Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz Filozofije Novog veka

Intuicija kao utemeljenje Spinozine geometrijske metode

Student:

Mentor:

Nikola Vujadinovi FL 26/10

Una Popovi
Novi Sad,
2012.

Apstrakt: Osnovni zadatak koji autor postavlja pred sebe u ovom radu jeste da eksplicira
razloge koji stoje iza formiranja univerzalne geometrijske metode saznanja u filozofiji Baruha
de Spinoze. Uz potovanje drugih interpretatora i autoriteta, autor nastoji da se udalji od
klasinih interpretacija ove problematike, te da prui jedan specifini prikaz za koji veruje da
prodire do sutine pomenutih razloga. Pritom, svoju analizu vri na poljima ontologije,
gnoseologije, te konano metodologije Spinozine filozofije, to zahteva i sama priroda
problematike.

Kljune rei: metoda, geometrija, intuicija, paralelizam, monizam, saznanje

Uvod
Filozofski problemi nikada ne dobijaju svoja konana reenja. Nikada ne bivaju prevazieni,
zastareli i prolazni. Utoliko su razni problemi logike, kao jedne od najstarijih filozofskih
disciplina, aktuelni i danas, isto kao to su bili aktuelni i u epohi Novog veka. Ovde pre svega
mislimo na problem spoznaje i problem metode (kao centralne probleme novovekovne
filozofije), jer u prirodi je miljenja da kada pita o miljenju (logika), pita i o saznanju
(gnoseologija), pa shodno tome i o njegovoj istinitosti (metodologija). Prema ovom stavu,
ukoliko elimo da raspravljamo o metodi istinitog saznanja, obavezni smo da odgovorimo i na
neka gnoseoloka i logika pitanja. Meutim, to nije sve, jer mi elimo da ovu raspravu
postavimo u okvire filozofije Baruha de Spinoze, te smo obavezani i na sledee. Naime, u
novovekovnoj racionalistikoj1 filozofiji logika pitanja sa sobom nuno donose i metafizika
pitanja, iako to danas, kada se svaka metafizika odbacuje, verovatno i ne bi bio sluaj. O ovoj
nunoj povezanosti pitanja logike i metafizike, kako se na njoj ne bismo dugo zadravali, a s
druge strane, kako preko nje ne bismo ni neprimetno proli, samo emo ukratko razmotriti
sledee: ako je opti predmet logike miljenje2, a predmet svakog miljenja je neko
pojedinano bivstvujue, onda se pre svega mora poloiti raun o biu; a ako je predmet
metafizike, tj. ontologije, bie kao bie, onda ova izvorna zainteresovanost za bie
metafizika i logika pitanja uvek dovodi u nunu vezu. Dakle, sada smo u grubim crtama
oslikali na problem: to je problem metode koji se svodi na sledee pitanje: kojim se putem
moramo voditi kako bismo dospeli do istinitog saznanja; pritom, ovo pitanje
pretpostavlja odgovore na metafizika, logika i gnoseoloka pitanja sa pozicije
racionalizma.

1 Dakle, za Spinozu je razum izvor, kriterijum i granica saznanja, nezavisno od ulnog

iskustva.
2 Oznaivi predmet logike kao miljenje, na prvi pogled postavili smo je u paradoksalnu
poziciju, jer predmet kao nepoznat treba da bude obraen onim to se pretpostavlja poznatim,
a oboje padaju u isto, jer miljenjem treba objasniti miljenje. Naprotiv, ovakva pozicija
miljenja, poevi od Dekartove filozofije pa do kraja filozofije subjektivizma, jeste ono to
mu uopte omoguuje bilo kakvu spoznaju. Ontoloki osnov poetka miljenja stoji u stavu
da miljenje jeste, pre toga nita nije nuno istinitije... (Aimovi, M., Filozofija miljenja,
Futura publikacije, Novi Sad, 2007., str. 203. Podvukao N. V.)
2

Za ovaj put o kojem se mi pitamo Spinoza ima jedan osnovni predikat: geometrijski. Na
sutinski zadatak je da shvatimo ta se zaista pod tim podrazumeva, kako bismo shvatili i
zato se Spinoza ba za njega odluio. Pritom, ne budimo brzopleti, ne priklanjajmo se
olako interpretacijama, a ako to i inimo, ne zaustavljajmo se na njima. Interpretatori su po
pitanju Spinozine metode ustanovili par stavova, koji jesu istiniti, ali ipak nedovoljni da
zadovolje nau znatielju. Ti stavovi mogu se svesti na sledee: 1) matematika se u Novom
veku uzima kao ideal nauke; 2) njena izvesnost i egzaktnost jesu tano ono to je potrebno
ustanovljenju i razvoju pozitivnih nauka koji je tada bio aktuelan; 3) prilikom svoje izgradnje
matematika se ponaa deduktivno i sintetiki, a ako se pri tome pridrava osnovnih logikih
pravila, ona nikada ne moe pogreiti, samo moe revidirati svoje fundamentalne definicije i
aksiome, ime je napredak zagarantovan. Shodno reenom, Spinoza uzima geometrijski
postupak kao izvesnu matricu, te ga u potrazi za univerzalnom metodom pokuava preneti i na
druge predmete, pa i metafiziki, etiki, psiholoki, itd.
Ako meu navedenim stavovima traimo razlog Spinozinog opredeljenja za geometriju
nailazimo na sledee probleme: 1) apsurdno je tvrditi da se Spinoza odluio za geometriju na
osnovu toga to je ona u njegovo vreme bila popularisana kao paradigma naunog saznanja;
2) ovakvim postupanjem geometrija se svodi samo na izvesno i egzaktno saznanje koje kao
takvo udovoljava aktuelnim izazovima duha vremena; pritom se uzroci ovakvog fundiranja
uopte ne trae u samoj specifinoj prirodi saznanja koju geometrija meu ostalim
saznanjima ima, ve se oni postavljaju u okvire izvesnih optih povesnih tendencija; 3)
nikada se ne postavlja pitanje zato je saznanje geometrije ba takvo (iako je nesporno
da je ono deduktivno i sintetiko), a upravo je odgovor na to pitanje pravi uzrok
Spinozinog

opredeljenja

za

konstituisanje

univerzalne

filozofske

metode kao

geometrijske metode; samo ovakva analiza dovodi nas do sutinskog shvatanja

problematike koju smo sebi postavili. U suprotnom, gore pretpostavljena metafizika,
logika i gnoseoloka pitanja bila bi suvina, te bi se pretpostavljala samo pitanja istorije i
,eventualno, elementarne matematike. Meutim, ne smemo dozvoliti da ova pitanja previe
opterete nau raspravu, jer ipak su ona od sekundarnog znaaja u odnosu na primarno pitanje
o metodi. Utoliko emo ova pitanja ukratko obraditi kao nune pretpostavke kako bismo
dospeli do same metode, i to redom koji odgovara prirodi problema: prvo, pitanje o biu i
miljenju (ontologija i logika), te potom, pitanje o saznanju (gnoseologija).

Bie i miljenje
Nije na odmet jo jednom napomenuti da su pitanja kojima se bavimo u ovom poglavlju za
nas tek od sekundarnog znaaja. Shodno tome, u grubim crtama osvrnuemo se samo na ona
najvanija, koja su ujedno za na problem relevantna. U ovome lei uzrok to se ovo poglavlje
moe initi suvoparnim i saetim. Ovi nedostatci mogu se posmatrati kao kolateralna teta
pokuaja da se iz Spinozine ontologije apstrahuju pojedinani stavovi.
Spinoza je prvi konzekventni monist.3 Dakle, postoji samo jedna apsolutna supstancija koja
je nedeljiva i ije je postojanje nuno 4; ona nije nita drugo do bog ili priroda; drugim reima,
nema razlike izmeu boanske prirode i opteg prirodnog poretka, to nas nuno dovodi do
panteistikog stanovita. To bie potpuno je savreno i beskonano, jer s jedne strane, ono je
apsolutno, pa se i sam kriterijum savrenosti mora uzeti iz njega samog, tanije, ono samo je
kriterijum savrenosti, jer taj kriterijum nema se odakle drugde uzeti; s druge strane, ako
bismo toj savrenosti porekli beskonanost, morali bismo je ograniiti, to je kontradiktorno
prethodnom stavu. No, ako tu beskonanost posmatramo sa ontoloke ravni, onda i ovek
zauzima mesto u njoj. Kada se ovek postavi naspram te beskonanosti, iako ta naspramnost
postoji samo u njegovom miljenju, a ne realitetu, ona se njegovom miljenju (tj. razumu)
oituje na dva osnovna naina koji predstavljaju njene atribute: miljenje i protenost.
Dakle, njih dvoje su ono to razum opaa na supstanciji, iako to nije sve to supstancija jeste.
Prema tome, svako pojedinano bie nije nita drugo do modus supstancije koji se moe
shvatiti jedino preko atributa pod kojim stoji. 5 Meutim, u toj beskonanosti ovek je
specifian, jer se njegovo postojanje izraava preko oba atributa. Dalje, atributi
predstavljaju ono sutinsko te supstancije, te utoliko svi predikati supstancije moraju vaiti i
za njih kao ono to sainjava njenu esenciju. Apsolutna supstancija je njihov zajedniki
nosilac, te oni moraju izraavati istu prirodu na dva razliita naina, a iz toga sledi da je red
3 Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd,
1998., str. 151. Kurziv: N. V.
4 Bie dakle je jedno, ogranieno samim sobom (to ne znai da je konano, ve naprotiv),
celovito i nuno u svome postojanju. Ova nunost osniva se na Anselmovom ontolokom
dokazu boije egzistencije. to god je neka stvar savrenija, ona sve vie realiteta u sebi
sadri, ona je svemonija da egzistira. (Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, str. 130).
Dakle, boanska supstancija kao najsavrenija najvie prava polae na egzistenciju.
5 Spinoza, B., Etika, BIGZ, Beograd, 1993., str. 3 (5. definicija 1. dela)
4

prirode i red miljenja na isti nain ureen. Ovaj red ne moe se menjati, jer ako bismo to
dozvolili ostavili bismo mogunost za postojanjenje i nekakvog drugaijeg boga, a to ne moe
biti. Shodno tome, celukupan poredak bia proima apsolutni kauzalitet, poto je sve u
prirodi potpuno unapred odreeno venom prirodom boanskom. 6 Pored toga, ovaj apsolutni
red opravdava najstroiji paralelizam, pri kojem se tvrdi da svakom biu u prirodi odgovara
jedna ideja u miljenju.7 Paralelizam je ono to ini specifinost Spinozinog identiteta
miljenja i bitka u odnosu na kartezijanski. Jer, pored toga to se izvor spoznaje postavlja u
subjekt, te se za istinski predmet vie ne uzima bie koje diktira miljenju ta da misli, nego
samo miljenje, sada se to miljenje postavlja u paralelni odnos sa biem van njega, i time se
eli prevazii problem spoznaje stvari po sebi. Jer ovako shvaen identitet jo nije apsolutan i
ono to je za miljenje jo uvek nije ono to je po sebi.
Uprkos povrnosti naeg ophoenja prema Spinozinoj ontologiji postigli smo na cilj. Naime,
uspeli smo apstrahovati relevantne stavove Spinozine ontologije: 1) ovek je specifino bie u
celokupnom prirodnom poretku, jer njegovo postojanje (koliko je njemu poznato) oituje
se pod dva atributa; 2) poredak bia koja stoje pod ovim atributima ureen je jednim,
venim i nunim zakonom (apsolutni kauzalitet) 3) miljenje i bitak stoje u identitetu; 4)
taj identitet shvaen je kao paralelizam. Na ovim stavovima poiva mogunost ljudske
spoznaje uopte; pored toga oni ine razloge Spinozinog opredeljenja za geometriju kao
uzor spoznaje. No, pre geometrije, ukratko emo se obratiti Spinozinoj gnoseologiji, kao
drugoj od dve vane pretpostavke njegove metodologije.

Spoznaja
Ovo poglavlje ima zadatak da nas ukratko upozna sa osnovnim karakteristikama spoznajnog
procesa i vrstama saznanja; a ukoliko ono u svojoj eksplikaciji bude celovito, meu raznim
vrstama saznanja morae se nai i geometrijsko saznanje, i ne samo to, nego e ovo saznanje
imati ekskluzivnu poziciju, jer ipak se Spinoza meu ostalima za njega odluio.
Najpre izloimo ono to je oigledno: Spinoza je bio racionalist. Shodno tome, spoznaja mora
poivati na ljudskom miljenju, tanije razumu, i to nezavisno od iskustva. Utoliko Spinoza u
6 Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, str. 133
7 ajkovi, R., Spinozino uenje o metodi, u: Rasprava o poboljanju razuma, Kultura,
Beograd, 1956., str. 11
5

svojoj podeli razliitih saznanja empirijsko saznanje postavlja u grupu nepouzdanih saznanja.
Naime, vrste saznanja su sledee8: 1) ulno saznanje, pored toga to su ula varljiva, nikada
nas ne dovodi do sutine stvari, iako nam ono svakodnevni ivot olakava; 2) neodreeno
iskustvo, potpuno zavisno od sluaja, takoe je nepouzdano; naime, kumuliranjem utisaka
kojima nas iskustvo potpuno sluajno zapljuskuje mi stvaramo neku predstavu o samoj stvari,
a ta predstava, s obzirom da poiva na potpuno sluajnim iniocima, sasvim je nepouzdana; 3)
razumsko saznanje saznaje sutinu stvari, ali ne adekvatno; ono samo zakljuuje o jednoj
stvari kao uzroku na osnovu onoga to o njemu pronalazi u njegovoj posledici; utoliko to
saznanje nije potpuno, jer nije se saznala celokupna sutina; takoe, razumsko saznanje
karakterie zakljuivanje o pojedinanosti na osnovu optosti; pritom se grei prenoenjem
ove apstraktne opte sutine na konkretni pojedinani predmet koji ima vlastitu sutinu; 4)
intuitivno saznanje je ono saznanje pri kojem se predmet poima svojom vlastitom sutinom,
dakle neposredno, ili iz njegovog najblieg uzroka (u sistemu apsolutne determinacije).
Geometrijsko saznanje, uopte saznanje matematike, sigurno pripada ovoj poslednjoj grupi
intuitivnog saznanja. ak i sam Spinoza govori da tom vrstom saznanja znamo da su dva i tri
pet, da su dve linije, paralelne sa treom, meusobno takoe paralelne, itd. 9 Dakle, intuicija
je ono na emu poiva geometrija, pa samim tim i geometrijska metoda. Intuicija je ono
to geometrijskom saznanju omoguava njegovu izvesnost i egzaktnost, njegovo deduktivno
sintetiko postupanje, a to su upravo kvaliteti zbog kojih je matematika i bila propagirana kao
ideal nauke. No, mi rekosmo da nas zanima priroda samog geometrijskog saznanja, te da
pored toga to shvatamo da je intuicija odgovorna za ove kvalitete, elimo da saznamo na
emu uopte poiva mogunost tih kvaliteta. Nakon toga uputiemo se natrag putem kojim
smo doli do intuicije, te pokuati da uvidimo emu su sluili oni metafiziki stavovi i
kakve se sada iz njih i prirode intuitivnog (geometrijskog) saznanja posledice mogu
izvesti.

8 Spinoza, B., Rasprava o poboljanju razuma, Kultura, Beograd, 1956., str. 25 - 27

9 Ibid., str. 27
6

Geometrija
Konano stigosmo do naeg odredita. Na ovom mestu razreavaju se nae nedoumice i
konano ubiramo plodove naeg rada, koji smo uloili da bismo do ovog odredita stigli.
Rekosmo da je geometrijsko saznanje intuitivno. Dakle, to je takvo saznanje pri kome duh (tj.
miljenje ili razum) neposredno shvata sutinu predmeta. Ova neposrednost nije ostvariva pri
ulno - iskustvenom saznanju, pa ak ni pri saznanju nekih isto misaonih predmeta. Dakle,
predmeti na koje je ono primenjivo imaju nekakvu specifinu misaonu prirodu. Naime, ako se
prilikom miljenja predmeta miljenje ima susresti sa samim sobom (to je stanovite
racionalistikog subjekta), onda je to susretanje izmeu onog misleeg i onog miljenog
najadekvatnije (zato je matematika shvaena kao ideal nauke 10) onda kada je ono miljeno
postavljeno od strane onog misleeg (to ini tu specifinost predmeta intuitivnog
saznanja), a to je intuitivno saznanje. Drugim reima, miljenje unapred postavlja
kriterijum onoga to moe biti okarakterisano kao istinito. U geometrijskom (matematikom)
saznanju to su poetne definicije i aksiomi od kojih ni jedna budua postavka ne moe
odudarati. Zato je intuitivnom saznanju potpuno nepotrebno iskustvo. Ovo je znao jo i Platon
kada je u svom Menonu11 opisao jednog roba koji uspeva da doe do raznih geometrijskih
istina, iako nikada nije uio geometriju, niti je o takvim problemima mislio. Kada bi on i
pogreio, samo bi bio vraen na poetni aksiom i rezultat bi usledio. To vraanje Platon je
okarakterisao kao seanje na transcendentno jedinstvo u preegzistenciji, a Spinoza kao
uroenu snagu razuma kojom se postie saznanje jedinstva, koje duh ima sa celokupnom
Prirodom12. Oboje misle na isto, s tim to Spinoza u ovom saznanju vidi vrednost za moralni
ivot oveka, no to se nas ovde ne tie. Dakle, intuitivno saznanje je evidentno jer se
miljenje potpuno poklapa sa predmetom koji je ono samo postavilo; ono je egzaktno, jer
svaki stav ima svoje mesto u sistemu koji je unapred projektovan 13; ono postupa deduktivno
sintetiki, jer sve postavke izvodi iz poznatih aksioma, pa onda na njima dalje gradi; utoliko
je njegova dalja izgradnja zagarantovana14.

10 Stav 1 uvodnog dela, str. 3

11 Platon, Dijalozi, Kultura, Beograd, 1970.
12 Spinoza, B., Rasprava o poboljanju razuma, str. 24
13 Stav 2 uvodnog dela, str. 3
14 Stav 3 uvodnog dela, str. 3
7

Spinoza je prvi i najkonzekventniji racionalist... za njega nema niega to se ne bi dalo

shvatiti, i to sa matematikom tanou... 15 Meutim, Spinoza se ovde susreo sa jednim
problemom koji je nekako morao da rei ako je eleo da ostane dosledan. Naime: kako
intuitivno mogu spoznati sutinu ovog drveta u koje sada gledam ili uopte bilo kojeg drugog
ulno iskustvenog predmeta? Za Spinozu, to drvo nije nita drugo do posledica jednog
uzroka u prirodnom sistemu apsolutne determinacije koja se saznaje saznanjem njenoga
uzroka. Zato mu je bila potrebna ontoloka postavka koju smo mi izneli pod rednim brojem
2 i etvrti aksiom prve knjige Etike: Saznanje posledice zavisi od saznanja uzroka, i sadri
ga u sebi.16 Ali, ovim se problem ne reava u potpunosti, jer moe se zameriti da uzrok preko
kojega mi spoznajemo tu posledicu u naem miljenju uopte ne odgovara realnom uzroku te
posledice; tj., kako smo ve ranije rekli, iako zastupamo stav identiteta miljenja i bitka (mi
smo ga izneli pod rednim brojem 3), daleko smo od toga da tvrdimo da ovo drvo koje sada
gledamo nije nita drugo do nae miljenje, a ne neka protenost nezavisna 17 od njega. Dakle,
neki bitak van miljenja ipak ostaje. Ovu veitu podeljenost duha i materije Spinoza reava
svojim paralelizmom (stav pod rednim brojem 4). Ta podeljenost, te dve razliite sutine,
izraavaju istu prirodu na dva razliita naina; utoliko je njihov poredak isti, iako su one
razliite. Shodno ovome, ja mogu postaviti sledei silogizam:
-

Miljenje i protenost ureeni su na isti nain.

Miljenje moe misliti svoju ureenost.
Dakle, miljenje moe misliti i ureenost protenosti.

A miljenje iste ureenosti protenosti nije nita drugo do geometrija! Zbog njene
mogunosti da prevazie ovu podeljenost duha i materije Spinoza se opredelio za
geometriju. Konano, ovek koji je specifian modus koji stoji pod oba atributa, ima
mogunost da onu ureenost koji nalazi i izvodi iz sopstvenog miljenja projektuje i na
protenost (stav pod rednim brojem 1).
Naoj interpretaciji moe se zameriti da tvrdi kako je Spinoza celokupan fiziki svet izveo iz
miljenja. Meutim, to naravno nije tano. Protenost je za oveka datost, ona je ono u emu
se on sa svojim miljenjem ve zatie. Reenju kojim Spinoza nalazi nain da iz zatvorenosti
15 Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, str. 153
16 Spinoza, B., Etika, str. 4
17 Re nezavisna, nakon pretpostavljenog monizma supstancija, u ovom kontekstu krajnje se uslovno
primenjuje.

tog miljenja u sebe pristupi fizikom svetu van sebe, moe se prigovoriti. No, ti prigovori
padaju na raun njegove filozofije i njima emo posvetiti zakljuno poglavlje.

Zakljuak
Od svih prigovora koji se upuuju Spinozinoj filozofiji za nas je relevantan gore pomenuti
koji se odnosi na izmirenje podeljenosti duha i materije. Monizam supstancije je ono to je tu
podeljenost trebalo da izmiri. Meutim, iako su supstancijalne razlike meu njima izmirene
takvim stavom, oni su kvalitativno ostali razliiti, te se opet nekako sa tom razlikom
moralo izai na kraj. Zato je paralelizam bio neophodan. Ali miljenje i protenost, iji je
poredak trebao biti paralelan, ne izvode se deduktivno iz nekog naela samog po sebi
oiglednog (npr. samosvest), nego se uzimaju iz iskustva.18 Zadovoljavajue reenje,
ukoliko ono uopte postoji, moralo bi svesti duh na materiju (duh je samo fenomen materije)
ili materiju na duh (priroda je nesvesni duh; ono to je za miljenje je ono to je po sebi; ist
bitak jednak je istom nita) ili bi se moralo pristupiti nekom treem naelu (npr. monada). 19
Ovo bi inilo ontoloku stranu prigovora. to se tie njegove gnoseoloke strane, Spinoza je i
ovde napravio jedan veliki previd. On se javlja kao nuna posledica gore pomenutog
ontolokog utemeljenja i jake elje za uspostavljanjem univerzalnog metodskog postupka.
Naime, za neka saznanja iskustvo je ipak neophodno. Intuitivno saznanje u svom
specifinom poloaju moglo bi se odrati jedino ako bismo celokupan realitet izveli iz
miljenja kao ontoloki prvog, te onda unutar takve koncepcije napravili hijerarhiju saznanja u
kojoj bi intuitivno saznanje obuhvatilo optost realiteta na koju bi se sve iskustvene
pojedinanosti mogle svesti i u nju uklopiti. Ali, ak i tada do pojedinanosti dospevali bi
jedino preko iskustva. U tom sluaju razumljive su gnoseoloke koncepcije koje u prvi plan
postavljaju indukciju, te do pomenute optosti nastoje da dou putem iskustvenih
pojedinanosti20. Meutim, ovi prigovori nikako ne pogaaju istorijsko filozofski znaaj
Spinozine filozofije. Jer, ipak je Spinoza prvi koji je shvatio da se podeljenost, ijem se
reenju prigovara, moe reiti jedino monizmom supstancija. Znaaj ovoga stava ogleda
se u Lajbnicovoj filozofiji, pa i celokupnoj filozofiji Nemakog klasinog idealizma.

Literatura:
18 Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, str. 153
19 Ibid.
20 Kao to je na primer sluaj u filozofiji Frensisa Bekona.
9

Aimovi, M., Filozofija miljenja, Futura publikacije, Novi Sad, 2007.

Hegel, G. V. F., Istorija filozofije, III tom, Kultura, Beograd, 1970.
Koplston, F., Istorija filozofije: od Dekarta do Lajbnica, BIGZ, Beograd, 1995.
Petronijevi, B., Istorija novije filozofije, Zavod za udbenike i nastavna sredstva,

Beograd, 1998.
Platon, Dijalozi, Kultura, Beograd, 1970.
Spinoza, B., Etika, BIGZ, Beograd, 1993.
Spinoza, B., Rasprava o poboljanju razuma, Kultura, Beograd, 1956.
ajkovi, R., Spinozino uenje o metodi, u: Rasprava o poboljanju razuma, Kultura,
Beograd, 1956.

10

Sadraj:
Uvod2
Bie i miljenje...........................................................................................................................4
Spoznaja......................................................................................................................................5
Geometrija...................................................................................................................................7
Zakljuak.....................................................................................................................................9
Literatura...................................................................................................................................10

11