Lajos Zilahy

Samrtno prolee

Naslov originala ZILAHY LAJOS HALALOS TAVASZ

Nad gradom je lebdeo sumrak. Nebo je bilo kao veliki zlatni plamen. S ostrva je plovio
Dunavom mali beli parobrod, iznenada otro zapita i zvuk se razlee kao samrtni, divlji
krik. Odbijajui se sa padine Gelertovog brega, krik belog broda polete u nevidljivom
luku put neba. I umue negde na visini.
Sa brega koji je odisao proleem silazili su u sumrak mlade ene i mukarci. ene su
umorno vukle svoje suncobrane za sobom po zemlji, a mukarci su ili utei.
Na obali je stajao gologlav mukarac, ruku prekrtenih na grudima nepomino je gledao u
vodu, po kojoj su se utrkivali talasi bakarnog preliva. Svuda je bilo sveta po stepenicama
obala; stara gospoda, starije dame, mlade devojke uhvativi se prisno pod ruku i sluavke,
koje su na asakdva kriom skoknule do obale, etali su. Posmatrali su vodu.
Na budimskoj strani, ispod dva kestena, etao se jedan mladi.
Naglo se smrkavalo i mrak je doneo sobom sipljivu, hladnu kiu. Mladi se jo uvek
etao izmeu dva kestena. Katkad bi umoran seo na jednu klupu.
Neto kasnije preao je na petansku obalu i krenuo prema hotelu Grif. Popeo se u svoju
sobu i zakljuao vrata za sobom. Seo je na ivicu kreveta i zapalio cigaretu. Putajui dugi,
titravi mlaz dima, cigareta je sama od sebe dogorevala meu njegovim ukoenim prstima.
Upalivi stonu lampu sa zaklonom i uronivi glavom u njenu svetlost poe da pie pismo.
Evo ta je napisao:
Dragi prijatelju, oprosti mi to u te uznemiravati ovako dugim pismom. Sedim ovde u
svojoj hotelskoj sobi, vrata sam zakljuao za sobom i, nagnut nad stolom, piem ovo
pismo. Piem, piem i posmatram kako se hitro niu crna slova po beloj hartiji. Moje srce
pie ovo pismo, moje srce dri i pokree pero.
Onaj, koji ti se danas na stepenitu hotela javio tihim i zbunjenim zdravo", i nestao pre
no to si ti mogao da se priseti ko je taj tebi u neku ruku poznat, pa ipak neznan mladi
bio sam ja. Ne bih mogao da ti objasnim zbog ega sam se urno izgubio, zato nisam
stao da porazgovaram s tobom, zato te nisam upitao: kako si, gde si, jesi li srean, ili
nesrean?
Pobegao sam, popeo sam se u svoju sobu, bacio se na divan i dugo zurio u prazninu.
Uplaeno sam oslunuo kako naviru, bue i navaljuju moje uspomene i misli, kao ledene
sante u renoj struji.
Reci, sea li me se jo? Sea li se iroke ulice maloga grada, nekadanjih sutona, nae
zbirke insekata to je zaudarala na pirit? Sea li se Betijeve istorije knjievnosti, kue
Boncoevih, prazne, dimom cigarete ispunjene sobice, lonia kafe, latinskih imena
biljaka? Sea li se asova fizike ispunjenih priguenim strahom, ogromnog ugleda i
zaprepaujuih poseta gospodina inspektora, koji je nosio dvostruke naoari i bio tako
beskrajno moan da je ak i profesor fizike pomalo zazirao od njega; pa onda veleokreta
na vratilu, koluta na razboju, neobuzdane i pomamne miline kojom su nas ispunjavali
majalosi, groznice prvih pijanstava, vitkih nogu devojica, tajanstvenog mirisa njihovih
dugih, smeih pletenica? Sea li se zalizaka boje hleba gospodina direktora Simona,
misterija zloglasne kue na kraju grada, uina kod Benickijevih pod zracima sunca na
zalasku, pod granama dostojanstvenih, starih javora, ije je lie tiho umorilo na

veernjem povetarcu, lepog, utog, damastnog arava, malina posutih snegom od eera
na malom, staklenom tanjiru sea li se naeg srenog, sumnjama, bolnim
uzbuenjima, mahnitim nadama, opijajuim nasladama ispunjenog akog ivota?
Reci, da li me se jo sea? Sea li se da smo mi, petnaestogodinji mukarci (jer mi smo
sebe smatrali mukarcima) sklopili ozbiljno i sveto prijateljstvo, da nikada neemo
napustiti jedan drugoga, ni u dobru ni u zlu. Uhvativi se za ruke, srca prepunog
priguenih uzbuenja, stajali smo puni tajanstvenih slutnji na kapiji ivota koja je zraila
zaslepljujuim sjajem i vrelinom, i ija su se krila u ono doba otvarala pred nama uz
tutanj i grmljavinu.
ta e biti s nama, ta e biti od nas kad odrastemo?
Eto, odrasli smo. Evo nas. Petnaest godina te nisam video i sada posle petnaest godina
hou da ti priznam, da sam i ja u ono vreme bio nomalo zaljubljen u malu Benickijevu.
Tada, sa svojih petnaest godina, stideo sam se ove svoje slabosti. Otada je prolo mnogo
godina, otada sam nauio da je ljubav najvea bitka u ovejem ivotu. Priznau ti, da bih
katkad u svojoj tridesetoj godini zaurlao nou na jastuku i tupo jauknuo, kao da mi je
neko no zario u ivo srce.
Uvek sam krio od tebe da sam zaljubljen u malu Benickijevu. Odmahnuo bih rukom i
smekao se nadmeno, a ti si gledao u mene sa zaprepaenim uenjem, kao na neko
natoveansko bie. Nisi mogao da shvati kako je moguno da postoji neko ko nije
zaljubljen u Maliku Benicki, kako je mogue da mukarac (naime ja), u koga je Malika
zaljubljena, ne klie od jutra do mraka izbezumljen od sree.
Jer Malika je bila zaljubljena u mene. Dozvoli mi, pokoenom oveku koji se oprata,
ovo malo zadovoljstvo. Bila je zaljubljena u mene, bleda i uplaena, puna patnji, kako
samo etrnaestogodinja devojia moe da bude zaljubljena u lepog, uobraenog aka
koji nee da je gleda.
U etvrtak po podne bili smo kod Malike. Posle kafe sedeli smo u tremu i igrali drutvene
igre. Tata Benicki sedeo je pod granama javora, puio na dugaku lulu i itao petanske
novine. Katkad bi pomolio glavu iznad novina, pogledao u nas i doviknuo nam u trem:
Deurlijo! Ne kikoite se tako glasno! Nije voleo galamu dok ita novine. Ljubav ga vie
nije zanimala.
Igrali smo se poklopcem od lonca. Neko od nas zavrteo bi poklopac po zemlji. Lupajui i
zveckajui poklopac se okretao i onaj koji ga je zavrteo viknuo bi jedno ime. Dotini je
onda morao da zgrabi poklopac. Da, ali da bi zabuna bila vea, svako od nas dobio je
drugo ime i kada bi uzviknuli moje ime, trebalo je da ti zgrabi poklopac, a kad bi tebe
prozvali, bio sam ja na redu.
Bila je to glupa igra. Ko se zabuni, morao je da da f o tu. Devojke ukosnice, trake, tanke,
zlatne prstenice, a deaci peroreze, belenice i olovke. Fote bi dobili natrag po cenu
raznih kazni. Svoj perorez od sedefa morao sam da otkupim na taj nain to sam dvaput
poljubio u ruku Andraa, paradnog koijaa Benickijevih.
Kad god bi Malika okretala poklopac, svaki put bi viknula tvoje ime. Ti bi se,
prestravljen i sav srean, maio za poklopac, ali izgovarajui tvoje ime, ona je u stvari
prozivala mene! Deset, petnaest puta uzastopce. Sve, sve ovo bese izjava ljubavi upuena
meni, a tebe je od silne ljubomore oblio hladan znoj.
Nas dvojica stanovali smo u kui Boncoevih, plaali smo meseno dvadeset i osam
forinti za stan i hranu. Tvoj otacbio je optinski belenik u istom selu u kome je moj otac

bio posednik. I tebe su smatrali gospodskim detetom, ali sam ja ipak svuda uivao vei
ugled. Priznaj da si mi i ti donekle zavideo. Ipak smo se nas dvojica mnogo voleli, zar
ne? Odlazili smo zajedno i u zabavite, kod tete Roe, koja je bila udova uitelja i koja
nas je uz zvuke violine uila da igramo. U velikoj, blistavo izribanoj dvorani zabavita
igrali smo palota* u naim majunim cipelama uz zanosnu svirku violine. Sada, umaui
pero u mastilo, u meni neto treperi i avetinjski jasno ujem slatke i meke zvuke teta
Roine violine.
Dakle, stanovali smo zajedno kod stare gospoe Bonco, u palanci u kojoj je nae mlade
ivote doekala gimnazija. Zajedno smo vadili latinske rei iz Burjanovog renika u
mekim, mrkim koricama i pri svetlosti none lampe zajedno smo se probijali do reenja
matematikih problema.
Otada je prolo petnaest godina. Nisam te video od tog vremena i nita nisam uo o tebi.
Pre jednog asa video sam te na stepenitu hotela. Sa tobom je bila ena u mekom krznu,
s nakitom, zraila je lepotom mlade ene. Odmah sam prepoznao Maliku.
Pre no to sam se popeo u svoju sobu, ponovo sam se sjurio niz stepenice i zatraio od
vratara da mi kae ko ste. Vratar je pogledao u knjigu gostiju i rekao:
Jedan inenjer i njegova ena. Doli su iz Nemake. S prikrivenim uzbuenjem upitao
sam ga:
U kojoj sobi stanuju?
Trei sprat, dvesta etrdeset!
Za trenutak je srce prestalo da mi kuca! Ja stanujem u sobi broj dvesta trideset devet! Dok
piem ovo pismo, katkad mi zastane pero u ruci, i oslukujem umove iz druge sobe.
Tamo vlada tiina. Svakako ste sada dole u restoranu na veeri. ekaj, odakle da
ponem?
* Sveani staromaarski ples (prim, prev.)
Idue srede bi trebalo da se venam sa Joom. Dogovorili smo se da u doi po nju u njen
stan. Svedocima sam zakazao sastanak kod matiara.
Nameravali smo da posle venanja sednemo u brzi voz za Rijeku i da etiri nedelje
provedemo u Opatiji. Joa, boe moj, Joa...
Toliko bih imao da ti ispriam, a ne znam odakle da ponem. Da se vratim u vreme kada
smo se rastali.
Da ne zaboravim, gospodin direktor gimon umro je sledee godine i za direktora je doao
jedan profesor iz Pete. Godinu dana kasnije preselila se porodica Benicki u Petu. A tvoj
otac je prodao ono malo zemlje i takoe se preselio u Petu. Postao je blagajnik u nekoj
banci. Sad ve sve znam. Ti si se posle nekoliko godina u Peti ponovo sastao sa
Malikom, postao si inenjer i naao zaposlenje u Nemakoj. Svakako ti je dobro i srean
si sa Malikom.
Eto, to se dogodilo s tobom. Ali sa mnom! Dozvoli mi da ti sve ispriam, onako kako mi
izvire i otie iz samog srca, kao vreli mlaz krvi. Ja moram da govorim, urno i naduak,
hou da ti ispriam sve; preko tebe obraam se svima, oseajui da je ovo moje pismo
kao otegnuti krik kojim se jo jednom osvrem na ivot sa ijeg ruba u uskoro da se
survam.
Poloio sam maturu. Iz maarskog odgovarao sam o Imreu Madau, iz istorije o Josifu
drugom, iz fizike toga se vie ne seam. Od nas pao je samo Ajvas. Toliko bih mnogo
ega imao da ti ispriam to bi te zanimalo, ali ne mogu sve da ti ispriam, jer moje misli
huje po mom minulom ivotu, kao vetar kroz granje staroga hrasta u Narodnom parku.

Bio sam student prava druge godine kada mi je otac umro. Ostao sam sasvim sam, jer kao
to zna izgubio sam majku kada mi je bilo pet godina, a bio sam jedinac. Od svojih
roditelja nasledio sam lepo imanje. Zemlju oko pet stotina jutara izdao sam pod
zakup, zadrao sam samo kuu i vrt, o kojima su se starali dvoje starih slugu.
Upisao sam se u Peti na prava, ali sam stanovao kod kue i ove dvetri godine bile su
moda najsrenije u mom ivotu. itao sam mnogo, uglavnom politika i istorijska dela,
jer sam se spremao za politiku karijeru. U meni je ivela uporna i besmislena elja i
volja molim te, nemoj da me ismejava zbog toga da postanem ministar. esto sam
sa rukama na leima etao po starinskim, sumornim sobama stare kue, razmiljajui i
matajui o svojoj budunosti.
U Petu sam odlazio samo da kolokviram, ili da mi se potpie indeks. Katkad bih navratio
u kafanu maloga grada, ali nisam nalazio nijednog od svojih kolskih drugova koga bih
smatrao dostojnim da mi bude prijatelj. Ti ljudi su bili neobrazovani, lakomisleni i
pokvareni, utonuli i zapali u duhovno siromatvo palanke. Ja, koji sam u ono vreme
strasno itao Karlajla, nipodatavao sam ih i prezirao.
Na njima su visila pohabana odela, pustili su brkove, izmenili se i udaljili od mene, tako
da najzad vie nisam ni odlazio u kafanu. Ali kad god bi neko od njih zapao u nevolju,
izvrio neku manju proneveru uvek sam im ja bio poslednja nada. esto su dolazili k
meni na imanje, nategnuto razgovarali sa mnom o svemu i svaemu, kao da su doli samo
u posetu, ali sam ja uvek znao zbog ega dolaze. Da im potpiem menicu. Radilo se uvek
o sto do dvesta forinti. Nikada im nisam potpisivao menicu, pocepao bih je pred njima i
davao im novac. Mislim da su me mrzeli, jer su smatrali da sam iznad njih. Ja sam ih
ne pojedinano ve uopte sve njih iskreno i od sveg srca alio. Video sam da ih put
vodi u budunost alosnog i bednog ivota poreskih slubenika, ili do skuenog i bednog
ivota sudskih pripravnika i nametenika palanakih banki.
Ziveo sam u to vreme prilino povueno. Pozivali su me na razne uine i veere,
prvenstveno po kuama gde je bilomladih devojaka. Iako sam katkad prihvatao ove
pozive, nisam se oseao nigde prijatno, dosadilo mi je udvaranje mama i bilo mi je
muno to su se prema meni ophodile upadljivo ljubazno zapostavljajui ostale mladie.
U svakom sluaju ja sam se zaista razlikovao od njih. Ve sam u ono vreme io svoja
odela kod najboljih i najskupljih krojaa u Peti. Nikada nisam alio novac za cipele,
rublje i mane. PetansM kroja govorio mi je uvek pri probi odela da imam stas da dobar
kroja radi sa velikim zadovoljstvom. Bio sam visok i vitak. Mnogo sam hodao napolju
po suncu i vetru, a moje lice je bilo boje iarke. Oi su mi bile tamnoplave, sanjalake,
sa izrazom tuge. To sam nasledio od svoje majke. Kosa mi je uvek bila kratko podiana,
lice izbrijano, a oko usana su mi se ve sa dvadeset godina urezale dve duboke, otre
bore, koje su mom licu davale nadmoan, muki i pomalo podsmeljiv izraz.
Ove dve bore nasledio sam od oca. Naroito sam voleo svoje ruke, koje sam briljivo
negovao i esto dugo posmatrao. Kao da razgovaram s njima. Bile su to lepe muke ruke,
snanih zglobova i prefinjenih linija, vrste, samovoljne, u ijim su pokretima dolazile do
izraaja sve moje elje i oseanja. Na levoj ruci nosio sam veliki peatni prsten s
porodinim grbom koji je smatran za svetinju u porodici.
Cesto sam odlazio u lov. Sa pukom o ramenu odlazio sam u umu, moda i ne toliko za
ljubav lova, koliko zbog samoe i tiine, koju sam mnogo voleo. Priroda moe da probudi
i da unese istotu u oveju duu. Drvee, vetar, oblaci, zalazak sunca, mesec na pomolu,
duboka i nepomuena tiina neba odraavaju se u naem raspoloenju i oseanjima. Imao

sam dvadeset i tri godine kada sam se odselio u Petu. Tada sam imao da poloim samo
jo nekoliko zavrnih ispita i nameravao sam da se primim slube u nekom ministarstvu,
im dam doktorat.
U meuvremenu hteo sam da odsluim svoj rok kod husara, ali me nisu primili u vojsku.
Lekar je rekao da imam slabo srce. Imao sam puno razloga da budem zaprepaen i
ogoren, znao sam da je moje srce potpuno zdravo i da je lekarevo miljenje unapred
smiljeni dobar izgovor, jer sam traio da budem primljen u husarski puk u koji je bilo
teko ui. U njemu su sluili vojsku mladi aristokrati i sinovi najotmenijih porodica.
Pukovnik, koga sam lino zamolio i koji je nekada bio prijatelj mog pokojnog oca, nije
hteo da me odbije, pa se izvukao na taj nain.
U Peti sam najpre stanovao u Lovakom rogu" (moja ua i ira porodica decenij ama je
odsedala u ovom hotelu kad god bi doli u Petu), ali sam ubrzo putem oglasa dobio u
Budimu dve prijatne sobe sa posebnim ulazom.
Moja gazdarica bila je udova austrijskog pukovnika. Otmena stara dama sa kosom belom
kao sneg, podseala je na gospu iz doba rokokoa. Ophodili smo se jedno prema drugom s
dubokim potovanjem prema propisima etikecije, a razgovarali smo uvek francuski. Stara
gospoa je odlino govorila francuski, a ja sam se radovao to mogu da konverziram.
Pukovnikova udovica bila je veoma siromana. ivela je od izdavanja dveju soba, od tri
koliko je imala, po prilino paprenoj ceni. Ja sam plaao oko sto pedeset forinti za dve
sobe, ali nisam alio, jer se u njima nalazio divan, skupoceni, starinski nametaj, lepi
tepisi i ljupke, stare slike, sa tragom minulih godina po ramovima i potamnelom platnu,
to me je donekle podsealo na na stan. Osim toga, imao sam i balkon i kupatilo za
svoju vlastitu upotrebu.
Kad sam po sobama izveao slike oca i majke iz mladih dana, oseao sam se kao kod
kue.
Poloio sam ispit. Pre toga sam mnogo uio, uvee nikada nisam izostajao i gazdarica ini
ree da dosad nije imala solidnijeg stanara. Ruavao sam po restoranima hotela na obali
Dunava, a gotovo jedinu razonodu pruao mi je korzo.
Satima sam seeo na stolicama du etalita i posmatrao masu sveta koja je prolazila
ispred mene, kao to usamljen i zamiljen ovek posmatra rene talase. Katkad sam imao
poneku beznaajnu i vedru pustolovinu, i to ne samo sa enama ve i sa mukarcima.
Moje usamljene i besciljne etnje izazvale su kod izvesnih mukaraca verovanje da i ja
pripadam njihovoj sekti.
Voleo sam korzo, jer sam na sebi oseao poglede ljudi, koji kao da su izmeu sebe
govorili: Pogledaj, kako mu je lepo odelo! Pogledaj njegove cipele! Vidi kako je
otmen mladi!
Sve je to za mene bila razonoda i zabava. Boravio sam ve dve nedelje u Peti i tada sam
jednog etvrtka ugledao prvi put Editu Ralben, koja me je dovela dovde, do
stranih patnji ove usamljene noi u kojoj se opratam i zbog koje Joa ...
ekaj, hou svega da se setim podrobno. U etvrtak sam ruao u Hungariji", vratio sam
se u svoj stan u Budimu oko tri asa po podne.
Kroz kapiju kue u kojoj sam stanovao, iziao je jedan general. Na grudima je nosio
nepoznata, ogromna, udnovata odlikovanja, na nogama uzane, lakovane cipele a na
rukama bele rukavice. Bio je veoma otmen. Njegovo lice bilo je strogo i gordo, a tanki,
engleski brkovi, prosedi. Sudei po svemu bio je jo mlad, svakako ispod pedeset godina.

S njim je ila i jedna dama: od prvog trenutka videlo se da mu je to supruga. Mrava, sa

pomalo zejim zubima, ena etrdesetih godina, ali otmena i vitka. Imala je eir sa
irokim obodom i crnu, svilenu haljinu. Oko vrata ukusnu nisku od isprepletenih zlatnih
lania.
Za njima je izala i mlada devojka. Liila je na majku, i ona je, iako u manjoj meri, imala
zeje zube. Ovo je njenom licu davalo pre karakteristian no neprijatan izraz. Nije bila ni
lepa, ni runa, ali mladost, otmenost, istota i briljiva nega zraili su iz nje kao kakav
prijatan miris.
Pre no to sam se popeo stepenicama bacio sam pogled na spisak stanara. Meu
stanarima prvog sprata naiao sam na ovo ime: Otto von Ralben, General der Cavallerie.
Zamiljeno sam se peo stepenicama. Zastao sam izmeu drugog i treeg sprata, naslonio
se uza zid i posle kratkog kolebanja resio da se oenim kerkom prosedog generala koja
je imala pomalo zeje zube. Znam da ovo zvui donekle smeno, ali veruj mi, tako se
reavaju ljudske sudbine, tako se raa ljubav do groba: ovek se na ulici osvrne za
jednom enom i pomisli: Sto ima milo lice..." sutradan je vidi ponovo, treeg dana, dok
usamljen jede supu u restoranu ve pomilja na nju, etvrtog dana navikava se na tu
misao, kao plua aka na dim cigareta i dva meseca kasnije radi nje mu se zapalio svaki
ivac kao od smrtnog otrova.
Ali ovek to saznaje tek naknadno. Popeo sam se u svoju sobu, legao na divan, skrstio
ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu. Lepa devojka. Otmena. Njena kosa, u kojoj se
tamno zlato pomealo sa bojom kestena, ima naroiti preliv i sjaj. Sklopim oi i
pokuavam da se tano setim njenog lica. Ali nikako ne uspevam da ga doaram, toliko je
na susret bio letimian. Seam se jedino da ima pomalo zeje zube, ali moda mi je ovo
palo u oi samo zato to sam prvi put ugledao njeno lice. Na prvi pogled u seanju se
urezuju samo upadljive crte, kao pod olovkom karikaturiste. uo sam od jednog odlinog
karikaturiste da mnogo bre i jasnije moe da uhvati olovkom lice koje vidi prvi put, no
lice starog poznanika ije crte, na koje je navikao, ve zna napamet. Kod nepoznatog lica
se istiu sve karakteristine crte, a navika ih postepeno brie.
Opruen na divanu, zatvorenih oiju, oseao sam kraj sebe kerku generala Ralbena i
pruao ruku prema njoj.Na vratima se zau tiho kucanje i moja gazdarica, stara
pukovnikovica, promoli svoju snenobelu frizuru kroz odkrinuta vrata.
Monsieur, il vous est arive une lettre.*
Skoio sam sa divana i uzeo pismo. Pukovnikovica je htela da se povue, ali sam irom
otvorio vrata.
Izvolite, sedite. Da porazgovaramo malo.
Pismo sam bacio na sto, sada me nita drugo nije zanimalo, hteo sam samo to vie da
saznam o generalu Ralbenu i njegovoj porodici.
Teta Kamila (tako mi se zvala gazdarica) gledala me je zahvalnim pogledom, jer joj je
obino bilo oajno dosadno i jednom je i sama priznala da je tokom godine pet puta
proitala romantini francuski roman, u etiri knjige, od autora nepoznatog u svetskoj
literaturi, to su bile jedine knjige u elom stanu.
Raspitivao sam se o generalovoj porodici.
Na licu teta Kamile ogledale su se neprijatne uspomene.
To su veoma uobraeni ljudi ree. ena je po roenju grofica i ne opti ni s kim
u kui.
Zatim poe da se ali:

 Treba da znate da sam im napravila posetu kada su se pre pet godina doselili ovamo,
najzad, i moj pokojni mu bio je pukovnik. Ne mogu da kaem, primili su me lepo.
Pomislila sam, nala sam kuu u koju katkad mogu da navratim na razgovor i da se vidim
sa svetom. Ali mi nisu uzvratili posetu, samo su mi po sluzi poslali posetnicu. Posle
nekoliko nedelja jo jedanput sam sila do njih, ali onda su me ve primili namrtena
lica... oh, to su veoma uobraeni ljudi...
Koliko imaju dece?
Samo jednu kerku. Bogme, ja i ne znam kako se zove.
ujem da je verena rekoh lukavo.
* Francuski: Gospoine, dobili ste pismo (prim, prev.) Verena? Ne bih rekla.
Ovakve stvari se brzo prouju u kui, jer ih kriom svi motre. Sluavke prepriavaju o
svemu, kada uvee iziu u hodnik na razgovor. I svaka devojka posle o svemu pria
svojim gospodarima. Prekjue su se mu i ena posvaali, jer pekir u kupatilu nije bio
na svom mestu i general je sa mokrim rukama trkarao iz jedne sobe u drugu. Inae ive
dobro.
Mnogo su me obradovala obavetenja dobijena od teta Kamile. ena je grofica i porodica
strogo vodi rauna koga prima u kuu. Ovo ini elu stvar jo uzbudljivijom i
zanimljivijom. Devojka jo nema udvaraa, prema tome ja u biti prvi mukarac u
njenom ivotu. Ovo e u izvesnom pogledu da mi olaka ostvarenje namere, koja ovako
na prvi pogled izgleda neizvodljiva.
Kada sam otiao od kue siao sam niz sporedne stepenice samo da bih mogao da proem
hodnikom na prvom spratu pored njihovog stana. Ovo mi nije pruilo dalja obavetenja,
ali me je uzbudila blizina stana, u kome u se uskoro to sam pouzdano znao
odomaiti.
Bacio sam pogled kroz prozor jedne od soba koja je gledala u dvorite, ali nisam video
nita, samo ivau mainu uza sam prozor. Bila je pokrivena vezenim, zelenim
pokrivaem.

Te veeri dugo nisam mogao da zaspim. Moja mata je neprestano obletala oko devojke,
grlila je grevito i pomamno traila njena usta. U meni su odzvanjala devojaka imena
Ana, Melanija, Magda, Ica, Fani zasad jo nisam znao ni kako se zove, te je njeno
nepoznato i tajanstveno bie u mojim oima bilo jo uzbudljivije. Da H ti je poznat
opojni zanos ovih asova? Lei u krevetu, na nonom stoiu gori lampa pod zaklonom,
a asovnik tiho kuca na mermernoj ploi. U sputenoj ruci ti povremeno zaute novine,
koje si sa dosadom prestao da ita zamuri i sav se predaj e ostvarenju jedne
zamiljene ljubavi, apue reci i dobija nanjih odgovor zaprepaujue jasnim glasom,
usta su ti prepuna slasti zamiljenih poljubaca. Zamisli, te veeri stajao sam uzrhtala
srca pred sutranjicom i preksutranjicom kao trka spreman za skok, uzdrhtao, napetih
miia i stegnuta srca, ispred linije koja obeleava start, pre trke u kojoj se takmii za
najveu nagradu svog ivota.
Ja sam u izvesnom smislu fatalista. I sada mi se ini da sam svoj ivot, budunost i
karijeru uvek hteo da izgradim na osnovi dobrog braka. Za mene je brak predstavljao
stepenice kojima u se, stepenik po stepenik, peti sve vie. Muile su me arke, bezmalo
bolne elje da neto postignem, da se popnem visoko jer su mi uvek bili u pameti moji
kolski drugovi, koji su u otrcanim pantalonama, prljavim okovratnicima, neobrijani,
igrali bilijara, ili domina sa mesnim berberinom u palanakoj kafani Kruna". Zar i ja da

budem takav? Ta pomisao uasavala me je vie od ona dva bauka iz mladosti: krvne
bolesti i tuberkuloze. Jo od mladosti sam hteo da postanem visokorodni gospodin, sa
crvenom lentom odlikovanja pod belom manom svoga fraka, sa sjajem blaenog
samopouzdanja oveka kome svi zavide u oima, hteo sam da budem otmen, nadmoan,
istanana ukusa, duhovit, da se kreem samo u najotmenijem drutvu, da igram tarok sa
ekselencijama, da opsedam tajanstvene, divne ene, da ih volim onakve i onako, kao to
je Le Menil ljubio mirisna ruiasta ramena Tereze u maloj kui u ulici Spontini, gde
itavu sobu osenava majski suton i timung starinskih goblena.
Leei srca razdiranog udnjom prieljkivao sam te veeri uzbudljiv, patnjama proet,
divni roman sa vitkom kerkom generala; sve do najsitnijih detalja matao sam o prvom
poljupcu, prvom zanosu koji nam pokree ruke, video sam i osetio atmosferu sutona u
ulici u kojoj e ona sa mnom da mugne u jednu budimsku kuu, nad ijim se tronim
kamenim ulazom nadvio jorgovan, dok se prozor sa malim, belimzavesama blista u sjaju
zalazeeg sunca; zamiljao sam sobu u kojoj u pasti pred njom na kolena. Utonuo sam u
nadzemaljski, opojni zanos ovih trenutaka. Zamiljao sam svaki lagani pokret... sve dotle
dok me nije zabolela glava i nisam ugasio osvetijenj e.
Zaboravio sam da pomenem: u pismu koje mi je teta Kamila donela po podne izvetavao
me ujak Karolj, da sam u ministarstvu prosvete postavljen za pomonog pristava bez
plate. Dorukovao sam na terasi hotela Hungarija" i sluajno mi doe do ruku slubeni
list u kome je stajalo i moje ime. Dok sam tog blagog, sunanog jesenjeg jutra sedeo
meu uurbanim svetom, otreznio sam se od umalog sanjarenja u koje sam utonuo
prethodne veeri pre spavanja, odjednom mi se uinilo besmisleno sve ono to sam u sebi
zamiljao o generalovoj keri. U stvari, nita i ne znam o njoj. Moda vrka, ili je toliko
glupa da ne mogu progovoriti ni dve reci s njom. Kakva nemogua ideja da odmah
pomislim da se oenim njome! Zato to je kerka generala? Treba vie da se kreem u
drutvu, da se ne bih bavio tako glupim mislima. Da, ali kako da uem u drutvo?
udnovato, na to jo nikada nisam pomiljao. Uzalud imam novaca, uzalud imam odlina
odela, dobro ime, prijatno lice, kako da dospem u prisne sobe, za kojima toliko udim?
Oajavao sam pri pomisli da e to ii veoma sporo, da sam tako rei nepoznat u ovom
ogromnom gradu i da nemam nijednog prijatelja koji bi me uhvatio pod ruku i odveo u
takve kue.
Sasvim sam zaboravio na generalovu kerku i do podne sam se etao obalom Dunava.
Zamalo me nije oborio jedan od prodavaa novina, dovikujui mi u lice naslov jednog
podnevnog lista. Kupio sam novine, lagano skinuo rukavice i seo na jednu od stolica na
korzu. Poeo sam da itam novine. I tada mi se odjednom uinilo da me je neko
udarioposred grudi, tako je naime delovalo na mene nekoliko beznaajnih redova meu
politikim vestima.
Ministar predsednik u audijenciji kod kralja... Prijem voa politikih stranaka i
politiara ... Novi kabinet..." Orili su se naslovi, a dole, kao da se sakrilo ovih nekoliko
sivih redova: Posebni voz kree ujutro u osam asova sa Istone stanice. Posebnim
vozom odlazi i konjiki general Oto Ralben, njegov odlazak dovodi se u vezu s
upranjenim poloajem ministra vojske..."
Prebledeo sam. U magnovenju mi je prolo kroz glavu: izgubio sam kerku generala,
karijeru, tasta ministra, sve, i to pre no to je sve ovo ma i za trenutak pripadalo meni. Da
se ta stvar dogodila kroz petest meseci, sve bi bilo u redu, jer bih ja za to vreme dobio
bitku. Upoznao bih se s njom, zatraio njenu ruku i ona bi ve bila moja verenica.

Svakako bi mi je dali, imuan sam, gospodskog i plemikog roda, sa doktorskom

diplomom u povezu od psee koe, slubom u ministarstvu, a osim toga, devojka... svuda
su mi do sada u ivotu stavljali do znanja da sam, ne ljuti se to u ovde da ispiem,
veoma lep mladi. A sada je svreno. Sa ovim ministarskim poloajem odjednom je ona
poletela uvis kao luftbalon. Devojka je ve i nestala pod svodom moje mate. Uzalud
gledam za njom. Kerka ministra vojske (a uz to e se odseliti u Be) ne moe da mi
bude ena. Kao kerka obinog generala jo je za mene bila dostina, ali ovako... Svreno
je sa ovom zamiljenom igrom, ljubavlju, brakom, svreno zauvek, pre no to je i
otpoelo.
Mrzovoljno sam se etao ispred hotela. Dva dana ranije odista ne bih mogao da zamislim
da u se rastuiti, to je konjiki general Oto Ralben pozvan u audijenciju. Da mi je neko
u etvrtak u ovom obliku postavio to pitanje, ne bih mogao da mu odgovorim, ma koliko
lupao glavu. udnovato koliko daleko misli mogu da odvedu oveka, ba kao vihor uveli
list sa drveta!Sutradan sam otiao u ministarstvo i pred jednini starim ministarskim
savetnikom poloio slubenu zakletvu. Ministrov sekretar me je vodio tronim hodnicima
i predstavio me mom efu, njih dvojica zatim odredie sobu u kojoj u da radim.
Unekoliko sam se oseao kao nekada u ako doba, kada sam doao u nov aki dom.
Bilo mi je prijatno to su mi svi govorili ti.
Uveli su me u malu sobu, iji su prozori gledali na ulicu. Kraj prozora je stajao mlad
ovek. Za pisaom mainom sedela je plavokosa devojka, sa plavom somotskom trakom
u utoj kovrdavoj kosi.
Mladi napusti prozor, prie i prui mi ruku:
Zdravo. Ja sam Cokonai.
Devojka mi prui mali prst i nasrne ja se.
Margita Nad. Izvinite, ruka mi je sva plava jer sapi stavila novu vrpcu u mainu.
Oboje su bili simpatini i vedri, smesta sam ih zavoleo. Cokonai je bio vitak, zgodan
mladi, sa licem kao u devojke, svetloplave kose. Oblaio se prilino jevtino. Devojka
tankih usana bila je bezbojna, pomalo tuna petanska lepotica. Moglo joj je biti oko
dvadeset i etiri godine, pod tankom batistanom bluzom nazirale su se oble, mladalake
linije njenih ramena i grudi.
Otpoe razgovor o sitnim, utivim beznaajnostima.
Izvoli ree Cokonai i iz gornjeg depa kaputa izvadi i prui mi tabakeru. Imao je
lepu, ukusnu, zlatnu tabakeru. Zapalili smo cigarete. Puila je i Margita.
Ja sam morao da ispunim neku listu za ekonomsko odeIjenje, te sedoh za sto i poeh da
piem, okrenuvi lea ostalima. Odjednom me tre Margitin iznenadni uzvik:
Cokonai, tako mi boga, opaliu vam amar! Osvrnuh se.
Sa rukama u depu od pantalona, zabacivi glavu, Cokonai se grohotom smejao. Margita
se pipala po vratu, kao da joj tamo bridi rana, a lice joj je plamtelo kao krv.
Bezobraznik ree i pogleda u mene pritvorenim smekom. Ako jo
jedanput izvedete ovakvu budalatinu obrati se zatim okonaiju tuiu vas
gospodinu savetniku.
Cokonai izvue kesicu od svilene hartije i prui je Margiti. Devojka uze jednu bombonu,
pogleda u mene i onda se nasmeja.
Sve troje izili smo zajedno iz kancelarije. Na uglu Margita pripreti okonaiju:
Ne zaboravite knjigu koju ste mi obeali!

Umesto odgovora Cokonai se duboko pokloni i skinuvi eir opisa njime irok luk do
samog plonika.
Margita mu veselo prui ruku i odskakuta...
Mi smo poli u pravcu Dunavske obale; Cokonai me uhvati pod ruku.
Zgodna mala betija. Mislim da je ve imala ljubavnika.
Kakvu si joj knjigu obeao?
Cokonai poskoi u hodu kao da hoe da zaigra i prte u smeh:
Pustolovine viteza Fobla!
Pogledao sam u Cokonaija sa zaprepaenjem, a on me uvue u gomilu sveta na korzu,
javljajui se levo i desno, glasno dobacujui pozdrav zdravo" i ljubim ruke". Zavideo
sam mu Sto poznaje toliki svet.
Otiao sam kui neto posle dva asa. Stigavi, bacio sam pogled na prvi sprat. Prozori
generalovog stana bili su otvoreni, na jednom od njih leao je jastuk sa divana, a na
njemu plava devojaka glava, ba kao da je neko do polovine isturio odar kroz prozor.
Plavokosa devojaka glava leala je na jastuku licem k nebu. U prvi mah nisam znao ta
to treba da znai, ali se onda setih: gospoica se suna. Sijak> je slatko, toplo, jesenje
sunce, oveku se inilo kao da mu mlaki medkaplje na nadlanicu, kada je malo due
podri u vazuhu. Gospoiina plava, zlatnosmea kosa prelivala se tamo gore, na
jastuku s divana, kao plameni venac od klasja.
Za trenutak sam se zagledao u ovaj prizor, a onda uao kroz kapiju. Nije me vie
zanimalo.
Zna li ta se dogodilo sutradan? Novine su ispunile svoje stupce izvetajima o prijemu u
Beu. Imenovan je i novi kabinet, a ministar vojske postao je neko sasvim drugi. Ime
generala Ralbena listovi uopte nisu spominjali.
Ovo je opet podstaklo u meni ranije misli.
Dva dana kasnije ponovo sam video Editu Ralben. Stajala je u hodniku, nalaktila se
obema rukama na gvozdenu ogradu. Dole, na sredini poploanog dvorita, tretao je
pomamno neki grozni fonograf. Ona je sluala. Smelo sam se odluio: skrenuo sam
onuda da bih mogao da proem pored nje. Bele svilene arape, bele platnene cipele, lepe,
vitke noge. Svee izglaana haljina od batista, tanak, vrst struk, umiljata, deaka
ramena. Kosa divna. Gusta teka puna, plava, zlatna i smea. Dve male uine koljke se
rumene kao dve ruine latice. Obavija je neizreciv miris, miris izglaane haljine pomean
sa blagim parfemom. Miris devojaka istih kao pena.
Leao sam u sobi na divanu da poinem. Oseao sam je pored sebe.
Dva dana kasnije opet sam je video ispred kapije! Imala je tamnoplavu haljinu, jer je
vreme bilo oblano. Susreli smo se ba na samoj kapiji. Otvorio sam ispred nje jedno
krilo, ne progovorivi ni reci, ali je moj pogled govorio: izvolite. Pogledala je u mene,
zastala za trenutak, kao da razmilja da li da prihvati ovo... ta? ovo nita. Zatim je izila
kroz kapiju. Ja sam skoro neprimetno podigao eir, ona je jedva primetno klimnula
glavom.
Tada sam joj prvi put pogledao u lice. Njene lepe, duboke i pametne oi imale su pomalo
japanski oblik, uzane obrve, nene kao da su od somota. Ne, nije tano da ima zeje
zube.Pet dana je nisam video. Onda smo se opet sreli na stepenitu. Kada me je ugledala
skrenula je pogled na drugu stranu. Ovo je znailo: Vi sada moda uobraavate da ste
stekli pravo da mi se javljate, jer ste mi onomad otvorili vrata; molim vas, nemojte to da
inite, jer i onako neu da primim va pozdrav.

Nisam joj se javio. Ovakvim prenagljenim korakom mogao bih da pokvarim sve. Ako je
ona gorda i nepristupana, ja u da se pokaem jo gordiji i nepristupani]i.
Jedne veeri dovezao sam se kui kolima. Izdaleka sam video da se ona nalaktila na
prozor. Iskoio sam iz kola i dao koijau neobino bogatu napojnicu. On se prenerazio i
poklonio tako duboko da zamalo nije pao sa svog sedita. Ja nisam podigao oi, pravio
sam se kao da ne znam da se ona nalaktila na prozor. Ne znam zato, ali mi se uinilo da
sam joj se za stepen pribliio.
I otada je mojim danima upravljao sluaj, sve je zavisilo od toga da li sam je tog dana
sreo, ili video.
Kada bi mi pokatkad dolazila u susret, uvek je skretala pogled na suprotnu stranu.
Oajavao sam pri pomisli da se moda nikada neu upoznati sa gordom Editom Ralben.
Jednog dana u kancelariji, okonai mi ree:
Do avola, nije mi gotov frak, ne znam ta da radim.
Sta e ti frak?
Pozvan sam na kuni bal kod moje tetke. Prii, da vidim... moda bi mi tvoj frak
bio dobar... Da li bi mi ga dao na poslugu?
Vrlo rado. Poalji nekoga po njega danas po podne.
Gde stanuje i uze olovku da zapie.
Ulica B ... broj esnaest, trei sprat, stan broj etiri. okonai se tre.
udnovato. Pozvan sam ba u tu kuu. Ali na prvi sprat.
Kod koga? Kod Ralbenovih. Editi je roendan. Tog dana se kod njih uvek
prireuje veliki kuni bal.
Gledao sam u Cokonaija razrogaenih oiju.
Zar su ti oni roaci?
Da. I moja je majka roena grofica Velbek.
Poalji samo nekoga po frak... rekoh i srce mi burno zakuca.
Stajao sam kraj prozora. Gledao na ulicu. Zevao. Lupkao sam se dlanom po ustima dok
sam govorio. Prikrivao sam na taj nain svoje strahovito uzbuenje.
uj rekoh Cokonaiju jedanput bi mogao da povede i mene na ovakav kuni
bal. Ne poznajem nikoga u Peti...
Zna da igra?
Znam.
Hoe li da te povedeni na ovaj bal? Srce je htelo da iskoi. Slegoh ramenima.
okonai se odjednom namrti.
Ali ako mi da frak, u emu e ti ii?
Imam dva fraka rekoh stegnuta grla.
"
ekaj, odmah u da telefoniram Editi.
Priao je telefonu i podigao slualicu. Ja sam stajao pored prozora ruku skrtenih na
grudima. okonai mi prui drugu slualicu, da bih i ja mogao da pratim razgovor:
okonai: Halo! Jesi li ti, Edita? Ovde Pista.
Glas (pevuei): Zdraavo!
okonai: Hoe li jo jednog dobrog igraa za subotu?
Glas: Hou. Ali nemoj da mi dovodi makar koga. Zna kakav je tata.
okonai: Sta ti pada na pamet! Dotini je pristav u ministarstvu presvete, bogat,
posednik, lan naeg kluba, veoma lepukast mladi, ta bi htela jo? Poaljite i njemu

pozivnicu.Glas: U redu kad' ga toliko preporuuje... Kuda da poaljem pozivnicu, na ije

ime?
Cokonai: Stanuje u istoj kui u kojoj i ti stanuje... Doktor (i ree moje ime)... trei sprat,
stan broj etiri.
Duga pauza na telefonu.
Glas: To je onaj crnomanjasti mladi?
Cokonai: Poznaje ga?
Glas: Iz vienja. Ima lepe oi.
Opet mala pauza.
Cokonai: Da li ga poziva?
Glas: Da.
Cokonai spusti slualicu i rukom uini pokret koji je trebalo da znai: Voila!
Rekao sam Cokonaiju da moram da idem na stanicu i odjurio iz ministarstva. Kao bez
due otrao sam svom krojau.
Gospodine Kune poeh zadihano da objanjavam krojau danas je etvrtak,
sad je pola dvanaest, do subote posle podne u pet asova potreban mi je frak...
Iskljueno, milostivi gospodine...
Moram da ga imam! Nije vano koliko e da staje. Uzmite posebnog radnika, neka
radi nou... shvatite, moram da ga imam. Vi ete dobiti od mene na poklon srebrnu
tabakeru. Gospodine Kune, ovo mi morate svriti...
Gospodin Kune mi najzad dade asnu re da e mi saiti frak.
Ja sam, naime, imao samo jedan frak. A taj sam morao da dam Cokonaiju.
Kada sam stigao kui, na mom pisaem stolu lealo je ljubiasto pismo. Na omotu tanki,
neni devojaki rukopis, moje prezime ispisano pogreno, nedostajalo je jedno t, a
umesto y stajalo je i. Moe li da zamisli kakvo mi je neopisivo zadovoljstvo priinilo
ovo pismo? Uzeo sam ga u ruku i nemoj da me ismejava zbog ovoga dugo sam
udisao miris omota. Osetio sam najzad, toliko dragi, ni sam ne znani koji, ist, arobni
parfem, isti onaj koji sam osetio kad sam proao pored nje u hodniku.
Edita! Sada ve znam i njeno ime. Podigao sam lice uvis i sa uzdahom duboke enje
izustio: Edita! Priao sam prozoru, koji se zamaglio od novembarskog mraza i prstom jo
u rukavicama, ispisao na oknu krupnim slovima: Edita. Iao sam iz jednog ugla sobe u
drugi u zanosu sree; na prainom pokrivenom krilu ormara takoe sam ispisao prstom
Edita. Sruio sam se na stolicu kraj stola, spustio glavu na ruke, zatvorio oi i pritisnuo
dug poljubac na politiranu povrinu stola. U mati sam traio njene usne. Hladne, tanke,
prkosne usne sa kojih slast zamiljenog poljupca osetih kao da sam usnama dodirnuo
somot, cvet, eravicu... rumeno, ivo meso devianskih usana. Bio sam lud. Veruj mi,
nema nieg lepeg u ivotu od ljubavi koja se budi. Opijum mutnih i potajnih elja koji
do dna srca udno uvlai u sebe, dubokim uzdahom, kao opojni, topli miris alfijom
obraslih senokosa. Tajna nepoznatog i beskonanog, zvui harfe venog prolea na
ustreptalim icama due. Maae! Ja u kroz jedan as meu ovim zidovima to lie na
strane mrtvakog sanduka, u mukloj tiini hotelske sobe da pucam u svoje srce. Ja sada
piem svoje oprotajno pismo, voleo bih da imam vie snage, pisao bih dva dana i dve
noi uzastopce, stegnuta srca pisao bih, pisao, napisao bih knjigu iz koje bi se orila samo
jedna jedina re: ljubav! Divlji, gromoglasni, mladiki krik: ljubav! Uasan krik, kao
urlik medveda koji se pare u prolenoj umi obrasloj evarom, kao otegnuti, blaeni
vrisak ene u ipkanoj, mirisavoj, snenobeloj postelji... gledaj, ja sada stojim na visokoj,

crnoj obali smrti, uskoro u se survati, ja znam, veruj mi, to je bila jedina lepota u ivotu;
u mislima se vraam trenucima kada je moja zaarena mata prvi put zagrlila ovu
devojku, kao neki plamen. Seam se tih trenutaka i ova uspomena sada ponovo struji
mojim srcem kao tajanstvena struja koja pokree ukoenu ruku lesa... boe moj,zato
moram da umrem... Priekaj, ne mogu vie, moram malo da se odmorim.
Subota uvee, osam asova. Ve sam obukao frak. Bacio sam pogled u ogledalo: ugledao
sam crnobelu senku. Vitak mladi, osenenih oiju, prkosnog, gordog dranja, irokih
ramena, tamna lica, odlunih crta oko usana neobina otmenost fraka bio sam tako
tu samom sebi. U mukloj tiini sobe seo sam u naslonjau, podboivi bradu rukom.
ekao sam Cokonaija.
Stigao je na vreine. Na njemu moj stari frak. Bio mu je malko irok.
uj ree da ga avo nosi, nekako mi ramena landaraju u ovom fraku.
Vrteo se i propinjao na prste pred ogledalom.
Umirio sam ga rekavi da mu frak odlino pristaje. Sili smo dole na prvi sprat. Ja sam
bez reci iao za Cokonaijem. On se jo jedanput osvrnuo i veoma zabrinutim pogledom
me upitao:
uj, nee li da mi se smeju u ovom fraku?
Nee, nee, hajde idi gurao sam ga.
iviluk u velikom predsoblju bio je ve pretrpan cilindrima, vojnikim apkama,
zimskim kaputima i husarskim olamama. Preko stolica bila su prebaena meka, mirisna
enska krzna. U unutranjim odajama blistali su svenjaci i odande se uo i agor
mnogobrojnih enskih i mukih glasova, smeh i aljivi protesti.
Hodi za mnom ree Cokonai. Osetio sam da sam pobledeo.
U prvoj sobi Cokonai se probi kroz mnotvo ljudi do grupe koja je vodila ivahan
razgovor i rukom dodirnu miicu generala koji je, pretrpan odlikovanjima, sa
plamenocrvenim naitkom na crnim pantalonama stajao pored klavira. Cika Oto, da
vam predstavim svog prijatelja... General se okrenu, svoje lice prinese mom, zamirivi
oima
saslua moje ime, a zatim tiho zvecnu mamuzama.
Zdravo.
Prui mi ruku, a odmah posle toga uhvati se istom rukom za bradu, okrenu na drugu
stranu i produi razgovor sa oniskim, bradatim gospodinom sa naoarima koji je stajao
pored njega i sluao generala.
Cokonai me povue za sobom.
Hodi, sada u da te predstavim tetki Sesil.
Preli smo u salon u kome su sedele starije dame. Odmah sam meu njima poznao
mravu generalicu. Cokonai upre prstom u mene.
Tetka Sesil, evo najboljeg igraa. Generalica se ljubazno osmehnu i prui mi ruku.
Poklonio sam se duboko i poljubio joj ruku.
ujem da i vi stanujete ovde u kui.
Da, milostiva gospoo.
Poklonio sam se jo nekim starim damama i promrmljao svoje ime. Njihovih lica se vie
ne seam.
Cokonai me izvue iz salona. Odvede me u zimsku batu, gde je omladina bila na okupu.
Jo izdaleka pronaao sam pogledom Editu.
Evo rtve pokaza me Cokonai.

Edita mi prui svoju usku, hladnu ruku. Zadra je prilino dugo. Ili se to samo meni
uinilo?
Vas iz vienja ve odavno poznajem ree.
Nisam odgovorio, samo sam se poklonio. U sobi je nastala tiina. Redom sam se
predstavljao. Rukovanje, uzajamno izgovaranje imena. Oseao sam kako me nemi
pogledi mere od glave do pete. Kako se zadravaju na meni. Po tiini koja je nastupila
zakljuio sam da je moja pojava privukla panju. Stao sam po strani, uza zid, pored
Cokonaija, koji je ve otvarao tabakeru. Razgovori su se nastavili. Kada sam pogledom
preleteo preko drutva video sam da me neki od njih jo posmatraju. Meu njima bila je i
Edita.
Edita je, u blistavoj beloj haljini, sa visoko zaeljanom zlatnosjajnom punom, rumena
od uzbuenja, stajala na sredini sobe. Posmatrao sam njen divni, vitki stas. Razgovarala
je sa jednini visokim, ulanskim porunikom, crvenog lica.
Ko je onaj porunik? upitao sam Cokonaija, tek da neto pitam.
To je grof Arenberg. Drugo mu ime ne znam.
Malo sam pobledeo, ali to okonai svakako nije primetio. Moda ovaj... Arenberg...?
okonai mi je objanjavao ko se jo sve nalazi u salonu. Pokazujui jednu mladu, mravu
damu, ree da je to Arenbergova supruga.
Ovo me uspokoji.
Nisam razgovarao sa Editora, ali su se nai pogledi esto susretali.
Seli smo za veeru. Srebro, blistavi kristal, porculan, cvee na aravu belom kao sneg.
Na drkama tekog, srebrnog pribora za jelo devetokraka kruna. Sedeo sam neto malo
po strani, preko puta Edite. Zdesna sedeo je pored nje mladi ute kose i bubuljiava lica,
sleva Arenberg. Pored njega debeli mladi sa svinjskom glavom i monoklom, koji je
uasno mnogo jeo i pio. Retko bi progovorio i tada nije izgovarao slovo r. Rekao je: dagi
pijatelju... ovo vino je izvsno ...
A Arenbergovoj dugovratoj eni rekao je:
Daga gofice...
Setio sam se njegovog imena: zvao se Turkevei. Ali sam se setio i da je, predstavljajui
se, jasno izgovorio slovo r, rekao je: Turrkevei. Svoje ime smatrao je vanim, jer je vodio
poreklo od uvene porodice Turkevei.
Pored mene sedela je devojka sa ribljim oima, kad god bih je oslovio zaigrale bi joj
riblje oi, ali ni reci nisam mogao da izvuem od nje. S druge strane sedela je neka
mala,punaka ena, koja je oigledno bila sva u vatri dok je razgovarala sa svojim
susedom zaklanjajui lice salvetom. Neki husar sedeo je pored nje. Punaka enica mi se
povremeno obraala, izvinj avaj ui se to mi okree lea.
Izmeu ove dve susetke za stolom oseao sam se potpuno usamljen, to mi je bilo veoma
prijatno. I Editi su njeni susedi bili dosadni.
Ja sam svoje lice i poglede upravio u Editu, koju je oigledno zbunio ovaj nemi,
nepomini, ponizni, a istovremeno i vlastoljubivi pogled. Okretala je glavu tamoamo, kao
da joj sunce ija pravo u oi. Zatim se postepeno navikla i odjednom mi je i ona poklonila
dugi pogled. Da sam u svom ivotu bio pisac, napisao bih knjigu: Razgovor nemih
pogleda". Da sam bio Vagner, komponovao bih simfoniju: Borba pogleda".
Moe li da zamisli u muzici, da mlad mukarac i ena, koji se jo ne poznaju, vode
nemi dvoboj, nemu ljubavnu bitku svojim bojaljivim, poniznim, odriuim,
nareujuim, usplamtelim, prihvatajuim, zamiljenim, odrenim, zauenim, radosnim,

moleivim, preklinjuim i zanosnim pogledima? Moe li da zamisli kako to odzvanja

sa violine, oboa, fagota i gromkih fanfara u orkestru? Jesi li ve osetio kada pogled ene
tihp, bojaljivo kae: da...?
Posle jednoasovne bitke, raspravljanja i dogovora, Editin pogled rekao je: da. Ili je to
bio samo plod moje uzbuene mate? Pio sam mnogo vina. Dobra, teka vina. I Editine
oi su se blistale. A jo ni reci nismo progovorili.
Posle veere iz trpezarije su izneli nametaj i otpoe igra.
Ja sam otiao u zimsku batu, seo u jedan polumraan kutak i ekao. Hteo sam da Edita
doe k meni. Hteo sam da ona doe.
Bilo je ve dva asa posle ponoi i ja sam poeo da se pribojavam da Edita nee doi,
mada je ona povremeno bacala pokoji pogled u zimsku batu i videla da nem i
usamljensedim u jednom uglu. Ona je to inila tako da je izgledalo kao da me vreba.
Iznenada mi prie i sede kraj mene. Puila je. Oi su joj se neobino sjajile. Kosa joj je
ve pomalo bila upava.
Zaista ne igrate?
Ne umem da igram.
okonai je rekao...
Slagao sam okonai ja. Nikada ne igram. Mala pauza.
Zato ste lagali?
Hteo sam danas da budem ovde. Po svaku cenu. Iznenadila ju je moja iskrenost.
Njene enice se rairie.
Zato?
Govorio sam ne okreui glavu; kao da sam govorio nozi od stola ukraenoj rezbarijama,
udnim glasom, ne sputajui ton na kraju reci:
Volim vas. Smrtno. Video sam vas tri puta u ivotu. Volim vas.
Nastupila je beskrajna pauza. Zatim Edita tiho izusti:
Ne veruj em.
Nisam odgovorio. Opet je zavladala mukla tiina. Edita se digla i pola. Nisam se
pomakao s mesta. Ni glavu nisam okrenuo. Cigareta mi se odavno ugasila meu prstima.
A Edita tako mi se inilo elela je da poem za njom. Ali nisam poao. Ona je
zastala na vratima i osvrnula se. Pa ipak nisam poao.
etvrt sata kasnije vratila se i sela kraj mene. Ja sam isto tako nepomino sedeo na svom
mestu. Ni reci nije mogla da progovori. Gutao sam i ja, sve to bih rekao poremetilo bi
ovu divnu tiinu.
Malo kasnije ona se ponovo digla i pola vratima. Tada sam i ja poao za njom. Zimsku
batu odvajala je od garderobe soba u kojoj je svetlost ve bila ugaena. Moglo je biti oko
tri asa izjutra. Mnogi gosti su ve otili.Stigao sam je na sredini mrane sobe. Naao sam
i zgrabio njenu ruku. I tada sam poljubio Editu Ralben. Poljubio sam je u usta. Sveza,
tanka, prkosna, gorda usta.
Kao da su mi usne dodirnule somot, cvet, eravicu.
Trajalo je to svega jedan trenutak, onda je ona odleprala u pravcu garderobe, a ja sam se
vratio u zimsku batu. Ne znam dokle sam tamo sedeo nepomian, drei jo uvek meu
prstima ugaenu cigaretu.
Iznenada mi prie okonai. Bio je tuan.
uj, da li ovaj frak odista ne landara na meni? Pogledao sam ga, kao da sam hteo da
mu kaem: nemoj da

bude lud! Ovo ga je oigledno umirilo.

Mislio sam to zato to su se sestre Baraba ele noi smejale neemu. Imao sam
utisak da se meni smeju.
Odmah zatim podie obe ruke i, pevuei neku opersku ariju, koracima kao u igri, pree
u drugu sobu, u kojoj se jo uvek igralo. Ve je bio pomalo napit.
Otiao sam sa poslednjim gostima. Sa Editom nisam mogao, a nisam ni hteo da govorim
posle poljupca. Oigledno je i ona mene izbegavala. Ovaj na prvi susret vinuo se u noi
u irokom luku uvis, kao vatromet, kao divni, pomamni vatromet. Rasprtao se i zablistao
u onoj mranoj sobi, u kratkom smelom poljupcu. Poljubac nas je oboje ispunjavao u
tolikoj meri da bi posle toga svaki razgovor bio nepotpun, gluv i smeten. Gde su boje,
nenost, plamen i muzika reci, koji bi mogli da se uporede sa drai naeg u t an ja?
Pa ipak sam morao da se pozdravim s njom i ja joj prioh. Pruila mi je ruku gotovo
usteui se i nije me pogledala u oi.
Trkom se popeh u svoju sobu i onako u fraku sruih se na divan. Dugo sam leao tako
nepomian. Kada earn se trgao iz ovog slatkog zanosa kroz zavese je ve prodirala
mlenobela svetlost. Pozno, zimsko jutro.Sreo sam je sutradan po podne, pred kuom.
Otpozdravila mi je sa pomalo tunim osmehom i htela da proe pored mene. Unapred
sam bio pripremio reci koje sam hteo da joj kaem; ponavljao sam ih nekoliko puta u
sebi, kao glumac svoju ulogu. Sada sam osetio da bi te reci bile prazne, glupe i zbunjene.
Kada bih joj sad rekao: volim vas, gledala bi u mene zauenim oima i ne bi razumela.
Niani znao kako da otponem razgovor. Postavio sam joj besmisleno pitanje:
Da vam nije nakodilo noanje nespavanje?
Ne ree lako oteui, a u njenom pogledu jasno se video nagovetaj da ne eli da
govorimo o onom to je jue bilo. Sa zaprepaenjem sam uoio u istom ovom pogledu
izvesno zameranje i prezir, kao da je htela da kae: Time aludirate, zar ne? Istiete svoju
nadmonost! Hvalite se!" A istovremeno i tuno: Razoarala sam se u vama, za mene je
to neizrecivo uzvien, aroban dogaaj, o kome se ne moe govoriti, koga se moemo
samo seati".
Ipak smo nekako pronali ton kojim smo vedro i veselo mogli da eretamo.
Zamislite, Arenbergovica je elo vee bila uasno ljubomorna ree ona i svome
muu prireivala potajne scene.
Na koga je bila ljubomorna?
Na mene! ree i nasrne ja se.
Moda ne bez razloga...
Kojeta! Arenberg je veoma mdo i zabavan mladi, ali zaljubiti se...
Dakle, ipak se pojavila, iskrsla je ta re. Smesta smo osetili njenu vrelinu. I oboje
uplaeno uutasmo.
Otpratio sam je do ulaza u njihov stan i pre no to smo se rastali, upitao sam je tiho:
Kada u vas opet videti?
Pitanje je sadralo molbu i ljubavnu izjavu. Posle trenutka razmiljanja ona odvrati:
Doite sutra po podne u pet asova k nama. Imaemo drutvo.
I nestade ispred mojih oiju.
Sutradan sam bio kod njih deset minuta posle pet. Plaio sam se da e moja bezrazlona
poseta moda pasti u oi. Ali me je milostiva gospoa primila veoma ljubazno. U salonu
je sedelo nekoliko gospoa i jedan bradati gospodin. Gospoe su bile moram

upotrebiti veoma zgodan nemaki izraz tipine Wohltatigkeitsdamen.*' A bradati

gospodin bese predsednik neke dobrotvorne ustanove.
Sedeo sam u jednoj od naslonjaa, radoznao da vidim ta e biti sa mnom. Jedva su i
obraali panju na mene. Samo me je milostiva gospoa povremeno udostojala jednini
letiminim pogledom.
Ubrzo je ula Edita. Sela je podalje od mene i utala kao i ja. Oko nas tekao je razgovor
kao vodena bujica. Nas dvoje liili smo na dva nema, bela kamena usred ivahnog,
bunog uborenja potoka, zapljuskivani talasima reci.
Iznenada se Edita die i poe u zimsku batu. Pre no to proe kroz vrata dade mi znak
da je sledim. Kada sam ustao i poao, pretrnuh, jer mi se uini da je razgovor naglo
umukao, a zaueni pogledi svih bili su upereni u mene. Milostiva gospoa kao da mi
dovikuje: Ehej, kuda ete vi sa Editora?
U stvari, njih petoro je razgovaralo u isti mah i samo se meni inilo da je upadljivo to
naputam drutvo. Ostali to nisu ni primetili.
Ne moemo tamo da doemo do reci ree Edita veselo hajdemo u moju
sobu.
Proli smo kroz sobu u kojoj sam pre dve noi poljubio Editu. Soba je onda bila mrana.
Sada je u njoj gorelo osvetIjenje. Ne bih je poznao, ali sam ipak znao da je to ta soba. Iza
ove sobe, koja je sluila kao soba za puenje, bila je
Dame koje vole da budu lanice raznih dobrotvornih drutava (prim, prev.)spavaa
soba. U njoj je preksino bila garderoba. Eitina soba nalazila se na kraju stana.
Po zidovima, u belim ovalnim ramovima engleske umetnike kopije, divan pokriven
belim somotom; ispred prozora mali, damski pisai sto. Edita mi rukom ponudi mesto u
naslonjai, koja je bila toliko meka da sam sav utonuo u nju. Ona sede na divan. Prekrsti
svoje lepe, vitke noge, a ruke spusti u krilo.
Osvrtao sam se po sobi. Pogled mi se zaustavi na krevetu koji je stajao pored zida. Bio je
manastirski jednostavan. Na nonom stoiu u srebrnom ramu stajala je slika roditelja.
Sirom otvorenih, poudnih oiju dugo sam gledao u krevet. Ona je osetila da ga otkrivam
i razmetam u mislima.
Dugo smo utali.
Vi stanujete u ovoj sobi... izustih u nekom zanosu i podigoh obe ruke, kao da sam sve
oko sebe hteo da prigrlim.
Da ree ona, nasmeivi se.
Iz njene sobe vodila su jo jedna vrata. Edita se die, otvori ih i baci pogled u drugu sobu,
kao da oslukuje neki um. Trenutak kasnije pritvori vrata.
Ali nije pritisnula kvaku.
Odmah sam razumeo ta to treba da znai. Ovako bismo odmah uli ako bi neko pritisnuo
kvaku u drugoj sobi. Dok proe onom sobom, dok stigne do naih vrata, mora da proe
sekunddva. Ogromno mnogo vremena!
S druge strane, iza nas, nalaze se tri prazne sobe. Otuda pogotovo ne preti nikakva
opasnost.
Seo sam pored nje na divan. Nije se protivila. Sklopila je oi i malo zabacila glavu. Na
licu joj je lebdeo devianski, blaem strah, a oko usana skoro neprimetni, blistavi osmeh.
Oslukivali smo svaki um.
Ako neko doe ree zadihano vratite se na svoje mesto...
Odmah zatim pokri lice rukama. Sada smo ve bili sauesnici. Sada mi je ona dala savet.

Neko pritisnu kvaku na vratima zimske bate.

Za tren oka vratih se u meku naslonjau boje zemike. Iz susednih soba se ulo utanje
suknje.
Milostiva gospoa ue u sobu. Ona prie, uze Editino zarumenjeno lice meu obe ruke i
poljubi ga.
Sine, dola sam samo da te pitam: nisi li videla negde moje kljueve?
I u tom je ve napustila sobu.
Zajedno smo oslukivali korake koji su se udaljavali. Zatvorila su se i vrata tree sobe za
njom. uli smo i pritiskivanje kvake.
I tada sam ponovo seo na divan.
Kada sam se oko sedam asova oprostio, upitao sam u predsoblju Editu:
Kada u vas opet videti? Edita mi otvoreno pogleda u oi.
Sutra u pet asova.
Postepeno sam saznao da je milostiva gospoa na potajni saveznik. General je svakog
dana od etiri do devet boravio u oficirskom klubu.
etvrtog dana upitao sam Editu:
Da li gospodin general zna da ja dolazim svakog dana? Edita je puila. Ispustila je
dim i slegla ramenima.
ta mari, ako ne zna? Dovoljno je da Sesil zna. Svoju majku je zvala Sesil.
Pet dana nisam odlazio u kancelariju. Telefonom sam javio da sam bolestan. Do podne
sam lekario, puio i razmiljao veoma mnogo. Oko podne proetao bih se po budimskim
bregovima.
estog dana otiao sam najzad u ministarstvo.
I Cokonai i Margita doekae me izjavljujui da veoma r avo izgledam. Margita izvue
iz svoje torbice ogledalce. Pogledajte, kako su vam oi umorne! Cokonai me povue u
stranu.
uj, ne zaboravi da ode u posetu Editinima kad sam ve posredovao da te pozove.
Oni veoma mnogo polau na to!
Veselo sam zagrlio Cokonaija i umirio ga.
Devet dana kasnije, uvee, kada su samo njih dve bile kod kue, Edita je pala majci oko
vrata i priznala joj da se nas dvoje volimo meni je odmah sutradan sve poverila.
Generalica je zinula od iznenaenja. Bila je zapanjena (tako mi je Edita priala).
Meutim, verujem da je ona tano znala da se Edita i ja ljubimo im izie iz sobe. Ona je
odista imala zlatnu duu.
Edita mi dade savet da napiem jedno lepo pismo Sesili" u kome bih joj sve priznao.
Ona e ga sama predati majci.
Do ponoi sam sastavljao pismo. Utroio sam elu kutiju hartije za pisma. Sutradan u
podne predao sam ga Editi. Ona ga sakri u nedra. Ja sam bez ijedne reci poljubio malu
okruglu, obnaenu povrinu dlana, u veliini jedne forinte, koja joj je virila iz rukavice.
Oboje smo bili veoma ozbiljni.
U pola jedan svratio sam u kancelariju. Margita je bila upava, lica osuta crvenim
mrljama. Svakako se pre toga rvala i ljubila sa Cokonaijem. Kao prvo Cokonai mi postavi
pitanje:
uj, da nisi zaboravio da poalje svoju posetnicu Editinima? To bi bilo vrlo
neutivo!
Pljusnuh se uplaeno po elu.

 Gospode!
Cokonai me je gledao pun prekora.
Znai, zaboravio si? Da zna da te vie nee pozivati. Po povratku zatekao sam kod
kue Editino pismo. Izvestila
me je da joj otac nee biti na veeri, vratie se tek posle ponoi, trenutak je veoma
povoljan da doem na veeru. Obukao sam smoking. I Edita se doterala.
Sesil je proitala tvoje pismo apnu mi uzbueno(kada smo bili sami ve smo
jedno drugom govorili ti) hoe da govori s tobom posle veere.
Ja sam ispod kaputa (kao da sam ih nosio na svom srcu) doneo Editi nekoliko strukova
urevka, zavijenih u svilenu hartiju.
Vee je bilo divno. Za vreme veere razgovarali smo malo. I to, ne znam zbog ega,
mnogo tiim glasom no obino. Ge< neralica nije pominjala moje pismo. Posle crne kafe
poloila je svoju lepu, uvelu ruku na moju i ree:
Dragi moj, sada ete vi lepo da poete sa mnom u salon, da malo porazgovaramo u
etiri oka.
Editu obli rumen. Brzo okrenu zaareno lice, skoi, otra u drugu sobu i poe da svira
neki kaubojski mar u pomamnom tempu.
Preosmo u salon. Gospoa generalica zatvori vrata za sobom i pokaza mi mesto spram
sebe.
Primila sam vae pismo... poe tiho i pogleda me smeei se. Bila je duboko
dirnuta i htela je to da prikrije osmehom. Nije produila svoj govor, moda nije htela.
Zelela je da ja govorim.
Ispunio sam njenu neizreenu elju. Iz druge sobe se ulo Editino sviranje. Tog trenutka
svirala je neki tihi valcer.
Ispriao sam ko sam. Govorio sam o svom ocu i majci. O svojih petsto jutara zemlje.
Kui, koja bi se mogla nazvati i spahijskim dvorcem. Orahovom drveu koje baca svoje
senke po velikom vrtu. Nemam nikoga na svetu rekao sam. Nemam drugova. Ne
pijem. Ne kockam se. Zdrav sam. to se tie mladikih bolesti moe da bude sasvim
mirna. Ne elim da ostanem u ministarstvu. Mislim da sam prilino sposoban; uio sam
mnogo, hteo bih da se ozbiljno bavim politikom. Volim Editu. Hou da je uzmem za
enu.
Govorio sam lagano, sa dugim pauzama, kao da me je gdegde zamorila poneka reenica,
ili poneka uspomena. Boe moj, ta govorio sam o svom ivotu.Generalica je sa najveom
panjom sluala moje reci.
Kada sam zavrio oi su joj bile pune suza. Ree mi:
Mnogo volim svoju ker. Ona za mene predstavlja sve i za mene nema nieg vanijeg
na svetu od sree moje Detike. (Tako je ona nazivala Editu.)
Zatim poe da pria o sebi i svojima. Bila je siromana devojka, njen otac bese grof i
dragonski pukovnik. Upoznala se u Klagenfurtu sa svojim muem, koji je tada bio
kapetan. Njen mu je bogat ovek. U svakom pogledu on je gospodar u kui. Bez sumnje
i Editina udaja zavisi od njegove konane odluke. Strog je, ali dobar po dui. Po prirodi je
nepoverljiv, treba mu due vremena da nekoga zavoli, ali koga jednom zavoli, moe uvek
da rauna na njega. Zasad mu jo nita ne treba rei, doi e i tome vreme. Ona e biti na
naoj strani; udeavae stvari enskom lukavou, treba da imamo poverenja u nju.
Zahvalno sam je poljubio u ruku. Bili smo duboko dirnuti tako da dugo ni ona ni ja nismo
mogli da progovorimo.

Najzad se gospoa generalica die i ree:

Priekajte, poslau vam Editu.
I ostavi me uzrujanog, obuzetog mislima koje su se kovitlale po mom srcu kao vreli, teki
mirisi u prolee nad bokorima jasmina.
Trenutak kasnije ue i Edita u sobu. Umiljato i obeenjaki nestano stavi prst na usta,
oslunu ne uje li se kakav um iz ostalih soba, u kojima je ve unapred ostavila
odkrinuta vrata, da nas ko ne bi iznenadio. A onda mi polete u zagrljaj. Ja sam dugo
pritiskivao lice uz njene grudi. Ne poriem, krio sam od nje jednu suzu. Najlepu suzu
svog promaenog, jadnog ivota.
Oh, kako bih voleo da ti tano opiem asove koje sam te veeri proveo sa Editom!
Grevito, izbezumljeno smo se drali jedno za drugo, kao da smo stajali na vihoru, upalili
smo se i izgarali na sopstvenom plamenu.Njen vreli dlan pripijao mi se uz vrat, te i sada,
usred ledene jeze bliske smrti, jasno oseam tu vrelinu na potiljku. Slatku vrelinu.
Toplinu ivota. Zar prolea. Kako da ti opiem? Ona je sklopila oi, podigla lice, okretala
ga, izvijala ga i krila od mene, ono je bilo u zanosu, koji ne mogu da ti opiem. Oh, kako
sada jasno vidim linije njenih oiju, usana, vrata, kako mi se avetinjski privida njeno
zabaeno, uzavrelo lice! Deaka ramena, male grudi, izvijen struk, vatrene, slatke,
poluotvorene usne, mali snani prsti koji su mi se uplitali u kosu... uj, sve mi se to
ponovo stravino privida.
Negde je zakripela kvaka. Seli smo jedno spram drugoga, na pristojnom odstojanju i
uzbuenog daha netremice smo se gledali. im je nastupila tiina nastavili smo.
Oprostio sam se neto pre ponoi i otiao kui. Toga dana nisam hteo da se sretnem sa
generalom.
U budimskim bregovima budilo se prolee. Jedne nedelje pre podne, seam se, ve su se
prodavale ljubiice, a pored Jelisavetinog mosta, u onom majunom parkiu, rascvetala se
jednog jutra uta, kao kanarinka, grana zlatice.
U rana popodneva esto sam sa Editom etao po Gelertovom bregu. Kad god bismo seli
na neku klupu Edita bi vrhom svog suncobrana crtala po zemlji plan naeg budueg
stana. Koliko emo imati soba, gde e biti trpezarija, gde soba za rad, salon...
Jedanput sam je odveo na Manjokijev put, tamo smo pronali prazno zemljite, na
drvenoj tabli pisalo je: Na prodaju". Odluili smo da ovde sagradimo vilu. Edita je
odmah uzdu i popreko koracima izmerila zemljite i danima smo planirali na dom. A
onda sam jedanput u jednoj kafani na Rakocijevom bulevaru naiao na gospodina
Mandla, malog, elavog Jevrejina, koji je bio ovlaen da proda ono zemljite. Posle
dvodnevnih pregovora kupio sam ga. Sav srean odneo sam Editi ugovor.
Jednom smo se sputali drei se pod ruku s brega i tada mi Edita ree:
Zar ne, i ti ne bi eleo da imamo zajedniku spavau sobu?
Rekla je to tako umiljato, bojaljivo i pitomo, da sam u vazduhu poljubio obod njenog
eira, koji je pri hodu blago dodirivao moje lice.
Razgovarali smo sve ee i sve smelije o spavaoj sobi. Tokom naih dugih, prolenih
etnji govorili smo samo o tome. Ona se sa nekom zastraenom i razdraganom
radoznalou pripijala uza me, kada bismo razgovarali o stvarima koje je tada ula prvi
put. Recima i u mati postepeno smo preivljavali sve. Ovo je nae zajednike asove
ispunjavalo jo veim arom i nestrpljenjem.

Ipak nikada nismo mogli da budemo sigurni. Iako su nas gore u stanu katkad ostavljali
nasamo, ipak bi as ovde, as onde kripnula, ili kvrcnula brava to je za nas ve
predstavljalo pravo muenje.
Jednom Edita nije mogla da poe sa mnom i ja sam se sam etao budimskim ulicama.
Zalutao sam u neku snenu, tihu uliicu. Naiao sam na troan, mahovinom obrasli kameni
zid, preko kamene kapije nadvio se plavi j or go van kao kakva arobna kita cvea. Na
kapiji je stajala mala, zelena cedulja: Stan za izdavanje".
Promolio sam glavu kroz kapiju: usred divne batice okopavao je cvetnu leju veoma star
ovek. Bledoljubiasti grozdovi zumbula ve su izvirivali iz zemlje.
ija je ovo kua, ciko?
Izvol'te unutra!
Uao sam. Krupnim, glatkim, belim kamenom poploana staza vodila je od kapije do
kuice sa verandom. S leva i a desna behu cvetne leje, bunje tuje i u dnu kamenim
zidomograenog dvorita stajala je stara lipa, koja se naslanjala o kameni zid i pruala
jednim delom iznad ulice.
Dobar dan!
Stari prebaci motiku u levu ruku i prui mi desnu.
Dobar dan. Ja sam, molim, Ferenc Site. Rekoh mu i ja svoje ime.
Hoete da uzmete stan?
Voleo bih prvo da ga vidim.
Stari prisloni motiku uz bun i ispod kecelje (imao je na sebi dugu plavu kecelju) izvue
kljueve.
Otvori zatim staklena vrata od verande. Male verande, poploane crvenim ciglama, sa
belim, platnenim zavesicama na prozorima. U meuvremenu, ika Site mi je avao razna
objanjenja:
Stan je prazan jo od jeseni, jer se u to vreme stari stanar, koji je esnaest godina
stanovao ovde, odselio u Petu. Istakli smo cedulju, ali preko zime rei u vam
pravu istinu nije nam doao nijedan stanar jer je kua daleko od tramvaja, a i ulica je
blatnjava. Ali leti i u prolee ovo vam je kao u raju. Izvolite ...
Otvorio je vrata od sobe i propustio me da uem prvi. Krevet, ormar, umivaonik, sto,
stolice, pored zida dve naslonjae, nizak, irok divan, a svuda neka spokojna jedno,
stavnost, istoa i prostodunost. Pod oriban i svetlout, nigde trunice praine, pauine,
ili neke sumnjive mrlje; ela soba blistala je kao kutija. Iznad kreveta jedna kopija: Petefi
nalaken lei na bojnom polju kod Segevara, u raskonoj mrkoj honvedskoj dolami; iz
rane na grudima mu iklja krv.
Ispred kreveta ilim, ija utkana ara prikazuje lovakog psa kako vreba. Iznad divana zid
takoe pokriva ilim, jevtina imitacija starih goblena; u vrtu klei mladi pred devojkom.
Nad stolom visi uljana lampa sa zaklonom od staklenihperli. O njemu prikaena lepezica
od hartije. U uglu mala pe od livenog gvozda, oiena, presijava se kao izma.
Cika Site je stajao na vratima sa svenjem kljueva u ruci i vrebao moj pogled koji je
lagano prelazio preko svega od poda do tavanice, du itave sobe.
Imate samo ovu jednu sobu?
Samo ovu jednu.
Preoh pogledom jo jednom po svim stvarima. Cika Site je strpljivo ekao.
Koliko traite za nju?

Cika Site je oborene glave dugo gledao u jednu svoju cipelu, kao da hoe s njom da se
posavetuje.
Pa znate kako je... pedeset forinti meseno. Jer, molim, ovo se rauna kao zasebna
kua. Zasebno dvorite, zaseban klju od kapije, bez dozvole ne mogu ni ptice da uu
ovamo. Samo to moja ena doe svako pre podne da pospremi. A ja jedino kad treba
neto da uredim u bati.
Koliko je vama godina, ika Site?
Osamdeset i tri, molim. Stanujem sa svojim sinom preko u Peti. Sluio sam etrdeset
i est godina kao troarinac na Lananom mostu, ali ve trea godina kako sam u penziji.
Dakle, resio sam, ika Site, uzeu stan na tri meseca. Stari klimnu glavom. Pruio
sam mu sto pedeset forinti,
koje on brino stavi meu listove jedne odve stare belenice, a onda mi prui tri kljua.
Klju od sobe, od verande i od ulazne kapije.
Kada sam iziao, pogledao sam broj kue. Ulica Ag, broj 10/b.
Uvee sam sve ispriao Editi. Kako sam zalutao u ovu malu budimsku ulicu, govorio sam
joj o ika Siteu, batici sa cveem, verandi, o nametaju u sobi, pomenuo sam ona tri
kljua, samou i nadzemaljsku tiinu koja vlada u ulici Ag broj 10/b.
Edita me je sluala zaaremh oiju. Otii emo jedanput tamo pl jesnu ona rukama
od radosti.
Ali se smesta uplai od te pomisli.
Ne... to nije moguno... kakve budalatine ja to govorim!
Sela je za klavir. Ona je uvek kroz muziku izraavala svoja duevna uzbuenja. Svirala je
kaubojski mar.
Jednog popodneva etali smo po Budimu. Edita je bila zaneta mislima koje su se, kao
prilikom svih naih etnji, vrtele oko tajni ljubavi.
Poveo sam Editu u ulicu Ag; ona nije znala, nije ni obraala panju kuda idemo, ve je,
utonuvi u svoje snove, tiho koraala kraj mene. Zastao sam pored kamenog zida nad
kojim se nadvila grana jorgovana.
Evo nas.
Gde?
Pokazao sam joj kuni broj.
Edita baci pogled i uhvati me pod ruku.
Ne... ne... ree i pogleda u mene oima punim straha.
Hou samo da ti pokaem odvratih, dok sam klju stavljao u bravu.
Uli smo kroz kapiju. Napred ja, a za mnom Edita. Ona je za trenutak zastala na ulici.
Zar se boji da ue upitao sam smejui se.
Moj smeh je ohrabri. Pogledala je levo i desno niz ulicu. U ulici Ag nije bilo ive due.
Edita ue kroz kapiju pognute glave.
Pogledaj, kako je divna ova batica!
Dok se Edita divila bati, ja sam iznutra zakljuao kapiju.
Sta to radi?
Zatvaram kapiju. Ovde smo sami. Edita se uhvati za kvaku.
Pusti me... Hou da odem.Tog trenutka bila mi je toliko tua da sam se uplaio. I ve
sam se pokajao to sam je uopte doveo.
Neko vreme drala je kvaku u ruci, a zatim podie pogled i uperi ga pravo u mene. Kao
da je od mene traila savet.

 Ludice rekoh ega se plai? Slegla je ramenom: i sama nije znala.

Poli smo prema kui. Otvorio sam vrata od verande. I njih sam zakljuao iznutra, im
smo uli u sobu, zakljuao sam i ta vrata.
Edita je zastala na sredim sobe. Uplaenih, rairenih oiju posmatrala je malu, nepoznatu
sobicu i tiho izustila:
Boe moj...
U naoj samoi bilo je neke lepote od koje smo se najeili. U ovoj tajanstvenoj tiini,
maloj, primitivnoj sobi, iza triju zatvorenih vrata, u nemoj kui, u pustoj budimskoj
uliici. Ovo je bio jedinstven trenutak nedozvoljene samoe u naem ivotu i mladosti.
Edita je sela na divan. Bila je pomalo bleda.
Ja sam bacio jedan jastuk sa divana na zemlju, seo sam kraj njenih nogu i spustio joj
glavu u krilo. Obujmio sam je obema rukama.
Ne znam dokle smo ostali tako. Proimala me je neizreciva slast u ovoj nemoj i
nepominoj samoi. Da li je prolo etvrt asa, ili itav as? Ne znam.
Edita me je neno prodrmala po ramenu, kao da ine je budila iz dubokog sna.
Hajdemo... Plaim se ovde.
Skoi i poe vratima. Ja sam otkljuao i ponovo zakljuao. Zatim sam krenuo za njom.
Prvi sam iziao na ulicu; nigde nikoga nije bilo. Rukom dadoh znak Editi da i ona
slobodno moe da izie. Ona proe kroz;kapiju i pouri napred. Ja sam zakljuao kapiju.
Odmah posle toga poao sam za njom. Ili smo nemo jedno pored drugoga. Tiinu je
prekidalo samo zveckanje tri kljua u mom depu. Odjednom sam se glasno nasmejao.
Sto se smeje?
Smejem se to se nismo ni poljubili.
Edita je zamiljeno ila pored mene, pogled je oborila zemlji. Uplaeno mi apnu:
Oh, kad bi Sesil znala za ovo... Ubila bi me! Spopade me neobuzdana veselost.
Smejao sam se na sav
glas i moj smeh zarazi i Editu. Kikoui se sputali smo se spotiui se strmom
budimskom uliicom.
Nikada vie neu da uradim tako to ree Edita. Ali ja sam znao, a i Edita je znala,
da emo sutra i jo mnogo puta ponovo biti u ulici Ag.
Kad smo stigli kui Edita urno potra uza stepenice, jer je bila uobrazila da smo se
upadljivo dugo zadrali, iako smo se vratili u uobiajeno vreme. Ali savest joj nije dala
mira.
Te veeri sam zaspao sa Petefijevom slikom u mrkoj dolamici na egevarskom bojnom
polju pred oima. Verujem da su te noi i Editinom matom promicale kao aveti slike i
nametaj male sobe u ulici Ag.
Sutradan posle veere siao sam do njih na crnu kafu.
Gde ste bili jue po podne? upitala me je generalica bez senke podozrenja.
etali smo se po Gelertovom bregu ree Edita tipkajui groe iz inije sa junim
voem. Meni celim teloni prostruja neka hladna jeza, ali Edita je odgovorila tako
savreno hladnokrvno, da me je to jo vie uplailo. Milije bi mi bilo da se i ona uplaila,
da je pocrvenela, da se i na njenom licu ogledala strepnja.
Dva dana kasnije opet smo bili u ulici Ag. Setajui u tom pravcu, mate nam se
razbuktae. Ni o emu nismo umeli vie da razgovaramo osim o nedokuivoj misteriji
predstojeih asova, koju smo doaravali u mati, kao to smrtno edan ovek, lancem
privezan za obalu potoka, u najveim mukama prua lice prema vodi. Ona se nalazi svega

jedan pedalj udaljena od njega, pa ipak ne moe da je dohvati; uje kako ubori, ini mu
se da je dodiruje jezikom, osea je meu nepcima, osea je kako mu se sliva niz isueno
grlo, kako se razliva po usahlim grudima, razliva po kostima, srce mu uzbueno kuca,
batrga se, prevre, ali ga lanac stee, ne puta ga a voa je svega pedalj daleko.
Kada sam zatvorio kapiju i okrenuo klju u bravi, Edita je skakuui potrala napred.
Zakucala je na staklena vrata neme kuice kao da unutra ima nekog i veselo je uzviknula:
Dobri bogo, pusti nas unutra!
Tog dana obuzelo ju je neko pomamno, razdragano raspo loenje. Takvu je nikada
nisam video. Bila je pijana, veruj mi, opola se od onoga to ino putem razgovarali.
Kada smo uli u sobu i zakljuali vrata, ona baci eir u irokom luku na ormar, a zatim
se srui na divan, kao da ju je oborio neki opojni zanos. Leala je zatvorenih oiju, u
poloaju u kakvom je dotle nikada nisam video. Za trenutak sva se predala svojoj mati.
Odmah posle toga zgrila je kolena, najeila se i naglo skoila. Obema rukama strasno je
zagrlila vazduh oko sebe.
Na usnama joj je lebdeo nesvesni, udni osmeh, osmeh njenog najskrivenijeg bia.
uj, ja u ti sada ispriati stvari koje mukarac nikada ne bi smeo rei o eni drugome.
To je podlost. Ja sam tako nauio, a svakako i ti to osea. Kada svojim mirnim,
razumnim mozgom bude itao ovo moje pismo, pisano u poslednjim asovima mog
ludila, moda e, Maae, odmahnuti svojom lepom, ozbiljnom glavom! Ali shvati me,
shvati da ja to moram da ispriam, da moram ove reci da doviknem ivotu. Voleo bih da
spasem ove trenutke za venost i da ih raspem irom zemlje, po malim gradovima, kao
rue, da ih ljudi podignu, da ih osete, da ih zadre u seanju, da ihostavim onima koje e
veito ostati devojke, ili petanskim mladiima ije se mladosti i ljubavi pretvaraju u
jevtino sladostrae po uasnim javnim kuama u krivim, zabaenim uliicama. Ono to
sam ja doiveo, bio je poseban dar u rnom izuzetnom ivotu. Uspomene na one asove
blistaju u meni i greju mi duu, oni trenuci behu toliko divni da sada, kada su nestali,
moram da umrem.
Kako bih beskrvnim recima mogao da ti ih ispriam, da ti ih opiem ovde na ovoj hartiji
da bi ih i ti osetio? Nemoj da misli, meu nama se nita nije dogodilo, jedino to smo
bili sami, zakljuani u jednoj maloj sobi, sreni i spokojni u toj sigurnosti, gde je iezlo i
bilo daleko sve to divnu neobuzdanost mladosti sputava okovima.
Kada se sada setim svega toga, oseam da je Edita toga trenutka mogla da bude moja. Ne
znam zato se ipak sve dogodilo ovako. Bila je to mukama proeta, lepa, divna igra,
titranje oko plamena i nita vie. Slatka groznica, vrela drhtavica, stvari koje su se njoj
uinile kao uasna smelost. Kao na primer to to je svlaila sa svojih ramena bluzu,
spustila je duboko, patetino zgrenim prstima, kao da ih je zarivala u neku slatku i bolnu
ranu, tako duboko da su njene male deake bele grudi uzdrhtale i odjednom iskoile iz
bluze. Postajala je sve smelija, nekim zanosnim ivotinjskim nagonom eznula je za
nagou, udila je da ustrepti svesna da moj muki pogled pomamno pije netaknutu
belinu, da upija delove njenog tela koje muko oko jo nikada nije ugledalo. Tu nije bilo
reci, samo blaeno mucanje, apat, prigueni uzdasi, kratak uzvik, iznenadan smeh
dve lepe, mlade ivotinje, dva glasa ljudskih bia koja su se u zanosu ovih divnih
trenutaka vratila desetinama hiljada godina unazad, zaboravljajui sve, pa ak i ljudski
govor.
Pustila je da skinem s nje svileno ruho, pod kojim je u devianskoj tajnosti ivelo njeno
divno, mlado telo. Otkopao sam joj najpre bluzu, zatim drhtavim prstima i

svilenoprslue. Stajala je preda mnom bez haljine, samo joj se laka batistana koulja
pripila uz telo, odajui sve njegove linije. Samo latice rue imaju tako meke linije,
lukove, pregibe kao to su bile linije njenog izvijenog vrata, polukruga njenih oblih
ramena, pregiba njenog struka. Pogdege su se ove linije sastajale i iezavale u senci.
Stajala je preda mnom u plitkim lakovanim cipelama, ukraenim malim masnicama i tog
trenutka mi se uinila idealno vitka, a u svojim dugim, srebrnosivim, svilenim arapama
liila je na neobian cvet, iji je struk uvijen u srebrnu hartiju. Malaksao pao sam joj pred
noge i ljubio njena sveza kolena. Uzeo sam je u naruje i odneo na divan. Njena usta su
se upijala u moja takvim arom kakav nikada dotle nisam osetio. Sada, kada se seam
svega toga, jo oseam otar bol u potiljku.
Leala je oborene glave, krijui lice i predavala se najstrasnijem matanju; u pokretima
njenih ruku i podrhtavanju i trzaju njenih bedara osetio sam najvee ljudsko blaenstvo.
Ja sam kleao pred njom i eleo da upijem u sebe njeno divno telo jednim jedinim
pomamnim poljupcem.
Posle dugog, veoma dugog vremena, iz ove opijenosti probudio nas je teak zamor. Ali
se ipak nismo potpuno osvestili. Kada smo zamagljenih oiju izili na ulicu nismo bili u
stanju da progovorimo ni reci, hodali smo, posrtali kao da nam je ona vatra istopila kosti.
Nismo smeli da progovorimo, plaei se da emo moi samo da mucamo.
Tek smo se kod mosta donekle osvestili. Edita prva progovori.
Boe moj, da pourimo, mnogo smo zakasnili. Ve je bilo vreme veeri.
Neemo vie da odlazimo tamo ree Edita.
Ali poev od tog dana odlazili smo svakodnevno u ulicu Ag.
Zna li da je onda ve bio maj. Jedne veeri doeka me Edita sa veu da na deset dana
svi odlaze u Be. Ja samse gotovo obradovao to e otii, jer me je sve ovo potpuno
izmirilo. Postao sam preterano osetljiv i ivci su roi bili napeti kao zategnuti luk. Slino
je bilo i sa Editom.
Sutradan po podne u dva generalova porodica otputova brzim vozom. Edita mi je dala
adresu: odseli su u Nibelungengase kod njenog strica, koji je u Beu imao neku manju
fabriku maina. Sporazumeli smo se da emo svakog dana pisati jedno drugome.
Kada sam se te veeri peo stepenicama bilo mi je tako neobino to Edita nije tu, u istoj
kui sa mnom. Izneo sam stolicu u hodnik, seo, puio i gledao dole u prozore prvog
sprata. Imao sam dosta vremena da razmiljam o onome to se sa mnom zbiva od
septembra. Prvi susret kada su njih troje izlazili kroz kapiju. Kada je u hodniku sluala
gramofon. Kada je leala na prozoru i sunala se. Kada sam se fijakerom vraao kui.
Kada sam je na vratima propustio. Cokonai i telefon. Kuni bal i prvi poljubac. etnje i
sve ostalo. Ulica Ag.
I teta Kamila izae u hodnik. Pokua da zapodene razgovor, ali poto sam kratko
odgovarao i pravio duge pauze, ubrzo me napusti. Zatvorio sam oi i pokuavao da
pogodim ta li Edita sada radi.
Sutradan sam otiao u kancelariju. Za poslednje dve nedelje nijedanput nisam doao, pod
izgovorom da sam bolestan.
Ala vi ravo izgledate ree Margita. Njeni prsti su i sada bili plavi od trake na
pisaoj maini.
Seo sam za sto i gledao kroz prozor. Kad bi za trenutak zavladala tiina, ja bih odmah
zatvorio oi i osetio oko sebe atmosferu ulice Ag.
Cokonai ue u kancelariju nisam ga ni primetio prikrade mi se i lupi me u lea.

 Nitkove! Prevario si me! Govorio sam jue telefonom sa Editom i uo da si ve

dvaput bio kod njih na veeri! Hteo sam samo da te uplaim odgovorih.
Cokonai pree preko ovoga.
U podne sam primio dopisnicu od Edite. Svega nekoliko reci, izmeu reci mnogo takica.
Treeg dana nisam vie mogao da izdrim. Seo sam u dva asa na brzi voz i uvee stigao
u Be. Odseo sam u jednom malom hotelu i pred podne vrebao na uglu Nibelungengase.
Hteo sam samo da je vidim. Kriom, da ona ne zna. ekao sam uzalud od jedanaest do
pola dva. Kako je bilo divno ovo uzaludno, muno iekivanje.
Posle podne sam opet bio na istom mestu. Oko est asova izae vee drutvo iz kue u
kojoj stanuje njen stric sa porodicom. Napred Edita sa visokim mukarcem u tenis
pantalonama, iza njih general sa nepoznatom starijom damom, a naposletku generalica sa
gospodinom sede brade, koopernog hoda. Pored njih se gegalo uto psetance po
ploniku. Bilo mi je lako da pogodim da nepoznata starija gospoa i gospodin sede brade
ne mogu da budu niko drugi do stric i strina. Ali ko je onaj mukarac u tenis
pantalonama? Kada su doli blie poznao sam ga. Glegle, Arenberg!
Naglo sam mugnuo u sporednu ulicu. Nisam hteo da me vide. Saekao sam da prou, a
zatim sam ih pratio izdaleka, isteui vrat. Poli su prema Ringu i zatim skrenuli u
Statpark. Tamo vie nisam smeo da ih pratim, jer je lako moglo da se desi da doem u
poloaj da ne mogu da izbegnem susret. Mogao bih, mislio sam, da ispadnem smean u
Editinim oima. Mogla je da poveruje da je uhodim.
Vratio sam se veernjim vozom. Kod kue me je ekalo Editino pismo. Pisala mi je da su
joj Be, stric i strina ve dosadili i elela bi da se vrati. Poslednja reenica u pismu glasila
je: Ulica Ag..." Samo toliko. I tri reda takica. Lako sam mogao da zamislim ta se krije
iza takica. Pismo je bilo bez potpisa. Umesto imena, ispod takica bile su ispisane jedino
reci: Volim te".U utorak se Edita sa roditeljima vratila iz Bea.
Video sam generala u pantalonama boje porculana sa sabljom pod rukom kako naputa
kuu. Siao sam do Edite. U meni se budio neki protest: ta se ja krijem od generala?
Moje namere su asne i opravdane: hou da se oenim Editom, jer se volimo. Zato bih
zbog toga morao da se krijem? ta bi general imao da mi zameri? Mlad sam, zdrav, imam
diplomu, slubu koja mi otvara put, poten sam i imanje mi je dovoljno da Editi
obezbedim gospodski ivot. Potiem iz otmene, stare plemike porodice i na moje ime
jo nikada nije pala nikakva ljaga. Osim toga, pun sam ambicija.
Dodue, silazei niz stepenice, pade mi na um da su moje ambicije prilino usahle otkako
sam sa Editom. Osmehujui se, ali sa primesom tuge, pomislio sam na asove koje sam
posle smrti svoga oca proveo u usamljenoj roditeljskoj kui.
Setih se nae kue, lepe, starinske kue u Peterfalvi sa otvorenim tremom,
dostojanstvenim proeljem, prozorima sa zelenim aluzinama, setih se i starih, senovitih
oraha, stare gospe Cetenice koja se sada stara o kui, i obuzima me neka neobjanjiva
seta pri pomisli na ono mesto koje sam napustio. Sin stare Cetenice pisao mi je svakog
meseca po jedno pismo u ime svoje majke javljajui mi novosti iz Peterfalve, gde se
nikada nije dogaalo nita novo. Koliko sam zaboravio na svoje uspomene! Kako sam ih
izneverio! Nee li mi se ovo osvetiti?
Ovakve misli su mi se vrzmale po glavi, dok sam ulazio kod Edite.
Edita mi se nestano pokloni i prui mi elo da ga poljubim.
Porasla si, otkako te nisam video rekoh osmehujui se. Ovim sam hteo da joj
kaem koliko su mi bili dugi ovih deset dana, dok je bila daleko od mene.

Nalazio sam da je Edita dobila boju za ovih deset dana.Lice joj je lako preplanulo, a i
kosu je eljala nekako drukije.
Poeli smo da razgovaramo. I tada sam sa iznenaenjem primetio da se ne samo u
njenom nainu eljanja, ve i u boji njenog glasa osea neto neobino. Ranije mi je
upuivala svoj pogled tako da sam tokom dugih minuta svojim pogledom mogao da
utonem u njene oi. Kao u nebeski svod. Hi kao to ovek zastaje na obali jezera i dugo
posmatra vodu, kao da je njen pogled bio nemiran i tu. Pre je moja ruka klizila i
zadravala se na njenim ramenima, kukovima i kolenima kao da je imala neizreenu
dozvolu pristupa u ova zabranjena podruja. Sada je hladno odbila moj pokret. I ova
njena hladnoa ostala je da lebdi meu nama u vazduhu.
Ja, razume se, nisam rekao ni reci da sam treeg dana seo u voz i poao za njom u Be.
Ni da sam je vrebao na uglu Nibelungengase. Svakako bih ispao smean u njenim oima.
Sta si radila u Beu upitah toboe sa dosadom.
etali smo, etali i etali.
Sta radi gospodin grof?
Kakav gospodin grof?
Arenberg.
Nisam ga ni videla. Poslednji put sam ga videla lane. Ujedoh se za usne. Kao da me
neko s lea maljem udario
po glavi. Osetih da sam prebledeo. Ali sam pazio da se ne odam. Sedeo sam u senci, ona
nije mogla da prkneti bledou mog lica. Hteo sam da progovorim, ali mi se grlo steglo i
nijednu re nisam uspeo da procedim. Nasta mala pauza.
Od tetka Nine sam ula da se razveo sa enom dobaci ona rasejano.
Kao da mi je neko noem presekao ile kroz koje mi vrela krv tee u srce. Osetih da mi je
srce potpuno ledeno. Posmatrao sam njeno lice. Sada je bilo ba onakvo kao kada .je
trpkala groe iz inije sa junim voem i slagala majku. Prikupio sam svu svoju snagu.
Uopte ga nisi srela?
Mislim da on sada i nije u Beu ree. Podiui obe ruke, mirno je nametala jednu
ukosnicu u svojoj puni.
Nastupi dugi tajac. Osetio sam da sam beo kao kre. Misli su mi se oajniki batrgale,
kao udovi utopljenika. Da se nisam prevario? Ali ne, preda mnom jasno iskrsnu pegavo
lice rieplavog, visokog Arenberga i njegovog odela za tenis.
Doe mi da skoim i da je pesnicom udarim posred lica. uj me, Maae, ja u umreti
kroz nekoliko asova, kada zavrim ovo pismo. Sada, u trenucima ispatanja, daleko od
svega, mogu da sudim o pojedinim sudbonosnim asovima mog minulog ivota: zaelo,
to je trebalo da uradim. Da skoim i u divljakom, stranom besu udarim svojom
koatom, tekom pesnicom generalovu kerku posred njenog lepog, belog, pritvornog
lica. Moda bi mi sa srca spalo ovo prokletstvo. Moda sada ne bih sedeo sa ovim
poslednjtm, otegnutim urlikom u svom srcu.
Ali tada, sedei na stolici, nisam imao ni toliko snage da podignem ruku. Samo sam
gledao u nju ukoenim pogledom, a zatim sam joj tiho ali otro bacio u lice re:
Lae.
Skoila je i u oima joj sevnu plamen.
Ne dozvoljavam da me vrea!

Zmije njenih obrva izvile su se na meni dotada nepoznat nain. Bila je odvratna tog
trenutka. (uj! Ja sada avetinjski jasno vidim njeno lice!) Zatim je ponovo sela na svoje
mesto i okrenula glavu na drugu stranu.
Digao sam se i poao prozoru. Gledao sam kroz prozor ali nita nisam video jer se
preko prozora nalazila bela zavesa. Ukoena pogleda zurio sam u zavesu na odstojanju od
dva centimetra. Ne znam koliko sam dugo tamo stajao. Kada sam se osvrnuo Edita je jo
uvek onako isto sedela nepominona stolici. Pogled ini zaluta na pisai sto. Na mapi za
pisanje leala je dopisnica i Editinim tankim slovima ispisana adresa: Visokorod.
gospodinu grofu Karoju Arenbergu, Wien, hotel Sacher". Uzeh je u ruku. Ovo vie nije
bilo nikakvo iznenaenje za mene. S druge ispisane strane mogao sam da proitam ovo:
Ono to ste mi u etvrtak rekli..." I posle toga dva reda takica.
Edita skoi munjevitom brzinom i istre mi dopisnicu iz ruke. I ona je sada bila bleda.
Izvini, to je moja lina stvar.
Brzim pokretom ubacila je dopisnicu u mapu za pisanje i ponovo sela na svoje mesto.
Glavu je okrenula kao i malopre.
Dugo sam gledao u nju ukoenih enica i oseao da je sve izgubljeno. Da u ja iz ove
sobe izii i nikad se, nikad vie neu u nju vratiti.
Na mom mranom licu zablistao je klonuli, uplaeni osmeh, sada ve znam da je onaj
nemi, jedva primetni osmeh bio u stvari uasni, divlji jecaj mukarca koji ne moe da
plae. S ovim nesvesnim, preneraenim osmehom na licu poao sam vratima i uhvatio se
za kvaku. Ve sam upola bio iziao kada sam, osvrnuvi se jo jednom prema Editi, kao
da sam na rastanku hteo da joj vratim sve to se meu nama zbilo, tiho rekao:
Laku no, grofice... Moj glas bio je sasvim tu.
Iziao sam i zatvorio vrata za sobom. Edita je i dalje ostala da sedi na stolici u onoj
udnoj nepominosti. Kao da je bila mrtva.
Proao sam kroz salon, zimsku batu i trpezariju. Po svim sobama video sam Editu u
raznim poloajima i razliitim haljinama. Smejala se, puila, ili sedela za klavirom, uvek
sa drugim izrazom na licu. Sobe su bile neme kao grob. U predsoblju sam skinuo sa
iviluka svoj meki, crni eir. Uinio mi se teak kao da je od gvozda. Iz kuhinje dopre
domene meki glas generalice, koja je razgovarala sa kuvaricom.
Borka, urku nemojte da zalivate sa mnogo masti...
Dalje nita nisam uo jer sam ve bio iziao u hodnik. U polumranom stepenitu uinilo
mi se da Edita dolazi gore, meni u susret, u tamnoplavoj haljini, sa kiticom ljubiica na
grudima. Njene potpetice nisu lupale, niti joj je haljina utala.
Iziao sam kroz kapiju i krenuo. Ne znam kuda. Ne znam dokle sam tako iao. Posle
dugo vremena stigao sam do mranog plota. Oko mene se ve sputalo pozno letnje vee
pored plota stajala je plinska lampa, a njena svetlost osvetljavala je prljavo, tuno
dvorite predgraa. Smrtno umoran naslonih se na plot i zagledah u dvorite. Jedna
mrava, crna maka unjala se sanjivo preko dvorita. Nasred neurednog dvorita bio je
baen ulubljen, probuen plavi lavor. Ukoena pogleda, bez ikakvih misli zurio sam u
njega.
Mislim da sam ve onda bio mrtav.
Sutradan sam ostao u krevetu. Teta Kamila je, drei jednu od svojih maki u krilu, oko
podne provirila uplaeno kroz vrata moje sobe.
Da niste bolesni?
Jesam.

 Da li da pozovem lekara?
Ne, hvala. Samo sam nazebao.
Da li da vam poruim ruak?
Ne, hvala. Ustau malo kasnije.
Do dva asa po podne zurio sam ukoenih enica u tavanicu. Srce bi mi zakucalo kada
bih spolja uo kakav um. Uporno sam oekivao Editino pismo. Dugo, oajno,
preklinjue pismo u kome moli za oprotaj. Katkad bih sa uasompogledao na asovnik.
Bakarna etalica zidnog asovnika etala je tamoamo beskrajno ravnoduno, s dosadom.
U uvoj uasnoj mirnoi i tiini sobe jo strasnije sam oseao bol, koji me je pritiskivao
kao kakva ogromna tamna stena.
Kasno uvee kriom sam siao na ulicu (sporednim stepenitem). Veerao sam u jednoj
kafani na bulevaru, a posle toga otiao u bar Orfeuina. Grubo sam oterao kelnera koji mi
pokretom ruku, to je trebalo da znai lafica na mrtvo", preporui jednu crnku. Kelner se
sa podsmehom duboko pokloni i u prolazu ree onoj crnki neto nerazumljivo.
Pio sam ljutu poljsku rakiju. Moje misli je umorno opsedala uspomena na Editu. Pio sam
mnogo i naglo, moja oamuena svest grevito je traila Editin pogled koji sam video iza
svojih zatvorenih kapaka. Ve je bilo tri asa izjutra, crnobele prilike kelnera slivale su se
preda mnom sa plameno crvenim, ljubiastim i zelenim haljinama igraica, kao odsjaj
boja u voi. Muzika se meala sa sjajem lampi, dim sa zveketom razbijenih aa. Sa
akama duboko u depovima pantalona, skoro sam leao duboko zavaljen na stolici.
Glava mi je pala na grudi, a malaksalom snagom svojih misli lagano sam pokuavao da
se probijem do nedokuivog smisla tajanstvenog ivota.
Pred zoru sam se nekako digao i siao na ulicu. Asfalt je bio crn i vlaan, kia je tiho
sipila. Seo sam u koije i rekao koijau: ulica Ag. Iziao sam iz kola kao teak bolesnik.
Tri kljua zveckala su mi po depu. Okruavala me je pretea samoa. Kada sam u sobi
upalio svecu, vezeni lovaki pas se digao sa ilima i lizao mi ruku. Gore, u polumraku,
kuda je jedva dopirala slaba svetlost svece, uzdisao je teko i duboko, umirui Petefi sa
kopije.
Legao sam i zurio u polumrak. Zatvorio sam oi i odmah zaspao. Pored moje glave
gorela je sveca.Boe moj, koliko je sati? Otkad piem ovo pismo? ekaj, ne mogu vie.
Iz ukoene ruke mi ispade pero. Dozvoli mi da se odmorim trenutak.
Koraci u hodniku. Sad ste se vratili kui. Ispred vrata, koja razdvajaju tvoju sobu od
moje, stoji ormar. ujem razgovor, ali ne razabirem reci. Ne mogu da poznam vae
glasove samo je u Malikinom smehu za trenutak oivelo moje detinjstvo kao lepi,
pitomi pun mesec nad tamnom umom. Ovog asa ti, ili moda Malika sipa vodu iz
bokala u au. ujem kako voa klokoe kroz grli boce. Zatim utanje vode iz esme,
neko se umiva. Ovaj zvuk je prijatan i sve kao kakva muzika. Cipele lupkaju o pod.
Uzani, uti traak svetlosti vidi se ispod ormara znak da kod vas gori svetlost. ujem
kako Malika udara po jastucima. Postelja zauta, leete.
Vi ste aveti.
Doli ste da prisustvujete mojoj poslednjoj noi. Nalazite se oko mog mrtvakog odra sa
svojom razdraganou, svadbenim radostima, svojim lepim, snanim, mladim ivotima.
Kada bih sada oprezno i tiho odgurnuo ormar i prislonio uvo uz pukotine na tankim
vratima, moda bi me ovo prislukivanje povratilo u ivot. Sada jasno vidim pred sobom
staru sliku: sedi pored pei u maloj akoj sobi, glavu si spustio na ruke i hteo bi da
umre, odbaci svoj petnaestogodinji ivot, toliki je bol koji osea zbog one glupe,

beznaajne ljubavi koja je planula u tebi prema Maliki Benicki. Srce ti izgara u ovoj
patnji, kao da ga nemo liu i pre modri plamici alkohola! Pre ili posle, mi mukarci
moramo da platimo stranu cenu za enu. Ali priekaj, hou da produim pismo, moda
u imati dovoljno snage da ga dovrim.Teta Kamila je imala obiaj da svako pismo koje
bi mi stiglo stavi nasred mog pisaeg stola. Edita je svoja pisma slala uvek u
bledoljubiastom omotu. Takav je bio i omot prvog pisma kojim sam bio pozvan na
kuni bal. Ve nedeIjama nisam odlazio u kancelariju. Pre podne lutao sam po
Gelertovom bregu i u sebi podrobno ponavljao sve razgovore koje sam za vreme etnji
vodio sa Editom.
Vraao sam se kui oko jednog sata uvek sam pazio da se ne sretnem sa Editom
uao u sobu oborena pogleda, ne gledajui u pisai sto. Seo bih onda na divan i lagano
okrenuo glavu prema pisaem stolu. Sada, eto, sada treba da je na njemu pismo. Treba da
zablista etvorouglasti, bledoljubiasti omot. Nita! Nikada nita. Katkada bi mi uplaeno
zakucalo srce. Tada bi se na stolu nalazilo pismo. Ali uvek od drugog. Bacio bih ga sa
odvratnou i ne proitavi ga. Ne znam da li ti je poznato ovo oseanje: oajniki
oekuje neije pismo, s prozora ve vidi potara s torbom, on se penje do tvog sprata,
ide prema tvojim vratima, pita sluavku za tvoje ime i donosi pismo od drugoga.
Kakav te onda neopravdani gnev obuzima prema osobi koja ti saoptava neku prijatnu i
beznaajnu vest! Zaista, zato nas ba onda uznemirava?
Katkad bih se obema rukama uhvatio za glavu i zavapio: pa zar je tako podla? Zar je
na sve zaboravila? Zar je tako lako mogla da se odrekne naih divinih zanosa, od kojih ja
jednako bolujem? Zar je mogla da iupa iz svog srca uspomene, koje u meni krvare kao
rane nanete otrim kandama.
Ali mi na ova pitanja nikada niko nije odgovarao.
Prole su dve nedelje. Editu nisam video. Od Edite nisam primio pismo. Jednom se na
kapiji sretoh sa generalom. Ne znam zato, ali se zamalo ne sruih od preneraenja. On
mi se prvi javi:
Zdravo! ree i prinese ruku kapi.Zbunjeno se osmehujui maih se za eir.
Pouzdano sam znao da njemu nita nije poznato o naem odnosu.
Edita se od sluajnog susreta uvala na taj nain to se nije micala iz sobe. Isto tako ni
njena mati. Ali jednom su mi u Vaci ulici izdaleka dolazile u susret. I to popodne, u tri
asa, kad u Vaci ulici ima veoma malo sveta. Primetio sam ih na vreme i naglo skrenuo u
sporednu ulicu. Otiao sam dosta daleko i seo u najmraniji kut jedne kafane. Kada sam
pripalio cigaretu, ruka mi je drhtala kao da mi je u poslednjem trenutku uspelo da se
spasem ispred zahuktale lokomotive, iji me je dah ve zapahnuo i koja bi me neumitno,
smrvila. Zbrisao sam sa ela hladan znoj strave.
Veerom sam odlazio u nepoznate, treerazredne kafane. Povremeno bi me obuzimao
uasan nemir. Tada bih odjurio u neku od telefonskih govornica i pozvao Editin broj.
Poto bih dobio odgovor da je zauzet, dugo i preneraeno bih zurio u crno drelo
telefonske slualice. Jednom se javi sluga i upita ko govori.
Ja govorim rekoh.
Ko je taj, ja?
Jaa! Jaa vikao sam u slualicu.
Sta elite?
Pogreno rekoh i klonulo spustih slualicu. Priznajem da sam se, oslonjen o zid
mrane kabine, zaplakao. Tada sam plakao prvi i poslednji put u ivotu.

Posle jedne neprospavane noi napisao sam pismo Editi. Sadrinu ovog pisma i sada jo
znam napamet. Pisao sam joj da se saali na mene, da bude milostiva prema meni, jer su
strane moje noi. Otvorenih oiju, gotovo bez svesti vuem se po krmama podzemlja.
Drhtim od same pomisli da u sebi, ako ovo bude ovako potrajalo, prosvirati kurum kroz
glavu.
Nije odgovorila na moje pismo. ekao sam neelju dana, onda sam spakovao sve svoje
stvari. Oprostio sam se od tetaKamile, otkazao stan, seo na voz i krenuo kui u
Peterfalvu. Svoje najvanije poslove posvravao sam na stanici, u eleznikom restoranu.
Cokonaiju sam napisao pismo da na nadlenom mestu saopti: s obzirom na iznenadno
nastale porodine prilike moram hitno da otputujem iz Budimpete i ovim dajem ostavku
na slubu, ika Siteu sam po jednom nosau vratio tri kljua, koja su otvarala vrata u ulici
Ag.
Voz je krenuo ujutro u osam asova. Bilo je divno, toplo septembarske jutro. Seo sam u
prazan kupe, ali je posle nekoliko minuta ula i jedna mlada dama. Nosa unese i smesti u
mreu dva kofera. Voz krenu. Mi smo sedeli jedno naspram drugoga nemi i zatvoreni,
kao koferi gore u mrei. Nismo se ak ni pogledali. Kada je doao kondukter saznao sam
da e dama do Peterfalve putovati sa mnom, jer je imala kartu do Kolovara.
Kondukter je iziao i mi smo od dosade poeli da se uzajamno ispitujemo pogledima.
Prvo sam se zagledao u njene kofere. Poto su se moje oi upoznale sa njima, pogledao
sam u njene cipele. Bile su od jelenske koe. Podigao sam pogled do njenog lica. Na
eiru je imala pastelnoplavi veo, obrve su joj bile crne kao gar, lice belo, oi tamne i
osenene. Usta isuvie mala, jedva primetno naminkana. Ona mi spokojno uzvrati
pogled i sama se zagleda u moje cipele, manu, oi i usta.
Sunce je arko sijalo kroz prozorsko okno. Ona je otkopala tamnoplavi kaput i kroz
izrez srebrnosive bluze ukaza se njen beli vrat.
Gledao sam je, pokuavajui da ocenim koliko joj je godina: izgledalo mi je da ima
dvadeset pet, dvadeset est. Ali nisam nastavio sa svojim pretpostavkama. Lupao sam
glavu razmiljajui: ko li je ona? Katkad bi nenim pokretom namestila svoj veo i ovaj
pokret bio je pun gracioznosti. Iz itavog njenog bia zraio je sklad jednostavnosti i
otmenosti. Pripadala je onoj vrsti ena na kojoj pogledi mukaraca u tramvaju,
ekaonicama, ordinacijama lekara, ili u vozu poivaju i odmaraju se katkad satima.
Bilo joj je toplo i ona se die da skine kaput. Tada sam iznad njenog ramena pridrao
kaput da joj pomognem. Ona okrenu glavu k meni i zahvali mi se letiminim osmehom.
Predstavih se. Nisam uo njeno ime, a ni ona moje. Posle toga, poto je sedela bez
kaputa, jae sam osetio miris njenog lakog parfema koji se irio po kupeu.
Putujete li u Kolovar?
Da.
Tamo i stanujete?
Ne.
. . . .
Znate ta, gospoo, pokuau da pogodim ko ste, zatim ete to isto uiniti i vi.
Klimnu glavom u znak odobravanja i nasmei se.
Skupim vee, naboram elo i jo jednom odmerim njene cipele, pa eir, a onda
pogledam gore u mreu, u kofere, i posle kratkog razmiljanja otpoeh igru koja se
pokazala veoma zanimljivom.

 Va mu je trgovac, nipoto nije slubenik, raspolae veim prihodom, dece... ekajte

dece nemate, katolike ste vere, godine... biu sasvim iskren... Vama je dvadeset est
godina i trenutno putujete u Kolovar u posetu rodbini.
Ona veselo odmahnu glavom.
Nita niste pogodili!
Nije moguno!
Pogreili ste ve u samom poetku. Nisam uata.
Onda ste vereni?
Nisam ni to.
Ali imate burmu. Da, zato to volim burmu. Moj verenik je mukarac koga...
Koga?
Nikada neu upoznati i koji nikada nee biti moj.
Vi ste, verenica snova. I sada znam ko ste. Vi ste razmaeno dete imunih roditelja,
koje ivi nezavisnim ivotom, nee da se uda i osea izvesno razoaranje, iako se u stvari
nije ni u koga razoaralo.
Nije tako! Nije ni to tano. Moji roditelji su umrli. Vaspitavala me je baba. Po emu
mislite da sam imuna?
Bacio sam pogled gore u mreu:
Sa ovakvim koferima mogla bi i kerka nekog milionara da krene na put.
Kofere sam dobila. Ali zato me ispitujete?
Oprostite, nita vas nisam pitao. Ja sam samo odgovarao, a vi ispravljali moje
pogrene odgovore. Ali sada bih ipak hteo da vas neto upitam: zato putujete u
Kolovar?
Dosadno mi je.
Nagoh se prema njoj iznenaen.
Kako to mislite? Dosadno vam je i zato putujete u Kolovar?
Da. Katkad me obuzima neki neobjanjivi nemir, onda krenem na elezniku stanicu i
vadim kartu za mesto koje mi tog trenutka padne na pamet. Prolog ineseca bila sam u
Eperjeu.
A ta ste radili u Eperjeu?
Nita. Pet dana ivela sam u hotelu. Navee sam izlazila u etnju, a onda sam se
vratila u Petu. Uobraavata sam da u se u Eperjeu sresti sa svojim verenikom.
Zar vi potopoto elite da se udate?
Ja se nikada neu udati.
Ovo je izgovorila tako ozbiljno i tako tuno, da je za nekoliko trenutaka zavladala tiina.
Ne razumem. Smatram da je brak besmislica. Srne li ovek da se vezuje za ceo
svoj ivot? Ma koliko se enio iz ljubavi i sa potenim namerama, ta zna ta e se s njim
dogoditi idue godine, ili kroz dve godine?
Zavalio sam se u sedite i zagledao u nju.
Sada odista vie ne znam ko ste.
Zato lupate glavu o tome?
Bar mi recite zato idete u Kolovar?
Rekla sam vam. Dosadno mi je.
Da li je u pitanju fiksideja? Moda ete tamo naii na verenika?
Klimnula je glavom i pripalila cigaretu. Ponudila je i mene.

 No, a sada ste vi na redu rekoh. Pogodite ko sam. Prekrstivi noge, ispusti dim i
otpoe:
Vi? Vi ste posednik. Neoenjen. Imali ste nameru da se enite, ali je neto osujetilo
va brak. Sada ste veoma nesreni.
Gledao sam je preneraeno. Ona mi se smejala u lice.
Je li tako? Nije bilo teko da pogodim. Vaa karta vai za neko nepoznato mestace,
sa ovakvim odelom i ovakvim koferima ne moete da budete seoski belenik, ili sreski
lekar, no svakako posednik koji ivi u Peti. Zatim, kada ste zauzeli svoje mesto u kupeu
jedva ste me i pogledali, gledali ste kroz prozor namrten i tuan. Hoete li da znate kako
se zove vaa biva verenica?
Radoznao sam da ujem.
Edita.
Srce mi jae zakuca. Gledao sam u nju, bled u licu.
Zar me vi poznajete?
Ne. Prvi put vas vidim.
Jeste li poznavali... nju?
Nikada je nisam videla. Ne znam ni ko je ona. Gledao sam je veoma glupog izraza
lica, te se ona poe
smejati. Vidite, tamo na naslonu sedita nalazi se komadi belog konca. Od dosade,
pre no to smo poeli da razgovaramo, vi ste se igrali s tim komadiem konca. Uvijali ste
ga i nametali sve dok niste sloili veliko slovo E, a zatim malo d. Vie nije bilo konca. I
meni je bilo dosadno, zato sam vas posmatrala.
Pogledao sam na crveni pli; beli koni odista je bio uvijen u obliku slova Ed ...
Uhvatio sam komadi konca s dva prsta (ona dva slova su iezla) i bacio ga na zemlju.
Preko lica mi prelete sumoran osmeh.
Crnomanjasta dama preko puta mene nasmeja se od srca. Odjednom podigoh glavu:
Kako se zovete?
Joa.
A sada mi smesta recite: ko ste, kako ivite, ta radite i imate li ljubavnika. I ko je on?
Lake, lake... Ne budite tako radoznali! Ionako ve znate dovoljno o meni.
Razdraeno joj odgovorih:
Ko ste vi? Odgovorite!
Neu da vam odgovorim! Gledala me je u lice sa podsmeljivom grimasom.
Zabavljalo ju je to me je naljutila. Bila je veoma ljupka.
Znate ta rekoh, poto sam je dugo i zbunjeno posmatrao. Imam jedan predlog.
Nemojte da odete u Kolovar, siite s voza sa mnom u Peterfalvi. ivim sam, samo mi
stara kljuarka uva kuu. I ja ve godinu dana nisam bio kod kue. U kui nema ni
ive due. Budite mi goa. Jutrom emo jahati po okolini, po podne emo da proetamo
u lov. Sluinadi u rei da ste mi ena.
Taman posla ree ona. Ali joj oko zablista.
Neete?
Ona odmahnu glavom.
Svako jutro dobiete kafu sa mlekom od bivoljice.Ona opet odmahnu glavom.
Zato neete?
Tako.
Nervozno namesti svoj veo i kriom mi dobaci pogled. Nasmejao sam se.

 ta se smejete?
Smejem se to vam sada ja gledam u duu. Voleli biste da poete sa mnom, ali se ne
usuujete da to izgovorite.
Nije odgovorila. Gledala je kroz prozor. Gledao sam i ja. Tog trenutka kao da smo oboje
gledali u na prohujali ivot. Oseali smo kako trenuci naih ivota promiu kraj nas, kao
telegrafski stubovi koji promiu ispred prozora. I tada pri pomisli na prolaznost svega
neto me privue ovoj nepoznatoj, crnomanjastoj dami. Moda su njene misli i njena
oseanja bila istovetna mojima.
Joa rekoh pomalo tuno poite sa mnorn. I vi beite od neega, ili od nekoga, i
ja takoe beim. Doite k meni na dandva. A zatim emo da beimo dalje. Ja desno, vi
levo.
Sada vie nije odmahivala glavom. Ali mi jo uvek ne odgovori.
Voz prodorno zapita i kondukter pomoli glavu kroz vrata:
Dolazi Peterfalva!
Kao da je rekao: dolazi novi ivot!
Joa jo uvek ne odgovori. Stigli smo i jedini nosa u Peterfalvi, koji je ujedno bio i
koijas, ue u na kupe. Baci pogled na kofere:
Svih pet upita.
, * Da odgovorih.
Dva minuta kasnije sedeli smo u otvorenim kolima, koja je zakupac poslao po mene. Joa
me je putem bojaljivo uhvatila pod ruku.
Kako je to neobino ... proapta.
Cetenici emo rei da ste mi ena. Ko je ta Cetenica?
Kljuarka. Volee vas i potovati. Stara ena, ve je etrdeset godina kod nas. Ona
nikoga nema osim mene.
Joa se nekako pokorno pripi uza me. Kola su se kretala, a ini smo utali.
Tada mi neto pade na pamet. Da ova nepoznata dama ne pomisli da u se oeniti njome?
Ne bih bio rad da se makar i za trenutak zanosi ovom pomisli.
Ostaete ovde dokle vam bude prijatno. A zatim emo jedno drugom vratiti
slobodu__
Sklopivi oi, ona odobravajui klimnu glavom. A ja sam odjednom, im sam iza retke
bagremove umice u daljim ugledao nau sindrom pokrivenu kuu sa kosim krovom,
kako usamljena gospodski gordo stoji nasred pustare, postao opet onaj stari. Setih se
minulih snova, asova koje sam posle oeve smrti provodio po pustim sobama.
Tvrdoglava, uporna volja da postanem veliki ovek. Sada sam opet video sebe: svoj
odluni, muki lik, vitki, visoki stas, snagu svojih tamnoplavih oiju. Gorda, zakopana
kerka generala pruila mi je prvo vee svoje usne. Ova tua ena pola je sa mnom kao
da sam njen gospodar. Edita mi je oduzela i slomila veru u sebe. Ali sada u je zaboraviti
i novom verom krenuti u ivot. Rodio sam se za visokorodnog gospodina pred kojim
ljudi uplaeno otvaraju vrata.
Sa kripom skrenue tokovi i kola uoe u peskovito dvorite. Stali smo pred kuom.
Kapci u belom tremu sa stubovima behu zatvoreni.
Joa skoro vrisnu od iznenaenja.
Oh, kako je ovde sve lepo!
Kua i bata bili su odista divni. Pod zlatnim zracima jesenjeg sunca uzdizali su se
mrkozeleni borovi, cvetne leje arenele^su se u Ijubiastoplavim i bledoruiastim
bojama; jasno crvene cigle trema, belo okreeni zidovi i zagasitozeleni kapci sve je to

bilo veoma slikovito. U dvoritu se sa obestrane ulo besno lajanje pasa, a iznad krova
lepranje golubi j ih krila. Sve je to bilo neobino za petansko oko i uvo. Stara gospa
ete gegala je niz stepenice, mlatarajui rukama. Da je nisam spreio poljubila bi mi
ruku. Pomogao sam Joi da sie s kola, a Cetenica se uplaeno uhvati za mene.
Gospode, ta valjda nije? ...
Bogme jeste. Moja ena. Jue smo se venali.
Starica uzviknu i tek to se ne zaplaka od sree. Ljubila je Joine ruke i haljinu. Joa se
smeila. Ali sam uoio da joj je tuga preletela preko lica.
Bacio sam pogled na asovnik. Bio je jedan as. Presvukli smo se. Ja sam bio pre gotov
sa oblaenjem. Dok sam ekao Jou proao sam kroz hladne, polumrane sobe. Iz svakog
kutka izvirivao je moj nekadanji ivot. Sada mi je Edita bila veoma daleka. Pomislio
sam na nju sa mrnjom.
Kada je Cetenica ula, rekoh joj:
Ne treba nikome da kaete da sam doao kui i da sam se oenio. Ne elim da me
uznemiravaju. Hou da budem sam.
Starica odmahnu rukom u znak razumevanja. Keceljom je brisala Join kofer, koji je
stajao u sobi.
Mora biti da je dama gospodskog roda ree zagledavi sa strahopotovanjem
ogromni kofer od svinjske koe.
Da odgovorih, a da zapravo nisam znao ta me je pitala. Misli su mi bile obuzete
drugim stvarima!
Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Joa. Bila je odevena veoma ljupko i lako. Na sebi
je imala suknju sa belim i crnim prugama i uzane, ute francuske cipele. Svaki deli
njene odee bio je izvanredan. Za vreme ruka video sam da je pomalo zbunjena, a posle
jela upitao sam je:
Ne biste moda hteli da malo prilegnete?
Nisam umorna. Ako niste ni vi, hajde da proetamo. Sili smo u vrt. Iz vrta u polje.
Ili smo jedno pored drugoga Ko je ta Cetenica?
Kljuarka. Volee vas i potovati. Stara ena, ve je etrdeset godina kod nas. Ona
nikoga nema osim mene.
Joa se nekako pokorno pripi uza me. Kola su se kretala, a ini smo utali.
Tada mi neto pade na pamet. Da ova nepoznata dama ne pomisli da u se oeniti njome?
Ne bih bio rad da se makar i za trenutak zanosi ovom pomisli.
Ostaete ovde dokle vam bude prijatno. A zatim emo jedno drugom vratiti slobodu...
Sklopivi oi, ona odobravajui klimnu glavom. A ja sam odjednom, im sam iza retke
bagremove umice u daljini ugledao nau sindrom pokrivenu kuu sa kosim krovom,
kako usamljena gospodski gordo stoji nasred pustare, postao opet onaj stari. Setih se
minulih snova, asova koje sam posle oeve smrti provodio po pustim sobama.
Tvrdoglava, uporna volja da postanem veliki ovek. Sada sam opet video sebe: svoj
odluni, muki lik, vitki, visoki stas, snagu svojih tamnoplavih oiju. Gorda, zakopana
kerka generala pruila mi je prvo vee svoje usne. Ova tua ena pola je sa mnom kao
da sam njen gospodar. Edita mi je oduzela i slomila veru u sebe. Ali sada u je zaboraviti
i novom verom krenuti u ivot. Rodio sam se za visokorodnog gospodina pred kojim
ljudi uplaeno otvaraju vrata.
Sa kripom skrenue tokovi i kola uoe u peskovito dvorite. Stali smo pred kuom.
Kapci u belom tremu sa stubovima behu zatvoreni.

Joa skoro vrisnu od iznenaenja.

Oh, kako je ovde sve lepo!
Kua i bata bili su odista divni. Pod zlatnim zracima jesenjeg sunca uzdizali su se
mrkozeleni borovi, cvetne leje arenele.su se u Ijubiastoplavim i bledoruiastim
bojama; jasno crvene cigle trema, belo okreeni zidovi i zagasitozeleni kapci sve je to
bilo veoma slikovito. U dvoritu se sa obestrane ulo besno lajanje pasa, a iznad krova
lepranje golubijih krila. Sve je to bilo neobino za petansko oko i uvo. Stara gospa ete
gegala je niz stepenice, mlatarajui rukama. Da je nisam spreio poljubila bi mi ruku.
Pomogao sam Joi da sie s kola, a Cetenica se uplaeno uhvati za mene.
Gospode, ta valjda nije?...
Bogme jeste. Moja ena. Jue smo se venali.
Starica uzviknu i tek to se ne zaplaka od sree. Ljubila je Joine ruke i haljinu. Joa se
smeila. Ali sam uoio da joj je tuga preletela preko lica.
Bacio sam pogled na asovnik. Bio je jedan as. Presvukli smo se. Ja sam bio pre gotov
sa oblaenjem. Dok sam ekao Jou proao sam kroz hladne, polumrane sobe. Iz svakog
kutka izvirivao je moj nekadanji ivot. Sada mi je Edita bila veoma daleka. Pomislio
sam na nju sa mrnjom.
Kada je Cetenica ula, rekoh joj:
Ne treba nikome da kaete da sam doao kui i da sam se oenio. Ne elim da me
uznemiravaju. Hou da budem sam.
Starica odmahnu rukom u znak razumevanja. Keceljom je brisala Join kofer, koji je
stajao u sobi.
Mora biti da je dama gospodskog roda ree zagledavi sa strahopotovanjem
ogromni kofer od svinjske koe.
Da odgovorih, a da zapravo nisam znao ta me je pitala. Misli su mi bile obuzete
drugim stvarima!
Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Joa. Bila je odevena veoma ljupko i lako. Na sebi
je imala suknju sa belim i crnim prugama i uzane, ute francuske cipele. Svaki deli
njene odee bio je izvanredan. Za vreme ruka video sam da je pomalo zbunjena, a posle
jela upitao sam je:
Ne biste moda hteli da malo prilegnete?
Nisam umorna. Ako niste ni vi, hajde da proetamo. Sili smo u vrt. Iz vrta u polje.
Ili smo jedno pored drugogakolskim putem, koji je s obe strane bio obrastao plavim
alfijama.
Ispriajte mi sada povest vaeg ivota rekoh Joi. Ona otpoe lagano i zamiljeno.
Nije naroito zanimljiva. Verujem, da vi ve nasluujete ko sam. Rano sam izgubila
roditelje. Imala sam samo starijeg brata, koji je u to vreme sluio vojsku. Vi ste mislili da
mi je dvadeset est godina, meutim tek u da napunim dvadeset i tri. Bilo mi je dvadeset
godina kada sam se upoznala s ovekom kome je bilo etrdeset i pet, bio je veoma bogat i
veoma mio...
Uutala je.
Postali ste njegova ljubavnica?
Nije mi odmah odgovorila. Otvorila je suncobran i zaklonjena njime dobacila mi je jedan
pogled. Kroz svilu suncobrana sunce je bacalo ruiastu svetlost na njeno lice. Bila je
veoma lepa tog trenutka.

 Da ree najzad. Nisam ga volela, ali sam se uasavala pomisli da se udam za

nekog obinog palananina i da tako provedem svoj ivot. Jednog popodneva pre tri
godine sve se odigralo u njegovoj sobi. Posle toga me je odveo u Petu i smestio u
dvosobni stan. Bio je narodni poslanik i kad god je doao u Petu stanovao je kod mene.
Bio je neenja. Kad je moj brat saznao za ovo, doao je k meni zakrvavljenih oiju, sa
tapom u ruci. Istukao me je. I otiao odmah zatim. Dve godine ga nisam videla. AH se
vratio posle toga i mi smo se izmirili. Rekao je da smo od brae i sestara ostali samo nas
dvoje, i da treba da se volimo. U meuvremenu, preiveo je i on neto bolno, a takvi ljudi
lako prataju.
Sta vam je brat?
Vojnik.
Sta je po inu? Ljupkim osmehom ree: Samo je narednik.
Dajete li mu novaca?
Nee da primi ni prebijenu paru. Ali me esto poseuje. Mnogo se volimo. Zove se
Ferenc.
Da li vaa veza jo uvek traje?
Ve pola godine nisam videla svog prijatelja. Odavno je bolestan, a pre pola godine
otiao je zbog svoje srane mane u neku inostranu banju. Nije mogao da me povede, jer
je i njegova porodica otila s njim. Uostalom, teko je bolestan. Ali svakog prvog u
mesecu alje mi novac, s kojim mogu bezbrino da ivim.
Kako se zove?

Da vam kaem?
Recite.
Adam... Vit... Uzviknuo sam od iznenaenja.
Va otac je bio glavni batovan na imanju Vitovih?
Da. Poznajete li Adama?
Kako da ne. Pre dve godine bio sam pozvan u lov kod Vitovih. Tamo sam uo za
Adamovu i vau vezu. Sada se svega seam. Vi ste tada ve bili u Peti. Zovete se Jolan.
Da. On mi je nadenuo ime Joa. Otada i ja nazivam sebe tako.
Zatim, pomalo tuno dodade:
Eto, sad sve znate o meni. Sada mi vi ispriajte va ivot.
Poeo sam da priam. Tada sam prvi put osetio koliko je prijatno kad ovek moe
nekome da ispria sve to ga boli. Kao da su nam sve vazduh i svetlost sunca doprli do
memIjivog srca.
etali smo se sve dok nije poeo da pada mrak ispovedajui jedno drugom to nam lei
na srcu.
Posle veere rekao sam Joi:
Ja vas jo nisam ni poljubio.Veoma ljupkim pokretom prui obe ruke i privue moju
glavu.
Kasnije se malo zarumenela od vina. I ja sam se zagrejao. Oko ponoi uzeo sam je u
naruje i na rukama je preneo u spavau sobu. Na jednoj od postelja, na uzglavlju, leala
je grana rumarina. Nju je svakako stara kljuarka stavila tu. Ona se daje mladi koja
provodi prvu no u svom novom domu.
Dve nedelje kasnije Joa se spremala da ode i koliko god sam se trudio, nikako nisam
mogao da je odvratim od njene namere. Stara Cetenica, saznavi da Joa hoe da
otputuje, pogleda u mene uplaenim i upitnim pogledom.

 Dobila je pismo u kome joj javljaju da joj je mati teko bolesna umirivao sam
staricu.
Jednog popodneva smestio sam Jou u kola i otpratio je na stanicu. To je bilo ve krajem
septembra. Sunce je peklo i Joa je u kolima otvorila svoj suncobran. U ruiastom
odsjaju opet mi se uinila veoma lepa. Podigla je svoje osenene tamne oi i rekla:
Vie vas neu videti. Pogledao sam je iznenaeno.
Zato?
Lako je pognula glavu.
Plaim vas se. Volim vas. Zadali biste mi mnogo i mnogo patnji...
ta vam pada na pamet odvratih zato pomiljate na tako ta? Ali sam se u
taj mah setio asova, kada sam u nonom lokalu zalivao rakijom svoju goruu
patnju i slomljena srca leao u maloj sobi u ulici Ag, kraj svece koja je gorela pored
moje glave.
Toko vi su tiho zvrjali, na jednom zavijutku ponovo ugledasmo kuu. Bila je ve daleko
od nas, njen iljati, sindrom
pokriveni krov polako se gubio u granju dok su se kola udaljavala. Posmatrao sam Joino
lice i odjednom razumeo ta je malopre htela da kae. Moda ve i ona nosi u sebi otrov:
ozledu na srcu, koja se iri i postaje duboka rana. Upravo onako kao to ja nosim u sebi
uspomene na sobu u ulici Ag. 2eleo sam da joj kaem neto toplo, srdano, ali mi nita
nije palo na pamet. Izvadio sam malu kutiju za nakit u kojoj se nalazio lep, starinski
prsten.
Sauvajte ovo, Joa...
Lice joj obli plamena rumen. Dugo je uplaeno posmatrala prsten. Zatim podie oi i
lagano zavrte glavom. Ne progovori ni reci, ali je njen preklinjui pogled govorio da je ne
diram, da je ne vream na ovaj nain.
Razumeo sam molbu koja je izbijala iz njenog pogleda. Zaustavio sam kola i skoio.
Pored druma cvetao je struk belih rada. Na dugim, povij enim drkama nekoliko sveih
belih cvetaka. Otkinuo sam ih i spustio Joi u krilo. Ona naglo okrenu glavu na drugu
stranu. Ali sam ipak primetio suze u njenim oima. Dugo smo se vozili utke, a zatim se
ona odjednom, srnejui se, okrenu meni:
Ba sam luda!
Ali su na njenom nasmejanom licu jo uvek blistale suze.
Uzeo sam njenu ruku u rukavici u svoju i, tamo gde je vie dugmeta virio deli ruiastog
dlana, poljubio je. U tom mi pade na um da sam jednom na Editinoj ruci u rukavici istim
pokretom potraio obnaeni deli ruiastog dlana. Odjednom me rastui ova uspomena i
ja ispustih Joinu ruku.
Stigli smo na stanicu. Do dolaska voza etali smo pored tranica. Joa me uhvati pod
ruku, pripi se uz mene i neprimetno mi prisloni glavu na rame. Bila je upadljivo utIjiva.
Ja sam mislio na Editu. Ona uspomena, poljubac ruke u rukavici, podstakao je stare rane.
Ponela me je, zahvatila, povremeno bih s mukom okretao glavu, kao da sam hteo da se
oslobodim uspomena, jer sam avetinjski jasno oseao mi73
ris Editinih ramena, kada je prvi put svukla s njih raskopanu svilenu bluzu, u maloj sobi
u ulici Ag. Osetio sam na potiljku njen vreli dah kada je sebi privukla moju glavu i opijen
osetih njene poluotvorene, arke, vlane usne. Ove uspomene ispunjavale su me bolnom
nasladom.

Iznenada se iz daljine zau tutanj voza. Joa poblede i pogleda u mene. U ruci je
nervozno stiskala bele rade. Lice joj se gr ilo; nekim udnim osmehom pokuavala je da
prikrije svoje uzbuenje.
Dakle... apnu jedva ujno i prui mi ruku.
Bilo joj je neprijatno i teko joj je padalo to nije u stanju da se savlada. Pravio sam se
kao da nita ne primeujem i da bih joj olakao ovaj trenutak poeh da pozivam nosaa.
Voz stie i Joine kofere brzo ubacie. Skoih i ja za njom i poljubih je u hodniku.
Uskoro u doi u Petu, potraiu vas. A dotle mislite na mene...
Voz je stajao samo jedan minut, zapita i krenu. Skoih dole. Joa se nae kroz prozor;
gledala me osmehujui se. Ali je bila veoma bleda i ja osetih da njen osmeh skriva uasan
bol.
Jadnica pomislio sam gledajui za vozom koji je ve nestajao u daljini.
Meni ovaj rastanak nije naneo bol. Pre bih mogao rei da sam prema Joi oseao izvesnu
zahvalnost. Ove dve nedelje, sa trenucima blaenog zaborava, delovale su na mene kao
hrana i odmor na gladnog i umornog oveka. Ali mi u dui nita nije ostalo.
Proao sam kroz sobe; uinilo mi se da jo ujem utanje Joine suknje, katkad mi se
inilo kao da me odnekud gleda svojim poniznim i tunim pogledom, ali je i to prolo. U
spavaoj sobi jo se oseao laki miris parfema koji je ostavila za sobom. Otvorio sam
prozor.
Te veeri legao sam sa tekom morom u grudima. Pomisliosam kako bi bilo lepo kada
bih sada mogao da patim zbog Joe. Da zagrlim jastuk i da mislim na nju. Jer ove patnje
su neto najlepe u ivotu. Ali sam u srcu oseao stranu prazninu, a Edita je bila daleko
od mene. "Odluio sam da dugo ne odem u Petu i da Jou nikada ne posetim.
Sa biharskih brda spustila se jesen. Povremeno se sa kestenova otkidao po koji list i
padao, ali tako blago kao da se sputa na tankoj svilenoj niti. Jutra su bila oblana i po
olovnom nebu letele su vrane, kao zloglasne uspomene po dui koja se dosauje.
Za vreme sunanih dana lutao sam poljima sve do sumraka. Sume koje su odzvanjale od
graktanja vrana, talasasti ritovi, gde ovek nad sjajnom, zelenom vodom skakue s
jednog ispupenja do drugog, strnjike koje zec u daljini na blagom povetarcu neujno
preskae; male, tihe istine u umi gde jesenji suton blista utim sjajem, kao stajske
lampe u dvoritu, oblaci se vihore na nebu (u detinjstvu sam verovao da se tada zemlja
okree), tandrkanje kola negde u daljini i lajanje pasa koje se navee razlee kao da
dopire sa neke udaljene zvezde priroda me je poznavala i prigrlila na svoje grudi.
Bilo je drvee u umi kojeg sam se jasno seao. Sa grane jednog drveta visilo je trulo ue
koje smo nekada mi doneli ovamo. Sea li se, Maa? esto smo se pentrali na ovo drvo
i sa ushienim strahom i zanosnom vrtoglavicom uali gore, dok nas je uzbuivala
pomisao: jao, da se ne strmoglavimo! Jednom nas je video umar, ispriao to mom ocu i
stari me je propisno ispraio.
Jednog popodneva setio sam se neega. Prelazio sam preko gvozdenog mosta na kanalu,
razmiljao o svom detinjstvu, u tim trenucima oveja dua hita stazama prolosti, i
odjednom mi za divno udo sinu uspomena, setih se da sam kao deai moglo mi je
tada biti deset, ili dvanaest godina stavio komadi okolade u kutiju od ibica i da sam
je zatimsakrio meu gvozdenim stubovima, dole ispod mosta. Seam se, pomislio sam u
svojoj detinjoj glavi da u jednom kada budem tuan, izvaditi okoladu, pa e me ona
uteiti. Pojeu je i to e mi pruiti utehu. Boe moj, tjtada je prolo vie od petnaest

godina. Zaboravio sam na kutiju od ibica, nije mi vie pala na um, sada je sinula u mom
seanju kao kakva daleka, siuna zvezda.
Spustio sam se ispod mosta i poeo da pipam po gvozdenim stubovima i, zamisli, naao
sam kutiju od ibica. I u njoj okoladu. Posle petnaest godina! Uzeo sam je u ruke i
okretao je i to me je jo vie rastuilo.
Kakvo je blago krila ova kutija od ibica! Tugu i glupu tajnu jednog deaia i komadi
ivotne sree pare okolade. Razgledao sam kutiju evo, ova kutija nije poznavala
Editu. Kakva sam prostranstva preao od tog vremena u ivotu i kakve patnje podneo!
Obuzela me je neobina misao kakva obuzima samo mozak usamljenog oveka na
komadiu hartije ispisao sam datum toga dana i ovih nekoliko reci: Edita, mislio sam na
tebe". Cedulju sam stavio pored okolade i kutiju opet vratio na svoje mesto. Za trenutak
sam zamiljeno zurio u prazninu hou li kroz daljih petnaest godina jo jednom
navratiti ovamo i ta li u da ispiem na jednom drugom komadiu hartije?
Poao sam kui, ali sam se jo jednom osvrnuo i dugo posmatrao most. Pomislio sam:
preko mosta po danu tutnje vozovi. Nad njim huji ivot i vreme. Niko to nee znati, ali i
kroz pedeset godina, kad od nas ne bude vie ni kostiju, meu gvozdenim stubovima
uporno e utati ovih nekoliko reci: Edita, mislio sam na tebe". Vozovi e nositi sobom
nove ivote, nove mladosti, nove, jo neroene ljude, koji se pomaljaju iz venosti, koji
se roje, jure, lete preko mosta, a dole meu stubovima, progovorie jedan nemi glas:
Edita, mislio sam na tebe".
Jutra su postala sve tunija. Nastupili su kioviti dani.Preko dana sedeo sam satima za
pisaim stolom svoga oca. Imao sam vremena da se osvrnem i razmotrim svoj ivot.
Prolo je bezmalo godinu i po dana kako sam napustio ove sobe i odselio se u Petu.
Otada se mnogo tota dogodilo sa mnom. S rukama na leima hodao sam po nemim
polumranim sobama i pokuavao da trezveno razmislim o svemu. Dvadeset i est mi je
godina, nezavisan sam, imuan, ponovo u da krenem u ivot. Moda je i bolje to se sve
ovako zbilo. Editu u zaboraviti i ubudue u biti oprezniji. Trebalo bi da odem u
inostranstvo. Sa nekom ljupkom, veselom draganom, koja bi se zajedno sa mnom divila
lepoti nepoznatih predela i gradova. Pomislio sam i na Jou, ali sam ubrzo odbacio ovu
misao. Joa je mila, dobra i lepa, ali u njenom pogledu skriva se tuga kada podie oi k
meni i u pokretu njenih miia ima neeg paenikog. Ne, meni bi bila potrebna neka
razdragana, udljiva, pomamna Eva, koja bi me uhvatila za ruku i vukla sobom; skakutala
preda mnom i koja bi, zabacivi glavu, umela da se glasno smeje.
Jedne veeri pregledao sam knjige u kojima su se nalazili obrauni, koji su se odnosili na
moje imanje. Uverio sam se, da sam za vreme svog boravka u Peti potroio samo nepune
dve treine svog dvogodinjeg prihoda. Mada odista nisam bio tedljiv. Uvek sam
ruavao i veeravao u najskupljim restoranima. Osim toga, vozio sam se stalno kolima.
Ovo je delovalo na mene veoma umirujue. Ve odavno nisam bio u tako dobrom
raspoloenju i jednog trenutka pomislih da naredim da upregnu konje i da odem u grad.
Moji nekadanji kolski drugovi svakako sede u kafani i igraju farbule... Ali se setih da
meu njima nemam nijednog prijatelja; smatrao sam ih bednim, niim biima, sa kojima
ne bih imao o emu da razgovaram. Pomislio sam i na runu kasirku, s licem
upropaenim od minke i osmehom zlatozubih usta. Vie sam voleo da ostanem kod
kue.
Ali me je celoga dana toliko muila dosada, da sam posle

veere naredio da se upregnu konji i odvezao se u grad. U kafani je bilo malo sveta. Na
iskrpljenom bilijaru leali su masni, crni eiri. Cigani su sedeli u mranom uglu kalane i
igrali duraka. Treskali su karte o sto. Za jednim stolom igrala su dva mesna trgovca
domine. Pored zida, drei u crvenim rukama svoj tap meu nogama, oputene glave na
jedno rame, spavao je neki svinjarski trgovac. Za drugim stolom sedeli su ljudi, po
izgledu zanatlije, sa eirima na glavi. Pored stola stajalo je bezbroj pivskih boca. Puili
su cigare i razgovarali o neem ispruenih vratova, zatim bi povremeno nadlanicom
prebacivali brkove, zabacili eire na potiljak i tupim ivotinjskim pogledom osvrtali se
po kafani. U ustima su im prtale reci kao prepeena kora hleba: Kelnerr! Pivva!
Za kasom je seela ena sa kosom utom kao lan. Katkad bi podigla ruku i namestila
ukosnicu u puni. Tada bi joj o lanku zveknule mnogobrojne grivne. Moj dolazak
uopte nije primetila toliko se udubila u itanje knjige, ije su korice bile umotane u
novinsku hartiju. Pored blagajne ba se tog trenutka zavrila partija kalabrijasa. Oba
protivnika 'stajala su pored stola, modrocrvena lica i neto kredom raunala na tabli.
Jednog od njih poznao sam odmah. Bio je Pista Mak. Pista je ve deset godina studirao
pravo. Svake godine jedanput obiao bi stolove po kafani i svima dao asnu re da nee
uzimati karte u ruke i nee popiti nijedan pricer, dok ne poloi prvi ispit. Zatim bi
otputovao u Petu, ali ga je u glavnoj auli univerziteta obuzimao toliki strah i uas, da bi
se sutradan opet vratio. Obino je stizao veernjim vozom, doekali bi ga klicanjem, a
Cigani su svirali tu. opavi knjiar Bloh, poznata aljivina, popeo bi se na jedan od
stolova i pozdravio ga s aom u ruci, izjavivi da je Pista uzor skromnosti i da samo zato
nije hteo da polae ispit, jer bi svojim ogromnim pravnikim znanjem postideo gospodina
profesora Mariku. Pista bi se tada, sa koferetom u ruci jer je svoza uvek pravo
dolazio u kafanu poklonio svima u krug, zahvaljujui se na ovako lepom prijemu.
Cigani bi odsvirali Pitinu pesmu: Kad sam pro'o pored tvoje bate ..." A Pista bi od
tuge i alosti produio da pije i da se karta.
Nije hteo da veruje svojim oima kada me je ugledao. Priao mi je i pomalo zbunjen
izustio:
Zdravo...
Seli smo za jedan sto. Pista je bio uzbuen, na visokom ovratniku mana mu se pomerila
u stranu.
Prijatelju, opet sam izgubio etrdeset i dve forinte. to ti je talian ovaj vraji
elezniar__
Zarivi prste u kosu, produi:
Igra li ti kalabrijasa?
Ne kockam se.
Razumeo je i uutao postien. Postavio je ovo beznadeno pitanje tek onako, ali je iz
njega jo izbijala kockarska strast; eleo je da odnekuda povrati svoje etrdeset i dve
forinte.
Poruio sam ampanjac. Pista se nalakti na sto, zurio je u zadimljeni, mutni, kafanski
vazduh.
Ba sam ti ja neka mrcina, prijatelju, gadna mrcina. Tebi u rei, sve sam prokockao
to sam od oca nasledio... Ali idueg meseca navaliu na prvi ispit.
I kao da se uplai ovih reci, naglo tre glavu i zaurla, da se zamalo nisu sruili kafanski
zidovi.
Posluga!

Dojurila su dva kelnera, oigledno ubeeni da e gospodin Mak poruiti elu kafanu.
Pista im tiho naredi:
Kaike uz ampanjac. Zatim se nagnu prema meni:
Drukane, bi li mogao da mi da pedeset penga do prvog? Pod stolom mu pruih
novac.
Pih, ala sam samom sebi odvratan ree. Sa dva prsta savi i spusti novac u svoj
novanik. Zatim opet pozva kelnera.
Razmeni mi!Novanicu od pedeset penga izvadio je tako iz novanika kao da pored
nje ima najmanje jo trideset komada.
Cigani su u meuvremenu prestali da igraju duraka i uzee svoje instrumente. Primetio
sad da se i gospoica na blagajni prenula i da neto apue jednom kelneru, oigledno se
raspitivala o meni.
Prima je tiho otpoeo neku pesmu, svirao je meni, a banda se, u meuvremenu, sa
svojim stolicama primicala sve blie. Odjednom su se stvorili kraj nas.
Gospoica na blagajni je izvijala vrat, gledajui u naem pravcu. Poslao sam joj po
kelneru au ampanjca. Podigla je au do visine ela i zahvalila se, pozdravljajui
njome vojniki. Uz to mi se izdaleka smeila. P*rima mi prie.
Znate li koja bese pesma od stari gospodin?
Gudalom kucnu po poleini violine, okrenu se svojoj bandi i tiho poe da svira:
U crnom gradu beli se toranj vidi..."
Da, seam se, to je pila pesma mog oca. Posledoiji red pesme zatreperi u meni:
Bog nek' je ubije, neka joj naplati."
U meni odjednom neto ustrepta. Popio sam dve ae, jednu za drugom na iskap. Dolo
mi je da zgrabim kafanski sto i da ga bacim posred kafanskog prozora. Ili da iz revolvera
pucam u ogledalo nad gospoiinom glavom. Da poinim neku divnu, pomamnu ludost!
Kada je u pesmi doao do reci: Bog nek' je ubije, neka joj naplati" u srcu osetih otar
bol.
Promeao sam bisere koji su se dizali na povrini ae. Razmiljao sam. Da li me se kad
god sea? Da li i ona, toliko puta kao i ja, preivljava u sebi uspomenu na asove
provedene u ulici Ag? Sta li sada radi? Jedanaest asova uvee. Arenberg se uvalio u
meku naslonjau, a Edita sedi na naslonu.
Pista Mak se zavali na stolicu, lice podie prema tavanicii s nekim udnim bolom u glasu
zapeva tiho uz pratnju violina:
Bog nek' je ubije, neka joj naplati" ...
I njega je neto peklo.
Malo zatim i gospoica prie za na sto. Mak joj poloi ruku na rame:
Gospa Irena! Ba je gadan ovaj ivot!
Gospoica sa kosom boje lana odobravajui klimnu glavom. Prui mi ruku:
Zovem se Irena.
Pozvao sam je da sedne do mene. Posmatrala me je zadivljeno, jer ovde u ovoj maloj,
palanakoj kafani odista sam morao da osvajam svojim petanskim odelom i lepom
manom. Jadni Pista Mak izgledao je pored mene kao zidarski radnik. Iz iskrzanog
rukava na kaputu virio je rukav od koulje, na kome nije bilo dugmeta. Na visokoj,
posiveloj kragni kooperila se neukusna, jevtina, ljubiasta mana. Bio je neobrijan, a lice
mu se sijalo od masnoe. Gospoica Irena se svojim znaajnim pogledima udvarala samo

meni.
Lumpovali smo do tri asa izjutra. Po izlasku iz kafane predloio sam da sve troje
svratimo na rakiju u stan gospoe Irene. Irena osinu pogledom Maka i sa izvesnim
neraspoloenjem prihvati moj predlog. Oigledno je drugaije elela da udesi stvar.
Kasirka je stanovala u blizini, u sobici u koju se ulazilo preko otvorenog trema seljake
kue. Ona je ula prva i upalila na stolu petrolejsku lampu.
Kakva se sirotinja i kakvo se arenilo skupilo u toj sobi. Na zidu asura, oko nje zabodene
arene razglednice. Na lampi japanski zaklon od plavocrvene hartije, kroz koju se
probijala runa, ljubiasta svetlost. U razmetenom krevetu posteljina sumnjive istoe.
Pored zida pribor za umivanje. U jednoj boci neka tamnoljubiasta tenost. U sobi se
irio otuan miris sapuna.Seli smo na divan: gospoica Irena je uurbano tragala za
aama za konjak koji smo doneli sobom i tada, odjednom, kao da je neko obema rukama
zgrabio moje srce i poeo da ga stee. Zamalo nisam jauknuo. Moj pogled je zalutao na
zid.
Na suprotnom zidu visila je jedna kopija u polumraku. Svetlost lampe koso je padala na
nju i ja je prepoznah. Bila je to slika umirueg Petefija u mrkoj dolamici na bojnom polju
kod Segevara. Netremice sam gledao u sliku, srce je prestalo da mi kuca, kao da sam
ugledao avet. Digao sam se i sruio u sebe au konjaka. Pruih ruku gospoici. Ona je
uplaeno gledala u mene.
Zar odlazite?
Odlazim.
Neobino velika novanica, koju sam bacio na sto, utei je.
Ja u jo malo da ostanem ree Mak, i podie noge u blatnjavim cipelama na
otrcani divan.
Gospoica Irena me isprati do kapije i izvetaenim glasom mi protepa: Do vienja!
Osetih neko gaenje, kao da sam progutao neto odvratno; muio me je sladunjavi,
sirotinjski zadah sobe; pred oima su mi lebdele blatnjave, otrcane cipele pijanog Piste
Maka, koje podie na otoman. U kakve mrane i tune jazbine ivota se ja zavlaim!
Kola su me ekala pred kafanom. Obiao sam ih i peke krenuo u no. Trao sam
drumom kao bez due, spotiui se svakog asa. Zvezda nije bilo nada mnom, vetar je
fijukao na nebu. Stalno mi je Petefi lebdeo pred oima u svojoj raskonoj mrkoj dolamici.
Zastao sam pored jednog bagrema, grevito se uhvatio za njega i zurio uplaeno u mrak.
uj, tada sam jasno osetio da je svreno sa mnom. Nema mi spasa, podlei u ovom
bolu.Dva dana kasnije stie pismo iz Pete. Nepoznat enski rukopis, sitna, okrugla slova,
odmah sam naslutio da mi Joa pie. Uzeh ga pomalo mrzovoljno, pomislio sam: bie to
neko dugo, sentimentalno pismo, kakvo obino piu zaljubljene ene. Ali se prijatno
iznenadih, jer je pismo sadralo svega nekoliko reci:
Mnogo bih volela da vas vidim! Joa."
Kao da je iz ovog jedinog reda zraila vedra, zdrava elja. Podseao me je na mio pokret
njenih ruku kada sam je prvi put poljubio, posle nae zajednike veere.
Sutradan sam seo na voz i otputovao u Petu.
Koliko se izmenio ovaj grad i koliko sam se ja izmenio! pomislih kada sioh s voza
na Istonoj stanici.

Odvezao sam se u hotel Grif, koji je nedavno otvoren u centru grada. Tihi, otmeni, mali
hotel upravo mi je odgovarao. Dobio sam lepu, veliku sobu iji su prozori gledali na
prostrani trg.
Evo me opet ovde. Dugo sam sedeo u sobi i razmiljao. ta da ponem? Cime da ispunim
ivot? Hou da budem politiar, spremao sam se za ovu karijeru i u sebi oseam
odgovarajue sposobnosti. Ali kako da ponem?
Predvee sam krenuo da potraim Jou. U stepenitu, na spisku stanara naiao sam na
ime: Jolan Nad rentijer". Zamislih se za trenutak. Ovo obino ime: Jolan Nad"
oznaava pred svetom lepu crnooku kerku glavnog batovana. Kao kakav veo re
rentijer" skriva pred oima sveta vrele noi i strastan ivot jedne milosnice. Setih se da
sam pre ravno godinu dana naslonjen na svoj tap, isto ovako pos<matrao na jednom
drugom stepenitu, jedan drugi spisak stanara, gde sam proitao ime: Otto von Ralben,
General der Cavallerie."
Penjui se stepenicama, stalno mi je pred oima lebdela ona mala karta: Jolan Nad,
rentijer". Koliko je kua na svetu, koliko ovakvih malih karata po stepenitima, na
njimapo jedno ime, po jedno zanimanje! ovek pogleda, proita i krene stepenicama do
oznaenog sprata, spazi oznaena vrata i tog trenutka nije svestan da je zakoraio u
tajanstvena prostranstva. Zatim pritisne dugme zvonceta. Zvonce zvrji u predsoblju, ali se
njegov zvuk gubi u tajanstvenim, dalekim vekovima.
Zazvonio sam na vratima broj pet, na drugom spratu. Joa mi otvori.
Gospode vrisnu ona radosno i pade mi oko vrata. U brzini poljubi me u uvo. Zatim
me pozva da uem.
Izvolite, ba su i momci tu.
Pojma nisam imao ko su ti momci" i neprijatno me je iznenadilo to Jou nisam zatekao
samu.
U sobi su dva mladia puila.
Jedan od njih bio je peadijski narednik u belim pantalonama, sa malim crnim briima,
ije su oi pokazivale upadljivu slinost sa Joinim.
Moj brat Ferenc predstavi mi Joa narednika koji se veoma utivo die i za
trenutak, verovatno je to inio po navici, sakri cigaretu u aci. Kao da sam ja bio nekakav
porunik.
Pali Boko pokaza Joa na drugog mladia, i sama se pokloni. Ona je pomalo bila
zbunjena i ovakvim alama htela je da prikrije svoju veliku radost to me ponovo vidi.
Oi su joj se sjajile i u prvi mah nije znala kuda da se dene.
Boko se pozdravi sa mnom prilino nemarno. Nisam mogao da ustanovim kojoj vrsti
ljudi pripada. Uz ute cipele nosio je dreavoplave arape, bio je obuen pomalo
neukusno, ali dosta pristojno. Na crnoj vrpci na kaputu visio mu je monokl, iako sam
imao utisak da ga nikada ne upotrebljava. Plavu kudravu kosu razdelio je na sredini; bio
je veoma mrav, imao je uzanu glavu i uzana ramena, a kad god bi dim od cigarete
duboko uvukao u sebe, na licu mu se ocrtavala neka udna grimasa.Razgovor je teko
otpoeo. Boko bi povremeno rekao neku duhovitost, po kojoj nikako nisam mogao da
ustanovim kakav je odnos bio izmeu njega i Joe. Svakako nije bio Ferencov prijatelj,
jer su se uzajamno oslovljavali sa gospodine". Ferenc je govorio malo, obe ruke je drao
stalno na svojim kolenima. Joa je skakutala tamoamo, nudila me cigaretama i rakijom.
Ja sam u stvari doao predloili najzad da bih spasao situaciju da vas sve
odvedem nekud na veeru. Moda u Gradski park.

 Ja sam, na alost, zauzet po enskoj liniji izjavi Boko.

Naredniku Ferencu se dopade ovaj izraz i crne oi mu se nasmeie.
A vi obratih se njemu.
Ja moram da se vrnem u kasarnu.
Rekao je vrnem". Uopte uzev, nalazio sam da je gospodin Ferenc veoma mio i
simpatian mladi; bilo je u njemu neke pitome prostote, a svidelo mi se i to to je
tapom tukao Jou kada je saznao za vezu sa Adamom Vitom. Ovo je bio dokaz njegove
mukosti i ozbiljnosti.
Boko ni priblino nije ostavio na mene tako dobar utisak.
Ja u poi, oh, kako ne bih... likovala je Joa. Mladii krenue. Pre no to je
Ferenc izaao, Joa ga lupi
po leima:
Doi sutra opet!
Po njihovom odlasku, ona je pootvarala prozore.
Uvek zadime sobu da se ovek ugui!
Ko je taj Boko upitah.
Novinar. Macin prijatelj.
A ko je Maca?
Glumica. Stanuje ovde u kui. Cesto sam s njom u drutvu, ona je vesela
devojka. ovek mora da se smeje u njenom drutvu, upoznau vas s njom.Tek sam se sad
osvrnuo po sobi. Nametaj i tepisi pruali su dokaz da je Adam Vit bio iroke ruke. Pored
zida stajao je masivni, starinski kredenac od trenjevog drveta, u jednom uglu pijanino,
nad njim sat na stubovima od alabaster a. Po zidovima nekoliko veoma dobrih slika,
kupljenih u trgovini umetnikih predmeta, ali znalaki odabranih, i jedan skupoceni
goblen. I najmanja stvarica, pepeljare, svenjaci na pijaninu, ara ispred kamina,
prekriva na stolu i luster, sve je to probrano u najboljim radnjama.
Koliko imate soba?
Samo ove dve ree Joa i otvori preda mnom vrata spavae sobe.
Uoh. No da, viao sam ve ovako ta. Ovo je skriveno gnezdo bogatakih Ijubaznica,
koje je moda svuda u svetu isto. Krevet, u stilu Luja XIV, upravo je monumentalan i
oigledno napravljen za dvoje. Nad njim svetloplavi svileni zastori. Bio je pokriven
tekim svilenim pokrivaem koji je s obe strane visio do zemlje. Izmeu kreveta i prozora
stajao je ogroman toaletni sto, iznad njega malo iskoeno venecijansko ogledalo. Na stolu
mnogo kristalnih boica, u svakoj od njih raznobojna mirisava ulja i alkohol. Boice d'
Orseja i Ubigana, tajanstvene teglice, beli eljevi i bele etke sa srebrnom drkom i
poleinom. Na svakoj boici srebrni zatvara i ceo sto blista od kristala i srebra. Iz
izvanrednog pribora za manikir kao i iz svega ostalog, zraio je preterani kult lepog i
mladog enskog tela. Na zidu jedna jedina ogromna slika, naga Leda sa labudom. Dva
velika ormara sa ogledalima, pored zida niski, meki divan pretrpan jastuiima. I neto
to sam ovde video prvi put: ceo pod bio je zastrt belim upavim ilimom kao da ovek
hoda po visokoj, beloj travi. Bojaljivo sam gazio po njemu u cipelama. Ovo je odavalo
jo jednu tajnu: u ovu sobu se ulazi samo u sobnim cipelama, do kojih nikada ne dopire
ulina praina. Ovde je kupatilo ree Joa i otvori mi mala vrata na zidu. .
Preda mnom se ukaza savrena udobnost i istoa. Sve je bilo u belom, a zidovi obloeni
belim ploicama. Pored kade stajali su ogromni crveni suneri, na umivaoniku najbolji

francuski sapuni, iji se prijatan miris oseao izdaleka. Svuda kao pena laki ubrusi i
mantili za kupanje.
Otkad niste videli Adama upitah Jou, kada smo se vratili u prvu sobu.
Bogme, ve deseti mesec. Po njegovom pismu, koje sam primila prole nedelje, rekla
bih da mu se stanje pogoralo.
Ovo je rekla sa iskrenom tugom u glasu.
Priekajte za asak, odmah u se obui.
Imala je na sebi domau haljinu boje sleza a na nogama svilene cipele u istoj boji.
Kada se ubrzo vratila obuena, nisam mogao da je poznam. U svom tamnosivom
jesenjem kostimu sa jednostavnim, ukusnim eirom izgledala je kao model otmenog
modnog urnala. Adam Vit ju je svakako nauio mnogo emu, ali istanan i siguran ukus
u oblaenju bio joj je uroen.
Poli smo u Gradski park na veeru. Plaio sam se donekle da e Joa biti ozbiljna i
sentimentalna kakve su obino zaljubljene ene, ali je naprotiv bila vesela i osveila me.
U njoj nije bilo ni traga onog raspoloenja koje sam primetio kada sam je ispratio na voz.
Oduevljavala se svim i svaim. Izjavljivala je da nikada u ivotu nije jela bolji kotlet;
ampanjac je pila zatvorenih oiju, laganim gutljajima, zbijala razne sale i ja nisam umeo
da joj se nadivim i da joj se naradujem. Ve odavno nisam bio tako srean i radostan.
Iz restorana u Gradskom parku vratili smo se peke, drei se pod ruku. Kada smo
zazvonili na kapiji bilo je samo po sebi razumljivo da i ja poem s njom. Na cigaretu i
aicu likera.Joa otra u spavau sobu i dok sam ja iz kredenca od trenjevog drveta
vadio likere i ae imala je odlina engleska i ruska pia ona se presvukla.
Posle nekoliko trenutaka vrati se osveena iz kupatila. Sa lica i ruku zapahnu me svezi
miris parfema. Primetih sa iznenaenjem da na sebi ima samo dugu domau haljinu,
opasanu vrpcom oko struka, a na bosim nogama svilene cipele boje sleza. Haljina je
napred imala dubok razrez i katkad, kad bi se pokrenula, za trenutak bi se ukazale njene
punake bele grudi.
Ponesmo rakiju u spavau sobu. Joa se smesti na zemlju, na mekanom, belom ilimu. Ja
sedoh na divan. Ona mi spusti glavu u krilo, podie oi k meni i ree:
Spavaj kod mene.
Tada mi je prvi put rekla ti".
Tako sam toga dana postao naslednik Adama Vita, koji je u to vreme sa svojim jadnim,
bolesnim srcem umirao u jednom inostranom sanatorij umu. Jer je veni zakon ivota da
se kreveti mrtvaca jo nisu ohladili, a ivi ve leu u njih.
Dakle, ivot je poeo iznova! Preturajui po svojim uspomenama, pade mi na pamet
debeli Turkevei sa monoklom, s kojim sam se upoznao kod Edite kada sam prvi put bio
na veeri. Turkevei je bio sekretar Nacionalne stranke, te pomislih da bi mi mogao
pomoi da me prime u stranku.
Jednog popodneva naao sam Turkeveija kod Zerboa* u Gradskom parku. Govorio sam
mu o svojoj nameri.
'Adujem se i v'lo 'ado odgovori on jer jo uvek nije izgovarao slovo r. Upisau
te u klub, moda si p'o&itao u novinama da je p'vog otvo'en klub. Nai e tamo v'lo
dob'o d'utvo, p'venstveno politia'e.
uvena i veoma otmena poslastlarnioa u Peti (prim, prev.)Sutradan sam otiao u
Maarski klub, gde me je Turkevei odveo predsedniku kluba.
Ekselencijo, dozvolite da vam p'edstavim naeg najnovijeg lana...

Njegova ekselencija neki penzionisani dravni savetnik saslua u mom prisustvu

obavetenja koja mu je Turkevei dao o meni.
Turkevei, donekle pretera, iznese da potiem iz veoma uticajne porodice u upaniji, da
moje ime ima a'obno dejstvo" u okrugu, a osim toga da sam nezavisni gospodar
zavidnog poseda.
Njegova ekselencija saslua Turkeveijevo izlaganje, klimajui glavom i, naposletku,
izrazi nadu da e u meni nai nesalomljivog politikog prijatelja.
P'iekaj molim te, p'edstaviu te gospodinu potp'edsedniku ree Turkevei, uze
me pod ruku, i osvrui se, s monoklom na oku, traio je nekoga od lanova kluba.
Odjednom se naoh pred Editinim ocem. Prebledeh.
Ekselencijo zausti Turkevei, ali ga general prekide i sa osmehom se obrati meni:
Oh, mi se ve poznajemo. Odavno se nismo videli... Sada vie ne stanuje s nama u
istoj kui?
Poslednjih meseci boravio sam na svojim imanjima rekoh, ne znajui ni sam zato
sam slagao i zbog ega sam rekao imanjima", iako nikada ne laem.
Dabome, dabome, ree general.
Kako je milostiva gospoa?
Hvala, odlino.
A Edita? Kada e biti njena svadba?
Oko Boia...
Iznenadio sam se to sam bio u stanju da to upitam tako mirnim glasom. Turkevei me je
vodio od jednog do drugog i svima me predstavljao. Ali se meni ve vrtelo u glavi, imena
nisam uo, niti sam video lica. Otrov koji mi je kanuo uduu poeo je da deluje, a srce mi
je lupalo tako jako da sam jedva disao. Sklonio sam se u jedan kut i poruio konjak.
Obuze me neki strani nemir, guilo me je isto oseanje kao onda u onom nonom lokalu
i kada sam Jou pratio na stanicu.
Pola asa kasnije, opijen bolom i pomalo pijan od mnogih konjaka, uao sam u kartaku
sobu. Seo sam na visoku stolicu i posmatrao kretanje ruku nad zelenom ojom. Znao sam
da se igra bakar a, ali nisam razumevao kad dobi ja i kada gubi bankar. Video sam samo
da se plaaju ulozi, ili uzima novac. Gurnuo sam ruku u novanik i bacio novac na sto.
Bankar okrenu glavu prema meni i pogleda me. Igrai su me gledali. Izgleda da je moj
ulog bio izuzetno veliki. Listovi karata poletee zavlada tiina a zatim se u dvorani
zau agor. Nisam znao da li su se ostali udili. Nisam znao ni da li sam dobio ili izgubio.
Zatim doe na red isplata, isplatie i moj ulog. Dobio sam. Turkevei je stao kraj mene i
objasnio mi kada se dobi ja, a kada gubi. Sada sam ve paljivo pratio, obuzelo me neko
prijatno uzbuenje i sav sam se predao igri. Partija se zavri pre veere, oko osam asova;
nisam prebrojao novac, ali sam video da sam dobio znatnu sumu.
Kada sam iziao iz kluba rekoh samom sebi da se vie neu kartati. Ne zato to sam se
plaio te strasti, ve su mi padale na um razne kockarske tragedije.
Sutradan sam izgubio sav novac. Posle veere odem kui, izvadim iz ladice tednu
knjiicu i te noi izgubim vie no to iznosi moj dvogodinji prihod. Vratio sam se kui u
tri asa posle ponoi; uznemireno lupanje srca nikako nije prestajalo. Sutradan leao sam
u krevetu do podne, ne sklopivi ni oka. Boje, kocke i figure na kartama titrale su mi pred
oima, a srce mi je ujednaeno, glasno lupalo, kao kad neko hoda goredole po uzanoj
eliji. Oko podne skoim iz kreveta sa dubokim uzdahom.Pre podne lutao sam ulicama
bez ikakvog cilja, sa nekim goruim unutranjim nemirom. Na temenu, u veliini dlana,

osetih neki udan pritisak i prenerazih se. Bio sam svestan da je to simptom oboljenja
ivaca.' Grlo mi se suilo i jo uvek mi se priinjavalo da mi srce lupa jae i bre no
obino. Lupanje mog srca oseao sam upravo tako kao da se neto koprca u mojim
grudima i to me podseti na moju zbirku insekata, na eterom zasieni miris plavih i zelenih
buba, na lake etvorougaonike treseta u koje smo zabadali duge i veoma tanke iode, a
setih se i malog nonog leptira sa mrkocrvenim krilima, koji se proboden ovakvom
dugom, tankom iodom koprcao tako dugo, dok sav prah nije stresao sa sebe.
Na nekom naputenom trgu seo sam na praznu klupu i utonuo u razmiljanje. Trebalo bi
da uinim neto, da potraim sebi lek, da bih ublaio ovaj otar bol. ta da radim? Edita
je bila sujetna i svirepa, laljiva i beskarakterna. Oko njenih usana da, tu ne moe biti
sumnje urezala se neprijatna, gotovo nakazna crta. Kad zrelo razmislim i setim se lica
uvenih glumica i drugih ena, njeno lice potamni i moram da kaem da ono i nije bilo
lepo. Koliko je otvorenije, istije i lepe Joino lice! Zato onda patim zbog nje? Sedeo
sam na klupi nabranih obrva i prisiljavao svoj mozak da prikuplja sve neprijatne
uspomene o njoj kada je trpkala groe, slagala svoju majku i prvi put izazvala kod
mene zaprepaenje; prizor naeg poslednjeg susreta i njen izlazak u etnju kad sam je
uvrebao u Beu, u Nibelungengase sve sam ovo sada prikupio i pritisnuo na svoje
srce, da na taj nain ublaim njegovo bolno, uznemireno lupanje. Ali sam osetio uas,
kao kad samrtnik razrogaenih oiju uzalud stavlja i pritiskuje dlan na ranu iz koje e mu
sva krv iscuriti. Uzalud sam pomiljao na sve to sam znao ravo kod nje, iza sputenih
onih kapaka jasno sam je video u hodniku, kada je naslanjajui se na gvozdenu ogradu
sluala fonografkoji je trubio u dvoritu, zatim, kada sam prvi put proao pored nje i
osetio miris svee izglaane haljine, kose i ramena. I preko mojih drhtavih usana prelete
vreli dah prvog nesvesnog i smelog poljupca u mranoj sobi, a u klonulim rukama osetih
opojnu obamrlost prvog zagrljaja. I sad koliko god se trudim da otklonim ove misli
kao oamuen sedim na klupi. U mislima moja ruka krenu i pomilova njeno koleno. Njen
topli dlan ponovo osetih na potiljku i uspomena na ovo uzbuenje vrelim arom planu u
mom srcu, ali se ve sledeeg trenutka ar pretvori u otrov koji je nagrizao ivu ranu.
Skoio sam jer sam osetio da me misli opet gone prema ulici Ag, a znao sam da me tamo,
u onoj sobi oekuju paklene muke.
Otvorio sam oi, koje su se u meuvremenu same sklopile, kao da se preda mnom
spustila tamna zavesa, stvarajui oko mene tajanstveni polumrak, u kome umovi, zvui i
utanje svile ive svojim posebnim, udnim ivotom.
Preda mnom je stajalo bosonogo, prljavo dete, koje je sisalo bombonu i zurilo u mene.
Kada sam ga pogledao, ono se okrenu i ode, kao da se uplailo od mene.
Brzim koracima krenuo sam nepoznatom ulicom.
Bilo je podne.
U uzanoj i dubokoj ulici promicale su pored mene koije, katkad projuri i pokoji bicikl a
zvuk njihovog zvonceta prosipao se po ploniku kao rastopljeno srebro.
Seo sam na otvorenu terasu neke treerazredne kafane i poruio konjak. Tada sam prvi
put pokuao da izraunam koliko sam izgubio na kartama te noi. Zgrozih se, kao da me
je zapahnuo vihor propasti. Imao sam mali majur, odvojen od ostalog imanja, njega sam
te noi izgubio.
Odjednom se preda mnom stvori onizak, rii oveuljak sa cvikerom na nosu, koji mi se
zagleda pravo u lice.
Sluga pokoran ree rii ovek.

Poznao sam ga. Bio je to Mandl kame sam dao predujamna ono zemljite za vilu na M an
j oki putu. Editina zamisao bila je da tamo sazidamo vilu.
Dobar dan, gospodine Mandl!
Ja sam vas, gospodine, traio ve i preko centralne prijavnice! Sta nameravate sa
onim zemljitem na Manjoki putu?
Prodajte ga drugom. Nije mi vie potrebno.
Propae vam predujam!
Ne mari!
Rii oveuljak zurio je u mene, a zatim je slegao ramenima. Ali je oigledno bio veoma
uzrujan, jer je ovo za njega bio odlian posao. Svakako je ve imao drugog kupca koji e
platiti veu cenu. Pruio mi je ruku:
E pa onda, sluga pokoran.
Krenuo je laganim koracima, toboe miran, a kada je ve neto malo odmakao zabacio je
eir i mlatarajui tapom produio trkom. Jurio je za poslom.
Te veeri dobio sam na kartama dve hiljade forinti. Sutradan sam izgubio osamdeset
hiljada. Ovu sumu dobio je Turkevei. Ostao sam duan i morao sam da podignem zajam i
da zaduim imanje. Platio sam i ogromne trokove, jer su iz banke telefonom zatraili
podatke iz katastarske uprave. Ovih pedeset hiljada forinti behu prvi dug kojim je
optereeno imanje, koje mi je otac ostavio bez krajcare duga.
Pet dana kasnije od tog novca nisam imao ni prebijene pare. Kada su mi u Grifu podneli
nedeljni raun, morao sam da zaloim onaj prsten, koji sam hteo da dam Joi, a koji ona
nije primila, da bih ga isplatio.
Posle podne svratio sam do Joe. U poslednje vreme ve sam imao klju od njenog stana
laki savitljivi klju od aluminij uma koji sam uvek nosio u depu od prsluka.
Dogaalo se esto i to da nisam veerao sa Joom nego sam ostao u klubu sve je to
bilo radi kocke ali sam odlaziokod nje nou i ee ostajao i na spavanju. Joa bi se
tada dizala iz kreveta i sluila me rakijom.
Joa je videla i znala po meni da srljam u propast, ali je po nekom udesnom nagonu
osetila da me ne bi spasla, kada bi me recima i preklinjanjem odvraala od izbezumljenog
kockanja, jer me je kockarsko uzbuenje spaavalo od jednog drugog, uasnog
nespokojstva. Ona je istinski patila. Patila i alila me. Postala je upadljivo utljiva, katkad
se zagleda u prazninu i tada osetim da njen pogled trai onu drugu, nepoznatu devojku i
da je ona nemo i uasno mrzi. Ne znam, moda se u svojim najskrivenijim mislima ak i
radovala to oamuen, razbaruen, posrem nizbrdicom, jer sam stajao visoko iznad nje,
a padajui sve dublje hitao sam u zagrljaj njenih rairenih ruku. Jer slomljen i propao,
moda u jednom umornu glavu spustiti na njeno krilo, ali ako i dalje budem ostao
gospodin i bogat, pre ili posle moraemo se rastati.
Na putu prema njenom stanu, odjednom na daljim od deset do dvadeset koraaj a ugledah
Jou i Boka. Za trenutak me neto bonu u srce, iako nije bilo niega u tome to ona s
Bokom, svojim starim i bliskim poznanikom, seta ulicom. Neko vreme iao sam za
njima, a onda zastao, da ih pustim da odmaknu. Ubrzo su se izgubili meu mnotvom
ljudi.
Ja svratih u neku kafanu. Sedeo sam tamo itav as, ovla i sa dosadom prevrui po
ilustrovanim listovima. Najzad se digoh i pooh. Pomislio sam da se za ovo vreme i Joa
svakako vratila kui.

Neujno sam otvorio vrata i na prstima poao prema spavaoj sobi. Ne znam zato, ali
sam nasluivao da u tamo zatei i Boka i iznenaditi ih.
Razmakoh zavesu na vratima spavae sobe. Joa je u domaoj haljini leala na divanu i
itala roman Gesta Berling" od Selme Lagerlef, koji sam joj ja doneo. Kada me je
ugledala, pritisla je ruku na svoje srce.
Gospode, ala si me uplaio! Nisam ula kada si uao? Zatim baci knjigu, prui mi obe
svoje hladne bele ruke i
privue moju glavu na svoje mirisave grudi.
Stideo sam se svoje preanje pomisli to sam uopte mogao neto da posumnjam videi
je s Bokom. Joa je izila u kuhinju da ispri kafu, a ja sam za to vreme seo kraj prozora,
listajui knjigu koju je ostavila. Joa je bila srena kad god je mogla da mi prui neka
sitna zadovoljstva. Znala je da volim svee prenu kafu sa kolaima od badema. Oi su
joj blistale svaki put kad bismo po podne udvoje pili kafu. Ubrzo je iz kuhinje dopro
prijatni miris kafe. Ovaj miris, topli, pomalo gorki miris svee prene kafe u doba uine
za mene je oduvek bio olienje mirisa tihih popodneva. Ne znam zbog ega, ovaj miris,
ispunjavajui sobu, proimao je moje srce neobino prijatnom toplinom. Do tog trenutka
video sam u ovim dvema sobama samo prostran krevet, ipke, boice sa mirisima,
negovanu istou i prefinjenu udobnost milosnice, a sada mi je miris kafe doarao
dom. Pomislio sam kako bi straan jo mnogo strasniji bio moj ivot kada ne bih
poznavao Jou i kada bih sa svojim promaenim ivotom morao da se borim izmeu
etiri gola, pusta zida moje sobe u hotelu Grif.
Joa unese kafu na malom, ovalnom, srebrnom posluavniku. Pored ukusnih oljica leali
su u obliku trougla savijeni majuni ubrusi. ak i ove sitne stvarice nosile su na sebi
obeleje njenog ukusa i urednosti! Postavila je mali sto izmeu nas i na njemu pripremila
uinu. Sedeli smo jedno naspram drugoga i kaiicom meali kafu. Iznenada je upitah:
Kada si poslednji put videla Boka?Ona prvo uze komadi kolaa, prepolovi ga, a
zatim odgovori:
Prole nedelje.
S dva prsta spokojno je umakala kola u kafu.
Tada ponovo osetih kao da me neko s lea gvozdenim tapom udari po glavi, izazivajui
kod mene estoku munju bola, kao da mi je naprsla lobanja. Jednom sam ve osetio
ovakav udarac, na isti nain, i to kada sam Editu upitao kada je poslednji put videla
Arenberga! U prvi mah mozak mi je stao, a zatim, prva misao koja mi je u priguenom,
nemom besu sinula, bila je: zar i ona? Zar i ova drolja?
Suva grla postavih joj pitanje, ali ona ne primeti moje uzbuenje.
Danas popodne se niste etali?
elo popodne bila sam kod kue ree.
I tada se dogodilo neto uasno. U mojim opustoenim ivcima prsio je neto i razjareni
bes odjeknu u meni kao pucanj. Crna i crvena krv navre mi u mozak, miice
mi.nabreknue od gneva, skoih i nogom odgurnuh stolicu na kojoj sam sedeo.
Podigao sam ruku i udario Jou iz sve snage.
Ona prigueno vrisnu i pade na pod. Podie lakat u odbranu, njen pogled zurio je u mene
tu i prestravljen. Usta su joj bila poluotvorena, lice iskrivljeno. Sva se ukoila preda
mnom na podu.
Ja sam plamtei od gneva uspravljen stajao nad njom: stezao sam pesnice i prva misao mi
je bila da u je ubiti.

Ali zatim popusti pritisak krvi u meni i samo stisnutih zuba procedih:
Droljo!
Udarih je nogom, dok je ona i dalje leala na podu. A onda pooh i zalupih za sobom
vrata od predsoblja tolikom snagom da se jedno zastakljeno krilo razbi i sa treskom pade
na pod.U stepenitu se umoran'^ftaslonih Uza zi>i nuh ruku na srce.
.iisbiv omsm eros
r^iiitaas, Maae, fceBko^JfeJana''\Bfeiil5ari5a koja nije u stanju da se brani. Ali
moja pessnitja se tada nije ustremila samo Ha Jou, udario sam <tog trenutka i EditU'^
posred njenog: pritvornog Ma'i udario sam podlu i laljivu enu. Tako je trebalo da
udarim i Editu Ralben, da se srui na zemlju preda mnom. Trebalo je da Udarim nogom i
nju\ kao to sam udario ovu drolju. Taj odmatan ivotinjski udarac pesnicom bila je
osveta za jedan izgubljeni ivot, pa ipak kako je njime slabo uzvraeno za svu "patnjfc i
'teku ^rBnu koju enazver, kandama zadaje tf'BrcemugKatca! ^>" * >
'<u>i ..
Zar su sve tako podle? Za* 'se >6^akvifif?*ffi8oarenjiem' i bolom mora platiti za slast
njihovih poljubacaj'.^a mirisi t^i* hovih grudi i 'rublja, za opojno eladostrae njihove
ljubavi? Uasna je to' eena! Treba beati, spaavati se od njih! Sa*vlaivati in'f
ivotinjskom poudom, onda im" pljunuti u lice i odbaciti ih sve, jer dah njihove due iri
smrtonosni otrov. Oh, kako sam estoko, divljaki mrzeo ene'tog trenutka!
Porui iziao sam na ulicu.
Molim te, 'prikupi sada svu svoju panju, Otvori srce za trenutak da shvati svog jadnog
druga u njegovim posled4ijim asovima, prenerazie te zagonetka ivota; Jer kada bude
saznao sta se dogodilo im sam iziao na ulicu* rau*mee kobni svretak ove moje
jJoslednje noi. / ' ' ' > "''
Tek to sam iziao na ulicu, deset koraka ispredjtieaievcte*lazili su mi u susret Boko i...
Joa. Da, da, Joa!
'i"1
Crni kisni eir od nepromoivog platna, tamnoplavt'koeton i lakovane cipele
kombinovane sa ojom. Stas; visinaJiiJho kao u Joe, samo je lice strano. Lice jedne
tue Senes.crragBvs.
B<Siojskide eir i predstavi me nepoznatog damiogtaa se veselo rukova sa mnom i
ree:
.av' Mid ej
Oh, ja sani vei mnogo sltiala kako uli b meni? Ja 'Sate Maca! '4!>va i
oesu ,i.!go,'i
Idemo do Joe ree Boko jer je ve vie od nedelju dana nismo videli.
Ona nije kod kue izustih naglo upravo dolazim odande, ali u stanu nikoga
nema.
Do avola uzviknu Maca onda smo uzalud doli l Okrenue se i pooe sa
mnom. Ja zastadoh kod sledee
kapije.
Imam neka posla ovde u ovoj kui.
Oprostih se od Mace i Boka. Maca me na rastanku upita:
Recite, jeste li vi uvek tako mrzovoljni? Odgovorih samo osmehom i uoh u kapiju.
Stajao sam
nekoliko trenutaka pripijen uza zid u mranom tremu, dok mi je srce snano lupalo. Kada
sam posle toga iziao, njih dvoje vie nije bilo.

Potrao sam da to pre stignem do kue u kojoj je stanovala Joa. Preskakao sam po
etiripet stepenika odjedanput i stigavi gore otvorih vrata kao vihor. Zastao sam bez
daha u spavaoj sobi.
Joa je sedela na divanu, ruke je sa izrazom neizmerne tuge i klonulosti spustila u krilo,
malo je podigla lice kao da ga je izloila zracima nekog nevidljivog sunca. Sedela je
nepomina i ukoena. Kada sam sa treskom banuo u sobu, nije ni trepnula, ni pomerila
glavu. Otvorenih oiju gledala je preda se, a na lice joj se navuklo smrtno bledilo. Na
belom licu, ispod slepoonice plamtela je crvena belega u veliini dlana, iz koje je izbila
krv. Trag mog udarca. Dugo sam je posmatrao kao omaijan. Ona je liila na nepominu,
ivu statuu bola. Pred njom se nalazio oboren stoi, na ilimu mrlje prosute kafe,
komadi razbijenih olja i pare nakvaenog kolaa.
Joa rekoh tiho. Ali mi ona ne odgovori, ba kao da je bila mrtva.
Nagnuh se i poljubih njene usne. Seo sam na pod do njenih nogu, uzeo u svoje vrele ruke
njenu hladnu, beivotnu, lepu ruku i lagano poeo da ljubim njene klonule prste.
Joa... Sa mnom se zbilo neto strano. Oprosti mi, mora da mi oprosti... Pre no to
sam doao k tebi danas posle podne, video sam te na bulevaru u drutvu Boka... Ili ste
ispred mene na dvadesetak koraaji, verovao sam da si to ti... I kada sam doao ovamo i
upitao, mislio sam da krije od mene... Verovao sam da lae... Verovao sam da me vara
sa okom... Zato sam te udario... Ne ljuti se... Oseam kako je to strano to sam te
udario. Tebe, koja si mi uvek bila pokorna i vema... ali moda sam upravo zato... zbog
toga smatrao jo veom tvoju tobonju la i pritvornost... Oprosti mi... Ti zna da sam ja
ovek slomljena srca, ne, nisam doiveo razoarenje nego uvredu i svirepo ponienje,
ija uspomena pustoi u meni kao ljuta rana... Svirepo ponienje koje tada nisam
mogao, nisam hteo da osvetim... Kamo sree da sam onda onu drugu tresnuo pesnicom u
lice, da je ona druga sedela preda mnom na podu ovako zgranuta, bleda, drui, kao to
si ti sedela, da je ona osetila nad sobom strah od pretee smrti u zaarenom pogledu
ponienog mukarca, kao to si ti to osetila... Nisam ja udario tebe, ve onu drugu... Meni
je bila strana pomisao da u i tebe izgubiti.
Kada sam joj ispriao ta se sa mnom zbilo kada sam siao u ulicu i uverio se u svoju
zabunu, Joa je ivnula kod svake reci, gledala me je blistavim oima, poto sam joj
podrobno izneo sve, a kada sam svoju glavu umorno spustio na njeno koleno, sela je kraj
mene na pod, uzela moju glavu meu svoje ruke, potraila moj pogled i likujui, drui
kao u nekom zanosu, uzviknula:
Pa ti... ti me voli! Bez reci klimnuh glavom.
Joa zatvori oi; ispod tamnih trepavica navirale su joj suze kao zlatni biseri i klizili niz
zarumenj eno lice. Dugo,99
dugo su joj: tekle, kao da se,net'Liifo Aiuajfctioa&iircflfc Suzama obliveno lice
zrailo joj je izrazom neizmernogs blaenstva/.1 .' :' ft >:.;'. m &.:. SK
. , aot vrsto sam je drae za'Jruku Mtadatosetlh' prvi put ono to je dotle
samo tin jate a>ineni, to mlije sada jasno i svesno proimalo srce. Da^alJl'V&Um ovu
pokornu devo jku. Volim iJou. DrugacdjomJK|tiiaionif; zamornom i spokoj stva
eljnom ljubavlju. Ljubavlju?.Wek* koji bi hteo da bei i da ga ovo bekstvo vrati u
toot,^
Moj grubi, razjai^ifli Melarae'.'pesnicom^ kejom sam je udario po belbrn licu,
umes&PSla 5e$>otjMfflfK> 'lialjf prikovao^ jeste*^nojfeU'za moje sreeV*''' ot

ofiitenia ! god;; . , . O.JES ovB'iqw Ji9vo s j, fciBZ Eb BHS iT . . . .fm iJeoiqO , , .

fBoniovi/iq ssl i afmvu ogen 9[915051 osviob mszitt ,. ,saia f U
' je
ukartakim stotom?) ilojiMpjaii e^eja issetstfc. . bavio zakon o uriaprer
moemo da otklonimo5 rame. Zato eii'?za da mi imanje propada, da se
foplV'Skad'Mo*r1mOe ro*tfiffii prui miioge1 ;p'rljategfci
i^ote^sSfflbp^zdajep'MvMtti Oslonac, Optanak?S'3ta6 s"*feifa kroz
kojeiMgSnoetefo' nji 'glas j6gdW*a< 'ije iiema? Jet ^mtvt* nih niisli.1^
..o^'tu'sti i ,f[^oq J5lj\eijo<j .^ oiovs ijftsax Zato se ne spase na
vremersZattP'SW M4geblS 'svojti snagu i svest posle razoarenja
koje^Ofci^ifusv^jepprvoj mukoj ljubavi i u tom razoare^uv0s&8!s^mlrt&ipi'
'pbtaznosti. Zato nema snag^?'Trriei feeeii brtgatfCH^ potttEije ivotne brige s
kojima se 5*>^ Blroiftani>Kada sam u svojim .razmiljanjima doao
dovde, poeo sam da mrzim svoj imetak. Da, svemu su krivi mojih pet stotina jutara. Da
sam morao da krenem u ivot bez novca i materijalne podrke, ova borba bi me oeliila,
a ayako neotporan, razneen i osetljiv, kao da sam odrastao bez vazduha, u samom
pamuku. Kada su prvi put doprli do mene zraci sunca oni su me sprili; kada me prvi put
zapahnuo dah patnje, zapretila mi je opasnost da propadnem, da nestanem.
Postoji samo jedan put: napolje u ivot! Bez prebijene pare, vrstom pesnicom i nabreklih
ila boriti se .protiv talasa, oeliiti svoju duu na vetru i suncu! Sedei katkad za stolom,
za kojim se igra bakara, dok je krupije kupio ispred mene izgubljene uloge, pomislio sam:
neka ga, neka se topi, neka nestaje imetak, jer njemu treba da zahvalim za svoje patnje.
Neka otplovi zajedno sa mnom veliki, okrugli sto, prekriven zelenom ojom, ovaj uasni,
zeleni splav, neka plovi, ko zna u kakve e me predele ivota odvesti!
Maglovito mi se uinilo da me vodi u susret Joi. Nekom utrnulom, pa ipak prijatnom
opijenou oekivao sam da stignem do nje i da joj poklonim svoj umorni ivot.
Banka, koja mi je dala prvi zajam od pedeset hiljada forinti na teret mog imanja, odobrila
mi je jo dva zajma na mnogo vee iznose. Kada sam se ponovo javio sa zahtevom za
novi zajam, direktor odmahnu rukom:
Gospodine, alim, ali vae imanje je optereeno do krajnjih granica.
Sutradan sam prodao jedan deo svoje garderobe, krzneni kaput, lovaka i sportska odela,
koja gotovo nisam ni nosio, i moj zlatan sat ponovo sam odneo u zaloni zavod, jer je za
nekoliko dana i taj novac nestao. Mandlu sam dao nalog da mi nae kupca za imanje.
U klubu su me ljudi doekivali udnim pogledima pri ulasku; njihove poglede oseao
sam i za potiljkom.; O meni jepoelo da se govori: aa aljenjem, ili sa podsmeljivo
napuenim usnama.
Ovih dana su kod mene tri dogaaja izazvala razumljivo uzbuenje. Na korzou sam sreo
Cokonaija, iao je pod ruku sa Margltom, koja je uvek imala plave, ubrljane prste. Kada
sam ih pogledao Iznenaeno Cokonai mi uz osmeh ree:
Moja ena.
Izmenismo nekoliko ravnodunih reci, kao ljudi koje ve odavno ne vezuje nita.
Drugi dogaaj za trenutak silno odjeknu u mom srcu, ali zatim sa dosadom okrenuh
sledel list novina. Proitao jjam da je ministar vojske dao ostavku, a za novog ministra
imenovan je general Oto Ralben.
Gorak osmeh iskrivi mi usne. Obuze me neobina tuga. U meni se zaplaka dea&i, koji
je kod kue u Peterfalvi stajao pred ogledalom l mlatarajui olovkom u rud, glasno drao

nekakve govore. Tek tada se osvestlh koliko sam bio blizu da ostvarim svoje snove. Zetu
ministra vojske zvanlno je obezbeen poslaniki mandat; otvoren mu je put kao
politiaru sa svim svojim uzbudljivim mogunostima. Odjednom se setih onog
prepodneva, kada sam samo iz vienja poznavao Editu i kada sam, sedei na korzou,
proitao u podnevnom listu da je general Ralben pozvan u audijenciju i da e verovatno
biti Imenovan za ministra vojske. Tada je san, vreli san usamljenog mladia, otprhnuo u
daleke visine kao kakav luftbalon, Ovaj je sada, pod teretom mojih uspomena l patnji,
posrtao na nedostinoj visini mojih elja. Kako sam se oseao sitan, propao i smrvljen tog
trenutka!
U meni su u taj mah tinjale l treperile uspomene, ali zatim pomislih: ovako je bolje. Edita
e se sa svojom porodicom preseliti u Be i kreui se ulicama neu morati veito da
strahujem da u je negde sluajno sresti.
Popodne Joa predloi da napravimo izlet na Svapsko brdo. Bila je nedelja. Upravo smo
krenuli kada nam na stepenlama Ferenc doe u susret. Na sebi je imao bele pantalone, a
cipele su mu se sijale kao ogledalo. Sa svojim svee izbrijanim licem i crvenim
kiankama dobrog strelca na grudima imao Je praznini Izgled narednika.
Hoemo li da povedemo l Ferenca? upita Joa i pogleda u mene.
Razume se rekoh radosno, jer sam iskreno zavoleo ovog estitog mladia. Iako
smo tada ve jedan drugom govorili ti, Ferenc je, kad god bih ga oslovio, stajao preda
mnom u stavu mirno kao da sam u najmanju ruku bio kapetan.
Sve troje smo se popeli u tramvaj. U poslednje vreme vile nisam uzimao kola. ekali
smo Ispred stanice uspinjae i veselo razgovarali kada se odjednom dogodilo neito
uasno. Kao da ga je oiinula neka tajanstvena struja, Ferenc se odjednom ukipi, lupi
potpeticom, isprui vrat i ruku naglo prinese kapi.
Nailazio Je general. Ja sam stajao pored zida l brzo pogledao gore u vazduh. Nisam ih
video, ali sam uo utanje dveju suknji. To su bile one. Ona i njena mati. Priao sam
kiosku sa novinama l kupio neke ilustrovane listove, ali sam osetlo da mi je mozak stao l
da moje ruke prevru po listovima kao da i nisu moje. Ruka mi je bila upadljivo bleda i
drhtava.
Kad sam se posle dueg vremena vratio, njih vie nije bilo. Tada sam donekle doao k
sebi i ravnodunim glasom predloio da se ne penjemo na breg ve da odemo u umicu u
dolini. Joa je sve moje predloge prlhvatala sa oduevljenjem l tako krenusmo tamo.
Krilom sam bacio pogled na padinu brega uz koju se zahuktalo penjala lokomotiva
uspinjae. U jednom od ona tri vagona sedela je l ona. Nalazila se na oko dve stotine
metara udaljena od mene.
Kada smo ve duboko zali u umu, Joa me uze pod ruku;ja sam mislio ; Q, tome kako
sam sada pos]<eclnjir put video Editu. Ni tada je nisam u stvari video, samo sam uo i
osetio utanje njene haljine; Da me je ona vieja?, Ne, yerujem, jer su Joa i Ferenc
stajali ispred mene. ,ii .f f ocnJ sreufe Otili smo na veeru u jedan mali restprajsi.
cftfcajuti .na veeru, razgledali smo ilustrovane listove. >i hsfoo
f0pet je granulo prole&e iljtiajsko ;raspoloei^j je uspomene na dane
provedene u ulieiAg, Jednpm nisam mogao da izdrim, preao sam u Budim i satima
stajao oslonjen uza zid, iznad koga su se opet ljubiastim sjajem nadvile grane jorgovana.
Sve se sa mnom zbilo sudbonosno, kao presuda koja e se uskoro izvriti nada mnom.
Mandl je prodao moje imanje i OBO malo novea to sam primio, bilo je upravo dovoljno
da isplatim svoje dugove.
:
, .,>

Jedne veeri otiao sam u klub sa poslednjib, tri sptotine formata u depu. Iz poetka sam
dobio oko pet hiljada fo> rinata, ali u dva asa posle ponoi ustao sam od stola i ostao
duan tri hiljade f or inata nekom advokatu, po imenu Bo^ roslai.
,
Pomalo mi se vrtelo u glavi kada su mi u garderobi pruili kaput. Otiao sam k Joi i dva
dana se nisam makao iz sobe. Istinski sam se razboleo. Ili moda sam samo malaksao i
klonuo, ali ova klonulost se sirila iz mog srca. Pogreio sam kod one poslednje igre!
Smeo sam da igram samo dotle, dok je trajalo onih tri stotine forinti. Koliko god sam
lupao glavu nisam znao odakle u da stvorim onih tri hiljade forinti, koje sam Boroslaiju
ostao duan. Pomislio sam da mu piem i da ga zamolim da odgodi rok plaanja. Ali
ubrzo odbacih ovu misao. Boroslai je i sam ovek na rubu propasti, koji ivi sa stalnom
glavoboljom kako da,,izbegne sudsketube1'fcbeg 'svojih gubitaka (fta kartama./Qjpfc
hjega ne mogu da oekujem nikakve obzire. osi| . .;;. = <: ... : ;i
A... posle... od ega u da ivim? Sada odista vie nemam nita. Evo doao je trenutak da
se bez ijedne pare snanom pesnicom i nabreklih ila borim <sa talasima i da svoju duu
oeliim na vetru i suncu. Evo ovo sam hteo, s toni namerom sam proerdao svoj imetak.
A sada smrtno umoran leim u krevetu, nemam nijedne jedine razumne misli u glavi, ne
znain ak ni kako u da isplatim Boroslaij a.
Pomisao da e se mbj sluaj raspravljati pred disciplinskim odborom kluba i da e toj
sednici moda prisustvovati i general, razdirala me je toliko da mi je dolo da zaurlam.
Joa je stabio bila kraj mene, stavljala mi je hladne obloge na srce, koje mi je povremeno
kucalo upravo neshvatljivo brzo i nikako nije htelo da se umiri. Katkad sam itavih
nekoliko minuta drao Jinu ruku ! svojoj i oseao: moram da umrem. Nema drugog
puta; moram da odbacim od sebe svoj upropaeni ivot. Traio sam spasa, proerdao
sam svoje imanje; verovao sam da e mi se srce ispuniti svezom prkosnom snagom, ali
sam se prevario u raunu. Beei od samoga sebe to mi je sada ve bilo jasno
survao sam se u mrani ponor iz koga mi nema izlaza, u kome leim slomljenih udova, sa
stranom, neiskazanom eljom da umrem.
Dugo sam razmiljao zatvorenih oiju. Joina nena ruka blago je poivala u mojoj. Ova
ruka ipak je vrsto drala moju, iz nje je strujao, tekao ivot u mene. Moram da ivim,
zbog nje, za nju. Otvorio sam oi.
Joa izustih tiho, kao teak bolesnik u velikoj sam nevolji... Spasi me, inae
ne mogu da se vratim u ivot... Uputi Boroslaiju tri hiljade forinata...
Kako ne bih... odmah u ree Joa, i sede za pisai sto.
s ;;
Kao da sam zatraio au vode.Napisa Boroslaijevu adresu na uputnici i lino je odnese
na poStu. Kada se vratila, promucah samo:
Hvala.
Ali Joa je osetila da sam joj ovom jednom jedinom reju pao pred noge, da sam se sruio
pred njom l njenim ivotom.
Iz hotela Grif sluga ml je doneo preporueno ekspres pismo od Turkevelja.
Munu senzaciju je Izazvao tvoj postupak, pisao je Turkevel, to nisi na vreme namirio
svoj kartaki dug. Boroslal je stvar prijavio odboru kluba. Ne zameri ml Sto u sada biti
bezobziran i iskren prema tebi, ali sam primoran i moram da ti sa vet u J em da se Ispie
Iz lanstva kluba..."
Pocepao sam i bacio pismo.

Po podne je Joa sela kraj mene na krevet. Ruku sputenih na krilo dugo je gledala u pod
i odjednom joj potekoe suze.
Sta se dogodilo? upitao sam uplaeno.
Umesto odgovora, pokazala ml je telegram. Uputio ga je advokat Adama Vita,
saoptavajuoi da je Adam Vit pre etiri dana umro u inostranstvu. Advokat je molio da ga
Joa posetl jer je pokojnik i to je stajalo u telegramu u svome testamentu ostavio
njoj znatnu svotu.
Nisam bio u stanju da mislim. Zatvorenih oiju leao sam u krevetu. Joa je mislila
umesto mene:
Sve je u redu... Ne sme da oajava... ministarstvo ...
Dugo joj niani odgovorio. Najzad otvorih oi, zurio sam u tavanicu, kao da sam postavio
pitanje samom sebi:
Hoe 11 da umrem,,ili hoe da ivim?
Joa je pala na kolena pored kreveta i obema rukama, silom mi podigla glavu sa jastuka.
Njen glas je zvuao kao jecaj, molba i presrean uzvik:
Hou da ivi!Spremili smo se za venanje. Joa je tih dana bila ozbiljna i duboko
dirnuta. ProlepSala se i duhovno okrepila pri pomisli da emo otpoeti nov ivot. Katkad
bi sela kraj mene, poloila ml glavu na rame i dugo bismo ostajali ovako. Pri odlasku
uvek me je pratila do izlaza l, obgrlivi me oko vrata, gledala u mene pogledom punim
zahvalnosti. Oi bi joj se tada napunile suzama.
Po ceo dan je pregovarala sa raznim prodavcima i trgovcima nametaja. Nisam se meao
u njene poslove, zamiljeno i duboko dirnut posmatrao sam kako nekom neobinom
revnou hoe da se oslobodi svakog pojedinog dela svoga nametaja l da kupi nove
stvari. Po njenom planu trebalo je da se preselimo u trosobni stan i da od svog starog
nametaja ne ponesemo nita. Postepeno je rasprodala sve svoje haljine, rublje, esijeve,
etke, posteljinu i sve ostalo i kupovala u zamenu novo.
Jednog popodneva, kada sam uao, ona je sedela Ispred pei i bacala pisma u vatru. To su
bila pisma Adama Vita. Okrenula je glavu na drugu stranu, pomalo je bila zbunjena to
sam je zatekao da to ini. Seo sam na stolicu i nemo posmatrao kako sedi na 6111mu
Ispred pei i baca pisma u
vatru.
Kada je zavrila, u ali je na kolenlma dopuzila do mene, poloila elo na moje krilo l
neno me u jela za prst. Videi da i dalje sedim nepomian, toliko me je jako u jela za
ruku da sam ciknuo, Na to oboje prsnusmo u smeh i vedro raspoloenje nam se povrati.
Jednog dana sedeo sam mrzovoljan na dlvanu. Joa se smesta uurila kraj mene. Ruke
mi je obavila oko vrata:
Zato si tako tuan?
Mislim na to da e me ti Izdravati.
Kako to zamilja! planu ona. Ti e ii u kancelariju, iveemo veoma
skromno.
Pripi se jae uza me l posle kratkog utanja upita:' rr Di nee? ,() ,K, ^ ^,r
Hou, Joa. Radiu za tebe...
Bili su lepi ovi asovi, esto bi nas bez ikakvog razloga obuzimala neka detdnjasta
razdraganost i tad^a,.. smo se uz ciku i vrisku valjali po ilimu.
.,,,, ,{,.,,,
ffw~

Ugovorili smo da s% venamo idue srede, pre^matiarem. sedmog rejona. Razmiljajui

koga emo uzeti, .z^svedoka, za trenutak pomislih na okonaija, ali odbacih oy;urmisao.
ji zna ;zbog ega! I tada,sam doao do udnog gtk>piBa da ja uopte prijatelja,
Najzad odluoismo a^mpj sveok; bude Boko, a Join Ferenc. Unapred sam se
srneio/!pri pomisli da, e Ferenc tom prilikom prikaiti svoju najl^pu, kianku dobrog
strelca.
,
Poslednjih dana odlazio sam Joi samo po podiie u kratku posetu. Tada bismo razgovarali
malo, oboje smoc;{mislili na sredu.
",,
Jue me je traio neki raznosa u hotelu Grif. Doneo je pismo u omotu na kome je adresa
bila napisana nepoznatim enskim rukopisom. U pismu je bilo napisano svega nekoliko
reci:
....>*
Po veoma, veoma vanoj stvari htela bih da govorim s vama. ekam vas u est asova.
Margita okonai."
Jo nije bilo ni pet asova. Za to vreme dolazile su mi na um najnemogunije misli: Sta
moe da bude ta vana stvar? Moda je Cokonaiju hitno potreban novac. Ovi jadnici veru
ju da sam jo uvek imuan. Zatim sam pomislio da nije moda u pitanju dvoboj, ili neka
porodina scena, razvod. Nekoliko minuta sam se zadrao i pri pomisli, da su oni moda
saznali da nameravam da se oenim Joom i hoe da me upozore na njenu prolost. Ali
ne, kakva besmislica!
Jedva sam saekao est asova. Tano u est zazvonio sam na vratima Cokonaijevih.
Sobarica me je odvela u spavau sobu, u kojoj je gospoa okonai plela haljinicu za
bebu. Ve prvog trenutka uoio sam po njoj da e uskoro bitimati,?,U nj$j[ivie nije bilo
niega od nekadanje Margite sa plavim, ubrljanim prstima. Malo se ugojila, prolepala i
palo mi je, ft oi da je bila neobino ozbiljna. Gotovo sveana.;; :;*!;.,! > :/':.;:.
' .:.. . , ; '.
Kada smo ostali sami i seli jedno naspram drugoga, ona spusti pletivo. S osmehom me je
gledala pravo u oi.
? ,6vtAZnate li Zbog ega sam vas pozvala?
Nemam pojma odgovorih.
>,
Moj mu nije tu; postarala sam se da ode od kue,i da bismo mogli mirno da
razgovaramo.*,
' 1 Ovo me je43 vie iznenadilo. / \.r\<
p^u)!
Posle kratke pauze, poto mi ae> duboko zagledalK!U..oi,
Edita je jue bila kod mene , .
ft i{fj.uka/BSriif nervozno tre. Opet
nastupi trenutak utftnja, ona spokojno popravi nabore na svojoj haljini.
.j^L jf/i
:& Otkako stoo postale roake, mnogo: smo se zavOjlslft ree, izbegavajui moj
zbunjeni pogled.
E!ku:k;
Malo kasnije ipak je pogledala limene:
Da li vam je
pozpa1;o^%ajeSia vratila Arenbergu veasemiSki) prsten?
>.,.^. ,{.
ovOstetih da sam strahovito HednIZurio sam u nju razrogaenih oiju i ona opet skrenu
pogled na drugu stranu. Pomalo drhtavim glasom ona produi:
ujte, htela bih da govorim s vama ozbiljno. Vi mosrate 4 se satanete sa Editom.
ena sam l znam, ja to bolje da vam objasnim. Edita nije kriva. Vi u izvesnnn
prilikama ne moete da se uivite u duevno stanje ene. Ona ftije imala snage da vam
odgovori na vae poslednje pismo. ' 'Lagano mi se na usnama ocrtavao gorak, izmuen
osmeh. ni glasa nisam mogao da dam td sebe; Prikupio sam svu svojti snagu da bih
mogao da joj odgovorim. Progovorio sam tek posle duge pauze, tiho, s udnim

promuklim glasom^ U mojtrn ^ recima bilo je izvesne otrine:

; ,, u
aefa
Vi, Izgleda, ne znate da sam ja... materijalno potpuno propao.
Gospoa Cokonai mi dobaci topao, mio pogled.
Mi sve znamo. Cika Oto je do tanina upuen u vae gubitke na kartama.
Posle duge pauze ona produi:
ujte, doite do mene sutra po podne oko est asova, kao danas.
I dodade:
I Edita e biti ovde...
Dugo joj nisam odgovorio. Najzad tiho upitah:
Da li Edita zna da u doi?
Gospoa Cokonai je utala, smeila se i naposletku ree:
S njom sam se ve dogovorila.
Ustao sam. Ruka mi je drhtala dok sam zakopavao gornje dugme na kaputu.
Gospoa Cokonai je gledala u mene i kada joj se pauza uinila preterano dugom ona
upita:
Dakle, hoete li doi?
Ne znam odgovorih jedva ujno.
Bio sam sasvim zbunjen. Krenuo sam. Gospoa Cokonai izila je sa mnom u predsoblje i
na vratima ree: I ovo pismo je za vas.
Predala mi je pismo u ljubiastom omotu, koje strpah u dep.
Zatim se sa znaajnim pogledom oprostila od mene:
ekam vas sutra u est asova, vas ili... vae pismo.
Sjurih se niz stepenice. Dole na ulici zastadoh i otvorih pismo. Napisala ga je Edita. Za
trenutak nehotice podigoh omot licu i pomirisah ga. Kao ono prvi put, kada mi je pre no
to smo se upoznali uputila pozivnicu za kuni bal. Gledao sam u ljubiasti omot,
seajui se asova kada sam jokod teta Kamile leao na divanu kao ivi les u svom
budimskom stanu, osluSkivao svaki um i ekao... ovo pismo. Oekivao sam ruku koja
e mi pruiti ovaj ljubiasti omot.
Evo, dobili ste pismo l
Pismo je bilo napisano nemirnim, na brzinu ispisanim slovima, bez naslova:
Oprosti mi... Znam da sam prema tebi uinila straSan greh, ali molim te oprosti,
mora da mi oprosti, jer sam i ja mnogo patila... Ne radi sebe, ve zbog tebe... Oh, i ja
sam iskusila kaznu i sama ne znam ta se sa mnom zbilo, obuzela me je bolesna sujeta,
pomela me pomisao da u biti supruga jednog grofa... Nikada nisam volela Arenberga.
Volela sam samo tebe, uvek samo tebe. Jo i sada.
Sve sam znala o tebi... Otac je uvek priao da ceo svet u klubu govori samo o tebi, da kao
sumanut srlja u soptvenu propast i da te svi ale. Otac nije ni slutio da u moje srce
zabada no, priajui o tvojim znatnim gubicima, o kojima se govorilo u klubu. Jednom
vie nisam mogla da izdrim. Jedne veeri to je ve bilo u Beu ula sam u oevu
sobu i jecajui ispriala mu sve. Da ti zbog mene srlja u propast, da ne volim Arenberga
i da sam te napustila samo zato da bih postala grofica i da njemu, kao ocu, priinim
zadovoljstvo...
Otac je sasluao moju ispovest, zatim se digao, uzeo moju glavu meu svoje ruke i
poljubio me u elo.

 Mila moja keri rekao je odsad u te jo vie voleti. Tvoja srea za mene je
vanija od svega drugoga. Otputuj odmah u Petu, uhvati tog mladia za ruku i dovedi ga
k meni.
Moj otac je gospodin i ovek u pravom smislu reci. Ovo se dogodilo sino. Odmah
sam napisala Arenbergu pismo i vratila mu vereniki prsten. Jutros sam sa svojom
sobaricom sela na voz i u podne doputovala u Petu.
Znam da si materijalno propao. Znam i to da si napustioministarstvo. I otac zna, ali to
nita ne znai :,:.> Ti moda i ne zna, otac je pre nekoliko meseci dobio veliko
nasledstvo, iznenada mu je umro;!neki stric i eeff njegovi imetak pripao je nama... Otac
me je tada proglasio punoletnom i prepisao na moje ime moj deo... <'*'i^:>u
v:,sap;..r ..'.. . .;
Ovo se dogodilo jo u Peti... Tada sam na ulici sluajno srela Mandla... Sea ga se; td
jetonaj ovek kome si ti,ao malog za kupovinu zemljita za alu na Manjoki putu ;g.idid
Mandla sam doznala da hoecda proda svoje ima&jef. i. Tada sam mu dala nalog sda
po svaku cenu U mojie rime 'kupi tvoje imanje u Peterfalvi, ali pod uslovom da ostaaei<u
tajnosti da sam ja kupac.... Uspelo je. Dobila,sam imanje;! zemljinim knjigama videla
tragove tvoje strane propasti.. ;Isplatila sam sve dugove. Imanje je sada bez ikakvih
4ea5eta na mom imenu... Ja... ja ti... ga vraam..." ^ , H n Nisam mogao da itam
dalje. Izguvao sam pismo i bacio 'ga/Bio je to neobian trenutak; jasno sam video pred
sobom Jou. U trenutku kada sam je udario, i ona od straha > izbezumljena pogleda
podigla ruku u odbranu. Usta su joj bila poluotvorena, lice iskrivljeno. Nepominome,
leala preda mnom na podu.
> ,fu,
A zatim, trenutak kada sam se vratio, na! ftfe'seela na divanu, ruke malaksalo i
klonulo spustila u krilo,.; lice malo ipodigla, kao da ga je izloila zracima nekog
nevidljivog sunca. Nije ni trepnula/ndtipomerila glavu. Otvorenih i gledala je
preda se i lice joj bese bledo kao tt samrtni&a. Na fcelom licu video se crni trag udarca.
Pred njom, na .pod, oboren sto, mrlje prosute kafe na ilimu, polupane sol je i komadi
nakvaenog kolaa.
.in: ; ; <va
uj me, Maa, stajao sam na ulici, >a jesam ovo video 'avetirijski jasno. '' :''
;;./.> . onig olinogoc c..'
Besmislica Uzviknuh glasno. :Mn3isv IHTI
Vratiu se i rei gospoa okonai? uzaludna je, gospoo, svaka re. enim se idue
nedelje!. kafgJBm JK si; ^^Ali nisam imao snage da se vratim. Stajao sam kao ukopan.
Oh, kako je to bilo uasno to nisam bio u stanju da se vratim i da izjavim da me sutra ne
ekaju!
Uao sam u prvu kafanu i napisao Joi nekoliko reci:
Mila moja, videemo se tek sutra u podne".
Bio sam toliko uznemiren i uzbuen da u ovom raspoloenju nisam eleo da se pojavim
pred njom. Jadnica, mogla bi da pomisli... ali ne, ovu misao neu ni da stavim na hartiju.
Spustio sam se na obalu Dunava. Ispod kestenova video sam teta Kamilu, u jednoj ruci
nosila je neki paketi, u drugoj je drala svoju maku. Izgledala mi je kao neka udna
uspomena koja poslednji put u ivotu promie mojim seanjem.
Dugo sam gledao za njom, a zatim se spustih na jednu klupu.
Nad gradom je ve lebdeo sumrak. Nebo je bilo kao veliki zlatni plamen. S ostrva je
plovio Dunavom mali, beli parobrod. Iznenada je otro zapitao i zvuk se razlee kao

samrtni, divlji krik. Odbijajui se sa padine Gelertovog brega, krik belog broda polete u
nevidljivom luku put neba. I negde na visini.
S brega koji je odisao proleem silazili su u sumrak mlade ene i mukarci. 2ene su
umorno vukle za sobom svoje suncobrane, mukarci su ili utei.
Na obali je stajao gologlavi mukarac, prekrtenih ruku na grudima nepomino je
posmatrao vodu, po kojoj su se utrkivali talasi bakarnog preliva. Svuda je bilo sveta po
stepenicama obala; stara gospoda, starije dame, mlade devojke tesno pripijene jedna uz
drugu, sluavke koje su skoknule na asakdva, etali su. Posmatrali su vodu.
Zatim sam se digao i poeo da etam izmeu dva kestena na obali. Sa Dunava je dunuo
vetar i zanjihao kronje drvea. Smrkavalo se i postepeno se zasjae svetiljke. Mrki talasi
Dunava valjali su se pevuei ispod mranih stubovamosta, kao neka udesna povorka.
Na povrini zahuktale vode nemo su treptali odblesci svetiljki sa obale, kao nadole
okrenute dinovske buktinje.
Bez ijedne misli, s rukama na leima, oborene glave, etao sam goredole izmeu dva
stabla. U meni se irila jedna jedina nejasna misao: sada je svemu doao kraj, nada mnom
su izbili poslednji asovi.
Pogledao sam u nebo, odakle mi se uinilo da ujem avetinjske otkucaje ovih asova. Na
podignuto lice kanue mi kapi kie. Neko udno zujanje zagluhnu mi tog trenutka ui,
neko neobino brujanje koje je dopiralo do mene odnekud iz svemira i koje je odista
liilo na avetinjske otkucaje ovih asova.
Oko mene je ve bio mrak. I tada sam krenuo ovamo u hotel...
Eto, Maa, to je sve...
Iz dnevnika lekara stanice za hitnu pomo
Petog maja, sreda
Pre podne u osam asova i trideset minuta primili smo poziv sa kraja Vacidruma, gde je
tramvaj broj 57 pregazio radnika iz fabrike lampi. Sa lakim ozledama prevezli smo ga u
bolnicu.
Nekoliko minuta pre deset asova primili smo poziv iz hotela Grif, ge je jedan mladi u
sobi broj 239 pucao sebi u grudi. Kada smo uli u sobu osvetljenje je jo gorelo, a zavese
na prozorima bile su sputene. Na stolu je leao zamaan rukopis, na njemu ispisana
adresa: Gospodinu inenjeru Maau Totu, ovde pored mene, u sobi broj 240".
I na posebnom listu hartije ovo bese poslednje to je napisano nekoliko nabaenih
redaka:Na ime duga od tri hiljade forinti sva svoja odela i sve svoje preostale stvari
ostavljam gospoici Jolan Nad."
Sobarica nam ree da je gost doao kui sino u devet asova i da je pisao ele noi.
Kada je oko osam asova za trenutak zavirila u sobu, osvetljenje je jo uvek gorelo.
Samoubica je sedeo u naslonjai, ruka iz koje mu je ispao revolver, nemono je visila.
Oi su mu bile otvorene jo je bio iv i nasmeio se slabim osmehom. Raskopao
sam mu prsluk i koulju: metak mu je uao u telo neto iznad srca. Previo sam ga, a zatim
smo izvadili njegovu posetnicu. Na litografisanoj posetnici sa plemikim grbom stajalo je
ime:
U njegovom novaniku nali smo veoma malo novca.
Poloili smo ga na nosila i spustili ga u automobil. Kola su krenula prema novoj
SentJano bolnici.

Ve smo bili u Budimu upravo smo se lagano provezli pored ulice Ag kada je
mladi polako otvorio oi i zatim ih ponovo sklopio. Nagnuo sam se nad njim, oslunuo
mu srce i opipao puls.
I tada, tog trenutka, izdahnuo je putem.nesh mi
ROMAN
Naslov originala
ZILAHY LAJOS
VALAMIT V1SZ A VlZ
Prevela ONJA PEROVIC
Rani sumrak jesenje veeri sputao se nad prostranom rekom. Sa tornja crkve minorita
zvonilo je na veernje. Vetar je raznosio brujanje zvona.
Bio je to kraj novembra... leta gospodnjeg.
Vetar je uvao sve jae. I kao da se otuda od grada irio mrak.
Na drugoj obali velike reke gde je stara tamna hrastova uma mrko izbijala iz
bledozlatnog okvira sve gueg sutona, obarale su se nevidljive ruke na ogroman hrast.
Zvui udaraca sekire rasue se po reci: ona uzvrati ehom. Mukli odjek razlee se po
strmovitoj obali.
Zatim se zau kako se veliki hrast rui tekim hukom. Oboren, jo je dugo pratao i
stenjao, dok su se drvosee dovikivale oko njega.
S ove strane visoka, usecima izbrazdana obala, izgledala je kao da ju je nekada, u
zaslepljenom besu neko raskomadao. Korenje starih vrba visilo je na izlokanoj obali,
isprepleteno i debelo kao ruka, liilo je na creva u rasporenom trbuhu. Malo dalje
slomljena topola pokazivala je svoje bele rane.
Obala zarivena u vodu, bila je nalik na ogromnog jelena lopatara, sa elom od stene i
rogovima od vrba, koji do kolena stoji u vodi, rashlaujui svoje teke rane. Nedavna
poplavananela mu je ljute rane: talasi su mu kao kande razbesnelog lava iskidali utrobu.
2bunje zove, divlje zelje, pelen, pasj ako vina, iak i ostalo iblje sa svojim jesenjim
porumenelim liem, izgledali su kao sasuene krvave mrlje.
ak se i danju jedva nazirala suprotna obala iroke reke. Postepeno su se obrisi velike
ume utapali u mrak. Samo se na penuavoj reci, koja se prividno pripitomljena valjala u
svom koritu, jo zadrao mutni, bakarni sjaj...
Obalom je promicao mukarac. Oko njegovog mravog tela leprao se crni ogrta, koji se
na vetru pripijao uz njega kao crni barjak za kopljau.
Ve je zavladao potpun mrak. Mukarac je iao u pravcu odakle se svetlucao etvorougao
prozorskog okna u mrkom sutonu.
Uzano dvorite opkoljavala je ivica oveje visine. Vetar je otvarao i zatvarao nisku
kapiju od pletenog vrbovog prua. Ona je alosno pitala kao kakvo vezano ivo bie.
U dvoritu su bile pobodene dve rave, o kojima su visile velike ribarske mree. Sline
velikim, lakim krilima slepog mia one bi se katkada zaleprale, eljne da polete sa
vetrom. Ali bi opet splasnule i olovne kugle na njihovim rubovima udarale bi po ravama
kao grad.
Covek u crnom ogrtau, koji je i sam liio na deli mraka, preao je preko dvorita i
bacio pogled kroz prozor.
Vetar je do zemlje potisnuo dim iz odaka, a iz dima isparavali su se primamljivi mirisi
veere. Utrobu putnika svakako je morila glad, jer je, gutajui pljuvaku, uarena
pogleda, gledao kroz prozor.

Na stolu u sobi stajala je uljana lampa dok je pod bio prekriven izreckanim otpacima
plute. Domain je isecao kolute u veliini dejeg eira; pomou njih se jedan kraj mree
odravao na povrini vode. Zvidukao je obavljajui svojposao. S vremena na vreme
pruao bi ruku u kojoj je drao kolut da bi bolje ocenio okruglinu.
Moglo mu je biti oko dvadeset i est godina. Kroz razdrljenu plavu koulju videla su se
snana, obla prsa i koa potamnela od vetra. Radio je pognute glave pri svetlosti lampe i
njegova kratko podiana gusta kosa zasjala bi se kao etka kojom se pozlauju drveni
kipovi. Zaeljana kosa ionako mu je liila na kapu to se sasvim glatko i tesno pripaja uz
lobanju...
Imao je pravilno lice, otvorenih i ravnih crta... Na njemu se jo nisu ocrtavali udni, jedva
primetni uglovi i bore oko oiju, ustiju, nosa, ela i brade, u kojima se na ponekom
ovejem liku kao guter u pukotini stene, neopaeno skrivaju pojedine misli. Ovo lice
nije odavalo umnost, ali nije bilo ni prazno i glupo. Uokvirila ga je retka, meka brada,
upadljivo svetlija od kose. Nije bilo ni lepo ni runo. Krupne bezbojne oi behu pomalo
sanjalake, ali zamiljene i dobroudne...
Na tom licu nije bilo nieg znaajnog. Ukoliko je pak bilo _ neega to bi oveka moglo
da privue to bi moglo biti samo to to nije bilo slino licu miliona drugih ljudi. Bilo je to
samo jedno ljudsko lice, lice mukarca, kao na platnu Sebastijana de Pjombo lik
Nepoznatog mukarca. Beznaajno, pa ipak sa dahom venosti na elu...
Evo jednog srenog oveka pomisli putnik napolju, na ledenom vetru, uvukavi
vrat u svoj pocepani ogrta sa irokim okovratnikom. Ali moda su samo uasna glad i
njegovo napeto uzbuenje raspalili do te mere matu.
2ena je sedela u zapeku i ljuljala kolevku. Pevuila je pri tom neto, ne obraajui
panju na reci pesme, bez neke melodije, samo po ritmu po kome je ljuljala kolevku.
Pria, pria priica. 2utokljuna ptiica, Dobra bunda, elav mi Skoie ti za vrat
i.Stalno samo ova etiri stiha, ne podiui nigde glas i u jednom dahu. Coveku koji je
spolja sluao ovu uspavanku, uinilo se kao da slua zujanje zunzare upale u neki stakleni
sud.
Putnik je obuhvatio pogledom sobu, koliko je to kroz mutno prozorsko staklo i pri slaboj
svetlosti, bilo moguno. Soba je bila mala i niska, u njoj se sve blistalo od istoe.
istoe koju su odravali hitri prsti domaice u ovoj kui.
Trone grede tavanice bile su iarane kao starinske, svete knjige. A po policama su se
utile i rumenile zimske jabuke, iji je miris prodro u svaki kutak.
Pored pei je na nogarima, pokriveno maramom, stajalo naraslo toplo i slatko hlebno
testo.
Na zidu je bila ikona, u arenim aama kredenca klasje ita i rai. Ispred pei se blaeno
ispruio rutavi pas, opruivi prema vatri svoje ape. Pucketajui, odsjaj vatre poigravao
je po njegovom trbuhu i crnim bradavicama dojki.
U toplom kutu na klupi do pei umivala se siva maka. Svakako je u ovom trenutku
moralo biti prijatno u sobi, iji je nametaj, dodue, bio veoma jednostavan, ali je ipak
pokazivao da njeni itelji ne ive kao seljaci, ve kao imuniji i obrazovaniji ljudi.
Pored zida u naslonjai sedeo je starac i zamiljeno puio na lulu.
Ui u i zamoliu ih za koji zalogaj odlui se putnik, jer je primetio da se na
ognjitu die para iz lonca.
Ue u dvorite u kome je sluavka cepkala sitna drva.

 Dobro vee ree doljak, pridravajui vratnice koje je vetar hteo da mu istrgne iz
ruke.
Devojka odgovori na pozdrav i osvrnuvi se, samo ga letimino obuhvati brzim
pogledom. Ali se ipak die i, otvorivi unutranja vrata, viknu:
Jano.
Izgleda da su u ovoj kui naviknuti na ovakve posete.
Stranac ue. Zimljivo protrlja ruke. Mukarac i ena otpozdravie skoro u isti mah.
Domain ustade i prie gostu. ena okrenu samo glavu i produi da ljuska kolevku, kao
da je smatrala najprirodnijom pojavom na svetu, da im usred noi u sobu upadne blatnjav,
pocepan ovek, sumnjiva izgleda.
Die se i pas ispred pei, protee se, i mahanjem repa pozdravi gosta, poto mu je onjuio
skut i pocepane cipele.
Stranevo lice bilo je zaraslo u bradu od nekoliko dana. Svojim izduenim, obnaenim
vratom, pocrvenelim od vetra, liio je na jastreba. Imao je veliki nos i okrugle oi u
kojima se ogledala tuga ivotinje sa kojom se ravo postupa.
Kakvim poslom dolazi, prijatelju? upita ga domain bez ikakvih uzbuenja.
Zatee me mrak na putu ree doljak, neobino hrapavim, dubokim glasom, kao da
mu je grkljan napukao.
Jano se odjednom nae blie njemu, uinilo mu se da je uoio neto na doljakovom
licu.
Ne verujui svojim oima, zgrabi ga za rame i okrenu licem prema lampi.
Gergej!
Nikako nije mogao da odvoji pogled sa ovog runog i tunog lica.
uvi svoje ime, stranac se mirkajui unese u domainove lice da bi na njemu otkrio
poznate crte. Ali ga se oigledno nije seao.
Gledali su se nekoliko trenutaka. Doljak je sa oajnikim naporom buljio u Janoa. Ali
ga se i pored toga nije seao.
Pamti li sina majstora ribara upita Jano koga ste vi zvali Jani tuka?
Gost obema rukama odgurnu Janoa, kao kakvo privienje i beonjae mu zasjae. Zatim
stresavi se celim telom, dlanovima pokri lice i promuca:
Oh, boe moj.123
Ramenima naslonjen o vratnicu mije skidao ruke sa lica, kao da je eleo da.pokrije svoj
dananji izgled i sadanji ivot.
Duboko potresen Jano je posmatrao svog druga iz detinjstva. Proveli su nekoliko godina
zajedno ovde na obali reke. Nekada je gospodii Gergej sa svojim vaspitaem dolazio
ovamo iz grada, na magareoj zaprezi sa belim amovima. Njegov je otac bio jedan od
najbogatijih ljudi u gradu. Odevao je svog sina u meku oju i kripue kordovanske
izmice. Doveo mu je i vaspitaa, nekog trbuastog oveuljka, kome je preko
jarkozelenog prsluka visio dvostruki lanac od asovnika. On je uvek na nekom stranom
jeziku razgovarao sa deaiem, poverenim njegovoj brizi. Kad su se prvi put pojavili,
Jano je pun potovanja stajao u blizini i otvorenih usta sluao tui jezik, ne razumevajui
ni slovca. I kako je prvi put u ivotu sluao govor na stranom jeziku, nikako nije mogao
da shvati da ovi nerazumljivi glasovi odista mogu da izraavaju bilo kakav ljudski pojam.
Sve ovo mu se uinilo vraije i glupo. emu to kada se ljudi na sopstvenom jeziku tako
lepo sporazumevaju.
Gospodin vaspita izvukao je iz kola neke udne bambusove tapove i isprepletao ih.

Jani je seo na zemlju i posmatrao ih zlurado. Aha, ovi su doli da pecaju ...
Gospodin vaspita drao je u ruci dugi, povijen tap, ali razume se nije uhvatio ni jednu
jedinu ribu.
Tada Jani, u kome se probudio prastari ribarski ponos, raskoraivi noge stade nedaleko
od njih na obali, zviduui izvue iz depa komad kanapa, stavi glistu na udicu i baci je
u vodu. Posle nekoliko trenutaka u ruci mu zatreperi kanap i kada ga trgnu na udici se
zabelasa i zapraaka riba, kao tajanstveno, ivo srebro vodenih dubina. Mrena, ili grge. I
tako jedno za drugim. Ribe je skidao sa udice i u velikom luku opet bacao u vodu. Ali
nijedanput za to vreme nije pogledao u nazovi pecae, da ovi ne pomisle da sve ovo ini
zbog njih. Kada se dovoljno nauivao svoje nadmoi, strpa kanap u dep i poe, ne
osvrui se za njima.
uj mali viknu za njim gospodin vaspita. Jani se prezrivo osvrnu.
Hodi askom ovamo i pokai nam kako to radi... Jani se ne pomae s mesta.
Hajd' ovamo, dobie komad slatkog kolaa.
Ova poslednja re pokoleba njegov ponos. Vrati se i naudi ih kako da pecaju. U
meuvremenu dvoje dece posmatralo je i ispitivalo jedno drugo kriom dobaenim
pogledom. Osim pantalonica u duini od jednog pedlja, na Janiju pod miUm bogom nije
bilo nikakve druge odee, jedino njegova preplanula koa, boje hlebne kore. No glavu
gospodiia Gergeja krasio je slamni eiri ukraen perjem, pa ak su mu i oko vrata
vezali penastu svilenu maramu, da ne ozebe.
Ubrzo je i u nevetoj ruci gospodiia zatreperio kanap i dete iz grada uz radosni vrisak
izvue prvu ribu iz vode.
Otada su magarea zaprega sa belim amovima, male koije sa kao limun utim
tokovima, trbuasti gospodin vaspita u zelenom prsluku i gospodii Gergej dolazili
skoro svakog dana na obalu reke. Iz korpe od pletene trske vadili su bogatu uinu. Dvoje
dece sprijateljie se svim srcem i duom, kao to se samo siromano dete i bogatako dete
mogu sprijateljiti.
Jednom je i Jani ponudio svog druga peenom bundevom i semenkama. Gospodii
Gergej bi to pojeo u slast, ali mu vaspita istre ove poslastice iz ruke i baci ih u vodu.
Suma, obala i reka i malo nie evar, krili su u sebi hiljadu uzbudljivih radosti. U jesen
kada sazru trnjine, divlje krusxe i jabuke, bilo je to za gospodiia Gergeja ukusnije od
svake uine iz grada. A u prolee i leto kako behu divne mirisne jagode, slatkogorke
kupine i vivkova jaja peena u pepelu. Satima su se krili po utavom evaru, vrebajui
lukom istrelom divlje patke, na ijim je tirkiznoplavim vratovima, dok su plivale niz
vodu, blistalo zalazee sunce. I divlje golubove, koji su se epurili kao da se u svakom od
njih krije tajna opruga, ostavljajui na glatkom, vlanom alu otre zvezdane otiske
svojih crvenih noica.
Jednom, o Uskrsu, mali Gergej pozva svoga druga u njihov stan u gradu. Janiju ovo ne
bese prvi odlazak u grad, na vrh ribarskih dvokolica esto se tamo vozio, ali nikada nije
stigao da ode dalje od riblje pijace, gde su po stolovima, mokrim i klizavim od vode i
riblje krvi, uz viku i graju bacali na gomilu razne vrste riba, dok je raskvaena zemlja bila
puna oljuStenih ribljih krljuti, kao da su mericama prosuli sitan srebrni novac u blato.
Kua gospodiia Gergeja, svojom zasvoenom kapijom i sveinom koja je izbijala
odande, uinila se Janiju kao privienje iz bajke. A tek sobe. Svuda ogledala, ilimi,
tapete, slike, statue i knjige, tako da ni za trenutak nije smeo da ispusti iz ruke svoj
praznini eiri, jer bi se sigurno izgubio zanavek meu morem ovih stvari.

ega ti tu ne bese od jela. Mada su oni ruali za malim stolom i samo su odande istezali
vratove da eljnim i radoznalim dejim pogledima proviruju do stola odraslih.
Bogme otada je prolo bezmalo dvadeset godina. Za sve to vreme nije video gospodiia
Gergeja, ali sada, im je uao smesta ga je prepoznao. I u detinjstvu je imao isti ovakav
veliki grbav nos i krupne, okrugle ptije oi. Vrat mu je i u ono vreme bio neobino
izduen.
Jano se obrati svom tastu:
Oe! Znate li ko je ovaj gospoin?
Stari zamirka oslabelim oima i odmeri doljaka od glave do pete. Otkuda bi znao kada
ga nikad nije video. On je sa svojom kerkom dospeo ovamo iz drugog kraja.
Kad mu Jano objasni, on samo s nevericom proguna i zavrte glavom. A ovo mi je
ena. Dovede Jano svome gostu Zuanu za ruku i predstavi je ponosno.
Pogled lepukaste, crnomanjaste enice izraavao je toplu srdanost. Ali ih zatim sve
troje obuze strast goscenja i Gergej nije znao na koju stolicu da sedne, jer su ga troje
nudili u isti mah.
Tek kad je seo za sto, domaini primetie da gost izgleda veoma jadno. Ali su se pravili
kao da to ne vide.
Gergej je govorio malo. Tunim i snebivajuim osmehom branio se od preteranog
nutkanja. Svakako je i on sam oseao koliko bedno i alosno izgleda, pogotovo u oima
ovih ljudi kojima je sada ve poznato ko je on bio nekada.
Nije poloio ruke na sto, ve ih je drao na krilu, jer su mu krajevi od rukava visili u
dronjcima. Kada ga posluie veerom, jeo je levom rukom, jer mu je levi rukav bio
ouvaniji. Govorio je malo i jeo manje no to je eleo.
Posle veere, kada su u razgovoru nastali dugi prekidi, 2uana i stari im poelee laku
no i odoe na poinak.
Jano i Gergej ostadoe uz krag sa vinom.
Odakle dolazi sada upita Jano osetivi da namerno utanje deluje veoma muno i
da ovaj ovek bolesniki bledog lica i jadnog izgleda eli da ispria mnogo ta.
Gergej ga pogleda oima ija je beonjaa bila iarana krvavim ilicama.
Iz zatvora ree tiho onim svojim dubokim promuklim glasom.
Jano je gledao u njega sa zaprepaenjem.
Gergej se nalakti na sto, nagnu se blie njemu i poe da govori. Govorio je apatom,
ponekad bi kroz zube procedio neki itavi glas.
Kad su mi roditelji pomrli, nasledio sam ceo imetak. Ali odjednom je sve otilo.
Postarah se da dobijem posao i jedan prijatelj inoga oca nae mi kancelarijsku slubu.
Tada jedolo do nesree. Nije bila velika svota, nisam bio dugo u zatvoru, svega mesec
dana.
Ispriao je sve ovo bez ikakvog uzbuenja i kada je zavrio, gledao je preda se u sto,
podiui jednu obrvu.
Jano je uasnut sluao ove reci. Due vreme vladala je mukla tiina.
Ali zbog ega upita Jano najzad.
Gergej slegnu ramenima, ali ne odgovori. Kao da mu je sada ve bilo sasvim svejedno.
Jano je eleo da ga ispituje, ali nije nalazio odgovarajue reci. Grebao je noktima po
stolu i samo bi ispod oka pogledao tu i tamo svoga prijatelja. Kao da je svakog asa
ponovo eleo da se uveri da ovo pre vremena ostarelo lice, sa dubokim, tamnoplavim

podonjacima i ovaj podivljali odrpanac doista predstavlja nekadanjeg gospodiia

Gergej a.
U jednom trenutku Gergeju zatreperi pogled, kao da ga udarac tre iz misli. Uzdahnu
duboko, zavali se na stolicu i protee se. Zatim ispod stola poe da pucketa prstima.
Zaelo, prijatelju, u bojim smo rukama izusti tiho. Zatim se nae i apatom ree:
Zna li ta me je dovelo dovde? Jedna ena. ena koju sam voleo.
Pratio je unezverenim pogledom izgovorenu re, kao da je i sam smatra besmislenom.
Ne shvatam to ree Jano i odgurnu au ispred sebe. Po njegovom glasu osealo
se da se ljuti.
Voleo si jednu enu. Ako si je voleo svakako si hteo i da je zadri. Jesi li hteo da je
zadri na taj nain to si sebe upropastio?
U glasu mu je odzvanjao gorki prekor. Gergej se blago nasmei.
To je, vidi, tano. Ali ja sam verovao da u kad god izgubim deo od sebe, nju jednim
deliem povratiti.
Janoa odjednom obuze estoka mrnja prema nepoznatojeni. Nabranih obrva
posmatrao je prijatelja, koga je alio i mrzeo u isti mah.
Da li te je ta ena volela?
Gergej zamuri i lagano klimnu glavom. Kao da se to ljudskom reju nije ni moglo
izraziti.
Ako te je volela, zato je dozvolila da upropasti sebe? Gergej pouta trenutak. Rairi
svih deset prstiju na rukama
i paljivo im sastavi vrhove. Tek posle toga odgovori:
Postavlja mi pitanja na koja ne postoji odgovor. Postoje milioni stvari na svetu iz
kojih, ako im zada ovakva jednostavna pitanja, dzbija glupost kao vazduh iz naduvane
beike. U pravu si. Ako me je volela zato je dozvolila da propadnem? Zar ti veruje da
ljubav ivi u srcima?
Lagano zavrte glavom.
Ne. Srce je isuvie malo da je svu primi. Ona ti ispunjava i proima elo telo,
kao kakva strana groznica. Gori u njoj i raspada se na delie, i u tebi se oslobaa sve
to nosi pod koom. Oderi oveka i nai e uasne stvari pod njegovom koom. No
kojim je jedan tvoj praded ubio oveka. Ruku koja se u tajnosti prua da otme tue.
Gomilu ivotinjskih misli to ti se kriju u mesu i izleu iz tebe samo u snu, kao jato slepih
mieva iz mranog trnja. Vidi li, ljubav, neobuzdana, divlja, smrtna ljubav projuri ti
telom i duom i isteruje iz tebe sve kao to plamen tera iz zapaljene kue ljude, ivotinje,
ptice i bube.
Trenutak kasnije dodade:
Ali nemoj da misli da u nama ima samo gamadi. Pored kobaca izleu iz tebe i beli
golubovi. ovek nikada nr moe da bude ni toliki svetac ni toliki nitkov, kakav moe da
bude u ljubavi. Pod svim ostalim okolnostima on moe da se prenemae. Ali u ljubavi ne.
Tu iz tebe izbija sve ono to lei u najskrivenijem kutu ljudskog bia.
Gergej spusti glavu i prevue prstima preko ela.
Vidi li ovaj oiljak? Htela je jednom da me ubije. Ubodbese namenjen mom srcu, ali
sam joj oteo no iz ruke. Poeli smo da se guamo i tada me je ranila.
Jano je iskrivivi malo usne sluao svog prijatelja, sa izrazom lica kao da je progutao
neto gorko, ili odvratno.
Gergej ga pogleda, a onda produi:

 Ti, dabome, misli da sam bolestan, ili lud. Ali u meni ima i drugih rana, rana lepote i
dobrote, koje su mi se usekle u srce i koje ne mogu da ti pokazujem. Uasni i divni oiljci
izazvani jednim pogledom, jednim pokretom ruke, poljupcima i sladostraem. Moj ivot
je uniten? Propade mi imetak? Propade ast? Propade mi zdravlje? Svejedno. Ja sam
sada komad oprljenog drveta, ali sam izgarao na plamenu kakav...
I apatom dodade:
Oh, boe moj, ta je to bilo...
Maio se kraga i napunio au. Ispi vino. Zatim zamuri i na usnama mu zatitra osmeh.
Divan, skriveni osmeh, za koji je verovao da ga niko ne vidi. I koji kao da je zraio
svetlost koja je preko usana izbijala iz bia ovog mranog oveka...
A ko je bilasta ena? postavi Jano pitanje posle dueg utanja. Odakle je
dola? Gde si se upoznao sa njom?
Na Gergejevim usnama jo uvek je lebdeo onaj udan osmeh.
Bila je na ravom glasu jo onda kada sam je upoznao. Kada sam verovao da je
zauvek moja, prevarila me je posle jednog asa. Ne jedanput. Sto puta. Kada sam dospeo
u zatvor, konano me je napustila.
Die se i spremi da poe.
Kuda ide?
Idem. Negde u valjda nai nekog posla.
Ostani ovde preko noi.
Hvala. Ionako ne bih mogao da spavam. Volim da lutam nou, po mraku.
Jano spusti obe ruke na prijateljeva ramena i duboko dirnut gledao ga je pravo u oi...
Nisam bogat ovek, ali bih eleo da ti pomognem. ta da ti dam? ta ti treba?
Hvala. Meni se vie inita ne moe dati i nita mi se ne moe uzeti.
Nasrne ja se i urno stisnu prijatelju ruku.
Bog s tobom ree i nesta iza vrata.
Kad Jano poe za njim, da ga isprati bar do kapije, ve je nestao u mraku. Jano se vrati
u sobu i zamiljeno zastade pored stola.
Upropastiti ivot radi jedne propale drolje? Slab je karakter ovaj Gergej promumla
u sebi.
Otvorio je prozor da provetri sobu kao da je gost ostavio za sobom u kui zadah greha,
nesree, bezumlja i bede, kao neki prosjaci, koji svojim ranama zavijenim u prljave krpe
ire zaguljivi zadah nepoznatih lekova, prljavtine i bolesti ...
Takva im je i ranama unakaena i razderana dua. ak je i zemlju pomeo tamo gde se ova
avet kretala. Sad, poto je otiao, nije oseao vie prema njemu saaljenje, ve samo
odvratnost...
uana je spavala, diui duboko i ravnomerno.
Jano se svue i lee u krevet. U slatku toplotu, koju iri isto i voljeno telo ene kada se
zagreje u snu.Otopljeni sneg ve se slivao niz vodu, proli su i strepnjom ispunjeni dani
prolenih poplava, kada su vrbe do vrha utonule u razbesnele, sive talase i prljava pena
zahuktale vode dopirala do kunih vratnica, nagrizajui drvene stubove.
Reka je na aprilskom suncu tekla u svom dubokom irokom koritu, oivienom
maglovitim obrisima izazivajui svojim zlatnomrkim bojama oseanje boanske
nagotinje, pod obalama oenutim u zelenilo i cvee.

ivicu oko Janoeve kue i jednu stranu kue pokrivale su ogromne mree pobelele na
suncu. Izgledalo je kao da su one zarobile kuicu prikovavi je paljivo na cvetnu livadu,
kao kakvog dinovskog leptira ...
Jano je stajao u dvoritu, u pantalonama zavrnutim do kolena, i razdrljenoj plavoj koulji
zavrnutih rukava do lakata. Eadio je oko olupine nekog amca koji je razbila proletnja
poplava i sada je prevrnut leao nasred dvorita. Iverje sveeg mirisa pokrivalo je zemlju,
<a stari pocrneli trup amca otkrivao je otre, etvorougaone, utobele mrlje novih
dasaka, tamo ge su mu izmenjena polomljena rebra.
Jano je meao katran, da njime premaze amac. Otar miris katrana oseao se u lakom i
istom prolenom vazduhu.
Sluavka je kreila zidove kue. Po tamnozelenom liuricinusevog bunja, izraslog u
dnu zida, prsnula je koja kap krea, a uredno pometeno dvorite arenilo se od sitnih,
belih mrlja. Dete je sedelo na pragu i isprobavalo pitaljku od tikve, koju mu je otac
izrezao.
Zuana je sedela u pokrivenom tremu uz preslicu i prela.
Pseto je, opijeno proleeni lajalo i jurilo dole po obali; ganjalo je vodomare koji su
neujno promicali kraj mrke obale, kao titrave svetlosne mrlje sa majunih ogledalaca.
Slatko i radosno prolee blistalo je svuda.
Stari Mihalj se ozbiljna lica pope na obalu i doviknu u dvorite:
Jano. Voda neto nosi.
Glas mu bese jednostavan i miran, ili je bar hteo da bude takav, ali u njemu ipak zatreperi
neto, to proze kosti i za trenutak zaustavi kucanje srca, jer ovaj uzvik nije ovde
odzvanjao prvi put sa obale. Kad bi voda neto nosila, odjednom bi se svuda sledio ivot,
nastupila bi neka udna tiina, kao da je i neni apat vetra umuknuo i sva se panja
usredsredila na tok vode, u kojoj se neto tamno davilo i otimalo, neto za ta se nije
moglo odrediti da li je panj, baena kupa ili ljudski les.
Prolog leta, predvee, voda je ovako isto donela les ubijenog trgovca iz grada ba kao da
ga podie svojim penuavim rukama i pokazuje tihim, srenim obalama.
Pogledajte, ovo je lice ivota, na koje ste vi zaboravili ... rascepljeno sekirom elo,
naduveno lice, i usta sa iskeenim zubima, prevrui se na vodi, as levo, as desno, kao
da su se zlokobno cerekala, kao da su bila iva i kao da govore ovakve reci:
Halo, prijatelji moji, vi sreni ribari, evo me, promiem pored vaih kuda i svojim
ukoenim pogledom gledam vam pravo u oi, te posle ovoga nedelju dana ne moete da
spavate; onda zaronim pod vodu i trzam vae mree, a svojim mesom u raspadanju
zakainjem se za vae akije koje sputate sa amca. Da, to sam ja, izvucite me i okupite
se oko mene i gledajte me leleui i jeei se, ili zanemeli od straha. Da, to sam ja, lice
oveka. Krvavo, uavljeno lice.
Pre mnogo godina, kada su se vodile bitke pod bedemima grada, plovili su tako po vodi
mrani, krvavi i prljavi leevi vojnika. Katkada su rojevi ljudskih glava plivali kao divlje
patke.
Malo koja godina bi prola da voda neto nije nosila. Pre dve godine, na primer, majku
koja je svoje dete grevito privila na svoje grudi...
I evo opet uzvika, uzvik starog Mihalja, u kome nema nieg stranog, samo moda neto
malo prekornog uenja i neeg zamiljenog, pa ipak zvui kao daleki, mukli urlik iz
jednog drugog, nepoznatog i tajanstvenog sveta.
Ponovo se zau uzvik, ovog puta ve pomalo nestrpljiv.

 Voda neto nosi.

Upirao je pogled svojih slabih oiju na neku nevidljivu taku na vodi, da po bljetavoj,
zlatnoj povrini ne izgubi nemu, crnu mrlju, koja promie ne zastajkujui na talasima,
kao da je imala da obavi neki hitan i tajanstveni posao.
Stari je potrao niz obalu. Ne skidajui pogled sa vode spotakao se putem o ispupen
koren. Odreio je tako i amac ne gledajui u svoje ruke.
Jano spusti na zemlju sud sa katranom, oslunu za trenutak u pravcu zvuka. Izabravi
krai put preskoi ivicu kada se prolomi i drugi uzvik. U nekoliko skokova stvori se
pored starog.
Tamo pokaza starac ispruenom rukom, drei u drugoj konopac amca koji je
hteo da mu se otme.
Jano pogledom obuhvati crnu mrlju koja je plivala na sredini reke i bila tako daleko, da
se odavde sa obale nije moglo razabrati ta je.
Uskoie u amac. U Janoevoj ruci vesla su se kretala kao krila velikih ptica na vetru.
amac je klizio po vodi, a njihdvojica grevito su buljili u telo, koje kao da je htelo da
pobegne od njihovih pogleda.
Panj uzviknu stari Mihalj radosno, kad prioe blie. Jano ne progovori ni reci.
Veslao je iz sve snage.
Covek ree zatim tiho i kao da ga neto kosnu posred srca.
Trenutak kasnije ve su videli da je to enski les. Videlo se, jer su potiljak i teme lobanje
virili iz vode. Kotani sistem i raspored teine ljudskog tela je takav da muki leevi
plivaju leima na vodi, licem okrenutim nebu, a ene putuju u smrt niice, stidljivo i
tajanstveno skrivajui lice u penuavim talasima.
Brodari znaju i to da davljenik samo triput tone i triput opet izroni na povrinu. Potone li
etvrti put, zauvek nestaje ispred ljudskog pogleda: u borbi je pobedila smrt i odvukla
svoju rtvu u dubinu, kao u moru ajkula, sa glavom kao eki, to svoj plen odvlai na
dno.
Ribari tada odustaju od daljeg gonjenja, prekrste se i vraaju svoje amce. Znaju da e se
telo jo danima valjati dole na dnu, da e ga mutna, kao toranj visoka masa vode cediti i
vui sa sobom, po njemu e mahnitati i satirati ga strana teina i snaga itave reke. Posle
nekoliko dana mnogo milja daleko ponovo e izroniti unakaeno da je nemogue
prepoznati ga, zatim gnuajui se sopstvenog dela, nedela, izbaciti na neki sprud.
amac je ve bio blizu lesa i sada usledie trenuci izbezumljenog uzbuenja. Igra ivota i
smrti od koje srce zastaje: hoe li pruena akija da zahvati haljinu pre no to ponovo
potone, a ukoliko potone hoe li da tone sada etvrti i poslednji put, jer se nije moglo
znati odakle dolazi utopljenica i otkada se bori sa vodom. A iznad svega se postavlja
poslednje i najvanije pitanje: ima li u njoj jo iskre ivota, koja e moi da se raspali u
plamen.
Sva ova pitanja treperila su ne samo u svesti i razrogaenim pogledima dvojice ljudi, ve
i u njihovim napetim miiima. Ovo su bezumno lepi, veliki i divlji trenuci: iz brzog
amca skoiti smrti u lice, zariti joj u razjapljeno drelo akiju, zgromiti je kao iskeenu
zver i pobediti je.
Vena borba svih ljudi i svih trenutaka.
Stari Mihalj, koji je sedeo pozadi, ve je popreko poloio veslo, obema rukama uhvatio
akiju i podigao je, nagnuvi se.

Nalazili su se sada jo samo na nekoliko pedalj a od tela koje je plivalo. Jano prikupi svu
svoju snagu, zamuri (video je iza sputenih kapaka pramac, vijuganje talasa i mrku masu
tela); zatvorenih oiju i stisnutih usana jo dvaput zavesla, amac se zatrese, a vesla se
zamalo ne polomie.
akija, nekoliko pedal ja ispod vode, zahvati crnu tkaninu haljine.
Od tog dodira okrenu se telo koje je dotle odravalo ravnoteu i jednom rukom opisa
polukrug u vazduhu. Ovaj pokret bese tako mek, kao da se ena u snu, u svom krevetu
okrenula s jedne na drugu stranu, jer je usnula neto veoma lepo.
Pazi doapnu stari Mihalj Janou, koji je takoe poloio veslo i daui se spremao
na spaavanje.
Na gvozdenom zubu akije, kao na krupnom, snanom i pitomom kalu zakaila se enina
haljina. Zarobie telo koje je htelo da im se izmakne. Nagnuvi se nad vodom Jano
zgrabi hladne enske ruke. Lagano i paljivo poee da je vuku. Telo koje dotle kao da
nije imalo nikakvu teinu, istog trenutka, im su ga do pojasa izvukli iz vode, otea kao
da je od gvozda. Morali su da paze da se amac ne prevrne, jer je ovo nepoznato ensko
telo nemom i tunom udnjom vuklo amac u dubinu, zajedno sa ljudima koji su u njemu
sedeli.
Posle nekoliko trenutaka ipak im uspe da bez ikakvih nezgoda smeste telo ene u amac.
Gotovo joj nisu ni pogledali lice (Jano je, uostalom, sedeo okrenut leima) i utei su
obojica veslali natrag ka obali.
Predoseajui vanrean dogaaj, pas je uznemireno trkarao kraj obale i lajao. im se
amac priblii, skoi u vodu i otpliva mu u susret. Samo su mu ui, uzdignuta crna njuka
i brine oi virile iz vode.
Zuana je takoe stajala na obali i krila ruke. Samo je dete ostalo u dvoritu, na pragu,
ne vodei rauna o svemu tome, ve je svu svoju panju poklonilo pitaljci od tikve,
pokuavajui bezuspeno da joj izmami zvuk nalik na mukanje teleta.
Zuana nestrpljivo doviknu ljudima koji su se pribliavali amcem. U glasu joj se
pomeao pla sa stravom.
Je li mukarac?
Ali joj nijedan od njih ne odgovori, kao da su pitanje smatrali izlinim, ili kao da su
onemeli u blizini tela, koje je beivotno lealo na dnu amca.
Pristali su trenutak kasnije. Zuana dolete do njih i baci pogled u amac.
Izustila je samo:
Oh boe...
I u tom se i ona prihvatila konopca, trudei se da savlada kljun od amca koji je
poigravao na vodi. Ali se odjednom priseti i uzviknu:
Priekajte, otii u do mlina, maloas je proao ovuda gospodin Samon.
Ne saekavi odgovor ona otra.
Gospodin Samon bio je lekar. On je u ovo vreme svakog dana poseivao mlinarevo dete,
koje je prole nedelje jarac nabio na rogove, te je otada bacalo krv.
Mukarci su za to vreme izneli ensko telo iz amca i poneli ga uz strmu obalu.
Unesoe ga u dvorite i tu ga paljivo poloie potrbuke na prevrnuti amac. Zatim
odmah pristupie spaavanju. Uhvatie enine mlitave ruke i ritmiki, paljivo, poee da
ih diu, pokretom kao 'da neto .pumpaju. Beivotno telo posluno je obavljalo ove
nametnute pokrete.Stari Mihalj ue u kuu, iznese odande komad polupanog ogledala i
prisloni ga na enina usta.

Jano se takoe nae i baci pogled na ogledalo.

Videi da se ogledalo nije zamaglilo, obustavi pokrete vetakog disanja koje je dotle
izvodio bez prestanka.
Njih dvojica lagano okrenue enu poleuke. Leala je sada na prevrnutom amcu, kao
na nekom odru.
Oni su stajali kraj nje.
Bila je mlada ree stari Mihalj zamiljeno.
Jano je utao. Posmatrao je tajanstvenu doljakinju, koju je reka donela u njegovo
dvorite. Oseao je srdbu i mrnju prema neznanki, koja ga je bez reci i bez ijednog
pokreta pozvala k sebi, prekidajui ga u poslu i naterala ga isto tako bez ijedne reci i
pokreta da amcem, spokojno privezanim uz obalu, poleti uz opasnost po ivot u
penuave talase, zatim beivotne ruke pruala izvuene iz vode i zgrabila njegove; koja
se uvukla u njegov amac, koja je isto tako, bez ijedne reci i pokreta prokrila sebi put
prema dvoritu i sad je leala tu na amcu, koji bi ve trebalo premazati katranom, jer e
sutra u zoru biti potreban.
2ena nije progovorila ni reci, nije se ni pokrenula, ali je bila tu i nareivala.
Jer mrtvi, ili samrtnici ne govore, ne daju nikakve znake, pa ipak nareuju.
U ovom enskom lesu bese neeg nadzemaljskog, neeg neshvatljivog i nedokuivog.
Jano je stajao pored neobinog odra, ruku skrtenih na leima, katkad bi se odmaknuo za
korakdva i posmatrao mrtvu enu kao neto osobito, to jo nikada nije video. Gledao ju
je kao kakav veliki meteor koji je pao na zemlju i koji je prohujao nepoznatim visinama
Neba, sve dok nije stigao dovde; gledao ju je kao kakvo udesno bie, koje je u naborima
svog ruha, na hladnim rukama i mokroj kosi, donelo sobom sneg i maglu zvezda. Ili kao
leinu neke neobineivotinje, koju je reka izbacila iz sebe i kakvu ljudsko oko jo nije
videlo, kakve nema nigde u svetu.
Nije moglo biti sumnje da je, samoubica. ta li je radila, gde li je bila prole noi? Kakva
li je bila soba iju je kvaku poslednji put dodirnula? Zato se odluila za ovu uasnu smrt,
na ovu stranu kaznu? Ili su je moda ubili? Moda ju je neko u jednom neopaenom
trenutku gurnuo u vodu? Iz ljubavi, ljubomore, osvete, ili mrnje?
Mrtva ena na sve ovo nije davala odgovora.
Pouzdano se moglo znati samo da je iz grada, to se videlo po njenim cipelama. Na ruci
nije nosila prsten, niti u kosi ealj ili traku, koji bi neto blie rekli o njoj. Na izgled
vitak stas i duge butine pokrivala je samo crna haljina, koja je sada bila mokra od vode i
kaljava od mulja. Na njoj nije bilo ni koulje. Moda je u poslednjem trenutku zgrabila
ovu haljinu i moda je pobegla iz ivota kao iz kue u plamenu. Moda ju je plamen
oinuo kao udarac, korbaem.
Sve ove nejasne misli ovladale su Janoem obespokojavajui ga. Da bi se otrgao od
tekog utiska koji ga je pritiskao, upadljivo trezvenim glasom dobaci starom Mihalj u:
Sii u do skele da prijavim sluaj komesaru. Ostanite za to vreme ovde, oe.
Zeleo je da to pre odnesu les iz njegovog dvorita. Krenu, ali se na vratnicama sudari sa
enom i gospodinom amonom.
Je li mrtva? upita doktor koji bese neka vrsta felara iz predgraa i sirotinjski
lekar. Lice mu je okruavala staraka seda brada, kao plesan na hlebu. Takve mu behu i
obrve, pod kojima su treptale nemirne ali razborite oi. Oi u kojima kao da nije bilo
enica. Samo dve crne bube, koje su zarobljene, letele tamoamo po onim dupljama.
Nema u njoj vie ivota ree Jano i zajedno s njim se vrati do lesa.

Jednom rukom lekar istre sa ramena iroki ogrta, dokje netremice gledao u enu, koja
je leala na amcu. Primae se blie i, u oekivanju predstojeeg vanog posla, poe da
mljacka usnama.
Prvo mu je bilo da raskopa njenu haljinu. ustro, kao ovek koji nema mnogo vremena i
kome ovaj pokret spada u zanat, razgrnu haljinu, pod kojom se ukaza potpuno nago telo.
Bela i hladna golotinja, dve male, tvrde, mramorne dojke, sa pomodrelim bradavicama.
Trbuh i pupak takoe su bili kao u anela na nadgrobnim spomenicima. Samo su linije
ramena i kukova snano odisale ivotom.
Kada doktor otrgnu ruho, svima se uini da ova bletava nagota edno vrisnu.
Mukarci Jano i stari Mihalj utivo se povukoe. Zuana ostade.
Lekareve oi, dve crne bube, preletee preko enine obnaene, bele koe. Traile su neku
ranu, ili trag povrede, ali ne naoe nita.
Dok je ustima i dalje nekako udno mljackao to je kod njega bio znak predane panje,
poloio je ispruenu desnu ruku ispod leve dojke. Na srce.
Na belom telu mlade ene ova ruka je sada liila na staru vornovatu granu. Dugo je
zadrao ruku, dok je nervozno premetao teinu svog tela s jedne noge na drugu i jedva
primetno kretao ramenima.
Zatim se njegove nemirne oi odjednom ukoie. Kao da se skamenio. Kao da ga je
oinula struja iz beivotnog tela. Podigao je glavu, ali ni u koga nije gledao. Oslukivao
je neki jedva ujni um u vazduhu, koji mu zatreperi samo u ivcima. Zatim izusti:
iva je.Leala je u postelji u polumranoj sobi, meu jastucima koji su mirisali na
jabuke, gde su mali prozori i niska tavanica sa gredama irili po sobi meki, mrki suton.
Lice joj je svetlelo na prugastom jastuku kao bela gipsana maska.
Leala je tako jo od jue posle podne i jo uvek nije dolazila k svesti. Ali sada se po
laganom dizanju i sputanju njenih grudi videlo da spava duboko. Gospodin omon ju je
istrljao nekom tenou otrog i prodornog mirisa, udove njene, hladna lea i trbuh, i
rekao da e se osvestiti. Treba je samo ostaviti da mirno spava.
Jano i Mihalj su se jo jue ukrcali u amac. Poneli su sobom i iroke mree, jer su
nastupili dani kada su sa velike daljine negde iz junog dela reke dolazile uzvodno velike
ribe i tada bi ribari esto ostajali po dva dana i dve noi na vodi.
uana je ostala sama sa bolesnicom i probdila elu no kraj nje. I sada je sedela pored
prozora, kroz ije se bele zavese od lanenog platna, u otrim zracima probijala suneva
svetlost. U ruci je drala knjigu i itala. itala je jednu od onih svetih knjiga meu ijim
se listovima kriju bezbrojni sasueni cvetovi jagorevine i ljubiica, od kojih se iri miris
kao iz crvotonih ladica u sakristijama najstarijih crkava.Zuana bese smerna u dui i
sada je dobrotu oseala u sebi kao laki gr u srcu, koji ne zadaje bol i zbog koga joj je
svakoga asa dolazilo da plae i da se smeje. Ona je ionako znala da je najuzvienije
oseanje drugima initi dobro, ali su u njen priprosti um reci svete knjige unosile svetlost,
iako ih nije uvek razumela, naroito ne na onim mestima ge je smisao jedne reenice bio
povezan sa smislom sledee reenice, kao to se traka uplie u kosu. Tada bi joj za vreme
itanja podrhtavale obrve, kao majuna krila ptice, koja je dotle nepokretno plovila i
lebdela po visokom nebu misli. Oko podne izie da skuva ruak sebi i detetu. Posle toga
vrati se prozoru i produi da ita. Odjednom joj se uini da je neto taklo po licu. Die
pogled i vide da je bolesnica otvorila oi. Pogled ovih oiju osetila je kao dodir.

Dah joj zastade i ona uplaeno spusti knjigu. No, duo ree neno i pomilova
enino hladno elo. Dva krupna, tamna oka gledala su nemo u nju. U ovim oima nije
bilo ni zraka razuma. Gledale su kao oi nonih ptica kada bulje u zraak sunca.
Nekoliko trenutaka vladala je tiina i uani se uinilo da uje otkucaje sopstvenog srca.
Ove prazne, bezumne oi ispunjavale su je stravom.
Bolesnica je umorno spustila kapke, kojima je svetlost smetala. I kada ih je ponovo
podigla, u njenim oima je bilo vie sjaja i svesti. Prvo je bacila pogled na svoju ruku,
kao na neki strani predmet i za koju, u prvom trenutku, izgleda, nije znala ta je. Ruka
joj je mlitavo leala na jorganu i ona lagano mrdnu prstima. Na pokret prstiju odgovorila
je lakim trzajem obrva. Oigledno je njena probuena svest u sebi govorila: da, ovo je
ruka i ova ruka pripada meni.
Da bi utvrdila ovo nejasno otkrie, jo jednom pokrenu prste. Zatim poe da zagleda
obrise kreveta. Iz njenog pogleda lagano je nestajao onaj udni, prazni izraz. Pogledavi u
Zuanu, upita jedva ujnim glasom:
Gde sam ja? Zuana glasno odgovori:
U kui smerna oveka, gde si primljena od sveg srca! Bolesnica se zagleda u tavanicu
i po njenom licu se videlo
da se duboko zamislila. Probuena svest vraala se u tamu besvesnih asova, kroz koje je
htela da se probije kao kroz neku gustu, crnu tkaninu. Moda je upravo stigla do
poslednjih jasnih trenutaka izgubljene svesti, kada uana progovori:
Kako si dospela u vodu?
Lice bolesnice se odjednom zgri. Njen uzburkani pogled se ispuni prestravljenim
preklinjanjem, istrgla je i svoju ruku i kao da je svojim razrogaenim oima htela da
odgurne Zuanu.
Zuana shvati da pitanje bese preuranjeno. Ponovo uze u svoje tople ruke ruku koja joj se
istrgla.
No dobro, neu da te pitam!
Bolesnica opet zatvori oi, ali je svest o bolu i strahu ostala u plano iskrivljenim crtama
njenog lica.
Jesi li gladna upita Zuana. Priekaj, doneu ti malo mJeka.
Izila je i ubrzo se vratila sa lonetom mlakog mleka. Neno pridravajui pod potiljkom
glavu bolesnice, napoji je. Blago, slatko rnleko razlilo joj se po suvim nepcima i nestalo
iza umorno podignutih usana i na izgled veoma osetljivih zuba. Iezlo je i upilo se kao
prosuta aa vode u suom opustoenoj zemlji.
Ali i ovaj mali napor oigledno ju je zamorio. Glava joj klonu na jastuk, koji je Zuana u
meuvremenu prevrnula, da joj glava ne bi ponovo pala u isto udubljenje iz koga je
izbijala sparna vrelina. Druga strana jastuka bila je sveza i hladna i ovo sada kod
bolesnice izazva lak i prijatan zanos.Zuana je sa lonetom u ruci oslukivala njeno
disanje i posle nekoliko trenutaka vide da je bolesnica ponovo zaspala. Izila je iz sobe na
vrhovima prstiju i tiho zatvorila vrata za sobom.
Dete je sedelo nasred dvorita i Ijutito stenjalo. Pipalo je rukom zemlju oko sebe i pravilo
pokrete kao neko ko hoe da se digne ali nema nogu. Jo mu nije postalo jasno da onaj
koji sedi na zemlji i hoe da se digne mora prvo da se okrene etveronoke. Dete je
izabralo krai put, ali mu tako nikako nije polazilo za rukom, ba kao da se zalepilo za
zemlju. Zato vrisnu koliko ga je grlo nosilo.
Zuana pohita do njega i povue ga za ruku sa zemlje.

 Oh, trapavko moj!

Dete im oseti da stoji na svojim nogama, odjednom prestade da plae. Obradovalo se
svojim nogama kao kakvoj igraki sa kojom mogu da se izvode primamljive stvari: na
primer, da sa sredine dvorita poe do rave. Dete krenu i, izgubivi ravnoteu, odjednom
se ukoi. Posle toga ponovo krenu, kliui od radosti. Stigavi do rave, uhvati je obema
ruicama. I blaeno to je sreno stiglo na sigurno mesto, poe da trubi usnama,
isprskavi elo lice sopstvenom pljuvakom.
Zuana je sedela u tremu uz preslicu i dok je toak zujao, videlo se po izrazu njenog lica
da su joj misli zaokupile svu panju.
Nebo se ve zarumenelo od^sunca na zalasku. Kao da se utiala i reka u ovom sveanom
asu. Iz grada se sada jasno ulo brujanje zvona sa tornja crkve minorita.
Bio bi mi potreban neko u domazluku nizala je Zuana svoje misli. Njena
dosadanja sluavka upravo je danas napustila kuu. Vratila se u selo da se uda.
Dete je opet sedelo na zemlji i vriskalo. Zuama mu, i ne pogledavi ga, doviknu: Ne
maui, jer u smesta da pozovem cika amona!
Od tih reci dete se odmah umiri. Otkako mu je lekar jednom gurao kaiku u usta i
pritisnuo mu jezik da mu pogleda u guu, toliko se plailo gospodin Samonove maljave
ruke, da bi katkada i u snu vrisnulo.
Toak preslice zujao je prigueno, podiui laki, proleni daak od koga se zaleprae
konane ivice lana, kao kosa na slepoonicama ena. Predivo je golicajui se prolazilo
kroz Zuanine prste, namotavajui se na vreteno.
Kad bi ta ena htela da ostane kod nas, rado bih je zadrala produi ona tok svojih
misli.
Bila bi nam svakako odana i estito bi obavljala svoj posao jer smo je vratili u ivot.
Ali da li e hteli da ostane?
Kada je ona upravo razmiljala o tome, uini joj se kao da neko iza otvorenog prozora u
sobi izgovara njeno ime, malaksalim i slabim glasom:
Zuana!
Zaustavivi preslicu oslunu. Mislila je da joj se to samo uinilo. No ponovo zau svoje
ime:
Zuana!
Uhvativi se za srce htede da skoi, ali je noge izdadoe.
Otkuda ova ena zna njeno ime? Otkud zna da se ona zove Zuana? Otkako se nalazi
ovde, tek je danas posle podne dola k svesti na nekoliko trenutaka.
Poto se donekle pribra, ue u sobu.
Bolesnica se uspravila u krevetu i uprla u nju upitan pogled. Zuana joj prie:
Jesi li me ti zvala?
Da.
Otkud zna moje ime?
Da li ti je to ime?
Da.Bolesnica, najeivi se, skupi ramena. Odgovorila je tek posle nekoliko trenutaka:
ini mi se, dok sam duboko spavala i verovatno nisam bila pri svesti, da je neko
izgovorio to ime. Moda neko napolju u dvoritu. Muki glas. Da li je to moguno?
Jeste, sigurno me zvao mu. Da li se i ti zove Zuana?
Ne.
Zamiljeno je gledala u jorgan.

 Kako se zove upita Zuana.

Anada ree ena prigueno, i kao da je pogledom pratila ovu re.
Neobino ime osta za trenutak da lebdi u vazduhu.
Ko si ti i odakle si dola postavi Zuana pitanje sada ve nestrpljivom
radoznalou.
Anada lagano okrenu pogled prema njoj. Na usnama joj je lebdeo blag i tuan osmeh.
Podiui ruku dodirnula je sa dva prsta Zuanino lice. Zadravi ih tu nekoliko trenutaka,
apatom izusti:
Nemoj me to nikada pitati.
Iznenada obgrli Zuanu oko vrata. Pritisnuvi svoje lice uz njeno, poljubi je u oi. Iz
neposredne blizine: unosei same enice u Zuanine oi, tiho ree: ' Ti si dobra dua!
Zuani bolno zadrhta srce, ispunjeno hiljadama oseanja dobrote. Pokuala je da se
nasmei i pomilova isuenu, crnu kosu bolesnice:
Dobro je, srce moje... kod nas e se lepo oporaviti! Pogled bolesnice zraio je
tolikom snagom da je morala da
okrene glavu i da se pravi kao da neto nameta na svojoj kapici. Anada je skupljenih
ramena sedela u krevetu.
Ima i dete upita Zuainu, sa onim njenim udnim, priguenim glasom.
Sinia. Ima godinu i po dana.
Da li je on to plakao malopre? Da.
Gde ti je mu?
Na vodi s mojim ocem. Vratie se sutra u podne.
Da li i tvoj otac stanuje s vama?
Da.
Majka ti je umrla?
.
Jo pre devet godina.
Ima li brau i sestre?
Samo stariju sestru. Stanuje nedaleko odavde.
Anada se zamislila. irom otvorenih oiju gledala je preda se.
Zuana je htela opet neto da je pita. Reci joj behu ve na vrhu jezika, ali ih ugui. Samo
je i dalje posmatrala enu sa licem belim kao kre, koju je iznenada zavolela svim srcem.
Napolju se zaue glasovi. Vraali su se Jano i stari Mihalj.
Zuana im otra u susret i sva srena poe da im saoptava novosti:
Dola je k sebi. Ve se uspravila u krevetu, govorila sam s njom.
Na Janoevom licu se pojavi odraz dobroudnih misli. Obraajui se svom tastu, ree
kroz smeh:
Zivee dugo ova ena, im smo o njoj mislili da je mrtva.
Sta si govorila s njom raspitivao se stari, dok je sputao sa ramena na zemlju
dakove sa rakovima i sitnim ribicama.
Svega nekoliko reci. Izgleda neka estita dua dodade bre, jer je tada u sebi ve
odluila da e da zadri enu.
Ali ovo nije bio pogodan trenutak da to saopti Janou. Razgovarali su apatom, kao
kad se samrtnik, ili teak bolesnik nalazi u kui. Daj joj neto od odee i hrane,
kada poe ree Jano.
Hoe li da je vidi?
, Jano slegnu ramenima.
emu?

Seli su da ruaju napolju, u dvoritu.

Jano vie nije ni pomiljao na spaenu enu, jer su mu misli i mata bili obuzeti
dogaajima prole noi. Izgledalo je da e godina opet biti rava. Velike ribe jo uvek
nisu doplivale uz reku, iako je trebalo da dou jo pre deset dana...
Posle ruka izvalili su se pored ograde na golu zemlju, i brzo utonuli u san.
Kada se Jano posle vie od jednog sata probudio, Anada je ve sedela u dvoritu, u
naslonjai, grejui se na blagim, proletnjim zracima sunca. Njene oputene ruke liile su
na dva cveta. Glavu je malo iskrivila i duboko zamiljeno gledala preda se. Na sebi je
imala istu onu haljinu u kojoj su je izvukli iz vode. Tamna, topla crna kosa, zavijena u
jednostavnu punu, davala je njenoj glavi sada nove obrise.
Dok su mukarci spavali, uana joj je rekla da bi htela da je zadri. Nee imati mnogo
posla oko kue. Katkad e morati da pripazi na dete. Katkad da zalije povrtnjak. Tu, i
pomoi kod tkanja. Kao to je ona to ve unapred smislila.
Hoe li da ostane upita najzad.
Anada odgovori samo osmehom, koji je trebalo da znai: radi sa mnom ta hoe, ja sam
svoj ivot odbacila, vi ste me primili, ovaj ivot ne pripada meni, ja nemam nita sa njim,
za mene ne postoji.
Odgovorila bi svakako ovakvim istim osmehom da joj je Zuana rekla: Ipak mislim da bi
za tebe bilo bolje da umre.
Svejedno, oh, sasvim je svejedno.
Do nebesa uzvitlani i iznad ljudskog razuma uzdignuti obrisi ivota i smrti suzie se u
njoj do razmera sitnih krugova, koji su sebi nali mesta u uglovima njenih usana, u jedva
primetnom osmehu.
Jano je posmatrao enu i obuze ga neko nelagodno oseanje, jer je pomislio da e mu
ona sada zahvaljivati to joj je spasao ivot. On e tafcoe morati da izgovara velike i
sveane reci i sve mu se to sada uinilo dosadnim, zamornim i izlinim.
Ali i to se moralo preturiti preko glave.
On joj prie i oslovi je:
Dobro vee. Kako se osea upita, silom pokuavajui da unese izvesnu nenost u
svoj glas.
Anada podie oi za trenutak, zatim se ponovo zagleda preda se u zemlju u istu taku kao
i malopre. Gledala je kroz Janoa kao kroz vazduh. Kao da je uinila samo bezuspean
pokuaj da se oslobodi misli, koje su je zarobile. Sve je to uradila bez nekog naroitog
napora, kao da nije smatrala naroito vanim da odgovori na postavljeno pitanje. Bacila
je pogled na Janoa, a da ga u stvari nije gledala. Ali u tom nije bilo nieg unapred
smiljenog.
Jesi li me ti izvukao iz vode upita posle jednog trenutka, ne podiui oi sa
zemlje.
Ja i moj tast ree Jano. Stigli smo ba na vreme. Umornim pokretom glave,
Anada ga pogleda.
Vidi, stvorio si sebi nezgodu ree ravnoduno trezvenim glasom, u kome se
skrivalo i malo podsmeha. ta e da radi sa mnom? Tvoja ena hoe da ostanem
ovde kod vas.
Zuana je tada ve stajala iza Janoevih lea.
Bogme, treba mi neko ko e mi katkad pomagati pri radu u bati ...
I zabrinuto se zagleda u Janoevo lice.

 To uredite meu sobom ree Jano i, okrenuvi se naglo na petama, ue u

kuu.Zuana smesta primeti da neto nije u redu. Ali pred Anadom nije htela da oda ono
to je ona ve pouzdano znala, da Jano nee da trpi ovu tuu enu u kui.
Nije li ti hladno upita Anadu i namesti joj maramu na ramenima, tek toliko da
skrene razgovor. Jedva je ekala da moe poi za Janoem, ali je smatrala da bi to sada
jo bilo isuvie brzo i upadljivo.
Oh, nije odgovori Anada umornim osmehom, pravei se kao da nije primetila
negodovanje u Janoevom prigovoru. Zuana je jo nekoliko minuta postajala pored nje,
ne znajui ime da ispuni ovu munu situaciju. A zatim ue u sobu s izvesnom
strepnjom.
Jano, kao da je oekivao da ona doe. Stajao je nasred sobe, Ijutito pritiskujui
pesnicom ivicu od stola. Lice mu je plamtelo od srdbe i jeda.
Zato ini ovako ta?
ta uplai se uana.
Zato si joj rekla da hoe da je zadri kod nas pre no to si mene pitala!
Nemoj da bude bez srca! Jano lupi o sto.
Nisam bez srca! Ali ne putam u svoju kuu nikoga, za koga ne znam ko je! Naroito
ne stvorenja kao to je ona, koja...
Nije dovrio reenicu, jer se guio od besa. Odgurnuvi stolicu koja mu je stajala na putu,
prie prozoru, okrenuvi .Zuani lea. Odjednom naglo okrenu glavu:
Idi i reci joj da ne moe da ostane kod nas. Ne marim da joj da malo novaca i odee,
ali ovde ne moe da ostane!
Zuana se ne pomae. Zurila je preda se praznim izmuenim pogledom. Jano joj Ijutito
doviknu:
No? ta sa stala? Zuana podie oi k njemu.
Ja to ... ne mogu da joj kaem ...Krupnim koracima Jano poe prema vratima:
Onda u ja!
Zuana ga zaustavi jednim pokretom ruke.
Nemoj da je otera!
Gledala ga je moleivo. I ne ree vie ni reci, jer je ionako znala da se Jano, kada joj se
ovako grubo suprotstavio, ne bori s njom ve sa samim sobom. Najzad, u pravu je. Nema
smisla zadravati u kui tuu i tajanstvenu enu. Ali, zar da joj kau da ode? Da je
ponovo oteraju u smrt?
Ba me briga, radi ta hoe! obrecnu se Jano Ijutito i napusti uanu.
Zuana sva zadihana otra u dvorite. Dodirnu Anadu po ramenu i, sa suzama u glasu
punom dobrote, ree joj:
Govorila sam s njim... Ostae ovde.
151amac je bio privezan fcraj obale, meu strnjikama od trske, tamo gde se reno korito
lagano sputalo u dubinu. Ovde je tok vode jo bio blag i neno je ljuljao amac.
Jano je, skrtenih ruku ispod potiljka, leao u amcu. Stari Mihalj otiao je da poseti
nekog svog poznanika ugljara, koji je stanovao gore, blizu ume. Lako je bilo pronai
njegovu kuu, jer se logor ugljara stalno puio kao manji vulkan, putajui kupole
sedefastog dima iznad vrhova drvea.
Leei u amcu Jano je posmatrao nebo, proleno nebo i na prolenom nebu osmeh
ranog popodneva. Iznad njegove glave plovili su oblaii rairenim, belim, svilenim
suncobranima, u veim i manjim grupama, priljubljeni, ili dodirujui se, kao roj ena

sagledanih u snu, obavljajui svoju etnju po plavom travnjaku neba neizrecivom

Ijupkou i sveanim utanjem.
Postoje trenuci kada se mukarcu uini da iz svega, iz stvari, linija i zvukova izbija
zanosna tajna enstvenosti.
Iznad njega u vazduhu, iznenadni zaokret i obla krivulja u letu jednog galeba podseali su
ga na oblo, nago, ensko rame, koje se izvija i klizi iz mukih ruku. A onaj udni,
isprekidani ptiji glas bese kao stidljiv kikot i tihi, sladostrasni vrisak ene.A tek voda.
Neno zapljuskujui vrh amca, eretanje talasa liilo je na enski razgovor, koji se kroz
tanki zid uje iz druge sobe. Talasi bi katkad umukli, pa bi produili avrljanje, kao da se
epure, a zatim hi apatom, odobravajui, ili s prekorom, sa uzdahom, ili pak priguenim
kikotom, unosili u svoj glas stotinu nijansi ljudskih oseanja. Uinilo mu se, ako bude
paljivo sluao, da e jasno razabrati i reci.
U ovakvim trenucima uvek bi pomislio na Zuanu. Bile su to neuobliene misli, moda
zapravo to i nisu bile misli, ve treptaji zadovoljstva u telu i dui, kada ljubavna enja za
enom ispunjava srce mukarca, kao sud prepun meda.
Ve etvrta godina kako ivi sa Zuanom. U sebi nosi uspomenu na svaki trenutak u toku
tih godina, kao teak i sladak teret. Koji trenutak to bese kada su se njihovi ivoti zbliili
da bi se zauvek spojili?
Kako je udna ljudska sudbina. Da li sluaj upravlja naim ivotima, ili u svome
najskrivenijem biu nosimo u sebi tajanstvenu silu koja nas u odluujuim trenucima,
nepri,metno gura levo, ili desno, kao da nesigurnim titraj em igle na kompasu, pipajui
maglovite puteve budunosti, neka udaljena, strana sila privlai sebi nae treperave,
sitne ivote.
Moda je ta sila to nas vreba negde u beskonanosti i mraku ba sama smrt. Ljudski
ivot ima dve postaje: roenje i smrt. Sve ostalo samo su neznatne mene koje prelaze u
nastavilo, postaju nevidljive uoi smrti, kao to se sliva lie, kada izdaleka posmatramo
umu.
Sve je to sasvim svejedno, jer emo ionako umreti.
I njega je iznenadilo seanje na smrt od koga zastaje dah, posle koga ovek uvek za
trenutak zamuri i ovim treptajem prima na sebe sumornu masku smrti.
Nad njim se zakikotae dva vivka. Prevrtali su se i vijugali po vazduhu u munjevitom
letu, survavali se kao kakav teak kamen, da bi se zatim, sevajua belim krilima, ponovo
vinuli uvis i za tren oka nestali. Dvatri iupana perca lebdela su lagano i spokojno gore u
vazduhu, kao trag ove svadbe neobino strasnog ritma.
Kruenje ptica naglo povrati Janoevu matu u ivot i sada je pomisao na smrt iezla u
nitavilu. Smrt? Smrt je samo neto prirodno. Postoji li neko ko bi mogao da nam kae
kakvo je oseanje smrt? Nikada to niko nee znati. A ono to ne znamo ne postoji. Samo
je ivot vaan, ivot koji kipti u naih pet ula, koji apue ili grmi, obavija tamom ili
plamti, koji je crven ili plav, gorak, topao ili hladan, mirisan ili zaudara na leinu, a sve
ostalo su samo misli, tajanstveni nacrti, kao slika miliona zvezda na nebu, koje 60veji
um uzalud opseda.
Stigavi dovde u svojim mislima, .ponovo se seti uane. U ivim slikama mu iskrsnue
pred oima sve uspomene na nju, 'udnom moi seanja, kada ne pokreemo i ne
upravljamo sami svoje misli, ve se zamiljena linost sama kree tamoamo, irei oko
sebe samostalni i avetinjski odraz stvarnosti.

Bila je jesen, lagano se sputalo vee. U irokom koritu reke pojavila se dereglija, koja je
vukla crepove za pokrivanje krovova prema gradu.
Dereglija je jo bila daleko, te je izgledalo kao da nije vea od amca. On je stajao na
obali i odjednom mu neka uzbuena vika na deregliji privue panju. Gore, na palubi,
trkarali su tamoamo mlada devojka i stariji ovek. Zatim vide da dree amac i,
naputajui veliku, mranu deregliju, veslaju prema obali.
Iskrcali su se na obali, razgovarajui uzbueno i svakog asa se osvrtali za natovarenom
dereglijom, koja je preputena svojoj sudbini plovila niz vodu, tonui skoro neprimetno.
Posle izvesnog vremena ne osta od nje nita, izvode je virio samo jo crveni vrh
naslaganih crepova i pre no to e nestati iza krivine reke, konano potonu.
Mlada devojka i stari ovek buljili su nepomina lica u daleku taku na vodi, tamo gde je
dereglija potonula.
Jano im prie i zasta na nekoliko koraaji od njih, progovorivi tek posle krae poivke.
Sta se dogodilo?
Napravila se rupa na njoj ree stari, ne pomerajui glavu. Gledao je jo uvek u
istom pravcu, kao da oekuje da e se vrh dereglije nekim udom pomoliti iz vode,
izroniti celim svojim trupom i do viknuti im: hajdete ovamo, samo sam se naalila!
Ali voda je utala tajanstveno i uporno. Po njenoj ukastoj povrini blistao je suton.
Jano im prie korak blie.
Je li to bila kiridijska dereglija?
Jeste ree stari.
Devojka mu samo za trenutak okrenu svoje lice bledo kao smrt, krei ruke.
Jano se zagleda u amac, u kome behu na gomilu baene razne andramolje laara.
Jastuci, pokrivai, odela uvezana u arave, poaavele erpenje, korito za pranje rublja i
jo mnogo ega drugog.
Sta ete sad da radite?
Stari je jo uvek gledao u pravcu potonule dereglije i ne odgovori. Samo je vrteo glavom,
kao da ne moe da se oslobodi neke misli.
Je li bila vaa postavi Jano novo pitanje.
__jeste. Bila je stara, ali sam verovao da e da izdri jo
nekoliko godina. Prevue prstima preko znojave kose i duboko uzdahnu:
Da je bar bila prazna!
Da li tovar bese va?
Nego ta!I oi mu se isto nasmeie, radosno i detinjasto, okrenu se Janou, zagleda
mu se pravo u oi i neprimetno slegnu ramenima.
Bog dao, bog uzeo.
I oi mu se isto smeie, radosno i detinjasto. Uskoci u amac.
Hodi, keri!
Osvestivi se, devojka se ukrca, a kada se amac zaljulja i ona etveronoke pade na dno,
uhvati se jednom rukom za korito dok je dlanom druge ruke pljusnula po nekoj erpi, ak
se i glasno nasmeja, kao da su dozi veli neku zanimljivu pustolovinu.
Sta ete sad upita Jano.
Snai emo se nekako ree stari, dok je meu stvarima napravio sebi dovoljno
mesta za veslanje.
Kuda idete?

 Imamo nedaleko odavde jednog starog poznanika. amac krenu u pravcu logora
ugljara iznad koga se dizao
dim.
Stari je veslao, a devojka je sedela na drugom kraju amca, uvijena u pamunu maramu.
Posle nekoliko trenutaka nestadoe ispred njegovih oiju.
udni ljudi pomisli Jano, vraajui se svojoj kui. Nije mnogo mislio na devojku,
ali stari mu se otro urezao
u svesti.
Da se to drugom dogodilo, kako bi taj psovao! I nebo i Hrista! Ovaj je samo
uzdahnuo i sa osmehom otiao dalje. Dereglija je, dodue, bila stara, ni tovar crepova nije
suvo zlato, ali mu je ipak ona pruala hleb i dom.
Stari mora da ima vrstu i emernu duu kad se tako lako miri sa sudbinom.
Dve nedelje nita nije uo o njima. Ali posle tog vremena ugledao je devojku na obali.
Pojavila se izmeu drvea u blizini logora ugljara. Crvenu suknju zadenula je o
pojas,nosei veliku, pletenu korpu u kojoj se nalazilo oprano i isceeno rublje. Jednom
rukom drala je korpu, ija je teina pritiskivala kuk. Meu zubima je imala cvet bele
rade.
Poela je da prostire rublje preko iblja niskih vrba. Prigueno je pevuila neku nepoznatu
pesmicu, ne isputajui cvet iz usta. I svu svoju panju poklonila je svom poslu.
Letimino je i Janou dobacila po koji pogled, ali zatim vie nije vodila rauna o njemu.
Jano joj prie:
Stanujete li sada kod ugljara?
Devojka prestade da pevui i iznenadno pogleda.u Janoa, ba kao da ga vidi prvi put. Ne
odgovori mu.
Zar me ne poznajete?
Devojka ga je posmatrala zbunjeno svojim krupnim, tamnim oima.
Poznajem vas apnu.
No, pa ko sam?
Sin skeledije. Jano se nasmeja.
Zar vam izgledam tako mlad? Skeledijin sin ima tek tri godine.
I devojka se nasmei. Jano je udno gledao u nju.
No, hajde pogodite gde ste me ve jednom videli? Devojka mu okrenu lea i produi
da prostire rublje.
Sta mi vredi da pogodim! ree glasom po kome se osealo da rado produuje ovaj
razgovor.
Ja sam stajao na obali, kada vam je dereglija potonula.
Tada je ve bio mrak.
Kakav mrak! Samo ste vi bili uplaeni.
Nemam obiaj da se plaim!
Kako se zovete?
Pogodite!
Jano se izvrnu na travu i, nalaktivi se, sa divljenjem je posmatrao devojine kretnje, kao
da je iza ovih obrisa hteo da proita njeno ime. Juli jana!
Taman posla!
Jelisaveta!

Devojka je kod svake reci zavrtela glavom i uz to se kikotala, igra je poela da je zanima.
Iz svakog njenog pokreta i svakog osmeha zraila je arobna devianska nevinost.
Odjednom izazivaki izbaci glavu i ree:
Ionako neete modi da pogodite. Jano se sve vie zagrejavao.
Hodite ovamo, proitau ga iz vaeg dlana.
Na to ete uzalud ekati!
Zgrabila je korpu i nestala. Ali se izmeu drvea jo jednom osvrnula.
Otada se Jano svakog dana pojavljivao oko ugljareve kue.
Dolo je zatim i do prvog poljupca, koji je imao ukus divljeg voa, ispunjen samrtnom
drhtavicom, kada je devojino zarumenjeno lice pomeo sobom kao plamen koji sve pali
oko sebe.
Svadba je usledila posle nekoliko meseci. Crkva, brujanje zvona i svete pesme otkrili su
mu dubinu i uzvienost ivotnog smisla.
Tada su jo iveli Jamoevi roditelji, a kada su ubrzo potom umrli, preselio se stari
Mihalj u njihovu kuu i zajedno su se bavili ribarenjem.
Prvo mu je umrla niati, a godinu i po dana kasnije otac. Oboje su ve bili stari, Jano je
mogao da im bude unuk.
Prve godine nisu imali dece. Kada mu se u drugoj godini rodio sini, odjednom mu se
kua, koja se u toku od godinu i po dana dvaput zavila u crno, ispuni novim ivotom i
sveinom.
Ranije, kad god bi proao dvoritem uvek bi mu se uinilo da u blizini erina vidi
mrtvaki sanduk svog oca, ili majke, oko njih silan svet i esto, kada bi sam stajao u
dvoritu, uo bi ak i pogrebne molitve. Otkako se dete rodilo, kao da su ove turobne
uspomene nestale nekom maijom.
Na vratima njegove kue izmenili su se ivot i smrt.
Bese studeno zimsko vee, kad je babica stigla. Za vratima, koja su se zatvorila za starom
enom, kao da otpoe uasna svetkovina raanja novog ivota. Kroz zidove je dopiralo
Zuanino vriskanje i kukanje. On vie nije mogao da slua ove glasove pa je iziao u
dvorite, naslonio se o direke vratnica i izlaui lice snegu i vetru, pomislio je ta bi bilo
da Zuana sad umre. Toliko puta je ve sluao da ene umiru na poroaju.
Ova misao bila mu je nesnosna. Siao je na obalu reke, jer se u dvoritu ulo Zuanino
teko stenjanje.
U mraku je oslumio prskanje ledenih santi i iznad glave tuno gakanje divljih gusaka.
Sta bi bilo da Zuana umre?
Ova misao mu se zarila kao no u potiljak. Da Zuana umre, a da mu dete ostane? Kako
bi mrzeo to dete, koje mu je otelo Zuanu. Mogao bi da ga ubije!
Uplaio se samog sebe. U ovakvim trenucima bio je svestan koliko je njegova ud preka i
divlja; da ga ivot nekim svirepim udarcem izazove na borbu ta ud bi izbila iz njega
svom estinom.
Oseao je da Zuana za njega znai mnogo vie od ene i ljubavi, branog druga i sree,
jer sve to moe da se izmeni, da proe, da vaskrsne u novom obliku. Zuana mu je
ispunjavala itav ivot. U prvo vreme njihove ljubavi upio ju je u sebe tolikom udnjom,
da se njegova krv pretopila u njenu, njegova dua u njenu i kad god bi na to pomislio,
setio bi se oravog Benedeka, koji je katkad navraao u njihovu kuu i znao udne stvari
o tajnama ljudskog porekla, koje poboan ovek i ne bi trebalo da slua jer su pobijale

postojanje boga. Ako bi ga ponekad i sasluali, bilo je to samo zato to jeoravog

Benedeka, ija je glava ve oelavila i poutela kao zrela tikva, ceo svet smatrao suludim.
Ludi Benedek priao je, na primer, da u poetku niega nije bilo na svetu osim Pramulja.
I u tom Pramulju ivela su neobina bia, upola enke, upola mujaci. I odjednom se
meu njima stvorio bog Pramulja, koga su nazvali Tarafaga. Svojom dugom, otrom
sabljom on je prepolovio ta bia i rasterao ih.
Otada mukarci i ene imaju posebna tela. Prepolovljena bia razila su se po svetu sa
tom uasnom razjapljenom ranom od temena do peta, lijui krv i vapijui. I od tog
vremena tragaju jedno za drugim da bi se ponovo sjedinili. Ovo traganje, veita i
zlokobna enja za izgubljenim delom bia, jeste ljubav.
Setio se ove pagamske prie, ploda zakrvavljene mate, kad god bi pomislio na
mogunost da izgubi Zuanu. I on bi se, od glave do pete, pretvorio u razjapljenu ranu
kada bi mu Zuana bila oteta.
U tom u svoje ime. Bez daha se vrati u dvorite. Dozivao ga je stari Mihalj.
Hodi ovamo, kud se lunja! Rodio ti se sin!
Trenutak kasnije stajao je sav zadihan pored uaninog kreveta.
U sobici se irio udan, sladunjav zadah krvi, koji se izmeao sa toplim mirisom sveeg
mleka, a na istom aravu praakalo se majuno telo, koje kao da je odista bilo sazdano
od krvi i mleka.
Zuana je bila bleda kao smrt. Grake znoja jo su rosile njeno elo posle pretrpljenih
muka; gledala je u Janoa rairenih oiju, mutnim pogledom strave i neizrecivog
blaenstva.
Njena omravela ruka leala je poutela i mlitava na jorganu pod kojim je Jano sada
zamiljao ranjavo Zuanino telo, iskidano kandama ivota, koji ne mari to e pod
njimaiknuti krv i bol, ve pritiskuje telo, iako se ono otima i vriti, da bi iupao iz njega
dete, prevarivi i nanosei time tetu smrti a ona je jadna luda koja ne zna da joj se uzalud
pruaju lepo upakovani mrtvaki sanduci, nikada ona nee doi do celog mrtvaca, jer se
jedan deo njega ve odvojio, istrgnuo iz njenih ruku i ovaj deli produuje da ivi
besmrtnim ivotom Coveka.
Ovakve i jo stotine slinih, mutnih misli vrzmale su mu se po glavi, dok je duboko
potresen stajao pored uaninog kreveta. Uinilo mu se da Zuana ovog trenutka za
njega predstavlja sve najlepe, najvee i najuzvienije na svetu. Uzbudljiva igra prvog
poljupca tamo pod drveem u umi, svadba i prva milovanja samo su pripremili oseanje
koje ga sada proima, upuujui mu glas koji odgovarajui mu molei ga, viui, traei
oprotaj suznim apatom nestano, ili ponizno, sa strepnjom, ili bezbrinim smehom,
zgusnut u jednu re, predstavlja svu sreu i tugu njegovog ivota koji je krenuo novim
pravcem, u re: Oe...
Jo nije ni pogledao u dete, koje je bezmalo nestajalo meu velikim, vornovatim rukama
babice i ve je u njemu nabujala i brujala re: oe, oe, oe!
Dete je jealo, putajui nerazumljive, priguene, ivotinjske glasove.
Zeleo je da padne niice pored Zuaninog kreveta, ali nije spadao meu ljude koje
obaraju oseanja. Stajao je i dalje skrtenih ruku na grudima, s nekim udnim, skoro
suludim osmehom, okreui se desno i levo, a ni reci nije umeo da kae svojoj eni.
Nije ni primetio da su ga ubrzo udaljili iz sobe. Babica ih je gurala da iziu, njega i starog
Mihalja, prigovarajui im dandrljivo:
Nemojte da mi budete na smetnji!

Od tog dana sve misli su im bile upuene detetu. ivot okonjih dobio je novi smisao, tako
isto svaki njihov postupak i svaka stvar.
Pod kunom strehom nalazilo se gnezdo lastavice. Nije se moglo videti ta se dogaa u
njemu, samo se ulo cvrkutanje. Ali postepeno su razjapljeno, narandastouti kljunovi
ptica narasli do ruba gnezda nalik na solju i mnogobrojni uti kljunovi tamo gore
cvrkutali su, eretali i dizali graju po ceo dan, kao da mladunci behu sazdani od samih
otrih, pohlepnih i duboko rascepljenih usta, kojima su pili, srkali i prodirali ivot koji
su im roditelji donosili iz prolenog kraja.
Jednog lepog jutra sedele su u dvoritu, na vrhu ravi etiri ptice boje dima. I to jedna do
druge kao aci u kolskoj klupi. Roditelji su ih uili da lete. Prvo s jedne grane na drugu.
Zatim jedno po jedno do direka vratnica i odatle do kunog krova. Krila su im bila meka i
nezgrapna, svakog asa su gubili iz vida cilj, udarajui o zdd kue kao zavitlan kamen,
dok su stari u otrim i munjevito brzim krivuljama, sigurnim, smelim krugovima parali
vazduh oko .njih. elo dvorite bilo je ispunjeno krivinama njihovih letova, kao da je
neka nevidljiva ruka iscrtala po vazduhu duge, crne linije koje su odmah iezle kao to
dete, doepavi se bele hartije, ara po njoj neke nerazgovetne krabotine. Krivudanje
letova pratili su glasni, uzbueni glasovi ptica, kao da su svi uglas toroui, vritei i
kikoui se, ili plaui hteli da se posavetuju o svakoj pojedinoj fazi asa nastave.
Letele su laste u prolee i ranijih godina po njihovom dvoritu, ali tada oni su prolazili
pored njih i ne primeujui ih.
Sada su, meutim, satima sedeli na pragu trema, dok je 2uana obnaivi bele grudi
dojila dete, i obuzeta uzburkanim oseanjima posmatrala igru lasta, zapaajui u tome
vecni i silni poredak prirode, i uviajui da je njihovom srcu blisko sve u emu se ogleda
njihov sopstveni ivot.Jednom je ugledao maku kako svoje mladune nosi u ustima i
uskae s njim kroz mrani otvor tavana za seno, zasien ustajalim mirisom. Trenutna
slika pa ipak je u njemu neto zatreperilo. To oseanje bilo mu je dotle nepoznato.
Ako je naumio da neto uradi, resio bi se na to tek poto je razmotrio da li e to u svojim
krajnjim posledicama biti jednom od koristi, ili na tetu detetu. Kad bi ugledao kameni
na zemlji, oko bi mu se zadralo na njemu, razmiSIjajui ne bi li trebalo da ga ponese
kui da se dete njime poigra.
Tako je sve oko njega dobilo novi smisao. I u tom novom smislu krajnji izvor svega i
uzrok bila je Zuana, prema kojoj ga sada vie nisu poneli samo mutni ljubavni nagon,
elje, enja za nenou, prijatan miris i ukus jela na koje je navikao, udobnost
razmetenog kreveta, ili iznad svega toga grozniave bure ljubavi, nego duboko i jasno
proien smisao ljudskog ivota, iza koga nema munih misli, ni drutvenog rascepa.
Voda je lagano ljuljala amac i Jano je u blaenom i slatkom zanosu obilja misli pomalo
i zadremao. Ali se nalazio samo u polusnu, tako da je uo oko sebe um vode i negde u
daljini prodorni pisak mlinske trube.
Sputao se sumrak. Na nebu zelenom kao jabuke lebdelo je jato divljih pataka. Suton je
ublaio ne samo boje ve neprimetno i zvukove i tako je zanemelo stotinu blagih umova,
za koje i ne znamo odakle dolaze, iako sainjavaju svet oko nas.
Odjednom ga neija ruka dodirnu po ramenu. Ruka starog Mihalja. I apatom mu ree:
Velike ribe su u mreu ule! Glegle, potpuno sam zaboravio na ovu enu pomisli
u sebi kada su posle dvodnevnog odsustva seli kod kue da veeraju i on na stolu mesto
tri, ugleda etiri tanjira.

Ali nije imao vremena da se raspituje o njoj, jer je u tom Anada ula, tihim glasom mu
poelela dobro vee i, ruku sputenih u krilo, sela na svoje mesto.
Prisustvo neobine ene izazvalo je za stolom uzdrano i nelagodno raspoloenje. Ali
moda se to samo njemu inilo. Zuana je veoma prisno razgovarala sa Anadom kao da
je ona oduvek sainjavala deo njenog ivota. Nije se ophodila prema njoj kao prema
sluavci, nego kao prema siromanoj i nesrenoj roaci, ili sestri, koju su grad, ili selo, ili
njena porodica odbacili od sebe, moda zato to je kao devojka rodila dete, ili poinila
neki drugi greh, ali je Zuanino oseajno srce optubu pretvorilo u samilost i ljubav. Kao
da ju je donekle i cenila to je kroz nepoznate dubine ivota i po svojoj volji prekoraila
kapiju smrti, odakle se vratila oiena od svih ljaga.
U Anadinom pogledu bilo je neega to je izazivalo utisak kao da ona stalno postavlja
pitanje: zar ja odista ivim? Jesam li ja odista meu ivim ljudima, koji se kreu i
razgovaraju, kao ostali ljudi koje sam poznavala u svom drugomivotu? U uglovima
njenih usana gnezdio se neprimetan osmeh koji kao da je kazivao da sa nepoverenjem
prima izvesne injenice, na primer, da ona sada sedi za istim stolom sa ljudima koje
ranije nije poznavala, da pribor za jelo zvecka po tanjirima, da se iz inija sa jelom uzdie
mirisna, topla para, da ona osea zdravu potrebu za jelom, da se oko nje vodi razuman
razgovor u kome ve i ona uestvuje sa nekoliko reenica i da je neto krenulo
strujanje jednog novog ivota koji se ne moe vie zadrati i kome se ne moe
suprotstaviti.
Na kraju kue nalazila se jedna manja prostorija, u kojoj je ranije stajalo samo nekoliko
dakova s itom. Tu je 2uana smestila Anadu. Zajedno su pomele i okreile sobicu.
2uana je u njoj postavila krevet koji je ranije bio na tavanu. I ostale delove nametaja
pokupila je odovudoonud. Nala se i jedna ikona, nekoliko jednostavnih vezova, svetle
zavesice na prozoru, nekoliko saksija sa cveem i kada su posle jednodnevnog rada
zavrile nametanje, jueranja plesniva komora pretvorila se u blistavo istu, nametenu
sobicu.
Pored prozora stajala je preslica, na kojoj je Anada ve otpoela da prede. A kraj zida
stajao je sanduk u kome su se nalazile sve Anadine stvari. Igle, konac, makaze i naprstak.
Nekoliko pantljika za kosu, crveni ealj i priprosta sredstva za ensku negu, koja je
Zuana odvojila od svojih i brinom rukom sloila u Anadin sanduk, jer Anada nije imala
nita pod milim bogom.
Za vreme veere Jano je kriom, ispod oka nekoliko puta bacio pogled na Anadu. Nije
umeo sebi da objasni zbog ega mu se ne svia ova ena. Bila mu je mrska. Vrebao je
njene pokrete, koji su biU neobino gipki, kao da predmeti u njenoj ruci nisu imali teinu.
Njen pogled se ni na emu nije zadravao, kao da nikada nije gledala onamo kuda je u
stvari htela. Na licu joj je stalno lebdeo neobian, zamiljen, zauen izraz, kojim kao da
je htela da se izvinjava, da se prikae beznaajnom i neuoljivom. Naroito je jedva
primetni osmeh u uglovima njenih usana potajno razdraivao Janoa. Sa malo zlobe ovaj
osmeh je mogao da se protumai i ovako: gledajte, smeim se, nita me ne pee, oseam
se prijatno meu vama, ne bih elela da vas podsetim da sam ja u stvari ivi les izvaen
iz vode i da se iza mog lica krije tama i uasne tajne jednog minulog, ugaslog ivota...
Moda je i bilo tako. Ali Jano je u ovom neprimetnom osmehu, u celoj pojavi i
ponaanju ove ene video neku nadmonost i misli koje su lebdele negde iznad njihovih
glava. inilo mu se da su se sa Anadom uselila u kuu pitanja kakva ivot postavlja, a

koja on nema prava da pretresa, uostalom, i ne zanimaju ga, ali su se nalazila u vazduhu,
pritiskivala ga.
Bilo je trenutaka kada ga je spopadao gnev to je Zuana zadrala ovu tajanstvenu enu,
ali joj to ipak nije prebacivao, samo je kradom nosio u sebi ovu neprijatnu misao, kao
neku stalnu i mutnu strepnju.
Ipak je postepeno savlaivao ova oseanja, reen da i on smatra Anadu onakvom kakvom
su je smatrali Zuana i njegov tast: jednostavnim, pitomim enskim biem, prema kome
je ivot bio svirep, ali koje ba zbog toga treba aliti i voleti.
Jednom se stari Mihalj naali s njom za vreme veere:
Udaemo ini tebe ubrzo!
Anada odgovori samo bezizraznim osmehom.
Stari, koji nikada nije razmiljao o nepotrebnim stvarima odjednom se okrenu njoj i po
licu mu se videlo da mu je ovo pitanje prvi put palo na pamet.
Jesi li ti u stvari devojka ili ena?
Zuana dobaci ocu prekoran pogled, znajui da je pitanje neumesno. Sta bi starom da ga
odjednom obuzme radoznalost? Ali je ipak uzbueno oekivao Anadin odgovor.Jano je
takoe upitno pogledao u nju.
Anada lagano obuhvati pogledom sve troje, dok se u njihovim oima istovremeno i
nesvesno pojavi radoznali plamiak. Opet je iskrsnulo ovo pitanje. A iza njega nalazio se
jedan ljudski ivot. Taman, tajanstven i uzbudljiv, kao jedva pokriveno ensko telo koje
pokazuje samo svoje mutne obrise, i iz kog izbija nema, muna tajna.
Za trenutak Anadin pogled sukobi se mirno i jasno sa pogledom njihovih oiju, zaarenih
od Ijubopitstva, a zatim tiho, ali bez ikakve tuge u glasu, ree:
Ja nikada ne mislim na svoju prolost...
Oekivali su da e da produi da govori, ali Anada uuta. Poloi svoju lepu, nagu miicu
na arav, briljivo kotanom kaiicom poravna so u slaniku, a zatim iscrta po soli
zvezdu neobinog oblika. Svu svoju panju poklonila je ovom poslu, iako je osetila da
Jano i Zuana, mada nisu gledali u nju, svojim mislima ele da dopru do njenih...
Stari Mihalj nije uestvovao u ovoj nemoj borbi misli. Usled neke udljive sprege misli, u
tiini koja je iznenada nastala pomislio je na svoju Ijubaznicu iz mladosti, koje se ve
godinama nije setio. I sada se samo mutno javila u njemu ova uspomena, dok je
ravnoduno i dalje puckao lulu.
Zuana je u sebi pokuala da objasni Anadine misli, kojima je odgovarala na
neizgovorena pitanja.
Zato neete da shvatite da ja nisam niko? Vi ste me izvukli iz postelje smrti i tog
trenutka sam se rodila ponovo. U meni nema niega. Prazna sam kao moja dva dlana. Sve
to u meni bese uspomena, prolost i ivot, ostalo je u reci i potonulo na dno, kao zarali
komad gvozda. Ne verujete mi? Da to nije tako, da je u meni ostao ma i trun mog starog
ivota, ja sad ne bih mogla da se kreem, da hodam, da govorim... Legla bih na zemlju i
izdahnula za nekoliko trenutaka, kao da me mue grevi od nekog stranog i smrtonosnog
otrova. Ali, poto u meni nema niega iz mog starogivota, ne oseam vie nita. Ni bol,
ni radost. ivim... I to opet postojim, dogodilo se po vaoj volji. Mene u mom starom
ivotu, tako mi se bar ini nisu zvali Anada. U prvim trenucima kad sam dola k sebi
pala mi je na pamet : Anada... Slova koja je moj jezik sluajno povezao. Uzalud me
ispitujete, nikada vam neu moi rei vie. Nemam, nemam, nemam ja prolosti. I jo ne
mogu da se radujem ni ovom novom ivotu koji ste mi vi dali. Kada biste podigli no i

zaboli mi ga u srce, ne bih se branila. Ili kada biste mi rekli da odem, ja bih otila. Ne
smatrajte za dunost saaljenje koje oseate prema meni. Meni je svejedno da li se
nalazim ovde, ili na drugom mestu. Neto e se jednom dogoditi sa mnom. Bojite se da
u skoiti pravo u vodu, ako me udaljite od sebe... I tada bi vam se uinilo da e moja
smrt ostati greh na vaoj dui.
I Jano je slinim putevima pratio Anadine misli.
Anada, kao da je htela da zavara trag mislima koje su je progonile, zagledajui se u
lampu, primeti:
Trebalo bi da se kupi nov fitilj za lampu...
Niko ne odgovori. Jedino Zuana promrmlja: Sutra... i sve troje zamiljeno
pogledae u sredinu stola, a svako je mislio neto drugo.
Na Janoevom elu pojavila se jedna bora. Kao da se mrgodno ispreila, i govorila
Anadi:
Nije mi po volji to se nalazi ovde meu nama... Tvoje prisustvo nas tera na
razmiljanje. Donela sa. sobom senku jedne tragedije. Iako ne govori o njoj, iako mi
nita ne znamo, njena senka se ipak nalazi ovde meu nama. Jer ta senka si ti sama.
U tiini koja je vladala nekoliko trenutaka Anada je akom poistila mrvice sa svoje
kecelje, ne gledajui nikoga. Zatim se digla, pokupila tanjire sa stola i spustila ih na
kredenac. Obavila je to zamiljeno, nagonski ili po navici ... Kaoda su joj pojedini pokreti
prilikom izvravanja bilo kakvog posla prirasli za ruke.
Odmah posle toga izie iz sobe.
Zuana uze da l j u ti jabuku i, ne gledajui ni u Janoa, ni u svog oca, kroz slabi uzdah
ree:
Jadnica...
Jano se odlui da izgovori ono to je mislio. Stavi seme od jabuke meu zube i primeti
glasom kao da svemu tome ne pridaje neku naroitu vanost:
Mislim da si uinila glupost kada si zadrala ovde ovu enu. Jo da te je molila,
razumeo bih, ali i sama si ula da savreno ravnoduno gleda na svoju sudbinu...
2uana mu ne prigovori. Ona pouta neko vreme.
Sta je trebalo da uinim s njom? Kae da nema nikoga na svetu. A ukoliko ima, ona
vie ni za koga nee da zna. Meni je, meutim, potrebna sluavka i kada je ve tu, moe
da mi bude od koristi.
Ruke su joj veste i brze. Sve joj polazi za rukom. Ume da veze, a razume se i u voke.
Dete pogotovo oboava. Danas popodne priala mu je o patuljku i sovuljagi... Sedele smo
u tremu, prele, i sama sam je rado sluala...
Posle jednog trenutka dodade:
Eto... dok joj se svia moe da ostane. Poli su na spavanje.
Sutradan su Jano i stari Mihalj ve rano bili na nogama, jer su hteli da odu u grad da
kupe dak brana u mlinu, i gredu kod tesara, jer je jedan od stubova na tavanu napukao,
te se jedna strana kue ugnoila, kao i jo neke sitnice.
Stari Mihalj upregao je mazgu u rasklimatane dvokolice, a Jano se jo oblaio. Obukao
je tamno odelo u kome je obino odlazio u grad. Kada se spremio pogledao je svoje
raune i sa jedne grede na tavanici skinuo malu gvozdenu krinju u kojoj je drao novac.
Klju od nje su odavno izgubili, a otada nisu ni napravili drugi, jer su strani ljudi samo
kao gostadolazili pokatkad u kuu. Uostalom, onaj ko nije znao gde stoji gvozdena

krinja ne bi ni mogao da je nae, jer je izmeu dve grede bila potpuno sakrivena. Osim
neto malo sitnine, koja je ostala posle prodaje riba i od koje se, u veim i manjim
iznosima, troilo za potrebe svakidanjeg ivota, Jano je na dnu krinje, u maloj konoj
kesi uvao pedeset i tri zlatnika. Dvadeset i dva zlatnika bila su Zuanin miraz,
devetnaest je nasledio od svog oca, a dvanaest je sam uedeo za poslednje dve godine.
More truda, znoja, potovanja prema mrtvima, uspomena, nada, planova i radosnih
zamisli bilo je vezano za ovih pedeset i tri zlatnika. Raunali su da e, ako ih bog ne
kazni nekim udarcem, ili boleu, moda moi da skupe do sto zlatnika dok dete poraste.
Kad god bi se novi zlatnik pridruio ostalima, uinilo im se da je nevidljiv gost stigao u
kuu, ije je skriveno prisustvo zrailo radost i dobro raspoloenje.
Ali se dogaalo i to da su ponekad, kada bi ribolov bio slab i mree mesecima ostale
prazne, ili se na kui morala izvriti opravka (ili kada su nedavno kupili mazgu), morali
da uzmu jedan ili dva zlatnika. Tada im se inilo kao da ih je napustio neki njihov roeni.
Svaki zlatnik je u njihovoj mati imao svoju duu, svoju priu i roenje, bezmalo i svoje
ime. I kada bi sticajem okolnosti morali da ga razmene, njima se inilo kao da je neto ili
neko umro. Uspomena na iezli zlatnik nedeljama je lebdela u kui, kao duh pokojnika.
Jano je otvorio gvozdenu krinju da izvadi iz nje sitninu koja mu je bila potrebna za
kupovinu.
Istog trenutka preblede.
Kone kese nije bilo.
Spopade ga uas i oseti da mu kolena klecaju. Zamalo mu gvozdena krinja ne ispade iz
ruku. Za trenutak je buljio u nju, potpuno odsutan a zatim mu se ruka pokrete sama
odsebe i ponovo zaeprka po sitnim. Zatim joS jedanput, oajniki i zaslepljen od jarosti.
Polete vratima.
Zuana!
Zuana se upravo eljala. Kestenjasta pletenica pala joj je spreda preko ramena i gusta
svila raspletene kose irila je miris neke nepoznate, sasuene trave, ili biljke.
Sta je?
Jano je stajao pred njom oputenih ruku, bled kao smrt.
Ukradem su mi zlatnici!
Na Zuaninom licu planu isti uas, kao malopre na Janoevom. Ugledavi na stolu
gvozdenu krinju, skoi do nje, otvori je, a zatim se sa izrazom najveeg zaprepaenja
okrenu Janou. Reci su apatom otegnuto izvirale iz nje:
Iisuse!
Onda potra prozoru i viknu:
Oe!
v Glas joj je zvuao kao vapaj.
Stari Mihalj je upravo ubacio ebe u dvokolice. Trenutak kasnije stajao je i on u sobi
uplaena lica.
Sta se desilo?
Jano je prvi progovorio. Ali beznadenim glasom, kao da mu unapred zna odgovor.
Da li ste videli moj novac? Stari nabra obrve.
Tvoj novac?
Nestali su mi zlatnici...
Stari pljesnu uzdignutim rukama. U mukloj tiini pljesak prasnu kao pucanj.
Sve troje buljili su ukoenim pogledom u praznu gvozdenu krinju. I tog trenutka sve
troje pomislili su grevito na

Anadu.
Ova ena ree Jano muklo, ne dovrivi svoju misao.Gutali su. Anadin
tajanstveni lik osvetljavao je sada uti, satanski sjaj ukradenih zlatnika.
Jano poe prema vratima. Odjednom se naglo okrenu i pun mrnje grubo doviknu
uani:
Jesam li ti rekao ...
Ali ne produi i, okrenuvi glavu, izie kroz vrata, kao da mu je Zuanin izraz lica
presekao reci. To lice, sa uplaenom borom u uglovima plano iskrivljenih usana, bilo je
toliko pokajnike i u tolikoj meri izazvalo saaljenje, da se Jano uplaio svog
sopstvenog, neobino grubog glasa.
Poao je pravo u Anadinu sobu. Stari Mihalj pratio ga je u stopu. Trenutak kasnije,
mugnu za njima i Zuana i kada su mukarci uli u sobu, ona prisloni glavu uza zid, a
ruku pritite na srce i zatvori oi, kao da e se unutra, iza zatvorenih vrata, izvriti
ubistvo.
Anada je ve bila ustala i obukla se. Upravo je metlom istila sobu kad su njih dvojica
uli.
Dobro jutro ree radosno i vedro.
Ali po licima mukaraca smesta je primetila da se dogodilo neto neobino.
Prislonila je metlu uza zid, dok je oi upitno uprla u njihova lica.
Jesi li videla moj novac upita Jano priguenom jarou.
Kakav novac?
U maloj gvozdenoj krinji... U njoj, u konoj kesi bilo je pedeset i tri zlatnika...
Anada skrsti ruke i pogleda as u Janoa, as u staroga Mihalj a, nemona da izusti ma i
jednu re. Jano je gubio strpljenje. I grubo dreknu:
Zato ne odgovara? Anada je bila bleda.
Nisam videla tvoj novac apnu neujno. U Janoevim recima plamteo je gnev:
Otkad si ovde, niko strani nije uao u ovu kuu! Samo si ti mogla da ga uzme!
Nisam videla tvoj novac ree Anada onim istim glasom. Jano prie Anadinom
sanduku, ustro podie poklopac i
izbaci iz njega haljine i sve ostale predmete. Zatim, poto nije naao konu kesu, poe
drhtavom rukom da pipa po stvarima.
Za to vreme stari Mihalj pretrai Anadin krevet, pretrese jastuke i skrivene delove
krevetskih dasaka.
Obavljali su pretres u nemoj, priguenoj tiini, uo se samo tupi odjek, ili otri tresak
baenih stvari.
Anada je stajala pored zida, sa udnim gorkim osmehom oko gornje usne, jo uvek
veoma bleda, sa izrazom lica kao da prikuplja svu snagu da podnese strahovit bol. Kao da
su one uplaene ruke koje tragaju, koje premeu elu sobu, cepale njeno ivo meso.
Jano naglo izvue praznu ladicu stola. Zatim se daui obrati starom Mihalju.
Zar je nema ni tamo?
Nema...
U maloj sobi vie nije bilo mesta koje bi jo moglo da se pretrai. Jano stade ispred
Anade:
Gde si sakrila moj novac?
Streljajui Anadu svojim unezverenim pogledom, odjednom je odbaci od sebe tolikom
snagom da se Anada, izgubivi ravnoteu, srui pored zida, licem ka zemlji.

Tamo i osta, otvorenih oiju, nepomina, kao da je ubijena.

Jano izlete iz sobe i zamalo ne srui Zuanu, koja je jo uvek stajala za vratima i
prislukivala.
Povodei se, Zuana poe za Janoem. On sede za sto, buljei preda se sa izrazom strave,
besa i oajanja. Lomio je i krio prste.
Zuana se srui na krevet, sakri lice i zajeca. Sada nijealila Anadu ve Janoa. Janoa,
dete, sebe i sve njih. Grizla ju je savest, jer je ova tua i tajanstvena ena po njenoj elji
ostala u kui.
Sigurno je negde zakopala zlatnike ree stari Mihalj, koji je oborene glave stajao
pored vrata.
I posle trenutka utanja dodade:
Da bi se jednom kriom nou vratila da ih uzme... Zatim dodirnu Zuanu po ramenu,
kao da eli da je umiri.
Da nisi sluajno videla gde se kretala u toku dana... Guei se u suzama uana mu
odgovori:
Nisam videla nije se nikud makla iz kue... Jedino moda nou__
Jano daui dobaci:
Dabome, nou... ali odavde nee da ode, dok ih ne vrati...
Nastade trenutak tiine.
Odjednom Jano skoi takvom snagom da stolica odlete i pade. U oima mu zasvetli
udan plamen. Kao da je u njima sevnula i blesnula jedna iznenadna misao.
Polete do sopstvenog kreveta i razjaren poe po njemu da razbacuje posteljinu. Kao da je
pomahnitao.
Ruka mu nestade meu krevetskim daskama i kada je ponovo izvue, drao je u njoj
konu kesu.
Podiui je, gledao je u nju prestravljen.
Zatim se srui na stolicu i na licu mu se pojavi udna senka osmeha.
Sam sam je strpao ovamo ree nekim tuim glasom. I nadlanicom obrisa znojavo
elo.
Sasvim sam se izbezumio ree i baci pogled oko sebe, kao da od uane i
svog tasta trai objanjenje nerazumljivog dogaaja, koji se s njim zbio.
Sada se ve jasno seao da je on sam izvadio kesu sa zlatnicima iz gvozdene krinje, kada
je poslednji put poao u ribolov i po nekoj iznenadnoj zamisli je strpao meu
daskekreveta. Tada je pomislio da se u kui nalazi strana osoba, nepoznata ena o kojoj
niko nita nije znao.
Ali kako je bilo moguno da je ovaj jednostavni, razuman i smiljen in potpuno smeo s
uma? Kao da mu je jedna taka u mozgu bila oduzeta.
Moda mu je jutros, kada je otvorio gvozdenu krinju, ne naavi konu kesu na svom
uobiajenom mestu (na koje su mu oi i misli bile naviknute), u prvom trenutku
zaprepaenja nanelo toliki udarac, da se prekinula nit njegovih misli i od tog asa bio je
u stanju da misli samo na ono na to ga je preneraenje navelo.
Eto vidi vrisnu Zuana i lice umrljano suzama joj se ozari.
Stari Mihalj ne progovori ni reci, samo je, podigavi ruke u znak uenja, ponovo svom
snagom pljesnuo dlanom o dlan. I pljesak opet prasnu kao pucanj.
Jano svih deset prstiju zari sebi u kosu, kao da je hteo da je iupa.
U tom gotovo u isti mah kretoe sve troje i poletee u Anadinu sobu.

Anada je jo uvek leala na zemlji. Otvorenih oiju, nepomina.

Jano stie prvi do nje. Uhvativi je za ruke, poe da je die sa zemlje.
Hodi__sve je u redu__ja sam bio glup ... hodi naao
sam novac... ne ljuti se na mene, uplaio sam se... strano je to to sam uradio s tobom ...
Anada podie oi k njemu i sa osmehom mu samo odvrati:
Ne mari...
Rekla je to toliko jednostavno, iskreno, pitomo i tuno da su te reci pogodile Janoa
pravo u srce.
Odjednom se naglo okrenu i izie iz sobe, jer su mu suze zamaglile oi.Zuana sede kraj
Anade na zemlju. Milujui je, pritisnula je svoj obraz uz njen i poe neno da joj apue.
Jano je otiao do kraja dvorita i tamo seo na panj. Obuzimala su ga stotine raznih
oseanja.
Sjaj pronaenih zlatnika ispunjavao je vazduh oko njega, kao suneva svetlost. Stotine i
stotine misli, vezanih za njih, koje su se u trenutku zaprepaenja sledile i ukoile sada su
ponovo oivele u njemu. Oivele su uspomene, namere, nade, koje su zraile iz zlatnika!
I povrh svega toga, iznenadilo ga je jedno novo oseanje.
Putem oseanja nepravedno nanete uvrede, kajanja i potajne molbe za oprotaj, Anada
mu se urezala u srce.
Oseao je da ga sada neto vezuje za nju.
I ova spona mu se uinila tegobnom, ali i slatkom. Slatkom i pomalo zastraujuom.
*
Ve mu se danima po glavi vrzmala misao da Anadu na neki nain udalji iz kue.
Ali od onog nedavnog dogaaja kada ju je osumnjiio za krau zlatnika nije nalazio
pogodan izgovor ni pred Zuanom, ni pred Anadom. ta bi im rekao! Zuani nije mogao
da kae da on jo bez prestanka sumnja u Anadu, jer se njegova sumnja jednom ve
pokazala neosnovanom, pa bi ispala glupa, a osim toga ne bi ni odgovarala istini. U
njemu nije bilo ni traga podozrenja, naprotiv, to ju je paljivije posmatrao, to se sve vie
uveravao da je Anadi mogao da poveri elu kuu. Ta ena se kretala meu njima kao da
se uzvisila, poto je prola kroz istiliste smrti i izgubila svaku vezu sa zemaljskim
stvarima. Nju nije zanimao ni ivot, ni haljine, ni ostale sitne udobnosti ivota i navike.
Kada bi jela supu, pokreti i utanane linije njene bele ruke delovali su kao suta
suprotnost nad priprostim zemljanim ankom.
Oblaila je odeu koju je dobila od Zuane, a da nije ni pokuala ili se potrudila da je
popravi, ili da neto izmeni na njoj, iako je mogla da to uini. Kao da je iz nje potpuno
iezla uroena enska sujeta.
Jednostavne haljine dobij ale su same po sebi drugi oblik177
na njoj, kao da su osetile da ih sada oblai neko drugi. Suknje su imale nove nabore i
linije, drugaije su utale, jer ih je pokretao korak drugog ritma.
Obino je Anada nosila tamnocrvenu suknju, koja njoj bese pomalo kratka, jer je rastom
bila znatno via od 2uzane. Iznad mrke bluze prebacila bi maramu vinjeve boje sa dugim
resama, koja joj je pokrivala i lea. U Anadinom hodu i pokretima, kad bi pohitala preko
dvorita, ili obavljala bilo koji posao, bilo je uvek nekog strasnog tempa, odraavalo se
uvek izgaranje na poslu. Kod svakog pokreta marama joj se leprala, letela i irila na
ramenima kao krila koja su pratila i uravnoteavala svaki pokret enskog tela.

Ni u vrsti posla nije bila probira. Svojevoljno je obavljala poslove koje Zuana nikada
ne bi zahtevala od nje. Vukla je teke afolje sa pomijama i za divno udo nikada nije
uprljala ni ruke, ni svoju haljinu.
Zuana bi joj katkad do viknula:
Ostavi to Anada... Uredie ovo mukarci...
Oh, nije to nita...
( .' .
Pui e ti lea od tereta!
Ni govora!
Po zvuku njenog glasa nije se oseao nikakav napor.
Inae joj se retko uo glas. Nikada nije postavljala nikakva pitanja i nije se meala ni u
ta u kui. Nije izraavala svoje miljenje i nije pokazivala m neko inter eso van je za ma
ta to se zbivalo oko nje.
elo njeno ponaanje i samo njeno prisustvo behu olienje samopregora i mada je iz
itavog njenog bia zraila nadmonost, ona je ipak uvek ispoljavala svoju potinjenost.
Koliko god je Jano lupao glavu, nije mogao da pronae uverljivi razlog da je udalji iz
kue.
Prema Anadi se oseao obaveznim a sada nije mogao da navede nijedan pametan
razlog zbog koga bi je mogao udaljiti. Zuana bi mogla da pomisli da mu se u duu opet
uvuklaneka bezrazlona sumnja i sada bi svakako, ve i po oseanju pravde, do krajnjih
granica branila Anadu.
Ona je bila isuvie priprosta i bezazlena dua, a da bi bila u stanju da shvati opasnost koja
se krila u razlici izmeu nje
i Anade.
Ali Jano je uoio tu opasnost. Uoio ju je i zato je po svaku cenu hteo da se oslobodi
Anade.
Osetio je on i na sebi dejstvo koje je ta razlika proizvela
kod njega.
Anada je bila lepa od Zuane. Dublja, tajanstveni ja, zanimljivija i uzbudljivija. Uzalud
se Jano trudio da ne misli na nju, ova neobina ena stalno mu je bila u svesti. Njen glas
zvonio mu je u uima, a njen pogled obavijao mu je lice i ruke, kao nevidljiva loza, koju
nije mogao da strese sa sebe.
Zuanino lice, u kome je dotle u mati video odraz enske lepote, dobrote, istote i
uzvienih misli materinstva, postepeno je postalo prazno i nezanimljivo. A u nekim
trenucima ak i runo.
Jano je pronaao da Zuana ima masnu kou lica, da je pokriveno sitnim riim pegama,
da joj je elo neto malo nie no to bi trebalo, da su njene vodnjikave, sive sitne oi
esto mutne i bezizrazne, da u liniji njenog nosa (koji je pomalo podseao na nezgrapan
nos starog Mihalja) ima neeg prostakog i da iza njenih irokih usana, dva nepravilno
izrasla zuba deluju neprijatno kad se smeje.
Ne, Zuana nije bila runa i na prvi pogled svakako bi u svakom pobudila privlanost i
prijatna oseanja. Njeno lie umelo je i da zasija i da izrazi mnoga oseanja, ali u
poslednje vreme, otkako ga je Jano ralanjavao, ispitivao sve detalje na njemu i
sastavljao njegove delove na hiljade naina, sa tog istog lica su otpale sve misli vezane za
njega, kojima ga je do tada ukraavao u trenucima ljubavi, ganua, radosti, ili nenosti.
Ono je postalo nitavno i neznatno, jer se pored njega stalnopojavljivalo Anadino lice,
navodei ga i nehotice da pravi poreenje.

To lice, uokvireno sjajnom crnom kosom, skupljenom u bogatu punu (u kojoj je bilo
neeg veno devojakog), sa irokim belim elom, krupnim oima iz kojih je uvek neto
zrailo, sa nenom linijom nosa i lepim, oseajnim ustima, delovalo je na posmatraa kao
da ga ve odavno poznaje, ili kao da ga je ve negde video, ili o njemu matao.
Svakako ne od prvog trenutka, jer i Jano danima je prolazio pored nje, ne poklanjajui
joj nikakvu panju. Ali to je due posmatrao njeno lice, to je ee pronalazio na njemu
izvesne crte koje su ga draile i obespokojavale.
Sada je Jano poeo da izbegava da se susretne s Anadom, ali kad god bi je ugledao,
njena lepota padala mu je sve vie u oi.
Lep je bio njen vrat, kada bi ga katkad izvila i pokazivala njegove duge, plemenite linije.
Lepa su joj bila ramena, kada bi joj na mahove skliznula resama ukraena marama boje
vianja otkrivajui pod haljinom svoje oble i nene pregibe.
Ali moda joj je u odnosu na uanu stas bio najlepa. Njen gipki, vitki struk kao da je
pokretao telo bez ikakve teine, njena prava lea kao da su bila malko ugnuta i ovo
dranje davalo je njenoj pojavi izvesnu laku, nesvesnu i vedru zavodljivost, koja je
donekle bila u suprotnosti sa umornim, skoro neprimetnim osmehom njenih usana, kojim
je prelazila preko svega.
I kao da je uvek u neku ruku lebdela u vazduhu. Moda su zbog naroitog hoda njeni
pokreti delovali neobino gipko.
Jano katkada po nekoliko trenutaka nije odvajao oi sa njene ruke, kada bi ta ruka za
vreme ruka ili veere poivala na stolu.
Isprva je posmatrao neprijateljskim pogledom ovu ruku, kao da e po njoj otkriti u toj
eni one crte koje e zbrisati sve ostale, jer ruka moe da oda mnogo ta. Ali ruka je
spokojno podnosila njegove ispitivake poglede, kao da je osetila ta se od nje trai.
Svoje duge prste rasejano je pruala za nekom mrvicom, poigrala se s njom i uklonila je
sa stola, zatim bi ruka pola prema licu da bi prsti po navici preli preko uzanog luka
obrva, nestali pozadi na potiljku, u gustoj kosi. Posle toga bi ona pokazujui svoje
divne oblike sve do zglobova snanim i brzim pokretom obuhvatala grlo kraga za
vodu i time iznenada predupredila lagani pokret jedne druge ruke, sipala vodu u prinetu
au.
Ova ruka je ivela, razmiljala, razmatrala, vrebala i bez prestanka je neim bila zauzeta.
Nije bila ni suvie velika, ni suvie mala. Svojim sedefastim, uvek blistavo istim
noktima, koji behu duguljasti i obli, svojom mekom, belom koom pod kojom se
plaviasto ocrtavao krvotok, ili gdegde prelazio u tamno crvenilo, ova ruka bila je za
Janoa neto dotle nevieno i nije mogao ni da zamisli da postoje enska stvorenja ije
ruke mogu da odraze toliku lepotu, snagu, nenost i ljupkost.
Zuanine male, kratke, crvene ruke, veito ispucane, sa izlomljenim noktima sada su se
Janou uinile kao ruke nekog bia nie vrste.
Iz dana u dan Jano je sve jasnije oseao kako sve ove uoene razlike rue iluziju koju je
u dui stvorio o uani. Oseao je to, iako njegova oseanja prema uani nimalo nisu
izbleela. Naprotiv, u njemu se budilo neko novo oseanje: da odbrani Zuanu od ovih
opasnosti. Da je odbrani, jer je bila nezatiena i bespomona, jer svojim istim srcem
pazi stvorenje, koje dodue ne misli da joj nanese zlo, ali je ipak prodire i kida na
komade.
Jer Zuana odista nita nije znala o zbivanjima oko nje, a pogotovo nije znala ta se zbiva
u Janoevoj dui. Bila je vesela i raspoloena, radovala se Anadi, koju je obasipala

nenim oseanjima kojima je i sama bila proeta i premakojoj je oseala zahvalnost, jer
je u odnosu na nju mogla da da oduka nekom nejasnom oseanju dunosti, koje je uila
iz svojih molitvenika, jer sreni su dunici nesrenih.
Plaanje ovog zamiljenog duga i ispunjavanje dunosti proimali su je prijatnim
oseanjima. Ona je sama donosila Janou glasove o Anadi:
Da si samo video, danas je okopala elu batu! Moram da joj otimam posao iz ruke.
Dete je jue razbilo anak, a tavie ona je ak i to primila na sebe. Pogledaj kakvu je
traku vezala psu oko vrata...
Jano je ove izvetaje primao klimanjem glave, ne odajui pri tom svoja oseanja.
Sto je jasnije uoavao razvoj enstvenosti u Anadi, mo njene lepote i ari njenog bia, to
mu je ona postajala mrskija i svim svojim mislima pohitao bi uani u pomo.
Da li je Anada bila svesna onog Sto je zrailo iz nje i ta time rui u Janoevoj dui?
Jano je o tome mnogo razmiljao, ali nije imao nikakvih dokaza.
Ako je Anada sve ovo znala i nije sama pohitala uani u pomo u krajnjem sluaju
na taj nain to e zauvek nestati iz ove kue svakako je bila pokvarena i opaka dua.
Ali Jano je uvek imao utisak da Anada o svemu ovom nema pojma. Nije ona to elela,
molili su je, zadravali i tako je ona ostala u kui.
Ona nije bila svesna svoje lepote i ari.
Jano ju je izbegavao koliko god je mogao.
I danas je imao neka posla u kui, trebalo je da podigne ivicu u zadnjem dvoritu, koju
su jo prolene bure sruile.
Ali je vie voleo da uzme svoj dugi, okovani tap i da sie na obalu reke. uani je rekao
da je jue na strmim kraj obale video vidre i da odlazi u lov.
Vidre mu sada nisu bile ni na kraj pameti. Stigavi na obalu, otera psa koji mu se
pridruio. Hteo je da bude sam sa svojim mislima.Koraao je uzvodno obalom reke,
saginjui se katkad do pojasa da proe ispred oputenih srebrnkastoplavih grana vrba. Jer,
ovde ne bese ni puta, ni staza. Retko su ovuda prolazili ljudi.
Bio je kraj meseca maja. Sunce je pripeklo kao da je ve leto i dole se reka svetlucala na
zracima sunca. Na drugoj obali, sa cikom i vriskom, kupala su se deca skeledije. Iako je
obala bila daleko a deca izgledala kao sitne, beliastoute prilike po zelenom alu,
njihovi glasovi i vika su se jasno uli i ovde. Bezmalo mogla je da se razabere svaka re.
Jano je iao dalje obalom. I tamo gde su se ljudski glasovi ve gubili, potraio je sebi
mesto u hladu i legao na travu. Okruavao ga je mlakim mirisima trava zasien neni i
nepomini vazduh letnjeg popodneva. Vladala je potpuna tiina, samo se ulo zujanje
divljih pela meu plavim strukovima alfije. Po koji vilin konjic se nepomino i
ukoeno sunao na vrhu zmijine trave.
Oh boe moj, kako su udni tvoji putevi pomisli Jano. Penuavi virovi doveli
su u moj ivot ovu enu i sad ne znam ta da radim s njom! Ne mogu da je oteram, jer bi
u tom sluaju ponela sobom i moju savest. Jer greka nije do nje, nego do mene! Jo
manje mogu da je zadrim, jer oseam kako se moje misli sve vie prianjaju za nju, za
njene ruke, kosu, lice, miice i ramena kao muve na lepak... Zalepe se jednim krilom, a
drugim tuno zuje kao da ele da opomenu svoje druge: zaboga, nemojte da prilazite!...
Ali one ipak dolaze, dolaze i opijene padaju na samrtni, opojni otrov, da bi zauvek bile
izgubljene.
Savladao ga je san. Zaspao je s tom slikom i sanjao da se negde nalazi ogromna
muholovka oko koje halapljivo lete muve, a sve te sitne, crne take u stvari su njegove

sitne, opake i grene misli. Bela muholovka, boje sline medu, lagano i mutno se
preobrazila i najzad se pred njim stvori Anadino belo telo, potpuno nago, oko koga su
zujale one crne take.
Kad se probudio, kao da su inu iz glave iezle ove misli.
Pogledao je u reku, gde se u plitkoj obalskoj vodi etala siva aplja. Nadmeno i gordo
diui noge, bila je veoma zauzeta sobom. Njeni pokreti bili su udesno skladni kao da je
u njenom malom, perjem pokrivenom i od samih miia sastavljenom telu sa dugini
vratom bila sakrivena neka tajanstvena naprava.
Njena pojava privue svu Janoevu panju.
Odjednom aplja zasta. Zabaene glave, ukoeno je gledala u jednom pravcu.
Jano je poznavao ovaj obiaj aplji. Bio je to znak da neko dolazi.
Saekau da poleti govorio je samom sebi. Mogao bih se kladiti da e se, za vreme
potrebno da se pree trideset koraaj i, pojaviti ovek koji dolazi u ovom pravcu...
Jano je tano znao do koje daljine aplje putaju oveka da im prie.
Posle nekoliko trenutaka ptica lagano rairi svoja duga, pepeljastosiva krila, nekoliko
puta lupi nogama po vodi, a zatim se podie u vazduh i dostojanstveno udarajui krilima
nestade u zlatnoj sunevoj svetlosti.
Nije ni izbrojao do dvadeset, kad se po suvoj travi ve zau pribliavanje neijih koraka.
Sledeeg trenutka se meu razgrnutim zelenilom vrba pojavi Anada.
Rasejano je pevuila i pogled oborila zemlji.
Jano nagonski sae glavu, tako da ga je visoka trava potpuno zaklonila.
Anada zasta. mirkajui zagleda se u sunce, a zatim zamiljeno pogleda u reku. Proteui
se ona zevnu, u ustima otkrie se dva polumeseca belih zuba. Na licu je lebdeo izraz
stvorenja koje se u ovoj udesnoj tiini, daleko od ljudi, osea potpuno usamljeno.
Stajala je na samoj ivici obale i gledala u vodu. Plitka voda, koja je ovde jednim delom
izlokala obalu, bila je toliko bistra da su se na dnu mogli videti pesak i sitno kamenje.
Povrina bi zatreperila samo kad bi koji talas zatitrao preko
reke. Tada bi nailazili iroki krugovi, koji su se irili i vijugali po
povrini vode.
Anada stavi ukosnice meu usne, i rasplete svoju veliku crnu punu, a zatim, zabacivi
je, zatrese glavom, te joj gusta kosa pade do kolena.
Jano je sada znao da je Anada na ovo usamljeno mesto dola da se okupa. Nejasno je
oseao da bi trebalo da vie, da joj da neki znak da je on tu, ali nije imao snage.
Anada se svue. Brzim pokretom spusti suknju i zbaci sa sebe i ostalu odeu. Onda, bela,
naga i blistava kroi u vodu, zadrhtavi lako od prvog hladnog dodira. Poe da se
zapljuskuje, diui krupne, bele, penuave talase oko sebe. Zatim se isprui na pesku u
pliaku, videla joj se samo glava, a gusta crna kosa, plivala na vodi. Okretala se u vodi i
kvasila kosu, a u tom okretanju tu i tamo blesnulo bi joj rame, ili koleno iz vode.
Najzad izie iz vode i udnim skokovima poe da tri po obali, da joj se duga kosa sui
na vetru i suncu.
Jano obema rukama pokri lice.
Tog trenutka mu se uini da se u tom prizoru krije neto kobno. Htede oprezno da se
povue i da bei od ovog prizora, ali mu se jedna od savijenih grana ote iz ruku.
Anada se ukoi i prestravljeno, kao to zver vreba kada je neto uznemiri u samoi,
pogleda u pravcu iz koga je zaula um.
Tog trenutka Janou sinu misao, da bi uzalud objanjavao185

da se sluajno naao tu, ako bi ga Anada otkrila, jer bi ona s pravom verovala da je on
kriom poao za njom da je vreba.
Stisnuo je zube od besa i oajanja. Nije se usudio da uini ma i najmanji pokret.
Anada je jo trenutak gledala u istom pravcu, a zatim hitro poe da se oblai. Oblaila se
na brzinu, kao da joj je zbog neeg bilo poremeeno zadovoljstvo.
im se obue, nestade iza bunja.
Svakako me nije priinetila pomisli Jano i to ga donekle umiri.
Nekoliko trenutaka kasnije oprezno je provirio kroz granje i ugledao daleko Anadu, gde
brzim koracima hita u pravcu kue.
I on krenu kui. Iao je lagano, zastajkivao povremeno, i posmatrao suprotnu obalu. Hteo
je da dobije u vremenu i da stigne kui znatno kasnije.
Putem se konano i vrsto odlui da Anadu otpremi iz kue. Ponovo je u Anadi video
ruku sudbine i u sebi oseti razjarenu snagu da otkloni ruku koja ga pritiska.
Da, otii e sada kui, stae pred nju i rei joj:
Ne pitaj me zbog ega mora da napusti moju kuu. Nisi uinila nikakvo zlo, jo sam
ja tvoj dunik, jer si zasluila i vie od hrane i leaja koje smo ti pruili. Potrai sebi
drugo mesto u svetu, svako e te rado primiti gde god bude zakucala...
Dae joj odee i neto za put. Dae joj i dva zlatnika, da bi potpuno umirio svoju savest.
Odjednom se raspoloi i laknu mu posle ove odluke. Ponovo se pribrao i sada i sam nije
mogao da shvati ta ga je spreavalo da jo ranije nije doneo ovakvu odluku.
Nita lake no da je sprovede u delo! Trebalo je da to uradi jo davno, im je na sebi
primetio dejstvo Anadinog prisustva. Ali hvala bogu, jo nije kasno. Da, tako e i da
uradi.
Ali ta e rei Zuani? Istinu joj ne moe kazati. Uvredio bi je i ponizio je svojom
iskrenou, kada bi joj ispovedio sve svoje misli. Zuana ga moda ne bi razumela. Ne bi
razumela, kako je to moguno da postoji koja druga osim nje koju bi
Jano...
Ne, o tome ne vredi ni razmiljati. Svejedno. Nije vano. Prva stvar: treba da govori sa
Anadom.
Stigavi u blizinu kue, skrenu zaobilaznim putem; ako ga Anada sluajno spazi iz
dvorita, videe da dolazi iz suprotnog pravca i ne ni izdaleka da posumnja da ju je on
prestravio na kupanju.
Kada je uao kroz kapiju, Anada je ba prolazila dvoritem.
Zuana viknu Jano u pravcu kue, jer je hteo da vidi ta mu ena radi. Nije eleo
da mu iko smeta pri razgovoru sa Anadom.
Ona nije kod kue! Otila je svojoj sestri... dobaci Anada Janou.
A stari?
Otiao je preko skelediji.
I posle ovih reci nesta iza vrata svoje sobe.
Utoliko bolje pomisli Jano bar u moi da svrim stvar brzo i nesmetano.
Najbolje bi bilo da ova ena ode... Zuani bih mogao da kaem, da je neko doao po nju i
odveo je...
Ali pre no to ue u Anadinu sobu, ode u batu iza kue, iako sada tamo nije imao
nikakvog posla. Moda je to uradio samo da bi uvrstio i sredio svoje misli.
Zadrao se dugo, mada mu nita novo nije palo na pamet.

Najzad se ipak resi. Kada je spustio ruku na kvaku, oseti udnu slabost u ruci. Ali je ipak
uao.
Anada je stajala okrenuta leima i neto sreivala u ormaru. Osvrnula se iznenaena, ali
na njenom licu nije bilo ni traga neke bojazni.187
Sta hoe? Da li ti neto treba? Jano joj prie sasvim blizu.
Ne pitaj me zbog ega mora da napusti moju kuu... htede da kae, ali reci mu
zastae kao da su ga guile.
Odjednom ga je bez ikakvog razloga oamutilo prisustvo ene. I pred oima mu iskrsnue
slike koje je gledao dok se ona kupala.
Umesto umapred smiljenih rei, promenjenim glasom, guei se od nekog nepoznatog
uzbuenja, duboko se zagleda u Anadine oi i apatom izusti:
Video sam te kada si se kupala...
Anadin pogled planu i obrve joj se srdito skupie. Ali joj ne osta vremena da odgovori jer
je Jano zgrabi za miicu.
Prikupivi svu snagu, ona ga odgurnu uz divlji krik.
Od tog krika Jano se odjednom osvesti.
Anada je stajala pred njim mrana, uzavrela i kao da je porasla od gneva.
Jano sa platnenim rumenilom stida na licu izlete iz sobe. Vrati se ponovo u batu iza
kue, ne znajui ni sam kuda ga noge nose. Ostade tamo due vremena, a zatim se vrati.
Razdirali su ga stid i oseanje sopstvene krivice. Ponovo ue u Anadinu sobu.
Anada je sedela na ivici kreveta, dok je u sobi ve pao sumrak.
Jano joj prie i dodirnu je po ramenu.
Oprosti mi... Bio sam lud... Kunem ti se da se to vie nee dogoditi...
I unevi joj se u lice dodade:
Obeaj mi da 2uani nee rei ni reci...
Otii u odavde... uzviknu Anada.
Ne, nemoj da ode... To ne bi imalo nikakvog smisla... Odala bi me na taj nain...
Videe, nikada to vie neu uraditi...Anada okrenu glavu. Jano izae.
Kada se Zuana vrati posle pola asa, zatee Janoa u krevetu.
Sta ti je upita ga uplaeno.
Ne znani... ini mi se da me pomalo trese groznica... Zuana mu skuva aj od trave i
polovinu noi probdi pored njega.Ispod grada, na padini obrasloj pitomim jabukama,
nedaleko od obale reke nalazila se gostionica Divlja guska". U njenom uredno
pometenom dvoritu stajalo je nekoliko stogodinjih, crnih topola, a preko ivice obrasle
divljim ruama pruao se irok vidik na otvorenu reku. Tornjevi grada takoe su se videli
odavde.
Sindrama pokriven toranj gostionice upola su ve raznele bure, a zarali petao na vrhu
tornja ve je odavno otkazao slubu, te nije bilo vetra koji bi ga pomakao sa njegovog
mesta.
Nekoliko gostinskih soba u kui stajale su mesecima prazne, ali bi se tu i tamo ipak naao
po neki putujui zanatlija, ili nekakvi komedijai, kojima otmeni hoteli u gradu behu
isuvie skupi. Ipak su se u gostionici zadravali itarski trgovci iz unutranjosti zemlje,
jer je itni trg bio blizu.
Udovica jednog mlinara drala je gostionicu. Ona je bila iva reklama svoje radnje, jer je
iz ele njene pojave izbijala neodoljiva vedrina. Lepa i krupna ena zasukala bi uvek
rukave svoje haljine do lakata svojih kao cvekla crvenih miia i nije isputala var jau iz

ruku, koja kao da joj je prirasla za dlan. Grudi su joj se rasplinjavale u tesnoj haljini, a
gomile sala na njenom telu stvarale su smene breuljke, i sve samo zato to je uporno
uobrazila da je njen stas jo uvekvitak kao trska, kakav je bio nekada. Glatko zaeljana,
proseda i proreena kosa bese skupljena na vrhu temena u malu, srditu punu, a po boji,
veliini i obliku ova puna liila je na glavicu luka. Njeno zajapureno lice presijavalo se
od masnoe, njena dva oka sitna kao u svinje blistala su od silnog samopouzdanja, a usta
su joj bez prestanka mlela reci kao nametljivi prodava na vaaru.
Izvolite, uite, gospodine skeledija, to zevate tamo napolju! Evo imamo fini ovoiji
kotlet, pogledajte ova dva valjana oveka ve su se toliko najeli da im se trbuh naduo. Sta
je? Ve ste veerali? Mogu da zamislim ta vam daju kod kue! Hajd' potri s ovim
vinom jer u sad da te pljesnem! Sta je, duo? Jo dve holbe? Jo dve holbe za gospodina
nadzornika! Neka tuguje, ako ima za ta! Skokni bre, ta si se zalepio uza zid? Dobro
vee, komija! Hajde, tamo pod ono veliko drvo! Izbriite mu stolicu! Ima ovde mesta za
svakoga!
2ena sa nosem kao pogaa nikada nije oskudevala u recima.
Gost ni sam nije znao od ega se toliko raspoloio, im bi stupio u dvorite Divlje
guske".
Ali tog nedeljnog prepodneva bili su izlini ljubazni pozivi. TA svakim stolom je sedelo
drutvo, i meu mnogim ljudima ije je zanimanje bilo vezano za vodu, nala se i
imunija i otmeni ja publika, koju je kasno prolee izmamilo iz grada. Raznorazni
razdragani ljudi prekrili su dvorite i izdaleka se ve ula graja, kao da je jato vrabaca
zatorokalo na ogolelom drvetu, pred zalazak sunca.
Dvorite je odzvanjalo od buke, pratale su i daske kuglane, kao kakva daleka i vesela
grmljavina. Naroito kad bi poneka snanija ruka bacila kuglu.
Jano je u koulji, zajapuren, stajao meu kuglaima.
2uana, Anada i stari Mihalj sedeli su za stolom nedaleko od kuglane. S njima u drutvu
bio je i ugljar sa svojom kerkom udavaom. Njih petoro uestvovali su u igri kao
zainteresovani posmatrai. Stari Mihalj i ugljar bili su novano zainteresovani, jer se
svaki od njih kladio na pobedu drugog takmiara. Mirno lice ugljara, kao da je bilo
obloeno korom od drveta, nije ni trepnulo kod pojedinih odluujuih udaraca, dok je
stari Mdhalj bio toliko uzrujan da su mu dugi brkovi kao u soma i guste sede obrve stalno
poigravali na licu.
Pogledajte! Ajd' sad! Dede malo dalje! Jo malo! Hop! Uz to se previjao u struku, as
levo, as desno, kao da time
upuuje zalutalu kuglu u eljenom pravcu.
Kada bi kugla postigla pun pogodak, stari bi pobedonosno toliko dreknuo, da su oko
njega svi prsnuli u glasan smeh. Zgrabio bi pri svakoj takvoj prilici samoga sebe za kosu
kao da je hteo da se podigne i urlao je iz sveg glasa.
Ta sedite, oe opomenu ga uana postiena, jer su svi obraali panju na njih.
Ali stari bi se samo osvrtao oko sebe, pogledom zamagljenim od sree i vikao i dalje.
Dobro je, Joka! Valjan si momak! Rekao sam ja da se uzam samo u tvoju ruku!
Ali bi na njega isto tako delovao i bezuspean udarac.
Leleee, lelee zakukao bi stari, siktao i pucketao jezikom od oajanja.
Pljeskao je dugim rukama, as Ijutito, as oduevljeno, to bi svaki put odjekivalo kao
prasak.

Ugljareva kerka udavaa previjala se od smeha, dlanom pokrivajui svoje razreene

zube.
Anada se hladila granom od divlje rue i oigledno Wla srena.
Jano se potpuno predao igri. Upravo je na njega doao red: dugo je mahao rukom u kojoj
je drao kuglu i murei na jedno oko, lukava izraza ciljao u odreenom pravcu.
Nisu prole ni dve nedelje otkako je Jano u Anadinoj sobi izgubio glavu. Ali sutradan se
ve probudio otrenjen. Posle onog prizora koji ga je gotovo doveo do ludila, izgledada je
iz njegovih ula i ivaca iezla ona neobina bolest. Ni sam nije razumeo kako mu se
ovako neto moglo dogoditi, l to ba njemu, koji je u sebi nosio kao stena vrste moralne
misli.
Ali je shvatio da postoje sole van ljudske volje i odluke, koje oveju duu nose kao to
vrtlog nosi amac. I kad god bi pomislio na onu pojavu uvek bi oseao uas trenutka kada
vrtlog zahvati amac i oveku staje dah.
Sutradan prebrodio je vrtlog u koji su ga dovela oseanja i ostavio ga za sobom. A to ga
je prebrodio bila je ujedno i Anadina zasluga. Da se Anada nije odupirala tako odluno i
sigurno, on bi svakako poinio neko bezumlje, koje kasnije ne bi mogao da popravi.
Izvukao se iz ove nezgode blagodarei Anadi. I od tog trenutka oseao je zahvalnost
prema njoj. Zavoleo ju je iskreno. Zavoleo ju je kao to ovek zavoli prijatelja, ije se
prijateljstvo pokazalo pouzdano prilikom iskuenja. Ovo je bilo otvoreno i iskreno
oseanje koje nije morao da krije, koje je slobodno mogao da ispoljava, jer u njemu ne
bese mutnog plamena ulnosti, ni zaguljive atmosfere zabranjenih elja.
Sve je to iezlo iz njegove due. Povratila mu se i stara volja za ivotom i spokojno
uravnoteeno raspoloenje. Izmenila su se i njegova oseanja u odnosu na Zuanu.
Razlika izmeu dveju ena, koja mu je u poslednje vreme stalno padala u oi, budei u
njemu sumnje u Zuaninu vrednost kao ene, sada je postala neznatna, spoljna pojava.
Njegova jadna, priprosta, slatka, mala uana, svojim uplaenim oima i toplim srcem
vasksnula je ponovo i vratila se u njegovo srce, uz pesmu hiljade starih, srenih
uspomena.
Anada je uoila pramenu kod Janoa, pa se i sama raspoloila. Sada je ee odzvanjao
njen lepi duboki smeh, kada bi apuui neto sa malim Janijem, dete izvalilo neku
ljupku glupost.
U ovako vedrom raspoloenju reie da u nedelju, na prvidan Duhova po podne, i oni odu
u Divlju gusku". Dete su prethodno odveli 2uaninoj sestri.
U rano poslepodne seli su u dvorite gostionice i Jano se bez prestanka kuglao.
Prekini ve jednom opomenu ga Zuana. Koulja ti je sva mokra, moe da
dobije zapaljenje plua!...
Jano ubrzo prekide igru. Uze svoj kaput, prie stolu i prosu aku znojem natopljenog
bakarnog novca po crvenom aravu.
Evo vam! Sve sam ovo dobio na igri za vas!
Zatim i on sede s njima i otpoe razgovor. 2uana je svojom maramom brisala Janoev
vrat snaan kao u bika, jer je on jo sav zajapuren posle igre.
I tada se dogodi neto neobino.
Neki stariji mukarac htede da proe pored njihovog stola i u tom baci pogled na Anadu.
Zastao je za trenutak i iznenaeno gledao u nju, kao da ne veruje svojim oima. Ali ju je
zatim, izgleda, ipak poznao. Podigao je ruke pokretom uenja, kao da je hteo da pita:
Ti... zar si ti ovde?

Svi su pogledali u Anadu. Ona je bila bleda i zbunjeno se nasmeila nepoznatom. Ovaj se
ve bio udaljio i pored ivice seo za jedan od stolova.
Ko je to upita ugljareva kerka ravnoduno, jer nita nije znala o okolnostima
pod kojima je Anada dospela u Janoevu kuu. Njoj kao i svima ostalima rekoe da su
Anadu poznavali od ranije. Ovo je bila nena panja s njihove strane, koja je Anadi
oigledno uvek bila prijatna.
Jedan moj poznanik ree Anada tiho.
Jano, Zuana i stari Mihalj nisu pitali nita. Sve troje se natmurie. Kao da ih je
dodirnulo ili okrznulo neko nevidljivo, hladno krilo: Anadina tajanstvena prolost.
Stari Mihalj hteo je po svaku cenu da ih navede na druge misli.
Kad sam ja bio momak otpoe on priu odlazilismo na kuglanje u gostionicu
Storuke udovice". Ala ono behu bitke!
Trenutak kasnije Anada se die.
Vratiu se odmah ree i izmeu stolova poe prema nepoznatom mukarcu, koji ju
je maloas prepoznao. Rukujui se sa njim, sede kraj njega i poee da razgovaraju. Iz
daleka se nije moglo naslutiti o emu razgovaraju, jer se razgovor vodio bez gestova i
pokreta glave. Kao da su se namerno ukoili da ni izrazom lica ne odaju smisao svojih
reci, jer su oseali da ih sa onog stola prate vrebajui pogledi. Bar se sve ovo Janou tako
inilo.
Utvrditi ko je taj nepoznati mukarac bilo bi teko i za oveka iskusna pogleda. Bez
sumnje sudei po njegovom odelu i pojavi svakako je morao da bude iz graa.
Izgledao je kao da mu je najmanje ezdeset godina. Ali moda je imao i osamdeset. A
katkad se dobijao utisak kao da mu je tek pedeset godina. Odevao se neobino i nije se
povodio ni za kakvom modom. Na sebi je imao kaput boje duvana, za koji se nije znalo
da li je obina prnja, ili predstavlja neusiljenu eleganciju. Na izbrijanom licu, oko
naboranih podonjaka, koa mu je bila uta kao pergament. Iza ovakvog lica mogao je da
se krije osiromaeni princ, ali isto tako i lakej koji se sa svojom malom uteevinom
povukao u miran ivot. Mogao je da bude intendant nekog sirotita sa golubijom duom,
a isto tako i opasan varalica, za kojom policija traga uzalud. Lice i spoljanost nisu
otkrivali oveka. A jo manje se po njemu moglo neto saznati o Anadi.
Ubrzo se Anada vrati i sede na svoje mesto. Svi su smatrali da bi bilo neumesno da je
upitaju ta je razgovarala sa svojim poznanikom i ko je ovaj stariji mukarac?
Ugljar uskoro predloi da krenu u umu, na obalu reke. Tamo su se etali i mnogi drugi
gosti. Povrina vode ve se rumenela od zraka sunca na zalasku.Jano ovo jedva doeka.
Poite vi, a ja u doi za vama. Treba jo da se obraunam sa gostioniarkom, jer mi
duguje za ribe...
Krenue. Jano ostade. Razgovor sa stranim mukarcem oigledno nije ostavio nikakav
utisak na Anadu. Bila je isto tako raspoloena kao i pre toga.
Ali Janoa je muila radoznalost. Nagovorio je ostale da krenu pre njega da bi priao
nepoznatom mukarcu i od njega saznao tajnu Anadinog ivota.
Nije se mnogo predomiljao. Posle nekoliko minuta, kada je verovao da se ostali ve
etaju na obali reke, on se odlui i krenu stranevom stolu. Prie mu, klimnu glavom i
rukom se uhvati za naslon jedne prazne stolice.
Dozvoljavate li?
I ne saekavi odgovor, sede kraj nepoznatog koji ga je merio prodornim i neprijateljskim
pogledom.

 Oprostite to vas uznemiravam poe Jano ali za mene bi bilo veoma vano da
saznam ko je bila ona ena sa kojom ste vi malopre razgovarali. Odakle je ona i kakav je
bio njen dosadanji ivot? Nemojte me pogreno shvatiti, ne bih hteo da saznam nita o
njoj to bi, bilo njoj, bilo vama bilo neprijatno... ali ona ve due vremena ivi u mojoj
kui, pa ipak... razunieete, ivot pod istim krovom, sa osobom kojoj ne znate ni ime ...
Nepoznati mukarac ga prekide osorno. Izgovorio je tri kratke reci na stranom jeziku i
gledao je u njega istim prodornim, neprijateljskim pogledom.
Ne razumem primae mu se Jano blie. Mukarac jo nestrpljivije i odlunije
ponovi one iste reci.
Po njegovom naglasku Jano nagonski oseti da ove tri neprijateljski izgovorene reci
znae:
Ne razumem tvoj jezik!
Jano se osvrtao unezvereno. Die se posle nekoliko trenutaka munog utanja, klimnu
glavom i vrati se svom stolu.im sede jo vie poe da ga kopka tajna Anadinog ivota.
Uzbuivala ga je mogunost koja mu se ukazala. Evo jednog oveka koji sve zna o
Anadi. Ve je bezmalo otkrio tajnu, koja mu se sada izmae iz ruku. U tom mu pade na
pamet da stari kelner, koji je proao pola sveta, govori sve mogue jezike. I malopre je
protrao pored njega. Jano krenu da ga potrai i nae ga na drugom kraju dvorita,
povijenog pod teretom tanjira i vinskih boca. Jano mu gumu neto novaca u ruku.
Hodite za trenutak ovamo, ika andor ... vidite li onog oveka za onim stolom.
Priite mu i recite da hou da govorim s njim po nekoj vanoj stvari. Vi ete da nam
budete tuma, jer ja ne razumem ta govori...
Stari kelner prihvati nalog i odmah pohita stolu nepoznatog. Jano je uzbueno ekao
ishod.
Kelner nije mnogo razgovarao, jer se odmah vrati. Cerekao se jo izdaleka i slegao
ramenima.
Ne razumem ga ni ja ree priavi Janou jo nikad u svom ivotu nisam uo taj
jezik...
I urno ode svojim poslom.
Jano ponovo sede za sto i sada je obuzet nemonim besom uvideo da nita ne moe da
sazna o Anadinoj tajni. Noktima je nervozno grebao po stolu. ta da radi? Svakoga asa
bacao je pogled za onaj sto, kao da se plaio da e stranac pobei. No on je mirno sedeo
na svom mestu. Ali odjednom, kada opet pogleda u tom pravcu, za stolom nije bilo
nikog, kao da je nepoznati propao u zemlju.
Jano skoi kao oparen, da bi pravovremeno spazio meu masom sveta somotski kaput
boje duvana, i da bi mogao da ga prati u stopu. Resio je da poe za njim makar i do
grada, da bi saznao gde stanuje.
Ali kaput boje duvana nepovratno je isezao. Jano otra do oba izlaza iz dvorita i baci
pogled niz drum. Nigde ga nije bilo.Uhvati i kelnera.
Da niste videli onog gospodina?
Nisam, moliu!
Prie susednim stolovima:
Molim vas, da niste videli gospodina koji je ovde sedeo? Onoga u smeem kaputu...
Niko ga nije video, svako mu ree:
Seam se da je sedeo ovde... Ali je ve odavno otiao ...

Jano trca na drum, u nadi da e ga moda stii. Ali drum je vodio preko Sume kraj
obale i meu drveem se ravao na tri kraka. Zatim se vrati stolu u nadi da e moi da
saeka nepoznatog, koji e po svoj prilici odnekud da iskrsne.
Bio je unezveren i uzbuen. Uzalud je pokuavao da se smiri, koprcao se u mrei nekog
neobinog uzbuenja i ponovo je video sebe u zagrljaju mutne strasti, kao i pre dve
nedelje.
Posle dueg vremena, najzad se spusti na obalu. Anada, ugljar i ugljareva ki sedeli su na
klupi i razgovarali.
Tvoj tast i 2uana otili su po dete ree ugljar. Rekli su da ti ode pravo kui, i
oni e stii na vreme.
Ne potraja dugo i oni se digoe i krenue kui. Anaa je ila napred sa ugljarevom
kerkom, a dvojica mukaraca iza njih, razgovarajui tiho.
Stigli su do Janoeve kue.
Hoete li da vas povezem ponudi Jano.
Evo moga amca ispod buna odgovori ugljar.
On je sa kerkom stanovao na suprotnoj obali. Ukrcae se i Jano im pomoe da odree
amac. Ubrzo su nestali na irokoj povrini reke.
Ve se smrkavalo i nad umom suprotne obale srebrni srp meseca se promolio usred
izmaglice letnje veeri.
Kada Jano ue u dvorite, Anada je sedela na ograditrema. Svoju crnu glavu
naslonila je na beli stub i neto zamiljeno pevuila. Primetila je Janoa, tek kad je stao
neposredno kraj nje.
Malo se zbunila a pomalo i uplaila, kao da je uhvaena na delu. Gledala u njega
osmehujui se. Njen pogled blistao je od razdraganosti i u njemu se ogledala opijenost
due posle prijatno provedenih asova.
U ruci je jo drala otkinutu granu divlje rue. Prevukla je njome preko Janoevog lica i
eretski se nasmejala.
Neno trnje divlje rue okrznu Janoa po licu, ne ostavljajui na njemu nikakav trag.
Izazva samo neznatan, slab
bol. Jano se nae blie Anadi i duboko joj se zagleda u oi.
Ruka mu je drhtala. Anada se lako najei i upola zatvori oi.
Poljubili su se.
199ele noi nije mogao da zaspi.
Ukus onog poljupca nosio je u sebi kao neku tajnu, uasnu bolest. Poljubac ga je zarazio i
katkad mu se inilo da se ogubavio. ta bi bilo da se to sazna? Kada bi to Zuana ili stari
Mihalj saznali? Kako bi ga tada gledali, kakvim pogledom? Kao zdravog oveka za koga
se odjednom saznaje da je na umoru i za njih izgubljen. Ili kao na estitog o* veka,
prijatelja, ili lana porodice, kome iznenada andarm sputa ruku na rame i tek tada se
saznaje da je izvrio zversko ubistvo. A u vazduhu lebdi strano pitanje: zar ovaj... ovaj
ovek? Zato? Kako? Kakvi su ga mutni nagoni, strasti i ciljevi obuzeli?
ta bi pomislila, ta bi oseala uana, kada bi saznala? esto je sebe ispitivao pogledom
stranog oveka. Uasavao se pri pomisli da u sebi nosi ranu, bolest, koju mora da krije.
Katkad ga je muio neobjanjiv strah. Uvee kad bi poli na poinak i poeli da se svlae,
presvlaio je koulju sa prikrivenom strepnjorn da mu je tajna moda ispisana na leima,
na samoj koi njegovog tela... uana e sada ugledati i kao da mu je ve u uima
odzvanjao njen prestravljen vrisak.

ele noi koprcao se kao u paukovoj mrei mutnih misli istrahovanja. Nevidljiva pauina
lepila mu se u snu za lice i one kapke odvratnim dodirom.
Ukus poljupca oseao je na usnama kao ujed slepog mia, ili nekog drugog nepoznatog
stvorenja koje nije mogao da otrgne sa svojih usana. Ono je stalno bilo tu, i nagrizalo ga.
Povremeno je u polusnu rukom prebrisao usta.
ta ti je? upita ga uana, koja se prenu iz sna, osetivi kako se Jano nemirno
prevre po krevetu.
Hvata me neka jeza...
Sigurno si ozebao na kuglanju! Ne mogu da te razumem ... Opominjala sam te da
uzme kaput... Oh, boe moj, samo da ne dobije zapaljen je plua!
Jano ne odgovori. Otvorenih oiju buljio je u mrak. Nije smeo da zaspi, jer se bojao da
e vikati u snu i na taj nain odati sve.
Ujutru je udesio svoje poslove tako da se ne sretne s Anadom. Dokle god je mogao
zadravao se u prednjem dvoritu i kopao. Radio je bez ikakvog smisla i cilja. Nije ni
primetio da se uana iznenada stvori pored njega.
ta radi?
Ovaj... kanal da otee voda...
I okrenu se na drugu stranu da mu uana ne gleda u lice.
Opet e da se zagreje i da ozebe...
Ne odgovori joj, samo je nemo, kao bez due produio da radi.
Zuana ode na drugi kraj bate, sakupljala je suvi pasulj u korpu. Bila je daleko od
Janoa, nije mogla da razgovara s njim i potpuno se zanela svojim radom, ali je Janou
sada smetala.
Nekoliko trenutaka kasnije ue i Anada u batu. Otvori vratanca od pletenog vrbovog
prua i zasta na jutarnjim zracima sunca, dok joj je po jednom ramenu i polovini licapala
senka sa grana jabuke. Crvenu suknju zadenula je za pojas, na kuku drala korito.
Izgledala je kao otelovljeno privienje svetlosti i boja.
Traila je uanu.
Jano joj i nehotice dobaci pogled i susrete se sa njenim. Srce mu zadrhta. Smesta okrenu
pogled i produi da radi. Oseti da Anada jo nekoliko trenutaka nepomino stoji na tom
istom mestu i gleda u njega. Po potiljku i leima osetio je njen pogled. Zatim u da se
batenska vrata zalupie.
Zuana se ubrzo vrati u kuu i on osta sam u bati. Nekoliko trenutaka stajao je
nepomian. Zatim se lagano osvrnu, kao da su oko njega stajala neka nevidljiva bia,
koja ga vrebaju i zagledaju mu do dna due.
Sreom stari Mihalj doe po njega u batu.
Doao ti je Ferenc. U zoru je bio na Vraninom ostrvu i rekao da bi bilo dobro da
amcem proemo gornjim rukavcem ...
Spremie se. Mukarci su unosili mree u amac, a Zuana im je spremila hranu, jer su
raunali da e tek kasno u no stii kui.
Krenue. Kad stigoe do sredine reke Jano se jo jednom osvrnu. Anada je stajala ispred
trema i kao da je i ona gledala za njima. Ali moda mu se to samo privialo jer su ve bili
daleko odmakli.
Sunce je estoko peklo. Povrina reke blistala se u odsjaju sunevih zraka, a oni su u
izbledelim, lakim platnenim kouljama neujno veslali uzvodno velikom rekom, ulivajui
svu svoju snagu u vesla.

Obalsko bunje bacalo je crnozelene senke po srebrnastoj vodi, dok je predeo bio sasvim
pust. Ali ispod njih, dole u sveoj, mutnoj vodenoj masi, kao da su nazirala lenjo
promicanje zlatnomrkih rojeva mania, koje su sada gonili.
Stigli su lagano do divljih obala reke, dok su za sobom ostavljali skoro svaki trag
ljudskog ivota. Jano se otresaomunih misli, u njemu osta samo neko skriveno,
maglovito seanje naslade, koje je ulepavalo svet oko njega. Ulepavalo plavosivo nebo
to se arilo na plamenu letnjeg sunca, vodu to je blistala na sunevim zracima, drvee
na obali, umu i sve ostalo. Sve to ga je okruavalo.
Posle sat i po veslanja stigoe do rukavca. Tu su pustili mree, a onda lagano odveslali
dalje. Samo su o ruku imali kratak odmor, a potom su radili do mraka. Bila je mrkla no
kad su stigli kui.
Zuana je ve spavala. Jano se tiho svue da je ne probudi. Dok se lagano svlaio, pade
mu na pamet da je jednom, ne odve davno, jesenas, kad je gospodii Gergej zalutao do
njih i kad su razgovarali skoro do zore, isto tako oprezno slagao delove odee na naslon
od stolice.
Legao je tada obuzet mislima kao da ga je zapahnuo ivot gospodiia Gergej a, slian
vlanoj, novembarskoj buri. I tada ga je ovaj isti krevet doekao svojim blaenim, istim
i toplim zagrljajem ivota.
Sve mu ovo sada pade na pamet. uana je i onda isto ovako leala u postelji, zagnjurivi
lice u jastuk, ruku poloenih pod glavu. Raspletena smea kosa rasula se oko nje.
Sada ga postelja ne doeka s nenim mislima. Proze ga udno i strano oseanje, kao da
je legao pored lesa.
Sutradan ujutro odnese na tavan seno koje su jo prole nedelje pokosili i koje je,
posivelo na jarkom suncu, stajalo u malim naviljcima dole na obali. Vilama je odneo gore
poslednju gomilu sena, kada odjednom zau da su lestvice zakripale i da se neko penje
za njim na tavan. Sledeeg trenutka Anadina glava se pomoli u etvorougaoniku
tavanskog otvora.
Da nisi video negde srp upita spokojnim jasnim glasom. Zuana me je poslala,
potreban nam je u bati!
Jano ne odgovori. Imao je utisak da Anada lae. Ali ova sumnja pretvori se u njegovom
srcu u slast. Nisam ga video, potrai ga, bie da je ove negde... ree muklim
glasom, u stvari, trebalo je samo da se sagne, da ga dohvati sa zemlje, jer ga je malopre
imao u ruci.
Anada se pope na tavan.
Uh! Ala je ovde mrano... Zar ti vidi ovde? U stvari i nije bilo toliko mrano,
sem za onog ko je doao sa jarkog sunca. Vladao je meki mrki sumrak koji su tu i tamo
prosecali dugi, tanki i blistavi mlazevi suneve svetlosti, koja se probijala kroz
pukotine crepova.
Anada poe da trai srp i ubrzo ga pronae pored Janoa na zemlji.
Pa evo ga, tu je ree pomalo prekomo priguujui kikot u glasu, kao da je
razumela Janoeve misli. Stajala je pred njim sputenih ruku i zatvorenih oiju. Kao da je
neto oekivala. Jano je zagrli, potrai njena usta i poe da je ljubi. Dokle, ni sam nije
znao. Ovih nekoliko trenutaka uinie mu se kao venost.
Anada ga odjednom odgurnu i urno trca s tavana.
I ranije se ee dogaalo nekoliko meseci je minulo od onog prolenog dana da
njih dvoje ostanu sami u sobi, ili pri dnu bate, ili pak dole na obali. Ali do ovih susreta i

sastanaka dolo je samo po sebi i nisu znaili nita. Bili su prazni, prolazni i nestajali kao
i svi ostali trenuci u ivotu. AH sada, im bi sluajno ostali nasamo, njihova samoa
ispunila bi se zaguljivim, slatkim uzbuenjem i apatom zabranjenih misli. Ovi trenuci
otro su se izdvajali od ostalih, kao da su iz mraka iznenada doli na svetlost, koja ih je
zaslepila i zanela.
Isprva su se nalazili samo sluajno, ali kasnije, ve prema unapred smiljenom planu. U
ivotu, koji se odvijao oko njih svojim jednostavnim, nepromenjenim tokom, nailazili su
trenuci koje ne bi mogli da uvrste meu ostale. Oni su se trudili da iskoriste ba njih. Ve
su znali u koje doba dana, sa kakvim izgovorom treba da prou kroz sobu, ili da siuna
obalu reke, da zastanu uvee u dnu bate, da bi mogli da ostanu sami. Svi ostali trenuci
ivota bili su podreeni ovim izuzetnim. Ove svoje zapletene sastanke ispredali su od
dugih, odve razvuenih niti vremena i prilika, gradei stalno pred sobom maglovite
bedeme smiljenih lai, da bi predupredili opasnost ako ih zateknu.
Isprva su se sastajali samo tri puta dnevno. Prvi put pre podne, kada je Anada postavljala
za ruak, jer je to bila njena dunost. U to vreme uana se uvek zadravala u kuhinji.
Ovo je bio samo kratak i opasnostima izloen trenutak. Zatim, po podne, kada su stizali
na obalu reke. Ovo nije moglo da pobudi sumnju kod Zuane, jer bi i stari Mihalj bio s
njima. Ali je bilo lako izgubiti se ispred njegovih oiju iza drvea. Stari, i da je uoio
neto, ipak ne bi posumnjao. Jedan pokret, ili pogled, koji bi svakom drugom posluio
kao dokaz, za njega nisu znaili nita, jer svojim oslabelim vidom i otupelim mislima nije
bio u stanju da opazi ono to se komea ispod povrine ivota.
A zatim uvee, dole u bati. Ovo ve behu dui i znaajniji trenuci. Ali nikad nisu
odvodili dalje od pojedinih mahnitih poljubaca i strasnih zagrljaja.
U nedelju, posle sledeeg bogatog ribolova, oni se opet naoe u Divljoj guski". Ovoga
puta bili su samo njih etvoro, jer je ugljar bio tedljiv ovek, koji se samo jednom
godinje, o Duhovima, pojavljivao u ovom vrtlogu rasipnikog ivota.
Koliko se Janou sada uinila drukija atmosfera gostionikog dvorita! Kao da je otada
proao itav vek! A u stvari su se i sada ovde nalazila ista lica. Samo to je bilo mnogo
manje sveta. I kuglana je opustela, jer je vruina sve oamutila.
Jano pogleda u pravcu stola za kojim je prole nedelje sedeo nepoznati mukarac.
Razmiljajui o onom dogaaju, sada mu se uinilo da ak i kada bi naiao na nekoga
kopoznaje Anadu i mogao da mu ispria sve o njenom dosadanjem ivotu, on bi mu
okrenuo lea i ne bi ga ni sasluao. Ne, ni najmanje ga ne zanima ono to se ranije
zbivalo. Moda bi prolost doarala senku neke nesree, ili jedne ljubavi. On je eleo
Anadu onakvu kakva je bila sada. Nije pitao ni za prolost, ni za budunost. Ovako je
dobro kako je sada. Izgarao je i tonuo u sadanjost.
Sedeli su i razgovarali. uana je bila raspoloena. Uzela je sa zemlje majuno mae,
spustila ga na sto i sa njim se igrala.
Odjednom se neija ruka spusti na Janoevo rame.
Zdravo, drue!
Bio je to mlinarev sin. Jano skoi i zagrli svog prijatelja.
Kako si? ta ima novoga? Jesi li se oslobodio vojske?
Evo me ve tri nedelje kod kue. Ali prvo sam bio u gostima kod sestre.
Gle, Imre ree Zuana, kada ga najzad prepozna.
Jeste li sami? Sedite s nama, ako nemate druga posla... Momak sede. Nije pitao ko je
Anaa, ali se i s njom rukova. Smatrao ju je nekom roakom i vie nije vodio rauna o

njoj. Ni ona o njemu. Ona ak kao da se oneraspoloila malo to je neko tu seo meu
njih. Toliko im je bilo prijatno u etvoro.
Pa hajde, priaj, ta se sve zbilo s tobom, dok si bio odsutan... rekao je Jano
Imreu. Tri godine, zar ne? Tri godine te nije bilo?
Umesto odgovora Imre se prvo okrenu 2uani. On naini upitni pokret izvrnuvi oba
dlana.
A dete? Zar jo nemate dete?
Bogami imamo! Ve je napunilo dve godine!
E to vam valja! No ika Mihalj! Kako je s lepim devojkama?
Tek se onda obrati Janou:
ta si me pitao? Da, tri godine, drue!Po svojoj prirodi spadao je meu ljude koji
istovremeno vole da razgovaraju sa trojicom. Koji, ako ih pita, i sami postavljaju pitanja,
ali nekom treem. I koji se, ne saekavi odgovor, opet obraaju drugome. Tek posle toga
odgovorili su na pitanje koje im je prethodno postavljeno. Ne saekavi odgovor na
sopstveno pitanje, Imre je naglo preao na drugu misao i vie ga i nije zanimalo ono na
ta se isprva ustremio nezajaljivom radoznalou.
Sve su to bili znaci njegove ekspanzivne prirode, otvorenog karaktera i neposrednosti. Ali
ba zbog toga odavao je utisak bezbojne i beznaajne linosti.
Bio je prilino lepukast momak. Sa zdravom, preplanulom bojom lica, zdravim zubima i
irokim ustima, malo zatupastim nosem i niskim elom; kosa mu je uvek bila trava i
zbog toga je iz ele njegove pojave izbijala veselost. Na elu mu se urezao oiljak od
udarca noem, zadobijen u nekoj tui. Svetloplave oi svetlucale su mu pomalo mutno i
veselo od vina. Srne jao se grohotom, otvorenim ustima i pri tom se udarao po kolenima.
Katkada je sebi dozvoljavao i malo grublje ale, te je Zuana morala da ga opomene.
No, no! Sad ete da dobijete!
Jano ga je ipak voleo i oigledno se oraspoloio kraj njega. Bio je svega nekoliko godina
mlai od njega i iz detinjstva su imali mnogo zajednikih uspomena.
Zuana ga prekide usred govora.
ujte, Imre... Kako je sa enidbom? Zar na to jo5 niste pomislili?
Ojoj! enidba! Valjda nisam lud!
Kakva je to bezobzirna izjava?
Zato bi to bilo bezobzirno? Evo, reoLmo, Peter... Cika Sandore, donesite jo holbu
vina! Hoete li da pijete malo vina?
Anadi je ovaj ovek oigledno bio dosadan. Jedva je progovorila koju re sa njim, i
odsutnim pogledom posmatrala goste koji su sedeli za drugim stolovima.
Uskoro krenue kui. Imre se oprosti od njih i dok su izlazili kroz kapiju, on je ve za
drugim stolom ponavljao iste reenice, kojima je malopre njih zanimao.
Zuana je ila napred sa Anadom. Govorila je malo, oko uglova usana poigravao joj je
jedva primetan smeak, a o6i je drala oborene ka zemlji. Ovo je kod nje bio znak da je
utonula u duboko razmiljanje. Kada bi joj se Anada obratila ona je odgovarala rasejano.
U njoj se zaela misao da Anadu uda za Imrea.
Osim velikog mlina ima i mlin za so, iji celokupan prihod sada pripada Imreu.
Anada bi dospela u kuu estitih ljudi i svakako bi bila srena... razmiljala je u sebi.
Ali se ovaj plan uobliavao u njoj jo toliko maglovito i neodreeno, da o njemu za sada
ni Janou nije govorila.
Mislim da bi se Jano mnogo radovao nizala je ona dalje svoje misli.

Stari Mihalj priao je Janou beskrajne prie iz vremena kada je sluio vojsku.
Jednolino, prekidajui katkad svoje reci smehom.
Jano ni reci nije uo od onoga to je stari priao. Nije skidao oiju sa Anade, koja je
lakim koracima ila ispred njega i katkad se osvrtala. Tada bi im se pogledi znaajno
susreli.
Stigli su kui i veerali. Posle veere Jano bez reci poe da se sprema. Obue drugo
odelo, u kome je obino odlazio u ribolov i potrai svoju ostvu.
Kuda ide upita ga Zuana iznenaena.
Idem gore do virova pored ostrva. Mesec se zamaglio i u to vreme promiu tuda
velike mladice... Vratiu se do ponoi.
Zatim se obrati starom Mihalju:
Oe, hoete li i vi sa mnom?Stari je seeo na pragu i puio lulu. Samo odmahnu
glavom.
Jano je unapred znao da stari nee poi sa njim.
U dvoritu za trenutak osta sam sa Anadom. U njemu je plamtela elja, ak mu je od nje
bualo u glavi. Zgrabi je za ruku.
Vratiu se kroz pola sata. Ostavi otvorena vrata od tvoje sobe... Hou da govorim s
tobom ...
Jesi li siao s uma? Ne, ne... ne!
Hou!
Ne! Uzalud e doi... Ne!
Ona naglo otra. Zasta na pragu svoje sobe, osvetljeine svetlou lampe. Jano vide kako
je jo jednom nemo i ozbiljno, odreno zavrtela glavom. I odmah posle toga u da je
iznutra dva puta okrenula klju u bravi.
Stajao je dugo nepomian, stisnutih zuba u mranom dvoritu, koje je mutno osvetljavao
samo bledi mesec. Kroz otvoren prozor se ulo da uana pevui u sobi. Uspavljivala je
dete.
Jano se okrete, sie na obalu reke i skoi u amac. Veslao je uzvodno, estoko i svom
snagom, da se oslobodi plamenog tereta svojih strasti. Nije ni primetio kada je stigao do
ostrva. Ispustiv' vesla, sav zadihan, gledao je ukoeno preda se u korito amca. Tamo je
leala ostva ali je nije primeivao.
Nalazio se nad virom. Voda je lagano okretala amac, kao da ne eli da ga ispusti iz
svojih nevidljivih ruku. Meseina se razlila po nemoj povrini vode. U sparnoj toploti
letnje noi samo je povremeno arlijao vetar otuda od tamnoplavih uma.
Sedeo je dugo nepomian u amcu koji se lagano okretao, i najedanput mu nije palo na
pamet da podigne ostvu i da je zabode u talase, >u ijim su dubinama sada osetivi
tui ivot nad sobom neujno promicale ogromne semge.Proao je moda itav sat,
dok je ponovo zgrabio vesla i okrenuo amac.
Proao je kroz dvorite na vrhovima prstiju. Mesec je ve zaao i dvorite je bilo potpuno
mrano. Uputio se pravo Anadinim vratima. Oprezno je pritisnuo kvaku rukama da ne
zakripi. Bio je uveren da je Anada ipak ostavila svoja vrata otvorena.
Kvaka nije popustila.
Anada... apnu on i pritisnu lice uz otvor na vratima.
Anada... Anada! Nije dobijao odgovor.
Ispustio je kvaku i oteturao se dalje od vrata. Seo je na kraj trema i spustio elo na ruku.
Boe moj, ta si uradio sa mnom... proapta.

210Leto se rascvetalo kao duboka cvetna aica opojnog mirisa. Na obali sve oive kao
da su pele zujale oko bogatog pehara leta. Dolazile su tarnice sa dalekih gumna, a
kolena konja bila su krvava od vridbe. Po mlinovima se radilo i nou, a bdenje ute
svetlosti lampe bilo je dokaz da ivot u ovo vreme hoe da iskoristi svaki trenutak. I na
vodi je vladala ivost. Zitoni natovarene lae plovile su rekom, raznosei meu svojim
rebrima otkucaje srca ivota po nepoznatim gradovima. Pojavljivali su se ljudi koji se
odavna nisu viali u ovim krajevima, ili su bili potpuno nepoznati; iz dalekih predela
pristajale su lae i ispunjavale vazduh glasnim govorom, novostima i raznovrsnom
novom robom.
Jednog mranog praskozorja pojavie se i u Janoevoim dvoritu nadniari, koje je
prethodnog dana Zuana najmila na itnoj pijaci, da i oni oanju na svojoj zemlji.
Skupie se u dvoritu, i njihove kose, prebaene preko ramena, ocrtavahu vie njihovih
glava blistave lukove.
Obe ene bile su na nogama od jutra do mraka i imale pune ruke posla pri kraju poljskih
radova. Mukarci su za to vreme plovili po reci i obilazili daleke ribarske kue. Katkad su
ostajali i po dvatri dana.
Uobiajeni nain ivota, koji je omoguavao Janou i Anadi da se po nekoliko puta
dnevno sastanu neopaeno u kui, ili oko nje, toliko se sada izmenio da je katkad prolo
po nekoliko dana pre no to bi se videli.
Jednog popodneva, kada je uana otila da obie nadniare, a stari Mihalj jo od jutra
bio u mlinu, Jano sie u batu iza kue, jer je video da je Anaa pola onamo pre
nepunih etvrt asa. Potrai je, ali je ne nae u bati.
Zaviri u njenu sobu, ali nje ne bese ni tamo. Poe da je glasno doziva po imenu. Anada se
ne javi. Proe pola sata, ali nje nije bilo.
Janoa obuze neko nejasno oseanje ljubomore. Trebalo je da Anada budno pazi na ono
to se dogaa, kao i on. Ostali su sami u kui, a to se ve nedeljama veoma retko
deavalo. Trebalo je da i ona eka, da zna, da oseti trenutak kada e moi da mu poleti u
zagrljaj. Pa gde li je onda?
Svakako ima da posvrava neke vane poslove, moda je uana od nje neto traila, te
ona sada mora to da uradi. Ali ipak je mogla da odvoji bar trenutak vremena za njega!
Gde U je?
Siao je na obalu reke. Bio je mrzovoljan i ve izgubio nadu da e Anadu uskoro pronai.
Bar ne dok se uana i njegov tast ne vrate.
Ali tek to je poao putanjom, na svoje najvee iznenaenje vide ispred sebe Anadu kako
seta s jednini mukarcem i on istog asa pozna Imrea, mlinarevog sina.
Zasta zapanjen. Osinu ga munja podozrenja i kao da su mu za nekoliko trenutaka zamrle i
misli. Ali odmah posle toga i sam pronae opravdanje za Anadin postupak. Njih dvoje se
nisu krili! etali su nedaleko od kue, putanjom kojom su mogli da sretnu mnogo sveta.
Eno im dolazi u susret skeledijin zet. Imre mu se javlja i u prolazu dobacuje nekoliko
reci. Ne, ovde ne moe da bude govora ni o kakvom nesporazumu. Da meu njima ima
neke tajne, lako su mogli da nau drugo mesto za sastanak. Anada je sigurno silana
obalu reke i sluajno srela Imrea, i, sasvim prirodno, poli su zajedno nekoliko koraka, a
za to vreme razgovaraju. Ali im je samom sebi objasnio sve ovo i uspeo da se smiri,
odjednom ga ponovo obuze besomuna sumnja i otar bol. Pred njim se nalazila
stvarnost, za koju se moglo nai objanjenje, ali se nije mogla poricati: kraj Anade se
nalazi mukarac sa kojim razgovara, s kojim izmenjuje misli i reci, sa kojim ima o emu

da pria. Koliko god su ta saoptenja beznaajna, ljudska re krije u sebi neobinu silu,
prodire u meso onog kome je upuena, tu zastaje, ostaje da miruje negde na dnu i posle
izvesnog vremena ponovo zatreperi... Razgovor u etiri oka izmeu mukarca i ene uvek
moe da krije u sebi neto to e ih nehotice i mimo volje zbliiti.
0 emu razgovaraju? ta imaju jedno drugom da saopte? A ta ako su se ve ranije
sastajali? to njega nije pozvala?
ta da radi? Da pohita za njima i da ih stigne? To ne bi bilo dobro, jer bi ga uzbuenje
izdalo i moda bi doveo sebe u smean poloaj. Odista! Zato on sada mora da pomilja
na najgore?
1 ponovo je iznalazio stotine razloga kojima je na brzinu uspevao da umiri sebe, ali ga je
sledeeg trenutka opet obuzimalo najcrnje oajanje.
Okrenu ne i vrati u kuu. Sede na trern, uze knjigu u ruke, ali nije bio u stanju da ita.
Ubrzo stie i Anada.
Gde si bila upita je Jano.
Bila sam dole na obali.
Sama?
I ne saekavi odgovor, ne dajui Anadi vremena da slae i da samim tim on (ne Anada
ve on sam!) sve izgubi, brzo dodade:
Video sam te da si etala sa Imreom. Da. Iao je u veliki mlin. Kae da ima veoma
mnogo posla, jer mu je otac ve dva dana bolestan...
Sve je to ispriala mimo i na izgled veoma raspoloena. Ali Jano je iza vedrih reci traio
neto, neku tajnu, neku senku slinu crnim guterima to uplaeno nestanu ispred suncem
obasjanog kamena.
Anada primeti da neto nije u redu.
Zato me tako gleda?
Jano ne odgovori. Kao da mu je pogled imao kande koje se zarie u Anadine oi. Ove
kande zgrabie, grevito stegoe i pritisnue Anadin pogled. Jano je netremice gledao u
nju i nije progovorio ni reci. Njegovo utanje je jo vie estilo Anadu.
Sta hoe? Zato me tako gleda?
Sta ima ti da razgovara sa onim mladiem ...
Ja? Sta imam da razgovaram sa onim mladiem? Na ta misli?
Sada je ve razumela Janoev izbezumljeni pogled. Nasmejala se.
Sta imam da razgovaram s njim?
U njenom smehu bilo je neeg tueg. Tako se bar Janou inilo. Anada htede da poe kao
da je uvreena. Ali je Jano zgrabi za ruke.
Jeste li se sastajali jo koji put?
Pusti mi ruku! Jano stite jo jae.
Pusti mi ruku uzviknu Anada, sa vriskom bola u glasu.
Jano je pusti i odmah zatim se srui na stolicu. Gledao je preda se u zemlju tako
izbezumljenim pogledom da se Anada, u kojoj je buktao plamen srdbe zbog ega joj
se lice zacrvenelo tog trenutka saali na njega. Prie mu i pomilova ga po glavi.
Ala si glup ...Sede kraj njega i dugo je nepomino posmatrala njegovo lice, opakim i
blaenim osmehom ena kojim one posmatraju mukarca kada ovaj zbog njih pati. Ovo
im priinjava nasladu koja ih proima do dna srca, ak i kad u sutini nisu rave.
Za mene je to strano... apnu Jano.

Anada ga obgrli oko vrata, privue njegovu glavu i poe da ga ljuska, razigrana kao da je
on dete. Ali odjednom ga pusti, jer se na putu kraj obale pojavi stari Mihalj. Vraao se iz
mlina.
Anada se jednim skokom udalji od Janoa, ali krijui se iza jednog stuba apatom mu
dobaci nekoliko reci. One zanee Janoa kao da mu je neko preko glave prebacio mirisavi
veo koji ga slatko gui.
Veeras doi u moju sobu... I nestade posle ovih reci.
Jano je istog asa skovao plan. Veeras treba da obiem sa tastom gornje ribolovne
stanice i ovaj posao treba da potraje do jutra. Bie podne dok se vratim. On e starog
iskrcati na jednoj od bliih stanica i sam e krenuti dalje.
Jedva je ekao da pou i da prou ovih nekoliko asova uzbuenja od kojih mu se suilo
grlo. Morao je da prikupi svu svoju snagu da za vreme veere izgovori nekoliko
beznaajnih reci i da se ne oda. Nije smeo da pogleda u Anadu, kao da se plai da e
obnevideti gledajui je. Ne zato to ga je zanela, ve zato to je bio svestan svog greha.
Ali je Anada bila za udo mirna i neposredna, te Jano ve poe da sumnja, da li je odista
dobro uo njene reci, ili mu je samo njegova mata doapnula?
Koliko god se trudio da prikrije svoje unutranje uzbuenje, Zuana je ipak primetila
neku promenu na njemu.
Zato si tako mrzovoljan?
Nisam raspoloen da sada obilazim stanice ...
Pa nemoj da ide! Obii u ja to i sam primeti stari.
Sada je ve svejedno odmahnu Jano.
Anada je neto sreivala na krevetu i sluala ovaj razgovor okrenuta leima. Jano nije
pogledao u pravcu nje, ali oseti da se Anada osvrnula kao da kriom trai njegov pogled.
Kada se vraate kui upita Zuana.
Mislim da e ve biti podne... ree stari Mihalj. Jano je utao. Gledao je ukoeno
u ivicu tanjira, ali je
svom snagom eleo da svoje misli prenese na Anadu, znajui da pre odlaska moda nee
imati prilike da apatom izmeni ma i jednu re s njom.
Anada kao da je osetila napor Janoevih misli, tiho se nakalja. Ovaj kratki, nervozni, pa
ipak zamiljeni kaalj je trebalo moda da znai da su do njenih osetljivih ivaca doprle
misli koje su zraile iz Janoeve due.
Ubrzo se ukrcae u amac. No je bila mrana, mesec se niotkuda nije pomaljao. Samo se
povrina vode maglovito odvajala od crnih obala, kao da je reka due zadravala iezli
sjaj posle zalaska sunca. Ali se i voda jedva nazirala.
Veslali su ve dobrih pola sata, kada daleko ispred njih zablistae na obali crvene
svetlosti buktinja. Ubrzo stigoe do prve ribolovne stanice. Tamo se ve uveliko radilo. U
svetlosti buktinja voda je izgledala crna, a kada bi pljusnuo koji talas, prelivala se
blistavim, crvenim sjajem kao krv. Kada su momci ribari izvlaili velike mree, beli
trbusi riba koje su se praakale u mranim mreama, izgledali su kao da ih je neko
umoio u razblaen rastvor karmina. Zaguljivi dim vraao se na zemlju i meao sa
letnjim mirisom ustajale vode u lokvama kraj obale. Iznad blistave crnocrvene vode, u
svetlosti buktinja, ljudi su se kretali kao bestelesne sanke.
Ostanite vi ovde, oe ree Jano starom a ja u poi sam do gornjih
stanica...Uskoi u amac i im izae iz svetlosti kruga buktinja, odvesla pravo kui.

Bio je mrkli mrak kada stie. Moda bi ak i zalutao da inu svetiljke mlina nisu
pokazivale put. Sipila je topla kiica, a u dvoritu je bilo toliko mrano da je samo,
pipajui stubove i zid mogao da dospe do Anadine sobe. Obema rukama uhvati kvaku i
pritisnu je zaustavljajui dah, da ne bi sluajno podigao buku.
Kvaka popusti.
Ue u sobu i isprui obe ruke u mraku. Opreznim, sitnim koracima poe prema
Anadinom krevetu. Trenutak kasnije dodirnu ispruenim rukama Anadino rame. Anada je
sedela u postelji onako kako se digla sa jastuka, uvi bojaljivo pritiskanje kvake na
vratima. Jano kao da oseti pritisak na Anadinom srcu, jer je i ona zaustavila dah, i uini
mu se da u mraku vidi njene prestravljene i razrogaene oi. Onda ona isprui ruku
branei se i pokuavajui da ga udalji, ali se branila slabo, kao da to bese samo nemoni
titraj savesti. Njena miica bila je vrela kao ar.
Jano pade pored postelje i zari Ue u pokriva. Postelja ene odisala je mirisom i
toplinom. Njegova ispruena ruka, odmarajui se od preanjeg samosavlaivanja,
stezala je isprepletanim prstima Anadinu ruku, koja je podrhtavala. I kao da ini se dua
slivala i strujala kroz spojene ruke.
Tog trenutka zaue se koraci u hodniku. Neko se, nosei svecu u ruci pribliavao
vratima. Videlo se kako treperava svetlost svece pada napolju preko belih stubova, koji
su se pojedinano pomaljali iz mraka.
Bila je to Zuana.
Nije ula u sobu iako su vrata bila otvorena. Nagnula se kroz prozor i uplaenim glasom
dovdknula:
Anada jesi li budna?
Anada nije odgovorila, Jano oseti da se prepao.
Zuana zakuca na prozor. Anada!
Sta hoe upita Anada sanjivo.
Jesi li ti malopre ila po dvoritu? Uinilo md se da ujem korake.
To sam bila ja!
Oh, boe moj, toliko sam se uplaila.
Okrenula se i vratila u istom pravcu. Svetlost svece preletela je preko stubova i ubrzo je
opet zavladala tiina.
Oni ostadoe u mraku, dok su im srca pomamno kucala. Prsti su im jo uvek bili spojeni,
ali ih je sad spajala strava.
Anada odjednom istre svoju ruku:
Sad idi! Idi!
Glas joj je bio tako odluan i osoran da se Jano podie i izie.
Napolju je zastao u mranom hodniku. uo je kako Anada dva puta okree klju u bravi,
podrhtavajui od gneva.
218Davno pre svanua seo je ponovo u amac i obilazei u velikom luku buktinje prve
ribarske stanice, stigao do drugih stanica. I upita ljude koji su tamo radili:
Da li je moj tast u meuvremenu navraao ovamo?
Jo nije odgovorile mu ljudi. Ovo ga umiri.
Kia vie nije padala, a povrina vode, prelivajui se opalnim sjajem, postepeno postade
svetlija. Lagano poee da se ocrtavaju obrisi drvea na suprotnoj obali. Tu i tamo meu
zelenilom, pozdravljala je zoru poneka ptica sanjivim otegnutim zvidukom.

Jano se izvali na zemlju i umota u svoj kaput. Iako je posle neprospavane noi i
napornog veslanja od nekoliko asova oseao telesni umor, u njegovom premorenom telu
plamtela je strast. Uzalud je pokuavao da zaspi.
U njemu su se raala seanja na znaajne i svirepe trenutke minule noi. Ova seanja
razlikovala su se jedna od drugih kao vatra i led. Zapahnula bi ga vrelinom, ili ga sledila.
Zadrhtao je od neopisive slasti oivljavajui u seanju trenutak kada je kvaka popustila,
kada je uao u Anadinu sobu i pipajui po mraku dodirnuo njeno rame. Miris i toplina
koje je tada oseao oko sebe, proimali su ga sada tolikom snagom, da mu se ote jauk.
Zatim ga obuze ledena strava setivi se trenutka kada se Zuana pojavila u hodniku. Iza
njegovih sklopljenih oiju treperila je svetlost svece, kao da je to bila sama smrt, ili neko
neobino, uasno nitavilo.
Dua mu je bila rastrzana izmeu ove dve krajnosti. Premoreno telo se potpuno umrtvilo,
ali je savest otro i bolno bila budna.
Po povratku kui jedva je saekao da ostane nasamo sa Anadom. Ona je bila upadljivo
mrzovoljna, ali ni reci nije progovorila o noanjem dogaaju. Kada Jano htede da je
poljubi ona mu se ote.
Nekoliko dana ona je izbegavala da se sretnu.
Janou se inilo da se oko njega zamraila sva svetlost ivota. Pomisao na uanu bila
mu je mrska ali to ni samom sebi nije smeo da prizna. uana je bila samo sredstvo u
rukama sluaja, iza koga je nasluivao veu silu.
Sve svoje nene misli upuivao je Anadi, ija je mrzovolja bila dokaz da je i njoj nedavni
dogaaj priinio mnogo munih asova.
ta bi mogao da pokloni Anadi? Stalno mu je to bilo u glavi. Po stotinu puta zamiljao je
neki skup poklon, izgovarao reci kojima e ga predati Anadi, video u mati pokret svoje
ruke, doaravao sebi blesak radosti na Anadinom licu i sve ga je to ispunjavalo slatkim
oseanjima.
Jednog jutra otiao je u grad. U maloj konoj kesi poneo je sve svoje zlatnike. Satima se
muvao pred izlozima radnji, napajajui oi pojedinim predmetima, ali nikako nije mogao
da se konano odlui.
Najzad ue u jednu zlatarsku radnju.
Dajte mi ovaj erdan sa kamenom. Sa plavim kamenom.
Zlatar zatrai ezdeset zlatnika.On se zaprepasti. Imao je svega pedeset i tri zlatnika. Ali
drei u ruci tanki lani, koji mu se onako hladno uvijao oko prstiju i na dlanu osetio
dodir plavog kamena to mu se smeio nadzemaljskim sjajem, obuze ga blaeno oseanje
60veka koji ezne da neto pokloni. Na neki nain morao je da da oduka strastima koje
su mu razdkale duu.
Skupo je ree neubedljivo.
2alim. Ne mogu da vam ga dam jevtinije... Cenjkao se pola asa. Povremeno bi mu
sve to izgledalo
glupo i tada bi priao vratima, ali ga je trgovac svakom prilikom pozvao da se vrati. U
meuvremenu, oamutio je Janoa bujicom reci, ispriao mu je ceo svoj ivot i Janoa
takoe ispitivao o svemu. Na kraju svog govora uvek bi pomenuo nakit, ukraavajui ga
svim pridevima oduevljenih pohvala.
Pogodie se najzad za etrdeset pet zlatnika.
Jano krenu kui najkraim putem. Zurio je, ali kad bi povremeno ipak zastao, svaki put
bi izvukao erdan iz depa i paljivo, zaustavljajui dah, razgledao kamen.

Anadu zatee u njenoj sobi.

Doneo sam ovo tebi ree i spusti poklon ispred nje na sto.
Smeio se ali se ovaj osmeh znatno razlikovao od osmeha koji je on unapred zamiljao na
svom licu. U mati je zamislio da ovaj osmeh bude snishodljiv, kao da dolazi sa visine,
pa ipak da odie ljubavlju. A sada se smeio pomalo smeteno i nekako udno, usne su mu
se trzale i po njegovom licu pre bi se reklo da mu se plae.
Anada uze u ruke majunu kutijicu, paljivo je zagleda, a zatim je otvori. Izvadi iz nje
nakit, ali joj izraz lica osta isti. Netremice je gledala u Janoa:
Ovo je za mene? Jano klimnu glavom.
Anada spusti nakit ponovo u kutiju. Zatim je prui Janou: Uzmi. Meni to ne ini
zadovoljstvo.
Mogla bi da ga nosi... Zatim dodade:
Reci Zuani da si ga dobila od onog poznanika...
Ali se istog asa pokaja, im izgovori ove reci, jer je Anadin nemi pogled bio pun
odbijanja. Tiho, bezmalo tuno, ali odluno ona izusti:
Ne. Ne treba mi.
Na Janoevom licu se namah pojavie znaci unutranje patnje i oni pobudie saaljenje u
Anadi.
Nagnuvi se blie njemu, obgrli ga obema rukama i iz neposredne blizine dugo mu je
gledala u oi, tako da Jano jasno uoi zlatne takice koje su blistale u njenim tamnim
oima.
Njen pogled bio je proet tugom, pratanjem, utehom i nekim udnim osmehom. Ona
poljubi Janoa u usta dugim poljupcem. Ovo je bio prvi poljubac posle onog nonog
dogaaja.
Odmah zatim poe prema vratima. Jano se die i uhvati je za ruke. apatom joj ree:
Uzmi, meni za ljubav...!
Anada pogleda u njega i bez reci zavrte glavom. I istog asa izae iz sobe.
Jano osta sam. Zagleda malu crnu kutijicu u kojoj se nalazio erdan i koju je u mati
ispunjavao tolikim sjajem. A sada kao da je sav ovaj sjaj iezao iz nje.
Sutradan se ponovo pojavi kod zlatara.
Predomislio sam se. Hou da vam vratim erdan... Zlatar ga je merio neprijateljskim
pogledom.
To je nemogue, sasvim nemogue.
I ponovo pritisnu na oko zlatarsku lupu u drvenom okviru slinu velikom zapuau, pa
produi da radi.
Jano je zbunjeno stajao za tezgom. Zavlada duga, mukla tiina. Zlatar se ponaao kao da
u radnji nikoga nema. Zato neete da vam ga vratim progovori Jano. U glasu mu
zadrhta priguena srdba.
Zlatar kao da se uplaio zvuka njegovog glasa. Ustade, dodirnu Janoa po ruci i veoma
blago mu ree:
Ne mogu. Verujte, ne mogu. Moje zanimanje je da neto prodam. Od toga ivim, od
toga hranim svoju ecu. Zamislite: sa mnogo truda i sree ulovite ribu, kakva vam se u
godini samo jednom ili dva puta hvata na udicu. I sada vam doe neko i zahteva da je
vratite u vodu. Ne, to odista ne moete da traite od mene.
Vrati se na svoje mesto, see i opet namesti lupu na oko. Jano se ujedao za usne od besa.
Koliko dajete za njega?

 Dvadeset odvrati zlatar ne diui glavu.

Jano u znak zaprepaenja prekrsti ruke na grudima. Ali u ovom pokretu bilo je i izvesne
pretnje.
Dvadeset pet ree zlatar.
Jano mu najzad za trideset zlatnika baci nakit na tezgu.
Iziao je na ulicu. U glavi mu se sve vrtelo. Saznanje da je uzalud izgubio petnaest
zlatnika ispunjavalo ga je prodornim bolom. Svaki od ovih petnaest zlatnika nanosio mu
je po jednu ranu. Tog trenutka oseao je opet da svaki od ovih malih zlatnika ima svoju
duu, svoju istoriju, svoje roenje, a bezmalo i svoje ime. More truda, znoja, pobonog
seanja, uspomena, nada, predvianja i nenih misli behu vezani za svaki pojedini
komad.
Jue, kada je kupovao nakit, nije oseao nita. Ali mu je sada njihov nestanak razdirao
duu.
Krenu prema krmi, u koju je katkad zalazio kao momak.
Poeo je da pije. Glava mu je buala od zaarenih misli. I u toj zaarenoj magli stalno se
pojavljivao Anadin lik. Video je pokrete njenih ruku, luk njenih obrva i tajanstveni sjaj
koji lebdi na dnu njenih oiju. I ponovo vide sebe one noi, kako ispruenom rukom pipa
po mranoj sobici.Vie nije pomiljao na zlatnike. Pio je sve vie i vie. Zatim je poeo
glasno da peva. Ubrzo je obilazio druge stolove i nepoznatim ljudima padao oko vrata.
Smejao se i plakao. Uskoro su ve mnogi sedeli za njegovim stolom, a oko njega se
poredae svirai.
Otra, divlja svirka oamuti ga i baci u raspoloenje od koga mu se uinilo da e mu se
dua otkinuti.
Poeo je da lupa i razbija. Ostali su to primili sa grohotnim smehoin. Osvrtao se oko
sebe, ali nije bio u stanju da razabere pojedina lica. U seanju mu je' ostao samo poneki
oputeni, prosedi brk, po koji zatupasti crveni nos, ili u smehu razjapljena usta sa utim
zubima. I sam nije znao dokle je trajala ova mahnita pijanka.
Probudio se u krmi za stolom. Zaspao je sa glavom na rukama. Tada ve nikoga nije bilo
oko njega. Krmar ga je drmusao za rame da ga probudi i uputi kui, jer je hteo da zatvori
krmu.
Teturajui se u pravcu svoje kue, zasta, jer mu se inilo da je svoje zlatnike prosuo meu
svirae i ljude koji su sedeli oko njega. Ali nije znao da li je to bilo odista tako ili je samo
sanjao?
Pretrazi depove.
Kona kesa bila je prazna.
Pronae svega jedan jedini zlatnik u jednom depu.
Poeo je da zvidue, iskrivivi usta na jednu stranu, prelazei svakog asa u drugu
melodiju. Pijanim zvidukanjem hteo je da sopstvenu panju odvrati od stvarnosti.
Zuana ga je ekala budna. Veera je jo stajala spremna na stolu. Iako je ve svanjivalo.
Gde si bio? upita ga ona zgrozivi se, planim glasom, jer je smesta uoila da je
Jano pijan.
Gubi se odavde! zaurla Jano.
On jurnu i udari je. Zatim se upola obuen srui na krevet.Savladao ga je san. Ali i u snu
stalno je u blizina uo uanin prigueni tihi pla.
Ujutro, kad se probudio otrenjen, nikoga nije bilo u sobi. Drhtao je od zime celim telom.
Bacivi pogled kroz prozor vide da Zuana mirno radi u bati.

Obuze ga toliko saaljenje prema njoj da je poduprevSi glavu rukom dugo sedeo
nepomino u istom poloaju.
Zatim urno uze kaput i brzo ode u grad. Ue u radnju sa tkaninama i za svoj poslednji
zlatnik kupi materijal za haljinu ute boje kao jagorevina, znajui da ga Zuana arko
eli.
im se vrati potrai je. Ona mu okrete lea. Ali je on zgrabi za ramena, obrnu licem k
sebi i poljubi u oko.
A onda joj dade paket.
Zuana ga otvori, pogleda tkaninu i vrisnu od sree.
Razumela je sve.
Pritisnuvi lice na Janoseve grudi, zajeca kao dete.
225Trgovake lae, koje su dolazile izdaleka nisu donosile samo bune ljude i novu robu,
ve je ispod mranih prostorija pod palubom, tu i tamo kao pacov mugnula i nala
utoite po gradovima du obale poneka ubitana zarazna bolest. Jedna od ovih laa
donela je pre tri godine srdobolju i tada je ona nalazila svoje rtve prvenstveno meu
decom. A sada su se sa svih strana uli zastraujui glasovi da se opet pojavila tifusna
groznica, za koju se ve vie od petnaest godina nije ulo. Razume se, nije se moglo znati
koja ju je laa donela. U dvoritu Divlje guske" sakupljali su se ljudi prestravljena lica.
Jedan od momaka iz mlina tvrdio je da je te iste noi video neto neobino u blizini
itnog trga. Sa broda Ramna" skoila je ogromna bela maka u vodu, isplovila do obale,
i udno mauui nestala meu bunjem.
Bilo je ljudi koji su znaajno klimali glavom, sasluavi priu mlinarskog momka, jer je u
ovom kraju vladalo sujeverje da se duh tifusne groznice krije u belim makama koje
nemaju nijedne arene mrlje. Za vreme poslednje rednje utamanili su sve bele make
(zato se zaraza vie i nije irila) i otada nisu ostavljali u ivotu nijedno belo mae.
Iz logora ugljara jedna sluavka je plaui donela poruku krezube kerke udovca ugljara,
da joj je otac tog jutra umro.Smrt se, dakle, nalazi ve u susestvu. Iekivali su samo
koga e od njih da zgrabi. Okreili su sve pragove, jer po starom iskustvu ovako bolest
tee ulazi u kuu. Beli pragovi kao da su se kezili i podseali ukuane na mrtvaku
lobanju.
Prola je nedelja dana da niko u kui nije dobio groznicu. Kad god bi stigla, Zuana je
uplaeno i zamiljeno sputala ruku na detinje elo, a katkad i na Janoevo.
Jednog popodneva 2uana pozva Janoa u stranu. Osmehujui se, ali veoma slabim
glasom, ona mu ree:
uj, ini mi se da imam groznicu... Jano pretrnu.
Mora smesta da legne!
Pozvae Anadu. Ona opipa uanino elo.
Ne boj se, nita ti nee biti... i ja sam to jednom prebolela.
Uhvati je za ruku, povede u sobu i poloi u postelju. Jano odjuri u grad po doktora
Samona... Jedva ga je pronaao, jer je grad bio pun tifusnih bolesnika i gospodin Samon
je morao da trkara od jutra do mraka. Ve se sputalo vee kad su stigli i prili
uaninoj postelji, koju je dotle oigledno iznurila groznica. Doktor je pregledao i kada
je posle nekoliko minuta iz svoje crne torbe izvadio lekove, koje je uvek nosio sobom,
saopti Janosu:
Bogme, to je tifusna groznica... Ona mora da bude odvojena od ostalih. Ko e da
neguje bolesnicu?

 Ja ree Jano.
Ja u je negovati ree Anada i kao da zvukom svoga glasa potisnu Janoa u stranu.
Gospodin Samon dobaci Anadi letimian pogled.
U redu. Bie bolje da je vi negujete. 2ene se u to bolje razumeju.
Izgleda da nije poznao Anadu. Kad je pre nekoliko meseci bio ovde, nije je u stvari ni
video, video je samo ensko telo izvaeno iz vode, ije je lice liilo na masku smrti. Ali i
da seseao nje, ne bi na to obratio panju. Gospodin Samson je poznavao samo dve vrste
ljudi: bolesne i zdrave. Sve ono to se nalazilo izmeu ove dve mee, strani, krvavi
tragovi izmeu ivota i smrti, uopte ga nisu zanimali. Kad bi ukazivao pomo
onesveenom oveku, on nikada nije pomiljao kakva li je munja bola ili uasa oinula
tog 6oveka. Pomiljao je samo na sredstvo koje e mu povratiti svest.
I sada je spokojno zatvorio svoju torbu, glasno poeleo laku no ne gledajui ni u koga i
otiao, ne vodei rauna ta znai i kakve misli budi u Anadinoj i Janoevoj dui
Zuanina bolest.
Presvukoe dete, i preselie ga u drugu sobu, a Anada elu no probdi pored Zuanine
postelje. Ujutru se za trenutak sastade sa Janoem. On ju je gledao zahvalnim pogledom.
I ti se igra svojim ivotom... doanu joj.
Anada slee ramenima. U uglovima njenih usana pojavi se onaj udni osmeh, koji ju je
preobraavao u tajanstveno, gotovo nadzemaljske bie.
Ja se ne plaim smrti... Ako se sea, govorila sam i vama ranije o tome. Kad bi mi
smrt dola u susret, ja ne bih ustuknula... esto ak i eznem za njom... U mojim oima
smrt je neto to moe sve da ulepa, oisti i smiri... Veruj mi, ja esto zavidim
mrtvima__
Njene reci nisu odzvanjale kao odjek slomljene i rastrojene due ve joj je u oima
titrao jedva primetni plamen, kao da je govorila o mislima koje su zraile iz
najskrivenijeg kuta njenog bia.
Gospodin Samon je najstroe zabranio da, osim onoga ko neguje bolesnicu, ma ko ue u
njenu sobu. Objasnio je da je to u interesu itavog stanovnitva i da nema nikakvog
smisla da se izlinim portvovanjem iri zlo.
Jano je stao kraj otvorenog prozora i odande dovdknu Zuani:
Kako se osea? Je li ti bolje? Oh, mnogo bolje odgovori Zuama zaudo
sveim glasom.
Ali Jano je znao, da to jo nita ne znai, jer tifusna groznica ujutro nestaje, da bi uvee
ee spopala bolesnika.
Anada je predano negovala uanu. Pazila je na svaki njen mig, a izlazila iz sobe samo
kad bi uana malo zadremala. Tada bi se srela i sa Janoem ali ovi susreti nisu bili
ispunjeni divljim, uzbuujuim napadima, vrelini poljupcima i strasnim zagrljajima kao
ranije, kada je uana bila zdrava. Kao da su i bez reci oboje oseali da ne mogu da
prevare Zuanu koja se bori sa smru.
Tih dana Jano je provodio besane noi. Leao je u mraku otvorenih oiju i mislio na
uanu. Srce mu se ispunilo ljubavlju i bolom. Obnavljao je u sebi sve uspomene od
prvog susreta sa njom. One jesenje veeri kada se na zavijutku reke pojavila dereglija
natovarena crepovima za gradske krovove, on je stajao na obali i odjednom zauo
uzbudljive uzvike. Gore na palubi trkarale su dve prilike, a zatim je video da su odreile
amac i da, naputajui veliku crnu deregliju, veslaju u pravcu obale. Stara dereglija
lagano je tonula. Postepeno ne osta od nje nita, sem crnog vrha naslaganih crepova. A

onda je nestao i on. uana je stajala na obali lica bleda kao smrt i posmatrala deregliju
krei ruke. Pored nje je stajao otac. Jasno se seao Zuaninog izraza, video je pred
sobom pamunu maramu boje crnog vina, unakrsno vezanu preko grudi, koja je irila
udan miris vlanog, bojenog pamuka. A zatim, posle dve nedelje opet je ugledao uanu
na obali. Iskrsla je meu drveem u blizini logora ugljara, crvena suknja joj bese
zadenuta za pojas, u rukama je nosila veliku korpu od vrbovog prua u kojoj je donela
rublje da se sui. Meu belim zubima drala je cvet bele rade. Obnovio je u seanju svaku
re njihovog tadanjeg razgovora, osetivi u srcu plameni dodir i opojni teret ovih red.
No, hajde pogodite gde ste me ve jednom videli!
Sta mi vredi da pogodim!
Ja sam stajao na obali, kada vam je dereglija potonula!
Tada je ve bio mrak.
Kakav mrak! Samo ste vi bili uplaeni!
Nemam obiaj da se plaim!
Kako se zovete?
Pogodite!
Ove reci uo je sada iz strasne daljine, kao da to behu tajanstveni povici prolosti.
Kasnije su otili da se venaju. Po tronim, arenim kockama crkve, u mukloj tiini
nekako su udno zakripale uanine nove cipele, kada su bojaljivo zaneti sveanim
trenutkom stupili pred oltar. A tek kad je uana rodila detej Bilo je studeno zimsko vee
kada je babica stigla. On je iziao u dvorite, naslonio se o gredu vratnica i izlaui lice
snegu i vetru, mislio je ta bi bilo da uana umre. Toliko puta je ve sluao da ene
umiru na poroaju. Siao je na obalu reke i u mraku oslunuo pucanj ledenih santa i
gakanje divljih gusaka iznad glave. Tada mu se ova misao zarila kao no u potiljak.
Oseao je da je uana za njega mnogo vie od ene i ljubavi, branog druga i sree
njemu je tada uana ispunjavala ivot, njena krv i njena dua su se stopili s njegovom.
Hodi ovamo, kud tumara! Rodio ti se sin!
Sad ga ponovo potrese ovaj uzvik i vide sebe pored uanine postelje, s nekim udnim,
skoro suludim osmehom, kako okree glavu levo i desno, jer mu grudi pritiskuje novo i
silno oseanje, dok dete naborana sitna lica, jedva veeg od jabuke jei
ivotinjskim glasiem.
Ponovo je u sebi oivljavao sva ona oseanja koja su ga obuzimala na obali reke, dok je
uana u mukama lebdela nad ponorom smrti. Tada su u njemu kiptela buntovnika,
bogohulna, pomamna oseanja pri pomisli da bi uana mogla da umre. Iako se sve ovo
njemu samo pri vialo, jernije bilo nikakvog razloga da se plai nenormalnog poroaja,
ipak ga je i najmanja mogunost neke opasnosti zapljusnula talasom platnenih misli i on
je upola lud hodao po mraku, na obali zaleene reke.
I sada eto, uana kao da ve lei u uljuljkujuem zagrljaju smrti. Trebalo bi da se
dogodi neko udo pa da ostane u ivotu. Kada je veeras upitao gospodina Samona,
doktor je samo podigao guste obrve i izvrnuo dlanove, kao znak da ne moe da kae nita
dobro, mada je gospodin amon pored raznih boica sa lekovima uvek imao i uzviene
reci utehe.
Da, uana e umreti, u to se vie ne moe sumnjati. Ali se u srcu nije bunio protiv ovih
misli. Ispitivao je sebe, ali u ovom pomirljivom stavu nije nalazio ni malo samoivosti sa
svoje strane. Ipak bi u njegovom poloaju bilo razumljivo i ljudski da se iza tunog lica
krije radost, jer je u njemu odavno ugasla ljubav prema uani i sad su ga sva oseanja,

misli i strasti gonili ka Anadi, mnogo dubljim i pomamnijim plamenom no to je to

nekada bio sluaj sa Zuanom. Ona je sada predstavljala samo teret u njegovom ivotu.
Okov koji mu je do krvi nagrizao zglobove, tamnica o ije je zidove razjareno udarao
pesnicom. Veito ga je davilo saznanje sopstvenog greha, ak i u najzanosnijim
trenucima njegove ljubavi. Pa onda nunost da se krije i oseanje ponienja. Odvratna
uloga lai i licemerja, koja mu je razdirala i ukaljala ivot. Kad bi uana sada umrla,
bila bi to ruka provienja, koja mu otvara put da Anada postane njegova.
Ali u njemu se nisu budile ovakve samoive misli. Na dnu due jo uvek je nosio potajni
strah da e se sa Anadom, rairivi krila njihove divlje i sladostrasne ljubavi strmoglaviti
pravo u ambis. Znao je da njihov odnos ne moe da ostane zauvek tajna i da e trenutak,
kada se to bude saznalo, smrviti uanu.
Stalno su mu Anadine reci bile u seanju: Smrt je neto to moe da ulepa, oisti i
smiri sve. Veruj mi, katkad zavidim mrtvima.
Moda je Anada u pravu. Moda kod ovih reci ona osea ono asto to i on, da njih dvoje
jure prema nepoznatim predelima patnje i bola. Od njih je svakako uana najsrenija. I
kada bi ona sada umrla, kada bi se njen ivot stavio na terazije ljudske sudbine, moda bi
dola u red srenih ljudi. Kakav je bio njen ivot? Bezbrino i vedro detinjstvo, velika i
ista ljubav, ispunjenje materinstva i toplo oseainje dobroinstva, koje je nju naroito
usreilo. Moe li smrtno bie da trai vie? Ona je dodue jo mlada, ali na ivot je
ionako samo treptaj u odnosu na beskonano vreme, sasvim je svejedno da li e neko da
ivi dvadeset, ili osamdeset godina, nita to ne znai u beskrajnom nizu biliona godina.
2uana je do sada bila srena, ali njen budui ivot unesreilo bi jedno uasno
razoarenje. Kada bi provienje bilo milostivo prema njoj, smrt bi joj zaklopila oi i,
neno je poloivi na svoje ruke, iznela iz ovog zemaljskog ivota, u kome je oekuje
toliki bol. Treba katkad zavideti mrtvima.
Ove misli nisu vie ispunjavale samo njegove besane noi, ve ga i danju nisu naputale.
Uzbueno je ekao gospodina amona. Zamiljao je trenutak kada gospodin amon
izae iz Zuanine sobe i na prigueno postavljeno uzrujano pitanje ne daje odgovor. To je
znailo da je bolesnik umro.
Kad bi samo doao kraj ovoj neizvesnosti!
Kad bi samo ve doao gospodin amon!
Jano je nekoliko puta stao kraj prozora i hteo da govori sa Zuanom. Ali je svaki put
Anada dola do prozora, na vrhovima prstiju i odgovarala mu apatom.
Nemoj da je probudi, spava...
Nalaken na prozorsku dasku Jano je dugo zamiljeno gledao u pravcu postelje. Video je
samo Zuaninu ruku i njenu kastenjastu pletenicu, koja je pala po jastuku. I Anadino lice
je bilo zabrinuto. uana se moda vie nikada nee probuditi.
Kasno uvee najzad je stigao gospodin amon. Jano je pokrio lice rukama. Toliko se
zaneo svojim mislima da se osvestio tek kad ga neko snano lupi po ramenu.
Sve je u redu. Vaa ena je prebrodila opasnost, treba samo pripaziti na nju, pa e za
nedeljudve dana da stane na noge!
Gospodin amon u tom ve uze svoju torbu i polete kao vihor. Na vratima se jo
jedanput osvrnu:
Kosa... kosa e joj moda opasti, ali ne mari, porae joj opet!
Vrata se zatvorie za gospodinom amonom. On osta sam u sobi i lekareve reci delovale
su na njega kao udarac noem u vrat.

 uana e iveti!
Sa uasom je ispitivao sebe, jer je ova misao delovala na njega isto onako kao nekada, na
obali zamrznute reke, pomisao da e uana umreti. Hodao je goredole, rasejano
zagledao svoje nokte i kao da je silom hteo da u njemu vaskrsne njegovo staro ja.
uana je prezdravljala. Sada su svi mogli da ulaze u njenu sobu. Veerom ju je obino
tresla slabija groznica i jo uvek se hranila samo mlekom, ali joj je u oima ve blistao
ivot i pokatkad dok su ostali seeli kraj njene postelje razdragano razgovarala.
Jano je svake veeri sedeo sa Anadom u tremu. Katkad su dugo utali i kao da su u onoj
tiini imali iste misli: zato smrt nije uzela k sebi Zuanu. Koliko se ta elja Janou inila
groznom kada se jedne besane noi prvi put rodila u njemu i buljtta u njega uarenim i
ubilakim oima u mraku, ali se postepeno ipak toliko navikao na nju, da se nije vie
plaio, ve je oseao kao da se taj pogled pripitomio i pretvorio u pogled dobrote i
milosra. U poetku je jo imao tekih imunih trenutaka, kada je uzaludno traio
objanjenja i odgovore, a od te elje pretrnula bi mu dua, kao od apata avola. Ali sada,
otkako je uaoia prebrodila opasnost i ispunjenje njegove elje lagano se rasplinulo,
istovremeno sa nestajanjem Zuaninih dnevnih groznica, ova elja sve je vie rasla u
njemu i uzimala maha. Ta misao mu je prirasla za zidove mozga i u poslednje vreme,
otkako je due mogao da sedi sa Anodom, oseao je sve jasnije da ne moe da izbegne
svoju sudbinu i kada Zuana sasvim ozdravi, pre ili posle, morae da joj prizna svoju
stranu tajnu.
Kazau joj da te volim i da ne mogu da ivim bez tebe ree Anadi.
Anada nervoznim pokretom pree rukom preko lica.
Kako e to ona moi da podnese?
Ona je dobra i razumee, da je to u nama re boja... Uutae zatim oboje,
pokuavajui da zamisle trenutak kada e stati pred Zuanu i rei joj istinu.
Ne, to je nemoguno apnu Anada i pokri rukama lice.
Zato bi to bilo nemoguno upita Jano. Najbolje i najpotenije e biti da
budemo iskreni prema njoj.
Ali im bi u mislima doao do trenutka kada je trebalo da ostane sam sa Zuanom i u
mati doarao kako je uzima za ruku i oi u oi izgovara strane reci, oseao je da se
koleba i pouzdano je doao do zakljuka da je sve uzalud, jer ne bi mogao da izvri ovo
ubistvo. Da, bilo bi to ubistvo za 2uanu, strasnija smrt od smrti, tee muke od svih muka
tifusne groznice.
Ali ta da radimo upita on, kao da samom sebi postavlja ovo pitanje.
Anada ne odgovori.
Napisau joj dugako pismo, a tebe u da odvedem odavde kuda bilo...
razmiljao je Jano poluglasno.
Ovakvo reenje mu se odjednom dopalo. Da, to e biti najpametnije. Pismom se ovakve
stvari lake objanjavaju. Pismo e moi da napie smiljeno i trezveno. Kod uvodnih
reenica njegov pogled e biti miran i jasan, ne treba da se plai da e ga izdati glas, jer
nee morati da se sukobi sa 2uaninim smrtno uplaenim pogledom, koji bi mogao da ga
pomete i da prekine tok njegovih unapred pripremljenih i nauenih obazrivih reenica.
Pismo e otkloniti opasnost da njegovi, ionako odve napeti ivci popuste i da, i pored
svoje volje, nekom nepromiljenom reci probode Zuanino srce, onako kako nije eleo.
Da, bie najpametnije da joj napie pismo.

Jo iste veeri seo je da pie, kako bi do Zuaninog ozdravljenja imao dovoljno vremena
da ispita razna strujanja svoga raspoloenja, da izvri neke ispravke u njemu, ili da napie
novo pismo.
Poravna hartiju pred sobom i umoi pero. Tog trenutka ga neto potrese do dna due,
glava mu pade na ruke i on zarida. Morao je da prikupi svu snagu da ugui jecaje, da se
ne oda pred Zuanom koja je spavala u drugoj sobi.
Sta pie? Zato ne legne? oviknu mu Zuana uznemireno iz druge sobe, kao da
je tamo u mraku kroz zidove oseala da se neto dogaa.
Treba... treba da pregledam neke raune... ree Jano to je mogao mirnijim
glasom.
Po kripanju kreveta znao je da se Zuana okrenula na drugu stranu i da e, umirena
njegovim odgovorom, bezbrino zaspati.
Poeo je da pie:
Mila moja Zuana! Budi jaka srca kada bude itala ovo pismo..."
Ovde je zastao i dugo ukoena pogleda gledao u poslednju ispisanu re. Nije imao snage
da pie dalje. Oseao je da bi ovo bilo jo svirepije nego da Zuani sam kae istinu. Ovo
bi bilo gore od ubistva, bio bi kukaviluk, bekstvo, ne, ovo sene moe... da napusti
Zuanu i da njeno srce raskrvavi otrim klinovima napisanih reci, kao zver koju iznenada
hvata ubija, rastre gvoe zamke!
Smugnuo je u mrani trem i doao u Anadinu sobu. Ona jo nije spavala. Seo je kraj nje
na ivicu kreveta.
Nemam snage da napiem ono pismo... apnu joj izmuenim glasom.
Anada se uspravi u krevetu. Dugo su seeli jedno pored drugog u mraku, uskovitlanih
misli, razrogaenih oiju. Koje bi reenje za Zuanu bilo najbolje, najlepe i
najmilostivije?
Anada isprui ruku i dodirnu Janoa.
Zato nee da me pusti da odem? Nemamo drugog izlaza! ... Posluaj me!... Ostatak
mog ivota ionako ne znai vie nita... Ja u otii, a vi ete opet biti sreni...
Jano zadrhta i pritisnu glavu uz Anadino rame. Dugo je ostao ovako nepomino. Oseao
je na vratu Anadin vreli dlan, i nosio samoubilake misli u srcu.
236Ujutro je siao na obalu reke. Zastao je gologlav i gledao u vodu. Hteo je da razmilja
mirno, trezveno. Kada je noas izaao iz Anadine sobe, seo je na prag od trema i dugo
posmatrao dvorite, osvetijeno svetlou zvezda. Video je sebe jo kao deaia kako
trkara po ovom istom dvoritu. Obe rave stajale su jo i onda na istom mestu. I stara
kruka pored kapije. Pa do kunog zida stari mlinski kamen na kome je njegov otac voleo
da sedi. Nita se nije izmenilo. Stvari i predmeti nepomino miruju u svetu, samo se
oveji ivot menja, nestaje, prolazi ili dobij a strane oblike. Tog trenutka se jasno seao
magaree zaprege gospodiia Gergeja, paoka jasno crvene boje na tokovima lepih
malih koija, belih amova i oseao je pod prstima dodir toplog, kao somot mekog uva
magarca. Video je gospodina vaspitaa sa irokim eirom, velikim trbuhom i dvostrukim
zelenim kao jed lancem asovnika preko prsluka.
Kako je to udno! Ipak mora da umre. Oseao je to jasno, jer i sama pomisao da bi Anada
mogla da nestane iz njegovog ivota, za njega je bila istovetna sa smru. A Anada mora
da ode.
Stajao je na obali i gledao u vodu. Ali sada, na arkomsuncu, ublaile su se donekle
sumorne misli koje su ga te noi obuzimale.

Rekom je plovila laa. Na palubi je svirala blehmuzika". To su svatovi plovili do nekog

udaljenog sela, ili ribarske stanice. Gromka i vesela muzika razlivala se iz levaka velikih,
debelih truba, ba kao da su se i one ugojile od ivotne radosti i odlaska u svatove.
Klarinet je vritao kao da ga golicaju, sa lokotom su praskali bakarni tasovi, a bubanj
udarao kao uzburkano kucanje srca.
Kroz tihe predele, meu obraslim vrbama prolazila je ova muzika izazivajui utisak
nekog raspojasanog veselja. Zvui su zatalasali vodu, zatresli lisnate grane na obali i
poplaili ptice u gnezdima. Uzburkali su i nebo, jer su se nad laom u vazduhu prevrtali i
kretali galebovi. I gore, na velikoj visini, presekli su put jatu ralova koji su sanjivo
lebdeli u zraku. A dole, u mutnoj dubini, svakako su se razbeale i ribe, kao uplaene
senke.
Janoa je ova muzika potresla do sri. Ispunjavala mu je duu hiljadama ivotnih
podstreka i on, iako se tek pre nekoliko asova probudio u krevetu kao ovek koji jo
moe da se pokrene i da hoda, ali nesposoban da ivi, osea i misli, tog asa oseti kako
mu u telu buknue sitni plamici od kojih mu se zapalie vrhovi uiju i zabridee jagodice
prstiju, te mu doe da podvriskuje, urlie i jaue.
Posle nekoliko trenutaka sie i Anaa na obalu. Na njoj se nije primeivao nemir
neprospavane noi, lice joj je osveila hladna voda, crna kosa joj je blistala na suncu, a
njena marama, koju je prebacila preko ramena, leprala je oko nje dok se urnim
koracima sputala putanjom. I nju su zvui muzike domamili na obalu.
Jesu li to bili svatovi na lai upita Janoa, zadihana i zajapurena od brzog hodanja.
Da, ali ne znam ko se venao. Meu mojim poznanicima nema verenika. Moda su
doli iz grada...Gledali su oboje za laom, koja je ve daleko odmakla, te tretanje
bleh^muzike" priguila daljina.
Jano obuhvati Anadu oko struka, ali ona evianskim i ednim pokretom izvi svoj vitki
stas iz njegovih ruku. Ne u nameri da ga odbije, ve da ga drai. Ona potra i nesta meu
drveem. Jano poe za njom i poe da je goni. Anadina crvena suknja blesnula je as tu,
as tamo meu mrkozelenim granama vrba. Ganjali su se tako skoro etvrt asa i najzad
stigoe do sasvim usamljenog mesta.
Iz zelenila drvea i alfija koje su im dopirale do kolena izbijao je neobian, pomalo uveli
miris kasnog leta.
Legli su u mlaku, visoku travu, zasienu slatkim mirisom
cvea.
Anada je leala na leima zatvorenih oiju. Izbacila je ruke i opustila prste u prijatnoj
obamrlosti. Usne je malo rastvorila otkrivajui rubove belih zuba, meu kojima je
grickala neku travicu. Ovo je njenom licu davalo neobian izraz, kao da se u osetljivim
vrhovima zuba skupila sva potajna udnja njenog tela i kao da joj je ostalo jo samo
toliko snage da nenim grickanjem travdce izrazi svoje enske misli, koje su zraile iza
zatvorenih kapaka ispisujui slabi paeniki osmeh na njenom licu.
Jano je netremice posmatrao Anadino lice koje je sada, zatvorenih oiju, u potpunom
zaboravu, otkrivalo svoje tajne.
Anada oseti na sebi Janoev pogled i upola otvori oi. Potrai u travi Janoevu ruku i
obuhvati je svojim prstima. A zatim ponovo sanjivo spusti one kapke.
Volim te ree tiho, kao da proputa reci kroz zatvorene oi.
Leei ovako opruena u travi u svojoj crvenoj suknji, izgledala je kao kakav udan i
tajanstveni aneo, koga je smrt ve jednom odbacila na nebo, ali koji je ponovo pao na

zemlju i iza ijih se oiju i apatom izgovorenih reci nazire nebo.Jano se nagnu nad
njom i poljubi je u upola otvorena usta. Odjednom ga obuze estoka enja i on je zgrabi
obema rukama.
Ali se Anaa, jednim jedinim pokretom u kome je dola do izraaja sva snaga njenog
vitkog tela, hitro izvi. Ona se die i oisti suknju od nahvatanih travica.
Zatim, ne gledajui u Janoa, krenu put kue, podignute glave.
Jano je gledao za njom sve dok nije nestala iza bunja. Nije imao snage da joj ma ta
dovikne.
Kada vie nije mogao da je prati pogledom, srui se na travu kao pokoen. Pokrio je lice
rukama i drhtao celim telom.
Zamislio je jednu kuu, negde u nekom drugom, nepoznatom predelu rene obale. Kua u
kojoj ga nita nije podsealo na ivot sa Zuanom. Video je Anadu u dvoritu, kako
divnim pokretima prostire na blagom povetarcu rublje po ravama. uo je kako tiho
pevui i gledao njeno lice. Video ju je kao svoju enu.
Zamislio je zatim njihovu sobu. No. Anadina edna obnaena ramena na slaboj svetlosti
ika. I uo je kako Anada apatom izgovara njegovo ime, a u tom apatu oseti sve slasti
ivota.
Sve to proimalo ga je tolikom milinom da je dugo ostao da lei nepomian na zemlji.
Mata mu se zanosno, razdragano naslaivala svakom najmanjom pojedinosti njegovog
prieljkivanog ivota sa Anadom.
Oseao je da je potpao pod vlast neobine, uzviene i strane sile, koja ga je zahvatila i
koja se s njim probijala preko svih prepreka da bi Anada postala njegovom.
U stvari, uopte nije razmiljao. Misli su dolazile same i probadale ga svojom
zaslepljujuom snagom.
Zuana mora da umre. Ako Zuana bude ivela i dalje,ivot mu nee vie pruati nikakvo
dobro. Ako bi Anada otila, ubrzo bi pripala drugom mukarcu.
Otar, nepodnoljiv bol koji mu prostruja telom, natera ga da smesta odbaci od sebe ovu
misao.
Zuana mora da umre. I to u asu dok veruje da je veoma srena. Dok ne zna da je
izgubila sve. Smrt e je iznenaditi u snu. Nai e joj neki prijatan, uspavljujui otrov, i
stavie joj ga u lek.
Die se i ode kui.
Kao da je hodao nekim omaijanim predelom. Kao da se sve izmenilo oko njega. Sunev
sjaj nije bio istinski, trava nije bila prava ili ne bar onakva kakvom ju je ranije viao. Oko
njega je sve postalo bestelesno, kao da ne hoda po zemlji, ve na nekoj udnoj visini, gde
su sve ove stvari izgubile svoj smisao.
Toliko je jasno oseao promenu oko sebe, da je stao i netremice gledao u vazduh.
Poluglasno izusti:
Mislim da je to ve ludilo... Ali kako je to prijatno, kako divno ...
Zuanu je zatekao u sumornom raspoloenju.
Nisi video Rozalu upita Janoa im ue.
Nisam odgovori Jano tiho.
Anada je sedela pored prozora sa vezom u ruci.
Rozal je bila krojaica, cenjena u celoj okolini. ene, uostalom, pozivaju krojacice u
kuu kao lekara. A i razmaene krojake se ponaaju kao lekari.

 Ne razumem alila se Zuana jo jue je obeala da e doi, a eto ni danas je

nema.
Po kome si joj poruila da doe? upita Anada.
Otac je ve dva puta govorio s njom ...
Svratiu ja do nje ree Jano i uze eir.
Krenu. Ali u asu kada stie do vrata, Rozala banu u sobu. Bila je to visoka, mrava ena,
pogrbljenih lea kao polumesec, verovatno zbog toga to se celog ivota savijala nad
ivaom mainom. Ispod tesno pripijenog gornjeg dela haljine nije bilo ni traga od grudi.
Bila je veoma runa. Iznad neprijatnog ela, kosa joj je liila na lisije krzno, a umesto
obrve trcale su retke, rie dlake. Njen pogled bio je uobraen i glup. A ela njena pojava
irila je kiseo vonj konca. Zuani zablista oko od radosti.
Dajte Rozali stolicu... Sedi ovde, Rozal, ovde do mog kreveta...
Rozal sede i prezrivim pogledom odmeri Anadu.
Gde je tkanina? upita glasom kao da je rekla gde je bolesnik?
Anada uze tkaninu iz ladice. Onu laku, kao jagorevina utu tkaninu, koju je dobila od
Janoa.
Htela sam da je uvam za praznik ree uana pomalo zbunjeno ali sad sam se
toliko zaelela da je obuem im ozdravim. Rairi je ovde na krevetu...
Rozal uze sa dva prsta tkaninu, rairenu na krevetu. Po licu joj se videlo da iza njenog
ela promie misao kojom u sebi ocenjuje kvalitet. Ali nije smatrala vrednim da glasno
kae svoj sud.
Da li iscela krojeno upita Zuanu, a po njenom glasu se osealo da smatra
velikom milou to je uopte progovorila.
Da. Gledaj, ovde bih volela da ima smee karnere... Njena ruka, koja je za vreme
bolesti postala prozrana i
mrava, klizi gotovo pobono preko tkanine. Anadinom pomoi uspravila se u krevetu i
objanjavala Rozali svoje namere.
I Anada je stajala pored kreveta. Ruku prekrtenih na grudima posvetila je svu svoju
panju ovom savetovanju.
Zar ne bi bilo bolje ree Zuani da iznad ramena stavi neku vrpcu.Jano je
posmatrao Anadu i sve ovo uinilo mu se nestvarno. Anada je sada bila obino ljudsko
bie, ena koja se zanima sitnim stvarima ivota i tog trenutka je uzalud traio u njoj ono
nadzemaljske, to nije uzdizalo samo nju iznad svih ljudskih pojava, no i svakog onog s
kojim je trenutno razgovarala.
Jano ih napusti. Krenu prema gradu. Ali mu se stalno Anada vrtela po glavi. Kako je to
neobina ena! Sada se savetuje o ivenju jedne nove haljine i svakako su joj misli
obuzete samo tim. Kakva bi boja, karner i vrpca stajali dobro 2uani. I ne misli ni na ta
drugo. Kada se ljubi, sva se pretvara u jedan jedini plameni poljubac. Kada peva, kao da
za nju ne postoji nita drugo sem pesme. Kada se srne je ona se sva preobrazi u smeh. to
god ini, ini to celim telom i svom duom. Moda ju je jednom opekla elja... svakako
nije razmiljala: bacila se u talase. Kada govori o tajnama ivota i smrti, kao da je ona
sama svetlost i smisao koji lebdi iznad ovih tajni...
Da, nema drugog reenjal Da se sklanja ispred dogaaja, da zastaje i da se koleba... Ne,
za to nema vremena, ivot e sklopiti oi i svemu e biti kraj...

uana e umreti. Sa lepom, novom, utom haljinom, njenim bojama, karnerima i

vrpcama u dui. Stojei pred jednim nevidljivim ogledalom, moda e se osvrtati preko
ramena da vidi da li joj pozadi lepo pada struk, u trenutku kad je dua bude naputala.
Nije ni primetio da je ve stigao u grad. Poao je pravo prema apoteci, koja se nalazila na
uglu trga na kome se uzdizala crkva, i koja je nosila naziv Kod srebrnog labuda".
Predade recept apotekaru koji ga primae sasvim blizu svojim naoarima sa debelim
staklom i proita iskrivivi glavu. Nekoliko godina ranije dao je ovaj recept gospodin
Samon Janoevoj majci, koja je patila od nesanice. Moe da se uzme odjednom samo
po jedan praak ree apotekar Janou, dok je ne diui glavu paljivo spravljao lek u
porculanskom sudu.
Jano ne odgovori. Posmatrao je crnog kosa koji je iznad vrata od laboratorije spavao
uvuene glave u kavezu izraenom runom testeroin.
244Kada se vratio popodne je ve bilo na izmaku. Otrov se nalazio u njegovom depu.
Na srcu mu je laknulo i obuzela ga naivna radost, kao da Zuani sprema nestanu i
bezazlenu alu, koja e se zavriti veselim kikotom. Bie to bezbolna ala, u kojoj nee
biti nieg uvredljivog, a ono to bi u prvom trenutku moda izgledalo svirepo i strano
pretvorie se, kada se duboko sagleda njen skriveni smisao, u ljubav i nenost.
Obuze ga udna, prijatna vrtoglavica pri pomisli kakav e neobini i nebeskim mislima
ukraeni in izvriti. U dui je obuhvatio Zuanu hiljadama nenih i ganutih misli svoje
*due. Verovao je u svoju odluku, u svom inu oseao neku uzvienu misiju, i to ga je
ispunjavalo mislima iz kojih je zraio neki naroiti sjaj i toplina.
Ubistvo? Ova re mu uopte nije ni pala na pamet. Griza savesti? Tako to mu je bilo
odve strano. Okruavao ga je neki udan glib i njemu se uini da ga gusti sloj magle
odvaja od ivotne stvarnosti. Kao da je stajao na planinskom vrhu koji strci u nebo,
pomaljajui se iz mora oblaka, a negde duboko, veoma duboko lee grad, reka, uma i
ceo ivot.
Nije on onaj isti koji je bio prole godine. Ili bar pre nekoliko meseci, kada jo nije
poznavao Anadu. Nije to onaj stariJano, ije su se misli kretale po zemlji kao krave i
ljudi u dolini, ili veliki lepovi na reci posmatrani sa planinskog vrha. Gledajui ih sada
sa visine, svojom teinom prikovane za zemlju i vodu, pokreti su im toliko tromi i
izgledaju tako siuni i neznatni, da oko mora da ih posmatra paljivo da bi moglo da
razabere da li se odista kreu.
Nije on vie onaj stari, pa ak ni jueranji Jano. Njegova oseanja, misli i pojmovi o
ivotu i smrti lete u nedokuive visine, odakle se zemaljska kugla nazire samo kao
zvezda, slina ostalim zvezama na nebu: siuna taka u svemiru. A tek ljudski ivot na
njoj. Milion puta milioniti deo ove treperave takice u vremenu i materiji, manji od zrna
praine, nastavilo nitavila, bezumno nitavilo!
Samo je misao mona i vena, misao koja izlee iz okvira ivota. Ali sam ivot, raanje i
smrt, sve ono to je utisnuto izmeu ove ve take kao u putnikoj torbi: odelo, hrana,
poljubac, ljubav, gnev, rad, odmor, sve ono to predstavlja ivot, srce, sve je to nitavno.
U mati je video jedna kola. Lepom zelenom ojom postavljena kola na klizavim
tokovima, ije blago truckanje uspavljuje oveka. Zuana sedi u kolima, po njenom licu
prosuli se slatki sunevi zraci, glava joj pala na rame i ona tone u lagan san. Kola se
veselo kotrljaju i oko nje se u snu nastavlja sva lepota predela, drvea, livada i cvea. Ali
odjednom se kola pribliavaju mostu, pod kojim zjapi uasan ponor, a dole su same stene
kao otri, crni zubi u razjapljenim eljustima. Most e se sruiti pod kolima. I Zuana e

se survati u bezdan, moda e smesta izdahnuti razbivi se o stene, ali ako ne izdahne,
previjae se u stranim mukama, a kada prezdravi, hodae celog svog ivota na takama
kao bogalj.
Ali i on je tamo pored mosta. Stoji kao arobnjak obdaren udesnom snagom. Tokovi
kola naputaju prainu na drumu i gle... sada se ve okreu u vazduhu. Kola neujno
klizeiznad mosta smrti. Zuana se nije ni probudila, na njenim usnama blista aroban
osmeh, dok spava zavaljena na mekim jastucima. Iza mosta kola se ne sputaju u prainu,
ve se diu u sve vee i vee visine, sada nisu vea od jelenka... eto vidi se samo jo
majuna crna taka... i sledeeg trenutka nestaju zauvek. Progutalo ih je nebo.
Sta radi Zuana upita Jano Anadu koja je tog trenutka dola iz bate.
Mislim da spava... ree Anaa.
Podigla je kantu i zalivala saksije sa cveem poredane po ogradi trema, ne osvrui se za
Janoem.
Jano ue u sobu kod Zuane. Ona je jo spavala. Po jorganu je jo uvek leala tkanina
boje jagorevine.
Jano prie stolu, nasu vodu u au i istopi u njoj praak, kaika zazvoni udarajui o bok
ae, dok je paljivo meao tonost.
Zuana u tom otvori oi.
To si ti?
Ja. Jesi li spavala?
Malko? Sta radi?
Spremam ti lek.
Zar je ve sedam?
Pola sedam.
Meao je dalje paljivo vodu u ai napunjenoj do polovine. Zatim sede na ivicu
Zuaninog kreveta. Njene oi su bile neobino sjajne. Predvee je jo esto imala
groznicu, od toga su joj se sjajile oi, a misli postajale trome.
Dosadilo mi je leanje. Evo ve trea nedelja kako ovo traje... uj, da li i ti misli da
treba da stavim tamnozelene kamere? Ja bih vie volela smee, ali Bozal nee ni da uje.
Anada je takoe miljenja da stavim smee. Sta ti misli?
Smee. Nemoj da slua Bozal. Napravi haljinu kakvu ti eli.
Uze Zuaninu ruku koja je leala na jorganu. I dugo, dugoje drao meu svojim prstima
njenu hladnu, bledu, bolesniku ruku dok se svom svojom duom smeio Zuani.
uj... Htela bih neto da ti kaem... apnu Zuana.
Reci!
Bojim se...
Slobodno reci.
Nalj utie se ...
Neu.
Ali to je veoma krupna stvar...
Ne mari.
Hoe li mi oprostiti?
Hou. Sta je, samo reci.
Zna... jednom sam usnula da u umreti...
Kada?

 Pre otprilike deset dana. Onog dana kada sam imala veliku groznicu. Osetila sam
uasan bol u srcu pri pomisli da moram da umrem. Prikupila sam svu svoju snagu. Oh,
bilo je uasno... Da ostavim tebe i dete! Odjednom sam jasno...
Tu prekide svoje reci. Iznenada joj sinu druga misao.
Gde je dete?
Igra se u dvoritu. Hoe li da popij e lek upita Zuanu.
Da li ve ima sedam sati?
Ima!
Dani su krajem leta postali krai, ali napolju je jo bilo svetio. Samo je u sobi vladao
sumrak.
Jano prie stolu, uze au u ruke.
Ova tri koraka koja su ga odvajala od postelje uinila su mu se dua no ceo njegov
dotadanji ivot. Kao da je svaki njegov korak vodio iznad uzburkanih ponora.
Ali aa je ve bila u njegovoj ruci, osetio je hladni dodir stakla kako prianja za njegove
prste. Ne bi bio u stanju daje spusti i da je hteo, jer je neka nepoznata i mona sila
nametnula njegovom mozgu misli, usnama izgovorene reci i ta sila je pokretala i njegove
noge od kreveta do stola, ova ista sila naterala ga je da prui ruku za aom i pritiskivala
njegovim prstima staklo.
Ta sila bese Anadina dua. To je jasno oseao onog trenutka, ostatkom svoje svesti. Ta
sila proimala je sada njegov mozak, srce i kosti. Bila je uasna i divna sila, ije granice i
sam nije nazirao. Bila je beskrajna kao reka koja mu je svojim talasima dovela Anadu.
aa je bila u njegovoj ruci. Okrenuo se da je prui Zuani.
Tog trenutka zaue se koraci u hodniku. I posle nekoliko trenutaka neko je zakucao na
vrata. Jano se okrenu sa aom u ruci.
Ue ovek iji se lik nije mogao razabrati u polumraku.
Koga traite? upita Jano zadrhtavi. ivci su mu bili do krajnosti napeti, srce i
duu mu pokri vrtoglava magla bezumlja i kroz tu maglu dolazak nepoznatog uini mu
se kao da je poslat voljom neke vie sile. Ali ovo oseanje bese nejasno i potraj a samo za
trenutak.
Nepoznati prie korak blie. Malo spusti glavu i razvue usne u irok osmeh.
Zar me ne poznaje? Bio je to gospodii Gergej.
O... ree Jano, pruajui mu levu ruku, jer mu je u desnoj bila aa. Nije mogao
da je ispusti, kao da mu je srasla za ruku.
Gergej primeti Zuanu u krevetu i prui joj obe ruke:
Boe! Da niste bolesni?
Ve sam van opasnosti ree Zuana tiho i nasmei se. U desnoj ruci zadra Gergej
Zuaninu ruku, a levom pomilova psa koji je paljivo njuio njegove pantalone.
Osetio je na meni miris moga psa... ree smejui se.Moga psa" kao da je time
hteo rei: moja kua, moj dom, moje ognjite ...
2uzana se nalakti na jastuke i paljivo posmatrae Gergeja. Kada je prvi put navratio do
njih liio je na avet. Dugi, obnaeni vrat, crven od vetra, virio je iz irokih nabora
njegovog kaputa, pocepane cipele bile su mu pune blata, a u oima mu se ogledao bol
ivotinje sa kojom se svirepo postupalo.
Sada je na sebi imao odelo od tamne oje, nije vie liio na kopca, duboke bore kao da su
se izgubile sa njegovog lica, a oi veselo sjale.

 Pa priajte nam, gde ste sve bili, ta se sve zbilo s vama? upita Zuana sva
razdragana.
Gergej primae stolicu, spusti svoje velike ruke na sto, baci prvo pogled na Janoa, zatim
na Zuanu, i tek posle toga progovori:
Oenio sam se!
Svu svoju duu uneo je u ovu re.
Odista? uzviknu Zuana radosno i rukom lupi po jastuku.
Jano je stajao malo dalje od stola. U oputenoj ruci drao je au. inilo mu se da mu je
ruka na neki neobjanjivi nain okovana tekim olovom.
Na Zuanin uzvik iznenaenja Gergej ozbiljno klimnu glavom. Da, oenio sam se.
Ve je i dete na putu.
I trenutak kasnije dodade:
Bojim se samo da e naslediti moj nos. Srne jao se od sveg srca.
S kim si se oenio? upita Jano prigueno i klonulo, osetivi da njegovo uporno
utanje ve pada u oi.
Jednom udovicom. Ali je mlada i sveza kao rua. Otkrivi da u Zuaninom pogledu
nalazi vie panje nastavi da joj govori. Dok je govorio samo je tu i tamo dobacio Janou
poneki znaajni pogled, kao da kae: zaelo, prijatelju, nebo je bilo milostivo prema
meni!
Glas mu vie nije bio tako promukao, kao nekada. Prineo je ruku elu.
Ni sam nisam verovao da u se jo jednom podii. Odjurio sam u svet. Kasnije sam
se malo primirio. Moda zbog zamora. U meni se utialo mnogo ega, to je ranije
tutnjalo kao grmljavina...
Slegnu ramenima i produi:
Prijatelju... ivot ide svojini putem. Mnoge stvari ostavljamo za sobom. Ubrzo
sam naao posla... Ko hoe da zaboravi, treba da radi...
Jano kriom baci pogled na vrata; iznenada mu pade na pamet ta bi bilo, kada bi Anada
sada odjednom ula? Da li moda postoji neka veza izmeu tamne prolosti Gergej a i
Anade?
Ali smesta odbaci ovu nejasnu misao, koju niim nije mogao da obrazloi. Naposletku,
Anada je napolju u dvoritu. Gergej ju je verovatno spazio u prolazu, ali poto je nikad
nije video, pomislio je svakako da je ona neka slukinja, ili roaka.
Gergej nastavi priu:
Nauio sam ubrzo da radim. Sada imam i svoju radnju, odlinu knjigovenicu,
povezujem knjige preraenom koom, korovanom, ukraene srebrnim kopama... Jo
zimus sam se upoznao sa svojom sadanjom enom. Ona je jo pre nekoliko godina
izgubila mua. Umro je jadnik od bolesti bubrega.
Ovo ga podseti na neto drugo. Rukom dodirnu Zuanin krevet.
I vas je snala zaraza, zar ne? ... Sreom nas je mimoila.
Razgovor pree na zarazu i Zuani se odrei jezik priajui o svojoj bolesti.Zaue se
koraci iz pravca reke.
Evo Anade pomisli Jano i proze ga neko udno oseanje.
Kvaka kljocnu, vrata se odkrinue i stari Mihalj pomoli glavu.
Kada mu Gergej veselo dobaci pozdrav, stari samo mirnu svojim kratko vidim oima i
ovla mu nazva: Dobro vee.
I u tom ve nestade za vratima.

Jano krenu za njim.

Ve se uveliko smrkavalo. Nije mogao jasno da vidi lice svoga tasta. Stari poe nekoliko
koraka i pored jednog stuba saeka Janoa.
Sta je upita ga Jano i prie mu. Tek je sada video da stari dre i da mu lice odaje
veliko uzbuenje.
Sta je? upita Jano ponovo, ovog puta veoma nestrpljivo.
Stari uhvati Janoevo dugme na kaputu i pogleda u vrata, da se uveri da neko ne naie.
Neko vreme nije mogao da govori od uzbuenja. Zatim promuca samo:
Odnese je...
Izvrnu dlanove, kao da ovim pokretom hoe da kae: Ja sam uinio sve to se
moglo, nije moja krivica". Podigavi obe ruke u vazduh, ponovi jo jednom:
Odnese je...
Jano je tupim pogledom buljio u njega. Ni slovca nije razumeo od svega ovoga, ali mu je
srce htelo da iskoi jer je oseao da se dogodilo neto strasno.
Stajali su tako jedan naspram drugog nekoliko trenutaka, gledajui se uzrujano ukoenim
pogledom. Na licu starog videlo se negodovanje to Jano iz one jedne reci nije shvatio o
emu se radi.
Sta odnese? Ko odnese? Stari apatom ree:
enu... voda...Janou se kidalo grlo, dok je izgovorio:
Anadu?
Da.
On spusti asu, koju je jo uvek drao u ruci, na ogradu trema. Zatim skrsti ruke na
grudima. U ovom trenutku nije imao vremena da pomisli da mu je sa ruke u kojoj je tako
dugo grevito drao au, odjednom spao nevidljivi i neobjanjivi okov.
Stojei naspram staroga, skrtenih ruku na grudima, gledao mu je na izgled mirno u oi,
obuze ga neka mutna nada, da nije dobro uo reci svoga tasta i da u svemu tome nema ni
trunke istine.
Ne razumem.
I vre stee ruke na grudima, oekujui odgovor svakim svojim ivcem.
Stari se nae prema njemu i u meuvremenu ponovo baci pogled na vrata:
Nisam hteo da priam nita, pred kerkom... Moda bi je to uzrujalo... Stajao sam
dole na obali, iza one dve vrbe. Popravljao sam veliku mreu. Pomalo se ve smrkavalo.
Odjednom uh uzvik: Voda neto nosi"!... Uskoio sam u amac, zgrabio vesla.
Dozivao sam i tebe, ali te nigde nije bilo. Isprva nisam znao u kom pravcu da krenem.
Onda sam video... Poznao sam je po haljini... Voda ju je nosila nizvodno, nedaleko od
obale... Zaveslao sam svojski i gotovo sam je stigao. Doviknuo sam joj da se jo malo
dri. Kod sledeeg zaveslaja slomi mi se veslo. Slomila su se istovremeno oba, moda
zato to sam veslao iz sve snage. Dugo sam se bespomono vrteo iznad jednog vira.
Zatim sam se pomou lopate nekako izvukao otuda. Ali nje vie nije bilo ...
Ponovo podie i izvrnu dlanove.
Odnese je... ree istim naglaskom kao prvi put, osettivi u ovoj reci uasnu
struju reke i njenu snagu.
Ali zato? upita Jano posle dugog vremena.Stari je samo slegao ramenima i
nemono irio ruke gledajui u zemlju, kao da otuda oekuje odgovor na pitanje.
Jano zgrabi au i poe prema dvoritu. Nije znao kuda ide. I nije znao zato. Krete
nasumce. Vrati se posle nekoliko nesigurnih koraaji.

 Zasada ne .govorite nita onima u sobi...

Poe ponovo i sie u batu. Tamo je ve vladao mrak.
Njegov mozak jo nije bio u stanju da shvati ta se dogodilo. U njemu je rasla i irila se
samo jedna jedina misao: Anade nema vie!
Zato upita samog sebe i naglo se zaustavi poto koraknu jo nekoliko puta.
Tiina i mrak oko njega ne dadoe mu nikakav odgovor.
Usred bure misli pade mu na pamet da jo uvek dri au u ruci.
Uplaeno je baci daleko od sebe.
Poeo je da razmilja. Silom je hteo da bude pribran i trudio se da pronae tajanstvene i
nepovezane niti dogaaja.
Prvo je pomislio na Gergeja. Kada je Gergej stigao, Anada je bila u dvoritu i skidala
osueno rublje sa ravi. Moda je samo ona ugledala Gergeja, dok je on koraajui urno
prema kui, moda nije ni spazio.
Ako je Gergejev dolazak vratio Anadinu prolost, bilo bi razumljivo da je ona pred njom
pobegla u smrt. Ona je esto pominjala da nita ne eli da zna o svojoj prolosti.
Da, Gergej. Izgleda da je ova pretpostavka najverovatnija. Ova misao sinula mu je jo u
sobi dok je mislio da e Anada ui.
Postoji li i neka sluajno izgovorena re, nagovetaj ili makar samo prekinuta reenica,
koja bi dala povoda za ovakvu pretpostavku?
Ne. Postoje samo na silu povezane misli. Razmislio je o svemu, ali nije naao Jiita to bi
uvrstilo njegovu sumnju,koja ga je trenutak ranije tako odluno obuzela. Sto je vie
razmiljao, to mu je sve ovo izgledalo manje verovatno.
Sada mu se odjednom uinilo da je Anada u trenutku dok je sedeo za stolom i meao
otrov koji je paljivo usuo u au, prola pored prozora, i bacila pogled u sobu. On je
video samo njenu senku. Ali to je svakako bila ona. Moda je samo provirila i videla ta
je bilo ispisano na njegovom licu, dok je meao praak u ai. Sada, kada se toga seti,
oseti da je njegovo lice imalo udan izraz. Moda je Anada za tren oka razumela sve.
Ali zato nije viknula? Zato ga nije pozvala da izie. Zato ga nije upitala ta namerava?
Postepeno se rasplinu i ova pretpostavka.
Moda u onom trenutku Anada nije prola pored prozora. Moda je odluka jo odavno
sazrela u njoj. Odjednom mu se uini da tamo u maloj, mranoj sobi uje Anadin
priguen, suzama proet apat, dok joj vlane, vrele usne skoro dodiruju njegove usne
koljke: uj, ja u otii ... Veruj mi, nema drugog izlaza. Ja u otii, a vi ete opet biti
sreni..."
Moda je stalno nosala u sebi ovu misao i mislila na smrt kada je rekla: Ja u otii..."
Stajao je nepomino i gledao u nebo, koje je mestimino bilo neto svetlije. Meu
iskidanim oblacima pomaljale su se tu i tamo zvezde.
Da, ovo je najsjajnija i najjednostavnija pretpostavka. Anada je videla, oseala da se ne
moe spreiti njihovo sjedinjavanje, ali je znala i to da e time unesreiti, moda i ubiti
Zuanu.
Sklonila se s puta sudbini.
Ali zato ba u ovom kobnom trenutku? To bi bilo vie no puki sluaj, bilo bi vie od
podsvesne slutnje. Ovakva sluajnost ne postoji.
I odjednom je i za tu pretpostavku naao stotine razloga da je odbaci.Postojala je samo
jo jedna mogunost. Obala je, nedaleko od kue, na jednom mestu bila duboko izlokana.
Moda je Anada sluajno prolazila onuda i obala se odronila pod njenim nogama.

Poeo je jo jednom iz poetka da sreuje svoje misli, ali se nije zaustavio ni kod jedne.
Ko bi mogao da unese svetlost u ovaj mrak?
Moda kada bude ostao u etiri oka sa Gergejem...
Uao je u kuu.
Gergej je sedeo pored Zuaninog kreveta. ivim pokretima, kroz smeh, priao je do
najsitnijih pojedinosti kako se upoznao sa svojom enom. Zuana ga je sluala
razdragana. I stari Mihalj je bio u sobi.
Gde je Anada upita Zuana.
Jano se okrete na drugu stranu. Prui ruku do grede na tavanici i otuda uze knjigu, koja
mu trenutno uopte nije bila potrebna. Ne odgovori na pitanje. Pravio se kao da ga nije
uo. Grlo mu se steglo. Drhtao je celim telom.
Posle trenutka utanja progovori stari Mihalj:
Ve je legla, ne osea se dobro. Veerala je samo malo mleka.
Zuana u ovom nije nalazila nita neobino.
Gergej produi razgovor koji je Zuana prekinula svojim pitanjem. Izgleda da Anadino
ime nije ostavilo na njega nikakav utisak. Nije ni pitao ko je to.
Ali Jano je znao da to nita ne znai. Anada, koja je htela da se oslobodi svih uspomena
na svoju prolost, verovatno nije donela sobom svoje nekadanje ime, u kome bi uvek
nalazila svoje nekadanje ja.
Ovo ime bese izmiljeno, Anada ga je sama izmislila. O tome ne moe biti sumnje.
Jedva je ekao da ostane nasamo sa Gergejom.
Njih trojica preoe u drugu sobu da veeraju. Zujanu je oigledno zamorio razgovor i
ona ubrzo zaspa.Dete jo nije htelo da ide na poinak. Gergej mu dade eerleme, alei
se s njim. Prvo mu ree da u ruci dri ptiCicu. A za to vreme cika sa velikim nosem
pravio je tako smesne grimase, da se dete zacenilo od smeha. Morali su da ga uutkaju,
da ne probudi svoju majku.
Za vreme veere dete je sedelo na oevom krilu. Janou sin jo nikada nije bio toliko
blizak.
Najzad se stari Mihalj oprosti od njih, ode da spava i povede sobom dete.
Ostae sami.
Gergej uze krag s vinom i napuni ae.
Drue ree veruj mi nije moj zanat ba tako jednostavan. Lepo povezivanje
knjiga iziskuje mnogo panje i umetnikog ukusa. Treba poznavati sadraj knjige, da
bi povez mogao da izrazi njenu duu. Na korice tune knjige, bojama uvelog lia moe
da se doara dah jeseni. Zavisi kakvu e hartiju da izabere. U boje moe da unese
ljubav i sunev sjaj. A tek ako ih povee u kou! Po lepoti i kakvoi koe moe da
oceni sadraj knjige. Rad svakog dana iziskuje nove, uzbudljive zadatke. Zna li da
katkad nou nemam sna zbog majstorskog plana? Jer bogme imam i bogate i strune
muterije. ena i ja sedimo u postelji razgovaramo, kakvu boju, oblik i materijal da
upotrebimo... Oh, ti i ne zna koliko smisla Marija ima za ove stvari ...
Uuta. Blistavih oiju, zamiljeno je gledao prea se.
Jesi li srean upita Jano.
Veoma.
Zatim, kao da zanavek hoe da zadri i da sauva ovu , ponovi:
,,.,
Veoma, veoma!

Jano uze au i kucnu se sa Gergejom. Ispili su do dna.

Sea li se obrati se Gergeju apatom kada smo poslednji put ovako
razgovarali?
Gergeju se natuti lice.
;.: y;Jano se nae prema njemu i apatom
upita:
Reci... koja je i kakva je bila ena, zbog koje si onda...
Gergej ne odgovori. Nabra elo, a po licu mu se odjednom ocrtanu duboke, tamne bore,
zbog kojih je onda pobuivao strah i saaljenje.
Podie ruku, kao da eli da se odbrani od neega. I glas mu zadrhta:
Ne govori o tome... Prolo je to.
Trenutak kasnije, sasvim drugim izrazom i izmenjenim glasom produi:
Zna li da postoje tajni recepti za razne lepkove koji se u starim knjigovezakim
porodicama nasleuju s pokolenja na pokolenje? Jer prvenstveno od toga zavisi da se
korice knjige nikada ne iskrive.
Svu svoju panju unosio je u svoje izlaganje.
Iz njih je izbijao miris tutkala, arenih hartija i obojenih koa njegove male
knjigovenice. Sjaj novog ognjita i dua ove druge ene.
Jano ga vie nije sluao. Oseao je da se Anadino bie rasplinulo i nestalo zauvek. Ne
moe da pita Gergej a, ne moe da mu govori o njoj, na to vie nema prava, jer ako je on
odista predstavljao Anadinu prolost, probudio bi opet u njemu strane duevne borbe. Pa
i kad bi saznao neto o Anadi, ta bi mu vredelo? Moda bi time samo pogorao svoj
sopstveni poloaj. Ovako mu se sve ini tako nestvarnim. Sve je bila samo mora. Ona je
dola i otila.
Uostalom, sada mu se uinilo da izmeu Anade i Gergej a nije bilo nita i nije moglo da
bude nikakve veze.
Gergej privue stolicu i poe podrobno da objanjava sutinu tajnih recepata.
Jano je gledao preda se i nije ni uo Gergej eve reci. Razmiljao je kako e najlake da
premosti sve tekoe.
Sutra e rei Zuani da je neki poznanik rano ujutro doao
po Anau i odveo je sobom svega na nekoliko dana. Dani e se pretvoriti u nedelje.
Zatim u mesece. I stii e poruke od Anade. Sve rede i rede poruke.
A zlatnici...
Kada Zuana sasvim ozdravi, obui e svoju haljinu, utu kao jagorevina. On e je onda
uhvatiti za ruku:
Nisam ti hteo govoriti o tome, dok si bila bolesna... Uinio sam glupost, kupio sam.
ito, hteo sam na njemu da zaradim, ali je laa potonula...
Da, tako e biti najbolje.
Iznenada pomisli na svoga sina. I srce mu se ispuni njime. Gergej lagano dovri svoje
izlaganje, kao da je primetio da ga Jano ne slua.
Tako je to, drue ree vie za sebe, u mislima jo uvek zanet receptima.
Gutali su.
Kroz otvoren prozor ulazio je dah noi. Ali napolju se nije oseao povetarac, nije
zatreperio ni jedan list na grani. Samo se izdaleka, ispod vrba ulo prigueno uborenje
reke.
Jano die glavu i oslunu da uje daleki um, koji ga je sada dirnuo do dna srca. Uinilo
mu se da gleda kako se ogromna reka valja u beskonanost svojim laganim tokom, dok se

u njenim mranim talasima grle tajanstvene sile. Mata mu doara senke koje su trale
obalom obraslom vrbama i tada mu se uini da se napolju mrak ispunio uplaenim
glasovima i uzvicima:
Ej!... Ljudi!... Ljudi!... Voda neSto nosi!...259
LAJOS ZILAHI (18911974), maarski romanaijer i dramatiar; ve njegovo prvo delo
Samrtno prolee" probudilo je panju fabulom i individualnou stila. Zilahljevo
knjievno delo je dosta opseno i prevoeno je na viie svetsklh jezika. Glavna njegove
dek su pored romana Samrtno prolee" jo Ararat", Purpurni vek", Razbeaneli
aneo", Grad izbeglica", Zarobljenici", Kad dua zamire", Osveta oruja" i dr.
CIP ,
894.51131
,
Samrtno prolee i Voda neto nosi / LajoS Zilahi ; [prevod onja Perovi]. |5. izd.].
Subotica : Minerva, 1988. 259 str. ; 20 cm. (Velike ljubavi)
Prevod dela: Halalos tavasz es Valamit visz a viz / Zilahy Lajos.
ISBN 8670990571
Za izdavaa: Sebek Ladlslav
Glavni i odgovorni urednik: Milivoje Markovi
Tehniki urednik i oprema: Haim Kablarevi
Omot: Bole Miloradovi
Korektor: Nataa Vukov
Tira: 2.000 primeraka Broj izdanja: 853
YU ISBN 8670990520 8670990571
tampa i povez:
MINERVA", IZDAVACKOSTAMPARSKA RADNA ORGANIZACIJA OOUR
TAMPARSKA DELATNOST
Subotica, Trg 29. novembra br. 3