sve uklanjala kao pokretom
arobnjakovog tapia. Od deakog uzrasta bio je odgajan u Carinarnici. Ona je bila
njegovo pravo polje rada. I mnogi poslovni zapleti, tako muni za nevetoga, njemu su
izgledali kao sistem savr-eno pravilan i razumljiv. Za mene, on je predstavljao ideal
svoje vrste. On je doista bio sama Carinarnica, u krajnjem sluaju, njena glavna
opruga, koja je drala u hodu razne obrtne tokove. Jer inovnici u ustanovi ove vrste
- gde su ljudi bili imenovani da slue svome vlastitom dobitku i ugodnosti, a retko u
skladu sa sposobnou za posao koji treba da obavljaju - moraju traiti kod drugoga
spremu koju sami nemaju. Stoga, po neizbenoj dunosti, kao to magnet privlai igle,
tako je ovaj na ovek privlaio sebi tekoe na koje su svi ostali nailazili. S
neusiljenom snishodljivou i ljubaznim strpljenjem prema naoj gluposti - koja je
njegovoj vrsti uma morala izgledati skoro kao prestup - odmah bi, prostim dodirom
prstiju, nainio sve jasno kao dan. Trgovci su ga cenili nita manje od nas, njegovih
neupuenih kolega. Njegovo potenje bilo je savreno; za njega je to vie bio zakon
prirode nego odgoj, ili princip. Za jedan um, tako bistar i taan kao njegov, glavni je
uslov morao biti da bude poten i iskren u vrenju dunosti. Kakva mrlja na njegovoj
savesti, odnosno na bilo emu to je bilo u njegovoj nadlenosti, muila bi takvog
oveka na isti nain, samo u mnogo veoj meri, nego pogreke u bilansnom raunu ili
mrlja mastila na istom listu brodskog dnevnika. Ovde, jednom reju - a to je bio vrlo
redak sluaj u mome ivotu - naiao sam na linost savreno prilagoenu poloaju koji
je zauzimala.
Takvi su bili neki od ljudi s kojima sam bio u vezi. Primio sam dobre volje iz
ruku provienja udes koji me je stavio u poloaj tako malo slian mojim starim
navikama, i ozbiljno sebi postavio zadatak da iz njega izvuem svaku moguu korist.
Posle mog drugovanja, punog truda i nepraktinih planova, sa sanjalakom braom na
farmi Bruk; poto sam tri godine proiveo pod uticajem jednog duha kakav je bio
Emersonov; posle onih divnih slobodnih dana na obalama reke Asabet, uputajui se u

fantastina razmiljanja pored nae vatre od suvih grana s Elerijem eningom2 ; posle
razgovora sa Toroom3 o borovima i indijanskim relikvijama, u njegovom ermitau u
Voldenu; poto sam postao razmaen simpatijom za klasinu prefinjenost Hilardove
kulture; nakon to sam se napojio poetskim raspoloenjem na Longfelouovom ognjitu
- bilo je najzad vreme da i ja oprobam druge sposobnosti svoje prirode, i da se
hranim jelom za koje sam dotle imao malo prohteva. ak je i stari inspektor bio
dobrodoao, kao promena u j elovniku, oveku koji je poznavao Alkota. 4 Na sve ovo
gledao sam kao na dokaz, u nekoj meri, jednog prirodno dobro uravnoteenog sistema,
koji ima sve vidne delove savrene organizacije, i sa seanjem na takve drugove,
mogao sam se odmah pomeati s ljudima potpuno drugih osobina a da nikad ne
gunam zbog te promene.
Knjievnost, njeni zadaci i ciljevi, malo su mi tada znaili. U tom periodu nisam
mario za knjige, one su bile daleko. Priroda - izuzev ljudske prirode - priroda koja se
otkriva na zemlji i nebu, bila je u nekom smislu skrivena od mene; i sve ari mate
koja ih duhovno preobraava behu iezle iz mog duha. Dar, iako me sposobnost nije
napustila, bee zanemaren i mrtav u meni. Bilo bi u svemu ovome neega tunog,
neiskazano alosnog, da nisam bio svestan daje zavisilo samo od moje vlastite volje
hou li potraiti sve ono to je imalo vrednosti u prolosti. Zaelo, moglo bi biti istina
da se bez gubitka ne moe iveti suvie dugo ovakvim ivotom, jer bi me on mogao
nainiti sasvim drugaijim nego to sam bio, i preobraziti me u bilo kakav oblik koji
bi za trenutak izgledao koristan. Ali ja sam na njega uvek gledao kao na prelazni nain
ivota. U meni je uvek postojao proroanski instinkt, tih apat na mom uvu, da e u
kratkom roku, i kad god to bude potrebno mojoj srei, promena doi.
Meutim, postojao je i jedan kontrolor u Carinarnici, koliko sam mogao
razumeti, dobar koliko je to bilo potrebno. ovek od misli, mate i oseanja, u
svakom asu, inilo mi se, mogao bi postati poslovni ovek, samo ako se potrudi.
Moji saradnici, kao i trgovci i pomorski kapetani s kojima me je dovodila u vezu moja
zvanina dunost, gledali su me u takvoj svetlosti i verovatno nisu poznavali druge
strane moga karaktera.
Nijedan od njih, verujem, nije nikada proitao nijednu stranicu mojih spisa, niti
bi za dram mario vie za mene da ih je sve proitao; niti bi se i najmanje pojedinosti
promenile da je te iste beskorisne stranice napisao Berns ili oser, koji su u svoje
vreme takoe bili carinski inovnici, ba kao i ja. Dobra je pouka - mada i vrlo bolna
lekcija za oveka koji je sanjario oknjievnoj slavi, koji je sanjario da e se probiti
meu svetske dostojanstvenike u knjievnosti - kad izae izvan uskog kruga gde se
priznaju njegova prava kao pisca, da vidi kako su izvan toga kruga sasvim beznaajna

sva njegova postignua i svi njegovi ciljevi. Ne znam da li mi je lekcija bila potrebna
u vidu opomene ili prekora, no, za svaki sluaj, ja sam je dobro nauio. Ali ne
priinjava mi nikakvo zadovoljstvo kad razmiljam da li je tu munu istinu, kako sam
je ja razumeo, trebalo prigrliti, ili je pak bilo dovoljno odbaciti je sleganjem ramena.
Radi knjievnog razgovora, doista, pomorski oficir - jedan izvanredan ovek,
koji je stupio u slubu kad i ja i napustio je malo kasnije - esto bi me naveo na
razgovor o jednoj ili drugoj njemu omiljenoj temi: o Napoleonu ili ekspiru.
Upravnikov mlai pisar - takoe jedan mladi gospodin koji je, kako se aputalo,
ponekad prekrivao kakav list Ujka Semove hartije za pisma neim to je (na rastojanju
od nekoliko metara) veoma liilo na poeziju - imao je obiaj da mi tu i tamo govori o
knjigama kao o neemu to ja moram poznavati. To je bilo sve to me je povezivalo s
knjievnou; i to je bilo upravo dovoljno da zadovolji moje potrebe.
Ne udei niti starajui se vie da moje ime zablista na koricama knjiga,
osmehivao sam se pri pomisli da sada ima drugu vrstu vanosti. Marker u Carinarnici
iscrtao ga je olovkom i crnom bojom na papirnim dakovima i korpama od anato
drveta, na kutijama za cigare i na sve vrste bala sa sumnjivom robom, kao dokaz da su
za robu plaene takse i daje ispravno prola kroz ured. Noen na tako udnim kolima
slave, glas da ja postojim, ukoliko neko ime to dokazuje, proirio se i tamo gde pre
nikad nije dospevao i kuda, nadam se, nikad vie nee stii.
Ali prolost nije umrla. Pokoji put, misli koje su izgledale tako ive i aktivne, ali
ipak ostavljene da se mirno odmaraju, ponovo bi oivele. U jedna od najznaajnijih
takvih prilika, navika iz davnih dana probudila se u meni i podstakla me da iznesem
pred itaoce skicu koju upravo sad piem.
Na drugom spratu Carinarnice bila je jedna velika soba, gde opeke, gole grede i
rogovi nikad nisu bili pokriveni daskama i malterom. Zgrada - planirana da slui
starom trgovakom poslovanju u pristanitu, ak i s oekivanjem kasnijeg napretka,
koji se nikad nije ostvario - ima mnogo vie prostora nego to inovnici znaju kako da
iskoriste. Zato je ova dvorana pod krovom iznad upravnikovog odeljenja ostala do
danas nedovrena, i uprkos staroj pauini koja visi s tamnih greda, ini mi se da jo
uvek eka drvodelju i zidara. Na jednom kraju ove sobe, u uglu, bilo je nekoliko
buradi naslaganih jedno na drugo, punih zvaninih dokumenata. Velike gomile slinih
otpadaka leale su na podu. Bilo je tuno misliti koliko je dana, nedelja, meseci i
godina vrednog rada bilo utroeno na ove plesnive hartije, koje su sada bile samo na
smetnji i sakrivene u ovom zaboravljenom kutu, da na njih vie ne padne oveji
pogled. A s njima, koliko je jo bogatstvo drugih rukopisa - koji nisu ispunjeni
dosadnim zvaninim formalnostima, ve milju stvaralakih umova i obilnim izlivima

duboko oseajnih srca - otilo u zaborav. U svoje vreme, te nagomilane hartije nisu
niemu posluile - a to je najalosnije od svega - nisu pribavile svojim piscima ni
ugodne dohotke koje su dobili inovnici Carinarnice za svoja beskorisna krabanja
perom! Ali izgleda da nisu sasvim beskorisne, moda e posluiti kao materijal za
istoriju mesta.
Ovde bi se, zaelo, mogle nai statistike ranijeg prometa u Sejlemu i seanja na
trgovce kneeve - na starog Kralja Derbija, starog Bilija Greja, starog Sajmona
Forestera i mnoge druge magnate iz tih dana, ija napuderisana glava tek to je sila u
grob, a njihovo bogatstvo, nagomilano kao planina, poelo da se gubi. Ovde se moe
ui u trag osnivaima veine porodica koje sad ine sejlemsku aristokratiju, pratei ih
od malih i skromnih poetaka u trgovanju, u periodima obino mnogo kasnijim od
Revolucije, pa sve do onoga na ta njihova deca gledaju kao na davno utvreni visoki
poloaj.
Do Revolucije, materijali su vrlo oskudni; raniji dokumenti i arhiva Carinarnice
bili su, verovatno, preneti u Halifaks, kad su svi kraljevski inovnici pratili britansku
vojsku u bekstvu iz Bostona. esto sam zbog ovog alio, jer idui unazad do dana
protektorata, ove su hartije morale sadrati mnoge podatke o ljudima zaboravljenim,
ili jo spominjanim, kao i o starim obiajima, koji bi mi dali isto zadovoljstvo kao
kad sam skupljao vrhove indijanskih strela u poljima blizu stare svetenike kue.
Ali jednog besposlenog i kiovitog dana bio sam srean da otkrijem neto veoma
zanimljivo. Prevrui i gnjurajui po gomili otpadaka u uglu, razvijajui as jedan as
drugi dokument, i itajui imena brodova koji su davno potonuli ili istruleli na
kejevima, i trgovaca, ija se imena sad nikad ne uju na Berzi, niti se mogu lako
proitati na njihovim, mahovinom obraslim, grobnim ploama; gledajui to s oaloenim, umornim, polunevoljnim interesovanjem s kojim posmatramo le nekog
ivog bia, i putajui na volju svojoj mati, koja se ulenjila od neupotrebe, da iz
suvih kostiju vaskrsne sliku vedrijeg izgleda staroga grada, kad je Indija bila nova
zemlja, a samo Sejlem poznavao put do nje - dobra me je srea poslala da stavim ruku
na jedan mali paket briljivo uvijen u komad starog poutelog pergamenta. Ovaj je
zavoj izgledao kao neki zvanini zapisnik iz davno prolog vremena, kad su pisari
vebali svoju ukoenu i propisnu kaligrafiju na mnogo vanijim predmetima nego
danas. Bilo je neega na njemu to je budilo nagonsku radoznalost i nagnalo me da
uklonim izbledeli crveni kanap koji je vezivao ovaj paket sa oseanjem da e neko
blago biti otkriveno u njemu. Odvivi krute zavoje pergamentskog omota, otkrio sam
daje to jedno naimenovanje, pisano rukom i potvreno peatom guvernera irlija, u
korist nekog Donatana Pjua, kao kontrolora carinskih prihoda Njegovog velianstva
kralja u Sejlemskom pristanitu, u Provinciji Masausets.5 Setio sam se da sam

proitao (verovatno u Feltovim godinjacima) jednu beleku o smrti kontrolora Pjua,

pre otprilike osamdeset godina; a tako isto, u nekim sadanjim novinama, o
iskopavanju njegovih kostiju na malom groblju Crkve Svetog Petra, za vreme opravke
ove graevine. Koliko se seam, nita nije ostalo od mog uvaenog prethodnika,
izuzev trulog kostura, nekoliko delova odela i jedne perike s velianstvenim
kovrdama. Ona je bila daleko bolje ouvana nego glava koju je nekada ukraavala,
jer je bila u vrlo zadovoljavajuem stanju. Ali ispitujui hartije koje su bile uvijene u
zvanini dokument naimenovanja, naao sam vie tragova intelektualnog ela
gospodina Pjua i unutranjih radnji njegove glave nego to je od same potovane
lobanje sauvala kovrdava perika.
To nisu bila zvanina dokumenta, ve privatna, u najmanju ruku, pisana za
privatnu upotrebu, i verovatno napisana njegovom sopstvenom rukom. Mogao sam
sebi objasniti to to su leala u gomili otpadaka u Carinarnici samo tako to se smrt
gospodina Pjua dogodila iznenadno, pa ove hartije, koje je on verovatno drao u svom
stolu, nikad nisu dole do njegovih naslednika, ili se verovalo da se one odnose na
poslove. Pri prenosu arhiva u Halifaks, ovaj je paket, poto se videlo da nije
zvanian, ostavljen tu, gde je otad leao neotvoren.
Stari kontrolor, poto u onim ranim godinama nije bio mnogo uznemiravan - tako
bar ja mislim - zvaninim poslovima, izgleda da je posvetio jedan broj svojih
slobodnih asova istraivanju u svojstvu mesnog antikvara, ili drugim ispitivanjima
sline prirode. Ovo je zaposlilo sitnom aktivnou jedan um koji bi inae pojela ra.
Jedan deo njegovih injenica, uzgred reeno, dobro mije posluio pri pisanju sastava
pod naslovom Glavna ulica, ukljuenog u treu svesku ovog izdanja. Ostatak
injenica bi se moda mogao iskoristiti kasnije, u isto tako dostojne svrhe, ili bi se
mogao uneti i razraditi, ukoliko odgovaraju, u pravu istoriju Sejlema, ako me moje
potovanje za rodni kraj ikada podstakne na tako poboan zadatak. Meutim, oni e
stajati na raspolaganju svakom licu, sklonom i spremnom da uzme iz moje ruke ovaj
neunosni posao. Kao konanu odluku, narneravam da ih predam na uvanje Esekskom
istorijskom drutvu.
Ali predmet koji je najjae privukao moju panju u tajanstvenom paketu bila je
neka stvar od fine crvene ohe, veoma pohabane i izbledele. Na njoj su se videli
tragovi zlatnoga veza, koji je, razume se, bio uveliko iscepan i pokvaren, tako da nije
ostalo nimalo, ili je ostalo vrlo malo, od sjaja. On je raen, lako se moglo videti, s
divnom vetinom vezilje i iglom; i bod je veza (kako su me uveravale gospoe koje
poznaju te tajne) svedoio o jednoj sada zaboravljenoj umetnosti, koja se ne bi mogla
obnoviti ak i kad bi se izvukli svi konci. Ova krpa skerletne ohe - jer su je vreme,
habanje i jedan bezboni moljac sveli na neto malo bolje od kakve krpe - posle

paljivog ispitivanja, uzela je oblik jednog slova. To je bilo slovo, veliko A. Po

tanoj meri, svaki je krak bio dug ravno tri palca i etvrtinu. Njegova je namena bila,
o tome nema sumnje, da slui kao ukras na haljini; ali kako se nosio, ili kakav je
poloaj, ast i dostojanstvo u prolosti oznaavao, bila je velika zagonetka (tako su
prolazne bile svetske mode) te sam imao malo nade daje reim. A ipak, ono me udno
zainteresovalo. Moje su oi bile prikovane za staro skerletno slovo i nisam ih mogao
od njega odvojiti. Zaelo, ono je imalo neko duboko znaenje, vrlo vredno da se
protumai, i koje je, izgledalo je, zrailo unaokolo s tajanstvenoga simbola, fino
optei s mojom osetljivou, ali nedostupno analizi moga duha.
Dok sam tako bio u zabuni i razmiljanju, izmeu ostalih hipoteza, da ovo slovo
nije jedan od onih ukrasa koji su beli ljudi izmislili da zasene oi Indijancima, desilo
mi se da ga sluajno stavim na prsa. Uinilo mi se - italac se moe smejati, ali ne
sme sumnjati u moje rei - uinilo mi se, onda, da sam osetio neto ne sasvim fiziko,
ali skoro tako, kao od ivog ognja, i kao da slovo nije bilo od crvene ohe ve od
crveno usijanog gvoa. Zadrhtao sam i nevoljno ga pustio da padne na pod.
Potpuno zanet posmatranjem skerletnog slova, zanemario sam ispitivanje malog
omota prljave hartije u koju je ono bilo uvijeno. Sada sam ga otvorio, imao sam
zadovoljstvo da naem, pisano rukom starog kontrolora, potpuno razumno objanjenje.
Bilo je tu nekoliko punih tabaka koji su sadravali mnoge podrobnosti o ivotu i
kazivanjima neke Jestire Prin, koja je, izgleda, uivala prilino velik ugled u oima
naih predaka. Ona je ivela u doba izmeu prvih dana Masausetsa i kraja
sedamnaestog stolea. Stariji ljudi, za ivota kontrolora Pjua, i po ijem je usmenom
predanju on sastavio svoju priu, seali su se nje u svojoj mladosti, kao vrlo stare, ali
ne propale ene, gospodskog i dostojanstvenog dranja. Ona je imala naviku, od
gotovo zaboravljenog vremena, da ide po susedstvu kao neka vrsta dobrovoljne
bolniarke i inila je razna dobra dela koja su bila u njenoj moi; takoe,
uzimala je na sebe zadatak da pomogne savetom u svemu, osobito u pitanjima
srca. Na taj nain, kao to se mora desiti licima njenih sklonosti, ona je od mnogih
dobila potovanje koje se daje anelu. Ali ini mi se, drugi su je gledali kao da se
mea u tue stvari i da je dosadna. Zadubivi se dalje u rukopis, naao sam zapise o
drugim dogaajima i patnjama ove neobine ene, o kojima e italac nai dosta u
pripoveci pod naslovom Skerletno slovo. A treba imati na umu da su glavne injenice
u njoj overene i posvedoene dokumentima kontrolora Pjua. Originalne hartije,
zajedno sa samim skerletnim slovom - vrlo udnom relikvijom - jo su u mojoj
svojini, i ja u ih slobodno pokazati svakome ko bi, podstaknut velikim
interesovanjem za pripovetku, poeleo da ih vidi. italac ne sme pomisliti da ja
tvrdim da sam se u sastavljanju ove pripovetke i pri zamiljanju pobuda i strasti koje

su vladale licima u njoj sasvim ograniio na beleke sadrane u pola tuceta punih
tabaka staroga kontrolora.
Naprotiv, to se toga tie, dopustio sam sebi skoro sasvim punu slobodu, kao da
sam sve injenice sam izmatao i zadovoljio se vernou samo spoljnih crta.
Ovaj sluaj je u izvesnom stepenu bacio moj duh na njegovu staru stazu. inilo
mi se da sam ovde naao osnovu za pripovetku. Dobio sam utisak kao da me je stari
kontrolor, u svome odelu od pre sto godina i s perikom koja je bila s njim sahranjena,
posetio u naputenoj sobi Carinarnice. U njegovom dranju bilo je dostojanstvenosti
nekoga ko je bio u slubi Njegovog velianstva kralja i zato ozaren zrakom sjaja koji
se tako blistavo prostirao s prestola. Kako je bedan i alostan izgled tuenog kueta,
republikog inovnika, koji se u svojstvu sluge naroda osea manjim i od najmanjega i
najniega od svojih gospodara. Svojom avetinjskom rukom, maglovito viena ali
velianstvena pojava predala mi je skerletni simbol i mali svitak pisanih objanjenja.
Svojim vlastitim avetinjskim glasom, on mije naredio, na osnovu svetih obzira koje mi
nalau moje sinovlje dunosti i potovanje prema njemu - jer bi on sebe mogao
smatrati za moga slubenog pretka - da iznesem na svetlost dana i predam javnosti
njegova ubuala i moljcem izgrizena opaanja. Uini to, rekla je utvara kontrolora
Pjua, odluno klimajui glavom, koja je delovala tako zapovedniki u svojoj slavnoj
perici, uini to i sva e zasluga biti tvoja! Brzo e vam ona trebati; jer u vaem
vremenu inovnika sluba nije, kao to je bilo u mojem, doivotna, a esto i
nasledna. Alija ti nalaem da u prii o staroj gospoi Prin da uspomeni svoga
prethodnika priznanje koje s pravom zasluuje! Uiniu!, rekao sam ja utvari
kontrolora Pjua.
Stoga sam mnogo razmiljao o istoriji Jestire Prin. Ona je bila predmet mojih
misli u mnogim asovima, dok sam koraao tamo-amo po svojoj sobi, ili prelazio po
stoti put dugi hodnik od ulaznih vrata na Carinarnici do sporednog ulaza, i opet natrag.
Veliki moj trud bio je dosadan starom inspektoru, i meraima, i ocenjivaima, ija su
dremanja bila uznemirena nemilosrdnim i neprekidnim udarima mojih koraka dok sam
prolazio. Seajui se svojih preanjih navika, imali su obiaj rei da se kontrolor
eta po krovu. Oni su verovatno zamiljali da je jedina svrha - i doista jedina svrha
zbog koje se zdrav ovek moe dobrovoljno etati - da dobijem bolji apetit za ruak.
Iskreno, apetit, pojaan istonim vetrom koji je obino duvao kroz hodnik, bio je
jedini koristan plod tako neumornog vebanja. Atmosfera Carinarnice tako je malo
pogodna za nenu vebu mate i osetljivosti, i da sam ostao u njoj jo deset narednih
predsednikih izbora, sumnjam da bi se pripovetka Skerletno slovo ikada pojavila
pred oima italake publike. Moja je uobrazilja bila mutno ogledalo. Ono nije
odraavalo, ili je to inilo samo veoma nejasno, likove kojima sam se trudio da ga

naselim. Lica u pripoveci nisu se mogla zagrejati i iskovati nikakvom toplotom koju
sam mogao proizvesti u svojoj intelektualnoj kovanici. Ona nisu imala ni ar strasti
ni nenost oseanja, ve su zadravala svu ukoenost lea, i gledala su me zablenuto u
lice nepokretnom avetinjskom grimasom prezrivog prkosa. ta ima ti zajednikog s
nama?, inilo mi se da govori onaj izraz. Ono malo moi koju si imao nad rojem
tvorevinama mate - izgubio si! Ti si je trampio za nekoliko zlatnih mrvica svoje
inovnike plate. Odlazi, dakle, i primaj svoju platu! Ukratko, prilino otupela
stvorenja moje sopstvene uobrazilje prekoravae me za blesavost, i to ne bez
opravdanih razloga.
Nije da sam bio samo za vreme od tri i po asa, koje je Ujka Sem zahtevao kao
svoj deo moga dnevnog ivota, u vlasti ove alosne tuposti. Ne, ona me je pratila i u
etnjama po morskoj obali i lutanjima po poljima. Ponekad sam se - a to je bilo retko,
s opiranjem nakanjivao da traim okrepljujui napitak od prirode, koja je imala obiaj
da da takvu sveinu i radnu sposobnost mojim mislima im bih stupio preko praga
stare svetenike kue. Ista mlitavost, u pogledu moi intelektualnog napora, pratila
me je kui i pritiskala me u sobi koju sam savreno besmisleno nazivao svojom sobom
za umni rad. Ona me nije ostavljala ni kad sam kasno u no sedeo u pustoj prijemnoj
sobi, osvetljenoj jedino svetlucanjem vatre u kaminu ili meseinom, napreui se da
izazovem prizore u mati, koje bih sutradan mogao tano proizvesti na svetloj stranici
u arolikom opisu.
Ako bi mo uobrazilje otkazala svoju radinost, to bi moglo izgledati kao
neizleiv sluaj. Meseeva svetlost u porodinoj sobi, koja pada tako bela na ilim i
pokazuje sve predmete u njoj tako jasno - pravei svaki predmet tako podrobno
vidljivim, pa ipak, ni nalik na vidljivost jutra ili podneva - jeste najpodesnija sredina
za pisca romana da se upozna sa svojim varljivim gostima. Na maloj domaoj
pozornici dobro poznatog stana: stolice sa svojom odvojenom individualnou; sto u
sredini, na kome su korpa za runi rad, jedna-dve knjige i ugaena lampa; sofa, orman
s knjigama; slike na zidu - sve ove podrobnosti, toliko jasno viene, tako su
oduhovljene neobinom svetlou da izgledaju kao da su izgubile svoje stvarno bie i
postale stvari uma. Nita nije suvie malo i suvie beznaajno da ne bi podleglo ovoj
promeni i time steklo veu vrednost. Deja cipela; lutka koja sedi u svojim malim
kolima od prua; drveni konj - jednom reju - sve to je danju sluilo za igru ili
potrebu, sada je ogrnuto platom udnovatosti i udaljenosti, mada je ostajalo isto tako
ivo prisutno kao na dnevnoj svetlosti. Stoga je pod nae porodine sobe postao
neutralna teritorija, neto izmeu stvarnog i vilinskog sveta, gde se stvarnost i mata
mogu susresti i svaka od njih pozajmiti prirodu ove druge.
Utvare mogu ovde ui a da nas ne uplae. Bilo bi potpuno u skladu s prizorom i

ne bi izazvalo iznenaenje kad bismo se osvrnuli oko sebe i ugledali voljeni oblik,
davno preminuli, kako sad sedi mirno u snopu magine meseine, s izgledom koji bi
nas doveo u sumnju da li se on vratio izdaleka, ili nije nikad ni ostavljao nae
ognjite.
Prilino potmula vatra ima bitan upliv u stvaranje utisaka koje bih hteo da
opiem. Ona iri svoju nenametljivu boju kroz celu sobu, sa slabim rumenilom po
zidovima i tavanici i odsjajem s poliranog nametaja. Ova toplija svetlost mea se s
hladnom duhovnou meseevih zraka i kao da daje srce i ljudsku nenost oblicima
koje je mata ovamo prizvala. Iz kipova od snega preobraava ih u ljude. Kad
pogledamo u ogledalo, vidimo - duboko u njegovom avetinjama ispunjenom okviru umirui sjaj poluugaenog antracita, meseeve zrake na podu i ponovo ceo sjaj i senku
slike, vie udaljenu od stvarnosti i bliu svetu uobrazilje. Tada, u takvom asu i s
takvim prizorom pred sobom, ako kakav ovek, sedei sam samcat, ne bi mogao
sanjati udne stvari i nainiti da one lie na istinu, on nikada ne bi smeo ni pokuati da
pie romane.
Ali to se mene tie, za sve vreme slube u Carinarnici, bio sam ravnoduan na
meseinu, sunevu svetlost i sjaj sa ognjita, i nijedno od njih nije mi bilo ni trunku
korisnije od mirkanja lojane svee. itav niz oseajnosti, i dar u vezi s njima - ne od
velike vrednosti, ali najbolji to sam imao - bili su za mene izgubljeni.
Meutim, ja verujem da moje moi, ako bih pokuao neku drugu vrstu knjievnog
sastava, ne bi bile tako slabe i neuspene. Ja bih se mogao, na primer, zadovoljiti
pisanjem pria o nekom veteranu, brodovlasniku ili inspektoru, naspram koga bih bio
vrlo nezahvalan ako ga ne bih spomenuo, jer nije proao skoro nijedan dan a da me on
ne nasmeje i zadivi svojim udnim darovima pripovedaa. Da sam mogao sauvati
slikovitu snagu njegovog stila i aljivi kolorit, koji je od prirode nauio kako da ga
rasprostire preko svojih opisa, iskreno verujem da bih postigao neto novo u
knjievnosti. Ili bih lako naao kakav ozbiljniji zadatak. Bilo je ludo, uz materijalnost
tog svakodnevnog ivota, koja me je tako neodoljivo pritiskala, pokuavati da
odbegnem natrag u drugo doba, ili da uporno produim stvarati sliku sveta iz
vazduastog materijala, kada je u svakom asu bestelesna lepota moga sapunjavog
mehuria bila razbijena grubim dodirom neke stvarne injenice. Mudriji bi posao bio
rasprostrti misao i uobrazilju preko mutne dananjice i tako je nainiti svetlom i
providnom; oduhoviti teret koji je poeo da me pritiska tako silno; odluno potraiti
pravu i nerazruivu vrednost koja lei sakrivena u siunim i dosadnim dogaajima i
obinim karakterima kojima sam sada bio okruen. Ja sam bio kriv. Stranica ivota
otvorena preda mnom izgledala je dosadna i nezanimljiva, jer se nisam spustio do
njenog dubljeg znaenja. Bolja knjiga nego to u je ikad ja napisati leala je tu; list

po list otvarao se preda mnom, ba onakav kako ga je napisala stvarnost trenutka, koja
iezava ubrzo poto je zabeleena, samo zato to je mome umu nedostajalo
razumevanje i mojoj ruci vetina da ga prepie. Moe biti, jednog budueg dana,
setiu se nekoliko rasturenih odlomaka i izlomljenih paragrafa, napisati ih i videti
kako se slova na stranicama pretvaraju u zlato.
Ove su misli dole prekasno. Odmah sam bio svestan samo toga da je ono to bi
nekad bilo zadovoljstvo sad postalo uzaludan posao. Nisam imao prilike da se mnogo
jadam zbog ovakvog stanja stvari. Prestao sam biti pisac prilino loih pripovedaka i
ogleda, a postao dosta dobar carinski kontrolor. To je bilo sve. Ali ipak, nije nimalo
prijatno muiti se podozrenjem da ovekov mozak slabi, ili da isparava, a da toga
niste svesni, kao etar iz kakvog staklenca; tako da, kad ga pogledate, uvek naete da ga
je sve manje i da slabije mirie. O tome nije moglo biti sumnje, i ispitujui sebe sama
ili druge, doao sam do zakljuka o tome kakav uticaj inovnika sluba ima na
karakter koji nije bio povoljan za takav nain ivota. Nekom drugom prilikom mogao
bih jasnije pokazati ovaj uticaj. Zasad neka bude dovoljno rei da je carinski
inovnik, posle mnogo godina slube, hvale dostojna i potovana linost - iz mnogo
razloga. Jedan od njih je i nain kojim se odrava na svom poloaju, a drugi sama
priroda njegovog posla, koja je - mada verujem da je asna - ipak takva da on ne
uestvuje u zajednikom trudu oveanstva.
Uticaj - za koji verujem da se moe opaziti, manje-vie, na svakom ljudskom
biu koje je zauzimalo taj poloaj - jeste taj da ga naputa njegova vlastita snaga dok
se ono oslanja na snanu ruku drave. Gubi, srazmerno slabosti ili jaini njegove
uroene prirode, sposobnosti da se oslanja na sebe. Ako bi ono imalo neobian udeo
uroene energije, ili ako magija mesta ne dejstvuje suvie dugo na njega da mu
upropasti nerve, njegove zaputene sile mogle bi se obnoviti. Otputeni inovnik srean zbog nemilosrdnog ienja koje ga je izbacilo na ulicu, prihvata se da se bori
u svetu borbe - moe opet nai samog sebe i postati sve ono to je nekad bio. Ali ovo
se retko deava. On obino ostaje na svom mestu dovoljno dugo za svoju propast, i
tada ga izbace napolje, sa iskidanim ivcima, da posre du mune ivotne staze kako
najbolje zna i moe. Svestan svoje nemoi - jer je izgubio prekaljenost i elastinost on se neprestano osvre sa udnjom da nae kakav oslonac izvan sebe. Njegova je
osnovna i neprestana nada da e najzad, i to uskoro, nekim srenim sticajem okolnosti
biti vraen u slubu. Ova halucinacija, uprkos svim razoaranjima, prelazei lako
preko nemogunosti, goni ga kroz ceo ivot, i ini mi se, nalik na grevite trzaje
kolere, mui ga za jo neko kratko vreme i posle smrti. Zato da se napree i trudi, i
mui da se izvue iz blata, kada e ga veoma brzo jaka Ujka Semova ruka podii i dati
mu oslonac? Zato da radi za svoj hleb ili da ide u Kaliforniju da kopa zlato, kada e

uskoro biti usreen, krajem svakog meseca, gomilicom sjajnih moneta iz Ujakovog
depa? alosno je gledati kako je mali zalogaj inovnike slube dovoljan da zarazi
bednog oveka ovom naroitom boleu. Ujka Semovo zlato - koje ne izgleda nita
neasno dostojanstvenom starom gospodinu - ima u ovom sluaju aroliju nalik na
avolju nagradu. Ko god se njega dotakne, trebalo bi dobro da promisli, ili prekasno
moe otkriti da je pogodba veoma na njegovu tetu, i da vodi u opasnost, ako ne po
njegovu duu, a ono po mnoge od njegovih najboljih osobina: njegovu izdrljivost,
hrabrost i postojanost, njegovu istinoljubivost, samouverenost i sve ono to daje
vrednost mukom karakteru.
S ove take gledita otvarao se divan pogled u daljinu! Zato to je kontrolor sam
nauio lekciju, ili to je uviao da je mogao potpuno propasti, pa bilo da ostane i
dalje u slubi, bilo da bude izbaen. Svakako, moje misli nisu bile ba najprijatnije.
Postajao sam melanholian i nespokojan, stalno ispitujui svoj duh da bih. otkrio koja
je od njegovih bednih osobina izgubljena, i u kojem su stepenu ostale povreene.
Pokuao sam da izraunam koliko bih jo vremena mogao ostati u Carinarnici a da
ostanem ovek. Moram da priznam istinu da mi to nije bila najvea briga, poto se
nikad nije deavalo da se kakav inovnik sam rei na ostavku, ili da otpuste inovnika
tako mirnog kao ja; zato je moje glavno strahovanje bilo da ne ostarim i ne oronem
kao kontrolor i ne postanem isto onakva ivotinja kao stari inspektor. Zar se ne bi
moglo sluiti meni, u toku dosadnih godina zvaninog ivota koje su leale preda
mnom, ono to se najzad dogodilo tom potovanom poznaniku - da od asa za obed
nainim jezgro dana, a da ostatak provedem, kao to to ini stari pas, u spavanju na
suncu ili u hladu? Doista alosno stanje za oveka koji je oseao da je najbolja
definicija sree provesti ceo svoj vek u iskoriavanju svih svojih sposobnosti i sila
oseajnosti. Ali sve je ovo bila nepotrebna uzbuna. Provienje je za mene zamislilo
neto bolje nego to bih sam mogao smisliti.
Znaajan dogaaj u treoj godini moje slube kontrolora bio je izbor generala
Tejlora za predsednika Sjedinjenih Drava. Da bi se potpuno pravilno ocenila
preimustva inovnikog ivota, neophodno je videti inovnika kad na upravu dolazi
druga neprijateljska vlada. Njegov je poloaj tada udnovato oajan, i u svakom
sluaju neprijatniji od svih moguih koje bedni smrtni ovek moe zauzimati. Retko se
ukazuje kakva alternativa nabolje, mada bi ono to njemu izgleda nagore moglo,
verovatno, biti to najbolje. Ali ovek s ponosom i osetljivou izvlai udno iskustvo
uvianjem da se njegova sudba nalazi u rukama lica koja ga ne vole i ne razumeju, i
koja e ga pre otetiti nego unaprediti, poto se ili jedno ili drugo mora dogoditi.
udnovato je takoe nekome ko je sauvao svoje spokojstvo za vreme borbe da vidi
kako se razvija krvoednost u asu pobede, i biti svestan da je on jedan od njenih

predmeta! Malo je runijih crta u ovejoj prirodi nego to je ova sklonost - koju sam
sad posmatrao kod ljudi nita gorih od njihovih suseda - da postanu svirepi samo zato
to su imali mo da drugoga vreaju. Ako bi giljotina, kako se primenjivala na
inovnike, bila stvarna injenica, a ne samo zgodna metafora, moje je iskreno
ubeenje da bi aktivni lanovi pobednike partije bili dovoljno razdraeni da bi
odrubili sve nae glave i bili zahvalni nebu to im je pruilo tu priliku! ini mi se - jer
sam bio miran i radoznao posmatra, kako u pobedi, tako i u porazu - da ovaj jarosni i
ogoreni duh zlobe i osvete nikada nije zamraio mnoge pobede moje partije, kao to
je sada okarakterisao pobedu vigovaca. Demokrate, po optem pravilu, uzimaju
inovnike poloaje, jer su im potrebni, i zbog toga to je dugogodinja praksa to
priznala za zakon politike borbe, protivu koga bi, ako se ne bi usvojio drugaiji
sistem, bilo slabost i kukaviluk gunati.
Ali duga navika na pobedu nainila ih je velikodunim. Oni znaju kako da
potede kad im se prui prilika; a kad udaraju, sekira moe biti otra, svakako, ali je
njeno seivo retko otrovano zlobom i nije njihov obiaj da se oraju glavom koju su
tek odsekli.
Ukratko, ma kako da je bio neprijatan moj poloaj, imao sam mnogo razloga da
sebi estitam to sam bio na strani pobeenih,.a ne na pobednikoj. Ako do sada
nisam bio najzagrejaniji pristalica, sad sam poeo, u ovom asu opasnosti i nevolje,
da budem prilino svestan kojoj partiji pripadaju moje simpatije. Bilo je neto nalik
na aljenje i stid to su moji izgledi, prema razumnom raunanju, da ostanem u slubi
bili bolji nego izgledi moje demokratske sabrae. Ali ko moe prodreti pogledom u
budunost za palac dalje od svog nosa? Moja je glava prva pala!
Sklon sam da verujem da je as u kome se oveku skine glava s ramena retko kad
ba najprijatniji as njegova ivota. Ipak, kao i vei deo naih nesrea, ak i tako
ozbiljan sluaj donosi lek i utehu ako je paenik voljan da ono to mu se desilo
posmatra s najbolje, a ne s najgore strane. U mom linom sluaju uteha je bila pri ruci,
i ak se otkrivala mome duhu veoma dugo pre nego to je trebalo da se upotrebi.
S pogledom na moju raniju zamorenost u slubi i kolebljive misli o ostavci, moj
je sluaj donekle liio na oveka koji bi se nosio mislima o samoubistvu, pa kad vie
nije bilo nikakve nade, desilo mu se da bude ubijen. U Carinarnici, kao ranije u staroj
svetenikoj kui, proveo sam tri godine, rok dovoljno dug za odmor umornog mozga,
dovoljno dug da se izgube stare intelektualne navike i napravi mesta za nove; dovoljno
dug i suvie dug da se ivi u jednom neprirodnom stanju, inei ono to nije od
stvarne koristi niti na zadovoljstvo ikakvom ljudskom biu, i sklanjajui se od truda
koji bi bar umirio neki nespokojni nagon u meni. Tada, tavie, to se tie njegovog

neceremonijalnog izbacivanja, bivem kontroloru nije bilo posve neprijatno da

vigovci vide u njemu svog neprijatelja; jer njegova neaktivnost u politici - njegova
sklonost ka slobodnom lutanju po irokom mirnom polju, gde se moe nai ceo ljudski
rod, radije nego da se ogranii na one uzane staze gde se lanovi iste porodice moraju
rastaviti jedni od drugih - ponekad je dovodila u sumnju njegovu demokratsku sabrau
da li im je on prijatelj. Ali poto je bio ovenan krunom muenitva (mada mu glava
nije vie spremna daje nosi), to se moglo smatrati okonanim. Najzad, ma kako da je
bio malo junaan, izgledalo je lepe pasti zajedno s porazom svoje partije. Jer ako bi
preiveo poraz posle pada mnogih istaknutijih lanova partije, i najzad, poto bi
preiveo etiri godine od milosti jedne neprijateljske vlade vigovaca, bio bi nagnan, u
sluaju nove pobede svoje partije na predsednikim izborima, da ponovo opredeli
svoje dranje i da trai mnogo vie poniavajue pomilovanje od vlade svoje partije.
Meutim, tampa je pretresala moj sluaj i kroz novinske stupce odravala me
nedelju-dve u trci u tom bezglavom stanju nalik na Irvingovog bezglavog konjanika,
avetinjskog i stranog, urei da me sahrane, kao to i pristoji jednom politikom
mrtvacu. Toliko o mome ja u figurativnom znaenju rei. Stvarni ovek je, meutim,
za sve ovo vreme nosio svoju zdravu glavu na ramenima bez opasnosti i doao do
prijatnog zakljuka da se sve zbilo najbolje, pa uloivi svoj kapital u mastilo, hartiju
i elina pera, otvorio je svoj davno zanemareni pisai sto - i opet postao pisac.
Sad su razlaganja moga starog prethodnika kontrolora Pjua dola na dnevni red.
Zaralom od dugog lenstvovanja, mom modanom aparatu trebalo je neto malo
vremena da bi se osposobio za rad na pripoveci, tek toliko da bude plodan i da
koliko-toliko zadovoljava.
ak i sada, mada sam se dugo u mislima bavio svojim zadatkom, on mi pred
oima stoji kao ozbiljan i taman poduhvat, veoma lien veselog sunevog sjaja, vrlo
malo oivljen nenim i uobiajenim uticajima, koji gotovo uvek ublaavaju i prave
mekim svaki prizor u prirodi ili stvarnom ivotu, i sumnje nema da bi trebalo da
ublae svaku predstavu u njima. Ovaj neprijatni utisak moe se, moda, pripisati
periodu kad je revolucija tek zavrena i svuda vlada poremeaj, a u kome je pria
dobila svoj oblik. Ovo ne znai da je piev duh bio lien vedrog raspoloenja, jer je
bio sreniji dok je u mati lutao kroz tminu tih sumornih likova uobrazilje nego posle,
kad je ostavio staru sveteniku kuu.
Nekoliko kraih sastava, koji su takoe uli u ovu zbirku, napisani su posle moga
nevoljnoga povlaenja iz poslova i asti javnoga ivota, a ostatak je sabran iz
godinjaka i asopisa, tako starog datuma da su zavrili ceo krug svog putovanja i
opet se pojavili kao novina. Drei se metafore politike giljotine, sve bi se moglo

smatrati kao Posmrtne zabeleke jednog pogubljenog kontrolora 6, a skica koju, evo,
zavravam, ako je isuvie autobiografska za jednog skromnog oveka da bude
objavljena za vreme njegovog ivota, rado e se oprostiti jednom gospodinu koji pie
s one strane groba. Mir celome svetu! Neka su blagosloveni svi moji prijatelji! Neka
je oproteno svim mojim neprijateljima jer sam sam uao u carstvo pokoja!
ivot u Carinarnici kao kakav san lei iza mene. Stari inspektor - koga je, uzgred
reeno, ao mi je to to moram rei, oborio i ubio konj pre izvesnog vremena, inae bi
iveo zauvek - on i sva ona potovana gospoda koja su sedela s njim pri ubiranju
carinskih dabina, sada su samo senke u mojim oima; skup sedih glava i naboranih
lica, s kojima se esto zabavljala moja mata, i kojih se zauvek oslobodila. Trgovci:
Pingri, Filips, epard, Apton, Kimbal, Bertram, Hant i mnoga druga imena koja su pre
est meseci tako klasino bila poznata mome uvu - ti ljudi prometa, koji su, izgleda,
zauzimali tako vaan poloaj u svetu - trebalo je malo vremena da se s njima svima
rastanem, ne samo u poslovima ve i u mislima! S naporom se sad seam likova i
imena ponekih od njih. A uskoro u ina moj rodni grad gledati kroz maglu uspomena,
kroz oblak koji visi nad njim i iri se oko njega, kao da nije deo stvarne zemlje, ve u
iprag zaraslo selo u zemlji snova, naseljeno jedino stanovnicima uobrazilje koji ive
u njegovim drvenim kuama, etaju po skromnim uliicama i njegovoj neslikovitoj,
ljudima zaguenoj glavnoj ulici. Od danas sve ovo prestaje biti stvarnost moga ivota.
Ja sam graanin nekog drugog sveta.
Dobri moji sugraani nee mnogo aliti za mnom, jer, iako je meni bio vrlo
dragocen cilj da se u knjievnim radovima jae istaknem u njihovim oima, i da
zasluim da me se po dobru seaju i u gradu i na groblju gde je sahranjeno toliko
mojih predaka - moj grad nikada nije bio pogodna atmosfera koja je knjievniku
potrebna da bi sazreli najbolji plodovi njegovog duha. Ja u se bolje oseati meu
novim licima; a stara, sva meni dobro poznata, nije potrebno ni rei, odlino e se
snalaziti bez mene.
Ipak, moda e se - oh, kako je zanosna i kako slavna ova misao! - praunuci
sadanjeg pokolenja pokoji put s ljubavlju setiti krabala iz prolih dana, kada e
budui istraivai starina, izmeu mesta znaajnih za istoriju grada, pokazivati prstom
i na ulicu gde je gradska pumpa!7

Pred tamnicom
Gomila bradatih ljudi u mrkoj odei i sa sivim visokim eirima, pomeana sa
enama, od kojih su neke nosile kapice, a druge ile gologlave, stajala je pred
drvenom graevinom s vratima od masivne hrastovine okovane gvozdenim klincima.
Osnivai nove kolonije, ma kakvim da su se utopijama o ljudskoj srei i vrlini u
poetku zanosili, odmah su prepoznali kao prvu praktinu potrebu da jedan eo novog,
jo netaknutog zemljita namene za groblje, a drugi za tamnicu. Po tom pravilu moe
se zakljuiti da su praoci Bostona sagradili prvu tamnicu negde u blizini Kornhila,
otprilike u isto doba kad su oznaili prvo groblje na imanju Isaka Donstona i oko
njegovog groba, koji je postao sredinja taka svih grobova u staroj porti Kraljeve
kapele. Nesumnjivo je drvena tamnica, petnaest ili dvadeset godina posle osnivanja
grada, bila ve nagrizena zubom vremena, to je davalo jo tuniji izgled njenom
namrtenom i mranom licu. A ra na glomaznoj gvouriji hrastovih vrata izgledala
je starije od svega u Novome svetu. Kao sve ono to pripada zloinu, izgledae da
nikad nije ni bila mlada.
Pred ovom runom graevinom, a izmeu nje i kolskoga puta, pruala se ledina
sasvim obrasla korovom i travuljinom, koja je oevidno najbolje odgovarala zemljitu
to tako rano zanese crni cvet ljudske civilizacije - tamnicu. Samo se pored vrata, s
korenom gotovo pod samim pragom, dizao bun divlje rue, pokriven u ovo junsko
doba nenim cvetovima, koji kao da su nudili svoj miris i brzoprolaznu lepotu: sunju
pri ulazu u tamnicu, a osuenome zloincu kad bi izlazio iz nje da bude predat sudbini,
kao da je time hteo rei da veliko srce prirode ima i ljubavi i saaljenja i za njih.
udnim sticajem okolnosti, ovaj ruin bun odrao se kroz celu istoriju; ali da li
je on bio samo poslednji izdanak stare ponosne divljine, koji je nadiveo gigantske
borove i hrastove to ga negda svojom senkom pokrivahu, ili je, kao to ima mnogo
razloga za verovanje, izbio za stopama svete Ane Hainson kad je ona ula u tamnicu,
mi neemo uzeti na sebe da to odreujemo. Naavi ga na samome pragu nae prie,
koja misli da sad ostavi ova kobna vrata, ta moemo drugo uiniti do uzbrati jedan
njegov cvetak i ponuditi ga itaocu. On e, moebiti, posluiti kao simbol nekog
blagog moralnog cveta to e se nai u razvoju pripovetke ili e ublaiti tuni
zavretak ove prie o ljudskoj bedi i slabosti.

II

Na trgu
Jednog letnjeg jutra, pre dvesta i vie godina, veliki broj bostonskih stanovnika
okupio se na ledini ispred tamnice, oiju uprtih u gvoem okovana hrastova vrata.
Kod svakog drugog naroda, kao i u kasnijoj istoriji Nove Engleske, jeziva strogost,
koja je skamenila bradata lica ovog dobroudnog sveta, mogla je jedino predskazivati
kakav teak i straan zadatak. Ona je mogla, u najmanju ruku, znaiti da se oekuje
smrtna kazna stranom zlikovcu, kome je zakonska osuda samo potvrdila osudu
javnoga oseanja. Ali po ovoj prvobitnoj otrini puri-tanskoga karaktera, slian
zakljuak nije se morao izvoditi. Moglo se desiti da je i neki lenji rob, sluga ili
neposluno dete koje su roditelji predali graanskoj vlasti treba da budu kanjeni na
ibalitu. Moglo bi biti da neki kveker, ili drugi koji inoverac, biem treba da bude
izgnan iz grada, ili neki besposleni i zalutali Indijanac, koga je vatreno pie beloga
oveka navelo da postane buntovan na ulici, kamdijom bude oteran u senku uma.
Moglo je biti i to da kakva vetica kao gospoa Hibins, sudijina dandrljiva udovica,
treba da umre na vealima. U svakom ovakvom sluaju ispoljavala se ista sveanost u
vladanju gledalaca, kao to je i priliilo narodu kod koga su se vera i zakon behu slili
u jedno, i u ijem su karakteru oboje bili duboko utisnuti, tako da je i najblai i
najstroi in javne discipline bio podjednako dostojanstven i straan. I odista, jadna i
hladna bila je simpatija koju je od takvih gledalaca mogao oekivati krivac na
gubilitu. A takoe, kazna koja bi u naim danima bila glupa i smena mogla je
onomad biti dosuena s gotovo istom dostojanstvenou kao i smrtna.
Tog letnjeg jutra, kada poinje naa istorija, vredno je pomenuti okolnost da se
inilo da ene, kojih je bilo nekoliko u gomili, s naroitom panjom oekuju izvrenje
kazne. Doba nije bilo toliko uglaeno da bi oseaj nepristojnosti uzdrao enski pol
da ne izae na ulicu i da se u datoj prilici ne tiska kroz gomilu do najblieg mesta oko
gubilita. Moralno i materijalno grublji bili su ivci u tih ena i devojaka staroga
engleskoga kova nego u njihovom lepom potomstvu, udaljenom od njih za est-sedam
narataja; jer, kroz taj red naslea, svaka je majka predavala svome detetu blau krv,
neniju i prolazniju lepotu i slabiju fiziku grau, ako ne i karakter slabiji i nestalniji
nego to je bio njen. ene koje su stajale oko tamnikih vrata bile su iz onoga doba
kada mukobanjasta Elizabeta, kraljica engleska, nije bila tako neprikladan

predstavnik pola. One su bile njene zemljakinje; govea peenica s pivom bila je
njihova telesna hrana, a duevna ni za dlaku nenija. Veselo jutarnje sunce osvetlilo je
iroka plea i razvijene grudi, okrugla i rumena lica, koja su odrasla na dalekom
ostrvu i jo nisu pobledela i omravela na vazduhu Nove Engleske. A povrh svega,
ove matrone su govorile s takvom smelou i otvorenou kakva bi nas danas zadivila,
kako po tonu, tako i po sadrini govora.
- Druge moje - poe jedna pedesetogodinja ena grubih crta - ujte da vam
kaem i ja neto. Zar ne bi bilo bolje da mi, starije ene, i neporona crkvena pastva
sudimo takvoj jednoj nevaljalici kao to je ta Jestira Prin. ta velite na to, drage
moje? Da je ta nesrenica dola pred nas pet, to sad stojimo ovako zajedno, da joj
sudimo, da li bi se izvukla s takvom osudom kakvu su izrekle pobone sudije? Ja ne
mislim, doista!
- Kau - ree druga - da je preasni otac Dimsdejl, njen pred Bogom pastir,
prosto ubijen to se takva bruka dogodila u njegovoj pastvi.
- Sudije su bogobojaljiva gospoda, ali odvie milostiva - to je istina - dodade
jedna trea postarija gospoa. - U najmanju ruku, trebalo je da udare ig usijanim
gvoem na Jestirino telo. Gospoa Jestira mrtila bi se na to, znam zaelo. A ovako,
mnogo e se potresti ta obesna nevaljalica ta e oni staviti na grudi njene odee!
Ama pomislite samo, zar ona ne moe to pokriti broem ili drugim kakvim bezbonim
nakitom, i ii ulicom isto tako oholo kao i pre!
- Ah - umetnu blae jedna mlada ena s detetom na rukama - neka je, neka pokrije
znak im hoe, ali bol od njega bie uvek u njenom srcu.
- ta mi tu priamo o znacima i igovima na grudima njene odee ili elu? razvika se jedna ena, najrunija i najsvirepija od svih ovih samozvanih sudija. Ta
je ena obrukala nas sve, i treba da umre. Zar nema zakona za to? Ima ga doista, i u
Svetom pismu, i u zakoniku! Neka sudije pripiu same sebi ako im se nevrenje
zakona plati time to e njihove ene i keri poi putem poroka!
- Bog s nama, ene - povika jedan ovek iz gomile - zar nema druge vrline u ena
osim one koju uliva strah od veala? Ta to je strana re! Mir, ene, mir! Jer klju se
okree u bravi, a sama gospoa Prin, eno, izlazi.
Vrata su se iznutra irom otvorila i na njima se ukazala, kao crna senka usred
suneva sjaja, tuna i koata pojava gradskoga policajca s maem o bedrima i s
palicom svoga dostojanstva u ruci. On je oliavao u sebi celu nemilu otrinu
puritanskoga zakona i dunost mu je bila da ga do najmanjih sitnica primeni na
prestupnicima. Pruivi napred levom rukom svoj zvanini tap, desnu ruku stavio je

na rame jedne mlade ene, koju je tako vukao napred, dok ga ona, na pragu tamnikih
vrata, nije odbila pokretom punim prirodnog dostojanstva i jaine karaktera, i kroila
na slobodan vazduh kao svojom vlastitom voljom. U rukama je drala dete, edo od tri
meseca, koje se namrtilo i okrenulo na stranu svoje malo lice od suvie ive svetlosti
dana; jer njegov ivot, dosad, bee jedino poznao sivu polusvetlost elije ili nekog
drugog mranog odeljenja tamnikog.
Kad se mlada ena - majka ovoga deteta - sasvim pojavila pred gomilom, prvi
joj je pokret bio da dete prigrli jae na grudi, ne toliko nagonom materinske ljubavi
koliko da bi time sakrila znak koji je bio ili utkan ili prikaen na njeno odelo. Ali
ipak, sudei mudro da jedan znak njenog stida slabo moe sluiti da sakrije drugi, ona
odjednom uze dete na ruku, i s vatrom na obrazima, ali sa osmehom punim ponosa i
pogledom koji ne skree - pogleda sve svoje sugraane i susede. Na poprsju njene
odee, na finoj crvenoj ohi, okrueno lepim vezom.i fantastinim cvetovima od zlata,
sijalo se slovo A. 8 Ono je bilo tako umetniki izraeno i s tako vanrednim izobiljem
mate daje izgledalo samo kao poslednji i najpriliniji ukras njenog odela, a rasko je
pritom mogla odgovarati ukusu toga doba, mada je veoma premaila granice koje su
odreivali propisi tedljivosti u koloniji.
Mlada ena bila je visoka i vrlo elegantna pojava. Kosa joj je bila crna i gusta i
tako glatka daje sunce bletalo na njoj; njeno lice, pored toga to je bilo lepo po
pravilnosti crta i bogatstvu izraza, ostavljalo je onaj utisak to su ga davali visoko
elo i duboke crne oi. Ona je bila gospodstvena, po ukusu enske lepote ondanjega
doba, ija se karakteristika vie ogledala u stasu i dostojanstvenosti nego u njenoj
prolaznoj i neopisivoj graciji, koja je danas njena odlika. I nikada nije Jestira
izgledala gospodstvenije, u klasinom znaenju te rei, nego kad je izala iz tamnice.
Oni koji su je ranije poznavali i nadali se da e je videti skruenu i pomraenu
strahovitim oblakom zadivili su se i zaudili kad su je ugledali u svem sjaju njene
lepote, koja je blistala u oreolu bede i srama u koje je baena.
Moda je kakav osetljivi posmatra nalazio neeg osobito bolnoga u tome. Njeno
odelo, koje je sama za tu priliku u tamnici spremila i po svome ukusu doterala, inilo
se da po svojoj smeloj i ivopisnoj osobenosti izraava stanje njenog duha i oajnu
nepopustljivost njene udi. Ali taka koja je privlaila sve poglede, i koja kao da je
preobraavala onu na kojoj je bila - tako da su ljudi, koji su izbliza poznavali Jestiru,
dobili utisak kao da je sad prvi put vide - tako bilo je udno skerletno slovo uvezeno i
osvetljeno na njenim grudima. Ono je imalo mo magije, izdvajalo ju je iz obinih
odnosa s oveanstvom i prenosilo u neku naroitu sferu.
- Ona je vesta vezu, to se vidi doista - primeti jedna od ena - ali da li je ikada

koja ena, pre ove okorele nevaljalice, izmislila taj nain da to pokae? Eto vam,
drage moje, ta znai smejati se u lice naim pobonim sudijama i ponositi se onim to
su oni, potovana gospoda, mislili da je kazna.
- Trebalo bi - mrmljala je najokorelija od starih ena - da mi same svuemo
bogato odelo s otmenih plea gospoe Jestire; a to se tie crvenoga slova, koje je
ona tako osobito uvezla, ja u joj dati pocepanu flanelsku krpu da napravi drugo, koje
vie prilii!
- Oh, umirite se, druge moje, umirite se! - aptala je najmlaa druga. - Nemojte
da vas ona uje! Nema nijednog uboda igle u tom vezu koji ona nije osetila u svome
srcu.
Namrteni policajac mahnu svojim tapom.
- Skloni se, narode, u ime kralja, skloni se! - povika. - Nainite prolaz; a ja vam
velim da e gospoa Jestira biti nametena tamo gde i muevi i ene i deca mogu lepo
da gledaju njen krasni nakit odsad pa do jedan as po podne. Neka je blagoslovena
masausetska naseobina, gde je krivica javno kanjena! Hajdete, gospoo Jestira, i
pokaite svoje skerletno slovo na trgu!
Putanja je bila odmah nainjena kroz gomilu gledalaca. S policajcem napred, a
praena povorkom namrtenih ljudi i ena neprijateljskih lica, Jestira se uputila ka
mestu oznaenom za njenu kaznu. Gomila radoznalih i nemirnih aka, koja je razumela
veoma malo od svega toga, osim to je imala pola dana raspusta, trala je ispred nje,
osvrui se neprestano da bi zagledala u njeno lice, plaljivo dete i sramno slovo na
grudima.
Od tamnice do trga, u ono doba, nije bilo mnogo. Kad bi to rastojanje bilo
mereno Jestirinim oseanjima, moda bi to i bio dug put; jer ma kako da je bilo oholo
njeno ponaanje, ona je patila od silnog bola sa svakim korakom onih koji su se tiskali
da je vide, kao da joj je srce bilo iupano i baeno na ulicu da ga svi gaze i da mu se
rugaju. U prirodi je naoj svojstvo, udno i blagodatno, da patnik, u trenutku kad ga
podnosi, nikad ne zna koliko je silan bol, ve to saznaje jedino po jadu koji posle
dolazi. Gotovo spokojnog koraka prola je Jestira ovaj deo svoga iskuenja, i prispela
do neke vrste gubilita na zapadnom kraju trga. Ono je stajalo ba ispod krova
bostonske crkve i inilo se da je stalno tu nameteno.
I doista, ovo gubilite sainjavalo je deo kaznene maine koja evo ve dva-tri
narataja budi meu nama samo istorijske uspomene i ivi kao predanje, ali u staro se
doba smatralo odlinim sredstvom za irenje graanskih vrlina, kao to je nekada bila
giljotina za vreme terora u Francuskoj. Ukratko, to je bila uzviica od dasaka iznad

koje se dizao okvir kaznene naprave, tako udeen da u svome tesnom stisku obuhvati
oveju glavu i izloi je poruzi svetine. Sam ideal srama bio je olien u ovoj napravi
od gvoa i drveta. Nema veeg ponienja, ini mi se, za nau prirodu - pa ma kakva
da je krivica prestupnikova - nego zabraniti krivcu da sakrije lice od stida; to je bila
je sutina ove kazne. U Jestirinom sluaju, kao i u mnogim drugim, osuda je bila da
ostane na toj uzviici, ali bez ogrlice i okvira oko glave. Znajui dobro ta je eka,
ona se popela uz drvene stepenice, visoke koliko ovek, i tako se izloila svetini koja
ju je okruila.
Da se kakav rimokatolik naao meu gomilom puritanaca, moda bi video u ovoj
divnoj eni, tako ivopisnoj po odelu i izrazu i s detetom na grudima, neto to bi ga
podsetilo na sliku Bogomatere, za koju se toliko slavnih slikara nadmetalo daje
predstave; neto, u stvari, to bi ga podsetilo samo po suprotnosti s tom svetom slikom
bezgrenoga materinstva, ije dete bee dolo da iskupi svet. A ovde, mrlja najteeg
greha u najsvetijoj osobini ovejeg ivota davala je utisak da je svet samo crnji zbog
lepote te ene, i jo greniji zbog deteta koje ona bee rodila.
Prizor je imao u sebi neeg stranog, neega od onoga uasa to uvek ovlada pri
pogledu na sram i porok kod blinjega, pre no to je drutvo postalo toliko pokvareno
da se smeje, umesto da se zgrozi na to. Svedoci Jestirinog ispatanja jo nisu izgubili
ovu prostotu. Oni su bili dovoljno jakih ivaca da bi, bez i najmanjeg gunanja o
njenoj otrini, posmatrali i izvrenje smrtne kazne, kad bi tako glasila presuda; ali nisu
bili toliko bez srca kao drugi drutveni redovi, koji nalaze samo predmet podsmeha u
ovakvom prizoru. Ba i da je bilo volje da se sve okrene na smeno, ona bi bila
uguena i nadjaana sveanim prisustvom ljudi nita manjih nego to je guverner i
nekoliko njegovih savetnika, jedan sudija, jedan general i gradski upravljai, koji su
svi stajali ili sedeli na balkonu oblinje kue i gledali s visine na trg. Kad su takva
lica, bez utrba svoga dostojanstva ili potovanja koje pripada njihovom inu i
poloaju, bila deo gledalaca, moglo se zakljuiti da izvrenje zakonske kazne treba da
ima ozbiljno i delotvorno znaenje. Stoga je i gomila bila ozbiljna i natmurena.
Nesrena prestupnica drala se kako je najbolje znala pod strelama hiljade
neumoljivih oiju, koje su sve bile uprte u nju i usredsreene na njene grudi. Bilo je
skoro nemogue to izdrati. Po prirodi strasna i naprasita, ona se spremila da strpljivo
podnese poruge i otrovne ubode svetine, grei se pod svakom novom uvredom; ali
bilo je neeg jo uasnijeg u sveanom ponaanju gomile, zbog ega je poelela da
vidi sva ta stroga lica kako se krive od prezrivog smeha a sebe kao predmet toga.
Daje svetina prsnula u glasan smeh - svaki ovek, svaka ena i svako dete daje dalo
svoj deo - Jestira bi im moda odgovorila gorkim i prezrivim osmehom. Ali pod
olovnim teretom koji joj sudbina udeli, ona je oseala, iz asa u as, kako mora da na

sav glas jaukne i da se srui dole na zemlju s uzviice ili da smesta poludi.
Ipak, u ponekim trenucima, ceo prizor, u kome je ona bila najdivniji predmet,
iezavao je ispred njezinih oiju ili bar svetlucao nejasno pred njima kao kolo
nesavreno odreenih avetinjskih prilika. Njen duh, a naroito njeno pamenje, bilo je
natprirodno aktivno i donelo je pred nju drugaije slike nego to su bila gruba ulica
maloga grada s granice zapadne divljine: druga su lica bacala na nju prekorne poglede
ispod oboda onih visokih eira. Uspomene tako beznaajne i daleke, slike detinjstva i
kolskih dana, deje igre i svae i male kune scene iz njenih evojakih dana javie
se u rojevima ispred nje, izmeane sa uspomenama koje su bile najvanije kasnije u
ivotu; svaka slika bila je podjednako iva, kao da je sve imalo istu vrednost ili kao
da je sve bilo samo privid. Verovatno je to bila instinktivna odbrana njenoga duha, da
se od svirepih muka i nevolja stvarnosti oporavi prizorom ovih fantastinih slika.
Kako mu drago, uzviica od dasaka bila je taka s koje je Jestira pregledala ceo
put kojim je prola od srenih dana detinjstva. Stojei na toj bednoj visini, ona
ponovo ugleda svoje rodno selo u Staroj Engleskoj i svoj roditeljski dom; oronulu
kuu od sivog kamenja sirotinjskog izgleda, ali s upola istrvenim grbom nad vratima
kao znakom starinskog gospodstva. Ona vide lice svoga oca, s njegovim punim
obrvama i potovanja dostojnom sedom bradom, koja se talasala preko staromodne
ogrlice Elizabetinog doba; svoju majku, takoe, s pogledom brine ljubavi, s kojim je
ostala urezana u njezinom pamenju, i koja je, od kada je umrla, toliko puta blagim
prekorom izvodila erku s pogrenoga puta. Ona vide svoje lice, u sjaju devianske
lepote, koje je osvetljavalo celu unutranjost pranjavog ogledala u kojem se obino
ogledala. Tada ugleda i drugu jednu priliku, jednog oveka ve u godinama, bleda,
mrava lica, kao u kakvog naunika, sa mutnim i kratkovidim oima koje su izgubile
vid pri svetlosti lampe to mu je sluila da bdi nad mnogim debelim knjiurinama. Pa
ipak, te mutne oi imale su udnu mo da proniknu, kao daje njihov vlasnik hteo itati
duu oveju. Ova slika uenosti i usamljenosti, koju zazva Jestirina enska mata,
bila je malo nagrena time to se levo fame neto malo uzdizalo nad desnim. Zatim su
se redale pred njom, u galeriji uspomena, slike jednog kontinentalnog grada: zapletene
i uzane ulice, visoke, sive kue, ogromne katedrale i javne graevine, stare po
vremenu, a osobene po arhitekturi. Tu ju je ekao novi ivot, sve u vezi s runim
naunikom: novi ivot, ali koji se hrani starim materijalom, kao busen zelene
mahovine na oronulom zidu. Najzad, namesto ovih prolaznih slika, povrati se grubo
trite puritanske naseobine, sa svim stanovnitvom koje je bacalo gnevne poglede na
Jestiru Prin da, na nju, samu, koja je stajala na gubilitu od dasaka, s detetom u rukama
i slovom A u skerletnom, fantastinom vezu, zlatom optoenim, na grudima!
Je li to java? Pritisnula je dete tako vatreno na grudi da je ono zaplakalo; ona je

oborila pogled na crveno slovo, i tavie, opipala ga rukom da bi se uverila da li su

dete i poruga bili stvarnost. I doista! - to su bile njene stvarnosti; sve ostalo je iezlo!

III

Vienje
U Jestirinoj svesti bilo je samo jedno: da je ona predmet opteg prekornog
posmatranja. Iz toga se tre kad ugleda na ivici gomile jednu priliku koja ovlada svim
njenim mislima. Nekakav Indijanac, u plemenskoj nonji, stajao je tamo; ali
crvenokoci ne behu tako retki posetioci engleskih naseobina da bi koji od njih mogao
privui Jestirinu panju u tome trenutku; a jo manje da bi ispred nje iezli svi ostali
predmeti i sve druge misli iz njena duha. Pored Indijanca, a oevidno u njegovom
drutvu, stajao je i jedan beo ovek, obuen u udnu meavinu odela divljaka i
civilizovanih ljudi.
On je bio niskog rasta, s borama na licu, koje jo i sad jedva da bi se moglo
nazvati starim. Izvanredan um ogledao se u njegovim crtama, kao u oveka koji je
toliko negovao svoj duh da se najzad i u spoljanjosti jasno izraavao u nevarljivim
znacima. Mada je hteo da prividnom nemarnou svoga arenoga odela prikrije ili
umanji jednu osobinu, Jestiri ipak bee jasno da je jedno rame toga oveka vie od
drugoga. I ponovo, kad prvi put primeti to mravo lice i malo nagrenu pojavu, ona
prigrli dete na svoje grudi tako grevito i silno da siroto dete opet zaplaka od bola.
Ali inilo se da majka nita nije ula.
Kad je doao na trg, i pre nego to gaje ona ugledala, stranac je upro oi u
Jestiru, isprva nemarno, kao ovek koji se zanima slikama svoga duha i za koga
spoljne stvari imaju malo vrednosti, samo ako se ne odnose na predstave njegove
svesti. Uskoro, meutim, njegov pogled postao je otar i prodoran. Lice mu se poelo
griti i kriviti od uasa, kao da zmija lagano klizi po njemu, i zastavi za tren, odvija
sve svoje kolute, pokazujui se u svoj duini. Silno uzbuenje pomrailo je njegov
vid, ali se on namah savladao naporom volje tako da je, izuzevi jedan trenutak samo,
njegov izraz oliavao mirnou. Malo zatim, grenje je postalo nevidljivo i najzad se
povue u dubinu njegovog bia. Kad su se Jestirine oi sukobile s njegovim, i kad mu
se uinilo da ga je ona poznala, lagano i mirno podigao je prst, napravio njime pokret
u vazduhu i stavio ga na svoja usta.
Zatim, spustivi ruku na rame graanina to mu bee najblii, upita utivo i
pristojno:

- Molim vas, potovani gospodine - ree - ko je ta ena? I zato je izloena tamo

javnoj poruzi?
- Mora da ste izdaleka, prijatelju - odgovori ovaj, pogledom ispitujui oveka
koji ga je pitao i njegovog druga divljaka - inae biste morali uti o Jestiri Prin i
njenom zlom delovanju. Ona je, doista, napravila straan pokor u pastvi preasnog
oca Dimsdejla.
- Pravo velite! - odvrati prvi. - Ja sam stranac i dugo sam, naalost, lutao, protiv
svoje volje. Prepatio sam mnogo zbog nevolja na moru i kopnu, i dugo sam robovao
meu neznabocima na jugu; i sad me je doveo ovaj Indijanac da se otkupim iz
ropstva. Recite mi, molim vas, togod o toj Jestiri Prin - jesam li dobro uo njeno
ime? - o njenom prestupu, i zbog ega je dovedena tamo na gubilite?
- Vrlo rado, prijatelju; i ini mi se da e vas razgaliti, posle tolikih muka i
boravka u divljini, to se najzad naoste u zemlji gde se krivica goni i kanjava pred
licem vlasti i naroda, kao to je to ovde u naoj pobonoj Novoj Engleskoj. Ona ena,
gospodine, treba da znate, bila je ena nekog uenog oveka, Engleza po roenju, koji
je dugo iveo u Amsterdamu, odakle je pre nekog vremena namislio da pree preko
mora i okua svoju sreu s nama u Masausetsu. Stoga je poslao enu pre sebe, a on je
ostao da posvrava neke vane poslove. Ali kako se, dragi gospodine, za neke dve
godine, otkako je ta ena ovde u Bo-stonu, nije ulo ni glasa o tome nauniku,
gospodinu Prinu, njegova mlada ena, ta ete, ostavljena sama sebi...
- Ah, da, razumem vas! - ree stranac s gorkim osmehom.
- Tako uen ovek, kao to vi velite, trebalo je da i to naui iz svojih knjiga. A
ko, molim vas, moe biti otac onoga deteta - ono ima tri do etiri meseca ako se ne
varam - to ga gospoa Jestira dri u rukama?
- Uistinu, prijatelju, to je zagonetka; i jo se eka na Danila, koji e je
protumaiti - odgovori graanin. - Gospoa Jestira nee nita da kae, a sudije su
uzalud lupale glavu. Moe biti da krivac stoji tu i gleda ovaj tuni prizor, ljudi ga ne
znaju, a on zaboravlja da ga Bog gleda.
- Trebalo bi - primeti stranac s novim osmehom - da sam taj ueni ovek doe i
da zaviri u tu tajnu.
- I treba, ako je jo u ivotu - odgovori graanin. - Sada, dragi gospodine, naa
masausetska gospoda, setivi se da je ena mlada i lepa, i da je bez sumnje bila u
velikom iskuenju, tavie, da njen mu moda lei u dubini morskoj, nije mogla a se
odlui da na njoj primeni zakon u svoj njegovoj pravednoj otrini. Kazna za to je smrt.
Ali u svome milosru i blagosti, osudili su gospou Prin da tri asa ostane na uzviici

od dasaka, i da otad pa zanavek, do kraja svoga ivota, nosi znak srama na svojim
grudima.
- Mudra osuda! - primeti stranac, ozbiljno mahnuvi glavom. - Tako e ona biti
iva predika protivu greha, sve dokle sramno slovo ne bude urezano na njezinoj
grobnoj ploi. Samo me buni to sauesnik nije zajedno s njom na gubilitu. Ali bie
pronaen! Bie pronaen! Bie pronaen!
Poklonivi se ljubazno priljivom graaninu, on proapta nekoliko rei svome
indijanskom pratiocu i obojica se udaljie kroz gomilu.
Dok se ovo dogaalo, Jestira je i dalje stajala na uzviici, oiju uprtih u stranca oiju tako uprtih da je u trenucima potpune zadubljenosti izgledalo da svi ostali
predmeti vidljivog sveta iezavaju, ostavljajui jedino njega i nju. Takav susret,
moebiti, bio bi jo uasniji nego to ga ugleda sad ovako usred bela dana sa suncem
to pali lice, s kojega se odbijala
njena sramota; sa skerletnim znakom beaa na grudima, s detetom u grehu
roenom, s narodom skupljenim kao na saboru, koji gleda lice to bi trebalo da bude
vieno u blagoj svetlosti kunog ognjita, u srenoj senci porodinog krova, ili pod
velom potovane gospoe u crkvi. Mada je susret bio straan, ona je bila svesna daje
zatiena ovom hiljadom prisutnih. Bolje je bilo stajati tako, s toliko njih izmeu
njega i nje, negoli se nai s njime licem u lice - sami njih dvoje. Ona je odbegla, kao u
zatitu, pod okrilje javnosti i uasavala se od trenutka kad je trebalo da ona prestane.
Utonuvi u te misli, jedva bi ula glas iza sebe da njeno ime nije bilo ponavljano
glasno i sveano, da ga uje cela gomila.
- uj, Jestira Prin! - govorio je glas.
Bilo je pomenuto daje ba nad uzviicom gde je stajala Jestira Prin bila neka
vrsta balkona ili otvorenog ardaka na optinskoj kui. S toga mesta obino su se
itale proklamacije u prisustvu predstavnika vlasti, sa svom ceremonijom koja je
pratila javne proglase u to doba. Tamo, da bi prisustvovao prizoru, sedeo je guverner
Belingam, s etiri vojnika oko njegove stolice, s halebardama u ruci, kao poasna
straa. Na eiru je imao crno pero, vezen irit na gornjoj odei i crnu somotsku tuniku
ispod nje; to bee ovek u godinama, a duboke bore izraavale su iskustvo ivota. On
je bio dostojni voa i predstavnik zajednice koja je za svoj postanak i napredak imala
da zahvali ne aru mladosti, ve upornoj i stalnoj snazi zreloga doba i ozbiljnoj
mudrosti staraca, koje su uinile tako mnogo ba zato to su zamiljale i oekivale
vrlo malo. Ostali vani lanovi oko stareine odlikovali su se dostojanstvom izraza iz
doba kada se osealo da oblici vlasti imaju u sebi svetinju boanskih ustanova. To su
bili, sumnje nema, ljudi dobri, mudri i pravedni. Ali iz celoga ljudskoga roda ne bi

bilo lako izabrati toliko mudrih i asnih lica, koja ne bi bila spremna da sude
pogrekama enskoga srca i da raspoznaju deo zla i dobra u njemu, nego to su bili
mudraci sumorna lica, prema kojima se sada okrenula Jestira Prin. Izgledalo je da je
potpuno svesna da je sva simpatija koju je mogla jo da dobije bila u veem i
toplijem srcu gomile; jer im je podigla oi ka balkonu, sirota ena je prebledela i
zadrhtala.
Glas koji ju je pozvao bio je glas preasnog i slavnog Dona Vilsona, najstarijeg
bostonskog svetenika, velikog znalca, kao to je to bila veina svetenika iz toga
vremena, i uz to oveka blaga i ljubazna. Svakako, ova poslednja osobina bila je s
manje brige razvijena nego njegovi duhovni darovi, a nje se on vie stideo nego to se
njome ponosio. Tamo je on stajao, uokviren sedim pramenovima kose koji su padali
ispod elepua; dok su njegove sive oi, kao u Jestirinog deteta, naviknute na
polutamu radne sobe, mirkale na jasnoj sunevoj svetlosti. Liio je na neki tamno
utisnuti lik koji viamo na koricama starih molitvenika, i kao ma koji od tih likova,
imao je isto toliko prava da stupi napred, kao sad, i da se uputa u pitanja o ljudskom
grehu, strasti i bolu.
- Jestira Prin! - ponovi svetenik. - Ja sam se borio sa svojim mlaim bratom, od
kojega si srena sluala propoved bojega slova. - Ovde gospodin Vilson stavi ruku
na rame nekog mladog bledog oveka pored sebe. - Trudio sam se, velim, da uverim
ovog pobonog mladog oveka da je trebalo da ti on govori ovde, pred Bogom i pred
ovim mudrim i asnim stareinama, u prisustvu celoga naroda, o niskosti i crnilu
tvojega greha. Poznajui tvoju prirodu bolje od mene, on bi mogao izabrati pogodnije
rei, bilo nene ili uasne, mone da savladaju tvoju upornost i jogunstvo, te da vie
ne krije onoga koji te navede na taj strani greh. Ali on se protivi meni blagou
mladoga oveka (iako je isuvie mudar za svoje godine), govorei da je nepravda za
ensku prirodu prisiliti je da otkrije tajne svoga srca usred bela dana, pred tako
velikim skupom. Ali zaelo, kao to sam pokuavao njemu da dokaem, sram lei u
injenju greha a ne u njegovom priznanju. ta veli na to jo jednom, brate Dimsdejle?
Ko e se od nas dvojice, ti ili ja, baviti ovom jadnom grenom duom?
Romor se podigao meu dostojanstvenim i asnim licima na balkonu; i guverner
Belingam dao mu je izraza, govorei glasom punim autoriteta, iako ublaenim
potovanjem prema mladome sveteniku kome se obrati:
- Dobri gospodine Dimsdejle - ree - na vama je odgovornost za ovu ensku
duu. Vama, dakle, i prilii da je savetujete na pokajanje i ispovest, kao dokaz i
posledicu pokajanja.
Ovaj otvoreni poziv privukao je oi cele gomile na preasnoga gospodina

Dimsdejla - mladog svetenika koji je doao s engleskog univerziteta, donosei sa

sobom sve znanje onoga doba u nae divlje ume. Njegova reitost i verski ar ve su
dokazali svu njegovu visoku vrednost meu drugovima. Njegova pojava padala je u
oi na prvi pogled; s belim, glatkim i ispupenim elom, velikim, crnim,
melanholinim oima i usnama koje su, ako ih nije silom zatvarao, lagano drhtale,
izraavajui i nervoznu osetljivost i veliku mo vladanja sobom. Pored svih njegovih
prirodnih darova i naunike savrenosti, bilo je neeg udnog u ovome mladome
sveteniku; nekakav bojaljiv, zauen, poluzaprepaen pogled, kao u oveka koji
osea da je sasvim zalutao i da je zbunjen na stazi ljudskoga ivota; jer se mogao
oseati dobro jedino u samoi. Stoga, ukoliko mu je poziv doputao, on se kretao
senovitim stranputicama, ostavi tako naivan i detetu ravan, izlazei, u datoj prilici, sa
sveinom i mirisom i rosnom istotom misli, koja je, po svedoanstvu mnogih,
delovala kao aneoska re.
Takav je bio mladi ovek koga je tako javno izveo pred publiku preasni
gospodin Vilson i guverner, pozivajui ga da govori, da ga uje ceo svet, o toj tajni
enske due koja je ostajala svetinja i u svome padu. On je pobledeo zbog iskuenja u
koje ga njegov poloaj dovede, i njegove usne su zadrhtale.
- Govori joj, brate - ree gospodin Vilson - od toga zavisi spas njene due i, kao
to guverner ree, od toga zavisi i spas tvoje vlastite, koja ima da se o njenoj dui
brine. Reci joj da ispovedi istinu!
Preasni gospodin Dimsdejl pognuo je glavu, kao da se u sebi molio Bogu, i
zatim stupi napred.
- Jestira Prin - ree naslonivi se na balkon i pogledavi je uporno u oi - ula si
ta kae ovaj estiti ovek i vidi odgovornost koja je na meni. Ako osea da e to
dati mira tvojoj dui, i da e zemaljska kazna biti delotvornija za spas due, ja te
pozivam da kae ime svog sauesnika i svoga sapatnika! Nemoj biti nema zbog ravo
shvaene ljubavi i saaljenja prema njemu; jer veruj meni, Jestira, i kad bi bio svuen
s visokog poloaja i stao tu kraj tebe, na toj uzviici srama, bilo bi mu kudikamo bolje
nego da ceo ivot krije greh u srcu. Kako e mu pomoi tvoje utanje, osim to e ga
navesti na iskuenje i, tavie, primorati ga da grehu doda licemerstvo? Nebo je
podarilo tebi javnu sramotu da bi time mogla izvojevati javnu pobedu nad zlom u sebi
i jadom oko tebe. Pazi da ne oduzme njemu, koji moda nema snage da se sam za nju
mai, tu grku ali lekovitu au, koja je sada prinesena tvojim usnama!
Glas mladog pastora bio je drhtav i blag, uverljiv, dubok i ispre-kidan. Oseanje
koje se ogledalo u njemu, vie nego samo znaenje rei, pokrenu sva srca i sva ih
zajedno stopi u jedan akord ljubavi. Pa i samo dete na Jestirinim grudima bilo je

dirnuto tom silom, te je i ono okrenulo svoje oi ka gospodinu Dimsdejlu, i podiglo

svoje ruice s poluzadovoljnim, polubolnim gukanjem. Tako je silan bio svetenikov
poziv da je gomila morala verovati da e Jestira rei grenikovo ime ili da e sam
grenik, na kome god mestu daje, stupiti napred gonjen neizbenom unutranjom
nunou i biti prinuen da se popne na gubilite.
Jestira je odmahnula glavom.
- eno, ne prelazi granice nebeske milosti! - povika preasni gospodin Vilson,
otrije nego pre. - To malo dete dobilo je glas da pomogne i potvrdi savet koji si ula.
Reci ime! Ono i tvoje kajanje posluie da ti se skine skerletno slovo sa grudi!
- Nikad! - odgovori, ne gledajui u gospodina Vilsona, ve u duboke uznemirene
oi mladog svetenika. - Ono je duboko urezano. Vi ga ne moete skinuti. A ja bih
htela da izdrim i svoje i njegove muke!
- Govori, eno! - ree hladno i otro drugi glas, koji je doao iz gomile oko
gubilita. - Govori i daj detetu oca!
- Neu rei! - odgovori Jestira prebledevi kao smrt, odgovarajui tome glasu,
koji kao da je takoe poznala. - A moje dete mora traiti nebeskog oca jer nikada nee
upoznati zemaljskog!
- Nee da kae - proapta gospodin Dimsdejl, koji se povukao natrag s dugim
dubokim uzdahom, oekujui dotle s rukom na srcu rezultat svoga poziva. - udna
snaga i velikodunost enskoga srca! Ona nee da kae!
Videvi vrstinu stanja duha grenice, stariji svetenik, koji se briljivo spremio
za tu priliku, odrao je gomili propoved ogrehu u svima oblicima, ali stalno pominjui
sramno slovo. itav as je tako silno govorio o tome znaku, a njegove rei snano su
odjekivale iznad glava okupljenih, tako da im se to slovo uinilo jo stranijim u
njihovom uobraenju, te im se inilo da je njegova crvena boja od plamenova
paklenoga ognja. Jestira Prin, meutim, stajala je na uzviici srama, s ukoenim oima
i izrazom umorne ravnodunosti. Toga jutra, ona je podnela sve to moe podneti
ljudska priroda; i kako njen temperament nije bio takav da gubitkom svesti umakne
suvie jakim mukama, njen duh mogao se jedino zatititi oklopom neosetljivosti. U
tom stanju, glas propovednikov grmeo je u njenim uima nemilosrdno ali beskorisno.
Dete je, za vreme druge polovine iskuenja, paralo vazduh plaem. Ona se mehaniki
starala da ga utia, ali izgledalo je da je jedva dira njegov bol. Zatim je odvedena u
tamnicu, gde je iezla iza gvoem okovanih vrata. Oni koji su gledali za njom
apulali su da skerletno slovo baca oko sebe udnu bledu svetlost u tamnom
tamnikom hodniku.

IV

Sastanak
Kad se vratila u tamnicu, Jestira Prin bila je toliko razdraena da su morali da paze na
nju da ne bi sama sebi dola glave, ili da ne bi osakatila dete u bunilu. Predvee,
poto nisu pomogle ni sve zabrane ni sve pretnje, tamniar Braket pomislio je da bi
bilo dobro pozvati lekara. On ga je opisao kao oveka koji zna svu hriansku
lekarsku vetinu, a koji je isto tako vet u svemu onome to divljaci znaju o lekovitim
travama i korenju to raste u umama. I doista je bilo potrebno pozvati lekara, koliko
same Jestire radi, toliko vie radi deteta, koje je, inilo se, primajui hranu iz
majinih grudi, primilo u sebe sav nemir, sav strah i oajanje majinog duha. Ono se
uvijalo u grevitim mukama i bee slika, u svom malom obliku, one moralne agonije
koju je Jestira Prin podnela toga dana. Za tamniarevim stopama, u tamnom odeljenju,
pojavila se linost udna izgleda, ije je prisustvo u gomili tako silno privuklo
Jestirinu panju. Njemu su dali stan u tamnici, ne zbog sumnje da je uinio kakvo zlo
delo, ve zato to je to bio najlaki nain raspolaganja njime, dok se stareine ne budu
saglasile s indijanskim izaslanikom o njegovom otkupu. Rekoe da se zove Roder
ilingvort. Poto ga je uveo u sobu, tamniar zastade za asak, zaudivi se mirnoi
koju je proizveo njegov dolazak; Jestira Prin postala je nema i mirna kao smrt, dok je
dete i dalje jealo.
- Molim te, prijatelju, ostavi me nasamo s mojom bolesnicom - ree lekar. Oslonite se na mene, dobri tamniaru, kua e vam se brzo umiriti. Kaem vam da e
Jestira Prin biti poslunija nego do sada.
- Ako vaa preuzvienost to uini, biete vetak u mojim oima, doista! Ova ena
bila je kao besna; i umalo to nisam uzeo da isterujem Satanu iz nje.
Stranac je uao mirno kao to je to osobina poziva kome je po sopstvenim recima
pripadao. Njegovo ponaanje nije se izmenilo ni onda kad se tamniar povukao i
ostavio ga nasamo sa enom iju je panju tako silno privukao jo dok je bio u gomili,
to je bio znak njihovih tenjih odnosa. Prvo se pobrinuo za dete, iji je pla, dok se
previjalo u bolovima na slamnoj postelji, dokazivao preku potrebu da mu se odmah
pomogne. On ga je pregledao paljivo i otvorio neku konu kesu koju je izvukao ispod
odee. inilo se da su u njoj lekovi, od kojih je uzeo jedan i pomeao ga u ai vode.

- Moje staro znanje alhemije - ree - i boravak vie od godine meu ljudima koji
odlino poznaju lekovitost biljaka, nainili su me boljim lekarom nego to su mnogi
koji imaju lekarsku diplomu. Prii, eno, dete je tvoje, a ne moje, u meni nee
raspoznati ni lice ni glas oca svog. Podaj mu, dakle, sama ovaj napitak.
Jestira je odbila ponueni lek, gledajui u njegovo lice pogledom punim zebnje.
- Misli li da se sveti na nevinom detetu? - proapta.
- Luda eno!odgovori lekar napola hladno, napola blago.
- Kako bi mi pomoglo da naudim tom jadnom grenom detetu? Lek je namenjen
dobru, i kad bi ono bilo i moje dete - da, moje vlastito, nae dete! - ne bih mu mogao
dati nita bolje.
Kako je ona i dalje oklevala, ne mogavi sebi dati rauna ni o emu, on uze dete
u ruke i sam mu dade napitak. Dejstvo se ubrzo pokazalo i iskupilo lekarevo obeanje.
Pla se polagano gubio, grevito bacakanje postepeno prestajalo; i za nekoliko
trenutaka, kao to to biva kod dece kad se oslobode bolova, dete je zaspalo mirnim i
dubokim snom. Lekar, koji je i te kako imao prava na to ime, okrenuo se sada materi.
Mirno i s napregnutom panjom, opipao joj je puls, zagledao joj se u oi - pogledom
od koga joj se srce steglo, jer nekad tako prijateljski, taj pogled je sad bio hladan i
stran; i najzad zadovoljan svojim ispitivanjem, poeo je da sprema drugi napitak.
- Letin izvor nije mi poznat - primetio je - ali nauio sam mnoge tajne u divljini i
ovo je jedna od njih: lek koji mije pokazao jedan Indijanac kao nagradu za neke pouke
od mene, koje su jo od Paracelzusa poznate. Pij to! On ti ne moe povratiti mirnu
savest, ja ti je ne mogu dati; ali e umiriti buru tvoje strasti, kao ulje baeno na vale
burnoga mora.
On prinese au Jestiri, koja ju je primila, gledajui ga mirno i ozbiljno u lice, ne
ba sa strahom, ali s puno zebnje i sumnje o njegovim namerama. Ona pogleda takoe
svoje zaspalo dete.
- Nadala sam se smrti - ree - elela sam da doe, molila bih se Bogu da mi je
poalje, kad bi molitva priliila eni kao to sam ja. Pa ipak, ako je smrt u ovoj ai,
kaem ti da razmisli pre nego to je ispijem. Gle, ona je na mojim usnama!
- Pij samo - odgovori on istim hladnim nainom. - Zar me tako malo poznaje,
Jestira Prin? Jesu li moji naumi obino tako niski? Ba i da udim za osvetom, zar ne
bi trebalo pre da te ostavim u ivotu, da te leim i branim od svih zala i opasnosti
ivota da bi ta vatrena sramota i dalje sijala na tvojim grudima? - Pritom stavi
kaiprst na skerletno slovo koje je, kao da je od usijanog eleza, palilo Jestirina

nedra. On primeti njen nesvestan pokret i nasmeja se: - ivi, dakle, i podnosi svoju
sudbu, na oi celoga sveta, na oi onoga koga si muem zvala, na oi ovoga deteta! A
da bi mogla iveti, uzmi ovaj napitak!
Bez svakog daljeg opiranja ili odlaganja, Jestira iskapi au, i na jedan pokret
ovoga oveka, sede na postelju pored zaspalog deteta, a on privue jedinu stolicu koja
je bila u eliji i sede pored nje. Ona je drhtala jer je oseala - poto je uinio sve to
su mu oveanski obziri ili uverenje ili, ako hoete, prefinjena svirepost nalagali da
ini radi ublaavanja telesnih muka - da e se sad obratiti njoj kao ovek koga je
najsilnije i neizleivo uvredila.
- Ja te ne pitam, Jestira, ni kako ni zato si pala u kaljugu, ili bolje rei: kako si
se popela na onu uzviicu srama ge sam
te zatekao. Uzrok ne treba traiti daleko. Moja ludost, tvoja slabost. Ja, ovek
sav zanet mislima, moljac velikih biblioteka, ovek ve oronuo, koji je svoje najbolje
godine dao da utoli glad pustoga sna za znanjem, ta sam hteo ja sa mladou i
lepotom kao to je tvoja? Ruan od roenja, kako sam mogao varati sebe da duhovni
darovi mogu nadoknaditi telesnu rugobu u oima mlae devojke? Ljudi me zovu
mudrim. Kad bi mudraci ikada bili mudri za sebe kao za druge, ja bih sve ovo mogao
predvideti. Mogao bih znati da e ti, kada doem iz divlje i mrane ume meu
hrianske naseobine, biti prvi prizor koji u ugledati, ti, Jestira Prin, uzviena, kao
statua srama pred narodom. Da, od onoga trenutka kada smo zajedno sili niz crkvene
stepenike kao mu i ena, trebalo je da vidim pakleni sjaj tog skerletnog slova kako
sija na kraju naega puta!
- Zna - ree Jestira (jer ma koliko da je bila utuena, nije mogla mirno podneti
ovaj poslednji ubod kroz znak svojega srama) - zna da sam bila iskrena prema tebi.
Nisam te volela niti sam se pretvarala.
- Tako je - odgovori on - kriva je moja ludost, rekao sam ve. Ali dotle mi je
ivot bio prazan. Svet je bio tako sumoran! U mome srcu bilo je mesta za mnoge, ali
opet oko mene bee sve pusto i studeno, na mome ognjitu nije pucketala vesela vatra.
udeo sam da vidim oganj na njemu, mislio sam da to nije isuvie smeo san, iako sam
bio ruan, iako sam bio star i mraan, da e i meni pasti deo one sree posejane irom
celoga sveta. I tako, Jestira, ja sam te prigrlio na svoje srce, na najdubljem mestu
savio ti gnezdo, pokuao sam da te zagrejem ognjem koji si sama u mome srcu
zapalila!
- Ja sam te silno uvredila - proapta Jestira.
- Oboje smo uvredili jedno drugo - odgovori on. - Ja sam prvi skrivio kad sam

postavio tvoju bujnu mladost u lani i neprirodni odnos sa svojom ruevinom. Zato,
kao ovek koji nije naprazno razmiljao i filozofirao, ne udim za osvetom, ne mislim
o tvome zlu. Ti si mi zajam dostojno vratila. Ali, Jestira, jo ivi ovek koji nam je
oboma zla naneo! Ko je taj?
- Ne pitaj me! - odgovori Jestira gledajui odluno u njegovo lice. - To nee
nikad doznati!
- Nikad, kae? - dodade s mranim osmehom, kao ovek koji se uzda u mo
svoga razuma. - Nikad neu doznati! Veruj mi, Jestira, malo je toga, bilo u
spoljanjem svetu, bilo u dubini nevidljivih misli; malo je toga to moe ostati tajna
oveku koji se svom duom oda da razrei tu zagonetku. Moe sakriti svoju tajnu od
gomile koja se dere; moe je sakriti takoe od svetenika i stareina, kao danas, kada
su pokuali da iupaju ime iz tvoga srca i da ti daju drugara na gubilitu; ali to se
mene tie, mene tera na istraivanje drugaiji oseaj. Traiu toga oveka, kao to
sam traio istinu u knjigama, kao to sam traio zlato u alhemiji. Postoji jedan oseaj
koji e mi ga izdati. Videu ga kako drhe. I sam u se stresti iznenadno i
neoekivano. Pre ili posle, on mora biti moj.
Njegove oi bile su pritom tako silno uprte u nju da Jestira sklopi ruke na srcu,
kao u strahu da on odjedanput ne proita tajnu u njemu.
- Nee da mu kae imena? Pa ipak, saznau ga! - nastavi s pogledom uverenja,
kao daje sudba na njegovoj strani. - On nema sramno slovo na svom odelu kao ti, ali
u gaja proitati u njegovom srcu. Ne boj se za njega! Nemoj misliti da u se ja paati
u pitanja nebeske pravde, ili da u ga na svoju sopstvenu tetu predati ljudskim
zakonima. Nemoj uobraavati da u ma ta pokuati protiv njegova ivota; ne, ni
protiv njegove slave, ako je, kao to mislim, ovek koji uiva dobar glas. Neka ivi!
Neka se sakrije u spoljanji sjaj, ako moe! Pa opet e biti moj!
- Tvoja su dela kao dela milosra - ree Jestira, uplaena i zabezeknuta - ali im ti
sam daje prizvuk uasa!
- Jo u ti rei neto, tebi koja si mi bila ena - nastavi naunik. - Ti si sauvala
tajnu svoga ljubavnika. Tako isto uvaj i moju! U ovoj me zemlji niko ne poznaje.
Nemoj se usuditi da kae nijednoj ljudskoj dui da sam ti bio mu! Ovde, na ovoj
divljoj granici sveta, podii u svoj ator: jer, svugde sam tuin i nemam nieg
zajednikog s ljudima, samo ovde ima jedna ena, ovek i dete s kojima me spajaju
vrste veze. Svejedno je da li su to veze ljubavi ili mrnje; da li su dobre ili zle! Ti i
on, Jestira Prin, moji ste. Kua mi je tamo gde ste ti i on. Ali nemoj me izdati!
- Zato eli to? - upita Jestira, strepei, ni sama ne znajui zato, od te tajne

obaveze. - Zato se sam ne pokae i javno me izoblii?

- Moe biti - odgovori on - to ne elim da podnosim sramotu koja pada na mua
neverne ene. A moda ima i drugih razloga. elim iveti i umreti nepoznat. Neka,
dakle, tvoj mu bude mrtav za svet, koji nee nita uti o njemu. Nemoj me izdati ni
reju, ni znakom, ni pogledom! Naroito ne izdaj tajnu oveku, ti ve zna kome.
Prevari li me, uvaj se! Njegova slava, njegov poloaj, i njegov ivot bie u mojim
rukama. Pazi, dakle!
- uvau tvoju tajnu, kao to sam njegovu - odgovori Jestira.
- Zakuni se! - dodade on.
I ona se zakle.
- A sad, gospoo Prin - ree stari Roder ilingvort, kako emo ga dalje zvati ostavljam te samu: samu sa detetom i skerletnim slovom! Kako ti izgleda to slovo,
Jestira? Da li ti kazna nalae da ga i u snu ima na sebi? Zar se ne boji mora i
stranih snova?
- Zato mi se tako osmehuje? - upita Jestira uznemirena izrazom njegovih oiju.
- Jesi li ti kao onaj Crni ovek to stanuje u umi oko nas? Jesi li me ulovio u mreu u
kojoj due propadaju?
- Ne, tvoja dua ne! - odgovori s novim osmehom. - Ne, nije tvoja!

Jestira u radu
Dani Jestirinog zatvora bili su na kraju. Vrata tamnice su se otvorila i ona je izala na
beli dan. Njenom bolesnom i tugom ubijenom srcu uinilo se da je sunce, koje sve
podjednako obasjava, tu samo zato da obasja skerletno slovo na njenim grudima.
Moda je bilo vie pravog bola u njenim prvim nepouzdanim koracima, kad je
ostavila tamnika vrata, nego u litiji i prizoru koji smo opisali, kad je bila izloena
optoj poruzi i kad je svako u nju prstom pokazivao. Tada ju je odrao naroiti napon
ivaca i ratoborna priroda njenog karaktera, koji su uinili da se taj prizor za nju
pretvori u neku vrstu paklene pobede. Ali to je bio usamljen i izdvojen dogaaj, koji
se deava jednom u ivotu, pa da bi ga mogla izdrati, ona je, ne tedei, prikupila svu
ivotnu snagu koja bi joj sluila za mnoge godine mirnog ivota. Onaj isti duh zakona
koji ju je osudio dao joj je snage da do kraja podnese muke svoje sramote. Taj zakon
bio je div stroga lica, snaan da dri ali i da ugui svojim gvozdenim rukama. Ali
sada, od izlaska iz tamnice, ona je morala da podnosi svakodnevno ponienje; i ona ga
je morala podnositi obinim silama svoje prirode, ili pasti pod njime. Nije imala vie
nita da pozajmi od budunosti ime bi se probila kroz trajni svakodnevni jad. Svako
jutro donosilo je svoj deo bede, a svaki novi dan svoju skuenost, sve je ostajalo isto
i jednoliko, a to je bilo isuvie muno izdrati. Dani daleke budunosti redali su se
nudei joj isti teret - nijedan joj nee doneti slobodu; a nagomilani dani i sabrane
godine podii e stub jada na humci njene sramote. Kroz sve te dane i godine,
izgubivi svoju linost, ona e biti opti simbol na koji e ukazivati propovednik i
uitelj, u kojem e oni oliiti i oivotvoriti svoje predstave i misli o enskoj slabosti i
grenoj strasti. Mladosti i nevinosti bie govoreno da gledaju nju i skerletno slovo
koje gori na njezinim grudima; nju - dete potenih roditelja; nju - majku deteta koje e
i samo kasnije biti ena; nju koja je nekad takoe bila nevina - kao na olienje,
ovaploenje, na samu stvarnost greha. A nad njenim grobom jedini spomenik bie
sramota koju e dotle nositi.
Moe izgledati udnovato: zato se ona, poto joj je svet bio otvoren i poto
osudom nije bila zadravana u puritanskim naseobinama, tako neznatnim i udaljenim
od sveta, nije vratila u rodno mesto, ili bilo koju evropsku zemlju, i tu lako sakrila
svoje ime i linost pod novom spoljanjou kao kad bi se ponovo rodila; poto su joj

bile otvorene staze mrane, nepoznate ume, zato se nije pomeala s narodom iji
obiaji nisu imali niega zajednikog sa zakonom koji ju je osudio, a to bi godilo i
njenoj divljoj prirodi. udno je, doista, da je ona i dalje mogla nazivati svojim ono
mesto gde je bila samo olienje srama. Ali kao zla kob, jedno oseanje, neodoljivo i
neizbeno kao sila sudbe, gotovo uvek primorava ljude da krue okolo i kao aveti
prolaze mesta gde se odigrao kakav velik i znaajan dogaaj koji je odredio boju
njihova ivota, i koji je utoliko silniji ukoliko je crnji ton koji ga pomrauje. Njen
prestup i njena sramota bili su koreni koji su je vezivali za tu zemlju. Kao da se
ponovo rodila tu, s jaom moi prilagoavanja, ova umovita zemlja, i dalje nemila
svakome naseljeniku, postala je za Jestiru Prin divlja i tuna, ali i doivotna
domovina. Svi ostali prizori zemaljski bili su joj tui, pa i samo seoce u Engleskoj,
gde je pod majinim okriljem provela sreno detinjstvo i nevino devojatvo, izgledalo
je kao davno pohabana odea. Lanac koji ju je vezivao za ovo mesto bio je gvozden i
okivao je celu njenu duu, ali nije se mogao raskinuti.
Moda ju je - a nema sumnje da je tako, iako je ona krila tajnu i od sebe same i
grozila se uvek od uasa kad se tajna otimala iz njena srca kao zmija iz rupe - jedno
drugaije oseanje zadravalo na pozornici i stazi koja je bila tako kobna za nju. Tu je
bio on, po toj stazi se kretao onaj za koga je oseala da je vezana vezama nepriznatim
na zemlji, ali koje e ih zajedno dovesti pred poslednji sud, koji e za njih biti brani
oltar za zajedniku budunost vene nagrade. S vremena na vreme, Lukavi ju je kuao
ovom milju i smejao se strasnoj i oajnikoj radosti s kojom ju je ona primala, a
zatim se borila da je odbaci od sebe. Toj misli jedva je smela pogledati u lice i hitala
je daje zatvori u njenu tamnicu. Ono to najzad postade njena vera i to je ona
smatrala razlogom da ostane i dalje u Novoj Engleskoj, bilo je delom istina, delom
samoobmana. Ovde, govorila je sebi, ovde sam zgreila, neka se ovde izvri
zemaljska kazna, i tako e moda svakidanje muke srama najzad oistiti duu i
povratiti joj istotu koju je izgubila, a koja e biti svetija, jer je plaena inuenitvom.
Stoga Jestira Prin nije htela da bei. Na kraju grada, podaleko od svakog drugog
stana, bila je jedna slamom pokrivena kuica. Nekakav raniji doljak podigao ju je tu,
pa napustio, jer je zemljite naokolo bilo nepodesno za obraivanje, dok ju je njena
relativna udaljenost izdvajala iz kruga drutvene aktivnosti kojom su se ve odlikovali
obiaji doseljenika. Ona je bila na obali i gledala preko morskog rukavca umom
obrasle bregove na zapadu. Nekoliko bunastih stabala, to rastu usamljeno na
poluostrvu, manje su zaklanjali kuicu nego to su hteli rei da tu stanuje neko ko bi se
rado sakrio, ili bi bar trebalo da je sakriven. U ovoj maloj usamljenoj kuici, s ono
malo pokustva to je imala, a s doputenjem vlasti, koja je i dalje nadzirala Jestiru,
nastanila se sa svojim detetom. Nekakva tajanstvena senka sumnje pokrila je odmah

celo to mesto. Deca, suvie mlada da bi mogla razumeti zato je ta ena stavljena van
obima ljudske ljubavi, dovlaila bi se veoma blizu da je vide na prozoru s iglom u
ruci, ili kako stoji na vratima, ili radi u malome vrtu, ili kako se kree stazom ka
gradu, i kad bi videla skerletno slovo na njenim grudima, prhnula bi daleko u udnom
zaraznom strahu.
Mada je bila usamljena i bez ijednog prijatelja na zemlji, ipak nije oskudevala ni
u emu. Znala je lepo da veze i ije, i to je bilo dovoljno, u zemlji gde je bilo malo
prilika za fini posao, da ishrani sebe i svoje napredno dete. To je bila umetnost
vezilje - onda, kao i danas, skoro jedina pristupana eni. Na svojim grudima nosila je
udno izvezeno slovo kao primer svoje vetine pune nena i dosetljiva ukusa. Mnoge
dame na dvorovima rado bi ponele slian rad i dodala svojoj svili i zlatu taj bogati
umetniki ukras ljudske umenosti i ukusa. Ovde, pri strogoj prostoti kojom se
odlikovao puritanski nain odevanja, malo je bilo mesta za Jestirinu vetinu. Pa ipak,
ukus doba, koji je naroito cenio radove te vrste, uticao je, eto, i na nae ozbiljne
dedove, koji se behu odrekli mnogih udobnosti to su u prvi mah mogle izgledati
neodlono potrebne. Javne ceremonije: proklamovanje zakona, uvoenje u dunost
stareina i sve ono to je moglo zgodno posluiti vladi da se to velianstvenije
predstavi narodu, odlikovale su se dostojanstvenim, urednim, ozbiljnim, ali ipak
traenim sjajem. Duboki okovratnici, paljivo izraene trake i raskono izvezene
rukavice bile su smatrane neophodnim kod ljudi koji su drali uzde vlasti, i bile su
rado doputane dostojanstvenicima koji su se odlikovali inom i bogatstvom. Pri
pogrebima takoe - bilo za samog mrtvaca, ili da bi se raznim znacima na crnom odelu
ili belom rublju jasno ispoljila alost rodbine - prizivana je u pomo Jestirina vetina.
Deje rublje - jer su i bebe tada nosile sveane haljine - prualo je novu mogunost
posla i zarade.
Postepeno, njen runi rad uao je, takorei, u modu. Bilo iz saaljenja prema eni
ija je sudba tako jadna; bilo iz bolesne radoznalosti koja daje vrednost i
najneznatnijim sitnicama, ili iz kakvih god drugih pobuda, ili to je Jestira odista
popunjavala jednu prazninu koju druga nije mogla ispuniti, ona je imala posla koliko
je htela i koliko je mogla provesti asova s iglom u ruci. Sujeta je, moda, htela samu
sebe uniziti time to se u sveanim prilikama pokazivala ureena vezom koji su
izradile njene grene ruke. Njen vez ukraavao je guvernerovu ogrlicu; oficiri su ga
nosili na rukavima, a svetenici na pojasima; njen je rad bila kapica novoroeneta; i
bio je zakivan da trune u mrtvakim sanducima. Ali ne zna se da je ikada bila prizvana
njena umenost da izveze i uresi belu koprenu koja je pokrivala ista nevestinska lica.
Taj jedini izuzetak pokazivao je da se drutvo i dalje sealo i mrtilo na njen greh.
Jestira se trudila da ima samo ono to je njoj najpotrebnije i to je dovoljno za

njeno dete. Odelo joj je bilo od najprostije ohe najtamnije boje, s jednim jedinim
ukrasom - skerletnim slovom, koje je po osudi nosila. Detetova odea, naprotiv,
odlikovala se bogatom, maltene fantastinom matom ukusa, koja je sluila da uvea
udnu dra koja je rano poela da se razvija u devojici, ali koja je ubrzo pokazala da
ima dublje znaenje. Ali o tome kasnije. Izuzev malog izdatka na ukras svoga deteta,
sav ostatak svojih dohodaka davala je kao milostinju onima koji su bili u boljem
poloaju nego ona, i koji su esto dobroinstvo plaali uvredom. Dobar deo svoga
vremena upotrebljavala je za izradu grubog odela za sirotinju. Moda ju je na to
navodila kakva pokajnika misao da na taj nain rtvuje svoja zadovoljstva u grubom
radu za druge. U svojoj prirodi imala je istonjaku osobinu - ukus za bogatu,
raskonu i sladostrasnu lepotu, koja u njenom ivotu nije imala naina drugaije da se
pokae izuzev u vezu i runom radu. Za ene fini i neni runi rad ima osobitu dra,
koju drugi pol ne razume. Za Jestiru je to bila prilika da pusti na volju svojoj strasti i
tako je umiri. Ali kao i sve druge radosti, ona ju je odbacila kao greh. Ovo boleljivo
meanje savesti gde joj nije mesto pokazivalo je, bojim se, ne iskreno i stalno kajanje,
ve neto sumnjivo, neto to je moglo biti duboko ravo u svojoj sutini.
lako je Jestira Prin imala svoju ulogu u svetu. Poto je bila snanog karaktera i
vrlo sposobna, svet je nije mogao sasvim odbaciti, iako je na njeno elo stavio znak
nesnosniji enskome srcu nego onaj to ga je Kain nosio. U svim njenim odnosima s
drutvom nije bilo niega to bi joj ulivalo oseaj zajednitva s njima. Svaki pokret,
svaka re, pa i samo utanje onih s kojima je dolazila u dodir, znailo je i esto
kazivalo da je ona prognana i kao da je za optu prirodu vezuju dru-gaije veze nego
ostalo oveanstvo. Ona je stajala blizu njih, pa ipak, izdvojena od onoga to je sve
interesovalo, kao kakva utvara koja pohodi kuno ognjite, a niko je ne vidi i ne
osea, koja se ne smeje na porodinim veseljima niti tuguje u alosti rodbine, ali ako
joj poe za rukom da pokae svoju skrivenu simpatiju - izaziva samo uas i jezovitu
grozu. I doista, ovakva oseanja, udruena s gorkim prezrenjem, inilo se, behu jedini
utisci to ih je unosila u opte srce. Doba nije bilo ni najmanje neno; i njen poloaj,
mada gaje ona dobro razumela i mada ga nije nikad mogla zaboraviti, iznoen je pred
njene duhovne oi u obliku novoga bola, grubom povredom najosetljivijih mesta.
Siromaak, kao to smo to ranije rekli, kome je ona pomagala, esto je poniavao ruku
koja mu je pomo prijateljski pruala. Gospoe visokog poloaja, u ije je domove
poslom ulazila, navikle su se da cede kaplje emera u njezino srce: esto alhemijom
mirne zlobe, kojom ene znaju zgotoviti silan otrov iz najobinijih sitnica, a katkad i
grubim izrazom, koji je padao na nezatiene rtvine grudi kao svirepi udar na
zagnojenu ranu. Jestira se dugo i hrabro na to navikavala; i nikad nije odgovarala na te
napade, izuzev nenadnim rumenilom, koje se neodoljivo ukazivalo na bledim
obrazima i ponovo povlailo u dubinu grudi. Podnosila je sve strpljivo kao prava

muenica, ali nije se molila Bogu za svoje neprijatelje, jer uprkos njenim tenjama za
opratanjem, rei blagoslova i molitve uporno bi se izmetnule u kletvu.
Uvek, i na hiljadu naina, oseala je bezbrojno trecanje bola, koji joj bee tako
pakosno deljen veno ivom i neumornom presudom puritanskog suda. Svetenici su
se zaustavljali na ulici da svetuju narod namrtena ela i mrana pogleda kada se
skupljao u gomili oko grene ene. Kad bi ula u hram, elei da se okrepi osmehom
milosra iz oka venoga oca, esto bi sama postala predmet predike. Bojala se i same
dece; jer su ova od oeva dobila mranu ideju neeg jezivog u ovoj tunoj eni, koja
se nemo prikradala ulicama bez ikakvog druga izuzev jednog deteta. Stoga, poto bi je
prvo pustili da proe, oni su je gonili nadaleko kricima to vazduh paraju i koji nisu
nita osobito znaili njihovom duhu, ali koji su utoliko straniji bili za nju, jer su
dolazili iz usta koja ih nesvesno brbljahu.
inilo joj se da je njen sram svuda poznat, da je otkriven celoj prirodi; i za nju
ne bi bilo vie jada kada bi i lie na drveu umorilo meu sobom njenu crnu istoriju
- kad bi letnji povetarac o njoj aputao - kad bi je zimski orkan jekom raznosio! Svaki
pogled nepoznatog lica priinjavao je novi bol. Kad bi koji stranac radoznalo
pogledao skerletno slovo, a svaki je to inio - bilo joj je kao da ga usijanim gvoem
ponovo u srce utiskuje, tako da se jedva mogla uzdrati, ali uvek se uzdravala da ga
rukom ne zakloni. A opet, svako poznato oko imalo je nov ubod da joj podari. Hladni
pogled navike nije se mogao izdrati. Ukratko, Jestira Prin patila je samrtne muke pri
svakom pogledu ljudi na sramni znak: inilo se da rana ne moe da zaraste, naprotiv,
inilo se da svakim danom postaje sve osetljivija od novih muka.
Samo katkada, u retkim danima, ili mesecima, ona je oseala jedan pogled jedno ljudsko oko - na sramnom igu, koji kao da ju je teio, uzimajui na sebe
polovinu njenih muka. Ali za trenutak, uteha je beala od nje, ostavljajui jo dublji
bol; jer u tom kratkom asu, ona je greila ponovo. Je li Jestira greila sama?
Duh joj se katkad mutio, i da je bila slabije grae i nenijih ivaca, to bi bilo
mnogo ee pod jedinstvenim teretom udnih muka njezina ivota. Dok je usamljena
ila tamo-amo kroz mali svet s kojim je stajala u spoljnim odnosima, Jestiri se ovdeone inilo - oseala je, ili je samo matala; pa neka je bila i samo mata, bilo je to
suvie snano da bi mu se mogla odupreti - da joj je skerletno slovo podarilo neku
novu mo. Stresla se od pomisli, ali nije se mogla otresti verovanja da joj je ono
davalo saznanje skrivenog greha u drugim srcima. Ona se uasnula od otkria do kojih
je na taj nain dola. ta su bila ta otkria? Da to nisu bila lukava aputanja zlih
anela, koji su hteli da navedu enu to se batrgala u mukama, i koja je samo upola
bila njihova rtva, da veruje da je spoljanja istoa samo la i da bi skerletno slovo

zasijalo i na mnogim drugim grudima kad bi se istina svugde pokazala? Ili e ona
morati da primi te nagovetaje - tako tamne, a opet tako jasna - kao sutu istinu? U
elom njenom jadu nita nije bilo tako strano i mrsko kao to oseanje. Ono ju je
plailo i bilo joj gadno zbog naina na koji je stupalo u ivo delanje. Katkad,
prolazei pored kakvog potovanja dostojnog svetenika ili stareine, uzora estitosti
i vrline, koga je javno miljenje gledalo kao oveka koji se drui s anelima, crvena
poruga na njenim grudima zatreptala bi udnom simpatijom. Kakvo se zlo tu krije?,
rekla bi Jestira u sebi. A podiui plaljive poglede, njene oi nisu nalazile nieg
ljudskog pred sobom, izuzev oblika ovozemaljskog svetenika! Drugi put, tajanstveno
srodstvo magijski se osealo kad bi susrela osveteno elo kakve matrone koja je, po
svedoanstvu svih, odrala hladnu, snenu istotu svoga srca kroz ceo ivot. Ova
snena hladnoa matroninih grudi - ta je imala zajedniko s vatrenim sramom na
Jestirinim grudima? Ili odjednom, munjevito trecanje ponovo bi je opomenulo. Gle,
Jestira, evo ti drugarice! A kad bi pogledala, ona bi videla oi kakve mlade devojke
uprte u skerletno slovo, plaljivo i kriom, oi koje se okreu brzo, sa slabim hladnim
rumenilom na obrazima, kao da je devojina istota umrljana ovim trenutnim
pogledom. O, ti Lukavi, iji je zalog bio taj kobni simbol, zar nee nita ostaviti,
staro ili mlado, ovoj jadnoj grenici, to bi mogla potovati? Takav gubitak vere ipak
je najalosniji ishod greha. Kao dokaz da jo nije sve propalo u ovoj jadnoj rtvi
vlastite slabosti i krutosti ljudskih zakona, neka poslui i uverenje Jestire Prin da niko
od smrtnih nije greio kao ona.
Kod niih redova, koji su u to tuno doba uvek dodavali odvratan uas onome to
zanima njihovu matu, kruila je itava pria o skerletnom slovu, koju bi lako bilo
obraditi u jezivu legendu. Oni su uveravali da simbol nije samo od proste skerletne
ohe, obojene u zemljanom loncu za bojenje, ve da je uaren paklenim ognjem, i
moglo se videti kako svetli kad god bi se Jestira pomolila nou van kue. I mi moramo
dodati od svoje strane daje taj simbol palio Jestirine grudi tako silno da je, moebiti,
bilo vie istine u toj prii nego to bi na moderni skepticizam hteo usvojiti kao istinu.

VI

Biserka
Dosad smo malo ta rekli o detetu: o tome nejakom stvoru iji se nevini ivot razvijao
kao ljubak i besmrtan cvet, po neumitnoj volji provienja, na plodnoj njivi jedne
grene strasti. Kako je udno izgledalo jadnoj eni kad je svakim danom gledala kako
se razvija i kako sve vie sija lepota i razum, koji kao sunevi zraci treptahu na
nenim crtama ovoga deteta! Moj Biser! - tako ju je Jestira zvala, ali ne zato to bi
time htela iskazati njenu lepotu, koja nije imala nieg zajednikog s mirnim, bledim i
prituljenim sjajem kojim biser sjaji. Ona je dete nazvala Biserkom jer ga je skupo
platila - za nju je dala sve to je imala, ona je bila sve majino blago! I doista je bilo
udnovato! Na majin greh udareno je skerletno slovo, koje je imalo silan i straan
uticaj da od nje odbije svaku ljudsku ljubav, izuzev grenika njoj ravnih. Meutim,
Bog joj je, kao plod toga greha koji su ljudi tako kaznili, dao krasno dete, odgajeno na
tim istim obeaenim grudima, da ono bude veza izmeu svoje majke i ljudi i da joj
najzad spremi mesto meu blaenim duama na nebu. Ipak, ovakve misli ispunjavale
su Jestiru vie strahom nego nadom. Ona je znala da je zlo uradila; ona nije mogla
verovati da plod greha moe doneti dobro. Dan za danom gledala je ona sa zebnjom u
srcu na detetovu naprednu prirodu, bojei se da odjednom ne otkrije kakvu tamnu i
divlju osobinu, koja e odgovarati grehu iz koga je roeno.
Zaelo, bilo je nemogue nai kakvu telesnu manu. Savrenstvom svoje pojave,
svojom ivou i prirodnom umenou da se slui svim svojim neumornim udovima,
to je dete bilo dostojno da bude uzneseno pravo u raj. Zasluivalo je da ostane tamo
kao igraka anela iako su njeni praroditelji bili izagnani. To je dete od prirode imalo
neku dra koja nije stalna pratilja nevine lepote; njegovo odelo, iako jednostavno,
odavalo je utisak kao da je ono koje mu najbolje lii. Ali mala Biserka nije bila
obuena u grubu odeu. Njena majka, u nekakvom boleljivom raspoloenju, koje e
kasnije biti objanjeno, kupila je najbogatije tkanine to ih je bilo, i pustila na volju
svoj svojoj moi uobraenja da to lepe ukrasi haljine koje je mala nosila pred
svetom. Tako je krasno izgledala u tome odelu i tako je sijala Biserkina lina lepota,
kroz rasko i ukrase, koji bi mogli pomraiti drugu, slabiju lepotu, kao da je oko nje
bio svetao krug na tamnome tlu gradine. A mrki ogrta, pocepan i isprljan dejom
divljom igrom, dopunjavao je do savrenstva njenu pojavu. Biserkina pojava bila je

okruena arom beskrajne promenljivosti: u tom jednom detetu bilo je nekoliko lica;
ona je bila potpuna skala od ljupkosti poljskoga cveta seljakoga deteta do sjaja u
malome kakve kraljevske princeze. A kroz sve to probijala se izvesna crta strasnosti,
nekakva jaina boje koju nikada nije gubila; i kad bi u ma kom svome obliku i
promenama postala slabija ili blea, ona bi prestala da bude ono to jeste - to vie ne
bi bila Biserka.
Ova spoljanja promenljivost ukazivala je na raznolike osobine njene prirode i
sama ih je dosta jasno izraavala. Njena priroda izgledala je jednako duboka koliko i
raznolika; ali se, kako je Jestira moda u strahu verovala - nije znala prilagoditi svetu
u kojem je roena. Dete nije htelo da zna za pravila. Njenim roenjem bio je prekren
veliki zakon, i proizvod toga bilo je bie iji su elementi mogli imati svu lepotu i sjaj,
ali bili su u neredu ili sloeni na svoj nain, te je bilo naroito nemogue otkriti
njihovu meusobnu vezu. Jestira je mogla dati rauna jedino o karakteru deteta - pa i
to vrlo mutno i neodreeno - seajui se svog duevnog stanja za vreme onog vanog
perioda kad se Biserkina dua poela odvajati iz sveta duhova, a njen telesni oblik iz
carstva materije. Majino uzbueno stanje bilo je posrednik koji je jo neroenom
detetu predavao svoje zrake moralnog ivota; i ma kako da su bili isti i beli od
prirode, uzeli su na sebe duboke nijanse crvene i narandaste, vatreni sjaj, tamne
pruge i nemirnu svetlost sredine kroz koju su proli. A naroito se bee u detetu
nastanila Jestirina ratoborna ud iz toga doba. Ona je raspoznavala svoju divlju i
oajnu ud, punu prkosa, nestalnost svoga temperamenta i sve same tamne prilike
duevnog jada i oaja to stanovahu u njenom srcu. Sada su samo bile osvetljene
zorom deje prirode, ali kasnije, u danima iskuenja, mogle su biti izdane burom i
vihorima. Stega u porodici bila je tada kudikamo jaa nego danas. Pretnja, grubi ukor,
esta upotreba batine, preporueni Svetim pismom, bili su primenjivani ne samo kao
kazna za uinjene pogreke ve i kao blagotvorno sredstvo za presaivanje i razvitak
svih vrlina u dejem srcu. Jestira Prin, pri svemu tome, kao usamljena majka jedinice,
malo se ogreila neopravdanom strogou. Seajui se svojih vlastitih grehova i
nevolja, postarala se izrana da postavi nenu ali vrstu kontrolu nad detetovom duom
koja je bila poverena njoj na brigu. Ali zadatak je nadmaivao njene sile. Poto je
oprobala i pretnje i osmehe, i poto se uverila da nijedan nain nema uticaja, Jestira
se najzad reila da se skloni i da pusti detetu na volju. Telesna kazna ili zatvor
pomagali su dok su trajali. Svaki drugi nain vaspitanja upuen njenom duhu ili srcu
imao je na nju uticaja samo ukoliko je bio u saglasnosti s udljivou koja je njome
vladala u tom trenutku. Njena majka bee zapazila, jo dok je Biserka bila beba, jedan
njen osobit pogled, koji ju je opominjao da bi joj sva muka bila uzalud, bilo da je
kara, ubeuje ili moli. Taj pogled bio je tako razuman, ali neobjanjiv, tako lukav, a
esto i vrlo pakostan, ali skoro uvek praen divljom udi, pa se Jestira pitala tada: da

li je Biserka ljudsko dete? Vie je liila na kakvo vazduno bie koje e, poto se za
asak igralo na ledini gradine, prhnuti dalje s podsmehom. Kad god bi se pojavio taj
pogled u njenim divljim i dubokim sjajnim crnim oima, on joj je pokazivao nekakvu
udnu udaljenost i nepristupanost: izgledalo je kao da lebdi u vazduhu, i da e
ieznuti kao kakva svetlost lutalica koja dolazi neznano otkuda i ide neznano kuda.
Kad bi ugledala taj pogled, Jestira bi pojurila ka detetu - da uhvati nestano vilinsko
bie u letu, da ga pritisne na svoje grudi i obaspe poljupcima, ne toliko iz
nesavladljive ljubavi koliko da se uveri da je Biserka doista krv i meso, a ne samo
arobna varka. Ali kad je uhvati, Biserkin smeh, sama radost i muzika, jo vie su
sumnjom ispunjavali majine grudi.
Slomljena srca, Jestira bi katkad prolila gorke suze zbog te udne magije koja se
toliko puta ispreila izmeu nje i njenog jedinog blaga, koje je tako skupo platila i
koje je bilo ceo njen svet. Tada - jer je bilo nemogue predvideti kako e ona to
primiti - Biserka bi se namrtila i stisla pesnice, a lice bi joj dobilo otar i nemio
izraz negodovanja. Tada bi ponovo prsnula u smeh, glasnije nego pre, slino biu koje
ne zna i ne moe da pojmi ljudski jad. Ili bi se - ali to je bilo rede - grila od besnog
bola, i jecajui bi grlila majku, iskazujui joj ljubav isprekidanim recima, kao da je
htela dokazati da ima srca time to joj se ono slamalo od bola. Samo, pre nego to bi
Jestira dola sebi od te iznenadne nenosti, ona bi iezla kao to je i dola.
Razmiljajui o svemu tome, majka se oseala kao priziva duha koji je zbog izvesne
pogreke pri prizivanju zaboravio onu maginu re kojom se vlada tim nerazumljivim
biem. Jedina joj je radost bila kad je dete spavalo mirnim snom. Tada vie nije zebla
i uivala je u asovima mirne, tune i nene sree, sve dok se mala Biserka ne probudi
s onim lukavim izrazom koji proviri ispod trepavica.
A bilo je veoma udno kako se brzo Biserka razvila i osposobila za razgovor
izvan majinih osmeha i rei milote. I kakva bi to bila srea da je Jestira mogla uti
njen jasni zvonki glas pomean sa umom drugih dejih glasia, razbirajui njene
tonove izmeu pomeanih uzvika itave gomile dece! Ali to nije moglo biti. Biserka je
bila roena kao izgnanica iz dejeg sveta. Izdanak zla, ig i proizvod greha, ona je
bila bez ikakvog prava meu hrianskom decom. Nita nije bilo jasnije od instinkta
kojim je dete shvatalo svoju usamljenost: sudbu koja ju je ogradila od sveta, jednom
rei, svu osobenost svoga poloaja spram ostale dece. Nikada, otkako je iz tamnice
izala, nije Jestira susretala tu pogled bez nje. U svakoj etnji van grada, Biserka je
bila s njom: najpre kao beba u rukama, a posle kao devojica, mala druga svoje
majke, drei majin kaiprst elom svojom ruicom i poskakujui sitnim koracima
veselo pored nje. Ona je viala decu iz naseobine na ledini pored puta, ili na kunom
pragu kako se igraju, kako toboe idu u crkvu, kako ibaju biem kvekere, kako u

prividnoj borbi s Indijancima skidaju kou s lobanje na nain koji je odgovarao

njihovom surovom puritanskom odgoju. Biserka bi udno gledala njihovu igru, ali
nikada nije traila poznanstva. Ako bi i bila oslovljena, ona ne bi odgovarala. A kad
bi se eca skupila oko nje, Biserka bi postala strana u svom detinjem gnevu: bacala
bi kamenje na njih, propraajui to otrim isprekidanim uzvicima, kojih se njezina
majka silno bojala jer su liili na vetije kletve na nekom nepoznatom jeziku.
Istina je da su mali puritanci, kao najnetrpeljiviji ljudski porod koji je ikada
iveo, dobili nejasnu ideju o neemu tuinskom, nadzemnom ili neobinom na toj
majci i detetu za svakodnevne pojmove, i da su ih zbog toga prezirali svim srcem, a
esto ih i grdili na sva usta. Biserka je to duboko oseala i odgovarala im najsilnijom
mrnjom koju moe gajiti eje srce. Oni ispadi gneva radovali su i teili njenu majku,
jer je umesto prolazne udi, koja tako esto vladala detetom, u njima bila izvesna
razumna ozbiljnost volje. Strepela je, ipak, jer je i tu otkrivala tamni odblesak zla koji
je bio u njoj. Svu ovu mrnju i strast Biserka je nasledila iz majinih grudi po pravu
roenja. Majka i erka stajale su zajedno, usamljene usred ljudskoga roda; a izgledalo
je da su se u dejoj prirodi nastanili oni nemirni elementi koji su uznemiravali Jestiru
pre Biserkinog roenja, ali su kasnije bili utiani materinskom nenou.
Kod kue, u okviru i oko majine gradine, Biserki nije nedostajao irok i
raznovrstan krug poznanika. ar ivota izbijao je iz njenog neumornog i radnoga duha
i prelazio na hiljade predmeta, kao vatra buktinje gde god a se prinese.
Najnepogodnije stvari - kakav tap, sveanj krpa, cvet - postajale su igrake Biserkine
magijske moi, i ne menjajui nimalo spoljni oblik, u njenome duhu prilagoavale su
se svakoj drami koja se odigravala na pozornici njenoga unutranjeg sveta. Njen
usamljeni detinji glas sluio je itavom mnotvu zamiljenih lica, i starih i mladih, da
razgovaraju. Borovi, stari, crni i sveani, to veno gunaju ili se melanholino tue
na svakom povetarcu, predstavljali su puritanske stareine: najgadniji korov u gradini
bila su njihova deca, koju je Biserka tukla i nemilosno upala iz korena. Svakog bi
zadivila raznolikost oblika kojima je ona pozajmljivala svoj duh, i sve to u letu,
igrajui, uvek u stanju natprirodne radinosti - i kao da e svakog asa klonuti iznurena
tom grozniavo brzom maticom ivota, ali za tim opet doe druga vrsta silne puste
energije. Najvie je liila na fantastinu igru severne svetlosti. Meutim, u samom
radu mate i igri duha koji se razvijao moda nije bilo nita vie nego ono to se via
kod druge darovite dece, sem to je Biserka u nedostatku drugara za igru bila upuena
na bia iz mate.
udna osobina ogledala se u neprijateljskom oseaju kojim je doekivala sva
ova stvorenja svojeg duha i srca. Nikada ne stvori sebi prijatelja, ve je nemilice
sejala zmajevske zube iz kojih je nicala vojska dumana, protiv kojih je onda u boj

jurila. Bilo je neizrecivo tuno - a kako je to paralo majino srce koje je u sebi
osealo uzrok tome! - gledati to mlado stvorenje kako se bori s neprijateljskim
svetom, i tu vatrenu gotovost energije da vojuje za svoju stvar u boju koji mora doi.
Gledajui Biserku, Jestira bi esto spustila rad na krilo, i gonjena neutoljivim bolom,
koji bi rado sakrila, uzviknula glasom punim jada: O, Oe moj, koji si na nebesima ako si jo moj Otac - ta je to bie koje sam donela na svet? Biserka bi na to
okrenula svoje zaareno divno lice svojoj majci, sa osmehom u kojem se ogledala
vanzemaljska inteligencija, pa bi opet produila igru.
Treba pomenuti naroito jednu osobinu detetovog ponaanja. Prva stvar koju je
primetila u svome ivotu bila je - ta? Ne majin smeak na koji deca odgovaraju
onim slabim osmehom u zaetku i koji jedva lii na osmeh. Ne, nije to!
Prvo to je Biserka uoila - treba li to uopte rei? - bee skerletno slovo na
Jestirinim grudima! Jednom, kad joj se majka bee nadvila nad kolevkom, detinje se
oi otee ka svetlucavom zlatnom vezu oko slova; i pruajui svoju ruicu, ona ga
uhvati, i smejala se, ne onim slabim i nejasnim osmehom, ve izraenim, koji joj je
davao izgled mnogo starijeg deteta.
Tada, uzdiui duboko, Jestira bi epala kobni znak, pokuavajui nesvesno da
ga skine, jer je tako silan bio bol koji joj je naneo dodir detinjeg prsta. A zatim, kao
da su majini bolni pokreti bili namenjeni njenoj zabavi - Biserka je gledala u majine
oi i osmehivala se ponovo. Od tog dana, izuzev kad je dete spavalo, Jestira nije
imala ni trenutka mira, ni trenutka tihog uivanja u detetu. Nedelje bi, istina, prolazile,
a Biserka se ne bi zagledala u skerletno slovo; pa bi onda odjednom, uvek iznenada,
kao poziv naprasne smrti, s onim osobitim osmehom i udnim izrazom oiju, uprla oi
u slovo.
Jednom je ovaj vraji vilenjaki izraz uao u deje oi ba kad se Jestira
ogledala u njima, kao to majke u miloti ine; kad je odjednom - usamljene ene
esto mue neobjanjiva privienja, a naroito one slomljenog srca - odjednom je
ugledala ne svoju sliku u malom, ve drugo neko lice u malom ogledalu Biserkinih
oiju. To lice, slino vragu, smejalo se zlobno, a ipak je liilo na lice koje je ona
nekad vrlo dobro poznavala, vrlo retko sa osmehom, ali nikad sa zlobom u njemu.
inilo se kao daje avo uao u dete i provirio iz njega, rugajui se. Jo mnogo puta
kasnije muila je Jestiru ova varka, samo s manje estine.
Jednom po podne izvesnog letnjeg dana, kada je Biserka bila dovoljno porasla
da je sama jurila oko kue, nabrala je pune ruke divljih cvetova i zabavljala se
gaajui majine grudi, igrajui i vrtei se tamo-amo kao kakav mali vilenjak kad god
bi pogodila crveno slovo. Jestira je htela isprva da slovo pokrije rukama. Ali bilo iz

ponosa, bilo iz predanosti sudbini, ili gonjena oseajem da e njeno ispatanje biti
najspasonosnije u ovim neiskazanim mukama: pobedila je prvu elju i ostala ukoena,
bleda kao smrt, tuno gledajui u divlje oi svoje Biserke. Cvetni udarci padali su kao
kia, pogaajui skoro uvek sramni znak, i zadajui majinim grudima rane od kojih
ona nije imala melema u ovome svetu, niti je znala kako da ga trai na onome. Kad su
strele izbaene, Biserka je stajala gledajui Jestiru nasmejanim vrajim izrazom, ili se
majci bar inilo da avo viri iz njezinih crnih oiju.
- Dete, ta si ti? - uzviknu Jestira.
- Ja sam tvoja mala Biserka! - odgovori dete.
Ali odgovarajui tako, Biserka se smejala, i poela da igra gore-dole, pokreta
smenih kao u maloga vraga ija prva ala moe da proleti kroz dimnjak.
- Jesi li ti zaista moje dete? - pitala je Jestira.
To pitanje bilo je ozbiljno postavljeno jer je Biserkina inteligencija bila udno
razvijena, te je njena majka pomalo mislila da ona moda zna tajnu magiju svoga bia
i da e je sada moda i otkriti.
- Da, ja sam mala Biserka! - ponavljalo je dete nastavljajui svoju igru.
- Ti nisi moje dete! Ti nisi moja Biserka! - kae joj majka napola u ali, jer se
esto raznei usred najdubljega jada. - Kai mi, dakle, ko si, i ko te je poslao ovamo?
- Reci mi to, majko! - odgovaralo je dete priavi ozbiljno Jestiri i savijajui se
oko nje. - Ti mi to kai!
- Tvoj nebeski otac poslao te je! - kae joj Jestira.
Ali to je bilo reeno sa ustezanjem, to detetu nije moglo umai neopaeno. I
gonjeno svojom obinom vrajom udi ili kakvim zlim duhom, ono stavi kaiprst na
skerletno slovo.
- Ne, on me nije poslao! - uzviknula je odluno. - Ja nemam nebeskog oca!
- uti, Biserka, uti! To ne sme rei! - kae joj majka uzdahnuvi duboko. - On
je stvorio sve nas. On je sazdao mene, tvoju majku, pa, dabome, i tebe! Ali ako te nije
poslao on, ti udno vilinsko dete, otkuda si ovde?
- Kai mi ti, kai mi ti - ponavljala je Biserka ne vie ozbiljno, ve u smehu i
skakuui. - Ti mi mora to rei.
Ali Jestira joj nije odgovarala poto je i sama bila u velikoj nedoumici. Ona se
setila - pomalo sa osmehom, pomalo sa jezom - razgovora svojih suseda koji su,

uzalud traei oca, a poznajui izvesne udne osobine deteta, obznanili da je sirota
mala Biserka avolji izdanak; kao to se esto jo od starih katolikih dana vialo da
dolazi na svet, putem materinog greha, a radi kakve bezbone i opake svrhe. Luter je
takoe, po prianju njemu neprijateljske bratije, bio izdanak tog paklenog poroda;
ali Biserka nije bila jedina od ovoga kobnog roda meu puritancima Nove Engleske.

VII

U guvernerovoj dvorani
Jednoga dana, otila je Jestira Prin u guvernerov dvorac s jednim parom rukavica,
koje je po guvernerovoj narudbini izvezla i optoila za neku dravnu svetkovinu; i
mada su talasanja, koja je izazivalo narodno biranje, uinila da ovaj dostojanstvenik
sie za stepenik-dva sa svoga visokog poloaja, ipak je on jo zauzimao asno i
uticajno mesto meu stareinama kolonije.
Bio je jo jedan razlog, osim rukavica, zato je Jestira htela da govori s linou
tako monom i uticajnom u poslovima naseobine. Dolo joj je do uiju da neki od
vienih stanovnika, u tenji za to stroim pravilima vere i upravljanja, imaju nameru
da joj oduzmu dete. Sa sumnjom, kao to smo pomenuli, daje Biserka avoljeg roda,
ovi asni ljudi mudro su mislili da je hrianska dunost, radi spasa majine due,
ukloniti joj s puta tu smetnju. Ako je dete, uostalom, sposobno za moralno i versko
vaspitanje, i ukoliko ima uslova za veno spasenje, jamano e imati kudikamo vie
izgleda na uspeh ako bude povereno mudrijem i boljem vaspitau nego to je Jestira
Prin. Meu onima koji su gajili takvu nameru, govorilo se, najrevnosniji bee
guverner Belingam. Moe izgledati udnovato i pomalo smeno da je slino pitanje,
koje bi danas bilo upueno najviem optinskom odboru, moglo zanimati najvie
dostojanstvenike i javno biti pretresano. U to doba prvobitne prostote esto su i
mnogo beznaajniji poslovi nego to je srea Jestire i njenog deteta bili meani s
dravnim i zakonodavnim aktima. To je bilo u ono doba, ili malo ranije, kad je
izvesna parnica o jednom bunaru izazvala estoku i oporu borbu u zakonodavnom telu
kolonije i svrila se izmenom naina skuptinskoga rada.
Veoma zabrinuta - iako uverena u svoje pravo, jer je priroda bila na strani
matere, tako da je borba izmeu ove usamljene ene s jedne i sveg stanovnitva s
druge strane naoko izgledala podjednaka - krenula je Jestira Prin iz svoje usamljene
gradine, a mala Biserka s njom. Sada je ve mogla lako trati pored majke, i kako je
bila uvek na nogama od jutra do mraka, mogla je izdrati mnogo dui put nego ovaj. Pa
ipak, esto vie iz udljivosti nego od umora, traila je da je majka nosi; ali odmah bi
htela da je spusti i odskakutala bi pred Jestirom po travom obrasloj stazi na kojoj bi
se esto, ali bez povrede, spoticala i padala. Govorili smo o Biserkinoj lepoti punoj
izraza i raskoi o lepoti koja je blistala u jasnim i ivim bojama, krasna uzrasta, s

oima dubokim i sjajnom svetlom kosom zatvorene boje kestena, koja e u kasnijim
godinama prei u crnu. Vatra je bila u njoj i oko nje; ona je bila nepromiljeni plod
jednog trenutka strasti. Njena majka, kad joj je smiljala ruho, pustila je na volju
svome ukusu za rasko, oblaei je u tuniku od crvenog somota osobita kroja, bogato
izvezenu fantastinim cvetovima od zlata. Te ive boje, koje bi morale zaseniti i
bledim nainiti malo slabije obraze divno su pristajale uz Biserkinu lepotu, dajui joj
izgled malog svetlog vatrometa koji se kree po zemlji.
Ali osobito svojstvo ove odee i cele deje pojave bilo je to to su neminovno i
silno podseale gledaoca na znak koji je Jestira Prin bila osuena da nosi na grudima.
To je bilo skerletno slovo u drugom obliku - skerletno slovo ivotom nadahnuto! Sama
je majka - kao da je ta crvena sramota bila duboko utisnuta u njen mozak te su i sve
njene zamisli uzimale taj oblik - briljivo izrazila tu slinost, provodei mnoge asove
bolesne dosetljivosti da stvori analogiju izmeu predmeta svoje ljubavi i znaka
svojega greha i jada. I doista, Biserka je bila i jedno i drugo; i jedino zbog te
istovetnosti moglo je Jestiri poi za rukom da tako savreno predstavi skerletno slovo
u njenoj pojavi.
Kad su dve putnice dole do gradskih ulica, puritanska deca prekinula su igru i
pogledala ih govorei ozbiljno jedno:
- Gle, zaista, to je ena sa skerletnim slovom; tavie, slino skerletno slovo tri
putem pored nje! Hajde da ih gaamo blatom!
Ali Biserka, koja je bila neustraivo dete, poto se i mrtila i lupala nogom i
pretila pesnicom, jurnula je odjednom na opor dece i rasterala ih na razne strane. U
gonjenju, ona je izgledala kao prava deja poast - skerletna groznica ili kakav
razbarueni aneo Stranog suda, iji je poziv bio da kazni grehe novih pokolenja.
Ona je uzvikivala i pitala stranim glasom, od koga su, sumnje nema, drhtala srca u
dejim grudima. Po zavrenoj pobedi, Biserka se mirno vratila majci i sa osmehom
joj pogledala u lice.
Bez daljih smetnji, stigle su do guvernerova stana. To je bila ogromna drvena
kua, sazidana na nain koji se jo vidi na nekoliko primeraka u ulicama naih starijih
gradova; sada mahovinom obrasla, sklona padu, tuna izgleda, sa mnogim alosnim i
veselim dogaajima, pominjanim ili zaboravljenim, koji su se odigravali u njenim
sumornim sobama. Ipak je iz nje tada dolazila nekakva jesenja sveina i veselost koja
je sijala iz suncem osvetljenih prozora ljudskoga stana u koji smrt nikad nije stupila. I
doista je veselo izgledala, jer su zidovi bili oblepljeni nekom vrstom maltera u koji su
bili uglavljeni komadi razbijenog stakla, tako da je, kad je sunce pri zalasku koso
udaralo o lice graevine, ona blistala i sijala kao da su dijamanti bili netedimice

rasipani obema rukama. Ovaj sjaj vie bi priliio Aladinovom dvorcu nego konaku
sumornog starog puritanskog stareine. Bila je ukraena udnim, naizgled
kabalistikim figurama i arama, po udnom ukusu doba, koje su bile izraene u
malteru dok je bio sve, a sada su ovrsle i okamenile se, za potonja vremena, da im
se dive.
Gledajui udnovati sjaj kue, Biserka je poela da skae i igra i zahtevala je da
svi sunevi zraci budu sabrani s proelja kue i dati njoj da se njima igra.
- Ne, mala moja Biserka - ree joj majka - ti ih sama mora skupiti, ja ti ih ne
mogu dati.
Doli su na luna vrata zakriljena sa strane uskom kulom i produenjem kue, na
kojima su bili prozori sa muepcima i drvenim kapcima. Gvozdenom alkom, koja je
visila na vratima, Jestira Prin udarila je jedanput, na ta se pojavio guvernerov sluga
rob - nekada slobodni Englez, a sada sedmogodinji rob.
Za to vreme on je bio gospodareva stvar, i kao takav mogao je biti predmet
prodaje, kao i svaki vo ili stolica. Rob je imao plavu bluzu koja je bila obino odelo
slugu u to doba, a mnogo ranije u plemikim dvoranama Engleske.
- Je li visokorodni guverner Belingam kod kue? - upita Jestira.
- Jeste - odgovori sluga, gledajui sa silno otvorenim oima skerletno slovo, koje
je video prvi put tada, poto je bio skori doljak u naseobinu.
- Da, njegovo je visokorodstvo kod kue. Ali s njime su dva svetenika i lekar.
Ne moete ga videti sada.
- Ipak, ja hou da uem - ree Jestira; a sluga, sudei po njenom odlunom
izgledu i sjajnom znaku na grudima da je to kakva visoka gospoa, nije se protivio
vie.
Tako su majka i mala Biserka ule u prednju dvoranu. Guverner Belingam
sazidao je svoj novi dvorac po ugledu na stare dvorove engleske gospode, vodei
obzira o prirodi materijala od koga je sagraen, kao i o razlinosti klimatskih uslova i
nainu drutvenoga ivota. Napred je bila prostrana i ukusna dvorana, koja se pruala
kroz celu graevinu i tako obrazovala sredite optenja sa svim odeljenjima. Na
jednom kraju ova dvorana bila je osvetljena dvama prozorima na kuli. Na drugom
kraju, iako malo zaklonjena zavesom, bila je jae osvetljena jednim od onih
zasvoenih prozora o kojima itamo u starim knjigama i u ijem udubljenju behu
nameteni sto i sedita na jastucima. Tu na jastucima bee neka folio-sveska, po svoj
prilici Engleska hronika ili slian knjievni proizvod, nalik na pozlaene albume koje

i mi sada ostavljamo na stolu da ih posetioci prelistavaju. Nametaj u dvorani inilo

je nekoliko glomaznih stolica, na ijim su naslonima bili veto izrezani cvetovi od
hrastovog drveta; kao i jedan sto slinoga ukusa, sve iz elizabetanskog doba ili malo
ranijega datuma, s nasleenim sitnicama i znamenitostima koje je guverner preneo iz
svoga roditeljskog doma u Engleskoj. Na stolu, kao znak da nije zanemareno staro
englesko gostoprimstvo, bio je velik bokal na ijem bi se dnu jo video vlani talog
skoranjeg piva samo da su se Jestira i Biserka zagledale u njega.
Na zidu su visile slike predaka Belingamovog roda, nekih sa oklopom na
grudima, a drugih s dravnikim ogrtaima i odelom iz mirnog vremena. Sve su se
odlikovale otrinom i strogou koje su izraavali ovi likovi, vie aveti nego slike
umrlih dostojanstvenika, koje gledaju strogim i nemilim pogledom puteve i radosti
ivih.
Otprilike u sredini hrastove opivke, koja je okruivala dvoranu, visilo je
nekoliko pancira, koji nisu bili starinske relikvije, kao slike predaka, ve sasvim
modernog datuma; jer njih je gradio jedan vet majstor u Londonu godine kad je
guverner Belingam brodom doao u Novu Englesku. Tu su bili: elian lem, oklop,
okovratnik, oklop za noge s parom gvozdenih rukavica i jedan ma koji je visio ispod
svega toga. Ova svetla oprema nije bila namenjena samo za ukras, ve ju je guverner
oblaio na mnogim svetkovinama i paradama, a blistala se, tavie, i na elu jednoga
puka u ratu s Pekvotima. Jer, mada se vaspitavao za zakonodavca i znao da govori o
Bekonu, Koku, Noju i Finu kao o svojim prethodnicima po pozivu, potrebe nove
kolonije pretvorile su guvernera Belingama u vojnika, kao i u dravnika i upravljaa!
Mala Biserka, kojoj se veoma dopalo sjajno oruje, kao i svetio lice kue,
zastala je neko vreme ogledajui se u glatkim ploicama oklopa.
- Majko - povika - ja te vidim ovde! Gle! Gle!
Jestira je pogledala da bi ugodila detetu, i videla je skerletno slovo, usled
ispupenosti ogledala, uveliano u ogromnim razmerama, tako da se ono najvie
isticalo od celog njenog lika. I doista, ona se gubila iza njega. Biserka je obratila
panju na slian lik malo iznad prvoga, a pritom se smejala majci onom bistrinom
avolana, koja je bila poznat izraz njene fizionomije. Taj pogled obeenjakog
zadovoljstva takoe se ogledao u ogledalu, i Jestiri se inilo da to ne moe biti lik
njenog deteta, ve lik nekakvog vraga koji bi hteo da uzme Biserkin oblik.
- Hajde, Biserka - ree joj vukui je odatle - hodi i pogledaj vrt. Moda emo u
njemu videti lepe cvee od onoga koje viamo u umi.
Biserka je na to otrala na kraj dvorane, do zasvoenoga prozora, i pogledala

du staze u vrtu koja je bila obrasla nisko pokoenom travom i oiviena divljom
ivom ogradom. inilo se kao da je guverner izgubio svaku nadu da e s ove stranu
okeana, na divljem zemljitu, pod tekim pogodbama za odravanje, preneti engleski
vrt. Kupus je rastao svuda; a tikvine duge vree pruale su se preko slobodnog
prostora, s ogromnim plodom koji je leao ba ispod prozora, kao da bi htela
opomenuti guvernera daje ova zlatna jabuka najbogatiji ukras koji mu je-mogla
ponuditi zemlja Nove Engleske. Tu je bilo i nekoliko bunova rua i stabala jabuka,
izvesni izdanci onih koje je posadio preasni gospodin Blekston, prvi doljak na
poluostrvu - polumitsko lice koje jae bivola kroz najranije anale nae zemlje.
Kad je ugledala bunje rua, Biserka je poela da plae, traei jednu crvenu
ruu, i nije htela da se smiri.
- uti, dete, uti! - govorila joj je majka ozbiljno. - Ne vii, draga Biserice!
uju se glasovi iz vrta i guverner s gospodom dolazi ovamo!
I doista, na kraju aleje, u dnu vrta, pojavilo se nekoliko lica koja su se
pribliavala kui. Biserka je, ne marei nimalo za majine pokuaje daje umiri,
uzviknula kao iz pitaljke i uutala se, ne zato to je posluala, ve to joj je panju
odvukla pojava novih linosti.

VIII

Svetenik i vilinsko edo

Guverner Belingam, u irokom ogrtau i s kunom kapom - kao to stariji ljudi vole da
se nose u domaem krugu - iao je napred i inilo se da pokazuje svoje dobro i iznosi
svoje namere o popravci. iroki okvir izvezene ogrlice, ispod njegove prosede brade,
po staroj modi iz doba kralja Dejmsa - davao mu je izgled Jovana Krstitelja. Utisak
njegove pojave, stroge i ozbiljne, bio je u suprotnosti s predmetima svetske zabave i
uivanja kojima se tako rado okruio. Ali zabluda je misliti da su se nai dedovi
namerno odricali svake udobnosti i raskoi koje su im bile na domaku; iako su bili
naviknuti da o ljud-skom ivotu govore i misle kao o stanju ispatanja i borbe, ipak
behu bez licemerstva spremni da rtvuju ivot i imanje na poziv dunosti. Takvu veru
nije nikada propovedao, na primer,
Don Vilson, ija se brada, bela kao snena gruda, pojavila iznad ramena
guvernera Belingama, dok je ovaj izlagao da se kruke i trenje daju prilagoditi
podneblju Nove Engleske i da se vinova loza moe odrati pored suncu okrenutih
zidova. Stari svetenik, odgajan u bogatom krilu Engleske crkve, imao je ukorenjen i
opravdan ukus za sve dobre i ugodne stvari; i ma kako da je izgledao strog na
predikaonici ili kad je izobliavao grehe sline grehu Jestirinom, ipak mu je uroena
blagost njegovog privatnog ivota privukla vie ljubavi nego ma kome od njegovih
savremenih drugova.
Iza guvernera i gospodina Vilsona ila su jo dva gosta jedan je bio preasni
Artur Dimsdejl, za koga e se italac setiti daje, kratko i nevoljno, uestvovao u
kanjavanju Jestire Prin; a odmah s njim Roder ilingvort, vrlo uveni lekar, koji se
od pre dve-tri godine nastanio u gradu. Razume se da je on bio lekar i prisni prijatelj
mladog svetenika, ije je zdravlje bilo odskora narueno suvie predanim radom,
punim samoportvovanja, u svetenikoj slubi.
Guverner se popeo stepenik-dva pred svojim gostima, i otvorivi irom krila
prozora, naao se pred malom Biserkom. Senka zavese skrivala je Jestiru.
- ta je ovo? - ree guverner gledajui sa iznenaenjem malu skerletnu pojavu
pred sobom. - Priznajem da nisam video nita slino od onih grenih dana iz doba
kralja Dejmsa, kada sam cenio kao osobitu milost da dobijem pristup na dvorski bal

pod maskama! Tamo je bilo u rojevima ovakvih cvetova na sveanostima i mi smo ih

zvali decom gospodara poroka. Ali otkud takav gost u mojoj dvorani?
- Ah, zaista! - uzviknu dobri stari gospodin Vilson. - Kakvo je to crveno ptice?
ini mi se da sam video istu takvu sliku kad je sunce sijalo kroz obojeni prozor,
bacajui zlatne i crvene likove na pod. Ali to je bilo u starom zaviaju. Molim te,
dete, ko si ti, kakva je tuga pritisla tvoju majku pa te je opremila na tako udan nain?
Jesi li ti hriansko dete? Zna li Vjeruju? Ili si ti jedan od onih nestanih vilenjaka ili
vila, za koje smo verovali da su ostali iza nas zajedno s drugim rimokatolikim
sujeverjem u staroj veseloj Engleskoj?
- Ja imam majku - ree dete - a ime mi je Biserka!
- Biserka? Pre e biti Rubinka! Koral, ili najmanje Ruica, sudei po tvojim
bojama! - odgovori stari svetenik, uzalud pruajui ruku da po glavi pomiluje malu
Biserku. - Ali gde ti je majka? Ah, vidim - dodao je, i okrenuvi se ka guverneru,
apnuo mu - to je ono dete o kome smo razgovarali malopre; a tamo je i ona nesrena
ena, Jestira Prin, njegova majka.
- Istina? - uzviknu guverner. - Doista, mogli smo misliti da majka takvog deteta
mora biti ena sa skerletnim slovom, i dostojna Vavilona! Ali dola je u dobar as,
treba da svrimo njenu stvar.
Guverner je uao kroz ulaz u dvoranu, a za njim njegova tri gosta.
- Jestira Prin - ree - bilo je rei o tvojoj sudbi. Mi smo se briljivo pitali da li
smo uinili mudro i da li nam savest moe biti mirna to smo svojom vlau i uticajem
poverili brigu o jednoj besmrtnoj dui, koja je u onom detetu, eni koja je skliznula i
pala u blato ovoga sveta. Govori samo kao majka deteta! ta misli, zar ne bi bilo
bolje po spasenje deteta da ti se ono oduzme, obue pristojno, vaspita strogo i obui
istinama neba i zemlje? ta ti moe uiniti za dete u tom pogledu?
- Nauiti malu Biserku onome to sam saznala od ovoga! - odgovori Jestira,
stavljajui prst na crveni znak.
- eno, to je zalog srama! - ree strogi stareina.
- I ba zbog mrlje koju to slovo pokazuje, mi hoemo da poverimo dete drugome.
- Pa ipak - ree majka mirno iako postade bleda - ovaj znak nauio me je i ui
me svakodnevno, pa i u ovom asu, kako e moje dete biti mudrije i bolje, iako to nije
od pomoi meni samoj.
- Mi emo o tome briljivo rasuditi - ree guverner - a ti sluaj ta emo rei.
Dobri gospodine Vilsone, ispitajte dete, molim vas, da li ima ona znanja koja treba da

ima hriansko dete njenih godina.

Stari svetenik sede u naslonjau i pokua da Biserku privue k sebi. Ali dete,
nenaviknuto na tui dodir, umae kroz otvoreni prozor i stade na najvii stepenik,
slino nekoj tropskoj ptici sa arenim perjem, spremno da odleti u vazduh. Gospodin
Vilson, prilino zauen zbog ovog nestaluka - jer je imao blag izgled dede i bio je
obino ljubimac dece - pokua, ipak, da je ispita.
- Biserka - poe sveano - ti mora obratiti panju na pouku da bi u svoje doba
imala u dui biser od neprocenjive vrednosti. Reci mi, dete moje, ko te je stvorio?
Biserka je znala dobro ko ju je stvorio, jer ju je \'7destira, odmah posle
razgovora o nebeskom ocu, poela uiti onim istinama koje bude tako ivo zanimanje
u ovejem duhu bilo koga doba. Biserka je, dakle, za svoje tri godine bila toliko
razvijena da bi mogla dobro poloiti ispit iz Novoengleskog molitvenika ili iz prve
glave Vestminsterskog katehizisa, iako nije poznavala spoljni oblik nijedne od ovih
dveju uvenih knjiga. Ali obeenjatvo, to ga sva deca imaju vie ili manje, a koje je
bilo kod Biserke deset puta vee u ovom vanom trenutku, i koje je svu obuze, zatvori
joj usta ili je navede da govori pogreno. Poto je stavila prst u usta, i nekoliko puta
odbila da odgovori, najzad ree: da ona i nije stvarana, ve da ju je njena majka
ubrala sa onog divljeg ruinog buna koji raste pred vratima tamnice.
Ova joj je slika pala na pamet verovatno usled blizine guvernerovih crvenih rua,
poto je Biserka stajala ispred prozora; a zajedno s tim podseti se i divlje rue to
raste pred tamnicom, pored koje su proli dolazei ovamo.
Stari Roder sa osmehom apnu neto mladom sveteniku. Jestira pogleda lekara;
i u tom trenutku, iako se reavala njezina sudba, primeti kako se njegovo lice izmenilo
- kako je porunelo, kako je njegov sumoran izgled postao jo mraniji, a pojava jo
nemilija - od onih dana kad se s njim prijateljski ophodila. Ona susrete njegov pogled
za trenutak, ali odmah je bila primorana da svu panju obrati na ono to se govorilo.
- To je strano! - povika guverner, poto se povratio od uenja u koje ga je
doveo Biserkin odgovor. - To dete ima tri godine i jo ne zna ko ga je stvorio! Bez
svake sumnje, ono je podjednako u mraku u pogledu svoje due, njene sadanje
izopaenosti i budue sudbine! ini mi se, gospodo, da je izlino pitati dalje!
Jestira uze dete kod sebe i silom ga zadra, prkosei starom puritanskom
stareini gotovo drskim pogledom. Sama u svetu, odbaena od svih, i sa ovim jedinim
blagom svoga srca i due, ona je oseala da ima neporecivo pravo protiv celoga
sveta, i bila je spremna da ga brani po cenu ivota.
- Bog mi je dao ovo dete! - povika. - Dao mi ga je kao naknadu za sve ono to mi

je oduzeo. Ono je moja srea! Ono je moja kazpa! Biserka me dri u ivotu! Biserka
me kanjava takoe! Zar ne vidite; ona je skerletno slovo, samo podobno da bude
voljeno i nadahnuto hiljadostrukom silom da plati za moj greh? Vi je neete uzeti! Pre
u umreti!
- Jadna eno - ree blago stari svetenik - dete e biti dobro negovano! Mnogo
bolje nego to ti to moe uiniti.
- Bog je nju poverio meni na brigu! - ponovi Jestira, podiui svoj glas skoro do
krika. - Ja je ne dam! - Ovde se obrati mladome sveteniku, gospodinu Dimsdejlu,
koga jedva da je pogledala do sada. - Govori ti za mene! - povika. - Ti si bio moj
svetenik, tebi je poverena briga o mojoj dui, ti me poznaje bolje nego ovi ljudi. Ja
se neu rastati od deteta! Govori za mene. Ti zna, jer u tebi ima ljubavi koja
nedostaje ovim ljudima, ta je u mom srcu i ta su majina prava, i koliko su ta prava
svetija kad ta majka ima samo jedno dete i skerletno slovo! Pogledaj ga! Ja ne dam
dete! Pogledaj!
Na ovaj divlji i nenadani poziv, koji je pokazao daje Jestira dovedena do ludila,
mladi svetenik je stupio napred, bled, s rukom na srcu, kao to je to bio njegov obiaj
kad god bi njegov nervozni temperamenat bio uznemiren. Izgledao je sada jo
iznurenije i mravije nego kad smo ga videli u sceni Jestirine javne kazne; i bilo zbog
naruenog zdravlja ili iz drugog nepoznatog uzroka, u njegovim krupnim crnim oima
ogledao se itav svet tuge i bola u mutnoj melanholinoj dubini.
- Ima istine u ovome to kae - poeo je svetenik blagim, zvunim i drhtavim
glasom, ali silnim, tako da je dvorana odjekivala, a uplji oklopi zvonili od njega ima istine u Jestirinim recima, kao i u oseanju koje je nadahnjuje! Bog joj je dao
dete, a u isto vreme dao joj je instinktivno saznanje njegove prirode i osobina, oboje
tako udnih, koje nema nikakvo drugo smrtno bie. tavie: zar ne postoji neka vrsta
strahovite svetinje u odnosima ove majke i ovog deteta?
- A! Kako to, dobri gospodine Dimsdejle? - prekinu ga guverner. - Objasnite to,
molim vas!
- Tako je - nastavi svetenik. - Jer, ako drugaije mislimo, zar ne izlazi na to kao
da je nebeski otac, tvorac sveg ivota, slabo oznaio greno delo, i kao da nije
napravio razlike izmeu grene strasti i svete ljubavi? Tvorac je stvorio ovo dete iz
oevog greha i majine sramote, da na toliko udnih naina deluje na njeno srce, koje
tako ozbiljno i tako gorko brani pravo da ga zadri. Ono je namenjeno za blagoslov za jedinu blagodet njena ivota! Ono je namenjeno - sumnje nema, kao to nam je
majka rekla - i kao iskuenje; kao muenje koje kosne odjednom i iznenadno; kao bol,
ujed, kao veni strah usred pomuene radosti! Zar nije te misli izrazila u detinjem

odelu koje nas tako silno opominje na crveni znak koji pali njene grudi?
- Dobro reeno - uzviknu dobri gospodin Vilson. - Ja sam se bojao da ena nije
imala druge vie misli do da dete naini cirkuskom princezom.
- O, to ne, ne to - nastavi gospodin Dimsdejl. - Ona vidi, verujte mi, sveto udo
koje je Bog izrazio u ovome detetu. I neka bi se setila, to mi se ini da je suta istina,
da je ta sudba namenjena, pre svega, da odri u ivotu majinu duu i da je izbavi od
crnih dubina greha u koje bi je, inae, Satana naveo da padne; stoga, dobro je, radi
ove bedne i grene ene, da joj bude poverena besmrtnost jednoga deteta, jedno bie
podobno ?a venu radost ili venu tugu, da ga ona vaspita u strahu bojem; daje ono
podsea, u svakom asu, na njen pad, ali i da je ui, kao da je to zavet samoga tvorca,
da e dete, ako ga vaspita dostojno neba, svome roditelju pripremiti mesto na nebu. U
ovome je grena majka srenija od grenoga oca. Radi spasa Jestire Prin, dakle, kao i
radi deteta, ostavimo ih onako kako je provienje htelo da bude!
- Vi govorite, prijatelju, s udnom ozbiljnou - ree stari Roder ilingvort,
osmehujui mu se.
- I jeste vano to o emu je moj brat govorio - dodade preasni gospodin Vilson.
- ta kaete na to, blagorodni gospodine Belingame? Zar nije dobro branio ovu jadnu
enu?
- Tako je, doista - odgovori stareina - i naveo je takve dokaze da emo ostaviti
stvar tako kako je. Dotle bar dokle ena ne bude nanovo zgreila. Ipak, moramo se
postarati da se dete podvrgne drugom pravom ispitu iz katehizisa, pod vaim
staranjem, ili gospodina Dimsdejla. A posle, s vremenom, pobrinuti se i da dete ide u
kolu i crkvu.
Kad je prestao da govori, mladi se svetenik povukao korakdva i stao: lice mu je
bilo delimino zaklonjeno tekim naborima zavese, a njegova senka, koju je sunce
bacalo na pod, treptala je zbog estine njegovog govora. Biserka, taj divlji i nemirni
mali stvor, lagano mu se prikrala, i uzevi njegovu ruku u svoje, naslonila na nju
obraz; to je bilo tako neno i tako prirodno da se njena majka, koja je sve to gledala,
pitala: Je li to moja Biserka? Ona je znala da ima ljubavi u Biserkinom srcu, mada
je narav deteta bila estoka, i teko da je dvaput u ivotu bila tako blaga i milosna kao
danas. Svetenik se obazre - jer izuzev pogleda punih enje ljubljene ene, nita nije
slae od ovih dokaza deje ljubavi, nenadano izlivene duhovnim instinktom, a to
pokazuje da ima u nama doista neeg to je dostojno ljubavi - pa neno stavi ruku na
detetovu glavu, i posle kratkog oklevanja, poljubi je u elo. To tako neobino
oseanje nije potrajalo dugo kod male Biserke; ona prsnu u smeh i odskakuta niz
dvoranu tako lako da se stari gospodin Vilson pitao da li dodiruje zemlju.

- Ovaj mali obeenjak ima vraje sile u sebi - ree on gospodinu Dimsdejlu njoj nije potrebno nikakvo vratilo ni metla; ona i bez njih svuda leti!
- udno dete! - ree stari Roder ilingvort. - Lako je raspoznati majin deo
naslea u njoj. ta kaete, gospodo, da li bi to bilo izvan domaaja filozofskog
istraivanja analizirati prirodu ovog deteta i otuda dobiti pouzdani klju za razreenje
zagonetke: ko je otac?
- Nikako. Bio bi greh slediti u takvom pitanju metode profane filozofije - ree
gospodin Vilson. - Bolje je moliti se Bogu i postiti; a jo je bolje ostaviti tajnu takvu
kakva jeste, dok je provienje samo ne otkrije. Stoga svaki dobar hrianin ima pravo
da ukae oinsku brigu i milotu ovom jadnom i naputenom detetu.
Poto se stvar tako povoljno svrila, Jestira Prin i Biserka napustile su kuu. Kad
su bile na stepenicama, govorilo se da se tada otvorio jedan sobni prozor i na njemu
se ukazalo lice gospoe Hibins, dandrljive guvernerove sestre, ba one koja je
nekoliko godina kasnije pogubljena kao vetica.
- uj, uj! - ree ona dok je njena zloslutna pojava bacala senku preko vesele
kue. - Hoe li ii s nama noas? U umi e biti veselo; pa skoro sam obeala
Crnome oveku da e i Jestira biti tamo.
- Opravdajte me kod njega, molim vas! - odgovori Jestira sa pobednikim
osmehom. - Moram da ostanem kod kue i uvam malu Biserku. Da su mi je oduzeli,
rado bih pola s vama i upisala svoje ime u knjigu Crnog oveka, i to svojom krvi!
- Mi emo te rado doekati! - ree vetica mrtei se, pa se povue nazad.
Ali ovim - ako zamislimo da se ovaj razgovor izmeu gospoe Hibins i Jestire
Prin uistinu dogodio, a ne da je samo pria - data je potvrda navodima mladoga
svetenika: da ne treba rastaviti majku koja je zgreila od ploda njenog greha. Jer, eto,
tako je dete izbavilo svoju majku od zamke Lukavoga.

IX

Lekar
Pod prezimenom ilingvort, italac se sea, bilo je skriveno drugo ime, koje njegov
nosilac nije hteo otkriti. Reeno je kako se u gomili koja je prisustvovala Jestirinoj
kazni nalazio i neki ovek, postariji, putem iznuren, koji je, tek to je izaao iz
divljine, ugledao svoju enu (u kojoj je mislio nai olienu domau sreu i radost)
kako je izloena kao slika greha pred narodom. Njen materinski poziv bio je gaen
nogama gomile. Sramota je lebdela oko nje na javnome trgu. Njenom rodu, ako bi
vesti o tome ikada stigle do njih, kao i drugovima njenog neumrljanog ivota, ne bee
ostalo nita drugo do njen sram, koji e biti strogo podeljen u saglasnosti i srazmeri
prema prisnosti i svetosti preanjih srodnikih veza. Zato se onda - poto mu je
izbor bio slobodan - javilo lice, vezano za tu palu enu najprisnijim i najsvetijim
vezama, da trai tako malo eljeno nasledstvo? Nije eleo da zauzme pored nje mesto
na uzviici srama. Nepoznat svima sem Jestiri Prin, a uveren u njeno utanje, resio je
da pokrije svoje ime koprenom zaborava; a to se tie njegovih ranijih veza i interesa,
hteo je da iezne potpuno iz reda ivih, kao daje doista leao na dnu okeana, gde mu
je opte verovanje davno dalo mesto. Nov interes javio se odmah, a s njime i nove
misli i namere; mrane, uistinu, ako ne i grene, ali dovoljno silne da obuzmu sve
moi njegovih sposobnosti. Prema toj odluci, on se nastanio u puritanskom gradu kao
Roder ilingvort, bez ikakva blaga, izuzev ono znanja i pameti kojima se isticao.
Kako je ranije u ivotu dobro poznavao lekarsku vetinu svoga doba, predstavio se
kao lekar i bio doekan najbolje. Dobri lekari bili su retkost u naseobini. Oni su retko
kad bili oduevljeni verskim arom, radi koga su ostali iseljenici traili Ameriku. U
njihovom izuavanju ovejeg tela moda su bile zanemarene vie i suptilnije
sposobnosti tih ljudi, te su izgubili iz vida duhovnu stranu ivota u udnovatom spletu
mehanizma koji je na prvi pogled izgledao kao da u sebi sadri ceo ivot. Svakako,
zdravstvo Bostona bilo je povereno na brigu jednom starijem akonu i apotekaru,
kojima su pobonost i vladanje bili bolja preporuka od svake diplome. A jedini vidar
bio je ovek koji je udruio ovu nauku sa svakodnevnom vetom upotrebom brijaa.
Za takav esnaf, dolazak Rodera ilingvorta bio je sjajan dobitak.
On je uskoro pokazao da poznaje svu ogromnu i potovanja dostojnu maineriju
stare medicine, u kojoj je svaki lek bio od daleko uzbranih i raznorodnih delova, tako

veto pomeanih daje njihov rezultat bio sara eliksir ivota. U ropstvu kod Indijanaca
upoznao je osobine domaih trava i korenja; i nije hteo kriti od bolesnika da ovi prosti
lekovi, prirodni darovi nezatienome divljaku, uivaju njegovo poverenje isto koliko
i evropska farmakopeja, zbog koje su mnogi doktori proveli ceo ivot da bi je
sastavili.
U odnosu prema veri, ovaj ueni stranac mogao se uzeti za ugled, bar to se tie
spoljanje forme; jer je odmah po svome dolasku izabrao preasnog gospodina
Dimsdejla za svog duhovnog vou. Mladog svetenika, ija je nauna slava jo bila
iva u Oksfordu, njegovi oduevljeni potovaoci smatrali su ni za ta manje od
apostola Bogom poslatog, odreenog, ako bude iveo i radio za jedan obian vek, da
nejakoj crkvi Nove Engleske uini isto onako velika dela kakva su prvi sveti oci
poinili za mlado hrianstvo. Samo, u to doba zdravlje gos-podina Dimsdejla
oevidno je opadalo. Oni koji su ga najbolje poznavali pripisivali su njegovu bledou
krajnjoj predanosti uenju, njegovom najsavesnijem ispunjavanju pastirske dunosti, a
najvie postu i nespavanju, to je esto radio da bi odrao duhovnu svetlost, da je ne
zakloni i ne okuje telesni napredak i zadovoljstvo. Neki su govorili: ako gospodin
Dimsdejl zbilja umre, to je zato to zemlja nije dostojna da je gazi njegova noga. Dok
je on, naprotiv, u svojoj smirenosti govorio: ako ga provienje pozove sa zemlje, to je
zato to je nedostojan da izvri najskromniji poziv ovde na zemlji. Ma kako da se
razliito mislilo o tome, njegovo narueno zdravlje bila je neosporna injenica. Lice
mu se bee produilo; njegov glas, jo jak i prijatan, imao je u sebi izvesnu
proroansku tugu opadanja; esto su ga videli da, im se to iznenada dogodi, stavi
ruku na srce i prvo ga oblije rumen, a zatim prebledi, to je bio znak bola.
Takvo je bilo stanje svetenikovo, i takvo skoro oekivanje njegove prerane
smrti kad se Roder ilingvort nastanio u gradu. Njegovo stupanje na pozornicu (malo
bi ko znao rei otkuda? - kao da je pao s neba ili izaao iz zemlje) nosilo je na sebi
peat tajanstvenosti, koja se lako poveala do udnovatosti. Sada je bio poznat kao
lekar; videli su ga kako bere trave i divlje cvee, kopa korenje i skuplja peurke s
drvea u umi kao onaj ko zna vrednost onoga to je bez vrednosti ostalim ljudima.
uli su ga kako govori o Kenelmu Digbiju i drugim slavnim ljudima - na ije je
nauno znanje gledano kao na natprirodno - kao daje on njihov dopisnik ili drugar.
Zato je doao ovamo kad je zauzimao tako visoko mesto u svetu nauke? ta u divljini
trai on kome je mesto u velikom gradu? Kao odgovor na to, kruilo je verovanje koje su ispovedala mnoga osetljiva lica ma koliko da je bilo apsurdno - da je samo
nebo uinilo udo, te je prenelo preko mora jednog lekara s nemakih univerziteta i
stavilo ga na vrata gospodina Dimsdejla! Pametniji, koji su znali da Bog vri svoje
namere bez pozorinih efekata i pomou udesa, gledali su kao na prst provienja to

to je Roder ilingvort doao u tako zgodan as.

Ova misao bila je osnaena osobitom panjom koju je lekar poklanjao mladom
sveteniku; on mu se priljubio kao parohijanin, i trudio se da dobije njegov
prijateljski pogled i poverenje njegove po prirodi nepoverljive osetljivosti. On se
veoma zabrinuo za zdravlje svog pastira, ali oklevao je da pone leenje, jer ako
pone rano, nije bio pouzdan u uspeh. Starci, akoni, starije gospoe i mlade i lepe
devojke iz pastve gospodina Dimsdejla navaljivali su otvoreno na njega da okua
vetinu lekarevu. Gospodin Dimsdejl je blago odbijao njihove molbe.
- Meni ne treba lek - govorio je.
Ali kako je tako mogao govoriti mladi svetenik kad su svake nedelje njegovi
obrazi bili blei i mraviji, a glas sve drhtaviji - kad je sada postao njegov stalni
obiaj da dri ruku na srcu, a ne samo nevoljan sluajan pokret? Je li bio sit rada? Je
li eleo da umre? Ova pitanja sveano su postavljali gospodinu Dimsdejlu stariji
bostonski svetenici i akoni iz njegove crkve, koji su, po svojim recima, imali posla
s njim povodom greha to odbija pomo koju mu je provienje tako vidno pruilo.
On je sluao, utei, i najzad je obeao da e se posavetovati s lekarem.
- Kad bi to bila boja volja - rekao je preasni gospodin Dimsdejl kad je po
svome obeanju posetio Rodera Cilingvorta, traei lekarski savet - bio bih vrlo
zadovoljan kad bi se moj trud, moje alosti, moji gresi i moje muke uskoro zavrili sa
mnom, i sve to je zemno u meni bilo sahranjeno u mome grobu, a moj duh otiao u
veno stanite pre nego to biste vi oprobali svoju vetinu na meni!
- Ah - ree Roder s mirnoom kojom su se odlikovali svi njegovi pokreti - takav
govor i prilii mladome sveteniku. Mladi ljudi, koji nisu pustili koren duboko, lako
naputaju
vezu ivota. A sveti ljudi, koji idu s Bogom na zemlji, jedva ekaju da odu, da se
etaju s njim po zlatnoj kaldrmi Novoga Jerusalima.
- Ne - dodade mladi svetenik, s rukom na srcu i tugom u oima - kad bih bio
dostojniji da se etam tamo, bio bih zadovoljniji radei ovde.
- estiti ljudi veito misle nitavno o sebi - ree lekar.
Tako je tajanstveni Roder ilingvort postao lekar preasnog gospodina Dimsdejla. Kako lekara nije zanimala samo bolest, ve je bio
veoma sklon da zaviri i u prirodu i osobine bolesnikove, ova dva oveka, tako
razliita po dobi, zdruie se prisno. Radi svetenikovog zdravlja, i da bi lekar mogao
brati lekovito bilje, dugo su se etali zajedno po morskoj obali ili umi, uz romor

talasa ili sveanu himnu to su je vetru pevali vrhovi drvea. esto su poseivali
jedan drugog u sobi za rad ili odmor.
Svetenik je bio zadivljen drutvom oveka od nauke, u kome je video snanu
duhovnu kulturu koja je prevazilazila obine granice, zajedno s vrstom slobodnih
ideja, koje bi uzalud traio meu svojim drugovima. Uistinu, on je bio vie zauen
nego zadivljen kada je pronaao takve osobine kod lekara. Gospodin Dimsdejl je bio
pravi svetenik, pravi duhovnik, s veoma razvijenim oseanjem potovanja i duhom
koji je s poverenjem iao stazom mere, pravei sve dublju brazdu po njoj. Nikada i
nigde on ne bi bio nazvan ovekom slobodnih pogleda; za mir njegove due bilo je
neophodno da osea nad sobom vladu vere, strpljivo podnosei kad ga ona zatvori u
svoje gvozdene dogme. Ali opet, iako sa plaljivom radou, zato je oseao trenutnu
olakicu da gleda vasionu kroz drugaiju vrstu duha nego to je bio duh onih s kojima
je dnevno optio. Kao da se otvorio kakav prozor kroz koji ulazi slobodan vazduh u
zaguljivu uionicu, u kojoj se lagano gasio njegov ivot, pod svetlou lampe iz koje
je bio prognan sunev zrak, u plesnivom zapahu, ulnom ili duhovnom, koji odie iz
knjiga. Ali vazduh je bio suvie sve i hladan, te se nije mogao dugo udisati sa
zadovoljstvom. I lekar i svetenik povlaili su se u granice crkvene ortodoksije.
Tako je Roder ilingvort briljivo ispitivao svog pacijenta, i onako kako ga je
video u svakodnevnom ivotu, drei se uobiajene staze u opsegu misli njemu
poznatih, i onako kako mu se prikazivao baen usred drugog moralnog dekora, ija bi
novina mogla da izmami na povrinu i neto novo u njegovom karakteru. Smatrao je za
neophodno da dobro upozna oveka pre nego to otpone njegovo leenje. Svaka
bolest tela nosi na sebi znake srca i intelekta bolesnikovog.
Moi uobraenja i razmiljanja kod Artura Dimsdejla bile su tako aktivne i
osetljivost tako jaka da je telesna nemo mogla u njima imati svoj uzrok. Stoga se
Roder ilingvort - vetak, blagi i prijateljski lekar - trudio da zae u dubine
bolesnikovih grudi, kopajui po naelima, vrebajui njegove uspomene i dodirujui
sve ice osetljivom rukom, kao onaj koji trai blago u kakvoj mranoj peini. Malo je
tajni koje mogu umai ispitivau kome se prui prilika i da sloboda za takva
ispitivanja, i ko ima vetine da izvede to do kraja. ovek koji krije tajne treba
naroito da izbegava prisno prijateljstvo s lekarom. Ako lekar ima prirodne bistrine i
neeg vieg - nazovimo to intuicijom - ako ne pokazuje dosadnu samoivost ili druge
jae neprijatne osobine svoje linosti; ako ima uroene snage da postigne duhovno
srodstvo sa svojim bolesnikom, da ovaj najzad izgovori ono za ta sam misli da su
njegove skrivene misli; ako prati takva otkria mirno; ako vie utanjem nego
iskazanom simpatijom ili nemim uzdahom, i ovde-onde kojom rei, pokae da je sve
razumeo; ako ima, pored svih osobina prijatelja i poverenika, preimustva koja mu

prua njegova oprobana lekarska vetina - onda e se, u datom neizbenom trenutku,
osloboditi paenikova dua i odletee u mraan ali providan zrak, iznosei sve svoje
tajne na beli dan.
Roder ilingvort imao je sve, ili bar veinu gore nabrojanih osobina. Pri svemu
tome, vreme je prolazilo; prisno prijateljstvo, kao to smo rekli, razvilo se meu ovim
obrazovanim duhovima koji su se susretali na elom irokom polju ljudskih misli i
studija; pretresali su sva pitanja vere i morala, javnih poslova ili privatnog ivota;
govorili su dugo, ijedan i drugi, o temama koje su, inilo se, njihove line; pa opet,
nikakva tajna, kao to je lekar mislio da je mora imati, ne potkrade se preko
svetenikovih usana do drugarevih uiju. Poslednji je sumnjao i u to da mu je iskreno
predstavljena priroda telesne boljke gospodina Dimsdejla. udna obazrivost! Posle
izvesnog vremena, na jedan mig Rodera ilingvorta, prijatelji gospodina Dimsdejla
udesili su da obojica stanuju u istoj kui, tako da nijedna sitnica svetenikovog
dnevnog ivota ne umakne oku odanoga lekara. Ceo grad se radovao kad je taj mnogo
eljeni cilj postignut. Smatralo se da je to najbolja pomo za zdravlje mladoga
svetenika; ako, kao to su predlagali mnogi koji su se oseali ovlaenima da to ine,
ne bude izabrao koju od toliko krasnih devojaka, koje su mu duhom sve bile odane, da
postane njegova verna ena. Nije bilo izgleda da e se Artur Dimsdejl privoleti da
uini ovaj korak; odbacivao je svaki nagovetaj o tome, kao da je sveteniki celibat
bio dogma njegove vere. Osuen svojim vlastitim izborom da jede neukusnu porciju
na tuem stolu, da osea venu hladnou kao svako ko trai da se ugreje na tuem
ognjitu, izgledalo je uistinu da je taj mudri, blagonakloni i veti stari lekar, sa svojom
oinskom ljubavi spram mladoga svetenika, jedini ovek od sveg oveanstva koji
treba da je stalno uz njega.
Novi stan dvojice prijatelja bio je kod jedne pobone i ugledne udovice, koja je
imala kuu to je pokrivala skoro celo zemljite gde je kasnije sagraena Kraljeva
kapela. Sjedne strane bilo je groblje, ranije vrt Isaka Donsona, i time je stan bio
zgodan da izazove ozbiljne misli u vezi s njihovim studijama, kako kod svetenika,
tako kod lekara. U materinskoj brizi, estita udovica dala je gospodinu Dimsdejlu stan
s proelja, suncu okrenut, s tekim zavesama za prijatnu hladovinu. ilimovi su visili
na zidovima, goblenski po prianju, na kojima je bila predstavljena biblijska istorija
o Davidu i Vitsaveji i Natanu proroku, u jasnim bojama, ali koje su lepoj eni davale
isto tako sumoran izgled kao i zloslutnom vidaru. Tu je bledi svetenik namestio svoju
biblioteku bogatu starim knjigama u konom povezu: dela Otaca i uenih rabina kaluersku uenost kojom su se koristili protestantski duhovnici, iako su izvikali i
omalovaavali tu vrstu pisaca. Na drugoj strani kue, stari Roder ilingvort namestio
je svoju biblioteku i laboratoriju, koja bi danas izgledala bedno i siromano, ali je

ipak imala aparat za destilovanje i sredstva za spravljanje lekova i hemikalija, koje je

kao izvebani hemiar znao korisno upotrebiti. Tako su se udobno namestila ova dva
oveka, lativi se posla, ivei svaki odvojeno, ali esto prolazei da zavire jedan
drugome u posao sa zanimanjem i ljubavlju.
A prijatelji Artura Dimsdejla, koji su najbolje mogli da proniknu u njega, kao to
smo nagovestili, vrlo razlono su zamiljali da je ruka provienja sve to tako uredila u
nameri da povrati zdravlje mladome sveteniku, pa su u tu svrhu slate molitve, javno i
u potaji, iz bogomolja i domova. Ali ovde je vreme da se kae da je jedan deo
stanovnitva imao svoje osobite poglede na odnose svetenika i lekara. Nita nije
lake nego da se prevari neobrazovana gomila u svom sudu; ali kad njeno suenje
potie, kao to je esto sluaj, iz oseanja velikoga i toploga srca, zakljuci na taj
nain doneseni esto su tako duboki i tako istiniti da nose na sebi peat natprirodno
otkrivenih istina. Narod nije mogao, u naem sluaju, da se oslobodi predubeenja o
Roderu ilingvortu. A posle, jedan starac zanatlija, koji je stanovao u Londonu pre
trideset godina, kad se desilo ubistvo ser Toma Overberija, govorio je da je viao
lekara pod drugim imenom, koje je zaboravio, u drutvu s doktorom Formanom, starim
vraem, koji je bio umean u Overberijevo ubistvo. Dva-tri lica pominjala su da je
lekar proirio svoje lekarsko znanje tako to je uestvovao u molitvama i prinoenju
rtava s indijanskim vraevima, koji su optepoznati kao moni reci, izvravajui
esto udu slina leenja silom svoje avolje vetine. Mnogi - a meu njima je bilo
ljudi zdravog razuma i praktinih pogleda, ije je miljenje vailo u drugim prilikama
- tvrdili su da se Roder ilingvort znatno promenio otkako je u gradu, a naroito
otkad stanuje zajedno s gospodinom Dimsdejlom. Isprva, njegov je izraz bio miran,
zamiljen, nauniki. Sada je bio ruan i zloban, to nisu videli ranije, i to se isticalo
sve jasnije to su ga ee posmatrali. Po miljenju proste gomile, vatra u njegovoj
laboratoriji dolazila je ispod zemlje i hranila se paklenim gorivom; i stoga je, kao to
se moglo oekivati, njegovo lice poaavilo na tom dimu.
Kad se sve uzme u obzir, proizlazilo je da je preasnog Artura Dimsdejla, kao i
mnoga druga sveta lica u svim vremenima u hrianskom svetu, kuao Satana, to jest
njegov poslanik u obliku Rodera ilingvorta. Ovaj avolji sluga doao je, po bojem
doputenju, da stanuje u svetenikovom drutvu i da plete zamke kako bi ulovio
njegovu duu. Nije bilo nijednog estitog oveka koji bi sumnjao na ijoj e strani
ostati pobeda. Narod je oekivao, s nepokolebljivom nadom, da e svetenik izai iz
borbe preobraen slavom koju e, nema sumnje, zadobiti. Meutim, tuno je bilo
misliti na samrtne muke kroz koje se mora proi do pobede. Naalost, sudei po strahu
i tuzi, koji su se ogledali u dubini oiju jadnog svetenika, borba je bila oajnika, a
pobeda vrlo sumnjiva.

Lekar i njegov bolesnik

Stari Roder ilingvort ceo ivot bee mirna temperamenta, milostiv, iako ne ba vrlo
srdaan, ali uvek u svim svojim odnosima sa svetom poten i estit ovek. Po
njegovom miljenju, on je otpoeo jednu istragu strogo i nepristrasno kao kakav
sudija, traei jedino istinu, ba kao da to pitanje nije sadralo nita vie nego
zamiljene linije i slike geometrijskih problema, a ne ljudske strasti i zla koji su bili
njemu priinjeni. Ali ukoliko je dalje iao, neka uasna zaslepljenost, jedna vrsta
silne, iako uvek mirne nunosti, epala je starca u svoje kande i nije htela da ga
pusti dok ne izvri sve njene zahteve. On je sada rio po sirotom srcu svetenikovom,
kao rudar kad trai zlato, ili bolje rei kao grobar koji eprka po grobu, traei
verovatno kakvu dragocenost koja je sahranjena s pokojnikom, ali esto ne nalazei
nita drugo osim trulei i smrtnog zadaha. Ah, teko njegovoj dui ako je to ono to on
trai! Katkad je nekakva svetlost sijala iz lekarevih oiju, svetlei plava i zloslutna,
kao plamen u pei, ili, recimo, kao odblesci onog avetinjskog plamena koji je sukljao
iz strane Banjanove kapije u boku planine i koji je drhtao na hadijinom licu.
Zemljite na kome je radio ovaj mrani rudar moda je ve pokazivalo neke znakove
koji su ga hrabrili.
- Ovaj ovek - govorio je sebi u tim momentima - ist kao to svi misle o njemu,
bez ieg zemaljskog u sebi, ipak je nasledio jaku ivotinjsku prirodu od svog oca ili
majke. Kopajmo dalje za ovom icom!
A posle dugog traenja po zamraenoj dui svetenikovoj, prevrui mnoge
dragocene materijale u obliku visokih tenji za dobro svoga naroda, arke ljubavi
naspram ljudskih dua, istih oseanja, prirodne pobonosti ojaane mislima i
naukom, a obasjane i rasvetljene otkrovenjem (a sve ovo neprocenjivo blago vailo je
koliko i pesak naem istraivau) - on bi se bez nade vraao i poinjao istragu s
drugog kraja. Puzio je tako kradom, tako paljivim korakom i s tako otrim pogledom
kao lopov koji se uvlai u sobu u kojoj lei ovek u polusnu, ili ba sasvim budan s
namerom da ukrade dragocenost koju taj ovek uva kao enicu oka svoga. Uprkos
njegovoj promiljenoj obazrivosti, pod bi zakripao ovde-onde pod njegovim nogama;
njegovo bi odelo zautalo; senka njegova pala bi preko lica njegove rtve. Drugim
recima: gospodin Dimsdejl, ija je nervna osetljivost esto zamenjivala duhovnu

intuiciju, nejasno bi osetio kako je neto neprijateljsko njegovom miru dolo u dodir s
njim. Ali i stari Roder ilingvort je takoe imao oseanja koja su bila jednaka
intuiciji, te kada bi svetenik bacio svoj zaueni pogled na njega, tada bi on bio samo
njegov blagi, brini, pun ljubavi, ali nikad nametljivi prijatelj.
Moda bi gospodin Dimsdejl bolje mogao poznati karakter ove linosti da mu
nekakvo bolesno raspoloenje, od koga pate sva ranjena srca, nije ulilo nepoverenje
spram svih ljudi. Ne verujui ni u ije prijateljstvo, on nije mogao poznati ni
neprijatelja kad se ovaj uistinu pojavi. On je zato ostao uvek u prijateljskim odnosima
s njim, primajui dnevne posete starog lekara u svojoj sobi za rad ili odlazei njemu u
laboratoriju i zabavljajui se gledanjem procesa po kome se trave pretvarahu u
okrepljujue napitke.
Jednog dana, naslonivi elo na ruku, a lakat na pervaz otvorena prozora koji je
gledao na groblje, razgovarao je s Roderom ilingvortom, dok je starac ispitivao
neki sveanj gadnih trava.
- Gde ste - upita on gledajui u stranu, jer to je bio sad svetenikov obiaj, da
nikad ne gleda pravo predmete bilo ljudske bilo mrtve - gde ste, dragi doktore,
sakupili te trave s tako tamnim mesnatim liem?
- Ba tu na groblju - odgovori lekar, nastavljajui svoj posao - nove su i za mene.
Naao sam ih na jednom grobu bez nadgrobne ploe. Nikakva druga spomena o
mrtvacu osim ovog gadnog bilja koje je uzelo na sebe ulogu da mu bude spomenik.
Ono je poraslo iz njegova srca, i oliava, moebiti, kakvu gnusnu tajnu koja je
sahranjena s njim, a bilo bi bolje da ju je ispovedio dok je bio u ivotu.
- Moe biti - ree gospodin Dimsdejl - daje to silno eleo, ali nije mogao.
- A zato? - dodade lekar. - Zato da ne, kad sve prirodne sile tako ozbiljno
govore da greh ispovedimo, te je i ovo crno bilje izbilo iz sahranjena srca da otkrije
nepriznatu krivicu?
- Ali, dragi gospodine, to je samo vaa uobrazilja - odgovori svetenik. - Nema,
ako se u slutnji ne varam, nikakve sile, izuzev boanske milosti, koja moe otkriti, bilo
recima, bilo znakom ili slikom, tajne ovejega srca. Srce, poto je uzelo na sebe
odgovornost, mora te tajne sauvati sve do dana kada e sve biti otkrivene. Ali ja sam
itao ni tumaio Sveto pismo, tako da e otkrie ljudskih misli i dela na dan Stranoga
suda biti uzeto kao deo kazne. To bi, zaelo, bio siuan pogled na to. Ne, ta otkria,
ako se samo ne varam, sluie jedino da zadovolje duh svih razumnih bia koja e tog
dana stajati, oekujui da vide razreenu tamnu zagonetku ivota. Za reenje toga
pitanja bie potrebno potpuno poznavanje ljudskih srca. tavie, ja mislim da e srca

koja dre tako alosne tajne, o kojima vi govorite, izneti sve na videlo tog poslednjeg
dana, ne po moranju, ve sa neiskazanom radou.
- Zato ih onda ne otkriti ovde? - upita Roder ilingvort mirno, gledajui
svetenika sa strane. - Zato se grenici ne bi to pre okoristili tim neiskazanim
olakanjem?
- Veina i ini tako - odgovori svetenik hvatajui se naglo za grudi kao u
nastupu iznenadnog bola. - Mnoge, mnoge su se grene due meni ispovedile, ne samo
na samrtnoj postelji ve i u punom jeku ivota i uivajui ponajbolji glas, a uvek posle
takvih iskaza bio sam svedok silne radosti te grene
brae, ba kao kad neko die ist vazduh poto se dugo guio pokvarenim dahom.
Kako bi i moglo biti drugaije? Zato bi grenik koji bi na dui nosio, recimo, neko
ubistvo, vie voleo da sahrani mrtvaca u svom vlastitom srcu nego da ga izbaci
odjednom, i da ga preda vasioni da se o njemu brine?
- Pa ipak, poneki ljudi kriju tako svoje tajne - primeti hladno lekar.
- Doista, ima i takvih ljudi - odgovori gospodin Dimsdejl.
- Ali da ne navodim jasnije razloge, moe biti da su oni nemi po svojoj prirodi.
Ili - zar ne moemo i to pretpostaviti? - greni kao to su, ali ipak zadravajui ar za
slavu boju i ljudsko dobro, oni strepe da otkriju sebe, crne i prljave, oima ljudi, jer
otada nikakvo dobro vie ne mogu initi, i nikakvo zlo u prolosti ne mogu iskupiti
boljim vladanjem. Tako se, na svoj neiskazani jad, kreu meu blinjima, izgledajui
isti kao sneg u planini, dok su njihova srca crna od greha koji se ne moe oprostiti.
- Ti se ljudi varaju - ree Roder ilingvort ivlje nego obino. - Oni se boje da
prime na sebe sram koji im sleduje. Njihova ljubav prema ljudima, njihov ar za
slubu boju, te svete pobede, ne mogu biti u isto doba u njihovim srcima sa zlim
stanovnicima kojima je njihov greh otvorio vrata i koji neminovno moraju izroditi
pakleni porod. Ali ako hoe da slave Boga, neka ne podiu k nebu neiste ruke! Ako
hoe da slue svojim blinjima, neka prvo dokau na sebi silu i stvarnost savesti,
podvrgavajui najpre sebe pokajnikom samoponienju! O mudri i poboni prijatelju,
zar hoe da verujem da lana spoljanjost moe biti bolja, bilo za slavu boju, bilo
za dobro ljudi, nego svetla boja istina? Veruj mi, takvi se ljudi veoma varaju!
- Moda je tako - ree mladi svetenik ravnoduno kao da razgovara o predmetu
neumesnom ili koji ga se mnogo ne tie. Doista, bio je uvek sposoban da izbegne
svaki predmet koji bi uzbuivao njegovu suvie osetljivu i nervoznu narav. - Ali sada
pitam ja svog iskusnog lekara: da li uistinu on misli da mi je pomoglo njegovo
prijateljsko staranje o mome slabom zdravlju?

Pre nego to je Roder ilingvort mogao da odgovori, zauo se jasan divlji smeh
iz dejeg grla, koji je dopro s groblja. Instinktivno bacivi pogled kroz otvoreni
prozor, svetenik ugleda Jestiru Prin i malu Biserku kako idu stazom to vodi kroz
groblje. Biserka je bila lepa kao dan, ali bila je u nastupu one vraje veselosti koja ju
je, kad god ju je obuzimala, inilo se, potpuno izdvajala iz sfere simpatija i ljudskih
odnosa. Ona je sada skakutala bezbrino s groba na grob, dok nije dola na iroku,
ravnu i ukraenu nadgrobnu plou neke umrle veliine - moe biti i samog Isaka
Donsona - pa poe da igra po njoj. U odgovor na majine opomene i pretnje da joj
valja ponaati se pristojnije, mala Biserka zastade da nabere ike s jednog buna
ukraj groba. Uze pregrt i nareda ih oko okvira skerletnog slova koje je ukraavalo
majine grudi, na kojem su ikovi po svojoj prirodi stalno ostali. Jestira nije htela da
ih skine.
Roder ilingvort se, meutim, pribliio prozoru s mranim osmehom.
- Nema nikakvog zakona, nikakvog potovanja, nikakvog obzira spram ljudskih
uredaba i miljenja, opravdanih ili neopravdanih, u sastavu ovog deteta - ree koliko
sebi toliko i svom drugaru. - Pre neki dan video sam je kako prska vodom iz stonog
korita samog guvernera na Spring lejnu. ta je ona za ime boje? Je li ona izdanak
samoga zla? Ima li ona oseanja? Moe li se u njoj otkriti ikakav princip moralnoga
bia?
- Ne, izuzev slobode prestupljenog zakona - odgovori gospodin Dimsdejl mirno,
kao samome sebi.
- Da li je ona sposobna za dobro, ne znam.
Dete je izvesno ulo njihov glas, jer je, gledajui na prozor sa svetlim ali
obeenjakim osmehom razuma i veselosti, bacilo jedan iak na preasnoga
gospodina Dimsdejla.
Osetljivi svetenik stresao se s nervoznim strahom od lakog udara. Videvi
njegovo uzbuenje, Biserka je pljeskala ruicama u najbudalastijem oduevljenju.
Jestira Prin je, takoe, nehotice pogledala nagore i sva etiri lica, stara i mlada,
gledala su se nemo dok dete nije prsnulo u glasan smeh i povikalo:
- Hajde, majko! Hajdemo, ili e te uhvatiti onaj crni starac! On je ve uhvatio
svetenika. Hajde, majko, ili e te uhvatiti! Ali on ne moe uhvatiti malu Biserku!
Tako je ona odvukla majku dalje, skakuui, igrajui i vrtei se arolijski meu
humkama umrlih stanovnika, kao kakvo stvorenje koje nema nieg zajednikog s
prolom zakopanom generacijom, niti je priznavala da joj je kogod svoj. Kao da je
bila nainjena od novih elemenata i kao da joj se zato mora dopustiti da ivi vlastitim

ivotom, da bude sama sebi zakon a da joj se njene nastranosti ne mogu pripisati u
krivicu.
- Eno jedne ene - nastavi Roder ilingvort malo posle - koja, ma kakva da je
njena krivica, nema u sebi tajnu skrivenoga greha za koju vi mislite da ju je tako teko
nositi. Je li Jestira Prin manje bedna, po vaem miljenju, zato to nosi skerletno
slovo na grudima?
- Uistinu, ja verujem u to - odgovori svetenik. - Ipak, ja ne mogu za nju
odgovarati. Ima nekakav izraz bola u njenom licu koji ja ne bih eleo da vidim. Ali
opet, ini mi se, mora biti bolje za patnika kad pokae svoj bol, kao ova ena Jestira,
nego da ga krije duboko u srcu.
I ponovo su ula obojica, a lekar je poeo opet da ispituje i ureuje bilje koje je
nabrao.
- Pitali ste maloas - ree lekar - za moje miljenje povodom vaeg zdravlja.
- Tako je - ree svetenik - i rado bih ga uo. Govorite otvoreno: ivot ili smrt.
- Onda, iskreno i otvoreno - ree lekar i dalje prevrui bilje, ali upirui lukav
pogled u gospodina Dimsdejla. - udan nered vlada, ne tako velik sam po sebi niti po
spoljanjim znacima, bar koliko sam ja bio u stanju da ih osmotrim. Gledajui vas
svakoga dana, dragi gospodine, i pratei promene u vaem izgledu ve toliko meseci,
ini mi se da ste veoma bolesni, ali opet ne toliko bolesni da vas jedan vet i razuman
lekar ne bi mogao izleiti. Ali ne znam ta da kaem. Vaa mi bolest izgleda poznata, a
opet, ne poznajem je.
- Vi govorite u zagonetkama, ueni gospodine - odgovori bledi svetenik
gledajui kroz prozor.
- Onda, biu jasniji - odgovori lekar. - Molim da mi oprostite, gospodine, ako je
to potrebno za tu otvorenost moga govora. Pitam vas, kao va prijatelj, kao neko kome
je provienje poverilo brigu o vaem ivotu i telesnom dobru: jesu li mi jasno
pokazani i povereni svi uzroci vae bolesti?
- Kako moete to pitati? - odgovori svetenik. - To bi doista bila deja igra
pozvati lekara, a onda bolest kriti od njega.
- Vi hoete, dakle, da kaete da ja znam sve? - ree Roder ilingvort, namerno
upirui pogled pun silnog i koncentrisanog razuma u svetenikovo lice. - Neka je tako!
Ali opet... Onaj komp je poveren samo spoljanji, telesni bol, poznaje samo polovinu
boljke koju treba da lei. Telesna bolest, na koju mi gledamo kao daje sve, celina
sama po sebi, moe ipak biti samo znak neke duevne patnje. Molim da mi oprostite,

dragi gospodine, ako bi moje rei nanele i senku uvrede. Vi ste, gospodine, ovek kod
koga je telo najtenje proeto du-hom ije je ono orue i, takorei, izjednaeno s
njime.
- Onda mi ne treba nita vie - ree svetenik, naglo ustavi sa stolice. - Mislim
da vaa medicina nema nita s duom!
- Takva neka boljka - nastavio je Roder u istom tonu, ne obazirui se na njegovu
upadicu, ve stojei omalen, mraan i rugoban pred mravim i bledolikim
svetenikom - svaka bolest ili bolno mesto u vaemu duhu odmah se pokae na vaem
telu. Hoete li da vas lekar izlei od neduga, morate mu prvo otkriti ranu ili nemir
svoje due.
- Ne, ne tebi! Niti ijednom lekaru na zemlji! - povika gospodin Dimsdejl,
gledajui pogledom punim strasti i vatre i s nekom vrstom gneva na Rodera
ilingvorta. - Ne tebi! Ako ie to ve duevna boljka, poveriu je jedinom lekaru due!
On, kako mu je volja, moe izleiti ili ubiti. Neka on radi sa mnom, po svojoj pravdi i
mudrosti, i on e dobro videti. Ali ko si ti da se mea u tu stvar? Kako se sme staviti
izmeu paenika i njegovog Gospoda?
I naglo je izaao iz sobe.
- Dobro je to sam uinio ovaj korak - ree Roder samom sebi. - Nita nije
izgubljeno. Biemo opet prijatelji. Ali gle, kako strast obuze ovoga oveka i kako ga
izbezumi. Jedna je strast kao i druga. Ovo mu nije prvi put da je uinio runo delo, taj
mirni svetenik, kad mu strast srcem ovlada.
Nije bilo teko povratiti stare odnose izmeu dva druga.
Mladi svetenik korio je sebe to ga je uzbuenje ivaca navelo na jedan
nepristojan ispad, kad u lekarevim recima nije bilo povoda za to. On se, doista, i sam
udio estini kojom je odgurnuo ljubaznog starog oveka, kad je samo nudio savet,
koji je bio duan dati i koji je i sam svetenik izriito traio. S tim oseanjem kajanja,
pohitao je da mu se opravda i zamoli da i dalje vodi brigu o njegovom zdravlju; jer,
iako ga nije izleilo potpuno, ipak mu je produio slabi ivot sve do sada. Roder je
odmah pristao i nastavio svoju lekarsku brigu o sveteniku; inei za njega sve to je
mogao, ali naputajui bolesnikovu sobu posle svakog lekarskog pregleda s
tajanstvenim i udnim osmehom na usnama. Ovaj se izraz nije video u prisustvu
gospoina Dimsdejla, ali je postajao sasvim vidljiv kad bi lekar preao njegov prag.
- Redak sluaj - mrmljao je - moram ga dublje ispitati. udna simpatija izmeu
tela i due! Bilo samo za ljubav nauke, moram sii na dno same stvari!

Jedno letnje popodne dogodilo se, uskoro posle prethodne scene, daje preasni
gospodin Dimsdejl pao u dubok i tih san, sedei u svojoj stolici s jednom velikom
otvorenom knjigom na stolu. Dubina svetenikova sna bila je utoliko neobinija to je
on obino spavao lakim, nemirnim snom, kao ptica na grani. Ali njegov se duh
povukao tako duboko u sebe te je on sada spavao tako tvrdo da se nije ni pomakao u
naslonjai kada je Roder ilingvort uao u njegovu sobu, kao i obino, bez naroitog
oklevanja. Lekar je stao pravo pred bolesnika, stavio svoju ruku na njegove grudi i
uklonio haljine koje su ih do sada krile od svaijih, pa i od lekarevih oiju. Tada se,
doista, gospodin Dimsdejl slabo pokrenuo i tiho stresao.
Posle kratke poivke lekar se vratio.
Ali kako mu je oko blistalo divljom radou i uasom! Kakvo avetinjsko
ushienje, takorei, isuvie snano da bi se moglo izraziti samo oima i crtama,
izbijalo je iz sveukupne njegove rugobe i ispoljavalo se u luakim pokretima
njegovih ruku ka tavanici i udaranjem noge o pod! Ko bi video Rodera ilingvorta u
ovom trenutku ushienja, ne bi mu bilo potrebno da pita kako se ponaa Satana kada je
dragocena dua izgubljena za nebo i zadobijena za njegovo carstvo.
Ali ono ime se razlikovalo lekarevo ushienje od Sataninog bila je crta uenja
u njemu!

XI

Tajna jednoga srca

Posle ovoga sluaja, koji smo maloas opisali, odnos izmeu svetenika i lekara bio
je isti po izgledu, ali u sutini svojoj, on je dobio sasvim drugi karakter. Duh Rodera
ilingvorta kretao se sada dosta irokom stazom. To u stvari nije bila ba ona staza
kojom se on mislio kretati. Miran, blag, bez strasti izgledao je on, ali opet, bojimo se,
u dubini due ovog nesrenog starca leala je tiha zloba, dosad skrivena, a sad
probuena, koja ga je navela da smisli straniju osvetu nego to se smrtnik ikada
svetio svome neprijatelju. Postati prisan pri-jatelj onome kome je trebalo predati sav
strah, griu savesti, agoniju, uzaludno kajanje, nazadni polet grenih misli koje je
uzalud gonio. Svu grenu tugu koju je krio od sveta, ije bi se veliko srce saalilo i
oprostilo mu, njemu, koji je bio bez saaljenja, koji nije nikad opratao! Sve to crno
blago hteo je on izliti na onoga oveka kome nita drugo nije moglo dostojno platiti
dug osvete!
Svetenikova stidljiva i osetljiva uzdrljivost osujetila je ovaj plan.
Roder ilingvort, meutim, jedva je bio sklon, ako je uopte i bio, da bude
zadovoljan izgledima koje je provienje stvorilo - upotrebljavajui osvetnika i
njegovu rtvu za svoje vlastite svrhe, i opratajui, moebiti, onda kad je izgledalo da
najvie kanjava - umesto da su bile izvrene njegove crne namere. Skoro bi se moglo
rei da mu je neka vrsta otkrovenja bila podarena. Malo ga se ticalo, s obzirom na
njegov cilj, da li je ono dolazilo s neba ili s koje druge strane. Pomou njega, u svim
kasnijim odnosima s gospodinom Dimsdejlom, on je jasno video ne samo spoljanji
lik svetenikov ve i samu unutranjost due njegove, te je mogao videti i razumeti
svaki njen pokret. Po tome, on vie nije bio samo puki posmatra, ve i glavni glumac
u jadnoj dui svetenikovoj. Tu je on mogao igrati po svojoj volji. Hoe li ga
probuditi samrtnim bolovima? rtva je bila stalno na spravi za muenje; trebalo je
samo poznavati oprugu koja je upravljala tom spravom; a lekar ju je poznavao
odlino. Hoe li ga dii iz sna iznenadnim strahom? Kao na pokret arobnjakovog
tapa, dizae se jedna avetinjska prilika - dizalo se hiljadu prilika - u svakovrsnim
oblicima smrti ili jo stranijeg izgleda, vijui se oko svetenika i pokazujui prstom
na njegove grudi.
Sve je to bilo izvreno s tako savrenom taninom, i mada je svetenik stalno

imao nejasan pojam o nekoj zloj kobi koja nad njim lebdi, ipak nikad nije mogao
saznati pravu prirodu toga. Istina, on je gledao sa sumnjom i strahom, a katkad i sa
uasom i gorinom mrnje, runu pojavu staroga lekara. Svetenikovom pogledu behu
mrski: njegovi pokreti, njegov hod, njegova proseda brada i najneznatnije radnje znak da je u svetenikovim grudima bila jaa antipatija nego to je on to hteo priznati.
Ali poto mu je bilo nemogue da nae razlog tom nepoverenju i gnuanju, gospodin
Dimsdejl, znajui da otrov jednoga bolesnoga mesta zarazi celo srce, pripisivao je
sva svoja predoseanja samo tome uzroku. On je sebe prekorevao za runa oseanja
prema Roderu ilingvortu te je zanemario pouku koju je mogao iz njih izvui, i inio
je sve to je mogao da ih iupa iz svog srca. Nesposoban da to postigne, on je iz
principijelnih obzira ipak produio svoje intimno druenje sa starcem i tako mu stalno
davao priliku da izvri nameru kojoj se bio posvetio taj osvetnik - to bedno,
izgubljeno stvorenje, jadnije od svoje rtve.
Patei tako telesno, muen i pritisnut crnim duevnim jadom i predan vlasti svoga
smrtnoga neprijatelja, preasni gospodin Dimsdejl stekao je, meutim, slavan glas u
svojoj svetoj slubi. On ga je doista stekao ba svojim patnjama. Njegovi duhovni
darovi, moralno shvatanje i njegova mo da oseti i saopti uzbuenje odravani su u
stanju natprirodne delatnosti bolom i nevoljama svoga svakidanjeg ivota. Njegova
slava, iako nije dostigla vrhunac, ve je pomraivala skromnije slave njegovih
drugova. Meu njima je bilo uenih ljudi, koji su proveli dosta vremena na irokim
studijama za sveteniki poziv, nego to je gospodin Dimsdejl imao godina, i koji su
po tome mogli biti dublje upoznati s takvim temeljnim i dragocenim blagom nego
njihov mlai brat. Tu je bilo ljudi i jaega duha i obdarenih otrom, elinom,
pouzdanom i granitnom moi rasuivanja, to udrueno s dobrim delom doktrinarne
uenosti sainjava onu visokopotovanu, radnu ali neljubaznu vrstu svetenikog reda.
Bilo je i drugaijih meu njima, pravih svetaca, koji su svoje sposobnosti izgradili
napornim radom meu knjigama i neumornim razmiljanjem, a uinili ih svetim
duhovnim optenjem s onim boljim svetom, u koji ih bee uvela istota njihova ivota
dok su na njima jo bile haljine smrtnosti. Ali nedostajao im je dar koji se u vidu
plamenih jezika izliva na izabrane uenike o Duhovima; kao znak da su dobili silu, ne
da govore tuim i nepoznatim jezicima, ve da se mogu obratiti elom oveanstvu
maternjim jezikom srdaca. Ti oci, inae apostolima ravni, nisu imali poslednju i
najreu nebesku potvrdu svoje slube - plameni jezik. Oni bi uzalud traili da izraze
visoke istine skromnim sredstvima obinih rei i slika. S visina, na kojima su obino
stanovali, njihov je glas dolazio nejasno i kao izdaleka.
Po svoj prilici, gospodin Dimsdejl, po mnogim crtama svoga karaktera, pripadao
je ovoj poslednjoj klasi ljudi. On bi se popeo na taj vrhunac vere i svetinje da mu u

tome nije smetao teret krivice ili straha, koji mu sudbina bee dodelila da nosi. To
gaje zadravalo na poslednjem stepeniku njega, oveka nebeskih osobina, iji bi glas i
aneli rado posluali i odgovorili mu! Ali taj isti teret ulivao mu je tako duboku
simpatiju naspram grene brae; tako da je to srce drhtalo zajedno s njihovim, i
primalo na sebe i njihov bol, i slalo groznicu svoga bola u hiljade drugih srdaca, u
izlivima tune, esto uverljive reitosti, ali katkad uasne! Narod nije poznavao silu
koja ga je pokretala. Mladog svetenika smatrali su udom svetosti. Oni su
uobraavali da je pun nebeske mudrosti, pokore i ljubavi. U njihovim oima, sveta je
bila i staza po kojoj je hodio. Devojke iz njegove pastve prebledele bi kada bi ga
ugledale, kao rtve strasti tako protkane religioznim oseanjem da su mislile da je ta
strast silna vera te su je nosile javno u svojim istim grudima kao najmiliju rtvu pred
oltar. Stariji lanovi parohije, videi gospodina Dimsdejla tako slabog, dok su i sami
bili jednom nogom u grobu, verovali su da e on otii pre njih, i zaklinjali su svoju
decu da njihove stare kosti sahrane pored svetog groba mladoga pastira. A dok je
jadni gospodin Dimsdejl mislio o svome grobu, pitao se da li e trava ikad porasti na
njemu, jer e u njemu biti sahranjen proklet ovek.
Nije mogue pojmiti agoniju kojom ga je muilo ovo potovanje pastve. Po
prirodi svojoj, on je oboavao istinu i smatrao sve stvari senkama, lienim znaenja i
vrednosti, jer boanska sutina nije bila sr njihovog ivota.
Dakle, ta je on? Supstancija? Ili najtamnija od svih seni? On je udeo da
govori s visine svoje predikaonice smelim glasom, da kae narodu ko je on. Ja, koga
vidite u crnoj rizi svetenikoj; ja, koji se penjem na ovo mesto i okreem svoje bledo
lice k nebu, uzimajui na sebe zadatak da posredujem izmeu vas i najvieg
svesaznanja; ja, u ijem ivotu zamiljate svetost Enohovu; ja, iji koraci po vaem
miljenju ostavljaju za sobom svetao trag po kome hadije, koje e za mnom doi,
mogu stii u predele blaenstva; ja, koji sam vrio tajnu krtenja na deci vaoj; ja, koji
sam aptao poslednje molitve nad vaim umiruim prijateljima; ja, va svetenik, koga
vi potujete i kome se poveravate - nisam nita drugo ve suta pokvarenost i la!
Cesto se gospodin Dimsdejl peo na svoju predikaonicu reen da ne sie pre nego
to izgovori rei ravne ovim gore navedenim. esto je - ne, vie od sto puta - zaista i
govorio! Govorio! Ali kako? Govorio je svojim sluaocima da je on nedostojan, da je
najgori drug najloijega, najtei grenik, pravo prokletstvo, neuvena nepravda, i daje
pravo udo to oni ne vide njegovo jadno telo spreno vatrenim gnevom svemoguega! Je li se moglo jasnije govoriti o tome? Zar narod nije trebalo da skoi sa
svojih klupa i svue ga s predikaonice koju je kaljao! Ne, doista ne, oni su sve to
sluali i samo ga vie potovali. Oni nisu mogli ni da sumnjaju u smrtnu sadrinu koja
je virila iz te samooptube. Bogougodni mladi, govorili su, pravi svetac! Teko

nama! Kad on vidi takav greh u svojoj istoj dui, kakav bi uasan prizor video u
tvojoj ili mojoj. Svetenik je dobro znao - kao licemer pun grie savesti - u kakvoj e
svetlosti biti viena njegova nejasna ispovest. On se starao da zaslui kaznu
ispovedajui svoju krivicu; ali navukao je samo drugi greh, i novi stid, a bez olakice
da bar i sebe na tren prevari. On je govorio sutu istinu i preobraavao je u sutu la.
A opet, po svojoj prirodi, on je voleo istinu i mrzeo la kao malo ko. Stoga, vie od
svega, on je mrzeo i prezirao sebe.
Njegov duevni nemir naveo ga je na obrede koji su bili vie u saglasnosti sa
starom pokvarenom verom katolikom nego s boljom svetlou crkve u kojoj je bio
roen i vaspitan. U kovegu gospodina Dimsdejla nalazio se jedan krvav bi. Ovaj
puritanski i protestantski svetenik esto se ibao njime, smejui se pritom samome
sebi gorkim osmehom, ibajui se sve vie i nemilosrdnije zbog toga smeha. Imao je
obiaj, kao i mnogi drugi poboni puritanci, da posti - ali ne kao oni, da oiste telo da
bi bilo dostojnije nebeske svetlosti, ve strogo, dok mu kolena ne ponu klecati, kao
za kaznu. Bdeo je po itave noi uzastopce, nekad u potpunom mraku, a nekad u
polutami, a katkad je posmatrao svoje lice u ogledalu pri najveoj svetlosti koju je
mogao proizvesti. Tako je oliavao stalnu introspekciju kojom je sebe muio, ali nije
se mogao oistiti. U tim dugim bdenjima glava mu se vrtela i inilo se da privienja
lebde oko njega. Katkad nejasna u svojoj slaboj svetlosti, a nekad iva i ba pored
njega u ogledalu. Sad je to bilo kolo avoljih prilika koje se rugalo i kezilo bledom
sveteniku, dajui mu znak da ide s njima; a sad opet grupa svetlih anela, koji su se
teko podizali, kao tugom optereeni, ali sve svetliji to su se vie dizali. Sad su doli
umrli prijatelji iz mladosti i njegov otac sa sedom bradom i svetiteljskim elom, i
majka, koja je okrenula glavu kad je prola pored njega. Majin duh - najslabija
fantazija same majke - morao bi baciti bar pogled saaljenja na svoga sina! A sad
opet, kroz ovu sobu punu aveti, lagano je prolazila Jestira Prin, vodei malu Biserku u
skerletnom odelu, pokazujui svojim kaiprstom na skerletno slovo na grudima, pa
onda na svetenikove grudi. Nijedna od ovih vizija nije ga mogla sasvim prevariti. On
je video, naporom volje, druge predmete kroz njihovu maglovitu supstanciju i bio
uveren da oni nisu vrsti kao sto od hrastovine ili debela okovana Biblija, povezana u
kou i bronzu. Ali i pri svemu tome, to su bila najistinitija i najstvarnija bia s kojima
je sada imao posla jadni svetenik. Neizreciva beda tako lanog ivota, kao to bee
njegov, sisa sr i sutinu iz svake stvarnosti oko nas, a koje je nebo namenilo da budu
radost i hrana naem duhu. Lanom oveku lana je i cela vasiona - nju je nempgue
opipati - ona se pretvara u nita na njegov dodir. I on sam, ukoliko se pokazuje u
lanoj svetlosti, postaje senka, ili zaista prestaje da bude. Jedina istina koja je i dalje
davala gospodinu Dimsdejlu stvarni ivot bio je strah u dubini njegove due i
nesumnjivi znak toga na njegovom licu. Kad bi on jednom naao snage da se nasmeje i

da se pokae veseo, to ne bi vie bio on!

U jednoj od tih tekih noi, na koje smo tek ukazali i odustali da ih dalje slikamo,
svetenik je skoio sa svoje stolice. Jedna nova misao sinu mu kroz glavu. Jednom
tome mora doi kraj! Obue se vrlo briljivo, na isti nain kao za slubu boju, sie
kriom niz stepenice, otvori vrata i izae na ulicu.

XII

Svetenikovo bdjenje
Kao u polusnu etajui, a moebiti i u nekoj vrsti somnabulizma, gospodin Dimsdejl je
doao do mesta gde je Jestira Prin primila javnu kaznu. Gubilite, pocrnelo od kie i
sunca za dugih sedam godina, izgaeno nogama mnogih krivaca koji su se na njega
popeli, dizalo se i sada ispod balkona optinske kue. Svetenik se pope uz stepenice.
Bila je tamna majska no. Oblaci su pokrivali celo nebo, od zenita do horizonta,
i daje bila okupljena cela gomila koja je bila svedok Jestirine kazne, ne bi mogla
raspoznati nikakvo lice na uzviici, a jedva da bi videla ljudsku priliku u sivoj
polunonoj tami. Ceo je grad spavao dubokim snom. Nije se trebalo bojati svedoka.
Svetenik je mogao ostati dok zora ne zabeli na istoku, izlaui se jedino opasnosti
vlanog i hladnog nonog vazduha, koji bi se uvukao u njegovo telo i reumatizmom mu
ukoio zglobove, a grlo mu zaguio kaljem i katarom; i time liio crkvenu pastvu
oekivane sutranje molitve i propovedi. Niko ga nije mogao videti, izuzev veno
budnog oka koje ga je videlo i u njegovoj sobi kako se iba krvavim biem. Zato je
on doao tu? Je li hteo da se ruga kazni... To je bio podsmeh, ali kojim se dua rugala
samoj sebi! To je bilo ruganje pri kome su aneli crveneli i plakali, dok su se vrazi
lukavo cerekali... Tu ga je dognala ona gria savesti koja ga je svuda gonila, a iji je
brat i prisni drug bio kukaviluk, koji ga je zaustavljao svojom drhtavom rukom ba u
onom trenutku kad ga je gria savesti gonila na ispovest. Jadni, bedni ovek, kakvo je
pravo imao njegov slabi sastav da na sebe natovari krivicu? Krivica je za one koji
imaju eline ivce, kojima je na volju ili da trpe ili, ako suvie boli, da prikupe svu
svoju divlju snagu i da je odjednom odbace! Ovaj slabi i osetljivi duh nije mogao ni
jedno ni drugo, ali je stalno hteo jedno ili drugo, te su se tako u jedan nerazmrsivi
vor spleli strah od krivice koja se rugala nebu i bol uzaludnog kajanja.
Dok je gospodin Dimsdejl tako stajao na gubilitu, uas obuze njegov duh kao da
cela vasiona gleda skerletni znak na njegovim nagim grudima, ba iznad samog srca. I
zaista, na tom mestu oseao je stalno i odavno kako ga grize otrovni zub telesnog bola.
I nevoljno, ne mogavi se uzdrati, on povika iz sveg glasa: taj uzvik jeknu kroz nemu
no, i odbijajui se od kue do kue, razlee se i odjeknu do breuljaka na ivici grada
kao da je avolje kolo u tome uzviku pronalo itav svet bede i uasa, i nainivi od
toga svoju igraku, sad mae njome tamo-amo.

Svreno je, aputao je svetenik zaronivi lice u svoje ake. Ceo e se grad
probuditi, dojurie ovamo i nai e me ovde!
Ali nije se tako dogodilo. Krik je moda jae zvonio u njegovim napregnutim
uima nego to je on u stvari imao sile. Grad se nije probudio; ili, ako se i trgao iz
sna, dremljivi spavai zavarali su sebe da su ga samo nauli u stranom snu, ili su
verovali da je to glas vetica koje su se u to doba esto ule kako prolaze preko
naseobina iza usamljenih koliba, jaui kroz vazduh u Sataninom drutvu. Svetenik,
poto sve bee mirno, die glavu i pogleda oko sebe. Na jednom prozoru guvernerova
dvorca vide priliku starog stareine, s lampom u ruci, s belom nonom kapom na
glavi, uvijenog u beli ogrta. Izgledao je kao utvara prizvana u nevreme iz svoga
groba. Na drugom prozoru iste kue pojavila se stara gospoa Hibins, guvernerova
sestra, takoe s lampom, i ak na toj daljini moglo se opaziti njeno runo i nemilo
lice. Ona promoli glavu i pogleda plaljivo put neba. Ona je izvesno verovala da je
uzvik gospodina Dimsdejla i njegovo mnogobrojno odjekivanje um avola i vetica s
kojima, bilo je poznato, ona esto odlazi u umu.
Kad je videla svetlucanje guvernerove lampe, stara gospoa je brzo ugasila
svoju i iezla. Verovatno je otila u oblake. Svetenik nije video nita od nje. I
stareina se, poto je dugo i paljivo ispitivao tamu, u kojoj se nije video ni prst pred
okom, povukao s prozora.
Svetenik se donekle umirio. Njegove oi uskoro su susrele slabu mirkavu
svetlost koja je iz daljine dolazila sve blie uz ulicu. Ona je svetlela veoma jasno te
su se raspoznavali predmeti na njenom putu: ovde vrata, tamo batenska ograda, ovde
prozor, a tamo esma s vodenim mlazom, a sad opet luna hrastova vrata s gvozdenim
zvekirom i neotesanom kladom umesto praga. Preasni gospodin Dimsdejl opazio je
sve ove pojedinosti, iako je bio uveren da se njegova sudba prikrada sve blie i blie,
i da e svetlost lampe pasti na njega za koji trenutak i otkriti njegovu dugo skrivanu
tajnu. Kad se svetlost pribliila, ugledao je u istom krugu svoga brata - ili bolje rei
svoga verskoga oca i visokocenjenog prijatelja - preasnog gospodina Vilsona, koji
se, po miljenju gospodina Dimsdejla, molio Bogu na samrtnoj postelji nekog
bolesnika. I bilo je tako. Dobri stari svetenik dolazio je sa samrtnike postelje
guvernera Vintropa, koji je otiao sa zemlje na nebo u tome istom asu. I sada,
okruen svetiteljskim oreolom, kao sveta lica starih vremena, dobri otac Vilson
vraao se kui osvetljavajui svoje korake svetlou lampe! To svetlucanje porodilo
je u gospodinu Dimsdejlu gore izreene misli te se na to osmehnuo - ak i glasno
nasmejao - pa onda zadivljen stao da se pita nije li poludeo.
Kad je preasni gospodin Vilson proao pored gubilita, jae navlaei enevski

ogrta oko sebe jednom rukom, drei drugom lampu na grudima, svetenik se jedva
mogao uzdrati a da mu ne dovikne: Dobro vee, estiti oe Vilsone! Hodite gore,
molim vas, i provedite jedan prijatan as sa mnom!
O, blago nebo! Je li gospodin Dimsdejl odista progovorio? Za trenutak, on je
verovao da su te rei prele preko njegovih usana. Ali to bese samo matanje. asni
otac Vilson produio je lagano svoj put, ispitujui paljivo kaljavu stazu pred sobom,
nijednom se ne okrenuvi na uzviicu krivice. Kad se svetlost potpuno izgubila,
svetenik je razumeo, po malaksalosti koja gaje obuzela, daje u poslednjim trenucima
preturio krizu uasnog straha, iako se njegov duh trudio da se pribere nekom vrstom
jezive ale.
Uskoro zatim, slian oseaj groze i udljive ale uvukao se u sveana privienja
njegovih misli. Oseao je kako su mu se zglobovi ukoili na nenaviknutoj nonoj
hladnoi, i sumnjao je da e moi da sie s gubilita. Jutro e svanuti i zatei e ga tu.
Susedi e poeti da se diu. Prvi prolaznik, izlazei iz kue, primetie kroz polutamu
maglovitu priliku na mestu srama; i delom u strahu, delom radoznalo, zai e lupajui
od vrata do vrata, s pozivom da vide avet - kao to se mora misliti - nekog umrlog
krivca. I potmulo brujanje irie se od kue do kue. Onda - poto se sasvim razdani stari patrijarsi ustae urno, svaki u nonom ogrtau, a dostojanstvene gospe u nonim
povezaama. Ceo red visokih lica, koja se nikad nisu pojavila pred publikom a da na
njima nije sve u redu, izletee pred svetinu uzrujan kao daje dignut nonom morom.
Stari guverner Belingam doi e zamiljena lika, sa naopako okrenutom jakom, a
gospoa Hibins sa umskim granicama na koulji, runija nego ikada, kao da je
odspavala jedva koji tren posle svog nonog izleta. Tu e doi i dobri otac Vilson,
poto je proveo pola noi kraj samrtnike postelje, ljutit to je trgnut tako rano iz
svojih snova o slavom ovenanim svetiteljima. Tu e se sabrati, takoe, i akoni i
tutori iz crkve gospodina Dimsdejla, i mlade devojke koje su oboavale svog mladog
pastira, podiui mu oltar u svojim istim grudima, koje bi sada, uzgred reeno, jedva
imale vremena, u urbi i zabuni, da pokriju maramom. Jednom reju, ceo narod doi
e posrui preko pragova, podiui poglede pune straha i uenja ka gubilitu. Koga
e videti oni tamo s crvenom svetlou na elu? Koga drugog do preasnoga Artura
Dimsdejla, polumrtva od zime, pokrivena sramom, kako stoji na mestu gde je stajala
Jestira Prin.
Noen dalje ovim runim i gadnim slikama, svetenik se, nevoljno, i na svoje
veliko udo, nasmeja grohotom. Na to mu odgovori odmah jedan lak, vilinski, detinji
smeh, u kojem poznade glas male Biserke, i srce mu se stee na to. Da li od
neiskazanog bola ili radosti, nije znao rei.

- Biserka, mala Biserka! - povika zatim; pa onda spusti glas: - Jestira, Jestira
Prin! Jeste li vi to?
- Da, ja sam, Jestira! - odgovorila je ona glasom uenja; i svetenik je uo njene
korake kako odlaze prema ulici. - To sam ja i moja mala Biserka.
- Odakle dolazite, Jestira? - pitao je svetenik. - ta vas je poslalo ovamo?
- Bdela sam na samrtnikoj postelji - odgovori ona - kod guvernera Vintropa;
uzela sam mu meru za koulju pa sada idem kui.
- Hodite gore, Jestira, i ti mala Biserka - ree preasni gospodin Dimsdejl. - Vi
ste pre obe bile ovde, ali ja nisam bio s vama. Hodite gore jo jednom, i stajaemo
sve troje zajedno.
Ona se lagano pope, i stade na uzviicu drei za ruku malu Biserku. Svetenik je
uze za drugu. U trenutku kad to uini, proe kroz njega nova struja ivota, nekog
drugog ivota, a ne njegovog, izlivajui se kao bujica u njegovo srce, i jurei kroz sve
ile kao da su majka i dete svojom ivotnom toplotom nadahnule i njegovo
polusmrznuto telo. Sve troje sainjavali su zatvoren elektrini krug.
- Svetenie! - aputala je mala Biserka.
- ta hoe, dete? - upita gospodin Dimsdejl.
- Hoe li stajati ovde sa mnom i majkom i sutra u podne? -zapita Biserka.
- Ne, neu, mala Biserko - odgovori svetenik; jer, s novom snagom ivota,
povratio se i sav strah od javne kazne i on je drhtao s udnom radou i pri samoj
pomisli na to gde se nalazi. - Ne, neu, dete moje. Istina, stau tako jednog dana s
tobom i tvojom majkom, ali ne sutra.
Biserka se nasmejala i pokuala da izvue ruku, ali ju je svetenik drao vrsto.
- Jo malo, dete moje! - ree joj.
- Ali obeaj da e tako moju i majinu ruku uzeti i sutra u podne?
- Jo ne, Biserka - odgovori svetenik - ali drugi put hou.
- A kad to? - zapita dete.
- Na dan Stranoga suda! - aputao je svetenik; jer oseaj da je njegov poziv
govoriti istinu nagna ga da tako odgovori detetu. - Onda, tamo pred sudom, ti, tvoja
majka i ja moraemo stajati zajedno. Ali svetlost ovoga sveta nee biti svedok naeg
sastanka!

Biserka se opet nasmejala. Ali pre nego to je gospodin Dimsdejl svrio govor,
preko oblanog neba nadaleko i iroko zablista jasna svetlost. Bez sumnje, bila je od
meteora koji se esto vide nou da sinu i sagore u pustim regionima atmosferskim.
Svetlost je pak bila vrlo jaka, te je potpuno osvetlila oblake izmeu neba i zemlje.
Veliki svod zasijao je kao kugla ogromne lampe. Predmeti na ulici pokazali su se
jasno kao usred dana, ali s onom strahotom koju obinim predmetima pridaje neobina
svetlost. Drvene kue s isturenim spratovima i udnim vrhovima zabata; prilazne
stepenice i pragovi obrasli mladom travom; vrtovi crni od svee prekopane zemlje;
kola, malo pohabana, pa ak i na samom trgu zelenilom oiviena s obe strane; sve je
to bilo vidljivo, ali s nekim udnovatim izgledom koji je stvarima ovoga sveta davao
drugaije duhovno znaenje nego to su ga ikada dosad imale. Sve je bilo vidljivo, te
je ceo ovaj udnovati prizor izgledao kao da stvarima ovoga sveta daje novo, dotle
neprimeeno moralno znaenje. Tu je stajao svetenik s rukom na srcu, a pored njega
Jestira Prin, sa izvezenim slovom koje je blistalo na njenim grudima, i mala Biserka,
sama po sebi simbol i veza izmeu njih dvoje. Oni su stajali u sjaju te udne i sveane
svetlosti, kao da je to videlo koje otkriva sve tajne, ili zora onoga dana koji e
sjediniti sve koji su jedno za drugo.
Mo vetica blistala je u Biserkinim oima, a na njenom licu, kad pogleda u
svetenika, bee onaj vraki izraz. Ona izvue svoju ruku iz ruke gospodina Dimsdejla
i prui je preko ulice. Ali on prekrsti obe svoje ruke na grudi i obori oi ka zemlji.
Nita nije bilo obinije u tim danima nego tumaiti da su sve meteorske pojave i
drugi prirodni dogaaji, koji su se deavali s manje pravilnosti nego izlazak sunca i
meseca, bili otkrovenja iz nekog natprirodnog izvora. Tako su svetio koplje, plameni
jezik, luk, ili snop strela, vieni na pononom nebu, predskazivali rat s Indijancima.
Tako je kuga bila predskazivana padom krvavih varnica s neba. I mi sumnjamo da je
bilo ijednog znaajnijeg dogaaja, dobrog ili ravog, koji je zadesio Novu Englesku
od prvog naseljavanja pa do ustanka za osloboenje, a da o njemu stanovnitvo nije
bilo izveteno kakvim prizorom ove vrste. esto su itave gomile gledale takve
prizore. esto je pak trebalo verovati pojedinim licima, koja su videla udesa kroz
arene, uveliavane i nejasne naoari svoje uobrazilje. I jeste to velianstvena misao
da je sudba jednog naroda ispisana tim strahovitim hijeroglifima na nebeskome svodu.
Tako iroko platno nije bilo ogromno za provienje da na njemu ispie sudbinu
naroda. Ovo verovanje bilo je drago naim precima jer kao da je ukazivalo da mlada
dravna zajednica stoji pod nebeskom zatitom s naroitom prisnou i tanou. Ali
ta da se kae kad pojedinano lice na tom ogromnom listu istorije ugleda otkrie
upueno njemu samom? U takvom sluaju, to bi mogao biti znak jednog veoma
poremeenog duevnog stanja, kad bi ovek, postavi bolesno povuen u sebe usled

dugog, estokog i potajnog bola, proirio svoje samoljublje irom zemljinog ara, dok
i sama nebesa ne bi predstavljala samo jednu podesnu stranicu za istoriju njegove
due i sudbine.
Mi, dakle, pripisujemo jedino bolesti to je svetenik, podiui oi k nebu,
ugledao tamo oblik jednog ogromnoga slova - slova A - ispisan jasnom crvenom
svetlou. Iako se meteor mogao pokazati na tome mestu, sijajui nejasno kroz oblani
veo, ipak nije morao biti u tom obliku koji mu je pripisala svetenikova grena
uobrazilja; ili je pak bio vrlo nejasan pa bi neki drugi grenik mogao u njemu videti
drugaiji simbol.
Bilo je jo neeg naroitog u duevnom stanju gospodina Dimsdejla u tome
trenutku. Za sve vreme dok je on gledao u zenit, bio je ipak svestan da mala Biserka
pokazuje prstom na starog Rodera ilingvorta, koji je stajao nedaleko od gubilita.
Izgledalo je da ga je svetenik video u isto vreme kad i udesno slovo. Njegovom
licu, kao i svim predmetima, meteorska svetlost dala je nov izraz; ali moglo je biti da
lekar u tom asu nije bio paljiv, kao obino, da sakrije zlobu s kojom je gledao na
svoju rtvu. I doista, ako je meteor zapalio nebo i osvetlio zemlju strahotom da
opomene Jestiru Prin i svetenika na dan Stranoga suda, onda bi Roder ilingvort u
njihovim oima mogao proi za arhiavola, koji stoji pored njih sa smehom i
ruganjem, ekajui svoj deo. Tako je bio iv njegov izraz, ili ga je tako silno svetenik
razumeo, da mu je izgledalo kao da je ostao naslikan u mraku i poto je meteor
iezao, a da su ulice i ostali predmeti odjednom bili uniteni.
- Ko je taj, ovek, Jestira? - proapta gospodin Dimsdejl obuzet strahom. Grozim ga se! Poznaje li ti tog oveka? Ja ga mrzim, Jestira!
Ona se setila svoje zakletve i ostala nema.
- Kaem ti, dua mi se grozi od njega! - mucao je svetenik.
- Ko je on? Ko je on? Zar mi ne moe pomoi? Nemogue je iskazati moj uas
od njega!
- Svetenie - ree mala Biserka - ja ti mogu rei ko je on.
- Brzo, brzo, dete! - ree svetenik sa usnama na samim detetovim uima. - Brzo,
i to lake moe.
Biserka promrmlja neto na uvo, to je moglo liiti na ljudski govor, ali to je bilo
samo brbljanje kojim se deca pokoji put ale. Na svaki nain, ako je to bio tajni
izvetaj o Roderu ilingvortu, bilo je na nekom jeziku nepoznatom uenom
sveteniku, i zabuna njegovog duha samo se povea time, a vilinsko se edo glasno

nasmeja.
- Zar mi se sad ruga? - ree svetenik.
- Ti nisi bio hrabar! Nisi bio iskren! - odgovori dete. - Nisi hteo da obea da
e uzeti za ruku mene i majku sutra u podne!
- estiti gospodine - ree lekar koji je priao gubilitu - poboni gospodine
Dimsdejle! Je li mogue da ste to vi? Da, da, zaista! Treba paziti na nas ljude od
nauke, ije su glave u knjigama! Mi budni sanjamo i u snu idemo. Hodite, dobri
gospodine i dragi prijatelju, molim vas, da vas vodim kui!
- Otkuda si znao da sam ovde? - zapita svetenik u strahu.
- Doista - odgovori Roder - nisam znao. Proveo sam no kod guvernera
Vintropa, inei ono to moja jadna vetina moe da bih mu pomogao. On ode na onaj
bolji svet, a ja pooh kui kad ona svetlost sinu. Hajdete sa mnom, preklinjem vas,
preasni gospodine, inae neete moi odsluiti slubu sutra. Ah, vidite kako one
pometu razum, te knjige, te knjige! Morate se, dragi gospodine, manje predavati
studijama i malo se odmoriti, ili e vas noni komari odneti bestraga.
- Otii u kui s vama - ree gospodin Dimsdejl.
Nemarno i hladno, kao ovek probuen iz runih snova, on se predade lekaru da
ga odvede.
Sutradan, kako je bila nedelja, on je ipak drao propoved, za koju su svi smatrali
daje bila najbogatija i najsilnija i najpunija nebeskog duha od svih koje su izgovorile
njegove usne. Mnoge due bile su vraene istini uticajem ove propovedi, i zaverile su
se da gaje veitu zahvalnost prema gospodinu Dimsdejlu. Ali kad je siao s
govornice, crkvenjak sede brade susrete ga s jednom crnom rukavicom, u kojoj
svetenik poznade svoju.
- Naena je - ree crkvenjak - jutros na gubilitu, gde su zloinci izloeni javnoj
poruzi. Satana ju je ispustio tamo, mislim, s namerom da se gadno naali s vaim
dostojanstvom! Ali je, uistinu, bio slep i lud kao uvek. istoj ruci ne treba rukavica da
je pokrije!
- Hvala ti, moj dobri prijatelju - ree svetenik ozbiljno, ali vrlo zauen, jer je
njegovo seanje bilo tako mutno da je sam doao skoro na to da na dogaaje iz prole
noi gleda kao na privienje. - Da, doista izgleda da je to moja rukavica!
- A poto je Satana naao za umesno da je ukrade, to se morate odsad ophoditi
prema njemu bez rukavica - ree crkvenjak nasmejavi se. - Ali jeste li uli o onome
znaku koji je vien prole noi? Veliko crveno slovo na nebu, slovo A, koje mi

tumaimo da znai: aneo. Jer poto je na dobri guverner Vintrop postao aneo
prole noi, bez sumnje, provienje je htelo da to objavi!
- Ne - odgovori svetenik - nisam nita uo o tome.

XIII

Jo jedan pogled na Jestiru

Pri svom poslednjem sastanku sa gospodinom Dimsdejlom, Jestira bee neprijatno
dirnuta stanjem u kojem je nala svetenika. Njegovi nervi izgledali su potpuno
rastrojeni. Njegova moralna snaga svedena do deje slabosti. Puzio je nemono po
zemlji, dok su njegove duhovne sposobnosti zadrale prvobitnu silu, ili zadobile neku
novu boleljivu snagu, koju samo bolest moe dati. Poto su joj bile poznate okolnosti,
drugima skrivene, ona zakljui da je na gospodinu Dimsdejlu, izuzev pravednog
delanja njegove savesti, dejstvovala i neka strahovita mainerija koja mu je bila
nametnuta i koja je uticala na njegov mir i spokojstvo. Seajui se ta je nekad bio
ovaj bedni pali ovek, dua joj zatrepta od uasa s kojim je on pozvao nju - odbaenu
enu - u pomo protivu njegovog nagonski otkrivenog neprijatelja. Ona zakljui,
tavie, da on ima prava na njenu potpunu pomo. Malo nenaviknuta, usled svoje duge
odvojenosti od drutva, da svoje misli o dobru i zlu meri drugom osim svojom merom,
Jestira vide - ili joj se uini tako - da na njoj lei odgovornost prema sveteniku, koju
nije dugovala nikom drugom, nikom u svetu izvan njega. Veze koje su je vezivale za
oveanstvo - veze od cvea, od svile ili od zlata - sve su bile prekinute. Ovde je bio
gvozdeni beoug uzajamne krivice koju ni on ni ona nisu mogli prekinuti. Kao i sve
druge veze, i ova je nalagala dunost.
Jestira nije bila u istom poloaju kao u poetku svoga izgnanstva. Godine su
dolazile i prolazile. Biserka je imala sedam godina. Grad se ve navikao na njenu
majku s crvenim slovom koje je blistalo u svome fantastinom vezu na grudima.
Zavladala je neka vrsta opteg saaljenja prema Jestiri Prin, kao to se to lako deava
kad neko lice stoji vidno izdvojeno pred oima zajednice a pritom ne smeta ni javnim
ni individualnim interesima ili obiajima. Ljudskoj prirodi ini ast da lake voli
nego to mrzi, izuzev kad je sebinost u pitanju. Mrnja se lagano pretvara u ljubav
ako se prvobitna neprijateljska oseanja ne nadrauju. Zbog ovog Jestira nikada nije
bila srdita niti je kome dosaivala. Ona nikada nije prkosila svetu, ve se bez albe
pokorila njegovom najloijem postupanju; nije traila naknade za ono to je patila,
nije polagala na simpatije. Najzad, neporona estitost njenog ivota za ovih sedam
godina govorila je mnogo u njenu korist. Nemajui ta da izgubi, bez nade i, po svemu
sudei, bez elja da ita dobije, mogla je biti jedino uroena ljubav prema vrlini koja

je jadnu enu vratila na stazu estitosti.

Palo je u oi i to da je Jestira - ne traei nita vie za sebe do da die opti
vazduh i da svojim radom zaslui nasuni hleb za sebe i malu Biserku - bila prva
spremna da pokae svoju zajednicu s oveanstvom kad je trebalo davati pomoi.
Niko nije odvajao tako rado od sebe kao ona na zahteve sirotinje, iako je ogoreni
siromaak grdnjom zahvaljivao za hleb ostavljen na njegovim vratima, ili za odelo
koje su za njega izradile ruke koje bi mogle vesti kraljevsku odeu. Niko nije bio tako
pun samoportvovanja kao Jestira kad kuga poseti grad. U kue gde je tuga ula ona je
dolazila ne kao gost, ve kao drug, kao da je tuna polusvetlost bila jedina sredina u
kojoj je ona imala prava da opti s blinjima. Tu je skerletno slovo mirno svetlucalo
nezemaljskim sjajem. Znak srama na svakom drugom mestu, ono je bolesnikovu sobu
osvetljavalo. Ono je bacalo svoju slabu svetlost ak i kad je paenik bio u agoniji, na
pragu venosti. Ono mu je pokazivalo gde da kroi kad je brzo tamnela zemna
svetlost, a svetio budueg ivota jo nije dopiralo do njega. U svim takvim prilikama
Jestirina priroda pokazivala se kao topla i blaga - pravi blagotvorni izvor ljudske
nenosti, neiscrpan i gotov za svaku istinsku potrebu. Njene grudi, sa znakom srama,
bile su meki jastuk za nevoljnika. Ona se sama uinila milosrdnom sestrom, ili bolje
rei, svet je hteo tako, kad ni on ni ona nisu oekivali takav rezultat. Slovo je bilo
znak njenog poziva. Tako je bila spremna da pomogne i tako kadra da saosea da
mnogi skerletno slovo A vie nisu hteli tumaiti u prvobitnom znaenju.
Govorili su da ono znai able , tako je snana bila Jestira Prin sa svojom
enskom krepou.
Samo u oaloenim domovima mogla se zadrati; kad radost ponovo zablista,
ona je bila daleko. Njena senka je ve umakla preko praga. Vredna pomagaica
odlazila je ne oekujui ikada da primi dug zahvalnosti, ako bije bilo u srcima onih
koje je tako revnosno sluila. Kad bi ih susrela na ulici, nikada ne bi podigla glavu da
primi njihov pozdrav. Ako bi se oni reili da je zaustave, ona bi stavila prst na
skerletno slovo i prola dalje. To je moglo biti iz ponosa, ali je tako liilo na
smirenost da se nije ni tumailo drugaije. Publika je despot-ske naravi: ona je
spremna da ne da pravdu kad se buno zahteva, ali je esto i vie nego pravedna kad
se obratimo, kao to to despoti vole, njenoj velikodunosti. Tumaei Jestirino
vladanje u poslednjem smislu, drutvo je bilo voljno da svojoj rtvi pokloni vie
blagonaklonosti nego to je ona sama marila, nego to je moda i zasluivala.
Tee je bilo sa stareinama, mudrim i uenim ljudima u optini, dok su priznali
Jestirine dobre osobine. Predrasude koje su bile zajednike njima i narodu bile su
pojaane razmiljanjem, te ih je bilo teko razbiti. Ipak, dan po dan, bore na njihovim

licima bile su sve blae i blae, pa su najzad, s godinama, prele u blagonaklonost.

Mnoga lica behu ve sasvim oprostila Jestiri njen greh; tavie, ona poee da gledaju
skerletno slovo ne kao znak greha, ve kao znak mnogih nje-nih kasnijih dobrih dela.
Vidite li onu enu sa izvezenom znakom?, pitahu oni strance. To je naa Jestira gradska Jestira - koja je tako milostiva prema siromahu, tako od pomoi bolniku, tako
puna utehe za oaloenoga! Tada ih je, istina, spremnost ljudske prirode da o sebi
govori najgore dok se ogleda u nekoj tuoj osobi gonila da apuu o runom skandalu
iz prolosti. Ali ipak je ostajala injenica da i u oima ljudi koji su tako govorili
skerletno slovo bee kao krst na grudima kaluerice. Ono je davalo nosiocu neku
svetlost, pomou koje je mogla ii slobodno u svaku opasnost. Kad bi pala u
razbojnike ruke, oni joj ne bi nita uinili. Govorilo se, i mnogi su verovali da je
jedan Indijanac streljao tu znaku; strela je pogodila, ali pala bez tete na zemlju.
Uticaj toga znaka bio je vrlo silan i na duh same Jestire Prin. Sav ukras drai i
miline u njenoj linosti bio je svenuo pod tim vatrenim igom i davno otpao,
ostavljajui nage i grube crte, koje bi odvratnou ispunile druga ili prijatelja, kad bi
ga imala. ak i sama privlanost njene linosti pretrpela je slinu promenu. Moda je
uzrok tome leao delimice u njenoj gruboj odei, a delimice u oskudici manira. Tuno
je bilo videti kako je njena bogata i sjajna kosa bila odseena i potpuno skrivena pod
povezaom, da se nijedan njen pramen ne pojavi na svetlost dan. Tome je uzrok moglo
biti mnogo ta, a naroito neto zbog ega je izgledalo da na licu Jestire Prin vie
nema niega na emu bi se ljubav mogla zaustaviti; niega u Jestirinoj pojavi, iako je
bila velianstvena i kipu slina, to bi strast navelo da je ijednom obgrli; nieg vie u
njenim grudima da bi se enja na njima htela odmarati. Nju su ostavile izvesne
osobine koje su bile bitne eni. Takva je obino sudba i takav razvoj enskog
karaktera i linosti, kad je ena imala da izdri i proe kroz osobito nemilo iskustvo.
Ako je sasvim nena, ona e umreti. Ako preivi, njena e nenost svenuti ili biti tako
jako smrvljena u srcu da se vie ne moe na videlu pokazati. Ovo poslednje je moda
najtanije. Ona to je bila ena i prestala da to bude opet moe postati ena ako se
nae arobni tap iji e dodir izvriti tu promenu. Videemo da li je Jestira Prin bila
kasnije njime dodirnuta i preobraena.
Utisak mramorne hladnoe koju je ostavljala Jestira mogao se pripisati tome to
je njen ivot, pre sav od strasti i oseanja, sada bio ispunjen mislima. Sama u svetu jedino s malom Biserkom koju vodi i titi - bez nade da povrati svoj preanji
poloaj, ak i kad bi smatrala da je to vredno, ona odbaci o sebe parad iskidanog
lanca. Svetski zakon nije bio nikakav zakon za njen duh. To je bilo ba u doba kada se
ljudski duh, skoro osloboen, bee vinuo smelije i dalje nego vekovima pre toga.
Vojnici su ruili prestole i zapovedali vlasteli. Jo smeliji ljudi od njih sruili su ceo

sistem starih predrasuda koje su okivale ljudski duh. Jestira bee nadahnuta takvim
duhom. Ona je dozvolila sebi slobodu miljenja, tada prilino optu s one strane
Atlantskog okeana, ali za koju bi nai preci, da im je bila poznata, verovali da je
smrtniji greh negoli onaj koji igoe skerletno slovo. U svome usamljenom stanu na
morskoj obali, ona se bavila mislima koje nisu smele pohoditi nijedan drugi dom u
Novoj Engleskoj: ti magloviti gosti bili bi isto tako opasni po domaina kao i sami
avoli da ih je neko video kako lupaju na njena vrata.
Vano je da se lica ije su misli najsmelije esto s najveom mirnoom
pokoravaju spoljnim pravilima drutvenim.
Misao im je dovoljna i oni ne trae da je delom izvedu. Tako je, izgleda, bilo i s
Jestirom. Ipak, da mala Biserka nije dola k njoj iz sveta duhova, moglo je biti mnogo
drugaije. Spomen o njoj doao bi do nas kao spomen na Anu Hainson, osnivaicu
verske sekte. Moda bi postala proroica. Ona bi, po svoj prilici, bila osuena i
pogubljena od strane otrih sudova toga vremena zato to je pokuavala da potkopa
temelje puritanske crkve. Ali majina e za razmiljanjem gasila se brigom o
vaspitanju njenog deteta. Provienje u obliku te devojice poverilo je Jestiri brigu o
enskoj vrlini, da je gaji i razvija uz tolike smetnje i tekoe. Sve je bilo protiv nje.
Svet je bio njen neprijatelj. Pa i detetova priroda imala je neeg runog u sebi, to je
bio znak da je u grehu roeno - da je proizvod majine grene strasti. To je esto
nametalo Jestiri pitanje, kad joj gorak jad srce obuzme: da li je uopte dobro ili zlo
to je to dete roeno?
A esto se to tamno pitanje javljalo i u njenom duhu u pogledu na ceo enski rod.
Da li je bilo vredno iveti i najsrenijoj meu njima? to se tie njenog linog ivota,
ona je davno odgovorila negativno i smatrala to pitanje sasvim reenim. Naklonost ka
razmiljanju, iako moe umiriti i enu kao i oveka, ipak rastuuje. Ona uvia,
moebiti, da nema nimalo nade za reenje postavljenog zadatka. Kao prvi korak, ceo
drutveni sistem treba da bude oboren i ponovo sazidan. Pa onda, i sama priroda
mukaraca ili duga nasledna navika, koja je postala jednaka prirodi, treba da se
sasvim izmeni pre nego to se dopusti da ena zauzme nezavisan i ugledan poloaj.
Najzad, kad bi sve prepone bile uklonjene, ena se ne moe koristiti tim prethodnim
reformama dok se ne bude i sama potpuno izmenila: a pri toj promeni, ona duhovna
sutina, u kojoj lei njen pravi ivot, bie, moebiti, izgubljena. ena ne moe pobediti
ove tekoe golim razmiljanjem. One se ne mogu reiti, ili bar ne na jedan nain. Ako
njeno srce dobije prevagu, misli ieznu. Tako je srce Jestire Prin, koje je izgubilo
svoje pravilno i zdravo bilo, lutalo bez voe po mranom lavirintu misli: sad gaje
vraala kakva nepristupna litica, a sad opet kakva neprohodna provala. Pusto i
avetinjski okvir behu oko nje, a nigde doma, nigde utoita. Katkad se dua borila sa

strahovitom sumnjom da li bi bilo bolje da poalje Biserku odmah na nebo, a sama da

se preda sudbini koju joj bude odredila veita pravda.
Skerletno slovo nije izvrilo svoj zadatak.
Sada pak vienje sa preasnim gospodinom Dimsdejlom, one noi na gubilitu,
dalo joj je nov predmet za razmiljanje, i ukazalo nov cilj, koji joj je izgledao vredan
svake rtve. Ona je videla svu bedu pod kojom je posrtao svetenik, ili bolje rei, pod
kojom je polegao. Ona vide da je on na ivici ludila, ako je ve nije bio prekoraio.
Nije bilo sumnje da je, pored sveg alosnog uticaja tajne aoke kajanja, nekakav
sramotniji otrov bio ulivan u njega rukom koja je trebalo da donese leka. Tajni
neprijatelj bio je stalno uz njega kao prijatelj i pomaga, koji se koristio zgodnom
prilikom da zavlada svim nenim icama prirode gospodina Dimsdejla.
Jestira se morala pitati: da se ona nije ogreila o istinu, hrabrost i vernost kad je
dopustila da svetenik doe u poloaj u kome se slutilo svako zlo, a nije bilo nade ni
za kakvo dobro.
Jedino opravdanje nalazila je u tome to ona nije bila u stanju da nae drugi
nain da ga spase od crnje nevolje nego to je snala nju, sem da pristane da ne oda
tajnu Rodera ilingvorta. Tako je ona uinila svoj izbor, i sada je izgledalo da je
izabrala ono najgore. Ona rei da popravi svoju pogreku, ukoliko je to jo mogue.
Prekaljena godinama tekog i tunog ispatanja, ona se nije oseala vie onako slabo
da se bori sa Roderom ilingvortom kao one noi, slomljena grehom i poluluda od
sramote, koja bee svea kad su razgovarali u tamnici. Ona se od tog doba lagano
pribirala, a starac se spremao na osvetu koju je izabrao!
Ukratko, Jestira Prin je odluila da nae svog nekadanjeg mua i uini sve to je
u njenoj moi da spase rtvu koju je on epao u svoje ape. Prilika joj se uskoro
ukazala za to. Jedno popodne, etajui s Biserkom, najednom udaljenom delu
poluostrva ugleda starog lekara, s korpom na jednoj i tapom u drugoj ruci, kako se
kree traei bilje i korenje da od njih sprema svoje lekove.

XIV

Jestlra i lekar
Jestira ree maloj Biserki da sie na obalu i da se igra koljkama i morskim biljem
dok ona porazgovara s travarom. I dete odlete kao ptica, izu se i svojim belim
noicama zaskakuta po vlanoj morskoj obali. Ovde-onde naila bi na kakvu baru koju
je ostavila morska oseka, i radoznalo se ogledala u njoj kao u ogledalu. Iz ogledala joj
je u susret izlazio lik male devojice s crnim sjajnim kovrdama oko glave i
vragolastim osmehom u oima te je Biserka, nemajui drugarice, pozva da je uzme za
ruku i a tre koiju. Ali devoje iz ogledala kao da je htelo rei: Ovde je mnogo
bolje, doi ti k meni u baru. I Biserka, stupajui dublje, ugleda svoju belu noicu na
dnu; dok je iz vee dubine dolazila neka vrsta isprekidanog osmeha, koji lebdi tamoamo po uzburkanoj vodi. Meutim, njena majka je prila lekaru.
- Htela bih da govorim s vama - ree mu - re-dve koje se mnogo tiu nas oboje.
- Aha, je li to gospoa Jestira koja ima neto da kae starom Roderu
ilingvortu? - odgovori on diui glavu. - Drage volje. Ali, gospoo, ja ujem da vas
svuda hvale! Eto, ba jue jedan stareina, mudar i poboan ovek, govorio je o vaim
prilikama, gospoo Jestira, i apnuo mi da je na Savetu bilo rei o vama. Pretresalo
se da li bi bilo mudro ili ne, za opte dobro, skinuti to skerletno slovo s vaih grudi.
to se mene tie, Jestira, molio sam blagorodnog stareinu da to odmah uini.
- Ovaj znak ne moe biti skinut po volji stareina - mirno odgovori Jestira. - Kad
bih ja zasluila da ga se oslobodim, on bi sam od sebe otpao, ili bi bio pretvoren u
neto drugo s drugaijim znaenjem.
- Onda ga nosite i dalje kad vam lepo stoji!? - dodade lekar. - Mora se ostaviti
potpuna sloboda enskoj udi i ukusu kad je re o ukrasima njenog odela. Slovo je
krasno izvezeno i hrabro sija na vaim grudima!
Za vreme ovog razgovora, Jestira je netremice gledala starca, i bila je zauena
promenom na njemu za proteklih sedam godina. On nije bio mnogo ostario: jer mada
su se videli tragovi godina, on ih je dobro nosio i inilo se da je sauvao mladiku
snagu i ivost. Ali preanji izgled razumnog i uenog oveka, mirnog i razboritog,
ega se ona najjae seala na njemu, potpuno je iezao i ustupio mesto udnom,
ispitivakom, pogotovu vatrenom, pa ipak brinom pogledu. inilo se da je eleo da

taj izraz prikrije osmehom, ali ovaj je bio laan i lebdeo je preko njegovog lica tako
runo da je posmatra jo lake mogao opaziti svu njegovu rugobu. Iz asa u as
njegovo bi oko zasijalo crvenom svetlou, kao daje stareva dua na vatri s koje se
razvija crni dim u dubini grudi, dok je neki sluajni dah strasti ne raspiri u trenutni
plamen. On ga je guio to je mogao bre i starao se da izgleda kao da se nita nije
dogodilo.
Jednom reju, stari Roder ilingvort bio je najjasnija svedodba da ovek moe
postati avo ako samo za izvesno vreme preuzme ulogu avola. Ovaj nesreni ovek
tako se promenio - za ovih sedam dugih godina stalne analize jednog srca punog jada i
muka - da je ve nalazio u tome i svoje zadovoljstvo, te je dosipao ulja vatrenim
mukama koje je ispitivao i kojima se radovao.
Skerletno slovo palilo je Jestirine grudi. Ali bilo je i druge opasnosti, a
odgovornost za nju padala je delimice i na Jestiru.
- ta ste videli na mome licu - zapita lekar - te ga posmatrate tako ozbiljno?
- Neto zbog ega bih tako plakala, kad bih imala suza dovoljno gorkih za to odgovori ona. - Ali manimo se toga! Ja bih htela da govorim o onom jadnom oveku.
- A ta je s njim! - uzviknu Roder ilingvort urno, kao da mu se sviao
predmet razgovora, i kao da se obradovao prilici da o tome govori sa linou kojoj
se jedino mogao poveriti. - Uistinu, gospoo Jestira, i sam sam se u mislima bavio
onim gospodinom. Govori slobodno i ja u ti odgovoriti.
- Kad smo poslednji put govorili nasamo - ree Jestira - pre sedam godina, vi ste
dobili od mene obeanje da neu niim izdati preanje odnose izmeu mene i vas.
Kako je ivot i glas onog oveka bio u vaim rukama, nije mi ostalo nita drugo ve
da budem nema po vaoj elji. Ali ipak, crna slutnja obuzimala me je zbog moje
obaveze, jer, odbacujui svaku dunost spram drugih ljudi, ostajala je dunost
naspram njega, i neto mi je aputalo da u je napustiti im se obaveem da radim po
vaem savetu. Od tog doba niko nije blii onome oveku nego vi. Vi ga u stopu pratite.
Vi ste pored njega i kad spava i kad je budan. Vi ispitujete njegove misli. Vi eprkate
i preturate po njegovom srcu! Njegov je ivot u vaim kandama i zbog vas on
svakodnevno umire, i jo vas ne poznaje. Kad sam to dopustila, ja sam se ogreila o
oveka prema kome mi je bilo ostavljeno da budem istinita!
- ta mislite da radite sada? - upita Roder ilingvort. - Ako pruim prst na toga
oveka, on e biti svuen s govornice u tamnicu, a odatle moda i na gubilite!
- I to bi bilo bolje! - ree Jestira Prin.

- Kakvo sam zlo uinio tom oveku? - upita ponovo Roder ilingvort. - Kaem
ti, Jestira Prin, ni najbogatija nagrada koju vladari daju lekarima ne bi iskupila onu
brigu koju sam ja posvetio onome jadnom sveteniku. Bez moje pomoi, on bi skonao
u mukama za prve dve godine posle uinjene krivice. Jer, Jestira, njegovom duhu
nedostaje snage da podnosi teret tvog skerletnog slova. Oh, ja bih mogao otkriti udnu
tajnu! Ali dosta o tome. to znanje moe, ja sam uinio za njega. to on danas jo puzi
i die na zemlji moja je zasluga!
- Bolje bi bilo da je odmah umro! - ree Jestira.
- Jeste, eno, istinu kae! - povika stari Roder ilingvort, a paklena vatra
zablista u njegovim oima. - Bolje bi bilo da je odmah umro! Nikada nije samrtnik
trpeo koliko ovaj ovek. I sve, sve to pred oima svog najgoreg neprijatelja! On je
svestan mene. On osea na sebi uticaj jednak prokletstvu. On zna nekim duhovnim
ulom, jer nikad Tvorac ne stvori osetljivije bie od njega, da neka dumanska ruka
upravlja koncima njegovog srca i da ga posmatra nekakvo oko koje trai samo zlo i
nalazi ga. Ali on nije znao da je to moja ruka i moje oko! Po praznoverici, koja je
zajednika njegovom redu, verovao je da je predan avolu, da ga mui stranim
snovima i oajnim mislima, aokom kajanja i eu oprotaja, kao predoseanjem
onoga to ga eka posle groba. Ali to je bila moja stalna senka, neposredna blizina
oveka kojeg je najtee uvreio, i koji se odrava u ivotu jedino otrovom najcrnje
osvete. Da, doista, on se nije prevario: avo stanuje pored njega! Jedan obian
smrtnik, s nekada oveanskim srcem, postao je avo samo zato da bi njega muio!
Govorei ovo, nesreni lekar podie ruke sa uasnim pogledom, kao da je
ugledao kakvu stranu senku, koju nije mogao da raspozna, kako zauzima njegovo
mesto u nekom ogledalu. To je bio jedan od onih trenutaka - koji se dogode jednom u
nekoliko godina - kada se ovekov moralni izgled verno pokae duhovnim oima
njegovim. Verovatno nikada pre toga on nije gledao sebe ovako kao sad.
- Zar ga nisi dovoljno muio? - ree Jestira videvi starev pogled. - Zar ti nije
platio ceo dug?
- Ne, nikako! On je dug samo uveao! - odgovori lekar i njegov izgled postade
miran i mraan. - Sea li se, Jestira, kakav sam bio pre devet godina? I onda sam ve
bio u godinama, i to bee pozna jesen ivota. Ali ceo moj ivot bese proveden u zbilji,
uenju, razmiljanju, miru, da bih kako uveao svoje znanje i da bih posluio ljudskom
dobru, iako je ovaj drugi cilj bio sluajan i sporedan. Niiji ivot nije bio mirniji i
neviniji od moga; malo je onih koji su uinili toliko dobra. Sea li se? Zar nisam bio,
iako si me ti smatrala za hladnog, ipak brian prema drugima, a traio malo za sebe blag, iskren, pravedan, voleo sam stalno, iako ne sa toplinom? Zar nisam bio sve to?

- Sve to, i jo vie - ree Jestira.

- A ta sam sada? - upita on, gledajui joj u oi, a sve zlo njegove due ispisa se
na njegovom licu. - Ve sam ti rekao ta sam: avo! Ko me je takvim nainio?
- Ja, ja! - uzviknu Jestira drhtei. - I ja isto koliko i on! Zato se meni nisi
osvetio?
- Ostavio sam te skerletnom slovu - odgovori on. - Ako me ono nije osvetilo, ja
ne mogu nita vie!
On sa osmehom stavi svoj prst na skerletno slovo.
- Ono te je osvetilo - odgovori Jestira Prin.
- I mislio sam tako - ree lekar. - A sada ta hoe od mene za onog oveka?
- Moram da mu otkrijem tajnu - odgovori Jestira odluno.
- On te mora videti u pravoj svetlosti. ta e od toga biti, ne znam. Ali najzad
moram platiti dug poverenja koji tako odavno dugujem njemu, ijoj sam propasti i
nesrei ja uzrok. A to se tie gubitka njegovog dobroga glasa i zemaljskog poloaja,
a moe biti i ivota, to je u tvojoj vlasti. Iako mi je skerletno slovo otkrilo istinu, iako
je ta istina slina usijanom elezu koje ulazi u duu, ipak, ako ne bude za njega korisno
da ivi i tren dalje tim ivotom avetinjske praznine, nikad neu stupiti da traim
milosti od tebe. Radi s njime to ti je drago! Tu nema niega dobrog ni za njega, ni za
mene, ni za tebe. Tu nema niega dobrog za malu Biserku. Nigde staze da nas izvede
iz ove paklene zabune!
- eno, ja te doista mogu aliti - ree Roder ilingvort, ne mogavi se uzdrati a
da joj se ne divi, jer je bilo neeg zaista velianstvenog u oajanju koje je izraavala.
- U tebi je mnogo dobroga. Da si ranije nala bolju ljubav od moje, ovo se zlo moda
ne bi dogodilo. Ja te alim zbog dobra koje je propalo u tvojoj prirodi.
- I ja tebe - odgovori Jestira Prin - jer je mrnja preobrazila mudrog i pravednog
oveka u pravoga avola! Hoe li je izagnati iz sebe i biti ovek jo jednom? Ako ne
radi njega, onda dvostruko radi sebe. Oprosti, i ostavi da dalji dug naplati ona sila u
ijoj je to vlasti! Rekla sam ve da tu nema dobra ni za njega, ni za tebe, ni za mene,
koji zajedno lutamo u ovom mranom zapletu zla, posrui na svakom koraku preko
grehova kojima smo posuli svoju stazu. Pa ipak, moe biti dobra za tebe, za tebe
jedino, jer ti si bio duboko uvreen i do volje ti stoji da oprosti. Hoe li napustiti tu
jedinu mo? Hoe li odbaciti to neprocenjivo blago?
- Dosta, Jestira, dosta! - odgovori starac s mranom zbiljom. - Nije mi dato da

oprostim. Ja nemam te vlasti o kojoj ti govori. Moja stara vera, davno zaboravljena,
vraa mi se, i objanjava sve ono to inimo i sve ono to patimo. Kad si ti prvi put
skliznula, posejala si seme zla; a posle toga je sve bilo mrana nunost. Vi, koji ste me
uvredili, greni ste samo po nekoj vrsti simboline varke; a ja nisam avo, iako sam
uzeo avolovu ulogu. To je naa sudba. Neka crno cvee i dalje cveta! Sad idi svojim
putem i radi kako zna s onim ovekom. On mahnu rukom i ponovo ode da skuplja
trave.

XV

Jestira i Biserka
Tako se Roder ilingvort - runa, stara pojava s licem koje se zadrava u uspomeni
due nego to bi ljudi hteli - oprosti s Jestirom Prin i ode dalje, saginjui se do
zemlje. Ovde-onde ubere pokoju travu ili iskopa koji koren i stavlja ih u korpu o ruci.
Njegova seda brada bezmalo je dopirala do zemlje kad god bi se sagnuo. Jestira
pogleda za njim, za asak gledajui s udnom radoznalou nee li nena trava ranoga
prolea uvenuti pod njegovom rukom i da li spreno i opaljeno veselo zelenilo ne
pokazuje talasastu putanju njegovih koraka. Ona se udila kakve su to trave koje tako
revnosno skuplja taj starac. Zar mu nee zemlja, napajajui se zlom iz njegovih oiju,
izai u susret s otrovnim do sada nepoznatim biljkama, koje e izbiti pod njegovim
prstima? Ili e se zadovoljiti to e svakablagodetna travka pod njegovim dodirom
biti pretvorena u neto tetno i zlobno? Da li sunce, koje sija tako veselo na sve,
osvetljava i njega? Zar ne postoji neki krug kobne senke, koji se kree sa njegovom
nakaznou kud god se on okrene? I kuda e on sada? Hoe li najedanput propasti u
zemlju, ostavljajui pusto i spaljeno mesto, na kome e se posle izvesnog vremena
videti smrtonosna sasa i drugo otrovno bilje to na ovom zemljitu cveta u izobilju? Ili
e rairiti krila slepoga mia i odleteti, izgledajui sve runiji to se vie k nebu
penje?
- Bio to greh ili ne - ree Jestira gorko za njim - ja mrzim ovog oveka!
Ona je prekorevala sebe zbog tog oseanja, ali nije ga mogla pobediti ili bar
umanjiti. U toj elji, ona se seala davno prolih dana u onoj dalekoj zemlji kada je on
obino izlazio predvee iz osame svoje uionice i sedao pored vatre na njihovom
ognjitu, sav u svetlosti njenog osmeha. Njemu je bilo potrebno da se greje na tome
osmehu, da bi, kako je govorio, odagnao sa svoga naunikog srca hladnou
usamljenih asova. Nekada je u te dane gledala kao u sreu, ali sada, kroz tamnu
sredinu njenog kasnijeg ivota, oni su se ubrajali meu najrunije uspomene. Ona se
pitala kako su one ikada mogle postati. udila se kako je mogla ikada pristati da poe
za njega! Sebi je najvie upisivala u greh to je trpela i odgovarala na stisak njegovih
ruku i to je podnosila da se osmeh njenih usana i oiju stopi i izmea s njegovim. I
inilo joj se kao uvreda od Rodera ilingvorta, vea nego sve ono to je njemu bilo
uinjeno, to ju je on, u vremenu kad nije znala za bolje, uveravao da se moe smatrati

najsrenijom pored njega.

- Da, ja ga mrzim! - ponovi Jestira s vie gorine nego malopre. - On me je
izdao! On je uinio vie zla meni nego ja njemu!
Teko oveku koji zadobije ruku ene, a nije uz nju dobio i najjau strast njenoga
srca! Njegova e sudba biti kao i sudba Rodera ilingvorta. Jer se moe dogoditi da
kakav dodir, jai nego njihov, probudi svu njenu osetljivost, pa e mu prebacivati i za
samo tiho zadovoljstvo tu mramornu sliku sree, to joj ga je predstavljao kao ivu
stvarnost. Ali trebalo je da Jestira davno zaboravi tu nepravdu. ta je to znailo sada?
Zar joj je sedam dugih godina, pod mukama skerletnoga slova, nanelo tako mnogo
jada, a nije izazvalo ni najmanje kajanja?
Uzbuenje koje je ovladalo njome za tih nekoliko kratkih trenutaka, dok je stajala
blenui u pognutu priliku Rodera ilingvorta, bacilo je kobnu svetlost na duevno
stanje Jestirino, otkrivajui joj mnogo toga to ona sebi ne bi inae priznala. Kad je on
otiao, ona je prizvala dete:
- Biserka! Mala Biserka! Gde si?
Dok je njena majka razgovarala s travarom, Biserka, iji duh nije nikad mirovao,
nae naina da se zabavlja. Prvo, kao to je bilo reeno, ona je nestano namigivala
svome liku u bari, pozivajui ga da izae, pa kad se on nije usudio da to uini, traila
je prolaz za sebe u njegovu uobraenu zemlju i nebo. Uskoro, videvi da je ili ona ili
lik prosta varka, ona se okrete traei bolje zabave. Pravila je male unove od brezine
kore, u koje je tovarila puie i otiskivala ih na puinu s vie smelosti nego ijedan
trgovac u Novoj Engleskoj, ali ve-ina bi se nasukala kraj obale. Uhvatila je za rep
jednog ivog morskog konjica, zarobila nekoliko morskih zvezda i ostavila jednu
meduzu da se pee na toplom suncu. Zatim je hvatala belu penu koja je arala vodenu
maticu i bacala je prema vetru, skaui za njom kao na krilima da bi uhvatila velike
snene pramenove pre nego to padnu na zemlju. A kad je primetila jedno jato morskih
ptica koje je trailo hranu skakuui po obali, vrako dete uze punu kecelju oblutaka, i
prikradajui se od stene do stene, pokaza svu svoju vetinu gaajui male morske
kokoke. jedna mala siva ptica, koju je Biserka udarila, odletela je dalje sa
slomljenim krilom. Dete je uzdahnulo na to i napustilo igru, alei to je povredila to
malo bie, divlje kao morski povetarac, kao i sama Biserka.
Najzad je otila da bere razne morske trave i pravi od toga sebi ogrta i eir, i
tako je liila na morsku devojku. Ona je nasledila majin dar za ukus za odeu i boje.
Kao poslednji ukras svome odelu, Biserka nabra neku meku travu i napravi, to je
bolje mogla, na svojim grudima ukras koji je oduvek poznavala na majinim: slovo A,
samo svee i zeleno, a ne crveno! Dete je povilo glavu na grudi i s udnim

zanimanjem posmatralo znak, ba kao da je jedino zato bila poslata na ovaj svet: da
pronae njegovo skriveno znaenje.
Ne znam da li e me majka pitati ta ovo znai, razmiljala je Biserka.
Ba u tom trenutku, ona u majin glas, i poletevi k njoj, isto tako lako kao i one
male morske ptice, doe pred Jestiru Prin, igrajui se, smejui se i pokazujui prstom
ukras na grudima.
- Mala moja Biserka - ree Jestira posle kratkog utanja - zeleno slovo na tvojim
grudima ne znai nita. Ali zna li ta znai ovo slovo koje je tvoja majka osuena da
nosi?
- Znam, majko - ree dete. - To je slovo A; ti si mi ga pokazala u bukvaru.
Jestira se duboko zagledala u njeno lice; i mada je videla onaj udni izraz, toliko
puta primeen u njenim crnim oima, nije mogla biti naisto da li Biserka pridaje
kakvo znaenje znaku. Neto ju je golicalo da dozna.
- Zna li, dete, zato tvoja majka nosi to slovo?
- Znam! - odgovori Biserka, gledajui pametno u majino lice. - To je zbog istog
onog zbog ega svetenik dri ruku na srcu!
- A zbog ega to? - zapita Jestira s poluosmehom na detetovu besmislenu
primedbu; ali u isti mah se zamislila i prebledela. - ta zajedniko ima ovo slovo s
drugim kojim srcem osim s mojim?
- Ne znam, majko, ja sam rekla sve to znam! - ree Biserka sa vie ozbiljnosti
nego obino. - Pitaj onoga starca s kojim si razgovarala! Moda on zna. Ali odista,
majko, ta znai to crveno slovo? I zato ga nosi na svojim grudima? I zato svetenik
dri ruku na srcu?
Ona uze majinu ruku u svoje i zagleda joj se u oi s ozbiljnou koja nije bila u
skladu s njenim divljim i udljivim karakterom. Jestiri doe misao da dete doista trai
da joj se priblii detinjskom poverljivou, inei sve to ume da joj pokae svoju
simpatiju. Biserka joj se predstavi u novoj svetlosti. Do tada ljubei dete svom
jainom jedinoga afekta, majka je navikla da se od nje ne nada niemu vie ve koliko
od aprilskog povetarca koji se nestano igra, askom obeavajui najlepi dan, a
zatim ledei grudi koje se otvore njegovom milovanju; i da bi se opravdao za svoje
nestaluke, on bi katkad ljubio vae obraze sumnjivom nenou, blago se igrao vaom
kosom, pa onda otiao dalje ostavljajui vam u srcu zadovoljstvo kao od nekog sna. A
to je bilo, pritom, majino miljenje o detetu. Drugi kakav posmatra video bi samo
nemile crte i pridao im mnogo crnje znaenje. Ali sada, misao se porodi u Jestirinu

duhu da je Biserka, svojom ranom zrelou i bistrinom moda ve dola do doba u

kojem moe postati prijateljica, i da joj se moe poveriti od majinih jada koliko se
da saoptiti a da se sauva sve duno potovanje prema roditelju ili detetu. U haosu
Biserkinog karaktera moglo se videti kako se ispoljavaju otre crte neodoljive
hrabrosti i nesavladive volje - uporan ponos, koji se moe pretvoriti u
samopotovanje i gorki prezir prema svemu to na sebi nosi peat lai i pritvorstva.
Ona je takoe volela, samo je njena ljubav do tada bila opora i nemila, kao i
najbogatiji darovi nezrelog voa. Sa svim tim odlinim osobinama, mislila je Jestira,
zlo koje je Biserka nasledila od svoje majke mora biti zaista veliko ako iz ovog
vilinskog eda ipak ne izae plemenita ena.
Biserkina naklonost da se vrti oko zagonetke skerletnog slova izgledala je kao
uroena osobina njenog bia. Od prvog trenutka njene svesti, ta joj je zagonetka
izgledala kao postavljeni zadatak. Jestira je esto mislila da je provienje imalo
nameru da je kazni i po pravdi plati to je dete bilo obdareno tom vidljivom
naklonou; ali nikada do sada nije pomislila da li u vezi s tom namerom nije bila i
namera mi-losti i oprotaja? Kad bi se Biserki mogla poveriti, zar ona ne bi mogla
odagnati tugu koja je sledila majino srce i u grob ga pretvorila? - ili joj pomoi da
savlada strast nekada tako silnu, ali koja jo nije zgasla i zaspala, ve je samo
zatvorena u tom grobu to se zove srce?
Takve su bile misli koje su prole Jestiri kroz glavu, ostavljajui utisak tako
jasan kao da ih je neko doista aptao. A za sve to vreme mala Biserka drala je
majinu ruku u svojima, gledala je pravo u lice i postavila, po trei put, ona pitanja
koja peku?
- ta znai to slovo, majko? Zato ga nosi? I zato svetenik dri ruku na srcu?
ta da joj kaem?, pitala se Jestira. Ne! Ako je to cena detetove ljubavi, ja je
ne mogu platiti. Onda ree glasno:
- Luda Biserko, kakva su to pitanja? Ima mnogo toga na svetu za ta deca ne treba
da pitaju. ta ja znam o svetenikovom srcu? A ja nosim skerletno slovo zbog lepog
zlatnog veza.
Za svih proteklih sedam godina, Jestira Prin nije bila neverna znaku na svojim
grudima. Moda je on bio zalog nekog anela hranitelja i mogue je da e je taj strogi
i ozbiljni aneo sada napustiti, videvi da se, uprkos svoj njegovoj panji nad njenim
srcem, neko novo zlo uvuklo u njega ili da kakvo staro nije nikad izagnano. to se tie
male Biserke, ozbiljnost njenog lica namah se izgubila. Ali dete se nije zaustavilo na
tome. Dva ili tri puta, idui ka domu, i toliko puta za veerom kao i za vreme
spremanja postelje, i jo jednom kad je izgledalo da je duboko zaspala, Biserka otvori

oi s lukavstvom koje je virilo iz njih.

- Majko - ree ona - ta znai skerletno slovo?
A sutradan, kao prvi znak da je budno, dete podie glavu iz postelje i postavi ono
drugo pitanje, koje je tako bezrazlono dovelo u vezu sa skerletnim slovom.
- Majko, majko! Zato svetenik dri ruku na srcu?
- Jezik za zube, ti vrako dete! - odgovori joj majka oporo kao nikada pre. Nemoj da mi dosauje ili u te zatvoriti u podrum!

XVI

etnja u umi
Jestira Prin ostala je stalno pri odluci da gospodinu Dimsdejlu otkrije pravi karakter
oveka koji se tako prisno zdruio s njim, pa ma kakve bile opasnosti od muka u
sadanjosti ili kasnijih posledica. Vie dana uzalud je traila priliku da ga nae pri
kakvoj usamljenoj etnji pored mora, kao to je bio njegov obiaj, ili na umom
obraslim breuljcima okoline. Ne bi bilo nieg runoga niti opasnog za svetu istotu
svetenikovog dobrog glasa da ga ona poseti i kod kue, gde su mnogi pokajnici
ispovedili grehe, moda isto tako crne kao to je bio greh oznaen skerletnim slovom.
Ali to nije uinila; jedno, to se bojala da se tajno ili javno ne umea stari Roder
ilingvort, a drugo, to bi joj njeno srce otkrilo podozrenje onde gde mu nikako ne bi
bilo mesta, i najposle, to je i njoj i sveteniku bio potreban ceo iroki svet da odahnu
u njemu dok budu razgovarali. Zato Jestira Prin nije ni mislila da ga sretne na drugom
kom mestu, ve ba pod otvorenim nebom.
Najzad, dok se bavila kod jednog bolesnika, gde su pozvali gospodina Dimsdejla
da mu ita molitvu, saznala je daje dan pre toga otiao u posetu apostolu Eliotu, meu
njegove pokrtene Indijance. On e se verovatno vratiti sutra oko podne. Tako,
sutradan Jestira uze sa sobom malu Biserku - koja je po nudi bila majina
nerazdvojna drugarica ma koliko da je smetalo njeno prisustvo - i ode u umu.
Put kojim su putnice prele poluostrvo i stupile na kopno bio je samo obina
peaka staza. Ona se vijugala kroz tajanstvenost praume. uma je stazu stenjavala
kao kakva gusta crna ograda s obe strane, jedva doputajui da se nazre nebo nad
njima, te u Jestirinu duhu ona s pravom bee slika one moralne divljine kroz koju
odavno luta. Dan je bio hladan i mraan. Nad glavom su im visili polako gonjeni
oblaci, koji su ovde-onde proputali suneve zrake da zaigraju du staze. Ta leprava
veselost bila je uvek na daljem kraju neke lisnate staze koja je vodila kroz umu.
Nestani zraci povlaili su se pred njima, ostavljajui mesto gde su se igrali jo
tunije, jer su se nadale da ga nau u svetlosti.
- Majko - ree Biserka - sunevi te zraci ne vole. Oni bee i kriju se jer se boje
tog znaka na tvojim grudima. Gle sad! Eno ih gde se igraju malo podalje. Stoj ti ove i
pusti me da idem da ih uhvatim. Ja sam dete. Oni nee beati od mene jer ja jo nita
ne nosim na grudima!

- Niti e, dete, ikada nositi, nadam se - ree Jestira.

- A zato da ne majko? - upita Biserka, zastavi ba kad je htela da odjuri. - Zar
to ne doe samo po sebi kad budem velika?
- Hajd tri, dete - odgovori joj majka - idi i uhvati sunce! Skoro e umai.
Biserka ode napred urno i zaista uhvati suneve zrake, i stade usred njih smejui
se, sva obasjana svetlou i blistajui u ivosti njihove brze igre. Svetlost se zadrala
oko samog deteta, kao da joj je bilo milo to ima takvog drugara u igri, dok njena
majka nije dola blizu magijskog kruga.
- Sad e otii, majko! - ree Biserka vrtei glavom.
- Gle! - ree Jestira sa osmehom. - Sad i ja mogu pruiti ruku i uhvatiti ih malo.
Ali kad je pokuala da ih uhvati, zraci su iezli; ipak, sudei po sjaju koji je
blistao na Biserkinom licu, njena je majka mogla misliti da ih je ona upila u sebe i da
e ih opet pustiti da svetle du staze kad budu zali u dublju senku. Nijedna druga
detetova osobina nije Biserkinoj majci davala oseaj neke nove i udne snage koliko
ta neumorna ivost duha; ona nije bila podlona bolesti tuge, koju zajedno sa
skrofulama nasleuju gotovo sva deca od duevnog nemira svojih roditelja. Moda je
i to bila bolest, samo je na sebi nosila odsev one divlje energije kojom se Jestira
branila od tuge pred Biserkino roenje. Bilo je u tome neke sumnjive drai, koja je
dejem karakteru davala otar metalan sjaj. Njoj je nedostajao nekakav bol - to
ponekim ljudima nedostaje ceo vek. Bol koji bi je duboko dirnuo i tako omekao i
probudio u njoj simpatiju. Ali za to je Biserka imala jo dosta vremena.
- Hodi, dete moje! - ree Jestira gledajui Biserku, koja je jo stajala obasjana
suncem. - Hajde da sednemo malo u hlad i da se odmorimo.
- Nisam umorna, majko - odgovori devojica. - Ali ti moe sesti ako hoe da
mi pria neto za to vreme.
- A ta to, dete? - ree Jestira. - O emu?
- Oh, to je pria o Crnome oveku - odgovori Biserka pogledavi pola ozbiljno,
pola lukavo u majino lice. - Kako on luta po ovoj umi uvek nosei neku knjigu, neku
debelu veliku knjigu s gvozdenim okovom; i kako taj gadni Crni ovek nudi tu knjigu i
gvozdeno pero svakome koga nae u umi; i oni zapiu imena svojom krvi, i onda on
udari svoj znak na njihove grudi! Jesi li ti, majko, ikada srela Crnoga oveka?
- A ko ti je ispriao tu priu, Biserka? - upita je majka videi u tome poznatu
praznovericu svoje okoline.

- Ona stara ena to je bila u uglu do kamina, prole noi u kui gde si ti bila ree dete. - Ali ona je mislila da ja spavam dok je priala. Ona kae da su ga hiljade i
hiljade susrele u umi, zapisale svoja imena i nose njegov znak na sebi. Ona stara
dandrljiva gospoa Hibins jedna je od tih. A ona stara ena, majko, kae da je
skerletno slovo na tebi znak Crnog oveka i da ono sija kao crveni plamen kad ga ti
sretne oko ponoi ovde u mranoj umi. Je li to istina, majko? Ide li ti nou na
sastanak s njime?
- Jesi li se ikad probudila i videla da je tvoja majka otila? - upita je Jestira.
- Nikada, koliko se ja seam - ree dete. - Ako se ti boji da me ostavi samu u
kolibi, ti me moe povesti sa sobom. Ja bih rado ila! Ali, majko, reci mi sada? Gde
je taj Crni ovek? I jesi li ga ti ikada srela? I je li to njegov znak?
- Hoe li me ostaviti na miru ako ti kaem? - zapita majka.
- Hou, ali ako mi kae sve - ree Biserka.
- Jednom u ivotu nala sam se sa Crnim ovekom - ree joj majka - i ovo
skerletno slovo njegov je znak!
U tom razgovoru one zaoe dosta duboko u umu te su bile dobro zaklonjene od
sluajnih prolaznika. Sele su na busen mahovine, gde se pre stotinu godina dizao
gorostasni grm s korenom i stablom u venoj senci, a s glavom u viim slojevima
vazdunim. Mesto gde su sele bila je mala dolina s blagim stranama i potoiem po
sredini, koji je tekao preko opalog lia. Drvee koje se nalazilo na obali ovde-onde
spustilo je svoje ogromne grane do same vode, te ju je tako zaustavljalo, stvarajui
virove i vrtloge; dok je u slobodnom prostoru protkao brzi potoi, s koritom punim
ljunka i sjajnog peska. A kad se pogled baci niz potok, vidi se odblesak svetlosti
njegove vode, pa mu se ubrzo gubi svaki trag u gustom ipragu i izmeu debelih
stabala, ili ga pak zakloni kakva ogromna stena pokrivena sivim liajima. I to
dinovsko drvee i granitno stenje kao da je htelo da to tajanstvenije naini tok ovoga
potoia, bojei se da po svojoj brbljivosti ne iskae prie iz srca stare ume otkuda
je tekao, ili da ne izda svoja otkria na mirnoj povrini virova. I zaista, potoi je
uvek dalje uborio tihim, blagim, mirnim ali alostivim uborom, slinim glasu deteta
koje provodi detinjstvo bez igre i ne zna kako da bude veselo meu starim
poznanicima i dogaajima tamnih boja.
- Oh, potoe! Ti ludi, dosadni potoiu - povika Biserka poto je naas oslunula
njegovo prianje - zato si tako tuan? Budi veseo, a nemoj neprestano uzdisati i
jecati!
Ali potok je, u svom kratkom veku meu drveem, doiveo neto tako sveano da

nije mogao a da ne pripoveda o tome, i izgledalo je kao da samo o tome govori.

Biserka je liila na potok po tome to je tok njena ivota isticao iz nekoga isto tako
tajanstvenoga izvora i tekao kroz okolinu punu tamnih senki. Ali razlikovala se od
potoka po tome to je nestano skakutala, igrala i letela po svome putu.
- ta govori ovaj tuni potoi, majko? - zapita ona.
- Kad bi ti znala za tugu, on bi ti govorio o njoj - ree majka - kao to govori
meni o mojoj. Ali sad, Biserka, ujem korake koji se pribliavaju i um grana koje se
povijaju s puta. Idi i igraj se, a mene ostavi da govorim s onim koji dolazi.
- Je li to Crni ovek? - upita Biserka.
- Hoe li da ide da se igra, dete? - ponovi majka. - Ali ne zalazi duboko u
umu i pazi da doe odmah na moj poziv.
- Dobro, majko - ree Biserka. - Ali ako je to Crni ovek, zar mi nee dopustiti
da ga priekam i vidim askom njegovu debelu knjigu pod mikom?
- Idi, ludo dete! - ree majka nestrpljivo. - To nije Crni ovek, sad ga ve moe
videti kroz granje; ono je svetenik.
- Tako je! - ree dete. - I gle, majko, on dri ruku na srcu! To je valjda zato to
je, kad je zapisao svoje ime u knjigu, Crni ovek stavio svoj znak na to mesto? Ali
zato ga ne nosi spolja kao ti, majko?
- Idi sad, dete, pa me kasnije zapitkuj koliko ti drago - ree Jestira Prin. - Ali
samo ne idi daleko. Dri se ubora potoka.
Dete ode pevuei dalje niz potok, trudei se da doda koji ivlji ton alostivom
glasu vode. Ali mali potok se nije mogao uteiti, ve je i dalje nastavljao
nerazumljivu priu o nekoj tunoj proloj tajni ili je kroz pla proricao neto to e se
tek dogoditi u hladu mrane ume. Najzad je Biserka, kojoj je bilo dosta tuge u svom
kratkom ivotu, reila da prekine poznanstvo s ovim planim potokom. Ona je poela
da bere ljubiice, sase i crvene kandilke koje rastu po pukotinama stena.
Kad se vilinsko edo uklonilo, Jestira Prin uini dva-tri koraka ka stazi to vodi
kroz umu, ali osta i dalje u tamnoj senci drvea. Ugleda svetenika kako dolazi
stazom sasvim sam, oslanjajui se na tap koji je odsekao kraj puta. On je izgledao
oronuo i oslabio; neko nervozno raspoloenje izbijalo mu je iz oiju, to nije nikad
bila njegova osobina u etnjama kroz naseobinu, niti i u kom drugom sluaju, kad je
znao da ga posmatraju. Sad je to bilo tuno vidljivo u ovoj potpunoj umskoj samoi,
koja bi sama po sebi bila teko iskuenje za svaiji duh. Njegovi su koraci bili
nevoljni, jer nije nalazio nikakav razlog da ijedan korak stupi dalje, niti je to eleo,

ve bi se, naprotiv, radovao (kad bi se jo emu mogao radovati) da se baci u hlad

najblieg drveta i da tu ostane leei nepomian zanavek. Lie bi palo po njemu, i
zemlja bi se nagomilala malo-pomalo, pravei mali breuljak nad njegovim telom, pa
bilo u njemu ivota ili ne. Smrt je sasvim pouzdan polaznik, te je zato ne treba ni eleti
ni izbegavati.
U Jestirinim oima nije bilo drugog spoljnjeg znaka kolike su bile ive i stvarne
patnje preasnog gospodina Dimsdejla, sem (kako je primetila mala Biserka) to je
drao ruku na srcu.

XVII

Svetenik i parohijanka
Iako je svetenik iao lagano, ipak je gotovo proao dok Jestira Prin skupi dovoljno
snage da ga dovikne. Najzad joj to poe za rukom.
- Arture Dimsdejle! - povika najpre tiho pa onda jae, ali promuklo - Arture
Dimsdejle!
- Ko to vie? - upita svetenik.
Pribravi se brzo, on se ispravi kao ovek koji je bio iznenaen u raspoloenju
za koje niko ne bi eleo da ima svedoka. Kad baci uplaeno pogled u pravcu glasa,
ugleda priliku pod drvetom, obuenu u tako tamne boje da se jedva raspoznavala u
sivoj polutami, u kojoj su oblaci i gusto lie obavili ovaj dan, te nije bio naisto da li
je to ena ili senka. Moe biti da je na njegovoj stazi ivota uvek stajala neka utvara
koja se iskrala iz njegovih misli.
On stupi korak napred i ugleda skerletno slovo.
- Jestira! Jestira Prin - ree - jesi li ti to? Jesi li u ivotu?
- Jesam - odgovori ona. - U ivotu kao to je bio moj za ovih sedam proteklih
godina! A ti, Arture Dimsdejle, jesi li ti jo iv?
Nije bilo nikakvo udo to su se tako uzajamno pitali, sumnjajui u stvarnost
svojih ivota. Njihov sastanak u tamnoj umi bio je udan kao prvi sastanak posle
groba dvaju duhova, koji su bili tesno vezani u svome ranijem ivotu, ali sada su
drhtali od uzajamnog straha, kao da jo nisu naviknuti na svoje novo stanje, niti na
drutvo bestelesnih bia. Oboje kao aveti koje drhte jedna od druge, strahovali su od
sebe samih, jer povratak uspomena otkrivao im je istoriju i prolost njihovih srdaca,
kao to nije nikad sluaj u ivotu, izuzev u asovima krajnjih kriza. Dua je ugledala
svoj lik u ogledalu krilatog trenutka. U strahu, bojaljivo i kao nevoljno, po nekoj
laganoj potrebi, Artur Dimsdejl prui ruku hladnu kao smrt i dodirnu ledenu ruku
Jestirinu. Ovaj stisak, ma kako hladan, odneo je ono to je bilo najstrahovitije u tome
susretu. Sada su najzad oboje osetili da su stanovnici iste sfere.
Bez ijedne rei vie - bez voa i dogovora, ve po nekom nemom pristanku - uli

su dublje u umu i seli na mahovinu, gde je Jestira s Biserkom do maloas sedela. Kad
im se glas povratio, prvo su uputili uzajamna pitanja, kao svaki drugi poznanici, o
oblanom nebu, skoroj buri i zdravlju. Tako su pristupali polagano, korak po korak,
onome to su tako duboko uvali u srcu. Dugo rastavljeni sudbom i okolnostima,
traili su ma ta neznatno i opte da otvore vrata razgovoru, kako bi njihove prave
misli mogle da preu preko njega. Malo potom svetenik se zagleda u Jestiru:
- Jestira, jesi li nala mira? - upita.
Ona se tuno osmehnu i pogleda svoje grudi:
- A jesi li ti? - upita Jestira.
- Ne! Samo oajanje! - odgovori on. - ta sam drugo mogao oekivati, budui
ono to jesam i ivei ovakvim ivotom kao to je moj? Kad bih bio bezbonik bez
savesti (jadnik sa svirepim i ivotinjskim nagonima), mogao sam davno nai mira. Ne,
ja ga nikad ne bih ni izgubio! Ali u mojoj dui takvo je stanje da sve ono to je bilo
dobro u njoj, svi najprobraniji boji darovi, slue jedino za duevne patnje. Jestira, ja
sam najvei bednik!
- Narod te potuje - ree Jestira. - A ti doista slui njihovom dobru! Zar ti ni to
ne daje mira?
- Vie bede, Jestira! Vie bede samo! - odgovori svetenik s gorkim osmehom. to se tie dobra, koje, izgleda, inim, ja nemam vere u njega. To mora da je obmana.
ta moe pala dua, kao to je moja, da uini za spasenje drugih dua? Ili ovako
okaljana da uini za istotu njihovu? to se tie potovanja naroda, ja bih eleo da se
pretvori u mrnju i prezir! Zar moe misliti, Jestira, da mi je uteha u tome to moram
stajati na predikaonici i susretati toliko oiju upravljenih u moje lice, kao da nebeska
svetlost sija iz njega! to moram gledati pastvu ednu istine kako slua moje rei kao
da ih govori Sveti duh! A onda, kad bacim pogled u sebe, ugledam crnu stvarnost
onoga to oni oboavaju! Smejao sam se u agoniji i gorini srca protivnosti izmeu
onoga kako izgledam i to jesam! I Satana se smeje tome!
- Nepravedni ste prema sebi! - ree Jestira blago.
- Vi ste se duboko i gorko kaj ali. Va je greh za vama, u davno prolim danima.
Va sadanji ivot potpuno je svetao, upravo kao to i narodu izgleda. Zar nema
stvarnosti u kajanju koje je tako potvreno i posvedoeno dobrim delima? I zato da
vam ono ne donese mira?
- Ne, Jestira, ne! - odgovori svetenik. - U njemu nema istine! Ono je hladno i
mrtvo i ne moe nita uiniti za mene! Dosta sam se muio! Kajanja nije bilo! Inae

bih davno bacio ovu odeu to se ruga svetinji, i pokazao se svetu onakav kakvog e
me ugledati na dan suenja. Ti si srena, Jestira, to nosi javno skerletno slovo na
grudima! Moje pee u potaji! Ti ne zna koliko je utehe u tome to posle sedam godina
muka moemo pogledati u oko koje zna ta smo! Kad bih imao prijatelja, ili najcrnjega
dumanina, kome bih odlazio svakodnevno kad mi dodijaju hvale drugih ljudi, koji bi
me poznavao kao najteega grenika, ini mi se da bi mi se dua time odrala u ivotu!
Samo toliko istine i to bi me spasio! Ali sve je la! Sve je prazno! Sve je smrt!
Jestira ga je pogledala u lice, ali je oklevala. Ispovedajui tako burno svoje dugo
zadravane oseaje, njegove rei pruile su joj najlepu priliku da mu kae ono zbog
ega je dola. Ona obuzda svoj strah i ree.
- Takvog prijatelja kao to eli sada - ree ona - s kojim bi zajedno plakao nad
svojim grehom, ima u meni, svojoj sauesnici! - Opet je oklevala, ali s naporom
volje produi. - Ima, takode, i toliko eljenoga dumanina, stanuje s njim pod istim
krovom!
Svetenik skoi na noge, traei vazduha, i uhvati se za srce, kao da bi ga hteo
iupati.
- Ha! ta kae? - povika. - Neprijatelja! Pod svojim krovom! ta mislite time?
Jestiri Prin bilo je sada jasno koliko je duboko zgreila ovome nesrenome
oveku to je dopustila da bude nekoliko godina, ili za trenutak samo, u zavisnosti od
milosti nekoga ko je imao samo zle namere. Sama blizina neprijatelja, pa ma kako da
se ovaj prikrivao, bila je dovoljna da uznemiri magnetsku sferu jednog tako osetljivog
bia kao to je Artur Dimsdejl. Nekada Jestira nije na to tako gledala; ili moebiti,
slomljena svojom bedom, daje ostavila svetenika da podnosi svoju sudbu, koju je
ona zamiljala kao laku od svoje. Ali od one noi na gubilitu, sva njena simpatija
prema sveteniku bila je probuena i ojaana. Ona je sada jasnije itala u njegovom
srcu. Ona nije vie sumnjala da su blizina Rodera ilingvorta, tajni otrov njegove
zlobe koji kui vazduh oko njega, i doputeni uticaj njegov, kao lekara, na
svetenikovu telesnu i duhovnu slabost, bili upotrebljeni u svirepoj nameri. Pomou
njih, patnikova savest odravana je u razdraenom stanju, ali ne da bi se izleila
spasonosnim bolom, ve da se srui i poniti njegovo duhovno bie. Rezultat toga, na
ovome svetu, morala je biti duevna poremeenost; a na onome, veno otpadnitvo od
Dobra i Istine; ludilo je moda samo zemaljski oblik toga.
Do takve propasti ona je dovela oveka koga je nekada - zato ne bismo to rekli?
- koga je i sada tako strasno volela! Jestira oseti da bi gubitak svetenikovog dobrog
glasa, pa i sama smrt, kao to je ve rekla Roderu ilingvortu, bili kudikamo bolji
nego izbor koji je ona uinila. I sada bi rado legla na opalo lie i umrla pod nogama

Artura Dimsdejla, samo da bi sebi utedela bol ispovedajui svoju pogreku.

- Oh, Arture - povika ona - oprosti mi! U svemu drugom borila sam se da budem
istinita! Istina je bila vrlina koje sam se mogla vrsto drati kroz sve krajnosti, izuzev
kad je bilo pitanje o tvome glasu, tvome dobru, tvome ivotu. Tada sam pristala na
obmanu. Ali la nikad nije dobra pa makar smrt bila na drugoj strani! Zar ne uvia
ta hou da kaem? Onaj starac, lekar, onaj koga zovu Roder ilingvort, bio je moj
mu!
Svetenik je pogleda za trenutak sa svom estinom strasti, koja je, pomeana u
raznim oblicima s viim, istijim i plemenitijim osobinama, bila onaj deo u njemu koji
je pripadao avolu, i pomou ega je ovaj pokuavao da zadobije ostalo. Nikada nije
Jestira osetila namrteniji i otriji pogled. To je bila neka vrsta crnog preobraenja.
Ali njegov karakter bio je tako naruen patnjama da i njegovi niski prohtevi nisu mogli
trajati vie od jednog kratkog trenutka. On se spusti na zemlju i zaroni lice u svoje
ake.
- Moda sam to znao! - aputao je. - Znao sam to! Zar mi tajna nije bila kazana u
prirodnoj strepnji mojega srca im sam ga prvi put ugledao, i kasnije, kad god bih ga
video! Zato nisam razumeo? Oh, Jestira Prin, ti zna malo, vrlo malo, za sav uas! I
za sram, stid, strahovitu rugobu koja lei u iznoenju bolesnog i grenog srca oima
koje ga prodiru! eno, eno, ti si kriva za to! Ja ti ne mogu oprostiti!
- Ti e mi oprostiti! - povika Jestira bacajui se i sama na opalo lie pored
njega. - Neka me Bog kazni, ali ti treba da mi oprosti!
U iznenadnoj i oajnoj nenosti, ona ga zagrli i pritisnu njegovu glavu na svoje
grudi, ne marei mnogo to mu je glava leala na skerletnom slovu. Ona je htela da ga
utei, ali uzalud. Jestira ga nije htela osloboditi zagrljaja, bojei se njegovog otrog
pogleda. Ceo se svet mrtio na nju - za sedam dugih godina ceo svet mrtio se na ovu
usamljenu enu - i ona je sve to podnosila i nikad nije okrenula u stranu svoje mirne,
tune oi. I samo nebo se mrtilo na nju, ali ona je ostala u ivotu. Ali namrten pogled
ovog bledog, slabog, grenog i tugom oborenog oveka nije mogla izdrati; pre bi
umrla!
- Hoe li mi oprostiti? - ponavljala je ona. - Nemoj se mrtiti! Hoe li mi
oprostiti?
- Pratam ti, Jestira - odgovori svetenik najzad, s dubokim uzdahom, kao iz
bezdana tuge, ali bez gneva. - Ja ti zaista pratam. Neka nam Bog oboma oprosti! Mi
nismo, Jestira, najvei grenici na zemlji. Ima i veeg grenika nego to je posrnuli
svetenik! Osveta onoga starca crnja je i od moga greha. On je hladnokrvno oskrnavio

svetinju ljudskoga srca. Ti i ja, Jestira, nikada to nismo uinili!

- Nikada, nikada! - aputala je ona. - Ono to smo mi uinili bilo je ipak sveto.
Mi smo to oseali! Zar nismo to rekli jedno drugome? Jesi li zaboravio to?
- Pst, Jestira! - ree Artur Dimsdejl diui se. - Ne, nisam zaboravio!
Oni ponovo, drei se za ruku, sedoe jedno pored drugoga, na mahovinom
obraslo stablo. U ivotu nije bilo za njih mranijeg asa; to je bila taka kojoj je uvek
teila njihova putanja, sve mranija to se dalje napred ilo - pa opet, bilo je u njoj
izvesne drai, koja ih je zadravala jo koji novi i novi trenutak. uma je bila mrana
oko njih i jeala je pod burom koja je kroz nju prolazila. Grane su se jako povijale
nad njihovim glavama; staro drvee se sveano alilo jedno drugome, kao da je
prialo tunu istoriju ova dva bia koja su sedela pod njime, ili kao da je bilo
primorano da nagovesti zlo koje predstoji.
A oni su se jo bavili tu. Kako je tuna izgledala staza koja je vodila natrag u
naseobinu, gde e Jestira ponovo uzeti na sebe teret svoga srama, a svetenik ruganje
svome dobrom imenu! Tako jo oklevahu. Nikada zlatna svetlost nije bila toliko mila
kao ova tamna senka ume. Ovde skerletno slovo, vieno samo njegovim oima, nije
palilo grudi grene ene! Ovde, pred njom, Artur Dimsdejl, laan pred Bogom i
ljudima, mogao je biti za koji trenutak istinit! On skoi naglo, jer mu jedna misao
proe kroz glavu:
- Jestira - povika on - novi nas uas eka. Roder ilingvort zna za vau nameru
da mi otkrijete tajnu. Pa hoe li on i dalje uvati tajnu? Kakva e biti njegova nova
osveta?
- Postoji neka udna tajnovitost u njegovoj prirodi - odgovori Jestira zamiljeno
- i ona je nastala u njemu usled skrivenih postupaka njegove osvete. Ne verujem da e
lako odati svoju tajnu. On e izvesno traiti nove naine da zadovolji svoju crnu
strast.
- A ja? Kako u ja iveti dalje, udiui isti vazduh sa svojim smrtnim
neprijateljem? - uzviknu Artur Dimsdejl, stresavi se u sebi i pritisnuvi ruku na srce:
pokret koji mu je postao uroen. - Misli za mene, Jestira! Ti si jaka! Rei za mene!
- Ti ne sme vie stanovati s tim ovekom - ree Jestira lagano i odluno. - Tvoje
srce ne sme vie biti izloeno njegovim zlim oima!
- To bi bilo gore od smrti! - odgovori svetenik. - Ali kako izbei? ta da
izaberem? Treba li da ostanem leei i dalje na ovom uvelom liu, gde sam pao kad
si mi ti rekla ko je on? Treba li da padnem i umrem smesta?

- Avaj, kako si slomljen! - ree Jestira sa suzama u oima. - Hoe li da umre

zbog svoje nemoi? Nema drugoga uzroka!
- Neka mi Gospod sudi! - odgovori svetenik muen saveu. - Ja nemam snage
da se borim s tim!
- Nebo je milostivo - dodade Jestira - samo ako ima snage da se koristi time.
- Budi jaka za mene! - odgovori on. - Reci mi ta da radim!
- Zar je svet tako malen? - upita Jestira, upirui svoj duboki pogled u svetenika,
prenosei magnetsku mo nad duhom tako potresenim i pobeenim da se jedva mogao
drati. - Je li vasiona u ataru onoga grada tamo koji je doskora bio pustinja liem
posuta, kao i ova oko nas? Kuda vodi ona umska staza? Natrag u koloniju, kae! Da,
ali i preko mora, takoe! A to se dublje ide u suprotnom pravcu, sve je vea divljina,
dok posle nekoliko milja uto lie ne zbrie svaki trag belog oveka. I tamo e biti
slobodan! Tako kratak put izvee te iz sveta gde si bio tako bedan i dovee u svet
gde jo moe biti srean! Zar u ovoj bezgraninoj umi nema dovoljno senki da
zakloni tvoje srce od pogleda Rodera ilingvorta!
- Da, Jestira, ali samo pod opalim liem! - odgovori svetenik s bolnim
osmehom.
- Onda je iroka morska staza! - nastavi Jestira. - Ona te je dovela ovamo. Ako
hoe, ona e te vratiti natrag. U naem zaviaju, bilo u kakvom udaljenom selu, ili u
velikom Londonu, ili u Nemakoj, u Francuskoj ili lepoj Italiji, ti e biti van njegove
vlasti i saznanja! A ta e vie s ovim gvozdenim ljudima i njihovim miljenjima?
Oni su i inae dugo drali u ropstvu ono to je najbolje u tebi!
- To ne moe biti! - odgovori svetenik. - Ja nemam snage da odem. Bedan i
grean, kao to sam, nisam imao druge misli ve da dovrim svoj ivot u krugu gde me
je provienje namestilo. Iako je moja dua izgubljena, ja u ipak uiniti sve to mogu
za spas drugih dua! Ja ne smem napustiti ovo mesto, iako sam neveran straar kojem
je nagrada samo smrt i beae kad se svri njegovo alosno straarenje!
- Ti si slomljen za sedam dugih godina bede - odgovori Jestira, reena da ga
podigne svojom vlastitom snagom. - Ali ti e ostaviti sve to iza sebe! Nee se vie
spoticati o to na stazi kroz umu; niti e time opteretiti lau ako se odlui da pree
preko mora. Ostavi ruevine ovde, gde se nesrea i dogodila. Ne misli vie na to!
Poni ivot iznova! Zar si iscrpao sve sile u neuspehu ovog jadnog pokuaja? Ne!
Budunost je puna borbe i uspeha. Ima jo sree! Ima jo dobra da se uini!
Zameni ovaj lani ivot istinitim. Budi propovednik i apostol crvenim ljudima

ako te tvoj duh upuuje na tu stranu. Ili, to vie odgovara tvojoj prirodi, budi uen i
mudar meu mudracima i naunicima obrazovanoga sveta. Propovedaj! Pii! Radi!
ini bilo ta, samo nemoj leati i umirati! Napusti ime Artura Dimsdejla i stvori sebi
drugo, uveno ime, koje moe nositi bez straha i srama. Zato okleva tako dugo u
mukama koje su tako urasle u tvoj ivot, koje su ti oduzele svaku mo volje i delanja,
koje e oduzeti i samu mo kajanja? Ustani i idi!
- Oh, Jestira - povika Artur Dimsdejl, u ijim oima zablista prolazna svetlost
raspaljena njenim oduevljenjem, pa se brzo ugasi - ti govori oveku kojemu kolena
klecaju da tri koiju! Ja moram da umrem ovde! Ja nemam snage ni hrabrosti da se
usudim sam u iroki tui svet!
To je bila poslednja re oajanja jednog slomljenog duha. Njemu je nedostajalo
snage da uhvati bolju sudbu, koja mu je, inilo se, bila u domaaju.
On ponovi re:
- Sam, Jestira?
- Ti nee ii sam! - odgovori ona dubokim apatom.
Time je sve bilo reeno!

XVIII

U jarkoj sunevoj svetlosti

Artur Dimsdejl bacio je na Jestirino lice pogled u kome je bilo nade i radosti, ali i
straha, s nekom vrstom uasa zbog njene smelosti kojom je izgovorila ono to je on
nejasno naglasio, ali nije smeo izrei.
Ali Jestira Prin, koja je bila od prirode hrabra u mislima i delima, i koja je bila
tako dugo ne samo otuena ve i izgnana iz drutva, bila je sviknuta na smela
razmiljanja, koja su bila sasvim neobina sveteniku. Ona je lutala bez voa i pravila
kroz moralnu divljinu, isto tako prostranu, zamrenu i mranu kao i prauma u ijoj su
senci oni sada reavali svoju sudbinu. Njen razum i srce behu kao kod svoje kue u
pustim poljanama, po kojima se ona kretala slobodna kao divlji Indijanac u svojoj
umi. Za vreme proteklih godina, ona je gledala na ljudske ustanove s ove naroite
take gledita; ona je sve kritikovala sa isto toliko obzira koliko bi Indijanac oseao
potovanja za sveteniku rizu, sudijsku odoru, veala, gubilite, ognjite ili crkvu.
Njena sudba i udes teili su da je od svega oslobode. Skerletno slovo bilo je paso za
predele gde ostale ene nisu smele stupati. Sram, oajanje i samoa bili su njeni
uitelji - strogi i divlji - jer su je nainili jakom, ali su je nauili i mnogo emu
nastranom.
Svetenik pak nikada nije preiveo iskustvo koje bi ga izvelo van usvojenih
optih pravila, iako je, jedan jedini put, strahovito prekrio jedno od najsvetijih meu
njima. Ali to je bio greh strasti, a ne uverenja, i u tome nije bilo namere. Od tog
kobnog asa on je straario, s bolesnom marljivou i panjom, ne nad svojim delima
- za njih je bilo lako odgovarati - ve nad svakim dahom uzbuenja i nad svakom
svojom misli. Stojei na vrhu drutvenog sistema, kao svi svetenici toga doba, njemu
su utoliko vie smetala njegova pravila i principi, pa i same predrasude. Kao
sveteniku, stajao mu je neizbeno na putu njegov dnevni poziv. Kao ovek koji je
jednom pogreio, ali koji je ouvao svoju savest u bolnoj osetljivosti pomou
neizleive rane, on je iao odlunije putem vrline nego to bi iao da nije nikada
greio.
Tako nam izgleda da su sedam dugih godina srama i izgnanstva posluile Jestiri
da je spreme za ovaj as. Ali Artur Dimsdejl! Kad bi takav ovek jo jednom pao, ta
bi se moglo navesti u njegovu odbranu? Nita, osim to bi se moglo rei da je bio

slomljen drugim i osobitim muenjem; da mu je duh bio pomraen samim kajanjem

koje se u njega uselilo; da ga savest nije uputila ta da uradi na raskrsnici: da utekne
kao osvedoen krivac, ili da ostane licemer; savest je mogla biti na muci da pokae
pravi put jer je u prirodi ovekovoj da izbegava smrt i sram kao i nedokuive
mahinacije neprijatelja; i daje, najzad, ovome jadnome putniku na tunoj pustoj stazi,
slabom, bolesnom i bednom, jedna varnica ljudske ljubavi i simpatije morala izgledati
kao novi pravi ivot, u zamenu za teku sudbinu koju je dotle ispatao. I da kaemo
alosnu i gorku istinu, da se nikad ne moe za ivota popraviti teta koju greh dui
nanese. Ta se provala moe uvati i bdeti da neprijatelj jo jednom ne prodre u grad,
no on moe u ponovljenim napadima izabrati drugi put, naputajui onaj na kom je
jednom uspeo. Ali jo stoji porueni zid i tajni trag neprijatelja, koji e ponovo
izvojevati nezaboravljenu pobedu.
Nije potrebno opisivati borbu ako je nije i bilo. Dosta je toliko da se svetenik
odlui da bei, i to ne sam.
Kad bih se u ovih sedam proteklih godina mogao setiti ijednog trenutka mira ili
nade, mislio je on, ja bih i dalje sve podnosio samo da zasluim nebesku milost. Ali
sada, poto sam neminovno osuen, zato da ne primim utehu koja se prua krivcu pre
izvrenja smrtne kazne? A ako bi to bila staza koja vodi boljem ivotu, kao to to veli
Jestira, ja nita ne gubim ako je izaberem! Ja ne mogu dalje iveti bez nje; ona je tako
jaka da pomogne, tako nena da utei! O, Ti, prema kojem ne smem podii oi svoje,
hoe li mi sad oprostiti?
- Ti e ii! - ree Jestira mirno kad im se pogledi sukobie.
Kad je odluka jednom donesena, odsev udne radosti obasja nestalnim sjajem
nemir u njegovim grudima. To je bilo opojno dejstvo na zatvorenika koji je upravo
utekao iz tamnice sopstvenoga srca, dejstvo disanja divlje, slobodne atmosfere jedne
neiskupljene i nehristijanizovane bezakone oblasti. Duh mu se die kao u letu, i vie
ga priblii nebu nego za sve vreme bede i jada koji su ga primoravali da posre na
zemlji. Kako je bio iskreno religiozan, to je i sad njegovo raspoloenje nosilo znak
verskog oduevljenja.
- Zar opet ima za mene radosti? - zapita se udei se. - inilo mi se da je i sama
klica radosti ubijena u meni! Oh, Jestira, ti si moj aneo hranitelj! ini mi se da sam
legao na ovo opalo lie oboren boleu, grehom i jadom, ali sam se podigao kao
ponovo roen, da s novom snagom slavim onoga koji se smilovao! Ovo je ve bolji
ivot! Zato ga ranije nismo nali?
- Ne bacajmo pogled unazad - ree Jestira Prin. - Prolost je prola! Zato da se
njome bavimo sad? Gle, s ovim znakom ja sam sve to popravila, kao da je nikad nije

ni bilo!
Govorei to, ona otkopa iglu kojom je skerletno slovo bilo prikaeno, i skinuvi
ga sa svojih grudi, baci ga meu opalo lie. Mistini znak pade na obalu potoka. Jo
malo pa bi mogao pasti u vodu, te bi mali potok imao da ponese jo jedan nov bol uz
onu nerazumljivu priu o kojoj je uborio. Ali izvezeno slovo ostade sijajui, kao
kakav izgubljeni adiar, koji e moda podii kakav putnik zle kobi, te e ga otada
pohoditi udna privienja krivice, slabosti srca i neobjanjene nesree.
Kad znak ode, Jestira ispusti dug i dubok uzdah, u kojem se s njenog duha skide
teret straha i srama. O, kako joj je laknulo! Ona nije poznavala teinu dok se nije
osetila slobodnom! Drugim pokretom skide povezau koja joj je skrivala kosu, i ona
se prosu po njenim pleima, crna i bogata, mrana i svetla u svojim talasima, dajui
njenim crtama sav ar enske mekosti. Oko usta i iz oiju blistao je svetao i nean
osmeh, koji kao da se izlivao iz srca enske prirode. Rumenilo obuze njene obraze
koji su tako dugo bili bledi. Njena priroda, njena mladost i sve bogatstvo njene lepote
povratie se iz dubine nepovratne prolosti i niahu su se kao erdan oko njenih
devojakih nada, s blaenstvom dotle nepoznatim u arobnome krugu ovih trenutaka. I
kao daje tama zemlje i neba bila samo izliv ova dva smrtna srca, jer ieze zajedno s
tugom njihovom. Odjednom, kao da se nebo iznenada osmehnu, sunce zasija i kao
svetlosni potop jurnu u mranu umu i pozlati svaki opali list i obasja zelena stabla
sveanih grmova. Predmeti, koji dotad bacahu senku, predstavljali su sada svetlost.
Tok potoka belasao se veselo do u samo srce tajanstvene ume, ija je tajna sad
postala tajna radosti.
Takva je bila simpatija prirode, ove divlje i bezbone umske prirode, koju nije
nikad pokorio ljudski zakon, niti osvetlila via istina: obradovala je, eto, ova dva
duha! Ljubav, bilo novoroena ili podignuta iz sna smrti, mora uvek zasijati kao
sunce, ispunjavajui srca svetlou koja se izliva na spoljni svet. Da je uma bila i
dalje mrana, ona bi ipak bila svetla u oima i Jestire Prin i Artura Dimsdejla!
Jestira ga pogleda u prilivu nove radosti.
- Ti mora da upozna Biserku! - ree ona. - Nau malu Biserku! Znam da si je
video, ali sad e je gledati drugim oima. Ona je udno dete! Jedva je razumem! Ali
ti e je voleti silno, kao i ja, i dae mi savet kako da postupam s njom.
- Misli li da e se dete radovati da me upozna? - upita svetenik nevoljno. - Ja
sam se dugo plaio dece jer ona pokazuju nepoverenje i uzdrljivost prema meni. Ja
sam se plaio ak i male Biserke!
- Ah, to je alosno! - odgovori majka. - Ali ona e te voleti, veoma voleti, kao i

ti nju. Ona nije daleko. Pozvau je... Biserka! Biserka!

- Ja vidim dete - ree svetenik. - Eno je tamo gde stoji u snopu svetla, malo
podalje na drugoj strani potoka. Ti, dakle, misli da e me dete voleti?
Jestira se osmehivala i ponovo pozvala Biserku, koja je bila tamo gde je
svetenik rekao, slina kakvom svetlom privienju okupanom suncem to je sipalo na
nju svoje zrake kroz svod od granja. Zrak je treperio tamo-amo, te su je videli as
jasno, a as kao u magli, sad kao istinsko dete, a sad kad duh deteta - prema tome kako
svetlost doe i ode. Ona u majin glas i krete se lagano napred kroz umu.
Biserke nije bilo dugo dok je njena majka sedela i razgovarala sa svetenikom.
Velika mrana uma, sumorna za one koji u dubinu njenu donose grehove i avetinjski
nemir, postala je druga u igri usamljenom detetu, kako je najbolje znala i umela. Mada
je bila mrana, ona je uzela na sebe najljubazniji izraz da je doeka dobrodolicom.
Ona joj je ponudila brusnice, plod prole jeseni, ali koje sazrevaju tek u prolee, i
koje su se rumenele kao kaplje krvi na opalome liu. Biserka ih je brala i veoma se
obradovala njihovom divljem ukusu. Mali umski stanovnici lenjo su se uklanjali s
puta. Jedna patka, s desetoro paia iza sebe, istrala je pred nju pretei, ali brzo se
pokajala zbog svoje estine i javila svojima da se nieg ne plae. Jedan golub, sam na
niskoj grani, dopustio je Biserki da doe pod nju i guknu vie da je pozdravi nego to
se uplaio. A veverica, iz meke duplje svoga drveta, mrmljala je, bilo od radosti, bilo
u ljutini - jer veverica je ljuto i udljivo malo stvorenje, te je teko znati njeno
raspoloenje - i bacila joj jedan orah na glavu. To je bio lanjski orah i ve izbuen
veveriinim otrim zubima. I jedna lisica skoila je iz sna, probuena njenim lakim
koracima po liu, i gledala je Biserku ispitivakim pogledom kao u sumnji: da li je
bolje da umakne ili da produi svoj san na istom mestu. Kau da je i vuk - ali ovde
pria postaje neverovatna - priao i onjuio Biserkinu odeu, i ponudio svoju divlju
glavu daje pomiluje njena ruka. Ali najverovatnije izgleda da su majka uma i sva ova
divlja stvorenja, koja ona hrani, poznali u ljudskom detetu divljinu svoga roda.
A ovde je dete bilo ljubaznije negoli u travom obraslim ulicama naseobine ili u
majinoj gradini. Cvee je izgledalo kao da je to znalo, te je jedno za drugim aptalo
detetu u prolazu: Zakiti se mnome, ti ljupko dete, zakiti se mnome! Da bi ih
zadovoljila, Biserka je nabrala i ljubiice i sase i kandilke i najsveije zelene
granice koje je staro drvee oputalo pred njene oi. Njima je ona okitila svoju kosu
i mlade grudi i postala kao mala nimfa, ili mlada drijada, ili ma ta drugo to je u
najprisnijem prijateljstvu sa starom umom. Tako okiena, ula je Biserka majin glas
i lagano se vratila k njoj.
Lagano, jer ugleda svetenika!

XIX

Dete kraj potoka

- Ti e je silno voleti - ponavljala je Jestira Prin dokje sa svetenikom sedela i
posmatrala malu Biserku. - Zar nije lepa? Pogledaj samo s koliko se uroene vetine
znala okititi onim prostim cveem. Daje pokupila i biser i dijamante, i sve drago
kamenje u umi, ne bi joj bolje pristajali! Ona je divno dete! I ja znam ta je ije na
njoj!
- Zna li, Jestira - ree Artur Dimsdejl s nemirnim osmehom - da je to malo dete,
to neprestano skakue pored tebe, bilo uzrok mnogih mojih nemirnih asova? inilo
mi se - oh, Jestira, kako je to uasna misao i kako je strano bojati se toga! - da su
moje crte na njenome licu, i to tako jasno izraene da ih svet mora videti! Ali ona vie
lii na tebe!
- Ne, ne, podjednako! - odgovori majka sa nenim osmehom. - Jo malo i ti se
nee morati plaiti na koga dete lii. Ali kako je neobino lepa s onim divljim
cveem u kosi! Kao daje neka od vila, koje smo ostavili u dragoj staroj Engleskoj,
nakitila Biserku i poslala je nama.
Sa oseanjem do sada nepoznatim oboma, seali su se i posmatrali Biserku kako
lagano dolazi. Ona je bila veza koja ih je vezivala. Ona je bila izloena svetu, za ovih
sedam proteklih godina, kao ivi hijeroglif u kome je bila otkrivena tajna koju su oni
tako duboko krili. Sva je bila ispisana u tome simbolu - sasvim vidno - samo da je
bilo proroka ili vraa koji bi znao da proita to vatreno slovo! Biserka je bila
jedinstvo njihovih bia. Ma kakvo da je bilo prolo zlo, oni nisu mogli sumnjati da su
nerazdvojni, i njihov zemni ivot i budua sudba, kad su ugledali materijalnu vezu i
duhovnu ideju gde su se susreli i gde e zajedno veno stanovati. Misli sline ovima i jo druge misli, koje moda oni nisu iskazivali ili kojih nisu bili svesni - bacile su
nekakav strah oko deteta koje im se primicalo.
- Pazi da ne primeti nita neobino, ni strast ni udnju, kad je bude pozdravio! aputala je Jestira. - Naa je Biserka katkad udljivo i udno vilinsko edo. Naroito
ne trpi uzbuenja kad ne razume otkuda su i zato. Ali u detetu ima mnogo oseanja!
Ona voli mene, pa e voleti i tebe!
- Ne zna - ree svetenik - kako mi srce strepi i udi za ovim sastankom! Ali

doista, kao to sam ti ve rekao, deca se ne mogu lako sprijateljiti sa mnom. Ona ne
prilaze mojem krilu, niti mi apuu na uho, niti odgovaraju na moje osmehe, ve stoje
po strani i udno me gledaju. Pa i same bebe gorko plau kad ih uzmem na ruke. Ipak,
Biserka je dvaput u svom ivotu bila ljubazna prema meni! Prvi put, ti zna dobro!
Poslednji put bilo je to kad si je dovela u kuu starog strogog guvernera.
- Kad si ti onako hrabro branio i nju i mene! - odgovori majka. - Seam se toga, a
i Biserka. Ne boj se! Ona moe biti udna i plaljiva isprva, ali e se ubrzo navii da
te voli!
Utom je Biserka prispela na obalu potoka i stajala na njoj gledajui nemo Jestiru
i svetenika, koji su jo sedeli zajedno na mahovinom obraslom stablu, oekujui
Biserku. Ba na mestu gde se ona zaustavila, potok je pravio vir, tako gladak i miran
da se u njemu savreno ogledala njena mala pojava sa svom sjajnom ivopisnou
njene lepote, u ukrasu od cvea i vencima od lia, samo istija i vie duh negoli
stvarnost. Ovaj lik, tako slian ivoj Biserki, izgledao je kao da neto od svoje
nematerijalne i senovite osobine pozajmljuje samom detetu. Biserka je stajala,
gledajui netremice u njih kroz mranu sveinu umske tame, dok je sama bila ozarena
sunevim zracima koji su bili privueni nekom vrstom simpatije. U potoku ispod nje
stajalo je drugo neko dete - drugo ali isto - sa istim takvim zlatnim oreolom. Jestira se
oseala nekako nejasno i muno otuena od Biserke, kao daje dete, lutajui kroz umu,
izalo iz kruga u kojem su stanovali zajedno, te sada uzalud pokuava da se vrati u
njega.
U tom oseanju bilo je i varke i istine: dete i majka bili su otueni, ali Jestirinom
pogrekom, a ne Biserkinom. Otkako je mala otila od nje, ona je primila drugoga u
krug svojih oseanja; i to ih je sve tako izmenilo da Biserka, vraajui se posle
lutanja, nije mogla nai svoje mesto i jedva se razabirala gde je.
- udna misao dolazi mi u glavu - primeti osetljivi svetenik. - ini mi se da je
ovaj mali potok granica izmeu dva sveta, i da ti vie nikad nee nai svoju Biserku.
Ili je ona magino dete kome je zabranjeno, kao to kau bajke iz naeg detinjstva, da
pree preko tekue vode? Molim te, reci joj neka pouri, jer ovo oklevanje ve je
uznemirilo moje ivce.
- Hodi, drago dete! - ree Jestira pruajui obe ruke prema njoj. - Kako ide
lagano! Kad si ti bila tako lenja? Ovde je jedan moj prijatelj koji e biti i tvoj
prijatelj. Ti e od sada imati dva puta toliko ljubavi koliko ti je majka sama mogla
dati! Skoi preko potoka i hodi k nama. Znam da skae kao srna!
Biserka je bez odgovora na majine rei ostala na drugoj strani potoka. as je
upravljala svoje sjajne divne oi u majku, a as u svetenika; a as ih obuhvatila

oboje jednim pogledom, kao da bi htela nai i saznati odnos meu njima. Ne znajui
zato, kad je Artur Dimsdejl osetio deje oi na sebi, njegova ruka - s pokretom koji
je postao nevoljan - lagano je dola na srce. Najzad, sa autoritativnim izgledom,
Biserka je pruila svoj prsti i pokazala na majine grudi... Dole, u ogledalu potoka,
stajao je cveem okien i suncem obasjan lik male Biserke, pruajui takoe svoj
prsti!
- Ti, udno dete, zato mi ne doe? - uzviknu Jestira.
Ali Biserka je i dalje pokazivala kaiprstom i elo joj se mrtilo, a to je jo vie
padalo u oi jer je taj izraz bio na detetovom licu. Kako ju je njena majka i dalje
pozivala, pravei lice to ljubaznije, dete poe da udara nogom o zemlju s jo
jarosnijim pogledom i pokretom. U potoku je opet bila udna lepota lika, s namrtenim
elom, pruenim kaiprstom i zapovednikim pokretom, stoje davalo sve jai izraz
maloj Biserki.
- Pohitaj, Biserka, nemoj me ljutiti! - povika Jestira Prin.
- Skoi preko potoka, vrako dete, i dotri ovamo! Inae, eto me tamo!
Ali Biserka, koja se nimalo nije uplaila majine pretnje, niti je omekala na
njene molbe, dobila je nastup strasti koji je iskazivala ljutitim pokretima, a lice joj je
pokazivalo najudnije izraze gneva. Sve to propratila je divljim uzvicima koji su
parali vazduh i koji su odjekivali na sve strane kroz umu; te se inilo da skrivene ete
duhova saoseaju sa njom i hrabre je. A dole u potoku opet se ogledao nejasan gnev
na Biserkinom licu, krunisanom vencima od cvea, a usred toga stajao je ispruen prst
koji je ukazivao na Jestirine grudi.
- Vidim ta je detetu - proapta prebledela Jestira sveteniku, iako se starala da
sakrije nemir i uzbuenje. - Deca ne mogu da prime ni najmanju promenu u izgledu
stvari koje su im svakodnevno pred oima. Biserka ne vidi ono to je uvek videla na
meni!
- Molim te - odgovori svetenik - ako moe ma kako umiriti ovo dete, uini to
odmah! Izuzevi samo bolesni gnev kakve stare vetice, kao gospoe Hibins - dodade
on, pokuavajui da se nasmeje - sve bih drugo radije podneo nego ovu detinju jarost.
U Biserkinoj lepoti, kao i u smeuranoj vetici, taj gnev ima natprirodnu mo. Umiri je
ako me voli!
Jestira se ponovo okrenula ka Biserki, s rumenilom na obrazima i dubokim
uzdahom; ali pre nego to je nala reci, rumenilo je ustupilo mesto samrtnom bledilu.
- Biserka - ree tuno - pogledaj ispred svojih nogu! Tu, pred tobom, na ovoj

strani potoka!
Dete baci pogled i vide skerletno slovo, koje je tako lealo na ivici obale da se
zlatni vez ogledao u vodi.
- Donesi ga ovamo! - ree Jestira.
- Doi ti i uzmi ga! - odgovori Biserka.
- Je li jo ko video takvo dete? - ree Jestira sveteniku. - O, ja imam mnogo da
ti priam o njoj! Ali doista, ona ne grei to tako misli o kobnom znaku. Jo malo
moram podnositi njegove muke, jo koji dan samo, dok ne budemo ostavili ovu zemlju
i gledali na nju kao na zemlju snova. uma ga ne moe sakriti! Okeanske dubine
primie ga iz moje ruke i progutae zanavek!
Govorei to, ona doe na obalu potoka, podie skerletno slovo i ponovo ga
prikai na svoje grudi. Ba dok je Jestira govorila da e ga utopiti u morske dubine,
ona je primila ovaj smrtni znak iz ruku Usuda i u tome kao da je lealo nekakvo
znaenje neizbene sudbe. Ona ga je bacila u beskrajni prostor, i za jedan as disala
vazduh slobode, a sad je opet skerletna beda sijala na svom starom mestu! Tako uvek
biva: bez obzira na to u kakvom ga obliku vidimo, zlo delo uzima na sebe oblik
sudbine! Jestira skupi zatim pramenove svoje kose i sakri ih ispod povezae. Kao da
je skerletno slovo imalo a-robnu mo da pod njim sve uvene. Lepota, toplota i
bogatstvo njene enske prirode ostavie je kao sunce na zalasku, te je izgledalo kao da
neka siva senka lebdi oko nje.
Kada se tuna promena izvrila, ona prui ruku Biserki.
- Poznaje li sada svoju majku, dete? - upita je prekorno ali blago. - Hoe li
doi preko potoka i priznati svoju majku sada kada je na njoj njena sramota, sada kad
je tuna?
- Da, sad hou! - odgovori dete, skoivi preko potoka i grlei lestiru svojim
rukama. - Sada si zaista moja majka! A ja sam tvoja mala Biserka!
U nastupu nenosti, to je bilo retko kod nje, privue Biserka svoju majku k sebi i
poljubi je u elo i u oba obraza. Pa onda - kao gonjena nekom vrstom potrebe da
svaku utehu od svoje strane zaini i grkim ubodom - Biserka poljubi i skerletno slovo!
- To nije lepo! - ree Jestira. - im si mi pokazala malo ljubavi, ti mi se, eto, i
ruga!
- Otkud svetenik ovde? - upita dete.
- eka da te pozdravi - odgovori majka. - Hajde, moli ga da te blagoslovi! On te

voli, moja mala, kao to voli i tvoju majku. Zar ga nee voleti? Hajde, on jedva eka
da te pozdravi!
- Voli li on nas? - zapita Biserka, gledajui razumno u majino lice. - Hoe li ii
s nama? Drei se podruku, sve troje zajedno natrag u grad?
- Ne sada, drago dete! - odgovori Jestira. - Ali doi e i to vreme kad e ii s
nama podruku. Mi emo imati svoju kuu i ognjite; i ti e sedeti na njegovim
kolenima; a on e ti priati mnoge prie i ti e ga voleti veoma. Ti e ga voleti, zar
ne?
- A hoe li on uvek drati ruku na srcu? - upita Biserka.
- Ludo dete, kakvo je to pitanje? - uzviknu majka. - Hajde, i moli ga za
blagoslov!
Bilo iz ljubomore, koja je prirodna kod svakog razmaenog deteta naspram
opasnog takmaca, bilo iz kakve pobude svoje udljive prirode, Biserka se nije htela
pokazati ljubazna prema sveteniku. Samo silom mogla ju je njena majka dovesti do
njega, jer se otimala i pravila udne grimase na licu; a to je bila njena osobina od
najranijeg detinjstva, i njena fizionomija mogla je uzimati tako razline izglede, a u
svakom bio je neki novi nestaluk. Svetenik, tuan i zbunjen, ali nadajui se da e
jedan poljubac biti zalog kojim e pridobiti dete za sebe, izae joj u susret i poljubi je
u elo. Na to se Biserka ote od svoje majke, otra na potok, nae se nad njim i dugo je
umivala lice, dok nemili poljubac nije bio sasvim spran bistrom vodom. Onda je stala
u stranu i gledala mirno i Jestiru i svetenika, koji su razgovarali i udeavali stvari
prema novom poloaju i namerama koje je uskoro trebalo ostvariti.
Najzad, poverljivi razgovor bio je dovren. Oni su meu mranim starim
drveem ostavili samoi dolinu koja e svojim mnogobrojnim jezicima jo dugo
priati o tome ta se tu dogodilo, ali nijedan smrtnik nee to razumeti. A setni potok
dodao je ovu novu priu tajni koje je ve njegovo maleno srce bilo puno, i o kojoj
uvek ubori istim alobnim umom, kao i pre toliko vekova.

XX

Svetenik u zabuni
Udaljujui se od Jestire i male Biserke, svetenik se osvrnuo i bacio jedan pogled
oekujui da e videti samo nejasne linije majke i deteta kako iezavaju u senci
umskoj. Takva velika promena u njegovom ivotu nije se mogla odmah primiti kao
istinita! Ali Jestira, obuena u sivu odeu, bila je jo tu i stajala pored stabla koje je
bura oborila pre toliko vremena, a kasnije godine pokrile mahovinom da bi se ovo
dvoje, s najteim zemaljskim teretom na sebi, moglo odmoriti na njemu i nai jedan
as mira i utehe. Tu je bila i Biserka, skakutala je po obali potoka. Sada, poto je onaj
trei otiao, vratila se majci na svoje staro mesto. Dakle: svetenik nije spavao ni
sanjao!
Da bi duh oslobodio od te nejasnosti i dvojnosti utiska, koja ga je muila, on se
seti i jasnije odredi planove koje su skicirali on i Jestira za svoj odlazak. Saglasili su
se da im Stari svet, sa svojim gomilama i gradovima, nudi bolje utoite i zaklon nego
divljina Nove Engleske ili cele Amerike, s indijanskim kolibama ili evropskim
naseobinama, retko posejanim po obali morskoj. I kad ne bi bilo obzira na
svetenikovo zdravlje, koje nije moglo podneti surovost umskog ivota, njegovi
darovi, znanje i celokupne osobine pribavili bi im dom jedino usred civilizacije i
obrazovanosti, jer ukoliko je via drutvena kultura, utoliko ovek mora biti finije
prilagoen njoj. A da bi im sve polo za rukom, desilo se da je neki brod leao u
pristanitu: jedan od onih sumnjivih brodova, estih u to doba, koji, mada nisu bili
sasvim gusarski, ipak su se odlikovali mnogim znacima neodgovornosti i slobode...
Ova je laa skoro dola sa panskih obala i za tri dana spremala se na put za Bristol.
Jestira Prin, koja je kao dobrovoljna milosrdna sestra poznavala kapetana, uzela je na
sebe da spremi odlazak za dva lica i jedno dete, u tajnosti.
Svetenik je pitao Jestiru, s najveim zanimanjem, za tano vreme polaska broda.
Bie verovatno za etiri dana. To je ba kako treba!, ree on sebi. A zato je
preasni gospodin Dimsdejl smatrao to vreme kao porueno, oklevao je da kae. Ipak,
da ne bismo nita sakrili od itaoca, to je bilo zato to je za tri dana trebalo da ita
svoju Propoved o izborima; i kako je to bio svean dan u ivotu svetenika Nove
Engleske, on nije mogao eleti bolji dan u kojem bi zavrio svoju sveteniku karijeru.
Oni e bar rei za mene, mislio je ovaj retki ovek, ,,a nisam ostavio svoju javnu

dunost neispunjenu ili loe iz-vrenu! Doista je alosno to e svetenik u toj

introspekciji, tako dubokoj i otroj, biti bedno prevaren! Mi smo imali, i moda emo
jo imati, da o njemu kaemo i gorih stvari, ali nita drugo, ini nam se, nee ga
pokazati tako alosno slabog; nikakav drugi dokaz, u isti mah mali i nepobitan, o
jednoj tajnoj boljci koja je odavno poela da nagriza i samu sr njegovog karaktera.
Nijedan ovek ne moe zadugo imati jedno lice za sebe, a drugo za ceo ostali svet, i
da najzad ne doe u zabunu koje je od njih istinito.
Uzbuenje koje je ovladalo gospodinom Dimsdejlom posle njegovog razgovora
sa Jestirom pozajmilo mu je neobinu telesnu snagu i odvelo ga brzim koracima kui.
Staza kroz umu izgledala mu je divlja i mranija sa svojim prirodnim preponama, i
manje ugaena ljudskim nogama nego na putu izvan grada. Ali on je skakao preko
prepona, provlaio se kroz este, puzao preko strmina, sputao se u uvale i, ukratko
reeno, savladao sve tekoe puta s neumornom snagom, koja ga je i samog zaudila.
Setio se kako je s mukom preao preko istog mesta samo dva dana pre toga, i kako je
esto zastajao da predahne. U blizini grada uinilo mu se da su se poznati predmeti
izmenili. Izgledalo mu je da ih je ostavio ne jue, ne pre dva, ve pre mnogo dana, ili
ak godina. Meutim, svaka ulica i kua zadrala je svoje stare osobine, kojih se on
dobro seao. Pa ipak, oseanje promene samo se nametalo. Isto je tako bilo s
poznanicima koje je sretao, i sa svim ljudskim licima maloga grada. Nisu bila ni
starija ni mlaa; brade ljudi u godinama nisu bile belje, niti su jueranje bebe mogle
sada da idu po ulicama; bilo je nemogue opisati po emu su se razlikovala od lica
koja je video pri polasku, pa ipak, nekakvo duboko oseanje govorilo je o njihovoj
promeni. Isti utisak oevidno se ispoljio kad je proao ispod zidova svoje crkve.
Crkva mu se uinila tako udna i tako poznata da se duh gospodina Dimsdejla kolebao
izmeu dve misli: ili je tu crkvu gledao pre, ili je gleda sad u snu.
Ova pojava, u svojim raznovrsnim oblicima, nije znaila nikakvu promenu na
spoljnim stvarima, ve naglu i vanu promenu samog posmatraa. Jedan dan izvrio je
u njegovom duhu promenu kao da su godine protekle. Svetenikova volja, kao i volja
Jestire Prin, i sudba koja ih je vezivala - izvrile su ovu promenu. Grad je bio isti kao
i pre, ali se u njega iz ume nije vratio isti svetenik. On bi mogao rei prijateljima
koji su ga pozdravljali: Ja nisam onaj koga vi zamiljate! Ja sam onog ostavio tamo u
umi, povuenog u jednu zaklonjenu dolinu, pored jednog mahovinom obraslog stabla,
a blizu nekog tu-nog potoka! Idite i traite svog svetenika i vidite da su njegovo
omravelo lice, njegovi tanki obrazi i njegovo bledo, sumorno, naborano elo baeni
na zemlju kao iznoeno odelo! Njegovi prijatelji, bez sumnje, rekli bi mu: Ti si onaj
isti ovek!, ali bi, govorei to, bili u zabludi.
Pre nego to je gospodin Dimsdejl stigao do kue, tajno unutranje oseanje dalo

mu je nove oigledne dokaze o revoluciji njegovih misli i oseanja. I doista, u ovom

unutranjem carstvu, samo potpuna promena dinastije i moralnog zakonika mogla je
objasniti otkuda dolazi nova snaga bednome sveteniku. Na svakom koraku bio je
spreman da uini bilo kakvo udno, divlje i bezbono delo, sa oseanjem da e ono
biti nesvesno i nemarno, uprkos njemu samom, ali koje dolazi iz njegove vee dubine
nego ono to se tome protivi. Tako, na primer, susrete jednog od svojih drugova. Stari
estiti ovek pozdravi ga s oinskom ljubavlju i privilegijom stareinstva, na ta su
mu pravo davali starost, ist i svetao karakter i visoki poloaj koji je zauzimao u
crkvi. I zajedno sa ovim, duboko skoro do oboavanja, potovanje koje je pripadalo
njegovim delima, kako svetenikog poziva, tako i privatnim. Nikada nije bilo lepeg
primera kako velianstvo starosti i mudrosti moe da se sloi s poslunou i
uvaenjem s kojima se ljudi nieg drutvenog reda i manjih darova ponaaju prema
viima. Sada, za vreme jednog kratkog razgovora izmeu gospodina Dimsdejla i ovog
estitog sedog svetenika, gospodin Dimsdejl je jedino najbriljivijim nadzorom nad
samim so-bom mogao da se uzdri od izvesnih bezbonih misli, koje su se pojavile u
njegovom duhu i ticale se Tajne veere. On je sav prebledeo kao pepeo i drhtao od
straha da njegov jezik ne pokae te strahovite stvari. A opet, s tim uasom u srcu,
jedva je mogao da izbegne a da se ne nasmeje, mislei kako e se sveti patrijarh
skameniti od uda na tu njegovu bezbonost.
Zatim je doao drugi sluaj takve prirode. urei ulicom, preasni gospodin
Dimsdejl susreo je najstariju enu iz svoje parohije, najpoboniju i najugledniju
staricu, sirotu udovicu, usamljenu i srca punog uspomena na umrlog mua, decu i
prijatelje iz davnih dana, kao to je groblje puno istorije urezane na kamenu. Ipak, sve
to, to bi inae rastuilo svako srce, bila je skoro sveana radost njenoj pobonoj
staroj dui, silom verske utehe i istinom jevanelja kojima se ona hranila za vie od
trideset godina. A otkako je poverena gospodinu
Dimsdejlu, najvea uteha dobre starice - koja je morala biti nebeska uteha, jer
inae ne bi imala nikakve sile - bila je da se nae sa svojim pastorom, bilo sluajno
ili namerno, i da se osvei reju tople i oevidne nebeske jevaneljske istine, koja je
padala u njene nagluve, ali milinom ispunjene ui. Ali sada, kada se nae na uvo ove
starice, gospodin Dimsdejl, kao da je postao veliki neprijatelj ljudskih dua, nije se
mogao setiti nijednog stava iz Biblije, niti ega drugog, ve jednog kratkog, snanog i,
kako se njemu inilo, nepobitnog dokaza protiv besmrtnosti due.
Da je on uao u njen duh, verovatno bi ova starica pala mrtva kao od kakvog
jakog otrova. ta je zaista rekao, svetenik se kasnije nije mogao setiti. Sreom,
moda je bilo nereda u njegovom iskazu, te dobra ena nije mogla imati nikakvu jasnu
ideju o tome ta je rekao, ili je provienje to protumailo na svoj nain. Izvesno je

samo to da je video, kad je pogledao u staricu, izraz boanske zahvalnosti i ushienja,

koje je liilo na nebesku svetlost na njenom bledom licu punom bora.
I trei primer. Poto je ostavio staricu, susreo je najmlau sestru. To je bila
devojka skoro zadobijena - a zadobijena besedom gospodina Dimsdejla one nedelje
posle noi provedene na gubilitu - da razmeni prolazne radosti ivota za nebesku
nadu, koja e postajati sve svetlija kako ivot bude postajao sve crnji oko nje, i koja
e pozlatiti krajnju tamu veitom slavom. Ona je bila ista i lepa kao ljiljan koji cveta
u raju. Svetenik je dobro znao da njegova slika lei u neporonoj svetinji njenog
srca, i ona je prevukla snenu zavesu preko njegova lika, dajui religiji ar ljubavi, a
ljubavi istotu vere. Satana je to popodne izvesno naveo tu mladu devojku na stazu
gorko iskuavanog ili - zar nije bolje rei? - izgubljenog i oajanju predatog oveka.
Kad mu se pribliila, arhineprijatelj mu je aputao da unese u njene nene grudi to
jae seme zla koje e, pouzdano, uskoro procvetati i s vremenom doneti crni plod. On
je poznavao svu svoju vlast nad ovom devianskom duom koja mu se poverila, te je
znao da moe opustiti celokupno polje nevinosti jednim jedinim zlim pogledom, i
jednom jedinom rei razviti na njemu sasvim protivno cvee. Stoga, s najjaim
naporom volje, zakloni lice svojim enevskim ogrtaem, jurnu napred, pravei se da
je ne vidi, i ostavi mladu sestru da objasni sebi kako zna njegovu grubost. Ona je
ispitivala svoju savest - u kojoj su bile samo nevine majune stvari, kao u njenom
depu ili torbici za rad - i prekorevala sebe, sirotica, za hiljadu uobraenih pogreaka,
a sutradan je otila da obavlja svoje kune poslove oiju nateenih od suza.
Pre nego to je imao vremena da slavi svoju pobedu nad poslednjim iskuenjem,
svetenik je bio svestan jednog novog nagona koji je bio smean, ali isto tako i uasan.
To je bio - stid nas je rei - nagon da stane nasred ulice i propoveda bezbonost
jednoj gomilici puritanske dece, koja se tu igrala. On se oslobodio ovog nastupa kao
nedostojnosti svoga poziva i susrete jednog pijanog mornara sa panskog broda. Tada,
poto je hrabro pobedio ostale slabosti, siroti gospodin Dimsdejl udeo je da se
pozdravi i da se naslauje neslanim dosetkama, kakvih je dosta u mornara, i
nezgrapnim, jakim i bezbonim psovkama! Iz ove poslednje krize izaao je kao
pobednik jedino zahvaljujui svom uroenom ukusu i navici da uva svoje
sveteniko dostojanstvo, a nikako nekim boljim principima.
ta je to to me tako goni i iskuava?, ree svetenik u sebi, zastavi na ulici i
udarivi se rukom po elu. Jesam li poludeo? Ili sam sasvim predan avolu? Jesam
li napravio s njim ugovor u umi i potpisao ga svojom krvlju? I da li me sad poziva da
ispunim svoje obaveze, izvravajui sva zla koja moe zamisliti njegovo pakleno
uobraenje?

Ba u trenutku kad je preasni gospodin Dimsdejl razgovarao sa samim sobom,

kau, prola je pored njega stara gospoa Hibins, oglaena vetica. Njena je pojava
bila ohola; kose visoko podignute, u bogatom somotskom ogrtau, s jakom ukruenom
uvenim utim krobom, emu ju je nauila En Terner, njena prisna prijateljica, pre
nego to je ova poslednja potovana gospoa obeena zbog ubistva ser Tomasa
Overberija. Bilo daje vetica itala svetenikove misli ili ne, zaustavila se, zagledala
se u njegovo lice, lukavo se nasmejala i otpoela razgovor sa svetenikom, iako to
nije bio njen obiaj.
- Tako, preasni gospodine, vi ste, dakle, uinili posetu u umi? - otpoe vetica.
- Drugi put, molim vas, izvestite me samo, i ja u se radovati da vas pratim. Da ne
obeam mnogo, moja jedna re moe spremiti lep doek svakom tuinu gospodinu kod
onog gospodara koga vi traite.
- Verujte, gospoo - odgovori svetenik s velikom snishodljivou, kao to je
zahtevalo njegovo vaspitanje i visoki poloaj gospoe - verujte, tako mi mog dobrog
glasa, da mi je savreno nepoznat smisao vaih rei! Ja nisam iao u umu da traim
nikakvog gospodara, niti u ubudue ii tamo da traim blagonaklonosti takvog lica.
Moja namera bila je da pozdravim onog svog pobonog prijatelja, apostola Eliota, i
da s njim delim radost to je dobio za hrianstvo mnogu dragocenu bezboniku duu.
- Ha-ha-ha! - cerekala se stara vetica, klimajui glavom prema sveteniku. Lepo, lepo, nije potrebno da o tome po danu razgovaramo! Ali u pono, u umi, mi
emo drugaije razgovarati!
I ode dostojanstveno, ali se esto osvrtala, smejui se sveteniku kao neko ko bi
bio rad da pronae tajnu vezu prijateljstva.
Jesam li ja, dakle, mislio je svetenik, predao sebe avolu, koga je ova
poutela, ukoena, u somot odevena stara vetica izabrala za svoga uitelja i
gospodara?
Bedni svetenik! On je takoe nainio slinu pogodbu! Kuan snom sree, predao
je sebe vlastitim izborom, kao nikad pre toga, onome to je znao da je smrtni greh. I
zarazni otrov tog greha brzo se rairio po elom njegovom moralnom sistemu. On je
uguio sve bolje pobude i probudio celo bratstvo zlih pobuda. Prezir, mrnja,
neizazvana zloba, elja za zlom, ismevanje svega dobrog i svetog - probudili su se u
njemu da ga kuaju i da ga uasavaju. I njegov susret sa starom gospo-om Hibins
samo je dokazivao simpatiju i bratstvo sa izgubljenim duama i svetom pokvarenih
duhova.
Utom je stigao do svoga stana na ivici groblja i urno se popeo uz stepenice da

se odmori u svojoj sobi za rad. Svetenik je bio zadovoljan to je stigao u stan pre
nego to se izdao svetu onim zlim nastupima koji su ga gonili dok je prolazio ulicama.
Kad je uao u sobu, pogledao je oko sebe knjige, prozore, kamin i ilimove na
zidovima, sa istim oseanjem neobinog koji ga je pratio na putu iz umske doline do
grada i kue. Ovde je, eto, razmiljao i pisao; ovde je postio i bdeo do polumrtvila;
ovde se starao da se Bogu moli; a ovde je podnosio stotinu muka. Eno Biblije na
starom bogatom jevrejskom jeziku, s Mojsijem i prorocima koji mu govore glasom
bojim! Tamo je na stolu divit, a pored njega nedovrena propoved, prekinuta usred
reenice, kad je pre dva dana misao prestala da se izliva po hartiji. Znao je da je on
taj isti, mravi i bledi svetenik koji je trpeo, radio i pisao onu Propoved o izborima!
Ali inilo mu se da stoji po strani i da gleda svoju prolu linost s prezrivim, punim
saaljenja, ali poluzavidnim ljubopitstvom. Te linosti vie nije bilo! Drugi je ovek
doao iz ume - pametniji, sa znanjem skrivenih tajni koje nikad ne bi dokuila
prostota onog preanjeg svetenika. Gorko znanje, doista!
Dok se bavio tim mislima, na vratima se u udar i svetenik odgovori:
Napred!, sa slutnjom da e ugledati kakvog avola. Tako je i bilo! U sobu ue stari
Roder ilingvort. Svetenik je stajao bled i nem, s jednom rukom na jevrejskoj
Bibliji, a drugom na grudima.
- Dobro doli kui, preasni gospodine! - ree lekar. - ta radi onaj poboni
ovek, apostol Eliot? Ali ini mi se, dragi gospodine, da ste bledi; kao da je put kroz
umu bio muan za vas. Hoe li vam trebati moja pomo da dobijete snagu i mo za
Propoved o izborima?
- Ne, ne mislim tako - odgovori preasni gospodin Dimsdejl. - Moj put i vienje
s onim svetim apostolom, i slobodan vazduh koji sam disao, dobro su mi inili.
Nadam se, dobri lekaru, da mi vie nee trebati vai napici ma kako da su lekoviti i iz
prijateljske ruke.
Za to vreme, Roder ilingvort posmatrao je svetenika ozbiljnim i dubokim
pogledom, kao lekar bolesnika. Ali uprkos spoljnjem miru, bolesnik je bio uveren da
starac zna, ili da bar sumnja, za njegov sastanak s Jestirom. Lekar je znao, dakle, da za
svetenika nije vie poverljivi prijatelj, ve najgori neprijatelj. inilo bi se prirodnim
da e se o tome i govoriti, jer je to bilo poznato obojici. udno je, ipak, koliko treba
vremena dok se misli obuku u rei, i kako se dva lica, koja neto ele da izbegnu,
mogu predmetu primai i povui se ne dodirnuvi ga. Stoga se svetenik i nije bojao
da e Roder ilingvort odreenim recima dodirnuti pravi poloaj koji saci zauzimaju
jedan spram drugog. Ipak se lekar, na svoj nain, paljivo primicao tajni.
- Zar ne bi bilo bolje - ree on - da noas potraite moju slabu pomo? Doista,

dragi gospodine, moramo se starati da budete snani za Propoved o izborima. Narod

oekuje neto veliko od vas, slutei da druga godina moe doi a da svetenika nee
biti vie u njegovoj sredini.
- Da, na drugi svet! - odgovori svetenik s pobonom predanou. - Molim se
Bogu da to bude bolji svet; jer se doista muno mogu nadati da se provuem sa svojim
stadom do idue godine! Ali to se tie vaih lekova, dobri gospodine, u sadanjem
stanju mi nisu potrebni.
- Milo mi je to to ujem - odgovori lekar. - Moe biti da moji lekovi, tako dugo
davani zalud, poinju da deluju. Kako bih bio srean, i koliko bih zasluio zahvalnost
Nove Engleske, kad bih mogao uiniti da vas potpuno izleim!
- Hvala vam od sveg srca, najodaniji prijatelju! - ree preasni gospodin
Dimsdejl sa sveanim osmehom. - Hvala vam! Vae delo mogu vam platiti jedino
svojim molitvama.
- Molitve estitog oveka zlatna su nagrada! - ree Roder ilingvort opratajui
se. - Da, one su zlatan tekui novac u Novom Jerusalimu, sa igom kraljeve kovnice na
sebi!
Kad je ostao sam, svetenik je pozvao domaeg slugu i zatraio da jede; a kad je
jelo doneseno, pojeo ga je s prodrljivim apetitom. Zatim, bacivi u vatru ve
ispisane listove Propovedi o izborima, odmah je poeo drugu propoved, koju je pisao
sa silnim tokom misli i oseanja, te je verovao da je nadahnut; samo se udio kako je
to nebo htelo dati sveanu i uzvienu muziku svojih otkria tako ravom instrumentu
kao to je bio on. Ali kako mu drago, ostavljajui ovu tajnu da se rei sama, ili da
ostane zauvek nereena, on je iao napred sa istinskom revnou i ushienjem. No je
ve prola kao da ima krila i kao da ga nosi njima; jutro je osvanulo i zavirilo,
rumenei, kroz zavese. Najzad, i sunce je bacilo u sobu zlatne zrake, koji su pali preko
svetenikovih oiju. On je jo sedeo s perom u ruci i s neizmerno dugom trakom
ispisane hartije iza sebe.

XXI

Praznik Nove Engleske

Rano izjutra, onoga dana kad je novi guverner imao da primi dunost iz ruku naroda,
Jestira Prin i mala Biserka dole su na trg, koji je ve bio pritisnut zanatlijama i
ostalim stanovnicima grada, meu kojima je bilo i mnogo grubih lica, ija je odea od
koe divlje svinje pokazivala da su iz umskih naselja koja su okruivala malu
prestonicu naseobine.
Na taj narodni praznik, kao i u svim drugim prilikama za sedam proteklih godina,
Jestira je oblaila sivu grubu odeu. Ne samo bojom ve jo vie nekom
neobjanjivom osobinom kroja odela, ona je iezavala iz oiju publike; dok ju je
skerletno slovo, naprotiv, vraalo iz te neodreene polutame, da u svojoj osobenoj
svetlosti iznese njen moralan izgled. Njeno lice, odavno poznato stanovnicima grada,
pokazivalo je mramornu mirnou, kao i obino. Ono je liilo na masku ili, bolje rei,
na ledeni mir crta umrle ene; ta je slinost dolazila zbog toga to je Jestira, u pogledu
na svako pravo na simpatiju, bila u stvari mrtva, i to je odavno izala iz sveta u
kojem je, po izgledu, jo ivela.
Moe biti da je danas na njenom licu bio neki izraz pre nevien, a koji nije bio
dovoljno jasan da bi mogao biti otkriven sad; sem ako bi koji natprirodno darovit
posmatra prvo proitao srce, a posle traio ta mu odgovara na liku i pojavi. Takav
duhovni gledalac (poto je ona izdrala za sedam godina poglede gomile kao neto
neizbeno, kao neku kaznu i kao neto to se moralo izdrati kao propis vere) mogao
bi pomisliti daje sada poslednji put susrela te poglede, slobodno i voljno, u nameri da
ono to je dugo bilo muenitvo preobrati u neku vrstu pobede. Pogledajte jo
poslednji put skerletno slovo i onu koja ga nosi!, htela je moda da im kae njihova
rtva i doivotna robinja. Jo malo i ona e biti izvan vaeg domaaja! Jo koji as
pa e duboki tajanstveni okean uguiti i zanavek sakriti znak koji ste stavili da pali
njene grudi! Moda je bilo i kajanja u Jestirinom duhu u trenutku kad se spremala da
se oslobodi muka koje su se tako tesno sjedinile s njenim biem. Moda je bila i
neodoljiva elja da ispije do dna kupu ispunjenu pelinom i emerom kojim su bile
zagorane sve njene brane godine, kako bi joj vino ivota, koje e od sada biti
ponueno njenim usnama, bilo ukusno, silno i radosno u ukraenom zlatnom peharu;
inae bi ostala neodoljiva enja za gorkim piem, kojom je dotle gasila svoju e

kao najmonijim napitkom.

Biserka je bila vilinski vesela. Bilo je nemogue pomisliti da ta svetla i sjajna
pojava duguje svoje bie onom obliku tamnosive boje; ili da je ukus, tako nean i tako
bogat, koji je stvorio deje odelo, bio isti onaj koji je izvrio moda jo tei zadatak,
dajui Jestirinom prostom odelu takvu udnu osobenost. Odelo, koje je veoma sliilo
Biserki, izgledalo je kao neizbeno razvie i spoljni izraz njenog karaktera, i ne bi se
moglo odvojiti od nje isto kao ni sjajno arenilo od leptirovih krila, ili lista kakvog
sjajnog cveta. Kao i kod njih, tako i kod ovog deteta, odelo je bilo u saglasnosti s
njegovom prirodom. Toga znaajnoga dana, tavie, bilo je neke neobine ivosti i
nemira u detetovoj udi, koja je liila na svetlucanje dijamanta to blista i baca
varnice s raznolikou uzbuenja grudi na kojima poiva. Deca uvek imaju simpatija
prema duevnom nemiru svojih roditelja; a naroito oseaju kakvu muku ili
predstojei preokret ili ma ta slino u domaim okolnostima. Stoga je Biserka, koja
je bila dragi kamen na majinim grudima, odavala, igrom svoga duha, sve ono
uzbuenje koje niko nije mogao otkriti u mramornoj mirnoi Jestirina ela.
Taj nemir inio je da je ona vie letela kao ptica nego to je ila pored majke.
Svaki as je putala divlje i nejasne uzvike koji su parali vazduh. Kad su dole na trg,
postala je jo nemirnija kad je videla kolebanje i um koji je oivljavalo to mesto,
koje je vie liilo na usamljenu iroku ledinu pred kakvom seoskom kuom negoli na
sredite gradskog ivota.
- ta je to, majko? - povika Biserka. - Zato je narod ostavio svoje poslove? Je li
ovo praznik za ceo svet? Pogledaj, eno kovaa! Oprao je svoje garavo lice i obukao
stajae ruho, i izgleda da bi se rado veselio, samo kad bi mu ko hteo rei kako! A eno
i majstor Braketa, starog tamniara! Gle kako se smeje i kako mi mae. Zato, majko?
- On te se sea kao male bebe, dete moje - ree Jestira.
- On ne treba da se zbog toga smeje i mae glavom na mene, taj crni, sumorni,
razroki starac! - ree Biserka. - On moe mahati glavom na tebe, ako hoe, jer si
obuena u sivu odeu i nosi skerletno slovo. Ali gle, majko, koliko je meu njima
tuinaca, i Indijanaca, i mornara! ta e svi oni ovde na trgu?
- ekaju da vide litiju kad proe - ree Jestira. - Jer e tuda proi guverner i
stareine i svetenici i bogati i estiti, s muzikom i vojnicima na elu.
- A hoe li i svetenik biti tamo? - upita Biserka. - I hoe li on pruiti svoju ruku
meni, kao onda kad si me ti vodila k njemu na obali potoka?
- Bie, dete, bie - odgovori majka - ali danas te nee pozdraviti, niti ti treba da
ga pozdravi.

- Kako je to udan i tuan ovek! - ree dete, kao da razgovara sa sobom. - U

tamnoj noi nas je prizivao k sebi i drao tvoju i moju ruku, onda kad smo stajali s
njim tamo na gubilitu; a u dubini ume, gde ga moe uti samo staro drvee i gde ga
vidi samo komad neba, razgovarao je s tobom i sedeo je na mahovini! I jo me je tako
poljubio u elo da je to mali potok jedva mogao oprati! Ali ovde, na belom danu i
pred svetom, on nas ne poznaje, niti mi treba da ga poznajemo! udan i tuan je to
ovek, s rukom uvek na srcu!
- Budi mirna, Biserka! Ti to ne razume - ree joj majka.
- Nemoj misliti na svetenika, ve gledaj oko sebe i vidi kako je danas veseo
svaiji lik. Deca su izala iz kole, a odrasli iz svojih radionica i polja, s namerom da
se vesele. Jer danas nov ovek poinje da vlada njima; i kao to je uvek obiaj otkako
je prvog naroda, svi se vesele i raduju, kao da e odmah zlatna godina doi sirotom
starom svetu!
I bilo je tako kao to je Jestira i rekla o neobinoj veselosti koja je ozarila lica
okupljenoga naroda. U ovaj sveani dan u godini - kakav je ve postao, i ostao takav
za vreme od skoro dva veka - puritanci su sabili svu radost i narodno veselje koje su
smatrali da mogu biti doputeni ljudskoj slabosti; time su toliko razgonili uobiajeni
oblak da su, za vreme jednog jedinog sveanika, izgledali jedva neto ozbiljnije nego
veina drugih zajednica u vreme opte nesree.
Moe biti da preterujemo u sumornim i tamnim bojama, koje su nesumnjivo
karakterisale raspoloenje i obiaje tog doba. Lica koja su se sada nalazila na
bostonskom trgu nisu roena da im padne u deo puritanska sumornost. Ona su bila
roeni Englezi, iji su oevi iveli pod sunevom raskoi Elizabetine epohe; a to je
bilo vreme kad je ivot Engleske, posmatran kao celina, izgledao dostojanstveniji,
bajniji i veseliji nego to je svet ikada video. Da su otkud poli za svojim naslednim
ukusom, doseljenici bi u Novoj Engleskoj svetkovali sve narodne sveanosti, s
vatrometima, gozbama, igrama i paradama. Nalo bi se naina da se pri vrenju
velianstvenih obreda sjedini veselost sa sveanou i, takorei, da se da neobian i
sjajan ukras odei koju u tim prilikama oblai itav narod. Bilo je senke takvog
pokuaja u proslavljanju poetka politike godine u koloniji. Tamni odsev uspomena
na sjaj, od ega su videli samo bezbojnu i bezlinu predstavu u starom ponosnom
Londonu - neemo rei pri krunisanju, ve pri primanju dunosti lorda namesnika moe se primetiti u obiajima koje su zaveli nai preci pri godinjem biranju
stareina. Oci i osnivai republike - dravnici, svetenici i vojnici - smatrali su za
dunost da tada prime spoljni sjaj i velelepnost, to se po staroj navici smatralo kao
prigodno odelo za javne i drutvene sveanosti.

Svi su doli da u litiji proparadiraju pred oima naroda i da tako daju potrebnu
dostojanstvenost prostom obliku novopoete vladavine.
Tada je i narod bio, ako ne ohrabren, a ono bar opravdan, to naputa ozbiljni i
veiti rad grubih zanata, rad koji je u svim ostalim danima izgledao jedne vrste i
jednog materijala, kao i njihova vera. Ovde, uistinu, nije bilo igara koje su veselile
narod u Engleskoj za Elizabetina doba ili za vreme Dejmsa - nikakvih primitivnih
predstava; nije bilo ni pevaa s harfom i balada iz davnina, niti sviraa s majmunom
koji igra po njegovoj muzici; ni maioniara s opsenama, ni veseljaka da narod
nasmeje alama, starim moda vie stotina godina, ali uvek monim, jer potiu iz
najdubljeg izvora veselosti. Svi ti predstavnici raznih grana veselja bili bi prognani,
ne samo surovom disciplinom zakona ve optim oseanjem koje daje snagu
zakonima. Pa ipak, iroka estita lica naroda smeila su se - moda sumorno, ali
slobodno. Bilo je i igara koje su doseljenici gledali i igrali davno na vaarima i
seoskim sabo-rima u Engleskoj. I za ljubav one hrabrosti i muke odvanosti, koja je
bila u njima, mislilo se da ih treba presaditi i na novo zemljite. Rvanje po nainu
kornvolskom i devonirskom videlo se ovde-onde na trgu; u jednom uglu bila je
prijateljska bitka tapovima, a (to je najvie privlailo sve) na uzviici od dasaka,
koja je ve ranije pominjana, dva majstora poinjala su bitku s maem i titom. Ali na
nezadovoljstvo publike, ovu poslednju predstavu prekinuo je gradski policajac, koji
nije mogao da dopusti da se izigrava dostojanstvo zakona takvom zloupotrebom
osvetenih mesta.
Uopte, moe se rei da su ti potomci oeva koji su se umeli veseliti, umeli bolje
proslavljati praznike nego docniji njihovi potomci, sve do naih dana. Njihova
neposredna deca, generacija koja je dola odmah posle prvih doseljenika, nosila je
najcrnju senku puritanizma i tako je bila njome pomraila narodno lice da sve kasnije
godine nisu bile dovoljne da ga rasvetle. Mi treba da ponovo nauimo zaboravljenu
vetinu kako da budemo veseli.
Slika ljudskog ivota na trgu, mada je njegova opta boja bila tuna, mrka ili crna
boja engleskih doseljenika, bila je ipak oivljena nekom raznolikou. Nekoliko
Indijanaca - u svojoj divljakoj raskoi veto izvezenog odela od koa divlje svinje, s
pojasevima, crvenim i utim, s perjem i naoruani strelom, lukom i kopljem s kamenim
vrhom - stajali su odvojeno, sa ponaanjem nepokolebljive vanosti, ak viom od
one koju je izdavao puritanski karakter. Ali ma kako da su bili divlji ovi obojeni
varvari, ipak nisu bili najdivljiji prizor na trgu. Ova odlika pripadala je, po pravdi,
mornarima - jednom delu posluge sa panske lae - koji su doli na obalu da vide
veselje na Izbornom danu. To su bili surovi prestupnici i pustolovi s licem opaljenim
od sunca i ogromnim bradama; njihove iroke i kratke akire, oko pojasa zavrene

tkanicama, esto su bile zakopane grubim zlatnim paftama, za koje su drali uvek
zadenut no, a katkad i jatagan. Ispod njihovih irokih eira od lia palme, sijale su
se oi koje su izdavale ivotinjsku svirepost i kad su bili veseli ili dobre udi. Oni su
se greili bez straha i skrupula o pravila ponaanja koja su bila obavezna za sve
ostale, puei duvan pod nosom samog policajca, iako bi i jedan dim bilo kog
graanina stajao iling globe; gutali su po svojoj volji vino i rakiju iz depnih utura,
koje su slobodno nudili i zabezeknutoj gomili oko sebe. To jasno pokazuje
nesavrenstvo morala toga doba, ma kako da je bio strog, jer je bila data neka sloboda
mornarima, ne samo zbog dela na obali, ve vie radi oajnih dela na moru. Mornar
toga doba bio bi jednak gusaru naeg vremena. Malo ko bi mogao sumnjati, na primer,
daje ba ova posluga, iako nikakav neobian primerak svoje pomorske brae, bila
kriva za pljakanje panskih trgovakih brodova, tako da bi zbog tih dela svi stavili na
kocku svoje vratove na sudu naeg doba.
Ali u ono doba more se dizalo, kolebalo i penilo po svojoj volji ili bilo pokorno
jedino burnim vetrovima, a ljudi jedva da su pokuali da upravljaju njime po svojim
zakonima. Razbojnik na talasima mogao je da napusti svoj zanat i na obali postane,
ako mu se svia, ovek pun potenja i pobonosti, i nije nikada smatran, ni u najveem
jeku svog buntovnog ivota, kao lice s kojim je zazorno trgovati ili druiti se. Stoga su
se stariji puritanci u svojim crnim kabanicama, s pojasevima i iljatim eirima,
blagonaklono osmehivali na umno i razuzdano ponaanje ovih smelih moreplovaca, i
niko se nije udio, niti zamerao, kad je tako priznat i uvaen graanin, kao to je
Roder ilingvort, lekar, vien na trgu u intimnom i prijateljskom razgovoru sa
zapovednikom tog sumnjivog broda.
Ovaj poslednji bio je najvienija pojava, bar to se oela tie, koja se mogla
primetiti meu gomilom. Na njegovom odelu bilo je sijaset ukrasa, a zlatna ipka na
eiru bila je optoena zlatnim lancem i nadviena ukrasnim perom. O bedrima mu je
visio ma, a na elu se videla brazda od maa, koju je pre hteo da pokae negoli da
kosom sakrije. Graanin ne bi mogao da nosi takvo odelo, niti da istie takvo lice, i to
jo tako izazivaki, a da ga stareina otro ne opomene, i verovatno bi bio kanjen
globom ili zatvorom, ili ak izloen javnoj poruzi. Ali to se tie mornara, sve je to
bilo gledano kao na neto to pripada njihovom karakteru, kao to ribi svetle krljuti.
Poto se oprostio s lekarom, kapetan bristolskog broda lenjo je lutao po trgu, dok
najposle nije priao mestu gde je stajala Jestira Prin. Izgledalo je da je poznaje i nije
oklevao daje pozdravi. Kao i obino, oko mesta na kome je stajala Jestira bilo je
slobodnog prostora - kao u magijskom krugu - u koji se niko nije usudio ili nije bio
naklonjen da stupi, iako se narod tiskao na malom rastojanju oko nje. To je bio nasilni
oblik moralne samoe u koje je skerletno slovo nagonilo svog nesrenog nosioca;

delom njenom sopstvenom uzdrljivou, a delom instinktivnim izbegavanjem njenih

sugraana, iako to nije bilo vie neprijateljstvo. Sada, ako nikad pre, slobodan prostor
bio je kao poruen, jer je doputao Jestiri i kapetanu da razgovaraju a da ih niko ne
prislukuje. Glas Jestire Prin bio je tako promenjen za sluaoce da ni najuvaenija
gospoa iz grada, sa svoje priznate estitosti, ne bi mogla tako razgovarati s manje
opasnosti po svoj dobar glas nego to je uinila Jestira Prin.
- Tako, gospoo! - ree mornar. - Moram da kaem nastojniku da spremi jednu
korpu za spavanje vie nego to ste vi zahtevali! Ne treba se plaiti skorbuta, niti
morske bolesti na ovom putovanju. Jedina opasnost bie to emo piti lekarije i gutati
pilule naeg lekara, a i onog drugog doktora; ali to samo da bi se videlo kako u nas
ima itava apoteka, koju sam kupio s jednog panskog broda.
- ta hoete time da kaete? - upita Jestira, uzbuena vie nego to je pokazivala.
- Da nemate na brodu jo kakvog putnika?
- Da, zar ne znate - uzviknu kapetan - onog doktora odavde, ilingvorta! On misli
da s vama zajedno okua moj brod. Ta vi ste morali to znati, jer mi on kae da ide s
vama u drutvu i da je u prisnom prijateljstvu s gospodinom za koga ste mi rekli da je
u opasnosti od ovih sumornih starih puritanskih stareina.
- Oni se vrlo dobro poznaju, zaista - ree Jestira mirno, iako je bila do krajnosti
utuena. - Dugo su stanovali zajedno.
Vie se nita nije dogodilo izmeu brodara i Jestire Prin. Ali u tom trenutku ona
ugleda starog Rodera ilingvorta, gde stoji u krajnjem uglu trga i smeje joj se; osmeh
koji je, preko sve irine trnoga prostora, i kroz sav agor i smeh, i svu raznolikost
misli, udi i interesa gomile - bio pun tajnog i strahovitog znaenja!

XXII

Litija
Pre nego to je Jestira Prin smogla sabrati svoje misli i videti ta da se radi prema
novom udnom stanju stvari, uli su se zvuci vojne muzike koja se pribliavala
jednom pobonom ulicom. Ona je objavljivala da sa stareinama i graanima litija ide
ka optinskoj kui, gde je po obiaju koji je odavno utvren preasni gospodin
Dimsdejl trebalo da govori svoju Propoved o izborima.
Ubrzo se ukazala glava povorke, s dostojanstvenim i laganim korakom, kako
skrenu za jedan ugao krei sebi put do trga. Prvo je dola muzika. Ona je bila od
raznih instrumenata, moda nesavreno sastavljenih i na kojima se sviralo bez osobite
vetine, ali koji su ipak postizali ono radi ega se harmonija doboa i truba obraala
gomili - a to je da daju uzvieniji i sveaniji izgled prizoru na trgu. Mala Biserka je
isprva pljeskala rukama, pa je onda u trenutku izgubila nemirno uzbuenje zbog kojega
je bila u stalnoj trzavici celoga jutra; gledala je nemo i izgledalo je da se uzdie kao
kakva morska ptica na dugim talasima i vihorima muzike. Ali u prvobitno ju je
raspoloenje povratio sunev odsjaj sa titova i svetlog oruja vojnika koji su ili za
muzikom kao poasna pratnja litije. Ta vojna parada - koja se jo odrava iz prolih
vremena sa starom i asnom slavom - nije bila sastavljena od najamnika. U njenim
redovima bila je gospoda koja je u sebi oseala ratni poziv i traila da uspostavi neku
vrstu vojnikog bratstva, gde bi, kao u Templarskom vitekom redu, mogli izuavati
ratnu nauku i njenu primenu, ukoliko im to dopusti njihovo mirno zanimanje.
Uvaavanje, koje je u to doba imao vojniki red, moglo se videti iz ponosnog dranja
svakog pojedinca u ovoj eti. Nekolicina njih, svojom slubom u Holandiji i na
drugim bojitima evropskim, s pravom je zasluila ime i ponos vojnika. Uz to, svi
obueni u sjajne oklope i s perjem koje je treptalo nad njihovim svetlim morionima9
ostavljali su sjajan utisak kakav ne moe postii nikakva moderna vojska.
Ipak su civilni velikodostojnici, koji su ili odmah iza vojne pratnje, jo vie
zasluivali panju posmatraa. I po samoj spoljanjosti bili su velianstveni, te je
naspram njih oholi korak vojnika izgledao prostaki, ako ne i glupaki. To je bilo
doba u kome je dar cenjen mnogo manje nego danas, ali se zato mnogo vie potovala
jaka graa, koja je davala vrstinu i dostojanstvo karakteru. Narod je nasledio
osobinu da potuje; a ta se osobina u potomcima nalazi u malim razmerama i mnogo

slabije, ako jo uopte i postoji to oseanje uvaavanja i potovanja javnih radnika.

Ta promena moe biti i dobra i rava, a delimino i jeste to oboje. U tim starim
danima engleski naseljenik na ovim surovim obalama (budui da je ostavio kralja,
plemie i sve stupnje vlasnikog reda dok su u njemu jo.bili snano oseanje i
potreba za potovanjem) odavao je to potovanje sedoj kosi, dostojanstvenom elu
starosti ili neporonom potenju, krepkoj mudrosti i iskustvu tugom obojenom, tj.
darovima one visoke i retke vrste koji daju ideju ostalnosti i potpadaju pod optu
definiciju estitosti. Ovi prvi dravnici, kao Bradstrit, Endikot, Dadli, Belingam i
ostali, koje na vlast uzdie izbor naroda, izgleda da nisu bili bogzna kako daroviti, ve
su se odlikovali vie mudrom trezvenou nego delatnou duha. Oni su imali duevne
snage i samopouzdanja, te su u danima iskuenja i opasnosti stajali vrsto na braniku
dravnih interesa kao hridi protiv burnih talasa. Te crte karaktera bile su jasno
predstavljene u etvrtastom obliku lika i jakoj telesnoj grai novih naseobinskih
stareina. to se tie dranja prirodnog autoriteta, majka otadbina ne bi bila
postiena da vidi sve ove voe nove demokratije kao lanove Gornjega doma ili
Tajnog kraljevskog saveta.
Odmah iza stareina iao je mladi i visokocenjeni svetenik, s ijih se usana
oekivala pobona propoved prilikom godinjeg izbora. U to doba trailo se vie
duhovne spremnosti za njegov poloaj nego za politiku ulogu; jer, ne obazirui se na
vie motive, u potovanju naroda, koje se graniilo sa oboavanjem, bio je i podsticaj
dovoljno jak da se najsilnije ambicije zadobijaju u slubi. Pa i sama politika vlast
bila je u domaaju monih svetenika, kao u sluaju Inkrisa Maera.10 Oni to su ga
sada gledali smatrali su da, otkako je gospodin Dimsdejl prvi put stupio nogom na
obalu Nove Engleske, nije nikad pokazao toliko energije, koja se ogledala u hodu i
izgledu kojim je odravao svoje mesto u povorci. Korak mu nije klecao kao do sada,
stas mu nije bio poguren, niti mu je ruka kobno poivala na srcu. Ipak, ko bi
svetenika bolje zagledao, opazio bi da njegova snaga nije bila telesna. Ona je mogla
biti samo duhovna, snaga koju su mu ulili aneoski poslanici. Ona je mogla biti uticaj
onog silnog napitka koji se spravlja jedino u vatrenoj pei dugo gonjenih misli. Ilije,
moebiti, njegov osetljivi temperamenat osnaen glasnom i umnom muzikom koja se
dizala ka nebu i koja je podigla i njega svojim talasima. Meutim, njegov pogled bio
je tako zamiljen da je bilo sumnjivo da li je gospodin Dimsdejl uopte uo muziku.
Njegovo telo bilo je tu i kretalo se napred neobinom snagom; ali gde je bio njegov
duh? Daleko i duboko u svojim vlastitim predelima, zanimajui se natprirodnom
delatnou da u red stavi tok uzvienih misli koje e se uskoro pojaviti. Zato valjda i
nije uo nita, nije video nita i nije znao nita od onoga to se dogaalo oko njega; ali
duhovni element uzeo je telo i poneo ga, ne oseajui teret, i preobraavajui ga u duh
sebi identian. Ljudi jakoga duha, koji su postali bolesni, imaju mo da u datoj prilici,

silnim naporom, skupe ivot od nekoliko dana, pa onda budu mrtvi isto toliko
vremena.
Jestira Prin gledala je netremice svetenika, oseajui neku kobnu vlast na sebi,
ali otkuda i kako - nije znala da kae. Bila je svesna samo toga da je taj uticaj dolazio
iz neke sfere vrlo udaljene, koja je bila savreno izvan njenog domaaja. Ona je
zamiljala da e uoiti bar neku crtu po kojoj bi ga poznala. Mislila je na mranu
umu s malom usamljenom dolinom, na ljubav i strah i na mahovinom obraslo stablo
gde su, s rukom u ruci, meali svoj strasni razgovor sa alostivim uborom potoka.
Kako su se onda prisno poznavali! I je li to onaj ovek? Sada ga je jedva poznavala.
On je proao koraajui dostojanstveno s litijom uvaenih otaca - on koji je
nedostian u svome svetskom poloaju, a jo manje u onom visokom poletu
nesimpatinih misli, kroz koje gaje sada ugledala! Njen duh klonu pod uverenjem da
je sve moralo biti varka i da, u stvari, nema nikakve istinske veze izmeu nje i
svetenika. I Jestira je bila jo toliko ena da mu je muno mogla to oprostiti - a
najmanje sada, kada se mogao uti bliski korak njene kobne sudbine, sve blie i blie!
Ta on je bio u stanju da se potpuno izvue iz njihovog zajednikog sveta, dok je ona
pipala u mraku i pruala svoje hladne ruke ne nalazei ga.
Biserka kao da je videla i odgovarala oseanjima svoje majke, ili kao da je i
sama oseala udaljenost i nepristupanost u kojima se svetenik nalazio. Dok je litija
prolazila, dete je bilo uznemireno, vijui se tamo-amo, ba kao ptiica koja bi sad
htela odleteti. Kad je sve prolo, pogledala je u lice Jestire Prin.
- Majko - ree - je li to onaj isti svetenik to me je poljubio kraj potoka?
- Budi mirna, draga mala Biserka! - aputala joj je majka.
- Ne treba uvek govoriti na trgu o onome to je bilo u umi.
- Ja nisam uverena da je to on! Tako udno izgleda! - nastavi dete. - Inae, ja bih
otrala k njemu i molila ga da me poljubi sada, pred celim narodom, ba kao to je
uinio tamo pred starim mranim drveem. ta bi svetenik rekao, majko? Da li bi
stavio ruku na srce, izdrao se na mene i zapovedio mi da odem?
- ta bi drugo rekao, Biserka - odgovori Jestira - ve da nije vreme za poljupce i
da se ne treba ljubiti na trgu? Dobro je bilo, ludo dete, to mu nisi pritrala!
Isto oseanje prema gospodinu Dimsdejlu iskazala je jo jedna linost, ija je
nastranost - ili ludilo, kako bi trebalo rei - uinila ono to bi uinio malo ko od
gradskih stanovnika, to jest otpoeo razgovor javno s onom koja nosi skerletno slovo.
To je bila gospoa Hibins, koja je, obuena vrlo raskono, s trostrukom jakom, u
somotskom skupom ogrtau, sa tapom sa zlatnom drkom, dola da vidi litiju. Kako

je ova stara gospoa uivala glas (koji ju je najzad i ivota stajao) da je glavni
arobnjak u svim vraarijama koje su se neprestano dogaale, gomila se uklonila
ispred nje i inilo se da se plai dodira njene odee. Kad ju je videla zajedno sa
Jestirom Prin, strah koji je ulivala gospoa Hibins bio se udvojio, i to je bio uzrok to
se cela gomila daleko uklonila s onog dela trga gde su stajale ove dve ene.
- Gle, ko bi od smrtnika mogao i pomisliti?! - aputala je stara gospoa
poverljivo Jestiri Prin. - Zar onaj svetenik, onaj svetac na zemlji, kao to narod misli
o njemu, a koji, moram priznati, doista tako i izgleda! Ko bi pomislio, videi ga sada
u povorci, da je tu skoro izaao iz svoje radne sobe, apui kakav starojevrejski tekst
iz Biblije, i otiao u umu da se proeta! Ha! Ha! Mi znamo ta to znai, Jestira Prin!
Ali, zaista, teko mi j.e da poverujem da je to taj isti ovek. Videla sam mnoge
svetenike kad su koraali za muzikom, a koji su igrali zajedno sa mnom po istom
taktu dok je indijanski rec ili laplandski vra bio u kolu sa nama! Ama to je sitnica za
enu koja poznaje svet. Ali ovaj svetenik! Moe li zaista posvedoiti, Jestira Prin,
da je to bio isti onaj ovek koji se susreo s tobom u umi?
- Gospoo, ja ne znam o emu govorite! - odgovori Jestira, slutei da je gospoa
Hibins poludela. Ali ipak, bilo je silno zaprepaena i strahom poraena zbog
saoptenja koje je potvrivalo lini odnos toliko lica s Lukavim. - Meni se ne pristoji
govoriti tako o pobonom i uenom sveteniku kakav je preasni gospodin Dimsdejl.
- Sramota, eno, sramota! - povika stara gospoa pretei prstom Jestiri. - Zar ti
misli da ja, kraj tolikog bavljenja u umi, ne mogu poznati ko je jo bio tamo? Ta
mogu, pa neka ne ostane u njihovoj kosi nijedan list iz divljeg ukrasa kojim se kite
kada igraju! Poznajem te, Jestira Prin, jer vidim znak. Svi ga moemo videti na
belome danu; a u noi on svetli kao crveni plamen. Ti ga nosi javno pa stoga i ne
moe biti rei o njemu. Ali onaj svetenik! uj da ti kaem na uvo! Kad Crni ovek
vidi nekog svog slugu, koji je potpisao i zapeatio ugovor s njim, kako se ustee da
prizna svoj dug, kao taj preasni gospodin Dimsdejl, on nae nain da se znak iznese
na videlo, na oi elom svetu! ta svetenik uvek krije rukom na srcu? A, Jestira Prin?
- ta je to, draga gospoo Hibins? - urno upita Biserka.
- Jesi li i ti to videla?
- Nita, mila moja! - odgovori gospoa Hibins, duboko se klanjajui Biserki. - Ti
e sama to videti, bilo ranije ili kasnije. Kau, dete, da si ti od roda Kralja vetrova.
Hoe li izjahati sa mnom jedne lepe noi da vidi svog oca? Tada e doznati zato
svetenik dri ruku na srcu!
I smejui se tako da ju je mogao uti ceo trg, zloslutna stara plemkinja ode dalje.

Meutim, prethodna sluba svrena je u optinskoj kui, i glas gospodina

Dimsdejla uo se kako otpoinje besedu. Nekakav neodoljiv oseaj gonio je Jestiru
blie njemu. Kako je sveta zgrada bila tako puna sveta da niko vie nije mogao da ue,
ona je zauzela mesto ba pored gubilita. Mesto je bilo veoma blizu, te je mogla da
uje celu propoved kao neodreen ali raznovrstan ubor i um, koji je poticao od
veoma neobinog glasa svetenikovog.
Sam glas po sebi bio je pravi dar; jer kad slualac ne bi nimalo razumeo jezik
kojim je propovednik govorio, ipak bi bio noen tamo-amo samim tonom i
harmonijom njegovom. Kao u svakoj drugoj muzici, i u njemu je bilo strasti i ara,
jakih ili nenih uzbuenja, iskazanih da ih razume svako srce, pa ma gde da je
odgajeno. Iako je glas bio guen crkvenim zidovima,
Jestira Prin sluala ga je tako paljivo i pratila s tako silnom simpatijom da je
propoved za nju imala neko znaenje potpuno nezavisno od njenih nerazgovetnih rei.
Te rei, kad bi bile jasno razabrane, moda bi bile samo grublji medijum i okovale bi
njihovo duhovno znaenje. Ovako, ona je ula lagani ton slian brujanju vetra kad se
sprema da otpone. Ona se dizala, kao i on, kroz postepene visine nenosti i jaine,
dok joj se. najzad nije uinilo da ju je ovaj glas punom jainom uvio u oblak straha i
svete veliine. Pa ipak, ma kako da je bio velianstven taj glas, u njemu je uvek bio
prizvuk tuge, glasno ili nejadno izraavanje bola - kao daje bio apat ili krik
oveanstva koje pati i budi sauee u svakom srcu. Katkad se mogao uti samo taj
duboki patos, jedva ujan, kako jeca usred nemog utanja. Ali i onda kad bi glas
svetenikov postao vii i zapovedniki - kada se smelo dizao - i kad bi dostigao svu
svoju jainu i mo, ispunjavajui crkvu, krei put kroz vrste zidove i razlivajui se
u slobodnom vazduhu - i onda kad bi slualac paljivo i s namerom oslunuo, mogao
je otkriti isti uzvik bola. ta je to bilo? Jadanje jednog ljudskog srca punog tuge,
moda i krivice srca, koje ispoveda svoju tajnu, bilo bola, bilo zloina, velikom srcu
oveanstva; srca koje moli za simpatiju ili oprotaj u svakom trenutku, u svakom
naglasku, i nikad uzalud! Ovaj duboki i stalno prigueni ton bio je ono to je
sveteniku davalo njegovu osobitu mo.
Za sve to vreme, Jestira je stajala kao kip na podnoju gubilita. I kad je glas
svetenikov ne bi zadravao tu, u samom tom mestu bilo je neodoljive privlane
snage, jer je tu poeo njen prvi as ivota u sramoti. Njome je vladalo oseanje malo odreeno da bi bilo misao, ali koje je pritiskivalo njen duh - da je ceo njen
ivot, i pre i posle, bio u vezi s ovim mestom.
Mala Biserka, meutim, odvojila se od svoje majke i igrala se slobodno po trgu.
Ona je uveseljavala mranu gomilu svojim nemirnim i svetlucavim sjajem, ba kao to

arena ptica osvetljava celo drvo mranog lia, vijui se tamo-amo, as viena, a as
zaklonjena u polutami ustreptalog lia. Njeni su pokreti bili talasasti, ali katkad otri
i nepravilni. Oni su davali dokaz o nemirnoj ivosti njenog duha, koja je danas bila
dvaput neumornija jer je poivala na nemiru njene majke. Gde god bi Biserka
ugledala ma ta to bi izazvalo njenu ivu i lutalaku radoznalost, odmah bi tamo
potrala, doepala se dotinog oveka ili stvari kao da su njena sopstvenost dokle god
bi to elela, a ne gubei pritom ni najmanje vlast nad svojim pokretima. Puritanci su je
gledali, pa iako su se osmehivali, ipak su bili naklonjeni da potvrde da je dete
avoljeg porekla, po neopisivoj drai lepote i udnovatosti koje su sijale kroz njenu
malu pojavu i blistale u njenoj ivosti. Ona otra i zagleda se u lice nekom divljem
Indijancu, i on oseti da je njena priroda vie divlja negoli njegova. Pa onda, s
uroenom smelou, ali ipak s nekom osobitom uzdrljivou, koja je takoe bila
karakteristina, odlete meu mornare, meu vetrom opaljenu decu okeana; a oni su je
gledali s divljenjem i uenjem, kao da je pramen morske pene uzeo na sebe oblik
devojice s duom morskih svitaca to se nou belasaju ispred lainog kljuna.
Jedan od tih moreplovaca - gospodar lae koji je govorio sa Jestirom Prin - bio
je tako zadivljen Biserkinom pojavom da je ju pokuao uhvatiti u nameri da joj ukrade
jedan poljubac. Poto je video da je nju isto tako nemogue uhvatiti kao i pticu u
vazduhu, skinuo je zlatan lanac, kojim je bio obavijen njegov eir, i bacio ga detetu.
Biserka gaje odmah stavila oko svog grla i struka, tako veto da je izgledalo kao da je
deo nje same, bez ega bi je bilo teko zamisliti.
- Je li tvoja majka ona ena sa skerletnim slovom? - upita mornar. - Hoe li joj
odneti jednu poruku od mene?
- Ako mi poruka bude godila, hou! - odgovori Biserka.
- Onda joj reci - nastavi on - da sam ponovo govorio s onim crnim, pogurenim
doktorom, i on uzima na sebe da povede sa sobom svog prijatelja, onog gospodina
koga on toliko voli, tamo preko mora. Zato neka se tvoja majka pobrine samo o sebi i
tebi. Hoe li joj rei to, edo vetiino?
- Gospoa Hibins kae daje moj otac Kralj vetrova! - povika Biserka sa vrakim
osmekorn. - Ako me zove tim runim imenom, ja u mu se aliti na tebe, i on e ti
lau burom goniti!
Letei tamo-amo preko trga, dete se vratilo majci i saoptilo joj mornarevu
poruku. Jestirin duh, dotle jak, izdrljiv, najzad se slomio kad je ugledala crne i kobne
senke neizbene sudbine, koja se pokazala u trenutku kad je izgledalo daje otvoren put
i njoj i sveteniku iz ovog lavirinta bede. Sudba sa svojim nemilosrdnim osmehom
stajala je posred njihovog puta.

Dok se njen duh borio sa uasnim strahom koji joj je zadala moreploveva
poruka, ona je imala da izdri jo jedno iskuenje. Oko nje je bilo mnogo lica iz
okoline, koja su esto sluala o skerletnom slovu, i kojima je ono predstavljeno
strano gomilom lanih i preteranih pria, ali koja ga nikad nisu videla svojim oima.
Ta lica, poto su iscrpla druge vrste zabavljanja, skupila su se sada oko Jestire Prin s
grubom i neotesanom radoznalou. Ma kako da su bila nepaljiva, ipak nisu prela
izvestan krug od nekoliko arina. Na tom rastojanju stala su privezana silom gnuanja
koje im je ulivao mistini znak. I cela grupa mornara, kad je ugledala gomilu koja se
tiskala, i uvi za znaenje skerletnog slova - dola je i umeala svoja opaljena i
razbojnika lica u krug gledalaca. Pa i sami Indijanci, privueni radoznalou belih
ljudi, prokradali su se kroz gomilu i upirali svoje zmijske crne oi u Jestirine grudi,
verovatno zamiljajui da ona, koja nosi taj bogato izvezeni znak, mora biti visokog
poloaja i dostojanstva u svom narodu. Najzad, i gradski stanovnici su se gurali ka
istom mestu, a njihovo interesovanje za onaj davno pohabani znak bilo je oivljeno
simpatinim odzivom na tua oseanja, te su sada muili Jestiru Prin, moda vie nego
svi ostali, svojim hladnim, dobro poznatim pogledom na njenu davnanju sramotu.
Jestira je gledala i poznala ista lica onih matrona koje su je oekivale pri njenom
izlasku iz tamnice pre sedam godina. Sve su bile tu, izuzev jedne, najmlae i jedine,
koja je imala saaljenja meu njima, a kojoj je ona kasnije saila mrtvaki pokrov. U
poslednjem asu, kad se spremala a daleko odbaci vatreno slovo, ono je nekim
udom privuklo panju i postalo predmet uzbuenja, te je na taj nain palilo njene
grudi silnije nego ikada posle prvoga dana kad ga je stavila na sebe.
Dok je Jestira stajala u tom magijskom krugu srama, dok je lukava svirepost
njene kazne izgledala kao da je zanavek prikiva tu, dotle je divni propovednik gledao
nadole sa svoje govornice sluaoce, koji su mu predali vladu nad svojim duhom. Sveti
svetenik u crkvi! ena sa skerletnim slovom na trgu! Zar ima drske fantazije koja bi
smela i pomisliti da je isti vatreni ig bio na njima oboma!

XXIII

Otkrie skerletnog slova

Reiti glas, koji je nosio sa sobom due slualaca kao na burnim talasima, najzad se
umirio. Nastalo je trenutno utanje, duboko i nemo kao posle proroanskih rei. Zatim
se digao agor i prijatno brujanje, kao da su sluaoci, osloboeni magije koja ih je
dovela u predele nekog drugoga duha, dolazili sebi od straha i dotadanjeg divljenja.
Potom je gomila poela da se gui na vratima crkvenim. Sad, kad je propoved bila
svrena, trebalo im je udisati drugaiji vazduh, koji je bolje odgovarao grubom
zemaljskom ivotu u koji su bili povraeni nego ova atmosfera koju je propovednik
preobrazio u plamene rei i ispunio zanosnim duhom svojih misli.
Na slobodnom vazduhu ovo ushienje izlivalo se u recima. Trg i ulica uborili su
na sve strane najviu pohvalu o sveteniku. Njegovi sluaoci nisu mogli da miruju dok
ne kau jedan drugom ono to je svaki bolje znao nego to je od drugog mogao da
uje. Po optem svedoenju, nikada ovek nije govorio tako mudro, tako uzvieno i
puno Svetoga duha kao to je on govorio toga dana; niti je ikad nebeska istina
oevidnije govorila kroz smrtna usta nego kroz njegova. Njen uticaj mogao se oima
videti kako silazi na njega, kako vlada njime i stalno ga uzdie izvan pisane propovedi
koja je leala pred njim, i ispunjavala ga mislima koje su mu morale biti udne isto
kao i njegovim sluaocima. Predmet propovedi izgleda da je bio odnos boanstva
prema ljudskim zajednicama, s naroitim pogledom na Novu Englesku, koju su oni
negovali usred ove pustinje. I kako se pribliavao kraju, kao daje neki proroanski
duh siao na njega, nagonei ga da mu slui kao to su mu sluili stari proroci u
Izrailju, samo s tom razlikom to je prorokovao - gde god su judejski proroci
objavljivali kaznu i propast svoje domovine - visoku i slavnu sudbinu za
novosakupljeni narod gospodnji. Ali kroz sve to, i kroz celu propoved, probijao je
neki duboki, tuni, niski ton patosa, koji nije mogao biti protumaen drugaije ve kao
prirodna tuga nekoga ko e skoro preminuti. Da, njihov svetenik, koga su oni tako
voleli - i koji je tako njih sve voleo, da nije mogao otii na nebo bez dubokog uzdaha
- slutio je svoju ranu smrt, slutio je da e ih ostaviti u suzama. Misao da je jo za
kratko vreme na zemlji dodala je poslednju mo uticaju koji je propovednik proizveo;
izgledalo je kao da je kakav aneo u svome letu na nebu zatreptao svojim sjajnim
krilima nad narodom za jedan trenutak - svetlost i senka u isto doba - i prosuo dole na

njih dad zlatnih istina.

Tako, za preasnoga gospodina Dimsdejla - kao i za veinu ljudi u njihovim
razliitim oblastima, iako to oni retko priznaju dok ne vide daleko iza sebe, dolo je
jedno razdoblje ivota puno trijumfa i sjajnije negoli ijedno pre njega, ili ijedno koje
bi moglo doi posle njega. Gospodin Dimsdejl stajao je u tom asu na najviem vrhu
moi na koji su mogli popeti svetenika u prvim danima Nove Engleske duhovni
darovi, bogato znanje, sila reitosti i glas nedoreene svetosti, u doba kada je
sveteniki poziv, ve sam po sebi, bio visok poloaj. Takvo je bilo mesto koje je
zauzimao svetenik kad je sagao svoju glavu napred na naslon govornice pri kraju
Propovedi o izborima. Meutim, Jestira Prin stajala je pored gubilita sa skerletnim
slovom, koje je i dalje kao vatra gorelo na njenim grudima.
Tad se opet zauo um muzike i odmereni koraci vojnike pratnje koja je izlazila
na crkvena vrata. Litija je trebalo da proe odatle do gradske dvorane, gde je trebalo
da sveana gozba dopuni ceremoniju.
Stoga, jo jednom, red potovanih i velianstvenih otaca poao je napred kroz
iroku stazu naroda, koji se s puno potovanja povukao nazad, na obe strane pred
guvernerom i stareinama, starim i mudrim ljudima, svetim duhovnicima i svima koji
su bili uveni i odlikovani. Kad su ovi bili nasred trga, narod ih je pozdravio
uzvicima. To je bio neodoljiv izliv oduevljenja koji je raspaljen u sluaocima onom
divnom strujom reitosti koja je jo brujala u njihovim uima. Svako je oseao njenu
silu u sebi i udisao je iz grudi svog suseda. U crkvi je jedva savladavana, a na
otvorenom polju ona se dizala pod nebesa. Tu je bilo dovoljno ljudskih bia, i u njima
dovoljno visokoizraenih i harmoninih oseanja da proizvedu jai glas nego to ga
mogu dati tonovi bure, groma ili romor mora; i ovaj silni polet mnogih glasova stapao
se u jedan veliki glas optim nagonom koji od mnogih stvara jedno veliko srce.
Nikada se sa tla Nove Engleske nije podigao silniji uzvik! Nikada nije u Novoj
Engleskoj stajao ovek toliko potovan od strane svojih smrtnih sugraana kao ovaj
propovednik.
A ta je on oseao tada? Zar se oko njegove glave u vazduhu nije vio sjajni
oreol? Poto je bio tako slavljen od svojih potovalaca, da li su njegove noge doista
gazile po zemaljskoj praini?
U prolazu litije, sve oi bile su okrenute tamo gde se video svetenik kako stupa
napred meu civilnim dostojanstvenicima i vojnikom pratnjom. Uzvik se lagano
izgubio kao um kako je jedan po jedan deo gomile dobio priliku da vidi svetenika.
Kako je izgledao bledo i nejako usred sve svoje slave! Snaga - ili bolje rei
nadahnue koje ga je odravalo dok nije izgovorio svetu poruku to je donosila svoju

snagu sa neba - oduzeta mu je sada poto je njena dunost potpuno izvrena. ar, koji
su primetili da se sija na njegovim obrazima, ugasio se kao plam koji se bez nade gubi
nad poslednjom ikom. Jedva je, s tako mrtvakom bojom, izgledalo daje to lice
ivog oveka; jedva da je to bio ovek sa ivotom u sebi, jer klecao je tako nervozno
u svojoj snazi, iako nije pao.
Jedan od njegove brae - estiti Don Vilson - videi stanje gospodina
Dimsdejla, koraknuo je pouzdano napred da mu ponudi svoju pomo. Svetenik je
drhtavo, ali odluno, odbio ponuenu starevu ruku. Ali on je iao i dalje, ako bi se
tako moglo nazvati njegovo kretanje, koje je vie liilo na nepouzdane napore deteta
to gleda majinu ruku pruenu da ga ohrabri. I sada, ma kako da su bili neprimetni
njegovi poslednji koraci, on je stigao naspram dobro poznatog i s vremenom
pocrnelog gubilita, gde je davno, pre toliko vremena, Jestira Prin bila javno
posramljena. Tu je i sada stajala Jestira, drei malu Biserku za ruku! I skerletno
slovo bilo je na njenim grudima! Ove se svetenik zaustavio, mada je muzika
nastavljala velianstven i veseo mar po kome se kretala litija. Ona ga je pozivala
napred - napred na svetkovanje - ali on se tu zaustavio.
Belingam gaje sa strahom posmatrao za vreme poslednjih trenutaka. On je sad
ostavio svoje mesto u litiji i priao da mu ponudi pomo, jer slutei po izgledu
gospodina Dimsdejla, morao je pasti. Ali bilo je neega u izrazu svetenikovom to je
zadralo stareinu, iako je to bio ovek koji se ne pokorava lako nejasnim opomenama
to dolaze od jednog duha drugome. Gomila je gledala za to vreme sa strahom i
uenjem. U njenim oima ova zemaljska slabost bila je samo nov oblik nebeske
snage; jer ne bi smatrala za udo ako bi se takav sveti ovek na njihove oi vinuo
gore, postajui maglovitiji i svetliji i gubei se najzad u nebeskoj svetlosti! Ona je
krenula ka gubilitu i pruila svoje ruke.
- Jestira - ree - hodi ovamo! Hodi k meni, moja mala Biserka!
On ih je gledao avetinjskim pogledom, ali je u isto doba u njemu bilo neega
nenog i pobednikog. Dete je odletelo k njemu kao ptica i obavilo svoje ruke oko
njegovih kolena. Jestira Prin (lagano, kao gonjena neizbenom sudbom i protiv svoje
volje) takoe prie blie, ali se zaustavila pre nego to je dola do njega. U taj mah,
Roder ilingvort - ili se progurao kroz gomilu, ili se pojavio iz zemlje, jer je tako
mraan, smuen i opak bio njegov pogled - pokuao je da odvrati svoju rtvu od onoga
to je naumila! Ma ta da je bilo, tek starac je jurnuo napred i uhvatio svetenika za
miicu!
- Luae, stani! ta si naumio? - aputao je. - Odbij natrag tu enu! Oteraj to
dete! Sve e biti dobro! Nemoj ocrniti svoj glas i umreti u sramu! Ja te jo mogu

spasti. Zar hoe da osramoti svoju svetu slubu?

- A, Lukavi! ini mi se da si kasno stigao! - odgovori mu svetenik gledajui mu
u oi sa strahom, ali odluno. - Tvoja mo nije ono to je bila! S bojom pomoi,
umai u ti sada!
Pa opet prui svoju ruku eni sa skerletnim slovom.
- Jestira Prin! - uzviknu sa zbiljom koja je u srce dirala. - U ime Boga, tako
stranog i tako milostivog, koji mi daje svoju milost da u ovom trenutku mogu da
uinim ono od ega su me pre sedam godina uzdrali moj teki greh i bedna slabost,
hodi blie sada i dodaj svoju snagu mojoj snazi. Svoju snagu, Jestira! Pa neka bude po
volji koju mi je Gospod podario! Tome se protivi svom svojom silom ovaj bedni i
uvreeni starac! Svom svojom silom i silom pakla! Hodi, Jestira, hodi! Pomozi mi da
se popnem na ovo gubilite!
Gomila se uzbudila. Lica od poloaja i dostojanstva, koja su stajala oko
svetenika, bila su tako iznenaena i tako im je bilo nejasno ta znai sve to to su
gledali. Nemona da prime objanjenje koje im se nametalo i nepodobna da drugo
izmisle, ostala su samo nemi i mirni posmatrai suenja koje je provienje vrilo.
Videli su svetenika, naslonjena na Jestirina plea i podravana njenom rukom, kako
se blii gubilitu i penje uz stepenice; a mala ruka u grehu roenog deteta bila je u
njegovoj. Stari Roder ilingvort iao je za njima, kao neko ko je u prisnoj vezi s
dramom greha i tuge u kojoj su svi imali svoje uloge, te je po tome imao prava da
prisustvuje poslednjoj sceni.
- Da si traio irom zemlje - ree on sveteniku gledajui ga mrko - ne bi naao
nijedno mesto tako skriveno - nijedno tako visoko ili tako nisko, gde bi mogao da
umakne, izuzev ovog gubilita!
- Neka je hvaljen Onaj ko me tu dovede! - odgovori svetenik.
Ali ipak je drhtao i obratio se Jestiri sa izrazom sumnje i straha u svojim oima,
koji se izdavao jasno iako mu je slabi osmeak lebdeo na usnama.
- Zar ovo nije bolje - aputao je - nego ono o emu smo sanjali u umi?
- Ne znam! Ne znam! - odgovori ona urno. - Bolje? Pogledaj! Mi treba da
umremo oboje, a i mala Biserka sa nama!
- S tobom i s Biserkom neka bude boja volja! - ree svetenik. - A Bog je
milostiv! Pusti me da izvrim njegovu volju, koju je on jasno pokazao pred mojim
pogledom. Jer ja sam, Jestira, na pragu smrti. Zato me pusti da se pourim da uzmem
na sebe deo svojeg srama!

Oslonjen na Jestiru Prin, a drei za ruku malu Biserku, preasni gospodin

Dimsdejl okrenuo se ka estitim i uvaenim stareinama, svetim duhovnicima koji su
mu bili braa, narodu ije je srce tako uzbueno, ali puno tune simpatije, slutilo da
neko duboko ivotno pitanje - puno greha, puno bola i kajanja - treba da se otkrije
pred njima. Sunce je s visina osvetljavalo svetenika punim sjajem, odvajajui ga,
takorei, od svih zemaljskih predmeta, da ispovedi svoju krivicu pred Sudom Veite
pravde.
- Narode Nove Engleske! - povika visokim, sveanim i velianstvenim glasom,
koji se podigao nad njima, ali sa tugom u sebi, a katkad i s uzvikom koji se probijao
kroz neizmernu dubinu kajanja i bola. - Vi koji ste me voleli! Vi koji ste me za sveca
smatrali! Pogledajte me ovde, svetskog grenika! Najzad! Najzad! Ja stojim na mestu
gde je trebalo da stanem pre sedam godina, ovde s ovom enom ija me ruka, i vie
nego slaba snaga s kojom sam se doteturao dovde, odrava u ovom stranom trenutku
da ne padnem licem na zemlju! Pogledajte skerletno slovo koje Jestira nosi! Svi ste se
grozili od toga! Kud god bi krenula, gde god bi se nadala da pod tim teretom bede
nae odmor, ono je bacalo tuni sjaj straha i uasnu odvratnost oko nje. Ali ovde,
posred vas, stoji neko ijeg se iga greha i sramote niste gnuali!
Ovde se uinilo da e svetenik ostaviti neotkriven ostatak tajne. Ali on je
pobedio telesnu slabost - a jo vie slabost srca - koja se borila za vladu nad njim. On
je odbacio svaku pomo i zakoraio napred, jedan korak ispred ene i deteta.
- ig je bio na njemu! - nastavio je sa nekom vrstom estine. Bio je reen da kae
sve. - Videlo ga je boje oko! Aneli su uvek ukazivali na njega! avo je znao za
njega i vreao ga je neprestano svojim vatrenim prstom. Ali on je ig vesto sakrio od
ljudi i iao je s vama kao duh, jadikujui, jer je bio tobo tako ist u grenom svetu - i
tuan to je bio daleko od svoje nebeske rodbine! Sada, na samrtnome asu, on stoji
pred vama! On vas poziva da opet pogledate Jestirino skerletno slovo! On vam kae
da je ono, sa svim svojim tajanstvenim uasom, samo senka onoga to on nosi na
svojim grudima, i da je taj njegov vlastiti vatreni ig samo bleda slika onoga to ga je
peklo u dubini njegova srca! Neka ovde stanu oni koji sumnjaju u boji sud nad
grenikom! Gledajte! Gledajte strahovitu svedodbu tog suda!
Grevitim pokretom uklonio je sveteniku rizu sa svojih grudi. Tajna je
otkrivena! Ali bilo bi bezbono opisivati to otkrie. Za jedan trenutak, pogled uasom
zaprepaene gomile bio je uprt u to avetinjsko udo. A svetenik je stajao, s plamom
pobede na licu, kao onaj ko je u krizi najsilnijeg bola izvojevao sebi pobedu. Pa je
onda pao na gubilite. Jestira gaje podigla malo i naslonila mu glavu na svoje grudi.
Stari Roder ilingvort klekao je pored njega, sa crnim mranim izrazom, kao da je

ivot iezao iz njega.

- Ti si mi umakao! - ponovio je vie puta. - Ti si mi umakao!
- Neka ti Bog oprosti! - ree svetenik. - Ti si takoe teko greio!
On skrete svoje oi, koje su se gasile, sa starca i upre ih u enu i dete.
- Moja mala Biserka! - izgovori slabo, a na licu mu je bio blag i mio osmejak,
kao osmeh duha koji se sprema da mirno otpoine. Sad, kada je teret skinut, izgledalo
je kao da eli da se poali i poigra sa detetom. - Draga mala Biserka, hoe li me
poljubiti sada? Onda nisi htela tamo u umi! Ali sada hoe, je li?
Biserka mu poljubi usne. ini su pobeene. Veliki prizor bola, u kome je to
divlje dete uestvovalo, razvio je sva njena oseanja ljubavi; i njene suze, koje su
pale na lice njenog oca, bile su zalog da e ona od sada znati za ljudske boli i radosti;
da se nee veito boriti sa svetom, ve biti ena u njemu. Prema njenoj majci, takoe.
Biserkin zadatak da bude vesnik bola bio je dovren.
- Jestira - ree svetenik - ostaj zbogom!
- Zar se neemo vie videti? - aputala je ona. - Zar neemo zajedno provoditi
veni ivot? Izvesno, mi smo iskupili jedno drugo ovolikim bolom! Ti gleda daleko u
venost tim velikim oima koje umiru! Reci mi ta vidi tamo!
- Mir, Jestira, mir! - ree joj on sveano i drhtavo. - Zakon koji smo prestupili,
greh ovde sa uasom otkriven - neka ti jedino zanimaju misli! Ja strepim! Bojim se!
Moda se neemo videti nikad vie, zato to smo zaboravili svojeg Boga kad smo
naruili odnos meu naim duama, uzaludno je bilo nadanje da emo se ikad vie
sastati u venom i istom jedinstvu! Bog zna! A on je milostiv! On je dokazao svoju
milost vie nego ikada u nesrei. Time to mi je dao da na grudima nosim ovaj bol to
ee. Time to je poslao onog crnog, uasnog starca da mi muke veno raspiruje! to
me je doveo ovamo da umrem pred narodom smru pobeenog srama! Da sam bio
poteen ijedne od ovih muka, ja bih bio izgubljen zanavek! Neka je hvaljeno ime
njegovo! Neka bude volja njegova! Zbogom!
Ova poslednja re dola je zajedno sa svetenikovim samrtnikim izdisajem.
Gomila, koja je dotle utala, odazvala se jednim udnim dubokim glasom
strahopotovanja i divljenja, koji nije mogao da nae drugi izraz sem u ovom amoru
to se valjao tako silno i potmulo kao oprotaj s preminulim duhom.

XXIV

Kraj
Posle dueg vremena, koliko je narodu bilo dovoljno da uredi svoje misli u odnosu na
gore opisani dogaaj, bilo je nekoliko pria o tome ta je sve bilo na gubilitu.
Veina gledalaca svedoila je da je videla na grudima jadnog svetenika
skerletno slovo sasvim nalik na ono koje je nosila Jestira Prin - utisnuto u meso! to
se tie njegovog postanka, bilo je razliitih objanjenja. Neki su tvrdili da je pre asni
gospodin Dimsdejl, na sam dan kad je Jestira Prin prvi put ponela sramni znak, poeo
pokajniki ivot i da je najzad zavrio uasnim samomuenjem. Drugi, naprotiv,
mislili su da je znak postao tek mnogo kasnije, poto ga je stari Roder ilingvort, kao
moni vra, izazvao svojim otrovnim napicima. Trei opet - a ti su bili u stanju da
poznaju svetenikovu osobitu osetljivost i udni uticaj njegovog duha na telo - aputali
su svoje verovanje daje strani simbol bio proizvod venog zuba kajanja, koji
neprestano progriza iz same sri, teei da se probije napolje, i najzad ispoljava
stranu presudu nebesa u vidljivom prisustvu ovoga slova. italac moe da bira
izmeu ovih teorija. Mi smo prosuli svu svetlost koju smo mogli dobiti o ovome
predskazanju, i sada, poto je ono svoje uinilo, rado bismo izbrisali njegovu duboku
brazdu iz svog duha, gde ju je urezalo dugo razmiljanje u vrlo nemiloj jasnosti.
udnovato je pritom da su izvesna lica, koja su prisustvovala elom prizoru i
tvrdila da nisu ni za trenutak skidala oi s preasnog gospodina Dimsdejla, poricala
da je bilo ikakvog znaka na njegovim grudima, upravo koliko i na grudima
novoroeneta. Niti su, po njihovom kazivanju, njegove poslednje rei priznavale, niti
bar izdaleka nagovetavale, i najmanje uee od njegove strane u grehu zbog koga je
Jestira Prin tako dugo nosila skerletno slovo. Po ovim potovanja dostojnim
svedocima: svetenik, svestan da e umreti - a takoe i svestan da ga gomila uvruje
meu svetitelje - eleo je da, izdiui u naruju ove posrnule ene, pokae svetu kako
je nitavna ljudska estitost. Poto je posvetio ceo ivot ljudskom duhovnom dobru,
on je nainio od svoje smrti priu u nameri da svojim potovaocima da veliku i
potrebnu pouku da smo pred oima Beskrajne istote svi podjednaki grenici. Hteo je
da ih poui: da je najsvetiji meu nama samo toliko umakao svojim blinjima da bi
jasno mogao uvideti milosre koje nas titi, te da potpunije odbaci varku o ljudskoj
zasluzi koja bi s nekim pravom htela da gleda navie. Ne dovodei u sumnju tako

veliku istinu, neka nam je doputeno da ovu poslednju priu o gospodinu Dimsdejlu
smatramo za primer one nepokolebljive vernosti kojom prijatelji bilo kog oveka - a
osobito kad je taj ovek svetenik - brane njegovo ime i onda kad dokazi, jasni kao
sunevi zraci na skerletnom slovu, utvruju daje on lano i grehom okaljao stvorenje
od praine.
Svedoanstva kojih smo se drali - jedan stari rukopis, napisan po usmenim
kazivanjima lica, od kojih su neka lino poznavala Jestiru Prin, a druga ula priu od
savremenika - jasno utvruju poglede koje smo ranije iskazali. Izmeu mnogih pouka
koje nam prua tuno iskustvo jednog svetenika, mi jedino stavljamo ovu u obliku
izreke: Budi istinit! Budi istinit! Slobodno pokai svetu, ako ne najgore to je u tebi,
a ono neku crtu po kojoj se to najgore moe zakljuiti!
Odmah po smrti gospodina Dimsdejla, nita nije bilo uoljivije od promene u
ponaanju i izgledu onog starca zvanoga Roder ilingvort. Sva njegova snaga i sva
njegova ivotna i intelektualna mo kao da su ga najednom napustile, te je i bukvalno
uvenuo, sasuio se i iezao s ovoga sveta kao iupana biljka ostavljena da se pri na
suncu. Taj nesreni ovek uzeo je za pravilo svoga ivota da sistematski goni i da se
sveti! I kad vie nije bilo avoljeg posla na zemlji za njega, jedino to je ostalo
ovome odreenome smrtniku bilo je da ode tamo gde e mu njegov gospodar nai
pune ruke posla i platiti mu po zasluzi. Ali prema svim ovim licima iz uobrazilje, tako
dugo naim bliskim znancima - i prema Roderu ilingvortu i prema njegovim
saputnicima - mi bismo voleli da budemo milostivi. Zanimljiv predmet ispitivanja
bilo bi pitanje: Da li mrnja i ljubav nisu jedno isto u osnovi svojoj? I jedna i druga, u
krajnjem razvitku, zahtevaju prisnu vezu i poznavanje srca; svaka ini da oseajna
hrana i duhovni ivot jednog lica zavise od drugog, svaka ostavlja strasnog
ljubavnika, ili ne i manje strasnog mrzioca, u oajanju i tuzi kad mu predmeta nestane.
Filozofski posmatrane, obe strasti izgledaju u sutini iste, izuzev to se jedna gleda u
nebeskoj svetlosti, a druga u tamnom i kobnom sjaju. U svetu duhova, stari lekar i
svetenik - uzajamne rtve na zemlji - moda e nesvesno nai da se suma njihove
zemaljske mrnje i zlobe pretvorila u zlatnu ljubav.
Ostavljajui na stranu svako razlaganje, ostaje nam da saoptimo itaocu jo
jednu injenicu. Stari Roder ilingvort pri svojoj smrti (koja je usledila iste godine)
i svojom poslednjom voljom i testamentom, iji su izvrioci bili guverner Belingam i
preasni gospodin Vilson, zavetao je veliko imanje, kako ovde tako i u Engleskoj,
maloj Biserki, keri Jestire Prin.
Tako je Biserka, vilinsko edo i avolji izdanak (kao to su mnogi tvrdili sve
dotle), postala najbogatija naslednica svoga doba u Novom svetu. Verovatno da ova

okolnost izazva pramenu u ponaanju publike. Daje majka s detetom ostala ovde, mala
bi Biserka, im je stasala za udaju, mogla pomeati svoju divlju krv s potomkom
najpobonijeg od svih puritanaca. Ali ubrzo po lekarevoj smrti, ena sa skerletnim
slovom je iezla, a i Biserka s njom. Za mnogo godina, iako je ovde-onde nejasan
glas o njima krio put preko mora (kao bezoblian komad drveta koje talasi izbace na
obalu s poetnim slovima imena), ipak nikakvih pouzdanih vesti nije bilo o njima.
Pria o skerletnom slovu pretvorila se u legendu. A mo njegova bila je jo jaka i
odravala je u stranoj uspomeni gubilite na kojem je izdahnuo bedni svetenik, kao i
gradinu kraj mora gde je stanovala Jestira Prin. Blizu ovog poslednjeg mesta, neka
deca igrala su se jedno poslepodne, kad su ugledala neku visoku enu u sivoj odei
gde se pribliava vratima gradine. Ta vrata bila su godinama zatvorena, ali ona ih je
otkljuala. Bilo da su zaralo gvoe ili trulo drvo popustili njenoj snazi, bilo da se
ona uvukla kao senka preko ovih smetnji - tek, ona je ula!
Na pragu je zastala, okrenula se na stranu, jer je ula sama u tu promenu, i preko
praga kue u kojoj je nekada strujao ivot, poto je bilo tunije i alosnije nego to je
mogla podneti. Ali to je bilo samo za trenutak, pa ipak dovoljno dug da se moglo
primetiti skerletno slovo na njenim grudima.
I Jestira Prin se vratila i uzela na sebe davno ostavljeni sram! Ali gde je bila
mala Biserka? Ako je bila jo u ivotu, morala je biti u punom razvoju enske
mladosti i lepote. Niko nije znao, niti se ikad saznalo potpuno tano: da li je vilinsko
edo otilo prerano u devojaki grob, ili je njena divlja i bogata priroda umekana i
spremljena za blagu i nenu ensku branu sreu. Ali za ostatka Jestirina ivota bilo je
znakova koji su govorili da je usamljenica sa skerletnim slovom predmet ljubavi i
panje nekih stanovnika jedne strane zemlje. Pisma su dolazila, s plemikim znacima
na sebi, iako za te znake engleska heraldika nije znala. U kolibi je bilo stvari za
ugodnost i luksuz, koje Jestira nikad nije upotrebljavala, ali koje je samo bogatstvo
moglo kupiti, a ljubav izmisliti. Bilo je sitnica, malih ukrasa, dragocenih darova za
venu uspomenu, koji su morali biti izraeni nenim prstima po uputstvu srca koje
ljubi. Jednom su videli Jestiru kako veze odelo za novoroene s takvom raskoi i
zlatnom matom, da bi napravilo pravu uzbunu da se kakvo dete, tako obueno,
pojavilo pred naim trezvenim gradom.
Ukratko, u gradu se prialo, a gospodin carinski kontrolor Pju, koji je ovu stvar
ispitivao sto godina kasnije, verovao je da Biserka ne samo da je bila u ivotu ve
udata i srena, i da se seala svoje majke; i da bi se veoma radovala kad bi njena
majka bila s njom na njenom ognjitu.
Ali za Jestiru Prin bilo je vie stvarnog ivota u Novoj Engleskoj nego u toj

nepoznatoj zemlji gde je Biserka svila sebi gnezdo. Tu je bio njen greh; tu je bila
njena tuga; tu je ona imala da se kaje. Ona se vratila i ponovo uzela na sebe svojom
slobodnom voljom - jer ni najstroi stareina tog surovog doba ne bi joj to zapovedio
- znak iju smo crnu istoriju napred ispriali. Nikada vie nije taj znak ostavljao njene
grudi. Ali u nizu Jestirinih godina, koje su bile ispunjene radom, mislima i
samoportvovanjem, skerletno slovo je prestalo da bude ig koji privlai prezir i gnev
ljudi, ve je oliavalo neto to izaziva saaljenje i strah, kao i potovanje. I kako
Jestira Prin nije znala za sebinost, niti je ivela radi svoje zabave i line koristi,
narod joj je poveravao sve svoje tuge i nevolje, traei od nje savete kao od lica koje
je prolo kroz mnogo jada. A naroito ene u veitim iskuenjima - kad bi njihova
strast bila ranjena, prezrena, zgaena, nedostojnome poklonjena, ili kad je lutala
greno, ili s tekim teretom srca koje niko ne ceni i ne trai - dolazile su u gradinu
Jestire Prin i pitale zato su tako bedne i ta je tome lek!
Jestira ih je teila i svetovala kako je najbolje znala. Ona ih je uveravala da
vrsto veruje da e u bolje doba, kad svet bude dozreo za to, kad to nebo bude htelo,
nova istina biti otkrivena svetu, koja e postaviti sve odnose ene i mukaraca na
pouzdanoj osnovi uzajamne sree. Ranije u ivotu, Jestira je uzalud uobraavala da i
ona moe da bude ta izabrana proroica, ali odavno je uvidela nemogunost da ikakva
misija boanske i tajanstvene istine bude poverena eni grehom okaljanoj, pritisnutoj
sramom, koja nosi teret doivotne tuge. Aneo i apostol novog otkria mora zaista biti
ena, ali smerna, ista, lepa i mudra; i ona nee propovedati kroz sumornu tugu, ve
kroz nebesku radost; ona e pokazati kako nas sveta ljubav moe usreiti najistinitijim
primerom takvog ivota krunisanog uspehom.
Tako je govorila Jestira Prin, obarajui svoj pogled na skerletno slovo.
A posle mnogo, mnogo godina, nov jedan grob bio je iskopan blizu starog i
upalog u groblju (pored koga je kasnije sazidana i Kraljevska kapela), ali s
meuprostorom, kao da prah ova dva spavaa nema nikakva prava da se pomea.
Ipak, jedan nadgrobni kamen sluio je za oboje. Svuda naokolo bili su spomenici sa
urezanim grbovima, a na ovoj prostoj ploi od glinca - kao to paljiv posmatra jo
moe da primeti i zastane zbunjen njegovim znaenjem - videlo se neto izrezano kao
heraldiki znak. Ta ploa imala je i devizu, a njene rei mogle bi posluiti kao geslo i
kratak opis nae sada zavrene legende; ona je tako mrana, i osvetljena je samo
jednom jedinom venom iom svetlosti, koja je sumornija negoli senka:
NA POLJU CRNOM, SLOVO A SKERLETNO.

___

Napomene
[1] Braa Adams, poznati prvaci iz vremena borbe za ameriku nezavisnost i
Ustav SAD. (Prim. prev.)

[2] Ellery Charming (1780-1842),pesnik,pisac,teolog,filantrop ipokreta mnogih

reformi.(Prim.prev.)

[3] U to vreme slavni pisac. (Prim. prev.)

[4] Amos Bronson Alcott(1799 - 1888) reformator i sanjalica, vie cenjen po

ivim razgovorima i kratkim lancima nego po veima sastavima. (Prim. prev.)

[5] Kada je Masausets bio brintanska kolonija.(Prim. prev.)

[6] Kada je ovo pisao, pisac je imao nameru da zajedno sa Skerktnim slovom
objavi i nekoliko kraih pripovedaka i skica. Zatim se predomislio i odloio to
za kasnije. (Prim. prev.)

[7] Ulica u kojoj se Hotorn rodio. (Prim. prev.)

[8] Poetnos slovo rei adulteress, ljubavnica. (Prim. prev.)

[9] Morion rimski otvoreni lem sa visokim eljem. (Prim.prev.)

[10] Increase Mather protestanski sveenik, 1865. Predsednik Harvarda, bio je

toliko politiki uticajan da ga je kralj postavio za guvernera. (Prim.prev)