Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz Etike 2

Raanje moralnosti

Student:

Mentorka:

Nikola Vujadinovi

Mina Okiljevi

Novi Sad,
2014.

Apstrakt: Ovim radom autor nastoji da u jednom povesno-filozofskom maniru prikae proces
raanja moralnosti kako je on razumljen i interpretiran u filozofijij G. V. F. Hegela. Pritom je
osnovni zadatak izlaganja da opravda svoju tezu, to je ujedno i jedan od osnovnih zakljuaka
Hegelove filozofije: moralnost je fenomen ija se istina ne moe traiti nezavisno od
povesnog razvoja duha.

Kljune rei: moralnost, obiajnost, princip, apsolutno, htenje, razlonost, pojmovnost

UVOD

Odreivanje naslova nekog rada ima za zadatak da itaoca uvede u temu. U naem
sluaju dvoumili smo se oko dve solucije za reenje tog zadatka: Roenje moralnosti i
Raanje moralnosti1. Tu se na prvi pogled moe initi da se radi o neznatnoj razlici.
Meutim, rezultat istraivanja, koje je svoje uporite imalo u filozofiji G. V. F. Hegela, ukazao
je da nastanak bilo koje tvorevine duha, pa shodno tome i moraliteta, predstavlja izvesnu
procesualnost, aktivnost duha2, te shodno tome smatramo da je bolje upotrebiti re raanje,
koja svojim znaenjem ukazuje na gore pomenutu procesualnost, nego re roenje, koja bi
pre asocirala na svren in, neto dogoeno i zavreno u isto vreme. Upravo ovaj proces
raanja, kako je on razumljen kod Hegela, predstavlja tematski okvir naeg izlaganja.
Tu veitu aktivnost duha naravno ograniavamo na izvestan povesni period, onaj
period u kome nastaje momenat (moralitet) posle koga se tek moe govoriti o moralnosti
(ustrojenosti delatnog subjekta), a ne o moralu uopte (za koji se moe kazati da postoji kao
skup normi ponaanja i u zajednici zasnovanoj na obiajnosti). Sokratovski princip, olien u
njegovoj filozofiji i ivotu, jeste moralni princip. Prema tome nae izlaganje e pored
Sokratove filozofije jednim delom obuhvatiti i predsokratski i sofistiki period.
Ako nastanak moralnog fenomena ve razumevamo kao proces, proces u okviru
celokupne procesualnosti duha, onda moemo tvrditi da su morali biti zadovoljeni odreeni
uslovi mogunosti za nastanak moralnosti. Meutim, ono to je ovde bitno naglasiti jeste da
taj proces ne posmatramo kao niz uzrono-posledinih veza. Drugim reima, nastanak
moralnosti podrazumeva razne pretpostavke u razliitim regijama duha i uopte u samom
praktikom realitetu zajednice u kojoj se moralnost raa, ali iz temporalne dimenzije te
celokupne stvarnosti, ivota duha kome je imanentno da se ospolji, iako potonja regija
podrazueva prethodnu one se ne razvijaju striktno hronoloki nego simultano. Moralnost
jeste rezultat rada duha, ali ona je takoe samo jedan od rezultata. Jedini razlog zbog
1 Sintagmu koja je u ovom radu upotrebljena kao naslov i tematika autor je preuzeo iz: Perovi, M.
A., Etika, Grafomedia, Novi Sad, 2001., str. 169.
2 S jedne strane, ovakav stav predstavlja jedan od optih zakljuaka Hegelove filozofije. S druge
strane, ne mora se biti upoznat s Hegelovom filozofijom pa da se lako sloi sa zakljukom da moralitet
nije neto to je palo s neba ve da predstavlja ljudsku tvorevinu - rezultat rada duha.
3

kojeg se moe zapasti u pogrenu predstavu o procesualnosti duha kao kauzalnosti jeste to
mi u ovom radu seciramo tu celovitost duha, uzimamo samo moralnost i pokuavamo da je
razumemo.3
Shodno reenom, teza koju emo u ovom radu zastupati i koju e nae izlaganje nastojati da
opravda glasi: moralnost je fenomen ija se istina ne moe traiti nezavisno od povesnog
razvoja duha.4 Drugim reima, sama stvarnost je dijalektina, razvojna, procesualna
utoliko i na rad ima istorijsko-filozofsku strukturu. Prema tome se, pre svega, mora poeti
sa poetkom.5

PREDSOKRATSKI PERIOD

Priroda (physis) jeste primarni interes filozofskog miljenja predsokratskog perioda, a

ne ovek i njegovo delanje6. Sfera moralnih odnosa posmatra se kao posebni sluaj svjetskog
porjetka, bez obzira na njenu specifinost. Etika je rastvorena u naturfilozofiji ili, tanije
reeno, jo se od nje nije osamostalila. 7 Tek je potonja kriza u postojeem obiajnosnom
sistemu ivota starih grka isprovocirala okret filozofskog miljenja ka oveku i njegovom
3 Iako usvajamo sledei Hegelov stav: Istinito je celina. Celina jeste pak samo ona sutina koja se
zavrava putem svog razvoja. (Hegel, G. V. F., Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979., str.
11.), granice ovakvog rada ne dozvoljavaju opirnije istraivanje. Ipak smatramo da te iste granice
nee naruiti izvrenje zadatka koji smo sebi postavili.
4 Naa teza je, dakle, oformljena preteno interpretativno, jer nastoji da razume Hegelovo tumaenje
nastajanja moralnog fenomena. Meutim, sam rad ima tendenciju da bude jedno autentino itanje
Hegela.
5 Hegel, G. V. F., Nauka logike, BIGZ, Beograd, Tom III, 1979., str. 236.
6 Delanje u smislu specifino ljudskog oblika delatnosti, dakle, one delatnosti koja pripada iskljuivo biu koje
je ovek u svojim meusobnim odnosima sa drugim ljudima (praxis). Da bi uopte dolo do kreiranja ovog
filozofskog termina jasno je da se filozofski interes najpre morao okrenuti ka razumevanju oveka.Napomena: u
ovom radu mi emo se koristiti i raznim drugim terminima koji su rezultat kasnije filozofske produkcije. Ti
termini u odnosu na povesni okvir naeg izlaganja (koje obuhvata predsokratovce, sofiste i Sokrata) nastaju,
dakle, kasnije. Meutim, oni svoju upotrebu opravdavaju svojim doprinosom jasnosti izlaganja.

delanju.8 Shodno tome, filozofija ovog perioda, u odnosu na nau temu (pa i svaku temu
praktike filozofije koja svoj procvat doivljava kasnije), moe posluiti samo kao izvor iz
koga se mogu izvoditi opti stavovi koji bi mogli biti relevantni za ljudski praksis (koji
prepoznajemo kao obiajnosni sistem ivota). Ti opti stavovi, dakle, nisu eksplicitno
navoeni u starim filozofijama potonja filozofska produkcija je ta koja ih izvodi, koja
pokuava da rekonstruie delatno miljenje onog perioda. Naravno da u jednoj takvoj
rekonstrukciji ne moe samo filozofija biti relevantan izvor. Tu se moraju ukljuiti i druge
duhovne tvorevine, u prvom redu umetnost i religija, jer zasnivanje obiajnosnog praksisa
starih grka odvija se, takorei, spontano. Kao i u drugim kulturama ono je isprovocirano
praktinim svrhama (zajedniki ivot se mora nekako organizovati). S obzirom da to nije
tematsko zasnivanje, ve kako smo rekli spontano, ono svoj legitimitet nije trailo u
miljenju ve u prirodi. ta to konkretno znai?
Ljudski ivot je ivot u zajednici. Zajednica kao skup individua zahteva nekakvu
strukturu, nekakavu ureenost koja e joj omoguavati da funkcionie i da se ne raspadne, jer
njeno je postojanje elja/interes/pravo svih njenih lanova. Razume se da ta ureenost
zajednice predstavlja neto od najvieg znaaja za nju, ona je njen unutranji zakon, ono to
joj podaruje ivot i bez ega ona ne moe opstati. Zato je ta ureenost morala postati neto
apsolutno, neto to se ne sme naruiti, jer onaj koji tu svetu strukturu naruava, taj naruava
ivot zajednice, ivot svih u zajednici i svoj ivot u njoj. Oblik koji ta struktura ima u
predsokratskom periodu jeste obiajnost. Obiaj (ethos) jeste optost koja se mora
uobiajiti u svakom pojedinanom lanu zajednice, njegovom delatnom karakteru
(eethos-u) kako bi takvo ponaanje (od koga zavisi ivot celokupne zajednice) postalo neto
obino (redovno), a ne neto specijalno, nesvakidanje.9 U sluaju naruavanja takve strukture
pojedinac je morao trpeti posledice, jer pravednost jeste jedna od regulatornih ideja na
kojima zajednica poiva. Pravednost je shvaena po principu oko za oko, zub za zub: onaj
koji se protivi naem poretku protivi se i nama shodno tome mi emo se protiviti njemu.
7 Huseinov, A. A.; Ilirc, G., Istorija etike, Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1992., str. 28.
8 Perovi, M. A., Filozofija morala, Cenzura, Novi Sad, 2013., str. 16.
9 Individualnost je, dakle, potinjena optem duhu. Individualnost jedino i postoji ako je deo te
optosti (Ja jedino postojim ako reprodukujem duh svog naroda. Ko sam ja bez toga?). ...kao i svi
epski heroji, Ahil ne misli da izvravanje dela za zajednicu moe biti povezano sa individualnom
tetom, sa gaenjem linoga dostojanstva, tj. on ne prihvata raskol izmeu linoga i kolektivnog.
(Huseinov, A. A.; Ilirc, G., Istorija etike, str. 10.)
5

Meutim, s obzirom da se ovaj napad deava u sferi ureenja zajednikog ivota,

kontranapad zajednice koja nastoji da se odri mora se deavati u toj istoj sferi i pritom je
ne sme je naruavati! Dakle, svaka kazna za pojedinca koji kri opti poredak mora biti
integralni deo samog poretka. ak i kada zajednica ima ovlaenja koja pojedinac nema (npr.
smrtna kazna), ona ta ovlaenja zahvaljuje svom stepenu optosti, optosti koju svi pojedinci
ive. To je ono to predstavlja sferu zakona (nomos-a) obiajnosnog praksisa starih grka.
Naravno, nije protivzakonito napiti se i ponaati se nepristojno. Iako je to sramno,
nevaspitano10, uopte nedolino estitog oveka koji je lan estite zajednice: takvo ponaanje
nije zakonski regulisano iako se protivi strukturalnoj ureenosti zajednice. Ali ako neko izvri
izdaju, recimo sarauje sa neprijateljskim polisom, onda to ne samo da je najvea bruka i
sramota za pojedinca, njegovu porodicu pa i celokupan polis, nego je to i neto to mora biti
zakonski sankcionirano.11 Dakle, zakoni i obiaji jesu neto to se nektitiki, bezupitno treba
uobiajiti u svakom individualnom delatnom karakteru. Pa da li onda postupke koji su
fundirani bez alternativnog izbora moemo nazivati slobodnim i moralnim u dananjem
smislu tih rei?
Ovako zasnovan obiajnosni praksis jeste delo ljudskog duha, on nije pao s neba.
Meutim, s obzirom da ovo delo nije prepoznato kao delo duha, jer svest jo nije postala
samosvest, te zasnivanje praksisa nije voeno tematski (predmetno), ono se proglaava
upravo kao neto zateeno, naeno, neto to jeste palo s neba: dar bogova, zakon starih
otaca, boanski zakon (= prirodni zakon). Zato se neto takvo deava?
Svest koja svoju delatnost ne prepoznaje kao vlastitu mora je, dakle,
prepoznavati kao tuu. S obzirom na vanost za ivot toga uinka svesti (obiajnosni
praksis) on mora biti ustanovljen kao neto apsolutno, a poto je sam delo - on mora biti delo
neega apsolutnog: boga (bogova). Helenska boanstva jesu prirodna boanstva, jer priroda je
u duhu starih grka prepoznata kao ono apsolutno. To isto vai i u sferi filozofije, gde je physis
prepoznat kao ono apsolutno. Dakle, obiajnost pozajmljuje apsolutnost od religije i
filozofije.
10 Ako se zajednica ve formira tako to se pojedinac oblikuje prema njenom arinu kroz interakcije
sa sredinom i porodicom onda se opravdano moe postaviti pitanje: Ko ga je to vaspitavao kad se
tako besramno ponaa?
11 O tome zato su odreeni postupci zakonski sankcionirani, a neki drugi nisu, na kojoj osnovi se
oni razgraniavaju mi se ovde ne izjanjavamo.
6

Prirodna religija starih grka je s jedne strane bila odreujua za obiajnosni

sistem normi ponaanja, a s druge strane, bila je deo njegovog legitimacijskog osnova.
Zanimljivo je da ba onda kada krene uruavanje ili prve kritike oficijelne religije, da se ba
tada namee potreba za jednim novim zasnivanjem praksisa koji vie nee biti sagraen na
sada rastresitom tlu.12 Upravo u tom povesnom trenutku nastupaju sofisti koji
ustanovljuju da je apsolutno tlo na kome poiva obiajnosni praksis uzdrmano (o tome
svedoe individualni postupci u svakodnevnom ivotu polisa), te pokuavaju sprovesti jedno
novo (sada ve tematski voeno) zasnivanje ljudskog delanja. U Fenomenologiji duha ovaj
prelaz Hegel formulie u sledee dve reenice: Stoga pojedinana svest, kako egzistira
neposredno u realnoj moralnosti ili u narodu, predstavlja jedno temeljno poverenje, za koje se
duh nije rastvorio u svoje apstraktne momente, i koje, dakle, takoe ne zna da postoji kao
realna pojedinanost za sebe [kurziv: N. V.]. Ali ako je pojedinana svest dola do te misli,
kao to je morala, onda je to neposredno jedinstvo sa duhom, ili njegovo bie u njoj, izgubilo
njeno poverenje; ona, izolovana za sebe, jeste sada sebi sutina a ne vie opti duh.13

SOFISTIKI PERIOD

Sofisti su ti koji u sredite filozofskog interesa postavljaju oveka i njegovo delanje.

Do toga dolazi osveavanjem krize u kojoj se obiajnosni praksis zadesio. Uzrok krize oni
prepoznaju u ravni legitimiteta postojeeg praksisa.14 Naime, ljudsko delanje svoje
uporite i paradigmu imalo je u prirodnom poretku stvari (physis-u). Meutim, sa
odstupanjem konkretnog praktikog realiteta obiajnosnog sistema ivota od tog

12 O tome smo ve govorili u predgovoru: nije morala da propadne obiajnost da bi se zasnovala

nova religija (njihove dinamike su simultane), ili da bi postojea uopte postala predmet kritike, ali
morala je ona da pone propadati kako bi se moralnost mogla poeti raati.
13 Hegel, G. V. F., Fenomenologija duha, str. 211.
14 Sofistika sumnja u samorazumljivo vaenje obiajnosnog ethosa i nomosa nije usmjerena na
njihova konkretna sadrinska odreenja, nego na njihovu legitimacijsku osnovu. (Perovi, M. A.,
Etika, str. 169.)
7

paradigmatskog poretka dolazi i svest o krizi u koju se zapalo. Ta kriza zahvata delatno
miljenje u svim svojim regijama.15 ta sofisti po tom pitanju rade?
Namera sofistikog pokreta nije revolucionarna ve reformatorska. Sofisti ne
preopoznjaju sebe kao promotere novog delatnog poretka, ve kao revitalizatore starog. Ta je
reformacija, meutim, svojim principom prevazila stari obiajnosni praksis i dovela ga u
pitanje. Jednostavno reeno, popravljanje je postalo novo graenje. Upravo zato su sofisti
tako esto bili na loem glasu u helenskoj javnosti, jer oni ne predlau ponovni pokuaj
ravnanja ljudskog sveta prema svetu prirode. Naprotiv, Sofisti su dokazivali da oni [obiaji i
zakoni N. V.] nijesu utemeljeni u poretku prirode, nego da odstupaju od prirodnog zakona ili
tzv. prirodnog prava.16 Njima je iskustvo pokazalo da neto u tom poduhvatu nije uredu: on
nikako da se ozbilji. Shodno tome sofisti dolaze do sledeeg zakljuka: izmeu prirodnog i
ljudskog sveta ne moe se uspostaviti bilo kakva vrsta paralelizma - samim tim prirodni
svet ne moe biti legitimacijski osnov za ljudsko delanje. Izvoenje ovog stava logiki
pretpostavlja sledee: predsokratsko Bie, razumljeno kao celoviti, jedinstveni totalitet svega
to jeste (physis), raspalo se na prirodni i ljudski svet. ovek je izmeten van prirode. Dakle,
ljudski praksis svoj legitimitet mora crpeti iz neega drugog, a filozofski interes vie ne moe
biti to potpunija spoznaja prirode. Takva spoznaja nije od pomoi po pitanju krize u kojoj se
helenska obiajnost nala. Iz ega ljudski praksis sada treba da crpi svoj legitimitet?
Ljudski svet mora se zasnivati na sebi samome. Ako bi se zasnivao na neemu
drugome on ne bi imao prava da opstoji kao poseban svet ve kao integralni deo sveta koji
poiva na vlastitom naelu (kao to je to bio sluaj u predsokratskoj filozofiji gde je ljudskost
prepoznata iskljuivo kao prirodnost). ta to znai?
Ako se prirodni svet zasniva na prirodi onda se ljudski svet zasniva na oveku.
ta je ovek? to sada postaje presudno pitanje. Od odgovora na njega zavisi priroda
ljudskog sveta i ovekovog delanja u njemu. S jedne strane, taj odgovor predstavlja faktor
15 Fabula Sofokloove Antigone, dela duha toga vremena, ovde nam moe posluiti kao ilustrativan
primer. Umesto da Antigona potuje zakone i obiaje grada kao i svi njeni sugraani, naime, da se
onome ko je napao grad ne dozvoli da bude sahranjen, da dospe u Had, ona se uprkos tome odluuje
da sahrani svoga brata. Ovde, dakle, vidimo jedan postupak koji se zasniva na uverenju koje se kosi sa
uverenjima koja reprezentuje zajednica i na kojima poivaju njeni obiaji i zakoni to je u mediju
umetnosti izraeno jasno svedoanstvo o krizi u koju se zapalo. (Sofoklo, Antigona u Sabrane grke
tragedije, AIZ Dosije i IP LIM, Beograd, 1990., str. 177. 194. )
16 Perovi, M. A., Filozofija morala, str. 18.
8

razgranienje spram prirode (jer ovek nije samo prirodno bie), a s druge strane, on jeste
fundamentalna karakteristika ljudskosti u pravom smislu rei (kao onoga razliitog od
prirode). Ono to ljudski svet razlikuje od prirodnog, to oveka razlikuje od ivotinje, jeste
miljenje.17 ovek je mislee bie, njegov svet je misaon, logosan. Dakle, delanje se mora
zasnovati na miljenju. ta to konkretno znai? Na kakvom se miljenju mora zasnovati
delanje?
Sofistiki odgovor glasi: na razumskoj razlonosti. Ovakav sofistiki predlog nije
sluajnost. On je direktno isprovociran onim to je tadanjem praksisu falilo i zbog ega je
jednim delom i poeo da se raspada, a to je obrazloenost18 delanja. Koji je razlog to u
izvesnoj praktikoj situaciji delamo ovako, a ne onako? Odgovor da se u takvim situacijama
tako postupalo odkad je sveta i veka vie ne zadovoljava zato se taj svet i raspada. Dakle,
sada je neophodno da iza svakog postupka, kao i sredstava njegovog ostvarivanja, stoji
razlog. Taj razlog jeste ono to delanju daje legitimitet. Ono vie ne poiva na bezupitnom
usvajanju obiajnosnih normi ponaanja.
Meutim, razumska razlonost takoe e se pokazati kao nedovoljan osnov
zasnivanja delanja, jer se jedan te isti postupak moe zasnovati na razliitim razlozima.
Time se razlonost dovodi u pitanje, jer ako ima vie razliitih razloga koji obrazlau zato je
jedan postupak trebao biti izvren onda taj postupak i nije obrazloen. Svi razlozi
jedinstveni su u tome da je postupak trebao da bude izvren, ali razilaze se po pitanju zato je
trebao da bude izvren: razilaze se po pitanju toga koja je svrha trebala njime da bude
ispunjena. im se razilaze po tom pitanju to znai da se u tom postupku moe raditi o
izvrenju vie partikularnih svrha, a ne o jednoj optoj svrsi. Iz toga dalje sledi da se sada u
dva (ili vie) postupka mogu sueliti razliite svrhe, jer ni jedna ni druga nije podreena
optoj svrsi spram koje bi se one posredovale. Dakle, neophodna je sfera posredovanja, a s
obzirom da optost izostaje, pojedinanost je ta koja vri posredovanje: ...ovek je mera svih
stvari19. Meutim, neko je bolja a neko loija mera svih stvari, jer razlona svijest u biti
17 ovek se, dakle, razumeva kao umno (razumno) bie. Ovo razumevanje predstavlja
najdominantniju antropoloku liniju u evropskoj povijesti samorazumevanja ovjeka. (Perovi, M.
A., Filozofija morala, str. 83.) Njegov najpoznjatiji modalitet je Aristotelovo zoon logon echon i
njegov latinski prevod animal rationale.
18 Perovi, M. A., Filozofija morala, str. 17.
19 Platon, Teetet u: Fileb i Teetet, Naprijed, Zagreb, 1979., str. 112. [152 A]
9

nema u sebi mjerilo kojim bi diferencirala odnos uzajamnih vrijednosti djelatnih svrha. Zato
to jeste razlona, ona moe svakoj unutranjoj moi ili sadrini pribaviti vrijednost, nalazei
za nju odgovarajui razlog. Isto tako, svaku moe porei, nalazei joj odgovarajui protiv
razlog.20 Zato je opti zakljuak sofistike filozofije relativistiki i skeptiki: apsolutno
naelo na kojem se delanje treba zasnovati ne postoji. Sokrat se suprotstavlja tom zakljuku.
ta on predlae?

SOKRAT

Miljenje je za Sokrata takoe fundamentalna karakteristika ljudskosti, pa shodno tome i

delanja. U tome su sofisti i on jednoglasni. Njegovo suprotstavljanje sofistima sastoji se u
razumevanju tog (delatnog) miljenja. Naime, sofistika razlonost jeste analitiko miljenje,
ono miljenje koje razlae, rastavlja, jer ono to se hoe (htenje) u postupku, svrha koja se
njime nastoji ispuniti, razumska razlonost razlae na partikularitete 21, tj. ona ga (htenje) samo
tako i moe misliti22. To smo u prethodnom poglavlju oznaili kao fundamentalni nedostatak
sofistike razlonosti, jer tako konstituisano delatno miljenje nuno izostavlja posredujuu
sferu optosti. Tu sferu su do sada konstituisali obiaji koji su vaili za sve (dakle, opti su).
Zato se taj praksis i naziva obiajnosnim. Kada se takva optost obiaja upojedini u
individualitetu onda se ona naziva navikom. Meutim, svima nam je poznata sintagma loe
navike (eng. bad habits). Dakle, navike vae kao svakodnevni obrasci ponaanja bile one
loe ili ne. Prvi korak u promeni loih navika jeste njihovo osveavanje, zatim propitivanje i,
konano, suprotstavljanje njima. Za sofiste moemo rei da stiu tek do drugog koraka, jer
njihova kritika dolazi samo do toga da bude kritika, pa zavrava u skepticizmu.
Potrebno je, dakle, da kritika ispostavi pozitivan rezultat, a ne da zavri u skepticizmu,
jer skepticizam jeste opravdanje za kapitulaciju pred problemom. Potrebno je jedno miljenje
koje e analitike patikularitete pomiriti u celinu, tj. optost, i nee zavriti u njihovoj
20 Perovi, M. A., Etika, str. 171.
21 Perovi, M. A., Filozofija morala, str. 17.
22 Prvi je rekao [Protagora] da o svakoj stvari postoje dvije meusobno suprotne tvrdnje. (Dils, H.,
Predsokratovci (fragmenti), Naprijed, Zagreb, 1983., str. 246. [6a. DIOG. IX 51])
10

jednostranosti. Potrebna je jedna kritiki ispitana optost kao sfera posredovanja. ime
to izvesti? Koje je to pomirujue miljenje?
O konstituisanju samosvesnog delatnog subjekta kod sofista moramo govoriti sa
izvesnim ogranienjem, jer sofisti prepoznaju oveka kao eficijentni uzrok delanja
(autonomija delanja) ali tu zastaju. Njihov stav je: postojim ja, moje htenje i moji razlozi za
delanje. Taj stav vai za sve, a logiki konzistentnije dokazivanje razloga odnosi pobedu
meu sueljenim htenjima23. Meutim, postupak iako je obrazloen ipak ostaje jednostran,
sebian, samoiv (makar bio i najbolji mogui), jer nikada ne priznaje druge razloge koji
osvetljavaju druge aspekte miljene stvari (ono to se hoe uopte).24 Priznati sve
partikularne razloge kao delove onoga to se hoe znai misliti pojmovno, misliti
sintetiki misliti sokratski.
Tek to je istinsko stanovite samosvesti. Zato? Zato to priznati partikularne
razloge onoga to se hoe kao ravnopravne znai priznati razliita htenja, znai priznati
svest koja hoe (pa shodno tome i dela) uopte. Tako bi sokratski stav glasio: postojim ja i
moje htenje i ti i tvoje htenje, ali postoji i stvar, tj. njen pojam, spram kojeg bi se nae delanje
povodom naih htenja trebalo odrediti. To znai da se ne moe raditi uvek ono to se hoe,
nego se uvek mora raditi ono to se mora (s obzirom na pojam stvari). Poznavanje toga to se
mora raditi jeste poznavanje pojma stvari jeste vrlina.
Optost kao sfera posredovanja podrazumeva da Djelanje ne smije biti voeno
partikularnim samovoljnim svrhama, nego iskljuivo svrhama koje su pooptive.25 To,
dakle, znai da svrha koju moj postupak nastoji da ispuni mora biti takva da moe biti i moja i
tvoja i njegova itd. Da bi tako neto bilo mogue ja moram tebe priznati kao delatnu svest
koja hoe i ima svoje razloge. Da bih tvoje razloge mogao priznati i kao svoje, da bih se
mogao poistovetiti sa tobom, da bih u potpunosti priznao tvoje htenje, ja tebe takoe moram
priznati kao svest koja hoe. Nakon toga kao svest moram prepoznati i treeg i etvrtog itd.
Drugim reima, moram misliti sve vae razloge (ili sve mogue razloge) time se ispunjava
pojam stvari. Da bih doao do ispravne odluke i delao spram nje ja miljenu stvar (predmet
23 Perovi, M. A., Filozofija morala, str. 17.
24 Ibid.
25 Perovi, M. A., Etika, str. 179.
11

delatnog miljenja) moram misliti kao celinu, kao pojam, jer samo tako priznajem i drugost
kao ravnopravnu sebi. To je neophodan preduslov jer moji postupci stoje u relaciji spram
drugih ljudi. Ja sam bie zajednice i moji postupci se tiu nas, a ne samo mene. To isto vai i
za druge ljude, njihovi postupci takoe stoje u relaciji s drugima. Te meusobne relacije
potrebno je dakle urediti, posredeovati - ali ne spram mene nego spram nas, spram
optosti, spram pojma! Pojam kao praktika svrha (dobro) jeste paradigma djelanja, na
kojoj se jedino moe drati smisaonost ovjekova praktikog svijeta, jer ona upuuje ovjeka,
kada je misaono dokui i osvjedoi u slobodnoj refleksiji, kako treba ivjeti i kako treba
delati. Taj sklop jeste moralna svijest, moralnost kao osebujni nain ljudskog praksisa koji je
sa Sokratom stupio u praktiko-povjesni svijet.26

ZAKLJUAK

Nae izlaganje obuhvatilo je tri filozofske pozicije koje hronoloki nastupaju jedna za
drugom: predsokratsku naturfilozofiju, sofistiki relativizam i skepticizam i sokratsku
pojmovnost. Sve tri smo sagledavali u njihovom posrednom, odnosno neposrednom,
konstituisanju praksisa, tj. etike kao one sfere praktike filozofije koja za svoj predmet ima
delatno miljenje u individualnim meuljudskim odnosima. Svoj zakljuak po tim etapama
moemo sumirati u sledeim stavovima:
-

U predsokratskom periodu individualnost se zasniva na optosti koja svojim ospoljenjem

kroz tu istu individualnost (individualnosti) sebe uvruje. Time se krug zatvara i
(obiajnosni) praksis nastavlja da funkcionie.
o Kriza nastaje onda kada se optost svojim ospoljenjem vie ne utvruje: konkretni
postupci odstupaju od utvrenih obiaja zasnovanih na prirodnom poretku. Javlja

se sumnja o obiajima kao konvencijama, a ne apsolutnim pravilima.

Sofisti pokuavaju zasnovati individualnost na samoj sebi. Meutim, individualnost u
sebi ne pronalazi optost koju bi ospoljila. Zakljuci koji iz tog iskustva slede jesu

relativizam i skepticizam.
Sokratova namera jeste da individualnost zasnuje na optosti koju e pronai u sebi. Ta
optost jeste pojam. Pretpostavka tog pronalaska jeste samosvest, odnosno priznanje sebe
i drugog kao onih kojima je znanje pojma dostupno.

26 Ibid., str. 180. - 181.

12

Meutim, to znanje pojma takoe se ispostavlja nedovoljnim. Znanje dobra jeste

nuan ali ne i dovoljan uslov valjanog delanja. Vrlina nije znanje, odnosno, ona nije samo
znanje. Valjan postupak podrazumeva znanje o tome ta je dobro, ali to samo znanje ne vodi
nuno i dobrom postupku. Ovo e biti problematika potonjeg filozofskog miljenja.

13

LITERATURA

Dils, H., Predsokratovci (fragmenti), Naprijed, Zagreb, 1983.

uri, M. N., Istorija helenske etike, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd,

1997.
Hegel, G. V. F., Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979.
Hegel, G. V. F., Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, Tom II, 1983.
Hegel, G. V. F., Nauka logike, BIGZ, Beograd, Tom III, 1979.
Huseinov, A. A.; Ilirc, G., Istorija etike, Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad,

1992.
Perovi, M. A., Filozofija morala, Cenzura, Novi Sad, 2013.
Perovi, M. A., Etika, Grafomedia, Novi Sad, 2001.
Platon, Teetet u: Fileb i Teetet, Naprijed, Zagreb, 1979.
Sofoklo, Antigona u Sabrane grke tragedije, AIZ Dosije i IP LIM, Beograd, 1990.

14

Sadraj

UVOD.........................................................................................................................................3
PREDSOKRATSKI PERIOD.....................................................................................................4
SOFISTIKI PERIOD................................................................................................................7
SOKRAT...................................................................................................................................10
ZAKLJUAK...........................................................................................................................12
LITERATURA..........................................................................................................................13

15