Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju

Seminarski rad Filozofije istorije

Zimelov koncept individualnog kauzaliteta

Student:

Mentor:

Nikola Vujadinovi

prof. dr Dragan Prole

Novi Sad,
2014.

Apstrakt: Rad pre svega nastoji da eksplicira iz koje potrebe se javlja koncipiranje kategorije
individualnog kauzaliteta u Zimelovom delu Problemi filozofije istorije. Tom prilikom
autor prepoznaje korelaciju ove kategorije sa empirijski generisanim apriorijem kao
rezultatom iskustva ivota. U zakljuku se ukazuje na posledice koncipitanja nauke istorije
pod ovim gnoseolokim pretpostavkama.

Kljune rei: kauzalitet, nunost, apriori, konstrukt, ivot, sloboda

Uvod
Hajde da se najpre dogovorimo oko ega se tano raspravljamo. Kada bi se ovaj
zahtev ispotovao pre svake usmene rasprave nai ivoti bi bili laki. Na nau sreu pismene
rasprave uglavnom ga uvaavaju tako to manje-vie precizno skiciraju ono to se naziva
temom rada. To e biti i na prvi zadatak.
O emu, dakle, elimo da priamo? Mi elimo da se kreemo na polju filozofije
povesti. elimo da diskutujemo sa Georgom Zimelom, sa njegovim Problemima filozofije
istorije. To delo eksplicitno ne isporuuje jednu filozofiju povesti. Ono je, kao to njegov
podnaslov govori, saznajnoteorijska studija, kritika nauke istorije dovoenjem u pitanje
operacionalnih pojmova njene metodologije. Kantovski reeno, pitanje na koje ta kritika
pokuava da odgovori jeste: da li je nauka istorije mogua, tj. na koji nain je povest kao
predmet nauke istorije saznatljiva. S druge strane, naslov ovog dela govori nam da se tom
prilikom javlja mnotvo problema. Ono to mi elimo jeste da izolujemo jedan od tih
problema i njime se pozabavimo. Taj problem javlja se u okviru rasprave O istorijskim
zakonima. Naime, postavlja se pitanje da li postoje zakonitosti u povesnoj procesualnosti, te
u kojoj meri su one saznatljive. Tom prilikom Zimel uvodi kategoriju individualnog
kauzaliteta kao saznajnu kategoriju povesti koja se razlikuje od univerzalnog kauzaliteta
(prisutnog u prirodnim naukama), tj. zakona. Sutina Zimelovog koncepta individualnog
kauzaliteta lei u sledeem: on piripisuje kauzalnu relaciju istorijskim fenomenima ali ne
tvrdi i njeno nuno postojanje.
ta povodom individualnog kauzaliteta elimo da kaemo? To je kategorija koja je
na predmet povesti primenljiva iskljuivo aposteriorno. Na prvi pogled tu nije nita
sporno: naravno da se svakom istorijskom fenomenu mora prii tek nakon njegovog
nastupanja. Kae se da je istorija nauka koja se bavi onim prolim. Meutim, da li je povest
ono prolo? Ako u njoj postoje zakonitosti, onda se na njih ne odnose pre i posle:
zakoni su veni i zato omoguavaju predvianja. To u nauci istorije nije mogue, jer ako
istorijske fenomene posmatramo kao posledice, onda im moemo pripisati njima
prethodee uzroke (ranije istorijske fenomene), ali i dalje iz vie slinih primera ne
moemo indukcijom izvesti nikakvu nunu zakonitost (koja bi omoguila predvianje).
Shodno tome, Zimel zakljuuje da je mogue da...jedno A na odreenom mestu prostora i
2

vremena jednom kauzalno proizvodi B, a na nekom drugom C1, to bi upravo i bio smisao
individualnog kauzaliteta. Tako ova kategorija u ljudskim postupcima kao predmetu
istorije moe zahvatiti momenat slobode, tj. ona moe opisati uzronost iz slobode: onu
relaciju koja je uzrono-posledina ali ne i nuna. Zato nauka istorije ne moe
pretendovati na izgradnju sistema egzaktnog znanja po uzoru na prirodne nauke. Sada
je neophodno da se najpre upoznamo sa klasinim univerzalnim kauzalitetom (tj. naunim
pojmom zakona) kako bismo bolje oslikali razliku individualnog kauzaliteta spram njega.

Univerzalni kauzalitet
Zakon nekog zbivanja uopte moi e se, ne nalazei protivrenosti, definisati kao stav
prema kome nastupanje izvesnih injenica bezuslovno dakle, uvek i svuda ima za
posledicu nastupanje izvesnih drugih.2 Iz ove definicije jasno se uvia da se ono to se
podrazumeva pod naunim pojmom zakona uopte moe identifikovati sa nunom
kauzalnom relacijom.3
Kako (prirodna) nauka dolazi do otkrivanja nunih relacija meu prirodnim fenomenima?
Empirijski: na osnovu eksperimenata, njihovog ponavljanja pod istim uslovima, provere i
usklaivanja (aproksimacije) rezultata. Tako se indukcijom dolazi do onoga to se naziva
konstantama (tj. zakonima, nunostima, univerzalnim kauzalitetima). Na primer, slobodan
pad je svakodnevni fiziki fenomen (sve materijalne stvari tee ka tlu) koji se objanjava
postojanjem gravitacije koja je konstanta (zakon gravitacije). Meutim, u naem
svakodnevnom iskustvu mi takoe opaamo da sve materijalne stvari, uprkos konstantnoj
vrednosti gravitacije, ne padaju istom brzinom. Iz toga proizlazi da postoje i neki drugi faktori
koji nisu konstantni, ali koji sa svoje strane saodreuju jedan konkretan fenomen kojem mi
neposredno prisustvujemo: varijable (na primer: vetar, aerodinamiki otpor itd.). Dakle,
postoje stalni i promenljivi uzroci koji odreuju empirijsku posledicu. Meutim, i
varijabilne vrednosti su predvidive.4 Nunost, dakle, proima sve fizike fenomene.
Ideelni svet matematike fizike shvata se kao skup fizikih procesa koji stoje u nunim
1 Zimel, G., Problemi filozofije istorije, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci
Novi Sad, 1994., str. 97.
2 Ibid., kurziv: N. V.
3 U naem radu mi emo ga nazivati univerzalni kauzalitet.
3

meusobnim relacijama. Ovakva slika sveta ne moe se projektovati na ljudske stvari, na

predmete duhovnih nauka, na povest. Ideja nunosti u ljudskim postupcima koja svoje
uzroke nalazi van ovekove due predstavlja negiranje mogunosti ljudske slobode.5
ak i kada bismo prihvatili stav da ljudi nisu slobodni, i kada bismo u potpunosti spoznali sve
nune kauzalitete u prirodi (pod pretpostavkom da samo oni postoje), opet ne bismo mogli da
konstituiemo jednu nauku istorije koja svoj predmet razumeva u banalnom smislu onoga
prolog. Naime, istorijsko saznanje ne moe se iznositi u prirodnonaunim stavovima tipa:
odreeni subjekt, na odreenom mestu prostora i vremena, kree se na odreeni nain,
odreenom brzinom, pri emu u svojoj desnoj ruci dri oruije, koje sa svoje strane poseduje
nekakve vlastite fizike karakteristike itd. To nije istorijski stav. Istorijski stav je: kralj juria
na bojnom polju u bici za osloboenje svoje domovine. Bitka, osloboenje, domovina, jesu
pojmovi koje matematika fizika ne razume. Takav stav nije dostupan prirodnoj nauci, jer
ovek kao generator povesnog zbivanja nije svodiv na kompleksu fiziku varijablu.
Predmeti prirodnih nauka (segmenti prirode) postoje6 nezavisno od njihovog
tumaenja za razliku od povesti koja tek mora biti konstruisana. Potpisivanje kapitulacije
nije istorijski fenomen koji se svodi na fiziko trenje vrha olovke po paretu papira. Istorijski
fenomen konstruie se atribucijom: ta to potpisivanje znai za nekoga. To znaenje
predstavlja ono to mi tek naknadno konstituiemo i to ne postoji na nivou fizike datosti, jer
postoje odreeni aspekti ovekovog egzistiranja (povesnost) koji su transfiziki. Dakle, dok se
ovek u svom fizikom bitku moe posmatrati kao sloena varijabla7, to se u svojoj
povesnosti mora posmatrati drugaije, te se njena procesualnost, za razliku od procesualnosti
fizikih zbivanja, drugaijim saznajnim kategorijama mora zahvatiti. Dakle, potrebna je jedna
druga kategorija koja bi opisivala povesna zbivanja, kategorija koja bi ukljuivala i

4 Aerodinamiki otpor, brzina i pravac vetra podloni su proraunavanju na osnovu empirijski

izmerenih vrednosti, pa shodno tome i predvianju.
5 Ovom reenicom otvara se tematski prostor za jo jedan rad ovakve vrste. Meutim, granice naeg
rada ne dozvoljavaju opirnije izlaganje po tom pitanju.
6 Na koji nain priroda postoji, kao ta ona postoji, nezavisno od bilo kakvog miljenja - ovde nas ne
zanima. Neka nam i najstroiji italac prizna samo to da postoji. S druge strane, i najnemarniji italac
mora priznati da to ne vai za povest.
7 Na primer, savremena medicina poiva na toj pretpostavci.
4

mogunost drugaijeg ishoda, odnosno, slobode. Ta kategorija opisivala bi jednu kauzalnu

relaciju koja nije nuna. Upravo to je kategorija individualnog kauzaliteta.

Individualni kauzalitet
Ako smo odbacili ideju posmatranja povesti kao fizikog fenomena, jer povest tek
naknadno mora biti konstruisana, onda moramo skrenuti panju na samo to konstruisanje,
koje se, sa svoje strane, nema gde drugde odigravati do u ljudskoj dui, i to u svim njenim
delovima: duh, emocionalnost, htenje, uvstvo itd. ime je gore pomenuti kralj voen kada
juria na bojnom polju? On je voen svetom u kojem se i zatie ali ga i konstruie. On je
voen vlastitim iskustvom ivota: idejama, interpretacijama, emocijama, voljom, oseajima.
Upravo to su generatori njegovih postupaka, ivotnih ispoljavanja koja za nas vae kao
istorijski fenomeni, kao povest. Zato se moemo posluiti sledeim primerom da oslikamo
primenu individualnog kauzaliteta.
Zamislimo sledeu situaciju: devojka saoptava mladiu koji je zaljubljen u nju da ga
ostavlja zbog drugog mukarca. Koju reakciju oekujemo od njega? ta bi on morao da
uradi? Kakve posledice oekujemo od ovog uzroka?

Naravno, definitivan odgovor ne postoji. Ovde nema mesta nunosti prirodnog

zakona. Nama su potpuno razumljive sasvim suprotne reakcije. Naime, nama je razumljivo
ukoliko bi mladi iznenaen, zateen, povreene sujete, besan i obuzet mrnjom, postao
agresivan prema devojci. To ne znai da mi takav postupak opravdavamo, o tome trenutno
nije re, ve samo da ga razumemo. S druge strane, takoe nam je razumljivo ako bi on
razoaran, ali ne i klonuo, jakom ljubavlju, a ne samoivom strau, shvatajui da njegovo
blagostanje nije jedina stvar koja je vana, njoj iskreno poeleo svu sreu u ljubavi sa drugim
mukarcem. Dakle, nama je razumljivo da iz jednog istog uzroka proistiu potpuno
suprotne posledice. Kako je to mogue?

Sa formalne strane mi to objanjavamo individualnim kauzalitetom: jedan uzrok

proizvodi razliite posledice. Meutim, pitanje sadrine ostaje otvoreno, odnosno, ostaje
otvorenim pitanje ta mladi ini (posledica), na osnovu kojega zakljuujemo o tome
5

povodom ega on tako postupa (uzrok). Da li je nama razumljiva bilo kakva mladieva
reakcija? Ne. Mi raspolaemo odreenim skupom reakcija koje su nama razumljive povodom
takve situacije. Svi postupci van tog skupa nama se ine nesuvislim, nerazumljivim,
besmislenim. Meutim, mi tim skupom raspolaemo i pre nastupanja same situacije. ta vie,
mi raspolaemo raznim skupovima smislenih reakcija povodom razliitih situacija. Drugim
reima, mi raspolaemo raznim skupovima posledica povodom uzroka iste vrste. Dakle,
to polje smisla, odnosno sadrinski skup, zajedno sa formalnom kategorijom
individualnog kauzaliteta ima apriorno vaenje. S jedne strane, svesni smo da postoje
drugi ljudi koji raspolau skupovima takve vrste koji su po svojoj sadrini potpuno razliiti od
naih. S druge strane, meu ljudima koji ine sastavni deo naih ivota te razlike su mnogo
manje. Na osnovu toga zakljuujemo da je ovaj apriori odreen nainom na koji su nai
ivoti ureeni, odnosno, politikim, ekonomskim, kulturolokim i drugim strukturama u
kojima se zatiemo. Tako se ovaj apriori ispostavlja kao empirijska sinteza, tj. sinteza
smisla koja svoju sadrinu nalazi u neposrednom ivotnom iskustvu, u sferi mogueg
doivljaja.
Kantovski reeno, ovaj apriori generisan je empirijski ali je takoe i odreujui za
samo iskustvo. Drugim reima, ono to je odreujue za ivot generie se kroz ivot.
Pritom ne smemo pasti u zabludu da se ovde radi o jednoj zatvorenoj ciklinoj strukturi koja
unutar sebe ne dozvoljava nikakave promene. Naprotiv, ivot je autonomna dinamika
struktura. Zato se istorijski fenomeni kao ivotna ispoljavanja ne mogu posmatrati u
relacijama s fenomenima koji su beivotni, niti se mogu istraivati metodama kojima je
ivot stran.
Shodno reenom, ako smo utvrdili da se apriori generie empirijski, kroz ivot, te da je
zajedno sa ivotom podloan promeni, onda nam mora biti jasno da nai aprioriji nisu
primenljivi na ivotne forme koje su isezle. Pokuajmo ovo da ilustrujemo kroz dva
primera.
Izazvati oveka na dvoboj, ubiti ga ili osakatiti zbog tekih rei i povrede asti,
danas je u civilizovanom svetu gotovo nemogue: niti bi ko izazvao, niti bi ko prihvatio.
Meutim, 200 godina ranije, tokom 19. veka, u Rusiji je to bila ne samo praksa najviih
drutvenih slojeva, nego i obaveza svakog dostojanstvenog oveka ukoliko bi nekakva
neprijatna situacija nastupila.

Drugi primer. Danas veina ljudi odraslih u gradskim sredinama nije spremna da
oduzme ivotinji ivot radi prehrane, ve prehrambena industrija to radi za njih (ukoliko se
uopte hrane hranom ivotinjskog porekla). Onima koji su na takav postupak spremni upuuje
se prigovor: kako moe neto takvo da uradi? Nasuprot tome, zamislimo sada da ivimo u
jednoj praistorijskoj zajednici, da danima nita nismo jeli, te da je ubijanje ivotinja jedan od
najdelotvornijih postupaka za reenje naeg problema. Mukarci su ostavili ene i decu i
uputili se u lov. Od ishoda tog lova zavisi ivot celokupne zajednice. Tom prilikom zarobi se
neka divlja ivotinja, te dok saplemenici onemoguavaju ivotinji da pobegne ovek sa
kopljem u ruci koji treba da joj presudi izgovara: ja u tolikoj meri saoseam sa ovom
ivotinjom da jednostavno nisam sposoban da joj oduzmem ivot. Dananjim kategorijama
to je razumljivo. Ondanjim kategorijama to nije razumljivo. Taj ovek nije human, on ne
voli prirodu, planetu zemlju i iva bia sa kojima je deli (sve ono to bi smo mi dananjim
kategorijama mogli pripisati tom postupku). On je idiot koji e umreti sam u umi rastrgan od
strane divljih ivotinja (ako ga njegovi saplemenici pre toga ne ubiju). On svojim
postupanjem direktno ugroava ivot celokupne zajednice i kao takav e i biti izbaen iz nje.
Dakle, samo onda kada moemo prisvojiti sadrinu odreenih apriorija,
odreenih ivotnih ispoljavanja, koja vie nemaju vaenje, mi moemo pretendovati na
nekakav istorijski diskurs. Takva naroita mo komprehenzije po Zimelu pripada
geniju.8
Individualni kauzalitet ispostavlja se kao dinamika9 interpretacijska matrica10.
Sadrinski, ta matrica mora biti ispunjena onim iskustvom ivota iz kojeg i proistie ivotno
ispoljavanje, tj. istorijski fenomen, koji elimo da tumaimo: ivot se tumai iz samog sebe.
U okviru te sadrine ono moe traiti razumevanje veza odreenih istorijskih fenomena
ali ne i njihovo objanjenje. Objanjenje, tj. izvoenje logiki nunih posledica iz datoga
uzroka, ovde nije mogue. Mogue je samo razumevanje.11 ak i kod univerzalnih kauzaliteta
8 Koncept genija kao istinskog istoriara koji uvodi Zimel takoe predstavlja jednu od onih potentnih
tema koje prevazilaze okvire naeg izlaganja. Zato ona na ovom mestu mora biti ostavljena, a mi
moramo pratiti dalji tok naeg izlaganja.
9 Po pitanju sadrine.
10 Po pitanju forme.
11 O razlici izmeu razumevanja i objanjenja, kao i o njihovim ulogama u konstituciji duhovnih,
odnosno prirodnih nauka, italac se moe opirnije informisati na sledeem mestu: Diltaj, V.,
Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, BIGZ, Beograd, 1980., str. 156. i dalje
7

se uvek radi o jednoj aproksimaciji koja je manje ili vie precizna. Stepen odstupanja je
prisutan, tako da u strogom smislu rei ni prirodnonauni iskazi nisu egzaktni.12 Tim povodom
Nie u Veseloj nauci pod paragrafom koji naziva Uzrok i posledica pie sledee:
...ono to nas odlikuje od starijih stupnjeva saznanja i nauke jeste opis. Mi
opisujemo bolje mi objanjavamo isto tako malo kao i svi raniji.13

Zakljuak
Zakljuno poglavlje iskoristiemo da ukratko sumiramo rezultate naeg izvoenja kako
bismo nakon toga utvrdili konsekvencije ovako koncipirane nauke istorije u poreenju sa
njenim tradicionalnim oblikom.

Kategorija individualnog kauzaliteta predstavlja miljenje kauzalne relacije koja nije

nuna. Time se mogu zahvatiti ljudski postupci kao predmet istorije, jer ljudski postupci su
slobodni, ali i svrhoviti, izdejstvovani sa odreenim ciljem. Pritom se induktivnim putem ne
moe izvesti nikakva zakonitost jer nedostaje momenat nunosti: individualni kauzalitet
opisuje uzronost iz slobode. Zato se nauka istorije ne moe konstituisati kao sistem
egzaktnog znanja.
Polje slobodnih (moguih) postupaka, meutim, u istorijskom istraivanju mora biti
ogranieno, jer nije svaki postupak povodom datog uzroka mogu, tj. kauzalne relacije ne
mogu se nasumino postavljati. Nemogue je uspostaviti bilo kakvu saznajnu kategoriju
kojom bismo mislili relacije meu postupcima u svetu u kome se svaki postupak moe
pripisati bilo kojem uzroku. Potreban je kriterijum. Da bismo to oslikali posluiemo se
jednim primerom iz filma Crni bombarder (1992):
Ako je vedro nebo i ti zapali veliku vatru, i padne velika kia. Ti onda moe da
kae da si vatrom prizvao kiu ako si je samo zato zapalio.14

12 Gravitacija nije ista na svakom mestu na zemlji.

13 Nie, F., Vesela nauka, Grafos, Beograd, 1984., str. 138.
14 Ovu reenicu izgovara Psiho.
8

Zato je za Crnog, glavnog aktera ovog filma, neto takvo mogue? Zato to je
njegov apriori sadrinski prazan: nikakvog kriterijuma stvarnosti nema. On izgovara
sledee rei: Nema prolosti, nema budunosti...nema ni mene, a njegov sagovornik Psiho
na to dodaje: ...onoga do ega ti je stalo nema. Nema ivota, nema sveta, nema drugih ljudi,
nema ak ni tebe. Ono do ega ti je stalo - upravo ono to bi predstavljalo vrst skelet
za ostalu nadgradnju empirijske sinteze - nema. U takvom svetu sve je mogue. Zato se
kategorijom individualnog kauzaliteta prilikokm tumaenja nekih fenomena u tako
konstruisanom svetu (koji postoji samo u miljenju Crnog) mogu povezati bilo koja dva
fenomena. ta razlikuje ovaj svet od naeg: on nije konstruisan. Crni ima problem, ima
crne rupe u glavi: njegov svet se raspada, razgrauje.
Dakle, to to su ljudski postupci slobodni ipak podrazumeva ogranienja. Prvo: nije
mogua svaka posledica povodom istog uzroka, ve postoji apriorni skup moguih
ishoda (ogranieno polje slobode). Drugo: kasnije razvijene mogunosti ne mogu se
uitavati u ranije istorijske fenomene.

Ovakvo koncipiranje nauke istorije po pitanju svog predmeta raskida sa konceptom

povesti kao onoga prolog, te svoj zadatak ne prepoznaje vie kao izlaganje onoga to se
istinski dogodilo. Ono nivelira Aristotelovu razliku izmeu istoriografije i pesnitva,
koja se sastoji u sledeem: nije pesnikov zadatak da izlae ono to se istinski dogodilo, nego
ono to se moglo dogoditi, i to je mogue po zakonima verovatnosti ili nunosti.15 Dakle,
dok istoriar izlae ono to se istinski dogodilo, pesnik izlae ono to se moglo dogoditi. Tom
prilikom Aristotel zakljuuje o pesnitvu kao vie filozofskom...jer pesnitvo prikazuje vie
ono to je opte. Dakle, ono to se moglo dogoditi optije je od jednog njegovog
uposebljenja u konkretnom istorijskom dogaaju (ono to se istinski dogodilo). Pritom se
tome to se moglo dogoditi mora postaviti ogranienje, jer svaki je dogaaj u manjoj ili
veoj meri mogu. To to se moglo dogoditi mora biti dogoeno po zakonima
verovatnosti ili nunosti. Tako pesnitvo obuhvata i nune i slobodne kauzalitete, i
prirodne i duhovne (umetnici podraavaju ljude koji delaju16) fenomene.

15 Aristotel, O pesnikoj umetnosti, Dereta, Beograd, 2008., str. 71.

16 Ibid., 59., kurziv: N. V.
9

S obzirom na temu naeg rada pogledajmo sada blie ta je to to se verovatno moglo

dogoditi. Ono to je mogue to je i verovatno.17 A povodom onoga to je mogue Aristotel
govori sledee: U ono, dakle, to se jo nije dogodilo, u to jo ne verujemo da je mogue, jer
se ne bi ni dogodilo da nije mogue.18 Po pitanju nae teme iz ovoga zakljuujemo da se
nai aprioriji generiu na osnovu onih iskustava koja jo nisu bila poznata ranijim
generacijama. Nama je mogue ono to onima pre nas nije bilo, a ono to je za nas
mogue ima apriorno vaenje. Zato se treba uvati uitavanja savremenih ivotnih iskustava
u istorijska deavanja.
Shodno reenom ne udi nas to Zimel upotrebljava pojam genija kao pravog
istoriara, pojam koji je tradicionalno rezervisan za estetski diskurs. Tako je istoriar postao
umetnik.

17 Ibid., 72.
18 Ibid.
10

Literatura
-

Aristotel, O pesnikoj umetnosti, Dereta, Beograd, 2008.

Diltaj, V., Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, BIGZ, Beograd, 1980.

Nie, F., Vesela nauka, Grafos, Beograd, 1984.

Zimel, G., Problemi filozofije istorije, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski
Karlovci Novi Sad, 1994.

11

Sadraj
Uvod2
Univerzalni kauzalitet.................................................................................................................3
Individualni kauzalitet................................................................................................................5
Zakljuak.....................................................................................................................................8
Literatura...................................................................................................................................11

12