Vasilije Milnovi

Beograd
Avangardni perpetuum mobile Rastka Petrovia
ili:
objava Novog zaveta avangardnog duha
(odlomak iz vee studije)
SAETAK: Tema ovog rada jeste promiljanje opsega i dometa srpske avangarde kao radikalne stvaralake prakse,
na primeru ranog stvaralatva Rastka Petrovia, s posebnim naglaskom na centralnoj poetskoj zbirci srpske
avangarde njegovoj knjizi Otkrovenje. U ovoj poetskoj zbirci, na najjasniji nain dolazi do izraaja zamanost
stvaralakog poduhvata srpske avangarde, kao onog procesa koji treba da zameni dominantnu kulturalnu matricu
novim i u evropskom kontekstu autentinim, doivljajem stvarnosti. U tom smislu, ova knjiga promiljana je kao
svojevrsni programski tekst jedne rezervne srpske kulture, kojoj nikada nije dozvoljeno da se formira.
KLJUNE REI: Rastko Petrovi, Otkrovenje, Peter Birger, Aleksandar Flaker, kultura totalnog raskida, optimalna
projekcija, interdisciplinarnost, jezik iste neposrednosti.
U kritici je ve konstatovano da je Rastko Petrovi, u kontekstu srpske knjievnosti, pisac prevratnik: moda jedini
veliki koga je srpska knjievnost imala. [1] Iza ovog nomada srpske avangarde nije stajao nijedan avangardni pokret,
niti doktrina, a ipak svojim stvaralatvom, besprimernim u dotadanjoj srpskoj kulturi, odnosno svojim sintetikim
postupkom proeo je mnogo od onoga to e se u srpskoj avangardi, modernizmu i uopte umetnosti initi nakon
toga. Ovde se neemo zadravati na njegovoj magnetskoj linosti, niti na ekscesima koji su pratili njegov avangardni
opus. Ovde emo se zadrati, uz adekvatne primere iz njegove najznaajnije avangardne zbirke, na jednom pitanju:
ta je bila sutina Rastkovog avangardnog prevrata, stvaralaki i implicitno demonstriranom na delima kao to
su: Burleska Gospodina

[1] Videti: Vjebicki, Jan, Srpska avangarda i Rastkov sluaj, u: Knjievno delo Rastka Petrovia, zbornik
radova, ur. orije Vukovi, Institut za knjievnost i umetnost, Beograd, 1989, str. 6180.
Peruna Boga Groma, Spomenik i prevashodno na Otkrovenju, zbirkom kojom emo se ovde i baviti?
Rastko Petrovi je bio od onih retkih avangardista koji je i eksplicitno pojasnio svoju poetiku u jedinstveno bitnom
tekstu Mladistvo narodnoga genija [2], koji se danas moe tumaiti i kao sutinski autopoetski Rastkov tekst i kao
svojevrsni

nedoraeni

zaetak

srpske

avangardne teorijske

kole.

skladu

sa

optom

avangardnom

kulturom totalnog raskida [3], Petrovi ovaj prevrat zasnivana traenju jezika iste neposrednosti, koji je jedan od
moguih oblika iste podsvesti. Upravo nalik Rableu, koji demontira itav srednji vek koristei narodni folklor za tu
dekonstrukciju, ali i za stvaranje jednog novog, ne vie onog danteovskog, ve rableovskog, renesansnog,
izokrenutog totaliteta, tako se isto i Rastko, u srpskom kulturalnom kontekstu, koristi nasleem ovih prostora i dobrim
duhom nae narodne umetnosti i slovenske mitologije, da bi na stvaralaki nain kreirao svoj totalitettotalnog
raskida s dominantnom kulturalnom praksom i tradicionalnom paradigmom.

itav projekat svog ranog opusa Rastko Petrovi zasnivao je na avangardnoj poetici totalnog raskida, kroz razvoj
narodne knjievnosti iz prvobitnog mita, elei da izgradi jednu optimalno projektovanu[4] totalnu umetnost i
modernu, ivu mitologiju: jedan moderni folklor

[2] Petrovi, Rastko, Mladistvo narodnoga genija, u: Eseji i lanci, Dela Rastka Petrovia, knj. VI, Nolit,
Beograd, 1974.
[3] Prema tumaenju Petera Birgera, odsudna karakteristika avangarde jeste zahtev za unitenjem
celokupne tradicionalne institucije kulture. Videti: Birger, Peter, Teorija avangarde, Narodna knjiga, Alfa,
Beograd, 1998.
[4] Kako utvruje Aleksandar Flaker, avangarda se deklarativno zalae za potpunu metamorfozu
celokupnog drutva, kulture i umetnosti, u pravcu svojevrsne sveobuhvatne estetske revolucije, te u tom
smislu ima projektivno-futuroloki prizvuk. Za ovu krucijalnu karakteristiku avangarde, Flaker pronalazi
adekvatan termin: optimalna projekcija. U svojoj knjizi Poetika osporavanja, Flaker daje i istorijat termina.
Prema Flakeru, ovaj pojam nastao je u dijalogu ekih i slovakih rusista na simpozijumu u Modroj kraj
Bratislave, 1967. godine. Tada je uveni sovjetski semiolog Jurij Lotman, u svom ekspozeu, istakao
potragu za, kako je on rekao, optimalnom varijantom, kao sutinsku karakteristiku nauke i umetnosti u
doba prevlasti i dominacije avangarde. Flaker daje i definiciju: Optimalna projekcija ne oznauje idealno
strukturirani prostor budunosti, ona ga ne nastoji definirati, ve oznaava kretanje kao biranje optimalne
varijante u prevladavanju zbilje. Potvrdu ovog svojevrsnog pozitivnog pola avangarde, moemo pronai
u brojnim programsko-manifestativnim iskazima avangardista, realizacijama i izgledu brojnih avangardnih

asopisa i publikacija, kao i u implicitnom domenu samih avangardnih dela. Videti: Flaker,
Aleksandar, Poetika osporavanja, kolska knjiga, Zagreb, 1984.
vie narodu, naim brojanicama, ako se tako sme rei, no to je produila umetnost koja je neposredno bila za
njom. [5]
U jednom eseju o modernom slikarstvu [6], on eksplicitno pie i o sutini prevrata: ono to je zaista moderno u
modernoj umetnosti jeste ono to je bitno za modernog slikara (bio on Pikaso ili Sava umanovi), koji nastoji da
sasvim ralani odnosno razori svaku formu, perspektivu, kompoziciju, pa ak i jezik boja, a sve to ini da bi od
preostalog materijala tako razgraene stvarnosti sazdao jednu novu, zapravo, celovitiju stvarnost, koja nije ba lako
prepoznatljiva, dodue, jer ne lii ni na ta poznato, ali je ipak na izvestan pesniki nain stvarnija od same stvarnosti.
To je ono uporedno postojanje vidljivog i nevidljivog, ulnog i apstraktnog, zemaljskog i kosmikog, stvarnost privida i
privid stvarnosti, to jest kako sam Rastko veli u lanku o umanoviu [7]: suvie stvarna stvarnost.
Ako se to primeni na avangardno pesniko stvaranje, kao centralnu delatnost srpske avangarde, onda jedan
avangardni pesnik mora da rastavi osnovni nukleus svoje materije, a to je tradicionalni pesniki jezik. To nije samo
stih i rima, nego i ritam i tonalitet, a iznad svega, osnovna astica re, sa svim svojim, ne samo semantikim, ve i
glasovnim, gramatikim, leksikim, sintaksikim, tipografskim i ostalim znaenjima. Avangardna pesma, prema tome,
zavrava s gustinom sveta. Ona se suoava s jednom drugom realnou, delo se otvara svemu to je moguno! To
je i razlog otvorene forme avangardnog dela i intenzivnog pomeranja granice vremena i prostora i njihovo dovodjenje
u pitanje. Pokretnost prostora je tako jedna od dominanti sveukupne avangardne poetike, osloboene od svih okova
bilo kog poretka:
Zveri, ljubim te na tvoja usta krvava, na zube belo-iste i otre, na jezik iz kog gnoj i jed curi fosfornim plamenom,
lepljivo pripajam svoj: a i on je zver i gnoj. Zver, razum grizua besno, zver ljubav, zver noge neoprane, zver smrad
puea, zver satanski prljava i valjiva brada kaluera [...] Seljanka iz blata plae: Spasi me spasi, slatki braco moj!
Ali i njen glas medni sike kao u zmije. Koija zubima na kajie kida kou vrancima. Zver crveni i reei ud

[5] Ibid, str. 6465.

[6] Petrovi, Rastko, Savremeno francusko slikarstvo na izlobi Cvijete Zuzori, u: Eseji i lanci, str. 43
51.
[7] Petrovi, Rastko, Sava umanovi i estetika suvie stvarnog u novoj umetnosti, u: Eseji i lanci, str.
2025.
mukarca; trbuh ene itav uskomeali zverinjak. Zver most i zver drum, to rastrza udnje; zver prostor i zver
venost.
Rastko Petrovi, Spomenik
Dakle, kao to je vidljivo na ovom primeru, pokret zasniva samu strukturu teksta koga nadalje ureuje sled trenutnih
slika, ili bolje trenutaka, ija isprekidana projekcija punktuira jedan sinkopirani ritam teksta. Smisao se munjevito
prenosi, od linog odnosa pesnikog subjekta prema figuri zveri (to je i jedan od najbitnijih simbola poetike Rastka
Petrovia), preko konkretnih pojmova na koje bi se ova figura mogla odnositi, pojmova koji kako tekst odmie
postaju sve apstraktniji, do simbolike puta i putovanja koji dominiraju u Rastkovoj pesmi Spomenik opet od
konkretnih: mosta i druma do apstraktnih: prostora i vremena. Potom, figura zveri moe simbolisati i ratnu

prolost, koja svakako ima velikog udela u Rastkovoj avangardnoj poetici, ali moe oznaavati i zver telesnosti koja
raspinje Rastkovu nastupajuu zbirku Otkrovenje. Samo na jednom kratkom i ne posebno znaajnom uzorku
Rastkovog teksta, ukazuje nam se, dakle, nesagledivi potencijal njegove semantike i prekomernosti znaenja.
Perspektive koje otkrivaju tako dobijene rei (ili zvukovi, boje, linije) mogu biti samo perspektive pokretne realnosti
ije se unutarnje napetosti istovremeno upisuju u vreme i u prostor gde misao (ili pogled, sluh) nije vie odreena da
bude prikovana za jedan nepomini objekt, nego da se preda samoj sebi u neprestanom itanju
nepoznatog. [8] Dakle, pokret je bitan ne samo za objekt (koji je u avangardi tekstu/pesmi svojstven, pripada joj
iznutra i ekskluzivno), ve i za samu kompoziciju teksta/pesme. Na taj nain pokret u velikoj meri karakterie
avangardnu pesmu.

Najizrazitiji primer ove pokretne realnosti u kontekstu srpske avangarde, prezentuje nam upravo Rastko Petrovi u
svom tekstu-pesmi o naizgled paradoksalno statinoj temi Spomenik (1922). Avangardni nain izvedbe ove teme
zasluuje predanost posebne studije. Meutim, ono to je za nas ovde bitno jeste injenica da je ovaj avangardni
tekst, u kontekstu Rastkovog stvaralatva, zapravo bio samo obrazac za ono to e krajem iste godine tek nastupiti,
a to je po sebi sam kompleksan avangardni proces koji vodi od totalnog raskida do optimalne projekcije pretenije.

[8] Navedeno prema: Knjievni anrovi i tehnike avangarde, zbornik radova, Narodna knjiga, Alfa,
Beograd, 2001, str. 26.
U kontekstu srpske avangarde, naime, po svojoj dovrenosti i formalnoj uspenosti avangardni projekat imao je jedan
paradigmatski primer. U pitanju je konstruktivistiko delo Rastka Petrovia, s primesama raznih avangardnih tokova:
od kubizma i fovizma, preko dadaizma do nadrealizma pod statusnim nazivom Otkrovenje (1922). Ova poetska
konstrukcija, iako nikad nije posluila kao platforma jednog novog stvaralatva budui da se sam Rastko Petrovi
ukljuio u modernistike tokove nove reinterpretacije tradicionalnih knjievnih formi i time napustio avangardnu
totalnu umetnost, prihvatajui figuru pisca ipak je optimalno projektovana kao model. Njena dubinska simbolina
forma, kao i sam naslov i vizuelni identitet, moe se tumaiti kao jedan futuroloki znak, koji oznaava izvesno
kretanje prema budunosti. injenica da je Otkrovenje realizovano kao estetski model, a ne kao istorijski dovren
koncept, moe se povezati sa zamislima optimalne projekcije konkretne mogunosti za budunost, ovde u
estetikom smislu.

Poetska zbirka Otkrovenje (1922) Rastka Petrovia predstavlja inu taku srpske avangarde, ne toliko zbog broja i
ostraenosti reakcija: od apsolutne apologije do potpunog odbacivanja [9], koliko zbog njene estetski
obraene optimalne projekcije srastanja ivota i umetnosti. Ova knjiga je po miljenju tumaa u vremenu
izgraivanja moderne mitologije [...] samosvesno sankcionisala sve dotadanje reintegracije, od Johanasa Badera do
Maldorora. [10] Ona, dakle, predstavlja paradigmatski avangardni primer u evropskim okvirima.
Kada je re o ekscesu, kao najvidljivijem elementu avangarde, toga je ovde bilo moda i vie nego ikada, u kontekstu
ovdanjih knjievnih strujanja. Nije ni moglo biti drugaije. Kao i najee, struna javnost je reagovala na prvu loptu,
ne udubljujui se u golemu problematiku, koju je ova knjiga potencijalno sadrala. Tradicija je u njoj videla samo
oigledno: prvi put u naoj poeziji pesma je telesnom davala toliko znaaja. To je, pre svega, otkrovenje karnevalske
radosti nad tamnom sutinom ljudskog tela, gde iz stihova sve prti od eksplozije ivota, panteistike ulnosti,
elementarnog nagona puti, tela i krvi.
U svakom vrednom avangardnom poetskom tekstu, naslov ima presudno znaenje, kako ono bukvalno, tako, moda
i skriveno. Dakle, Otkrovenje (Apokalypsis) otkrie, raskrivanje,

[9] O recepcijskoj drami Otkrovenja videti: Tei, Gojko, Srpska knjievna avangarda 19021934:
knjievnoistorijski kontekst, Institut za knjievnost i umetnost, Slubeni glasnik, Beograd, 2009, str. 249
280.
[10] Aleksi, Branko, Otkrivenje u nadrealizmu, Prosveta, Beograd, b. g, str. 52.
podizanje vela sa stvari: najpre, ako se moe rei, s polnog organa oveka ili ene, ali isto tako sa oiju ili uiju.
Otkrivamo neije uvo podiui kosu ili veo koji ga prekriva da bismo priapnuli neku tajnu, neku re skrivenu isto kao
i polni organ neke osobe. [...] Nigde re apokalypsis nema, dakle, znaenje koje je dobila u evropskim jezicima:
strana katastrofa. Tako je otkrovenje u sutini kontemplacija i nadahnue, egzaltiranost pri pogledu, pri
otkrivanju. [11]
Prvi put u naoj umetnosti, ono to se otkrilo bila je sloboda tela. Otkrovenje su ovde, prevashodno, tamni oblici
ljudskog tela, jedna egzaltacija fiziolokog i telesnog, ogoljavanje oveka do tela, krvi, plazme i ivotinjstva. Na prvi
pogled i naelno, duh je prognan iz ovakvog sveta:
U ustima jo gadno od velikih imena,
I prolost mirie na hartiju i neoprano rublje:
Evo ja vaem vrui hleb u drutvu smelih stvorenja;
O, taj vrui kotur, kako me odvlai sve dublje
U tajanstveni ivot tela!
Evo: otisci poslednjih rukovanja
Novoga Zaveta;
Evo sva tela smea, debela i bela;
Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!
Skoro me strai silna mudrost ove ruke
Moj mozak je nemoan da bude gospodar svih njenih pokreta
(Ne, duhovnost mojoj pustolovini miinoj samo smeta!)
[...]
(Dvadeset neprikosnovenih stihova)

Apstraktna avangardna umetnost, koja se oituje u ovim Rastkovim stihovima, vodila je mnoge avangardne
stvaraoce (esto u interrealaciji s likovnom umetnou, to je upravo i sluaj kod Rastka Petrovia, kao njenog
dobrog poznavaoca) da duboke pokrete ivota prevode isto organskim ritmovima: krvotok, lezde, fiziki, organski
ivot, pa sve to obnaeno, u

[11] Derida, ak, O apokaliptinom tonu usvojenom nedavno u filozofiji, Oktoih, Podgorica, 1995, str. 9
10.
punoj prirodi i sve rableovski predimenzionirano; divlji nagoni u ljudskom biu narastaju do udovinosti, osloboeni
od kontrole svesti. Misao ovde sputava. U tematskom smislu, ovakva poezija odbacuje misao kao smetnju slobodnoj,
spontanoj ekspresiji ivota organskog bia ovekovog. Zbirku, koju u celini sa sve njenim vizuelnim doivljajem
(knjiga kao intertekstualna i interslikovna struktura, u opoziciji prema utilitarnom izgledu i jeziku modernistike ili
buroaske knjige), ne treba odvajati od njene sadrine, simboliki oznaavaju i, poput prvih dvanaest stihova uEpu o
Gilgameu, razjanjavaju sledei stihovi, namerno stavljeni na poetak pogovora autora, koji bi trebao u
tradicionalnoj postavci stvari oznaavati svojevrsno objanjenje:
Proi e kroz ivot misao
Zalogaj presni mesa kroz telo
oveka koji je toliko pio i disao
Dok svariti je nije uspeo:
I to divno preobraavanje hrane,
I taj zanosni trbuh to je maina;
Doekae u drhtanju Otkrovenja dane,
Kada e mu svaki ud zazvuati kao violina
A on sami biti poetak svih muzika.
(Uvodni stihovi za tekst Probuena svest Juda) [12]
Ono to je Rastka privlailo egzotinim umetnostima koje je izuavao po pariskim bibliotekama, ono sjedinjavanje
oveka s prirodom, vraanje primordijalnom i primitivnom, to je u skladu sa zahtevima avangarde, kao da se
ostvaruje u stihovima Otkrovenja. Pesnik kao da eli da mu pesma potekne spontano, s prvih izvora emocija kao
jedna stihijna erupcija i da joj nita na putu ne smeta. Kao da eli da stvara poput egzotinih prvobitnih umetnika, u
sirovoj, neobraenoj i netaknutoj prirodi i da ostane veran njenom prvobitnom stanju, da je ne brui nekim artistikim
dletom. To je bila Rastkova originalnost u korpusu srpske kulturne scene, ali i aktuelnost u korpusu evropskih
avangardnih deavanja ruenje svih tradicionalnih konvencija i tabua, bez racionalnih ogranienja, eruptivno,
divljaki, u skladu s kulturom totalnog raskida.

[12] Svi citati iz zbirke Otkrovenje preuzeti su iz izdanja: Petrovi, Rastko, Otkrovenje, S. B. Cvijanovi,
Beograd, 1922, primerak 121.

Zaista, u Rastkovim raspusnim stihovima dolazi do izraaja jedna dionizijska sloboda poetske inspiracije i
karnevalska atmosfera. Jedna namerna jednostavnost u izrazu, ak stihijnost i svesno traeni neoprimitivizam. Zbirka
koja je skandalizovala jednu malu sredinu, obiluje neprotumaivim stihovima nalik sintagmama koje se samo na
fonu karnevalskog naela mogu razumeti:
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najvie volim da se opijem, a posle toga jo da putujem:
Ko ti ree prijatelju, da u doi u nedelju, u nedelju Dunav tee!
Ko ti ree ar-planinu, koijau, drumovnie moj!
(Putnik)
Kada Rastko napie u istoj pesmi:
Konji kaskaju i ja plaem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanovi Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; koija sam, bolujem od druma,
izvan datuma;
onda postaje jasno da su praznina otvorenost srca i svojevrsni diskurs ljubavi jedini merodavni prilikom tumaenja.
Pred nama je onaj elementarni nagon ivota, tela i krvi goli majmun, da se posluimo naslovom popularne
antropoloke knjige Dezmonda Morisa, ivot vien kao organska datost, ijoj sili ne moe odoleti nijedna brana. On je
bujan, sirov, divlji, neukrotiv i neobjanjiv, jer se njegova sila samo sluti. To je zaista Uskrs mladia u knjievnosti, ali i
pesnikovo duboko uverenje da putevi razvrata vode u dvorac mudrosti. [13]

[13] Crnjanski, Milo, Otkrovenje Rastka Petrovia, u: Knjievnost izmeu dva rata, Nolit, Beograd, 1965.
Naime, ova karnevalska atmosfera Otkrovenja, ba suprotno od mogueg prvog utiska, ima od poetka i jednu
precizno konstruisanu optimalnu projekciju. Polisemija i zatamnjivanje znaenja kao estetiko naelo [14] otkrivaju
veto osmiljen autorski postupak, a ne haos, kako se na prvi pogled moe uiniti. Veliki projekat avangardne opte
regresije u haos [15], uoljiv je i u ovoj Petrovievoj konstrukciji. Cilj te regresije jeste doi do drevnog mita iz koga
avangarda optimalno projektuje novu strukturu. Specijalno, Rastkova optimalna projekcija imenovana je u Mladistvu
narodnoga genijakao potraga za jezikom iste neposrednosti koji je jedan od oblika iste podsvesti. Ovu
dekonstrukciju tradicionalne paradigme, Rastko zasniva prvenstveno emancipacijom folklorno-mitskog naslea. Kada
u ovakvom svetu, protivno svakom sistemu i trendu, vi ipak zaelite istinsku novinu, vi moete pokidati sve veze,
licem se okreui netaknutim prostorima, ako ih jo ima; ili se moete silovito, kada se to ve najmanje oekuje,
okrenuti unazad, kako u neposrednu, tako i u daleku prolost, ka skrivenim, mitskim korenima. Zar nisu sva istinska
otkrovenja, zapravo, ponovna otkrovenja?
Tako, govorei eksplicitno o drevnim bardovima, Petrovi u Mladistvu narodnoga genija veli da je cilj zai:
ba u samu onu radionicu gde se izgrauje (duhovni ivot narodnog umetnika prim. autora) iz kolektivnih
delirijuma, iz rasnih zanosa, iz religioznih vizija, iz drutvenih nervoza, iz mitolokog rituala, iz maije, iz zanosne
promene godinjih vremena: veliki duhovni ritam prostrane budue narodne etike. Sva ta uasna kompleksnost
elemenata iz kojih je sazdana ta prva primitivna inspiracija nae mistine umetnosti [16]

Njoj Petrovi daje prednost u odnosu na visoku narodnu umetnost epskih ciklusa:
Moda e pri samom pregledu ovih (narodnih umotvorina prim. autora), i sam italac moi odjednom jasno uoiti
osnovne odlike naega temperamenta, kao primitivnih ljudi s jedne

[14] Navedeno prema: Fridrih, Hugo, Struktura moderne lirike: od sredine 19. do sredine 20. veka,
Svetovi, Novi Sad, 2003, str. 129130.
[15] U pitanju je Bahtinov termin iz njegove uvene studije o Rableu: Stvaralatvo Fransoa Rablea i
narodna kultura srednjega veka i renesanse, Nolit, Beograd, 1978.
[16] Petrovi, Mladistvo narodnoga genija, str. 36.
okreui netaknutim prostorima, ako ih jo ima; ili se moete silovito, kada se to ve najmanje oekuje, okrenuti
unazad, kako u neposrednu, tako i u daleku prolost, ka skrivenim, mitskim korenima. Zar nisu sva istinska
otkrovenja, zapravo, ponovna otkrovenja?
Tako, govorei eksplicitno o drevnim bardovima, Petrovi u Mladistvu narodnoga genija veli da je cilj zai:
ba u samu onu radionicu gde se izgrauje (duhovni ivot narodnog umetnika prim. autora) iz kolektivnih
delirijuma, iz rasnih zanosa, iz religioznih vizija, iz drutvenih nervoza, iz mitolokog rituala, iz maije, iz zanosne
promene godinjih vremena: veliki duhovni ritam prostrane budue narodne etike. Sva ta uasna kompleksnost
elemenata iz kojih je sazdana ta prva primitivna inspiracija nae mistine umetnosti [17]
Njoj Petrovi daje prednost u odnosu na visoku narodnu umetnost epskih ciklusa:
Moda e pri samom pregledu ovih (narodnih umotvorina prim. autora), i sam italac moi odjednom jasno uoiti
osnovne odlike naega temperamenta, kao primitivnih ljudi s jedne strane i kao rasnih karaktera s druge strane, i
uoiti mnogo jasnije no to bi to mogao itajui Vukovu narodnu pesmu, gde narod nije vie davao sirovinu svoga
temperamenta, no je ve pruao preraenu jednom viom snagom koja je bila zrelost njegova genija, a kojom je, kao
i pojedinac umetnik, deformisao stvarni svoj temperamenat, bogatio sraanjem sa stranim genijima i dopunjavao
novim perspektivama koje su mu se otvorile pri upotrebi samoga tog genija: jer misliti ne znai donositi samo
zakljuke o onome to je ve preivljeno, ve i samim tim produavati preivljavanje, tj. sticati sasvim nova iskustva
koja se na vie sluajeve heroizma i na svoje divljenje njemu, uspe da stvori jednu herojsku etiku, koja toliko prome
ceo ivot narodni uopte, ue u velika narodna bogatstva, taman kao naklonost ka poljoprivredi, ili religioznom ivotu
itd, da i tema te etike postaje otada stalnim, a ne vie samo pojedinanim ili estim, narodnim karakterom; narod koji
je spevao herojsku etiku ne moe vie osloboditi se herojskog u svom temperamentu ak i ako je ovo bilo samo
epizodino u toku njegovog razvia. To je jedan osobiti zakon: povratka inspiracije u ivot, odakle je ova najpre
pola. [18]

[17] Petrovi, Mladistvo narodnoga genija, str. 36.

[18] Ibid, str. 10.

Upravo se iz takve optimalne projekcije i raa primarno ruilatvo i demonstrira kultura totalnog raskida sa svakom
naknadnom tradicijom, koja nije povezana s jedinstvenim umom drevnog oveka. To je i razlog zato Rastka ovek
zanima kao prirodno, a ne kao socijalno bie. Takoe, Rastkove rei mogu se opisati, poput Dojsovih, kao rei s
mnogostrukim znaenjima, koje razbijaju jedinstvo rei, pa ak i jezika, samo da bi na njegovo mesto postavile
ciklino jedinstvo reenice teksta ili znanja. I za njegove fraze moe se rei da, nalik Nieovim, razbijaju linearno
jedinstvo znanja, samo da bi prizvali ciklino jedinstvo venog povratka. [19] Takva poetika je eklatantno
polimorfna[20] u bilo kom pravcu tumaenja i u tom smislu mogunosti ureenja i iitavanja ovakve poezije jesu
neograniene. Budui da je svaki trenutak u Rastkovoj pesmi po sebi valjan i u najveoj meri karakteristian, delo
stie fizionomiju koja se veno obnavlja, imajui u vidu unutranji sastav zbirke kakva je Otkrovenje. U ptanju je delo
bez poetka i kraja jer njegove konstitutivne trenutke nije neposredno motivisalo nikakvo uzrono jezgro. Njegovo
odvijanje tako je manje linearno nego kruno. U ovako koncipiranim stihovima poetski in povraa i najavljuje svoj
prijanji

status,

svoju

prvotnu

snagu.

Dekonstrukcija koja

se

izvrava

isto

vreme

kad

je

jeziku

dodeljena pokretnost koje ga je njegova kodifikacija liila, moe biti smatrana kao obnavljanje u pesmi njenog
postojanja i stvaralakog dinamizma. Ba kako je Roman Jakobson rekao u jednom intervjuu [21] za poeziju Velimira
Hlebnjikova: da je u njegovim stihovima mogao videti poetski jezik u nastajanju.
Umreu. Odlakae se jednim uzdahom ili smehom,

[19]Ovo su zakljuci Deleza i Gatarija povodom njihovih paradigmatskih modela Dojsa i Niea, iz
njihove knjigeHiljadu platoa.Navedeno prema: Lusi, Nil, Postmodernistika teorija knjievnosti, Svetovi,
Novi Sad, 1999.
[20] Termin Volfganga Vela iz knjige: Vel, Volfgang, Naa postmoderna moderna, Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 2000.
[21] Intervju koji je Belgijska radiotelevizija emitovala 24. 01. 1976. godine. Navedeno prema: Knjievni
anrovi i tehnike avangarde, nav podaci.
Otkinuvi od pritiska
Odleteti kroz zrak
Zazvuae ime jedne palanke proletnjim ehom
I doi e na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzee je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Odhuktae svim pravcima u isti as.
(Fabriki dimnjak u pejzau i kanibalac ekajui novoroenog)
Momentizam, kao i polivalentnost znaenja i postojanje paralelnih svetova, veoma je uoljivo u datim stihovima.
Ovaj dadaistiko-nadrealistiki ton navedenih stihova ilustruje optimalno projektovanu istinu Rastkovog poetskog
teksta. To da dua odlazi u pas jednom detetu i da neki voz odlazi u svim pravcima istovremeno jeste poetska slika
do tada nepoznata u srpskoj poeziji, koja oigledno moe da funkcionie samo u jednom artificijelno-mitskom
vremenu, koje najavljuje budue poetske zahvate srpskog pesnitva. Rastkovo uvoenje avangardnog impulsa

momentizma u srpsku poeziju, rezultirae stvaranjem one tradicije koja e dovesti do postmodernog trenutka, u
kome re trenutak treba shvatiti doslovno: kao temeljnu kategoriju jedne postistorijske svesti vremena koja bi s
teretom platonikog naslea od sebe odbacila u isti mah prolost i budunost.
Iz tog ugla gledanja, revolucija postmoderne, moe se tumaiti na nain na koji je tumai an Bodrijar, kao
gigantski proces gubljenja smisla [22], koji dovodi do razaranja svih povesti, referenci i finalnosti. Ta napredujua
negacija smisla u modernoj umetnosti (po Bodrijaru), nije ireverzibilno (nepovratno) kretanje umetnosti prema njenom
istom pojmu, koji jednom kada bi se otkrio vie ne bi mogao da se prevazie (to je bila avangardna tenja) i koji je
upuuje sa one strane znakovnog jezika ili predmetnog prikazivanja. Pre bi se moglo rei da ono proiruje granice
smisla onoga to se moe rei i prikazati i time istovremeno granice sveta i granice subjekta. Time to se, naime,
estetska sinteza tera sve do ravni znaenjskog lana, sintakse i gramatike jezika u knjievnosti [...] u isti mah se
oslobaaju i subjektu

[22] Bodrijar, an, Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad, 1991.

stavljaju na raspolaganje eksplozivne energije uzidane u prividno vrsto sklopljenom kuitu svakodnevnog smisla,
primetne inae samo u snu, vicu ili psihozi [23] Ovo je omoguila upravo istorijska avangarda uz tu razliku to
avangardna poetika, za razliku od postmodernistike, poseduje konkretnu optimalnu projekciju, pa samim tim i
potencijalnu revolucionarnu platformu, u Rastkovom poetskom vienju stvari imenovanu kao: jezik iste
neposrednosti.
Meutim, ve sam modernizam, istovremen sa istorijskom avangardom, pojavio se kao ambivalentno polje na kome
je forma njegove sopstvene racionalnosti, u smislu hoda ka nekoj poslednjoj istini, dovedena u pitanje, te su na taj
nain jasne modernistike pretpostavke postmodernizma, kao i postmodernistike perspektive modernizma, jer je
liotarovski zahtev za jezikim igrama upravo anticipiran modernizmom. Pa ipak i danas avangarda upozorava:
jezike igre nisu samo igre, nego su i oblici ivota, mada fragmentarizovanog, ali ipak ivota; i poseduju svoj udeo
odgovornosti kad pristaju na zloupotrebu i inkorporaciju od strane establimenta.
*

Avangardna poetika totalnog raskida i unapred postavljena konkretna optimalna projekcija, vodila je, razume se,
rasturanju prozodijske graevine, nastale u prethodnim vekovima, kada je re o tekstualnoj avangardi. Otuda i
specifina versifikacija Petrovieve poezije, jer on dozvoljava da mu se emocija, potekla iz podsvesti, potpuno
slobodno razliva u slobodnom stihu, ali pritom povremeno koristi, u vezi s temom i sadrinom, tradicionalne stihove i
ritmove, kakav je sluaj u prethodno navedenim karnevalskim stihovima iz teksta pesme Putnik, slinim stihovima
epske nacionalne heroike. Ovde se, meutim, nikako nije radilo o nadrealistikom automatskom pisanju, ve o
konstruktivistikoj optimalno projektovanoj prozodiji.
Ve na prvi pogled, jasno je da Rastko putem avangardne poetike Otkrovenja uvodi u srpsku kulturu jednu
komplikovanu avangardnu konstrukciju formalne destrukcije i prevrata. Tradicionalna pesnika forma moderne ovde
biva zamenjena vrtoglavim skokovima s rei na

[23] Velmer, Albreht, Prilog dijalektici moderne i postmoderne, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1987, str.
6768.

re, sa sintagme na sintagmu, izmeu kojih vlada semantiki jaz! Kao sa ostrva na ostrvo. Ako se za ovu poeziju
moe rei isto ono to je Pjer Prigoni rekao za poeziju Tristana Care: re ne poziva re, on izbegava koliko god je
moguno da pravi sliku; on pokuava da to pre prekine raanje pesme[...][24] to vai i za Rastka Petrovia,
ukoliko podrazumevamo da se on (kao uostalom i Tristan Cara), a o emu eksplicitno sam Petrovi i pie u pogovoru
zbirke, odrie prijatne ugodnosti lirskog diskursa i time uspostavlja svoj revolucionarni odnos prema funkcionalizaciji
umetnika/pesnika od strane drutva. U pesmama Otkrovenja, izmeu jednog trenutka i sledeeg, izmeu jedne rei ili
sintagme i sledee, uspostavlja se znaajan odnos uslovljen specifinim, avangardnim poimanjem trenutka. Naime,
unutranji odnosi pesme, naini njenog stvaranja, kao i itaoevo razumevanje, situirani su u sadanjosti koja moe
da bude iskuena samo preko momentizma to odlikuje sve avangardne tekstove. Ovo je formalna posledica
avangardne karnevalske sadrine.
Takoe, ovde moemo uoiti i primetnu razliku u odnosu na najdominantnije glasove savremenog doba. Naime, dok
je avangarda karnevalski princip koristila u skladu sa svojim revolucionarnim projekcijama i regresivno pokuavala
dopreti do drevnog mita, nastojei, nalik drevnim ritualnim precima, da iz njega stvori novi svet, u skladu sa svojom
konkretnom optimalnom projekcijom, savremeno doba naela karnevalske kulture jo jedino moe sagledavati kao
stecita potencijalnih motiva i kreativnih reenja, a ne kao revolucionarnu platformu za konkretnu promenu samog
ivota. Na taj nain, karnevalski motivi su potpuno izmeteni iz svog ritualnog korena, kao i iz svog modernog
revolucionarnog utemeljenja u okviru avangarde. Kada, na primer, savremeni pesnik Ljubomir Simovi, koristi u
nekim svojim pesmama karnevalske motive (kao na primer: Gozba,Pitalica o prazniku, Veliki ribolov, Balada o
Stojkoviima i druge), oni su uvek kontaminirani dodatnim znaenjem, ali nikad u smislu optimalne projekcije, nego u
smislu parodije, ironije ili naprosto nihilizma. [25] Tako se, na primer, slika gozbe u istoimenoj pesmi, u obrtu na
kraju, pretvara u metaforu prolaznosti ivota: i na divanu, pod slikom vila u vodi / u polumraku beli se debela //
Anelija, i rua mirie mutna, / i sve nas je manje na velikoj gozbi, / pojedene zveri jedu nas

[24] Navedeno prema: Knjievni anrovi i tehnike avangarde, str. 27.

[25] Videti: Deli, Lidija, Naslee karnevalske kulture u poeziji Ljubomira Simovia, Letopis Matice srpske,
oktobar 2009, str. 478487.
iznutra. [26] Slino tome, u pesmi Veliki ribolov, pesnik nie groteskne slike ribolova, tokom kojih lagano poinje da
se gubi granica i da se meaju oblici izmeu ljudi i riba, da bi opet usledila moderna poenta na kraju: Sputa se vee,
/ sa ulovom se vraamo kuama, // ne zna se ko e koga veerati na aru! [27]
Dakle, onaj istinski renesansni smeh, bez ikakvog dodatnog znaenja, bez primese sarkazma, nihilizma ili uopte bilo
kakvog poentiranja, vie jednostavno nije mogu. Za poslednji pokuaj ponovnog zasnivanja takve autentinosti i
nepatvorenosti, avangardu e otro kritikovati postmodernizam. Zapravo, u samoj avangardi mogu se pronai
odreeni modernistiki elementi, koji su ve sasvim hronino momenti simulacije. Naravno, ukoliko su u pitanju
avangardna dela, oni su uvek zaokrueni avangardnom tenjom odreenom konkretnom optimalnom
projekcijom (na primer: potragom za rodnom melodijom u Nastasijevievoj poetici). No, ukoliko se ovi elementi
posmatraju izdvojeno, oni su tipino modernistiki. Na primer, prethodno pomenuta Simovieva pesma delom
svakako crpi svoje znaenje iz Nastasijevievih poznatih stihova: Korak ih / povazda u lov. // Zamku to zapinje ruka, /
noga u zamci. // Love, / a ulovljeni. // S veeri, tugo, / ko kome plen?[28]; kao to je i njegova Rugalica o vinu, u
jednom svom aspektu znaenjski bliska Lirici Itake Miloa Crnjanskog (poigravanje srpskom istorijom i kulturom, kao i
naruavanje kosovskog mita).

Ukoliko je dekonstrukcija izvrena u jeziku, nije li samim tim, putem ove rapsodije telesnosti, kako se moe
tumaiti Otkrovenje, zapravo izvrena i dezintegracija i razaranje oveka-jedinke, kao takvog, na jedan
knjievnoumetniki nain, dakle modernistiki, simultano upravo sa onim brazdama koje je nainila na irokom polju
tadanjeg drutva psihoanaliza? Da li su naizgled trijumfalni akcenti te takozvane osloboene svesti u stvari
razbijanje i raslojavanje individualne svesti, destrukcija i diseminacija subjekta? Nije li Juda ipak izdajnik? Jer ta ako
je iza svih Rastkovih motiva i svog tog kolopleta tela i krvi, zapravo smrt?
Dominantno ovekovo oseanje jeste strah, a najjai u registru strahova strah od smrti. Ovaj karnevalski uskrs
mladia u knjievnosti, u jednoj modernistikoj interpretaciji,

[26] Simovi, Ljubomir, Pesme, knjiga prva, Stubovi kulture, Beograd, 2005.
[27] Ibid.
[28] Nastasijevi, Momilo, Rei u kamenu, pesma IX, Sedam lirskih krugova, Kairos, Sremski Karlovci,
1995.
pokazuje i neke znake zamora, jer u tom zverstvu tela i divljanju miine mase nema vie renesansne spontanosti, a
smeh nije vie onaj mitski, paganski, staroslovenski. U toj ogromnoj ivotnoj radosti koju Rastkov pesniki subjekt
sobom obeleava i isijava, ispada onda da je najvea ona to je izmeana sa strahom od smrti. Povodom ove zbirke
ve je konstatovano da je re o najdubljem ponoru u erotiku smrti. U Otkrovenju je smrt toliko blizu, iskrsava
odasvud, da ta blizina goni telo na bezobzirni pir ivota. [29]
Ako se vratimo samoj zbirci, putovanje pesnikog subjekta do samog dna podsvesti ne zavrava se enjom za
smru. Potreban je jo jedan, poslednji zahvat, da bi se krug zatvorio, jer ima neto i pre ovog oseanja smrti, neto
to bi bilo pravo izvorite svekolikog Rastkovog stvaranja, napose onog iz koga izrastaju pesme Otkrovenja: u jezgru

svega u stvari jeste jedini san, mrana udnja za domom gde se ne vraa, kako on peva u jednoj pesmi Otkrovenja to
jest metafizika nostalgija za nepovratno izgubljenim spokojstvom izgubljene otadbine, izgubljenog raja, ak
intrauterinskog ivota, za povratkom u toplu majinu utrobu, jedna metafizika Odiseja i nostalgija za preroajnim
ivotom! I svojevrsna zebnja od roenja onaj egzistencijalni, kjerkegorovski strah. Trauma roenja krajnji izvor
nesvesnog:
Pa nijedan ivota san
Nije tako ist
I od svega edan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju, porie da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na miina vrata ovog ivota:
Ah, jedan, dva! ah, jedan, dva
(Jedini san, prva pesma Otkrovenja)
Frojd sa svojim tumaenjem intrauterinskog kompleksa, ali i kompleksa oca i uopte frojdizam u viziji kulture kao
potiskivanja prvobitno-nagonskog, nesumnjivo je uticao na misao Rastka Petrovia; ali njega ovde prihvata veliko
oseanje usamljenosti i uskraenosti,

[29] Velmar Jankovi, Svetlana, Izabranici, Stubovi kulture, Beograd, 2005, str. 190.
jedna glad za apsolutnim ivotom, glad koja doziva genija mladog ivotinjstva u uasavanju od oneplazme
dosade koju je Rastko Petrovi, u pesmi Svi su amci prazni, poistoveivao s prazninom svog anka ili tanjirnog
kruga, iz koga je u detinjstvu doticalo bogatstvo iz matere, kajui se to nikada nije dokusao to bogatstvo iz matere,
kao supu svog detinjstva:
No zaspa ba kad zastruji
Velikom svemoju ukusa,
Piem: utopie se voljno u nj slavuji.
.
Da je jedna kap bar supe ostala
Kroz pobedu se ovu smenu da prikrade.
U ovoj noi svi su ankovi prazni
nikakvo potkrepljenje!
Stresoh sa sebe ednost,
Stresoh sa sebe potenje;
Ni jedne fiks ideje.

U ovoj noi: radije zabludu;

No kakvo spasenje!
To je protivreje izmeu praznine, kao jedine stvarnosti i ideala apsolutne punoe, u apsolutnom jedinstvu, isto kao
u Tajni roenja:
A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vruih nebesa kusah to iz tanjira
Ovo se moe proiriti na itav opus Rastka Petrovia. Atmosfera Rastkovog Otkrovenja je tamna, mrana, a
dominantna boja crna. Ova zbirka predstavlja najvei pesnikov izazov postojanju. U nekom svetlosnom smislu, ova
poetska zbirka korenspondira s poemom as obnove, s dve poslednje glave Burleske, sa odreenim pasaima,
naroito zavrnim, proze Ljudi govore i posebno, s prvim delom romana Dan esti, gde imamo i razvijenu ideju
lunarnog mita. Isto tako uspostavlja se svojevrsni kontrapunkt, u kontekstu Rastkovog ukupnog dela, u odnosu na
nedovrenu poemu Vuk, na prva dva poglavlja Burleske, na pasae iz Afrike kao i na svetlonosnost drugog
dela Dana estog.
Naravno, tu je i plodna ironija suprotstavljene jedinke, tog komada boga baenog u svet, kao pokretaka sila, ali i
nain distanciranja pesnikog subjekta od stvarnosti:
Ne, ne! Zar ipak samo komad boga, baen u svet,
nemajui nikakvog srodstva sa onim to me
okruuje;
i keve, i laje, i tuguje
taj komad digerice baen za hranu psima,
i predaje se najzad nekim velianstvenim zanosima
rastrzanja; ja imam toliko genija
da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima,
pa ipak ja hou da puim tela, a mnogo me briga: istorija.
(Pustolov u kavezu)
U Rastkovim stihovima kao da konstantno treperi, pre svega, veliko razoaranje nae kulture u kulturu samu. Jedno
gorko neprijateljstvo sa civilizacijom prolazi kroz njih. Kritika savremene civilizacije an-aka Rusoa i otkrie
prvobitnog, neiskvarenog ovekovog bia u prirodi, kao i modernistika reinterpretacija ove kritike kod Levi-Strosa, s
vizijama primitivnog mentaliteta kao apsolutne konkretnosti, svakako, bili bi ekvivalentni sa ovom poetikom, kada je
ne bismo tumaili u okvirima avangarde. Zaista, u toj ogromnoj ivotnoj radosti koju Rastkov pesniki subjekt sobom
obeleava i isijava, ukoliko primenimo jednu modernistiku optiku, doima se najvea ona to je izmeana sa udnjom
za smru. Modernizam Otkrovenja potvrivala bi i dela iz kasnijeg Petrovievog modernistikog opusa. I u tajni
roenja i u asu smrti i u zverstvu tela i u ledenoj pustoi Albanije i u vrelim savanama Afrike svugde enja za
smru. [30]
U takvom, dakle, modernistikom (ili postmodernistikom) tumaenju, Rastkova poetska pustolovina bila bi samo
artistika simulacija avangarde. Frojdovski osnovni instinkt, koji se kod Rastka moe poistovetiti s ciljem njegove
poetske graevine istom neposrednou, trai se i izdvaja kroz Petrovieve tekstove u istom obliku, ali, taj isti
instinkt, u svojoj apstrakciji od drugih ljudskih pobuda, akcija ili objekata bila bi samo spekulativna shema, plod
ralanjavajue aktivnosti razuma. Ovaj poetski pojam tada ne bi bio nita drugo do proizvod prekomerno razvijene,

apstraktne svesti, koja razlae svaku konkretnost i oformljenost bia. Ova odredba apstraktno odnosi se na
papirnatu, postlogiku udnju, probuenu teorijskim pozivima. Plot kao takva, u svojim razuzdanim dionizijskim
ekstazama, zapravo je isto mentalnim naporom izdvojena i hiperbolisana iz itave raznovrsnosti linos(t)nih,
duhovno-telesnih svojstava. I to je ovde vie nagona i pomame, tim je oiglednije njihovo umno poreklo. Falika
svest izgleda sada hiperintelektualna, hiperestetika, to bi inilo zbirku Otkrovenje, jednom od najpretencioznijih
intelektualnih poetskih tekstura u srpskoj knjievnosti.
U kontekstu itave evropske kulture i napose knjievnosti, zajedno sa ostalim evropskim modernistikim
zavetanjem, to je bila izgradnja jedne hiperrealnosti, gde u stalnom nagomilavanju i hiperbolizaciji telesnog
realnost sama tone u hiperrealizmu, isparava i postaje alegorija smrti! U izvesnom smislu, ona se takoe pojaava
posredstvom svog razaranja. Ona postaje realnost radi same sebe, a telo postaje fetiizam izgubljenog objekta vie
nije objekat reprezentacije nego ekstaza negacije i svog vlastitog ritualnog unitavanja hiperrealnost!
Pa ipak, ovo nije modernistiko delo!
Osnovni razlog je taj to Petrovi koristi ove tehnike simulacije upravo da bi pokazao nedovoljnost tradicionalnog
jeziko-umetnikog ili knjievnog tretiranja takozvanih velikih tema, tema smrti i ivota. Njemu, ba nasuprot
miljenju kritike, nije ni malo stalo do rehabilitacije tela (iako jeste u izvesnom sporednom smislu do osloboenja
tela) i telesnosti, jer hiperbolizacija tela i odbacivanje duhovnosti, zapravo su privid i vet potez ovog avangardiste.
Prekomernost tela u ovim stihovima zapravo treba da simbolie situaciju

[30] Risti, Marko, Prisustva, Nolit, Beograd, 1966, str. 186.

modernog oveka u svetu, nakon Velikog rata, u kome se vie ne moe govoriti na tradicionalan nain; u svetu koji
se radikalno fragmentarizovao. Petrovi muca rudimentarnim jezikom i okira prekomernou telesnosti opravdano,
jer se tako jedino moe ukazati na problem oveka i sveta u posleratnoj stvarnosti. Svojim rudimentarnim jezikom i
nerazumljivim sintagmama, Petrovi zapravo poruuje da odbija da se njegov tekst poima u kategorijama
knjievnosti, kao jedne od delatnosti buroaskoliberalnog drutva. S druge strane, hiperbolizujui tok simulirane
svesti pesnikog subjekta zbirke Otkrovenje, svesti koja naizgled uzdie materiju-telo u rang super, na svom kraju
uliva se u rang pseudo, otkrivajui u sebi samom svojstva simulakruma! Zato u tom zverstvu tela i divljanju miine
mase nema vie radosti, a smeh nije vie onaj spontani, staroslovenski. Zato to telo vie nije lepo, nego je potamnelo
kao ivot u tradicionalnom, dominantnom svetu, u kome ljubavni zagrljaj prerasta u sadistiko nasilje, a ovek u zver.
Ovi stihovi potvruju Petrovievo optimalno projektovano ruilatvo:
Nema vie elje, ve da izbriem postojanje,
da ispunim sve sobom, sve razmake, sve upljine,
nema vie ni duboko plavog ni planine,
samo: krkati, hrkati, mavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:
i time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.
(Pustolov u kavezu)
ivot, dakle, postaje krvavo otupljenje onda kad pesma prestaje, odnosno kad telo ta gnusna, ogromna, drhtava
plazma potisne duh i zagospodari postojanjem. Ako nam jedino telo preostane, onda je jedina logina konsekvenca
nostalgija za preroajnim i smrt!

Poetska struktura, u istoj perspektivi u kojoj su praznina i artikulacija komplementarne, ne moe a da ne pretrpi
ralanjavanje svojih injenica, rasejavanje oznaitelja koji se vie pokazuju kao tragovi nego kao referencijalni
znakovi. Ralanjavanje koje otvara provaliju, zev, koje je pravo otkrovenje, otkriva poetski dogaaj, poetski in u
pravom smislu rei i paradoksalno raskriva da duh nikad nije prazan!
Time taj okantni pir postaje jedan apsurdan trijumf principa zadovoljstva nad najnepovoljnijim ivotnim okolnostima,
predodreen da zadobije odbrambenu vrednost u epohi u kojoj ivimo, ali i generalno u situaciji oveka jedinke u
ivotu, krcatom pretnjama. Ovo afektivno i avangardno svetlosno isijavanje Otkrovenja, zapravo je otkrovenje
kreativnog ina kao takvog, otkrovenje stvarnosti same pesme po sebi. Pesma u Otkrovenju opstaje i traje uprkos
injenici da peva optu dekonstrukciju bia i oblika, jer se ta dekonstrukcija potire pesmom samom, pa je u pesmi
sutinski i nema, nego, naprotiv, ima pesniki izraz i ton doveden do krajnje napetosti i istinitosti jedne avangardne
svete knjige.
Unutarnja esencija svih svetih knjiga ne moe se spoznati bez sutinskog upliva profetskog elementa, kao to
velikog graenja nema bez prethodnog ruenja. itavo starozavetno zavetanje nije drugo, do veliko obeanje, a
sve biblijske knjige se, kao u neku stranu iu, slivaju uApokalipsis, kao svoj klju. Zbirka Otkrovenje bila bi, dakle,
jedan avangardni duh novoga zaveta.
Uostalom, u Otkrovenju se, pored naslova, samim izgledom zbirke implicira Novi Zavet. Naime, ima dvanaest
pesama, to je savren broj od starine, ali i broj Hristovih apostola, dok se prozni pogovor, koji predstavlja modernim
leksikografskim renikom reeno razjasniko proirenje semantike teksta zbog ega je bitan, zove Probuena svest
Juda. Rastko Petrovi u skladu sa zahtevima avangardne estetike, koristi nekolike mitske i posebno biblijske
konotacije, da bi sproveo in avangardne metaforizacije. I vie od toga on na ovoj mitskoj metaforizaciji i zasniva
zbirkuOtkrovenje.
Situiranje ovakvog stvaralatva u stvarnost, upravo u onu Rastkovu suvie stvarnu stvarnost, kao realnog mitskog
sveta, umesto neke transcendentne stvarnosti kantovskog tipa, koju e kasnije kritikovati nadrealisti, [31] predstavlja,
zapravo, poetak izgraivanja novog mita, moderne mitologije savremene kulture ( kao na primer putem
knjievnosti, ali i putem filma, stripa, SF kulture) to e nastaviti da se gradi kroz itav XX vek, na paradoksalni nain
realnog artefakta. Poverenje u izvesno, a vaniskustveno doivljavanje otkrovenja u stvarnosti, raspoloivost za
takva ozarenja i izgraivanje jedne moderne mitologije, ne bi bili mogui u srpskoj knjievnosti bez Rastkovog
prevratnikog otkrivenja duha kroz figuru tela i bez njegovog sveobuhvatnog i od poetka samosvesnog
neoprimitivizma. To je onaj ivot u

[31] Videti: Risti, Marko, Predgovor za nekoliko nenapisanih romana i dnevnik tog predgovora (1935),
Prosveta, Beograd, 1953.
ijem formiranju, kao u novoj eri sinhroniciteta, ustaje primitivni Aragonov Seljak iz Pariza, kao i kod nas dobri duh
takozvanog narodnog blaga nae narodne poezije, koja je prizivana na stranicama avangardnih dela odnosno
avangardnih asopisa: Putevi, Svedoanstva ili u almanahu Nemogue, a to je sve prvi put predstavljeno kod nas
na jedan paradigmatski nain sa uzburkanim poetskim opitima Petrovieve zbirke Otkrovenje.
I sada, kada se nakon iskustva poniranja u jezgro podsvesti nanovo iitaju stihovi Otkrovenja, raunajui i Judu,
jer je ta proza sastavni deo ove pesnike zbirke, vidi se zato Rastko insistira na rudimentarnim, primitivnim jezikim
oblicima, kao krhotinama jezika-stvarnosti od kojih pokuava da izgradi novi svet i da oveka ukljui, na jedan
paradoksalni realnoartificijelni nain, u totalitet prirode preko izricanja pesme. Izricanje pesme tako se jednai i
sjedinjuje sa sricanjem novog ivota, a krhotine jezika-stvarnosti sada se zaista doimaju kao ista pesnika tenja

za istom neposrednouu izricanju i govorom iste podsvesti; ili, kako Rastko kae na poetku Jude, koji se sada
moe shvatiti kao istinski probuena svest:
Najzad govoriti slobodno i do kraja. Jednom bar (jednim dahom), makar vas nain govora u prvi mah i uvredio da bi
se mogla izrei cela misao i da bi se odahnulo. Videe se da ta misao nije tako rava, kao to ste oekivali, za one
bar koji ne planu odmah i da duh iz koga je osloboena ne zasluuje prokletstvo.
To to za oveka uopte ima otkrovenja u stvarnosti, s ljudske take gledita znai, da je numenonizreciv, jer
intuitivni razum (kao nekada razum ekstatinog ili mistikog utanja, u Platonovoj filozofiji), razum koji poznaje
taj numenon, za Rastka predstavlja poezija sama! Oigledno je da je za ovog avangardistu apsolutno ono to se u
pojavljivanju skriva. On vidljivim prikazom aludira na neto to se ne moe prikazati. U tom svetlu posmatrana,
Rastkova zbirka poprima drugaiju auru. Kao osnovni princip avangardne zbirke Otkrovenje tako se moe odrediti
rastua negacija smisla (to je i princip moderne umetnosti uopte), ali uz jedan specifikum da upravo u tom
pokretu negacije, ova avangardno-poetska graevina postaje ifrom apsoluta!
Summary: In Rastko Petrovi book of poems The Revelation (Otkrovenje), we notice global tendency of Serbian
radical avant-garde art: to smash down dominant cultural policy and replace it with the new fresh vision, which
includes changes not only in art vut in everyday life also. This book is treated as a program of that tendency, in the
context of optimal projection of European avant-garde art.
LITERATURA
-

Aleksi, Branko, Otkrivenje u nadrealizmu, Prosveta, Beograd, b. g.

Bahtin, Mihail, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse, Nolit, Beograd,

1978.
-

Birger, Peter, Teorija avangarde, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1998.

Bodrijar, an, Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad, 1991.

Crnjanski, Milo, Otkrovenje Rastka Petrovia, u: Knjievnost izmeu dva rata, Nolit, Beograd, 1965.

Derida, ak, O apokaliptinom tonu usvojenom nedavno u filozofiji, Oktoih, Podgorica, 1995.

Flaker, Aleksandar, Poetika osporavanja, kolska knjiga, Zagreb, 1984.

Fridrih, Hugo, Struktura moderne lirike: od sredine 19. do sredine 20. veka, Svetovi, Novi Sad, 2003.

Knjievni anrovi i tehnike avangarde, zbornik radova, Narodna knjiga, Alfa, Biblioteka Pojmovnik, ur. Gojko

Tei, Beograd, 2001.

-

Knjievno delo Rastka Petrovia, zbornik radova, ur. orije Vukovi, Institut za knjievnost i umetnost,

Beograd, 1989.
-

Lusi, Nil, Postmodernistika teorija knjievnosti, Svetovi, Novi Sad, 1999.

Petrovi, Rastko, Eseji i lanci, u: Dela Rastka Petrovia, knj. VI, Nolit, Beograd, 1974.

Petrovi, Rastko, Otkrovenje, S. B. Cvijanovi, Beograd, 1922, primerak 121.

Risti, Marko, Prisustva, Nolit, Beograd, 1966.

Tei, Gojko, Srpska knjievna avangarda 19021934: knjievnoistorijski kontekst, Institut za knjievnost i

umetnost, Slubeni glasnik, Beograd, 2009.

-

Velmar Jankovi, Svetlana, Izabranici, Stubovi kulture, Beograd, 2005.

Velmer, Albreht, Prilog dijalektici moderne i postmoderne, Bratstvojedinstvo, Novi Sad, 1987.

2000.

Vel, Volfgang, Naa postmoderna moderna, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci,