Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz Filozofije prirode 2

Drvo ivota i panspermija

Student:

Mentor:

Nikola Vujadinovi

Goran Rujevi
Novi Sad,
2016.

Apstrakt: Rad koji stoji pred itaocem pokuava da apstrahuje filozofske osnove odreenih
savremenih prirodno-naunih ideja: ideje drveta ivota i ideje panspermije. Te osnove i same
su idejne, ali obzirom da su filozofske nisu empirijski izvodive, jer su metafizike. Ovim je
ocrtana teza rada koju izvoenje treba da dokae. Naime, radi se o stavu supstancijalnog
jedinstva ivota koji proistie iz metafizike pozicije monizma. Novovekovna filozofija locira
se kao rodilite savremene prirodne nauke koja polako preuzima njenu ulogu i zadatak ,
dovravajui time kraj filozofije.

Kljune rei: monizam, supstancija, ivot, panspermija, drvo ivota, evolucija

Uvod

Opta odlika ljudskog znanja jeste da se ono vremenom sve vie uslonjava. Naa
saznanja postaju sve specifikovanija. Razlog tome naravno lei u konstantnom
rasvetljavanju predmetnog polja saznanja uopte: fenomeni koji iz razliitih razloga nisu bili
prepoznati kao fenomeni sada postaju predmeti odreenih (pojedinanih) nauka. Ovaj opti
proces znanja nije zaobiao ni neposredni predmet tematike naeg rada: ivot.
U optoj istoriji znanja o sutini ivota pitanje o tome ta je ivot svoeno je teorijom
kreacionizma na pitanje o njegovom postanku...1
Najstarije ideje o ivotu pokazuju se i kao najoptije: ivot moe imati svoje poelo ili
u sebi ili van sebe; ako ga ima u sebi, koje je to poelo?; materija?; a ako ga ima van sebe, ta
ili ko je to poelo?; bog? S druge strane, otkud materija? Je li ona vena ili nastala? Ili, ta je
bog radio pre stvaranja ivota? Je li prvo stvorio svet? Nije li ovakvo misaono kretanje
karakteristino za poetak grke filozofije kao metafizike, ali i za filozofiju uopte? Zar
danas ne postavljamo ista ova pitanja koja postavljamo ve dva i po milenijuma?
S obzirom na proces uslonjavanja ljudskog znanja s jedne, i konstantnost pitanja na
koja ovek pokuava da da odgovor, s druge strane, u naem radu obratiemo se dvema
savremenim naunim teorijama, tj. idejama o ivotu: ideji panspermije i ideji drveta ivota,
te pokuati da ukaemo na njihovo zajedniko prastaro poreklo. Shodno tome, tematiku
naeg rada direktno ne dotie dilema da li je ivot stvoren ili je spontano nastao kao jedan od
stupnjeva (samo)razvoja materije. Teorija panspermije logiki, odnosno svojim stepenom
optosti, sledi tek nakon dileme kreacionizam-evolucionizam2, a ideja drveta ivota takoe se
moe razmatrati nezavisno od bilo kakvog izbora meu ovim opcijama. Nas ovde zanima
onaj stav koji logiki prethodi obema ovim idejama, stav koji one pretpostavljaju i bez
kojeg bi se obe uruile kao nekonzistentne. To to ovaj stav utemeljuje prirodno-naune
ideje panspermije i drveta ivota istovremeno ne znai kako on ima ili moe imati empirijsku
potvrdu.
1 Aimovi, M., Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi Sad, 2009., str. 273.

2 Jer ta je bitno kako je ivot nastao ako samo tvrdimo da je on na zemlju doao od negde drugde?
2

Odnos filozofije i nauke: priroda znanja

Stav na kome ove naune ideje poivaju jeste filozofski stav. Ovim se otvara
pitanje odnosa nauke i filozofije. Kako se one kao razliite epistemike prakse - danas
meusobno odnose?
...moemo rei da se nepovjerenje prema metanaracijama smatra postmodernim. Ono je
zasigurno posljedica napretka znanosti... Zastarjelosti metanarativnog pristupa legitimnosti
[znanja N. V.] odgovara upravo kriza metafizike filozofije...3
Dakle, savremeni istorijski trenutak karakterie izmeu ostalog to to se (nauno)
znanje vie ne moe legitimisati takozvanim velikim naracijama, to jest filozofijom. Pitanje
legitimiteta znanja za nas trenutno nije bitno, ali pitanje krize filozofskog narativa jeste.
Naime, za ovo postmoderno stanje koje svoje realno osvedoenje ima u krizi filozofije kao
metafizike odgovoran je napredak posebnih nauka. Ovu krizu metafizike prepoznale su sve
velike filozofije dvadesetog veka. Meutim, mi smo utvrdili poetak filozofije kao metafizike,
te zakljuujemo da je metafizika njen autentini lik. Da li to znai da je dolo do kraja
filozofije? Ako to nije definitivan kraj, moda je to kraj filozofije kakvu tradicionalno
poznajemo i predajom primamo, tako da sada ona preivljava u nekim novim formacijama
znanja?
Kraj filozofije dovodi do toga da sada ostaje jedno nepopunjeno mesto u okviru
ljudskog znanja. Izostaje jedna epistemika praksa koja bi na sebe preuzela ulogu prikupljanja
ili stvaranja metafizikog znanja. Da li se ljudsko saznanje toliko emancipovalo,
sekularizovalo te je sada postalo svesno kako se svake metafizike potrebe mora okanuti?
ta se deava sa tenjom za prekoraenjem granica mogueg iskustva, pa time i granica
mogueg saznanja, odnosno, granica nauke? Metafizika potreba se makar to bilo
samo jednim njenim delom razlila u savremene prirodno-naune hipoteze, koje se u
zavisnosti od empirijskih istraivanja ako su ona uopte mogua - prihvataju ili
odbacuju, u veoj ili manjoj meri; ili, ako empirijska provera u potpunosti ili
delimino - nije mogua, zadravaju status privremenih radnih hipoteza koje se potom
mogu razvijati u zaokruene celine, tako to se u hipotetiku bazu teorije integriu
3 Liotar, . F., Postmoderno stanje, Ibis grafika, Zagreb, 2005., str. VI
3

odreena empirijski potvrena saznanja4. Prilikom ovakvih integracija hipotetika baza se

naravno - uvek mora sastojati od stavova vee optosti nego to su stavovi koji se integriu.
Takoe primeujemo kako u optoj istoriji ljudskog znanja pretenzije savremene
prirodne nauke na predmetnu sveobuhvatnost postavljaju istu tu prirodnu nauku na
mesto tradicionalnih sistemskih znanja, na mesto (sistemske) filozofije. Da li su se prvo
filozofije pokuavale urediti kao sistemsko znanje, pa je onda to postao i manir nauke
nebitno je jer mi uvaavamo Hegelov stav kako je to odlika znanja uopte: Pravi oblik u
kome istina egzistira moe biti jedino njen nauni sistem... Unutranja nunost da znanje
bude nauka lei u njegovoj prirodi...5 Zakljuujemo da nauka i filozofija danas ne
mogu biti ba toliko udaljene koliko se na prvi pogled ini, s obzirom da obe potiu iz
istog izvorita miljenja, te da poseduju identine tendencije.
Ispod povrine prividnog pozitivistikog rascepa izmeu filozofije i nauke u 19. veku
koji se obino u istoriji nauke interpretira kao poslednja kap koja je u jednom sporom i
postepenom procesu konano prelila au nalazi se samo jedna rokada koja potie ni
manje ni vie do iz same filozofije, a ne nauke, jer pozitivizam je filozofska doktrina. Zato
danas govorimo o jednom jedinstvenom sistemu naunog znanja filozofije i filozofskog
miljenja nauke, gde filozofija nauno zna a nauka filozofski misli, to i stoji kao unutranji
zahtev duha ovog dobnog miljenja sveta6. Savremene prirodne nauke tj. prirodna

4 Tako, na primer, u teorijskoj fizici poznajemo koncept crvotoine (wormhole), iako ni jedna nikada nije bila
registrovana, a kamoli empirijski ispitivana. Ono to ovaj koncept odrava ivim u naunoj zajednici jeste, s
jedne strane, deskriptivni matematiki model koji je kao formalno-logika (ali ne i empirijska!) struktura sigurno
istinit, i s druge strane, skup empirijski potvrenih naunih teorija koje ili potvruju istinitost delova koncepta
crvotoine ili naznauju njegovo postojanje (ono to smo mi oznaili kao stavovi koji se integriu u hipotetiku
bazu). https://en.wikipedia.org/wiki/Theoretical_physics
https://en.wikipedia.org/wiki/Mathematical_model
https://en.wikipedia.org/wiki/Scientific_theory
https://en.wikipedia.org/wiki/Working_hypothesis
10. 04. 2016.

5 Hegel, G. V. F., Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979., str. 3., [kurziv N. V.]

6 Aimovi, M., Ontologija prirode, str. 155. [kurziv: N. V.]

4

nauka uopte spontano pokuava da preuzme onu ulogu u ljudskom saznanju koja je
tradicionalno bila rezervisana za ono to je poznato pod nazivom metafizika.
U metafizikom registru bi konkretno stanovite koje prirodna nauka zauzima bilo
okarakterisano kao materijalistika pozicija: duh (ako se postojanje neeg takvog uopte
priznaje) jeste najvia funkcija ivota, a ivot jeste najvii stupanj razvoja materije. Dakle,
ivot ima svoje poelo van sebe, a to poelo jeste materija. U istorijsko-filozofskoj vizuri
savremena prirodna nauka na mesto arche-a postavlja materiju. Tako dolazimo do
pozicije materijalistikog monizma.

Od materijalistikog monizma do stava supstancijalnog jedinstva

ivota

Stav materijalistikog monizma star je koliko i grka filozofija (Tales). Prema tome on nije
nita novo u miljenju prirode, naprotiv, on je neto staro, prastaro. Ne tvrdimo naravno kako se neposredne veze mogu primetiti u komunikaciji izmeu savremene prirodne nauke i
antike filozofije, ali posredne sigurno mogu (recimo Leukipovo i Demokritovo uenje o
atomima kao prvo uenje o korpuskularnoj prirodi materije). Neposredna komunikacija
prirodne nauke ostvaruje se sa modernim periodom kao njenim istinskim rodilitem.
Ovde su filozofski relevantna dva momenta: jedan iz perioda rane modernosti i drugi iz
perioda kasne modernosti.
Spinoza je prvi konzekventni monist7, to e rei da je Spinoza prvi novovekovni
mislilac koji je logiki bio dosledan stavu monizma. Logike implikacije stava monizma su
sledee: ako je sve principijelno jedno, onda je ono i celo, jer je sve; a ako je ono sve, onda je
ono u svakom svom delu - ispod prividne raznovrsnosti isto, jer sve je jedno; dalje, ako je
sve to jeste jedno, celo i isto, onda bog kao onaj koji u najveoj meri jeste (uticaj tradicije
sholastikog razvijanja Aristotelove episteme tis kao teologije) mora biti samo to jedno, jer
van njega nema nieg drugog, i jer bog svakako ne moe biti deo tog jednog. Tako dolazimo
7 Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998., str. 151.
Kurziv: N. V.
5

do stava da je on ono to je najsavrenije, jer kad god se o savrenosti neega govori mora se
pozivati na njega kao uzor savrenosti kao samu savrenost jer sve to jeste u manjoj ili
veoj meri savreno svoje savrenstvo zahvaljuje njemu kao optem boanskom poretku (a
kasnije izvoenje e pokazati i kao optem prirodnom poretku). Nunost njegovog postojanja
dokazuje se miljenjem koje je slino misaonom maniru Anselmovog ontolokog dokaza
postojanja boga: to god je neka stvar savrenija, ona sve vie realiteta u sebi sadri, ona je
svemonija da egzistira8. Dakle, bog/bie/supstancija/jedno polae najvie prava na
postojanje. Istom ovom dijalektikom razvijaju se i ostala odreenja: beskonanost,
apsolutnost itd.; kao i stavovi: deus sive natura, stav panteizma itd.
S druge strane, u poznoj modernosti susreemo se sa filozofskom epohom Nemakog
klasinog idealizma. Ovu epohu karakterie razvijanje filozofije kao monistikog
deduktivnog sistema. Filozofija treba da bude sistem celokupnog znanja, odnosno nauke, a
taj sistem mora se razviti iz jednog elementarnog naela. Pre svega, dakle, treba izvesti sve iz
jednog. Ovakav zahtev nije mogu ako se stvarnost, tj. supstancija (kao ono to
ispunjava predmetno polje svih nauka) posmatra kao neto to ima dualistiki ili
pluralistiki karakter. Drugo, naelo mora biti ono to je nezavisno, prvo apsolutno. Ovde
je razlika izmeu kasnog i ranog Novog veka u tome to je naelo sada u miljenju, a ne biu,
odnosno u miljenju koje stoji u identitetu sa biem. Tree, naelo mora biti jedinstveno, jer
nema elementarnijeg broja od broja 1.
Ovim su utvreni i standardi budueg istraivanja prirode. Naime, sa
monistikog stanovita priroda moe biti ili supstancija ili modalitet supstancije. U oba
sluaja istraivati supstanciju znai istraivati i prirodu. Savremeno prirodno-nauno
razumevanje materije ovim standardima u potpunosti odgovara. Materija je jedna; sve
to u univerzumu postoji jeste ona, odnosno njeni modaliteti; u svakom svom delu ona
poseduje identine karakteristike (te karakteristike izraavaju univerzalni prirodni zakoni);
ona je beskonana; ona je apsolutna, jer svoje bie zahvaljuje sebi, a sve to jeste zahvaljuje
svoje bie njoj. Dakle, pojam materije stavlja se na mesto filozofskog pojma supstancije. Tom
prilikom iskljuuju se svi ne-fiziki atributi supstacije ime se dovrava redukcija
njenog pojma, tako to se o njoj govori iskljuivo u znaenju hypokeimenon-a.9

8 Ibid., str. 130

6

Ti ne-fiziki atributi supstancije, pa shodno tome i onaj bioloki (ali i duhovni,

spiritualistiki) apsorbovani su pojmom materije.10 Takvo neto nije bilo mogue bez
prosvetiteljske ideje progresa i njene artikulacije u nemakom klasinom idealizmu, posebno
u obliku Hegelove razvojne dijalektike, to je omoguilo miljenje razvijanja totaliteta
modaliteta bivstvovanja iz jedinstvene materijalne osnove. Od Dekarta do Hegela metode
miljenja postale su metode stvarnosti. Zato je Hegelova apsolutna ideja apsolutna metoda11,
jer bivstvovanje je stavljeno u identitet s miljenjem. Rana modernost je ovaj projekat koji se
dovrava u Hegelovoj filozofiji anticipirala idejama mathesis universalis, metodo geometrico
i scientia generalis (Dekart, Spinoza, Lajbnic). Upravo ovde lee koreni deskriptivnih
matematikih modela koji se slue matematikim, tj. univerzalnim jezikom. Bez ovih jezika
ovi modeli nisu mogui, a bez ovih modela savremena prirodna nauka nije mogua.12 Dakle,
ivot sada razumevamo kao stupanj u razvoju materije. A ako je materija supstancijalno
jedna, onda i ivot kao njen razvijeni oblik takoe predstavlja jedno supstancijalno
jedinstvo, jer je metoda razvijanja materije (evolucija) u svakom njenom delu ista. Tako
dolazimo do stava o supstancijalnom jedinstvu ivota.

9 O bivstvu se, dakle, ne govori kao o sutini, rodu i biu, ve samo kao o podmetu. (Aristotel, Metafizika,
Paideia, Beograd, 2007., str. 244. [1029a])

10 ivot je neto nastalo i kao takav pretpostavlja materiju svoju osnovu. To ne znai da je pojam ivota
svodiv na pojam materije! To samo znai da je prirodna nauka u aristotelijanskoj potrazi za veitim
supstancijama zavrila sa materijom kao tom supstancijom.

11 Hegel, G. V. F., Nauka logike, Tom III, BIGZ, Beograd, 1987., str. 234.-235. i dalje

12 italac se o procesu matematizacije nauka opirnije moe obavestiti na sledeem mestu: Marciszewski, W.,
"The principle of comprehension as a present-day contribution to mathesis universalis",
http://calculemus.org/pub-libr/as-ref/MUpresent.pdf, 12. 04. 2016.
7

Drvo ivota

Prirodno-nauna ideja koja izraava supstancijalno jednistvo ivota na Zemlji jeste

ideja drveta ivota. Ono to se najpre zapaa u optoj naunoj slici ive prirode jeste da je
svekolika raznolikost prirode, od mikroorganizama, virusa do oveka, izgraena na
zajednikim hemijskim osnovama, i to svoenje koje je nastalo prirodnom selekcijom
pokazuje sveoptu jedinstvenost ive prirode.13 Naime, ...sva iva bia imaju istu ifru za
uvanje genetikih informacija i imaju iste tipove molekula za ouvanje kontinuiteta svoje
bioloke vrste. Dakle, to je ono prirodno i po prirodi jedinstvo ivog sveta...14
Naravno, koncept drveta ivota ne moe da stoji samostalno. On ustvari proizlazi iz miljenja
evolucije, jer procesualnost evolucije jeste razgranatost drveta ivota. S druge strane, sa
konceptom drveta ivota ne moe se ni stati, jer on provocira postavljanje odreenih pitanja.
Tako, na primer, moemo pitati ta ini koren tog drveta ivota? Naime, razumeli smo
materijalnu osnovu ivota, razumeli smo supstancijalno jedinstvo ivota, to da je ivot jedan,
a sada se susreemo sa njegovom razvojnom dinamikom (koja je miljena idejom evolucije)
te se pitamo o onome iz ega taj razvoj proizlazi. Na ovo pitanje porekla koncept poslednjeg
univerzalnog, tj. zajednikog predaka (Last universal ancestor)15 pokuava da da odgovor.
Meutim, naeg zajednikog predaka nigde meu nama nema. Empirijski se ne moemo
osvedoiti u njegovo postojanje:
Ono to se sada zna o tadanjim [pre oko etiri milijarde godina, vreme postanka ivota
N. V.] prirodnim procesima materije nesumnjivo pokazuje da je problem porekla ivota u
osnovi problem organske hemije, hemije ugljenikovih jedinjenja, i sva iva bia na ovoj
planeti zasnovana su na organskoj hemiji. U poetku je to morao biti jedan molekul
[poslednji zajedniki predak N. V.] koji je svojim evoluiranjem obrazovao prvi ivi
sistem, ali gotovo je nemogue nai prve molekularne fosile kako bi se na temelju toga moglo
13 Aimovi, M., Ontologija prirode, str. 366. [kurziv: N. V.]

14 Ibid., str. 356. [kurziv: N. V.]

15 https://en.wikipedia.org/wiki/Last_universal_ancestor, 13. 04. 2016.

8

znati neto o grai tih prvih ivih sistema jer nisu vremenski tako dugo postojane hemijske
veze atoma organskih molekula tih sistema.16
S druge strane, prirodna selekcija i borba za opstanak morale su da uine svoje: poslednji
zajedniki predak je morao da prestane da postoji.
U metafizikom, tj. filozofskom registru ova ideja izraava sledee: ono jedno iz
kojeg proizlazi sve, nije jedno meu ostalima, niti neko specifino jedno meu ostalima,
ve jeste ono jedno iz kojeg je sve, tako to je ono samo to koje je samorazvojem sebe
proizvelo u sve. Kako sada besmisleno zvui to da naeg poslednjeg zajednikog predaka
nigde meu nama nema! Kako je samo bespotrebna potraga za njegovim fosilnim ostatcima!
Kako su prirodna selekcija i borba za opstanak sada neuverljive ideje!
Jer nema (supstancijalne) razlike izmeu nas, odnosno svega ivog (a moda i ne
ivog!), i njega! Njega ne samo da meu nama ima, nego je on sve ono ivo (a moda i
ne ivo) to uopte jeste! Pa i mi smo razvijeni on! Potraga za fosilom nekakvog
mikroorganizma ak i kada bi bila mogua samo bi empirijski potvrdila tu formalnu
razliku, tj. razliku u oblicima razvijenog ivota. Nije on bio nesposoban da se prilagodi
odreenim prirodnim uslovima, pa je ustupio mesto onima koji su to mogli, nego je njegov
razvijeni deo nastavio da postoji tamo gde on u novonastalim uslovima vie nije mogao.
Nije on izgubio od jaih u borbi za opstanak: on je postao jai i prestao da bude slabiji.
Vidimo, dakle, da ideja evolucije zapravo eksploatie ideju samorazvoja forme,
preciznije, Hegelovu dijalektiku. Prirodna selekcija i borba za ivot ustvari ine jednu
stranu aufhebung-a, onu ukidajuu, genetski nasledne osobine ine stranu ouvanja, a
sticanje novih osobina ini stranu oplemenjivanja, iskoraka. Sve ove ideje, dakle, ine
razliite elemente jedne totalne dijalektike.
Ba zato to se radi o jednoj totalnoj dijalektici ideja sluajnog nastanka ivota je
problematina. Omnipotencija ivota u koju smo konstantno empirijski osvedoeni pre e nas
navesti na zakljuak o imanentnom, nunom nastanku ivota iz materije. Ali materija se
prostire celim univerzumom. Zato bismo njenu dijalektiku posmatrali samo u okvirima
planete Zemlje: ideja panspermije.
16 Aimovi, M., Ontologija prirode, str. 366. [kurziv: N. V.]Isti stav pronalazimo i na sledeem mestu:
Kirk, F., Sutina ivota: priroda i poreklo, Klub NT, Beograd, 2001., str. 4.

Panspermija

Tu dijalektiku bismo trebali primeniti na celokupan univerzum, jer ne samo da se

materija prostire njegovom celinom, ve takoe ..ima dobrih razloga da se veruje da ivot
nije mogao da nastane na zemlji iz idealnog logikog redosleda sasvim obinih hemijskih
reakcija17, a ve smo naznaili kako je svekolika raznolikost prirode izgraena na
zajednikim hemijskim osnovama. Dakle, ivot na zemlji je verovatno izuzetno sluajan
dogaaj18. Prirodno-nauna ideja koja izraava supstancijalno jednistvo ivota na viem
nivou optosti od planete Zemlje jeste ideja pansperimije. Teorija o panspermiji zapravo
samo premeta upitnost pitanja o poreklu ivota sa zemaljskih na kosmike uslove njegovog
nastanka.19
Pred kraj prolog veka sasvim drugaiju ideju o poreklu ivota imao je vedski fiziar
Arenijus... On je ovu ideju nazvao panspermija, oznaivi time seme svuda.20
Teorija o panspermiji naravno - ne stoji u protivreju sa idejom evolutivnog razvoja
vrsta - naprotiv. Ona je hipotetika teorija o vanzemaljskom poreklu ivota, ne i o
njegovom zemaljskom razvoju. Prema njoj ivot nije nastao na Zemlji, ve je u svom
primitivnom, elementarnom obliku nekim nainom dospeo u njen neivi habitus. Taj habitus
se, meutim, pokazao veoma plodnim za dalji razvoj ivota, jer hemijski elementi koji
predstavljaju osnovu organskih jedinjenja, pa time i hemijsku osnovu ivota uopte, jesu isti
oni elementi kojih na Zemlji - a i u univerzumu uopte21 - ima najvie:

17 Aimovi, M., Ontologija prirode, str. 357.

18 Ibid., str. 365.

19 Ibid., str. 294.

20 Kirk, F., Sutina ivota: priroda i poreklo, str. 5.

21 ivot je imanentan materiji!?

10

Bitno je primetiti da su oni hemijski elementi od kojih je sagraen ivot na Zemlji,

dakle vodonik, kiseonik, ugljenik i azot, zajedno sa helijumom, najvie zastupljeni i u
kosmikim razmerama, tako da je sasvim neznatna mogunost da ivot ne postoji i u
drugim zvezdanim sistemima, i to s razliitim modalitetima i nainima nastajanja.22

Zakljuak

Nae izvoenje pokazalo je kako novovekovna filozofija subjektivnosti svojim

raspravama o supstanciji prosijava kao osnova savremenih prirodno-naunih ideja.
Istorija ljudskog znanja jeste jedan dinamian proces u kome dolazi do najrazliitijih
meusobnih interakcija razliitih formacija znanja.23 Obzirom da smo se prilikom izvoenja
nae teze posluili naunim idejama drveta ivota i panspermije, zakljuno poglavlje
iskoristiemo da ukaemo na jednu antiku ideju u kojoj se ove dve savremene ideje susreu.
Ideja o semenom, odnosno spermatikom logosu (logoi spermatikoi, rationes seminales)
ima elemenata kako ideje panspermije tako i ideje drveta ivota. Ukratko: ta ideja nastala
je u okvirima stoike filozofije, razvijana potom u neoplatonizmu i konano u sholastici.
Prema njoj bog (logos) je stvorio razliite forme ivog dakle vrste u obliku semena. Njima
je posejao zemlju, te se njihovim razvojem objanjava svakodnevno neposredno iskustvo
promenljivosti i raznolikosti ivog sveta. Dakle, carstvo ivota je stvoreno, ali samo kao
mogunost. Tek svojim razvojem ono je postalo ovakvim kakvim ga poznajemo. Kako se
sa reziduumima sholastike to radikalnije pokuavalo raskrstiti u periodu prosvetiteljstva
dakle u periodu na koji smo se mi neposredno pozivali kao na izvorite i odrednicu savremene
nauke ova ideja bila je odbaena.
Meutim, ako pogledamo malo blie ova ideja, s jedne strane, ukljuuje ideju o
zasejanosti Zemlje ivotnim semenima ije poreklo nije zemaljsko, a s druge strane,
ona priznaje evolutivnu dinamiku ivog, jer ivotni razvoj nije predeterminisan i nuan,
ve slobodan i potencijalan. Ideja spermatikog logosa tako miri spor kreacionizma i
22 Aimovi, M., Ontologija prirode, str. 386. [kurziv: N. V.]

23 Ovim se naravno otvara jedno novo polje istraivanja. Polje za koje trenutno nema mesta u naem radu.
To, meutim, ne remeti tok naeg izvoenja.
11

evolucionizma: elementarni stadij od kojeg evolucija poinje jeste nulto stanje zadato
od boga. Sa istim stanjem susreemo se i u Zemaljskoj evoluciji vrsta u scenariju
panspermije, s tim to se ne radi o vie specifikovanih ve istovrsnih semena. S druge
strane, grananje drveta ivota poinje ovim stadijumom tako to svaka vrsta predstavlja
drvo za sebe, pa shodno tome o poslednjem zajednikom predaku samo uslovno
moemo govoriti kao o bogu.

Literatura:

- Aimovi, M., Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi Sad, 2009.

- Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd, 2007.
- Hegel, G. V. F., Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979.
- Hegel, G. V. F., Nauka logike, Tom III, BIGZ, Beograd, 1987.
- Kirk, F., Sutina ivota: priroda i poreklo, Klub NT, Beograd, 2001.
- Liotar, . F., Postmoderno stanje, Ibis grafika, Zagreb, 2005.
- Marciszewski, W., "The principle of comprehension as a present-day contribution to
mathesis universalis", http://calculemus.org/pub-libr/as-ref/MUpresent.pdf, 12. 04. 2016.
- Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd,
1998.
- https://en.wikipedia.org/wiki/Theoretical_physics
https://en.wikipedia.org/wiki/Mathematical_model
https://en.wikipedia.org/wiki/Scientific_theory
https://en.wikipedia.org/wiki/Working_hypothesis
10. 04. 2016.
https://en.wikipedia.org/wiki/Last_universal_ancestor, 13. 04. 2016.

12

Sadraj
Uvod..........................................................................................................................................................................1
Odnos filozofije i nauke: priroda znanja...................................................................................................................2
Od materijalistikog monizma do stava supstancijalnog jedinstva ivota................................................................4
Drvo ivota................................................................................................................................................................7
Panspermija...............................................................................................................................................................9
Zakljuak.................................................................................................................................................................10
Literatura.................................................................................................................................................................11

13