Kada nestanu sve opte i nune relacije prostoravremenamaterijeenergije

astrofizike ili se vrati u svemogunost, neodreenost mikrofizike tada se skae u

nadmatematiko creatio ex nihilo, u stvarajuu slobodu starije metafizike

Saetak: Ovaj rad prvo preispituje odnos savremene fizike i Kantove

transcendentalno-kritike metodefilozofije. I pokazuje da savremena fizika svakako
zahteva jedno utemelje logike, a sa njom i kantovu istu subjektivnost pre svake
objektivnosti. Da promenljivost mase, prostora, vremena, energije u teoriji
relativiteta, podjednako kao i promenljivost veliina u teoriji neodreenosti kvantne
fizike ne samo da pretpostavlja apsolutnost aritmetike, logike, trai stariju apriornost
aritmetike, logike transcendentalni okret, nego ak i osnovu jedne metafizike. Pored
toga ovde se razmatra i odnos kvantitativne i kvalitativne logike, naunih i ontolokih
kategorija.

Sintetika osnova matematike, nauke trai transcendentalno jedinstvo

logike.
I tako je sintetiko jedinstvo apercepcije najvia taka s kojim treba dovesti
u vezu celokupnu upotrebu razuma, ak i celu logiku, a posle nje i
transcendentalnu filozofiju; ova mo jeste upravo sam razum.[1]

Njutnovi Principi prirodne filozofije bili su najvie povod da Kant Kritikom istog
uma istrai samu naunost nauke, transcendentalnomfilozofijom pokae: kako su
uopte mogui opti i nuni sintetiki sudovi a priori. I kada prostor i
vreme proglaava za subjektivne formeapriorne opaaje nae spoljanje, unutranje
ulnosti, Kant u tome moda nije potpuno originalan. Ve Njutn shvata prostor
subjektivistiki, kao senzorijum Boga (jedne apsolutne subjektivnosti), dok je za
Kanta prostor subjektivna forma, ist opaaj (senzorijum) nae transcendentalne
subjektivnosti.
U savremenoj filozofiji nauke esto se kao argument naspram Kantovog utemeljenja
mogunosti optih i nunih sintetikih sudova a priori (pogotovu onih najoiglednijih u
geometriji), navodi da njegovo utemeljenje pretpostavlja apsolutno vaenje aksioma
euklidske geometrije. U stvari, Kant tvrdi upravo obrnuto: da euklidska geometrija za
opte i nuno vaenje svojih aksioma, pretpostavlja nau apriornu ulnost, te prema
tome, neku istu subjektivnost, transcendentalnu logiku filozofiju!
Zapravo, nezavisno od toga da li opta i nuna spoljanja ulnostapriorni opaaj
prostora utemeljuje opte i nune aksiome euklidske geometriju, ili opte i nune
aksiome euklidske geometrije, dokazuje postojanje spoljanjeg ulaapriornog opaaja
prostora ono to se zaboravlja, ne primeuje u toj argumentaciji nekih savremenih
filozofa nauke da postavke nove neeuklidske geometrije pobijaju Kantovo utemeljenje
sintetikih sudova a priori jeste da ak i te neeuklidske geometrije ukljuuju stariji
apriorizam aritmetike i logike! Da se pre problematine euklidske geometrije, koja
se moe relativizovati drugaijim aksiomama, u toj neeuklidskoj geometriji
provlai neproblematizovana,
nerelatizovana
apsolutna
aritmetika
i
neproblematizovana nerelatizovana apsolutna logika, jer se one podjednako
podrazumevaju i u relativistioj fizici i u kvantnoj mehanici!
Da ta nerelativizovana, neproblematizovana aritmetika svakako ukljuuje opte i
nune zakone logike i samim tim pre sve svoje kritinosti, naunosti nauke ve
pretpostavlja nekritiki, nenauno utemeljenu logiku! Da je, sa druge strane, pre
geometrije, i aritmetike, utemeljenje opte i nune logike, zapravo same loginosti
logike, a sa njom optosti i nunosti matematike ne samo geometrije nego i aritmetike,
uopte i sve naunosti nauke, osnovni problem Kantove transcendentalno-kritike
filozofije! Da ta kantova kritinost samo ovako jasno razloena i predstavljena do
kraja, do utemeljenje same loginosti logike, pokazuje kao osnovni problem
utemeljenja naunosti nauke!
Kant tvrdi da je logika sa svojim formama istog pojma, suda, zakljuka prazna i
analitika i to je, svakako, tano, ali on ne razmatra pre tih praznih formi logike njene
starije osnovne zakone. Ipak, lako se da pokazati da sva formalna logika i njeni osnovni
zakoni: neprotivurenost, identitet i zakon iskljuenja treeg oslanja, na kraju,
na isto Ja; ima logiko jedinstvo samo u sintetikoj osnovi transcendentalne
apercepcije! Ne samo da Ja=Ja, ista subjektivnost, praosnovni identitet samosvesti,
stoji pre svih praznih logiko-analitikih sudova ili matematiko-naunih sintetikih,

pre svake mogue objektivnosti, nego i sama (sva) logika u svom (jedino moguem,
sintetikom jedinstvu) sve svoje zakone, svoju loginost, jedino moe utemeljiti u istom
Ja=Ja. Samo tako je ta logika nunom praosnovom transcendentalne apercepcije
(iste subjektivnosti) sintetika!
I kao to Aristotel pronalazi osnovne analitike forme i zakone logike i najstarije
kategorije (za njega, svakako, ne samo logike, nego podjednako i ontoloke), koje
analitikom i topikom postaju organon, orue, metod svakog pravog naunofilozofskog saznanja, tako Kant u istoj subjektivnosti pronalazi starije sintetike
osnove svih analitikih formi logike (istom umu transcendentalne ideje, u istom
razumu kategorije u istoj ulnosti i apriorne forme-opaaje prostora i vremena) u
osnovi
same
loginosti
logike.
Utemeljuje
transcendentalnu
logiku,
transcendentalnu dedukciju kategorija, transcendentalnu analitiku, dijalektiku, kao
transcendentalno-kritiki metod, organom moderne nauke.
U stvari, kada se u transcendentalnoj subjektivnosti utemeljuje sva loginost
logike, takva logika vie nikada ne moe biti potpuno odvojena od sadraja (biti samo
neprotivurenost prazne analitike forme A=A), nego prvo praosnovno jedinstvo
najstarije sintetike forme ja mislim, a zatim (nuno) i neprotivurenost (samog)
sadraja! Zapravo, neprotivurenost i identitet bilo koje, kakve objektivnosti (bilo kojeg,
kakvog sadraja), moe se utemeljiti tek iz jedne iste volje i jedne Ja=Ja iste vlastitosti.
[2]

Formalna i sadrinska logika

Ve se kod Fihtea delimino a u potpunosti kod elinga i Hegela, ta Kantova najstarija

sintetina forma logike, Ja mislim, ne moe se odvojiti, ne samo od sadraja miljenja,
nego od svakog mogueg sadraja! I umesto iste subjektivnosti i njenih praznih
razumskih i ulnih formi, naspram slepog sadraja, kroz apsolutnu subjektivnost,
sintetiko-analitikog Ja, apsolutnog suenja, miljenja, kada shvata kao
neprotivurenost i identitet ka svom moguemstvarnomnunom sadraju,
neprotivurenost sadraja. Ta je apsolutna subjektivnost po svojoj sintetikoanalitikoj osnovi sada zadata prema svoj moguoj objektivnosti (sve to je stvarno je
umno i sve to je umno je stvarno), kroz apsolutnost dijalektike logike, kao
neprotivurenosti forme i sadraja, kao apsolutni identitet subjektivnoobjektivnog.
Ve je Kant najstarijom sintetikom osnovom logike (pre analitike) u osnovi
aritmetike pre neeuklidske geometrije i sve empirijske nauke, podrazumevao ne samo
neku transcendentalnu, nadiskustvenu, nego oigledno i neku metafiziku osnovu
nauke! U svakom sluaju, bez obzira na iste sudove euklidske geometrije, za koje se,
moda, s pravom moe rei da u svojoj sintetikoj osnovi pretpostavljaju apriorizam
istog opaaja prostora, koji sa nekim drugaijim aksiomama neeuklidske geometrije

vie ne vai, i u neeuklidskoj geometriji ostaje i dalje stariji problem aritmetike,

sintetike osnove samog rauna, broja. I pre (iza) aritmetike jo starije sintetike osnova
logike, koju pretpostavlja i relativistika fizika i kvantna mehanika. I da je oigledno
da upravo Kant pokuava da objasni, utemelji tu nadempirijsku, apriornu podjednako
sintetiku kao i analitiku stariju osnovu logike (matematike) i sa njom i same (svake)
nauke. Da ponudi transcendentalnu logiku: apriornih formi istog uma, razuma,
opaaja, kao organon moderne nauke.
Neki je apriorizam, transcendentalizam svakako nuan: prvo za utemeljenje same
logike, aritmetike, a samim tim i za svaku prirodnu nauku. Prema tome, ne samo
savremena filozofija nauka nego ak i sama savremena naukae mora ukljuiti istu
subjektivnost pre sve objektivnosti i Kantov transcendentalni okret, biti na neki nain
kantijanska, i biti na kraju nuno kao nauka neko jedinstvo apriornog i
aposteriornog. I ne samo prirodna nauka (fizika), nego ak mnogo pre sama ista
logika i matematika, koje se svakako podrazumevaju i u kategorijalnom sklopu prirodne
nauke.
Svakako Kantovo utemeljenje filozofske osnove nauke ne obraa se nijednoj vladajuoj
naunoj paradigmi, nego trai opte i nune osnove same naunosti uopte. Kantov
apriorizam ne nastupa kao filozofija konkretne naune paradigme, niti kao sinteza
optih i nunih sudova svih posebnih nauka, nego njegov kriticizam,
transcendentalizam, kao organon moderne nauke, prvo pronalazi najstariju praosnovu
transcendentalnog jedinstva same logike, loginosti uopte, koja je nuna za
utemeljenje same mogunosti optih i nunih sintetikih sudova matematike, paradigme
naunosti uopte. Njegova kritika filozofija praznim formama transcendentalnih ideja
uma, transcendentalne apercepcije (praosnove samosvesti) i logikih kategorija i istih
opaaja prostora i vremena, pre svega sluajnog, pojedinanog, promenljivog sadraja,
trai apriornu sintetiku osnovu nepromenljivih, optih i nunih sudova matematike i sa
njom same naunosti, nauke. Savremena filozofija nauke, po vladajuoj naunoj
paradigmi osnovnih sudova zadate nauke trai jedne strane, neprotivureno jedinstvo
svih pojedinanih nauka, a sa druge strane, pokuava sa vladajuom naunom teorijom
prirodne nauke da dokae neprotivureno jedinstvo sa rastuim eksperimentalnim
iskustvom.

Komentar

Kantov meta-fizis, apriornih formi istog razuma, opaaja pre svega iskustva i svih
kategorija fizike, ima zadatak da utemelji, objasni, pokae: kako su uopte mogui
sintetiki sudovi matematike, koji stoje u osnovi fizike kao prvostepene prirodne nauke,
a tako i sama naunost nauke? Tanije, dokazuje i da je sama loginost logike pa za njom
i matematike (aritmetike, geometrije), prvo data kroz praosnovu samosvesti; da je
sadraj sve objektivnosti, svaki opaaj, percepcija i na osnovu njega svaki pojam, sud,

zakljuak, utemeljen u najstarijoj Ja=Ja sintetikoj osnovi iste subjektivnosti

transcendentalnoj apercepciji. Da to najstarije sintetiko jedinstvo utemeljuje prvo sve
zakone logike i sve njene kategoriji, a sa njima dalje uz praopaaje prostora i vremena
geometriju i aritmetiku, kategorijalni sklop matematike, a samim tim i nauku,
kategorijalni sklop prirodne nauke, svaku moguu naunu paradigmu. To jest,
matematika nuno pretpostavlja stariji logiki sklop, a logika najstariju sintetiku
osnovu samosvesti. To jest, sintetika praosnova samosvesti ne stoji stoje pre sve
analitike logike i svih njenih kategorija, pa, svakako i pre same matematike. Meutim
iako se sintetika praosnova samosvesti podrazumeva u osnovi logike, ili pre svake opte
i nune fizike (prirodne, nauke) opte i matematike, ona se u prirodnoj nauci ne
razmatra. To jest, prirodna nauka zaboravlja da opta i nuna osnova njenih zakona nije
mogua induktivno (Hjumovi argumenti) da ak i u osnovi logike, matematike
podrazumeva transcendentalnu subjektivnost, praosnovu samosvesti
I tu Kant daje doprinos u odnosu ak i na Platona [3]. U krajnjem sluaju, ta praosnova
pojma, suda, zakljuka uopte: logikih zakona: identiteta, neprotivurenosti i
iskljuenja treeg, moe se utemeljiti samo iz samosvesti, iste volje i jedne iste
vlastitosti. Analitiko, tautoloko A=A, tek utemeljiti iz sintetiki starijeg Ja=Ja; koje je
nuno ne samo za logiku, praosnovni identitet A=A, ili matematiku, 1=1, identinost
jedinica, i za svaki logiki, nauni, filozofski sud u kome se pretpostavlja praosnovna
forma identiteta subjekta i predikata (subjektivnostiobjektivnosti), osnova samog
znanja data jedinstvom predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zakljuku.
Dodue, on nasuprot Platonu, on optu i nunu matematiku izvodi iz transcendentalnog
Ja, opteg i nunog miljenja, suenja i opteg i nunog spoljanjeg i unutranjeg
opaanja.
Meutim, u osnovi matematikog 1=1, 2 +2 = 4, ne lei neka logika istost A=A, nego
upravo jedna pojedinana, ista vlastitost, jedno voljno Ja=Ja, nosi tu logikomatematiku istost, logiko A=A! Ja nemam jednu Ja=Ja istu, istu vlastitost iz broja
jedan, nego iz jedne iste, iste volje, vlastitog Ja=Ja, tek znam za broj jedan. Da nije
ovek jedna ista vlastitost, ne bi znao ni za kakvo jednako, isto, jedan. Najstarije jedno,
jednako, isto, jedan, za svako je i da, moe biti samo jedna ista vlastitost. Samo se iz
tog najstarijeg jedan, jedne iste vlastitosti zna za broj jedan i svaku je i da jednakost,
istost u pojmovima, sudovima znanja! Jedino iz jedne jue, danas sutra samooigledne
iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe, ovek ima svest o sebi,
samosvest. Ta sintetika osnova iste volje i jedne slobodne vlastitosti utemeljuje A=A
logiko-analitiku praosnovu zakona identiteta i zakona neprotivurenosti. I zato, to
postoji konkretna stalnost samooigledne sintetike osnove iste volje jedne i
slobodne vlastitosti svoga Ja=Ja, postoji i prazna optelogika, matematika. Opta i
nuna matematika, nauka, prazne forme razuma, uma, zakoni logike, svoje sintetiko
utemeljenje imaju samo kroz jednu veno ivu (i pojedinanu) vlastitost! Ja mislim
ima svoj spontanitet samo kroz istu volju, pojedinano Ja=Ja, jednu istu
vlastitost. Slobodna i pojedinana vlastitost jedina je sintetika osnova svega prema
jednom i jednog prema svemu. I pre bilo koje, kakve optosti i nunosti ovek u istoj
volji licem k licu potvruje pred drugim, kao i drugi pred njim, jednu pojedinanu i
neponovljivu istu vlastitost![4]

Odgovor Ajntajnovoj primedbi Kantu

Ve je reeno, da je jedna stvar kada se podriva euklidska geometrija (sintetiki sudovi

geometrije), a sasvim druga, kada se podriva sama logika ili sudovi aritmetike! I da
fizici (prirodnoj nauci) ne pada na pamet da preispituje stariju logiku, ili aritmetiku
osnovu, koju svakako podrazumeva u svakoj novoj vrsti geometrije, dok se Kant (ranije
Pitagora, Platon...) i te kako time bave.
Iz logikih kategorija: kvaliteta, kvantiteta, relacije i modaliteta filozofija se
oslanja na kategorije kvaliteta i modaliteta a paradigma prirodne nauke polazi od
kvantiteta i relacija.[5] Sve raznovrsne kvalitete i modalitete (naine postojanja) svodi
na prvostepene kvantitativne odnose, relacije. Relativizuje sve mogue drugostepene,
treestepene kvalitete i modaliteta, teorijom relativiteta supstancijalizuje, apsolutizuje
kategoriju relacije. Zapravo, Ajntajn (pogotovu pri kraju svog ivota) kroz sintetiku
kategoriju relacije trai monistiku osnovu jedne jedinstvene fizike nauke, koja e iz
supstancijalne relacije (izmeu jedne konstante i svih ostalih promenljivih) povezati
sve kategorije fizike u jednu jedinstvenu teoriju. Pokuava da sva dejstva mikromakro
sveta shvati kroz jednu jedinstvenu siluenergiju i takozvanom teorijom svega
objedini elektromagnetizam i gravitaciju. Ta sveobuhvatna teorija celokupne fizike
nauke treba da omoguim neprotivureni kategorijalni sklop svih osnovnih elemenata
prirodne nauke: da jednom apsolutnom relacijom u odnosu izmeu supstancije i
akcidensa pronae onaj opti i nuni zakon koji vai u svim podrujima makro i
mikrofizike podjednako, dostigne neprotivureno znaenje svih kljunih pojmova fizike,
njenog celokupnog eksperimentalnog iskustva.
Iz tog razloga Ajntajn odrie mogunost bilo kakvog apriornog zasnivanja sintetikih
sudova a priori.
On u svojoj primedbi Kantu, ne dozvoljava da se nijedno A, B. C, D... izdvoji
dualizmom (hipotetike) prazne forme od (hipotetikog) slepog sadraja, kao apriorno
od aposteriornog; pogotovu da se kao neka prazna forma ulaistog opaaja
(prostora, vremena) izdvoji od svakog empirikog sadraja prostora, vremena. Tako
Antajnova jedinstvena osnova A,B,C,D,E, ili E=mc makro-mikrofizike ima pet
promenljivih. To jest, on u jednom doslednom monistikom sistemu u kauzalnom
odnosu izmeu supstancije (jedinstvene praenergije i akcidensa (svih njenih pojava) sve
sutinske promenljive fizike: masu, energiju, prostor i vreme sagledava iz apsolutne
brzine svetlosti... njihovo dijalektiko jedinstvo pronalazi u apsolutnoj relacije:
E=mc. Daje sutinsku vezu svih pet promenljivih, relativnih veliina, prema jednoj
nepromenljivoj, apsolutno konstantnoj veliini, najveoj moguoj brzini svetlosti!
Meutim to apsolutizovanje kvantiteta u u apsolutnoj relaciji teorije relativiteta
kvantitativnim odnosom supstancije akcidensa koji povezuje sve promenljive trai opet

jednu (konstantu) apsolutnu nepromenljivu. Iako ne dozvoljava apriornost,

nepromenljivost nijedne od tih veliina posebno, samim zasnivanjem apsolutne
relacije, apsolutnost relacije, zahteva, apriornost aritmetike, apsolutnost najstarijeg
kvantiteta, kvantitativnog odnosa, broja. To jest, ako to relativizovanje mase, energije,
prostora, vremena.., svih promenljivih, apsolutnom nepromenljivom relacijom teorije
relativiteta trai apsolutizovanje brzine svetlosti, onda taj relativistiki kontinuum
prostora-vremenamaterije-energije, za to definisanje, odreenje konstante najvee
mogue brzine svetlosti, na indirektan nain: trajanjem (sekund) , oigledno trai
aritmetiko vreme, i duinom (300 000 km) geometrijski (euklidski) prostor!
Upravo ta apsolutnost kvantitativnog, brojnog odnosa, umesto apsolutnosti nekadanjih
kvaliteta, veliina (mase, energije) klasine fizike, a pogotovu, apsolutnosti prostora,
vremena, omoguava to relativizovanje svih ostalih veliina, koje stoje u temelju
relativistike fizike. Pored toga, taj apsolutni odnos, relacija izmeu svih promenljivim
veliina, podrazumeva opet neku najstariju formu (logiku, aritmetiku, broj) i
najstariju sadrinu: foton ili svetlosni talas (u kvantnoj fizici najmanji kvant
dejstva). U krajnjem sluaju simetriju materije antimaterije ili energijeantienergije,
hipotetiku praenergiju koja sastavlja elektromagnetizam i gravitaciju, ili apsolutni
singularitet, hipotetiko sve identino sa nita.
Oigledno da se apsolutnost broja, aritmetike, kvantitativnih odnosa svakako
podrazumeva za apsolutnu brzinu svetlosti u teoriji relativiteta za apsolutnu relaciju
apsolutni odnos izmeu svih promenljivih, relativnih veliina. To jest, tim apsolutnim
kvantitativnim odnosom za opte i nune nepromenljive relacije relativistike fizike ili
matematike, kvantne mehanike umesto samih promenljivih, sluajnih i pojedinanih,
promenljivih veliina, ili beskonane kvalitativne raznovrsnosti pojedinanih stvari,
pojava (materijeenergije) vidljivog fizikog sveta, ponovo se apsolutnou logike,
matematike, broja iza sve mikro-makro fizike pretpostavlja osnova neke metafizika!
To jest, kada se relativistikoj fizici ili kvantnoj mehanici relativizuje svaka klasina
veliina, na kraju svaki mogui kvalitet, za apsolutnost i jedne i druge relacije
(relativiteta i neodreenosti) i dalje se pretpostavlja apsolutnost aritmetike, logike,
apsolutni kvantitativni odnos, kvantitet. Meutim, Ajntajn o samoj nepromenljivoj,
optoj i nunoj logici, ili aritmetici, broju, koja se pre euklidske geometrije ne
podrazumeva u osnovi klasine fizike, nego i relativistikom prostoru bilo koje, kakve
vrste neeuklidske geometrije, ne kae nita! Ne kae nita o toj zadnjoj sintetikoj osnovi
matematike u osnovi fizike i pre toga matematike logike u osnovi matematike.
Apsolutnost kvantiteta, relacija aritmetike se ne relativizuje, problematizuje,
iako se ona i te kako podrazumeva za apsolutnosti svake relacije relativistike ili kvantne
fizike, a iza apsolutnost aritmetike, svakako i starija apsolutnost logike! Taj kvantitet,
matematiki logos, odnos sam po sebi ne priznaje, ne prihvata kao jedna od veliina u
fizici, iako se tu, oigledno, sa neproblematizovanom matematikom, prvostepenim
kvantitativnim odnosom u supstancijalnoj relaciji pretpostavlja u samoj fizici (iza fizike,
fizikog uopte, bilo koje, kakve objektivnosti) neka osnova metafizike, metafizikog
(sintetiki najstarije subjektivnosti).

Neko moe rei da broj, relacija, kvantitet sam po sebi, ne postoji realno, na isti nain,
kao i neke druge fizike veliine: masa, energija, brzina... S kojim pravom? U
savremenoj matematikoj fizici upravo se gube sva oblija realnih veliina, i ve sa
Hajzenbergovim principom neodreenosti sve pretvara u kvante dejstva,
hipotetike najmanje jedinice koliine kretanja... Tanije, u relativistikoj fizici, a
pogotovu kvantnoj mehanici, vie nijedna veliina nije realna, sve se potire, menja,
preobraava, pa ak i ono nepromenljivo (apriorno) izmeu promenljivih, relativnih
veliina apsolutna relacija naunog zakona, nepromenljivi kvantitativni odnos izmeu
tih promenljivih, relativnih veliina, ostaje samo po verovatnoi promenljivi odnos
izmeu promenljivih fizikih veliina (estica, energija). U stvari jedina realna fizika
veliina na kraju, je, kao kod Pitagore, taj aritmetiki, kvantitativni odnos!
Sa druge strane, u filozofiji, pretpostavka apsolutnih kvantitativnih odnosa, brojeva,
kvantiteta ili relacija kao supstancija svih ostalih stvari, postoji ve kod
pitagorejaca. Ve Pitagora tvrdi da su brojeve i njihove harmonije elementi svih stvari,
sama, vena bia od kojih je sainjeno sve.
I kod Platona je taj problema matematike (pogotovu aritmetike), jedan od osnovnih
problema; i u odnosu prema fizikih svetu, i prema samim po sebi, venim, idejama. Za
Platona aritmetiko-geometrijski oblici postoje u posebnom svetu matematikih bia,
kao posrednici izmeu fizikih oblika (promenljivih i konanih u vremenu) i
metafizikih (nepromenljivih i venih); i mogu se sagledati samo iz istog pojma.
Platon prihvata da postoje matematika bia kao prelazne stvarnosti, razliita s jedne
strane od ulnih bia to su veita i nepokretna a s druge strane od ideja to su one
mnotvo slinih primeraka dok je ideja sama po sebi jedna i pojedinana i zasebna
stvarnost.[6] Izmeu mnotva ulnih bia i pojedinanosti ideja, postoje na neki nain
kao jedinstvo mnotva matematika bia. I ta matematika bia su po njemu
odvojena od materije i vena i nepokretna, jer je samo tako nauka o njima mogua. Zato
postoji podjednak problem pri razjanjenju odnosa matematikih bia i fizike
stvarnosti, kao i u odnosu matematikih bia i najstarije logiko- ontoloke sintetike
osnove sveta po sebi, venih ideja
Savremena nauka te matematike elemente (metafiziku osnovu aritmetike i pre
aritmetike logike) ne posmatra kao nekakvu stvarnu fiziku veliinu, bie, elemenat,
nego koristi, uzima samo operativno. Platon vidi brojeve kao posebna bia izmeu
ulnog sveta i sveta ideja, ili daje aritmetiko-geometrijsku konstrukciju osnovnih
elemenata i vidljivog sveta; te matematike elemente postavlja pre svih fizikih veliina:
na primer sadanje mase, prostora, vremena, materije, energije, ak kao prvenstvene
elemente svake druge veliine. Zato kroz usta zamiljenog pitagorejca Timaja trai iza
sve pojavnosti vidljivog sveta najstarije aritmetiko-geometrijsko-logike veze,
praosnovne matematikologike atome; ne samo sloenih stvari nego i samih
elemenata. A iza aritmetiko-geometrijske matematikih elemenata fizike, fizikog
sveta, ak logiko-aritmetiku stariju starije due. Na kraju i iza aritmetike (od istog
razliitog i bia) logiku-ontoloku aritmetiku osnovu kosmike due, najstariju
metafiziku osnovu.

Zapravo, Platonova fizika, nasuprot Demokritove, koja se zasniva na najsitnijim

nedeljivim materijalnim esticama, atomima u stalnom kretanju u praznom prostoru,
razliitim po obliku, redu, i poloaju, sve elemente materijalnog sveta utemeljuje na
pitagorejskoj, kvantitativnoj, brojnoj, matematikoj osnovi. Zato je njegova fizika, koja
osnovne fizike elemente, i svu sloenu fiziku stvarnost pokuava po delu uma i
nunosti da konstruie iz prostih i jednostavnih aritmetiko-geometrijskih logikoulnih atoma, slinija pokuajima savremene matematike fizike nego Njutnova. [7]
Kada bilo koji, kakvi zakoni savremene prirodne nauke, umesto apsolutnih i
nepromenljivih veliina klasine fizike, apsolutizuju samu relaciju, kvantitativni odnos
izmeu svih relativnih, promenljivih veliina, oigledno da takva naunost pretpostavlja
stariju aritmetiku i iza aritmetike logiku, sintetiku osnovu logike, i samim tim
indirektno Kantovu sintetiku praosnovu transcendentalne subjektivnosti pre svake
mogue objektivnosti. Tako se u pogledu Ajntajnove zamerke Kantu, o nemogunosti
sintetikih sudova a priori, dolazi do jedne paradoksalne situacije. Oigledno je da se
upravo Kant, sa svojim transcendentalizmom, pozicionizmom, apriorizmom
ispred svih fizikih veliina, bilo nekritiki datih samih po sebi, ili kao sluajnih i
pojedinanih promenljivih, i istom subjektivnou pre svake objektivnosti trudi
da omogui, utemelji prvo samu logiku, aritmetiku, koje su nune za samu naunost
nauke, njihove sintetike sudove a priori, pa, ak i samu neeuklidsku geometriju ili
relativistiku ili kvantnu fiziku njihove sintetike sudove a priori!
U stvari, Ajntajn tom primedbom Kantu odbacuje jedinu osnovu svoje matematike
(monistike) fizike, jedino mogue sintetiko utemeljenje svoje teorije relativiteta, koja
naspram svih relativnih kvaliteta u kontinuumu prostora-vremena-mase-energije
pokuava da zasnuje u apsolutnoj relaciji, na kraju, apsolutnom brzinom svetlosti u
kvantitetu, matematici jednu neprotivurenu monistiku fiziku (jednu neprotivurenu
fundamentalnu teoriju cele prirodne nauke). Sasvim je oigledno da apsolutnost svake
relacije prirodne nauke, pa svakako i najstariji relacioni sud, sintetiki sud njegove
relativistike fizike, podrazumeva stariju kvantitativnu osnovu, apsolutnost aritmetike,
a ta apsolutnost relacija aritmetike stariju apsolutnost logike, a apsolutnost logike
stariju sintetiku osnovu samosvesti, ili prasintetiku osnovu stvarajue (Boije)
apsolutne subjektivnosti.
Prema tome, iako na prvi pogled Ajntajnovi argumenti protiv Kantove apriornosti
prostora imaju smisla, ako se paljivije posmatra to Ajntajnovo pobijanje klasine
Njutnove fizike i relativizovanje prostora, vremena, mase, energije, videe se da ono i te
kako pretpostavlja stariju apsolutnost aritmetike i iza nje logike, a samim tim
transcendentalnu subjektivnost pre svake objektivnosti. A na kraju moda ak i
metafiziku osnovu (kosmiki um, Boga koji misli, rauna), transcendentnost
apsolutne ideje ili apsolutne subjektivnosti.

Kvantitativna
beskonanost

kvalitativna

logika.

Kvalitativna

kvalitativna

Osnova naeg vladajueg kategorijalnog aparata moe poivati na kvalitativnoj i

na kvantitativnoj osnovi.
Sva filozofija: a pogotovu ona najjaa Platona, Aristotela, Hegela.., poiva na
kvalitativnoj osnovi. Savremena matematika fizika i Pitagorina filozofija, na
kvantitativnoj osnovi.
U prvoj grupi, se iz kvalitativne osnove pretpostavlja apsolutan kvalitet i apsolutan
nain postojanja: Svi mogui kvaliteti, kvantiteti, relacije i modaliteti svode
na apsolutni kvalitet i apsolutni nain postojanja: Boga, Duha, ideje..,praelementa
(elemenata), supstancije, monade.... Sve se shvata po najstarijem supstancijalnom
kvalitetu, venom (optem i nunom) modalitetu.
Po drugoj, kvantitativnoj osnovi (naunoj uglavnom) trai se apsolutan kvantitet i
apsolutna relacija. Pretpostavlja se na poetku, kraju najmanja, najvea koliina
kretanja, energije; najmanji kvant dejstva, ili najvea zbirna koliina toplotepritiska singulariteta prvobitne take beskonane praenergije pre prostora,
vremena, mase, svakog oblika energije, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, svi
prostorno-vremenski kvaliteti materije-energije, i sve mogue-stvarne-nune relacije,
naini postojanja.
Svakako da se i problem beskonane deljivosti, ili umnoenja beskonano velikog ili
malog ne mora nuno posmatrati samo u kvantitativnon smislu, nego mnogo pre po
starijem, sutinskom smislu (kao, na primer, kod Platona, Aristotela, Spinoze, Hegela)
unutar jednog kvaliteta (po kategorijama, rodovima, vrstama, supstancijalnim idejama,
razliitim aributima, modusima, stepenima samosaznanja apsolutne ideje),
kvalitativno! Pa ak i ukljuiti (ontoloka) razlika, drugo,
mnotvo, drugo bie, supstancija, drugi supstancijalni kvalitet (kao kod
Lajbnica). Sve razlike, mnotvo razvrstavati, deliti po starijoj, logiko-gramatikoj
kvalitativnoj, sintetikoj osnovi a ne samo matematikoj, kvantitativnoj, analitikoj.
Da li jedan kvalitet, samo svojim poveavanjem, umnoenjem ili smanjivanjem,
deljenjem, menjanjem po kvantitativnoj osnovi, moe (potpuno) izgubiti svoj kvalitet, ili
prei, dobiti neki drugi (ak suprotan) kvalitet?[8] Vai li tako neto na nivou isto
aritmetikih ili geometrijskih oblika. Da li krug, lopta beskonanog poluprenika prelazi
u pravu, ravan, ili mnogougao beskonanim brojem strana u krug? Opet, iako se kae da
taka nema dimenzije, kae se da je prava skup taaka ima barem duinu Takoe,
i da se izmeu bilo koja dva broja moe beskonanom deljivou uvesti, umetnuti
beskonani skup decimalnih brojeva
Slobodno se moe rei, da se ta druga, sutinska (kvalitativna) deljivost, ili, pak,
umnoenje, kao praosnova same (svake) sutinske razlike, razliitosti svih stvari, bia i
mogunosti mnotva uopte, kod filozofa skoro uvek trai po nekom praosnovnom

kvalitetu. Na primer, Platon sutinsku razliku izmeu kvaliteta shvata po sebi,

izjednauje sa samim pojedinanim biima, stvarima po sebi, venim idejama. I tu se
po najstarijoj logiko-ontolokoj nunosti zakljuuje da prvo mora postojati jedan
apsolutan kvalitet i nain postojanja sam po sebi (najvia ideja dobra), ne samo
nad svim ulnim kvalitetima, nego i nad svim pojedinanim kvalitetima venih ideja.
Aristotel uzima Boga kao apsolutno nuan veni kvalitet i nain postojanja, nad
svim raznovrsnim kvalitetima, nainima postojanja ostalih rodova i vrsta. Dekart nad
svim raznovrsnim kvalitetima nalazi dva apsolutna kvaliteta, miljenje i prostornost
kao dva najvia roda, podruja bia. Spinoza po logiko-ontolokoj nunosti apsolutan
kvalitet i nuno postojanje jednog Boga sa beskonanim brojem beskonanih
atributa ili konanih modusa. Lajbnic beskonano mnotvo kvaliteta razliitih
predstava supstancijalnih monada, sa Bogom kao najviom monadom svih
monada, regulativnim principom (prestabiliranom harmonijom) svih monada.
ak i Pitagorine harmonije i brojevi se u svojoj praosnovi svih drugih kvaliteta ne
moraju nuno posmatrati samo kao (koliine, veliine), kvantiteti, nego su, pre svega,
predstavljeni kao posebna regija matematikih bia izmeu promenljivih i sluajnih
ulnih stvari i nepromenljivih venih ideja, vie kao neki kvaliteti.
Dakle, svaka (ak i beskonana) deljivost, kod svih tih filozofa, pa ak i ona po
kvantitetu, dolazi nuno po nekom starijem kvalitetu. Svaki kvantitet neega
koliina, veliina bilo ega slui umnoenju, plodnosti nekog kvaliteta. I zato je, opet,
svakim sabiranjem, oduzimanjem, deljivou ili umnoenjem, dakle, svakim moguim
kvantitetom uvek podreen nekom starijem kvalitetu. Shvata se, postoji, jeste po
nekom starijem kvalitetu. U osnovi, svako hipotetiko beskonano sabiranje,
umnoenje, ili oduzimanje, deljenje, bilo koja kvantitativna razdvojivost, spojivost od
dela ka celini i celine ka delu u filozofiji, slui nekoj kvalitativnoj spojivosti, logikoj
beskonanosti, kvalitativnom razlikovanju, mnotvu prvenstvenoj sintetinosti;
podreena je uvek nekoj praosnovnoj celini, jedinstvu, kvalitetu.
U prirodnoj nauci (pre svega u njihovoj osnovi fizike, matematike) je obrnuto: svaka
hipotetika beskonana deljivost, bilo kojeg kvaliteta, sloenosti, spojivosti, opet, po
apsolutnoj analitinosti, beskonanoj deljivosti po koliini, veliini, zasnovane je na
nekoj poetnoj jednostavnosti, u kojoj nestaje svaki kvalitet, izjednauje, na kraju,
ak, sva materija-energija (svaki mogui, oblik sadraj, kvalitet) sa beskonano velikommalom koliinom, veliinom antimaterije, antienergije pre svakog oblika postojanja
punog svega praznog, nita.
Dakle, ako se posmatraju praosnovne logike kategorije po kvalitetu, kvantitetu,
relaciji i modalitetu, moe se rei da se u filozofiji svaki mogui kvantitet i relacija
(matematike kategorije kvantiteta, i relacije) podreuje (logiko-gramatikim
kategorijama) kvaliteta i modaliteta. U krajnjem sluaju svi mogui kvaliteti i
kvantiteti, modaliteti i odnosi, relacije meu njima svode se na sintetiku praosnovu
nekih supstancijalnih kvaliteta. Na kraju, na neki apsolutni kvalitet i nain (oblik)

postojanja. Za nekoga je to Voda, za nekog Vazduh, za nekog Vatra.., ili Elementi,

Logos Jedno, Atomi i prazan prostor, Harmonija i Broj, Ideja, Bog
Ve je reeno da svaki od ovih filozofa trai osnovu apsolutnog kvaliteta i naina
postojanja na koji se mogu svesti, iz kojeg se mogu izvesti, objasniti svi ostali kvaliteti i
naini postojanja.
U nauci je obrnuto. Bilo kakav kvalitet i nain postojanja (logiko-gramatike
kategorije), podreuje se starijem kvantitetu i relaciji (matematinim kategorijama).
To se beskonano u konanom, ili konano u beskonanom trai po kvantitativnoj
deljivosti svake sloevine, kvaliteta; prvo do molekula (spojeva razliitih atoma), po
elementima periodnog sistema, pa dalje u samom atomu (odnosu subatomskih estica),
pokuava da nae ona praosnova apsolutne relacije, kvantiteta, kvanta koja dalje
daje, moe da objasni beskonano mnotvo svih ostalih kvaliteta i naina postojanja. Tu
je, obrnuto, svaki, pa i najvii kvalitet i nain postojanja, podreen kvantitetu, i
relaciji. U svakom sluaju, po naelima kvantne fizike zasnovane na matematikologiko-injeninim kvantima dejstva najmanjih koliina, veliina zadnjih praestica
praenergija, kao jedinih apsolutnih oblika, naina postojanja, svaki (drugi) kvalitet, i
oblik postojanja tu slui kvantitetu. Teoretski, nekoj zadnjoj, apsolutnoj relaciji,
kvantitetu, veliini, koliini najmanje, najjednostavnije estice, kvanta izjednaene sa
energijom, u kojoj nestaju svi drugi kvaliteti, i oblici postojanja. Na kraju se sve
posmatra po praosnovnoj estici-energiji kvantu dejstva, svetlosnom kvantu (najmanjoj
energiji), ili po istoj, apsolutnoj relaciji u prvobitnoj nadumno jakoj sili (hiper hiper
velikoj energiji) gde se izjednauju materija i antimaterija, energija i antienergija, sve i
nita.
Prvo se svaki bioloki kvalitet svodi na hemijski organski (sloenih molekula), pa na
hemijski neorganski(jednostavnijih molekula): na kraju hemijski, molekularni na fiziki
(atomski) elemenata. Zatim na prvobitni kvalitet praelementa svih razliitih atoma
vodonikov atom, a sam praosnovni atom vodonika na kvalitete praosnovnih
subatomskih estica. Na kraju se i taj praosnovni kvalitet teorijski zasniva na
hipotetikoj esticienergiji, ili istom kvantitetu, kvantu dejstva beskonano male
energije, koliine kretanja, ili nasuprot na prvobitnu super jaku siluenergiju (iz koje su
nastale jake nuklearne sile, slabe nuklearne sile, elektromagnetizam i gravitacija),
hipotetiku
pramaterijupraenergiju
prapoetnog
svega,
izjednaenog
sa
antimaterijom-antienergijom prapoetnog nita.

Unutranji vid znanja iz sveobuhvatne teorije (ideje) za sve pojave sveta i

sve pojave svesti i spoljanji vid deliminog, pojedinanog

Savremena nauka sve dogaaje, pojedinane injenice, posebne ulne utiske (svakako i
one pomou najsavrenijih instrumenata) svih razliitih pojava, deavanja tumai,

interpretira na kraju iz jedne hipotetike svepovezanosti, zavrne teorijske slike cele

nauke, starijeg jedinstva svega sveta ili starijeg svega unutra, najstarijeg jedinstva jedne
iste voljesvesti. I pre i posle svih razliitih razumsko-ulnih, pojmovno-opaajnih
odnosa, posebnih teorijsko-injenikih opisa, oigledno zahteva, podrazumeva neko
starije jedno, jedinstvo nauno-logikog vida znanja, ili nauno-logikog rauna,
izricanja. Isto kao to se sve razbacano, po svakoj posebnoj drai, raznovrsnosti ulne
energije vidi tek kroz njihovo proimanje, ukrtanje u induktoru razuma, svesti, tako se i
sve razbacano znanje, po bitnom pojmu, injenici iskustva neke posebne nauke,
povezuje tek u sintetikoj osnovi sveobuhvatne teorije koja u svom jedinstvu dri sve
osnovne ideje te nauke. U stvari, vidi se tek kada se unutranjim vidom znanja vidi sve
sa svih strana iz zavrnih zakljuaka te nauke, kada se u jednoj logikoj slici,
neprotivurenoj teoriji sastave svi najbitniji pojmoviinjenice, osnovne kategorije i svi
posebni pojmovi, sudovi. Prema tome, sve ono to se vidi iz ulnog vida, vidljivo, vidi se
na kraju indukcijom, induktorom svesti, ili pomou logike slike, tumaenja jedne
sveobuhvatne naune teorije logikim vidom, uvianjem, vienjem iz neulnog,
nevidljivog.
Svakako da i taj zavrni logiki vid znanja na osnovu poetnog spoljanjeg vienja mora
imati neku sintetiku osnovu, za jedinstvo same stvari, sintetiku praosnovu u nama
samima za povezanost svih tih raznovrsnih slika, injenica, pojava, dogaaja; inae,
nauni jezik ne bi imao smisla, kao ni bilo kakva postavka njenih zakona, izricanje
optih pojmova, sudova, zakljuaka znanja. ak sada, pri najobinijem vienju, tek taj
vid znanja iznutra, sagledavanje svega sa svih strana koji povezuje sve razliite ulne
drai, kroz celoviti opis, tumaenje u najviem jedinstvu svih teorijskih postavki i bitnih
injenica iskustva tek utemeljuje u jednoj sveobuhvatnoj ideji. Naunim opisom se ta
poetna osnova neposrednih ulnih datosti pomera ka posebno bitnim injenicama
iskustva, i daljim unutranjim vidom znanja, upravo prvostepenim pojmovima,
sudovima, zakljucima svodi na neki nauno-logiki vid jedne sveobuhvatne teorije. To
jest, sve ono to se vidi, opet se na kraju naunim zakonima, relacijama celovitim vidom
znanja svega sa svih strana tumai, opisuje iz onoga, pomou onoga to se ne vidi!
Ve je reeno da savremena nauka ne odvaja prostor vreme, nego sagledava kontinuum
prostor-vreme kroz beskonano razliite logiko-matematiko-fizike odnose, stanja
mase-energije u stalnom kretanju. Svaka slika, utisak bilo kojeg ula, mogui oblik
fizikog postojanja daje se matematikom interpretacijom, zamenjuje beskonano
razliitim odnosima koliine kretanja, poslednjih, potpuno nevidljivih, neuhvatljivih
estica bez ikakvog oblija, identinim sa istom praenergijom. Na kraju, kako se ta
zadnja energija ne moe vie opisati nikakvom esticom, fizikim stanjem, u tom
zadnjem matematikom opisu mora se izjednaiti, ne samo estica i energija, nego
energija i antienergija, materija i antimaterija, postojanje i nepostojanje, sve i nita.
U svakom sluaju, kako tu nema vie nikakvog oblija, taj nauni vid koji daje
matematiko-logiko-fiziki opis stanja stvari, najpre je unutranji vid pojmovima
znanja. Nauno sagledavanje po jednoj osnovnoj ideji: neprotivurenom jedinstvu svih
posebnih ideja osnovnih pojmova i injenica eksperimentalnog iskustva u jednoj
sveobuhvatnoj teoriji, kao zajednikoj logi koj slici svih stanja stvari. Jer, da bi uopte
bilo koja od tih logikih injenica, ili nauni pojam imao svoje znaenje, smisao,

utemeljio kako treba, on se mora na neemu zasnovati. A ovde se ne moe nikako

zasnovati na neposrednoj ulnoj datosti, jer ona tu vie i ne postoji! Tanije, svaka ulna
datost, svega u osnovi vidljivog, tu se opet objanjava po nekoj starijoj logikomatematikoj datosti neulnog, nevidljivog! U pozadini tog logikog vienja, svega
vidljivog, sve fizike, opet se pokazuje, pre fizike, jedna osnova logike i matematike a
iza njih nevidljiva osnova neke najstarije metafizike!

Ne samo da se supstancijalna sloboda ivog ne moe izvesti iz opteg i

nunog neivog, nego se opte, nuno neivo moe utemeljiti samo iz
supstancijalne slobode ivog!

Priroda kod starih Grka, kao kod nas u etimolokom korenu rei (biti pri rodu,
raanju), mnogo pre naglaava ivu prirodu. Meutim, sa razvojem moderne nauke
priroda se u prvostepenom smislu shvata kao neiva a tek u drugostepenom,
izvedenom smislu, po sluajnosti, kao iva. Meutim, opte i nuno neivo i
pojedinano, slobodno (ili sluajno) ivo teko se mogu uskladiti. ivo na zemlji je
u ogromnoj neivoj vasioni mnogo pre sluajnost; po neverovatno mnogo uslova koji su
potrebni da se steknu za njegovo postojanje, skoro nemogunost. Meutim, sa druge
strane, s pravom se moe tvrditi da je ono to zovemo priroda, bez prvostepene ive
prirode, samo jedna opta imenica koja ni u naunom ni u filozofskom smislu nema
jedinstveno znaenje. Tanije, bez nekog ivog (pogotovu oveka) to uoblienje jedinstva
prirode nema nikakve osnove. Svako opte i nuno neivo se ne samo indukuje iz
posebnog, pojedinanog, ivog, nego se tek moe utemeljiti iz supstancijalne
pojedinanosti ivog! [9]
Optost prirode sama po sebi jo nita ne znai. Opaaji ula vide pojedinanu,
spoljanju stranu stvari, pojmovi razuma neka opta svojstva stvari, a filozofske ideje i
naune teorije sveobuhvatnu celinu stvari. Meutim, mi nemamo opaaje
(sveobuhvatne celine) prirode, nego prirodu samo kao opti pojam. U taj opti pojam
prirode moe se staviti beskonano mnogo razliitih suprotnih pojmova, sudova,
zakljuaka ili optih i nunih zakona svake posebne nauke koji bez celovite teorije jedne
sveobuhvatne ideje koja obuhvata sve posebne ideje, nemaju pravu naunost. Iz bezbroj
razliitih uglova gledanja ne moe se nikako po induktivnoj osnovi doi do nekakvog
apsolutnog, nego samo pojavnog jedinstva prirode. Nijedan poseban fiziki zakon nije
dovoljan za utemeljenje celovite prirode, nego se za njenu sveobuhvatnost trai
jedinstvo svih zakona ivog, neivog. Po Kantu se i to pojavno jedinstvo prirode, optih
i nunih zakona prirode moe utemeljiti samo u transcendentalnoj subjektivnosti.
Priroda moe biti samo priroda za nas, transcendentalna konstitucija (najoptija umna
regulativa) pojedinanog, posebnog pojavnog iskustva.

Kada nauka iz optih i nunih zakona objanjava ivo iz neivog, to objanjenje

slobodnog, pojedinanog ivog iz opteg i nunog neivog ne samo da ne ukljuuje
stvarajuu slobodu, nego drugostepeno slobodno, pojedinano, ivo svodi unapred na
sluajnost prvostepenog neivog. Meutim, kada nauka umesto stvarajue slobode
uvodi sluaj ili ivo svodi na sluaj, uopte bilo ta objanjava sluajem, to je isto kao
i da ga i ne objanjava!
Nauno svoenje slobode na nunost, razliitog na isto, pojedinanog na opte, unapred
slobodno, razliito, pojedinano, ivo svodi na fikciju, na sluajnost! Meutim, ve je
reeno da se ne samo optost i nunost nego i sva objektivnost, moe utemeljiti samo u
starijoj pojedinanosti, supstancijalnoj subjektivnosti! Nalije prie u kojoj se ivo ne
objanjava po optosti i nunosti zakona nego svodi na sluaj, jeste da se da se bez
stvarajue moi unutar same stvari, stalne promene, razliitog drugaijeg, naspram
nepromenljivog i istog ne samo ne moe objasniti samo ivo, nego se ne moe objasniti,
utemeljiti ni samo neivo bilo koje, kakvo neto naspram nita, bie, bivstvovanje
naspram nebia, nebivstvovanja!
U stvari, iz prvostepene opte nune neive prirode ne samo da se staje nasuprot
supstancijalne slobode i pojedinanosti ivog, nego i naspram svake stvarajue moi u
prirodi! I za optost i nunosti u prirodi, a kamoli za jedinstvo svakog slobodnog
pojedinanog, ivog, mora se pretpostaviti stvarajua mo (prvostepena razliitost i
sloboda), a za svako ivo pojedinanost, vlastitost svake jedinke, vrste. Meutim, u
nauci se vlastitost ive jedinke (ili roda ili vrste) unapred porie po sutinskoj osnovi,
svodi na (unapred nemogue po sebi) opte i nuno neivo, izvodi iz opteg i nunog
neivog!
Za Platona su ideje supstancijalna pojedinanost, Aristotel uvodi pojedinanost prvih
supstancija, Lajbnic supstancijalnu pojedinanost monada, a Kant svu objektivnost
utemeljuje u transcendentalnoj subjektivnosti, mada ne uvia da se ta optost i nunost
i istost samo mogu utemeljiti u istoj volji i jednoj istoj vlastitosti.

Komentar

Na primer, metafizika koristi pojam bie kao osnovni pojam, dok je to u (po) jeziku
samo jedna apstraktna imenica, opti pojam koji podrazumeva u svom opsegu svako
mogue pojedinano, posebno, opte bie. Svako konkretno bie jeste to to jeste po
nekom starijem supstancijalnom je, jeste odnosu, gde se nekom prvostepenom
subjektu prepisuje neko njegovo svojstvo, drugostepeni predikat.
Drugi smisao rei bie jeste budui oblik osnovnog glagola biti. Neto je bilo, sada jeste
ili u buduem bie. Svakako da je i prolo bilo i budue bie, izvedeno po osnovnog je,

jeste. To jest, kada se pita za znaenje jednog rei pojma, pita se ta (ono, to, ta re,
pojam, stvar, bie, pojava... ) je, jeste? To, svakako, vai i kada se pita ta je to biti, ili
bie, koje je znaenje samog pojma (rei) biti, bia, to, opet, vraa starijem je, jeste;
pokazuje, izmeu ostalog, da i to najstarije biti, bilo je ili bie, moe odrediti,
utemeljiti tek po nekom najstarijem supstancijalnom je, jeste odnosu, biti samo
predikat za (nuno neku) stariju supstancijalnost, ili neki subjekt. Kant je to najpre
uoio. Po njemu veza je, jeste pretpostavlja najstarije ja mislim, iz koga ide
samooigledno ja jesam. Ipak, njegov transcendentalizam nije doao do toga da to je,
jeste, jesam utemelji iz najstarije sintetike osnove samooigledne volje i jedne iste
vlastitosti.
Po Platonu, svako je, jeste znanje, istina opaaja, pojma ili supstancijalne ideje, svaka
saznatljivost saznanja, smislenost miljenja ili bivstvenost bia moe se utemeljiti samo
iz nadsaznajne, nadbivstvene ideje dobra.
Po Aristotelu najvie Boije miljenje o samom miljenju utemeljuje svaki istiniti je,
jeste odnos subjekta i predikata u sudu znanja.
Po Hegelu, svako je jeste, pa i praosnovno ja mislim, ja jesam pretpostavlja
apsolutni identitet subjekta i predikata (subjektivnosti i objektivnosti), sve mogue
je, jeste relacije, predikacije znanja objektivnog pojma, suda, zakljuka apsolutnog
miljenja,

Zato je uopte neto a ne nita, bie, bivstvovanje, a ne nebie,

nebivstvovanje?

Ovo uveno Lajbnicovo pitanje postavlja i na njega odgovara ve Parmenid da je neto

neto, a ne nita, bivstvovanje a ne nebivstvovanje, zato to se ne moe govoriti,
misliti, iskazivati o niem, nebivstvovanju, nego samo o neem, bivstvovanju. Za
Platona, ni utemeljenje bivstvenosti bivstvovanja ili smislenosti miljenja (saznatljivosti
saznanja, istinitosti istine) nije mogue bez najvie ideje dobra, a za Lajbnica po
najstarijem principu dovoljnog razloga, bez supstancijalne volje, udnje monade. To
jest, ako je nae saznanje, miljenje, govor, samo pojavno, onda e i samo bivstvovanje
(na osnovu pojavnog saznanja, miljenja, govora), nasuprot Parmenidu, biti samo
pojavno, mnogo pre nebivstvovanje nego bivstvovanje! Zato se bivstvenost
bivstvovanja mora utemeljiti u pre (iznad pojavnog) saznanja, miljenja, govora, u
samooiglednoj (nadsaznajnoj, nadmislenoj, nadizrecivoj) supstancijalnoj volji,
udnji monade.
Argument optih i nunih zakona nauke ide upravo naspram slobode, stvarajueg duha.
Nauka slobodu svodi na jo nepoznate, neotkrivene prirodne zakone, uzroke. Meutim,

bez stvarajue slobode u samoj stvari stalno razliitog, drugaijeg, naspram opteg i
nunog, istog, ne moe se utemeljiti ni samo neto naspram nita, bivstvovanje
naspram nebivstvovanja, a kamo li bilo koja, kakva optost i nunost. Optost i
nunost sama po sebi nita ne znai, niti je mogua; ona ne moe utemeljiti ni samu
sebe, ni bilo koje, kakvo neto naspram nita, bivstvovanje naspram nebivstvovanja!
Bez oveka (svesnog ivota) nemaju smisla ni pojedinani opaaji, pojmovi ili jedinstvo
prirode!Kakvog bi imalo znaaja da li je neto milionska temperatura zvezde, ili hladne
planete, ili skoro apsolutne nule praznog prostora, uopte da bilo koje, kakvo neko,
neto jeste a ne nije, da je to to je, a ne neto drugo, tree, sto, hiljadu tree...
kada je sve dato kao relativno, kao jedno u odnosu na drugo (nemogue po sebi)? Kao,
uostalom, bilo koji, kakav prirodan kvalitet, naspram drugog prirodnog kvaliteta
ili, pak, kvantitet, relacija ili modalitet? Uopte, odreenje jedne stvari preko druge,
neega sa neim dugim, razlikovanje bilo koje jedne stvari od druge stvari, bilo ega,
neega ili svega od nieg! Nikakav kriterijum ne bi se mogao dati po kome bi neto
bilo nuno to, ovo, ono a ne neto sasvim razliito, ili suprotno drugo, tree, sto,
hiljadu tree... ak uopte neto a ne nita, bie, bivstvovanje, a ne nebie,
nebivstvovanje! Ako neto moe biti i jedno i drugo, ili sasvim razliito,
suprotno, tree, sto, hiljadu tree... i kvaliteti bilo koje pojedinane, posebne,
opte ili celovite prirode spoljanjeg, unutranjeg sveta, svake pojavne objektivnosti
odreivati samo kroz neku subjektivnost, u kojoj svaka stvar, pojava, bie podjednako
jeste i nije, postoji samo u relativnom odnosu, relaciji spram isto take druge relativne
stvari, onda svi kvalitativni sudovi, prirodna odreenja gube prvostepeni smisao,
sutinsko utemeljenje...

Optost i nunost prirode, zakona prirode samo se moe

apsolutnoj volji i stvarajuoj slobodi

utemeljiti u

Nijedan sistem (bilo koje kakvo postojanje, deavanje, delovanje) po optosti i nunosti
nije mogu da se pre toga i sama optost i nunost nije utemeljena na
supstancijalnoj pojedinanosti i stvarajuoj slobodi. To, da je jedan sistem
utemeljen u stvarajuoj slobodi (slobodnom stvaranju eh nihilo), zapravo znai da je
utemeljen u Bogu. Neverovatno je da savremena nauka, sa jedne strane, matematikologikim pojmovima, sudovima sa svake strane, kraja utemeljuje optost i nunost
zakona prirode, a sa druge u hipotetikom nadpoetku pre prostora, vremena, svakog
poznatog oblika materije, energije, ili objanjenja ivog iz neivog, ili promeni, razvoju
jedinka, vrsta (mutacijama) ukljuuje sluajnost!
Sva tradicionalna filozofija jasno sagledava da ne samo optost i nunost prirode,
zakona prirode nego i logike, matematike (sem Pitagore), nije mogua po sebi, nego
mora biti utemeljena u nekoj metafizikoj (ontolokoj) nunosti Boga, Duha,
Ideje...Dakle, ili e se ta optost i nunost morati dati kao kod Hegela, pre sve prostorno-

vremenske prirode, svih oblika materije energije u logosu samom po sebi, apsolutnom
duhu, ideji, ili e se opet sama (svaka saznajno-logika, prirodna nunost) opet morati
utemeljiti u apsolutnoj volji i stvarajuoj slobodi. Ne samo optost i nunost
matematike, nego i sama optost i nunost prirode, zakona prirode.
Svakako, nije isto kada se relativizuju prostor i vreme (skrate, produe zakrive,
isprave) i kada sasvim nestanu. Takoe, krajnje je pristrasno da se relativizuje
prostor i vreme a i dalje zadrava apsosutna osnova logike i matematike, pogotovu da
se da ta apsolutnost matematike i logike nema utemeljenje! Kant sintetiku osnovu
logike daje u praosnovi samosvesti, a sintetiku praosnovu matematike, pored
samosvesti, u apriornim opaajima prostora i vremena. Ipak, njemu nije bilo bitno da
utemelji, objasni neki apsolutni (neralativni) prostor, i vreme (zapravo su oni kod njega
kao ulaopaaji i tom subjektivnou ak vie relativizovani, relativni nego u modernoj
nauci) nego sama optost i nunost matematike, prvenstveno fizike nauke! Na emu se
oslanja ta (nerelativna, apsolutna matematika, kada se relativizuju sami prostor i
vreme? Ve je reeno da kod Platona matematiki oblici nisu mogui bez starijih ideja, a
ni logika nikakvo saznanje, istina bez nadlogike, nadsaznajne ideje dobra.
Ako se logiko ontoloka nunost zakona fizike ne posmatra po sebi (samo se kod
metafiziara pre prostora-vremena-materije-energije, uopte sve fizike, pretpostavi se
sama po sebi osnova Boga, Duha, Ideje..., kod Hegela sama logika po sebi) za tu logikomatematiku nunost fizike se oigledno pretpostavlja sintetika osnova prostoravremena-materije-energije i kada nestane ta osnova svakog poznatog oblika prostoravremena-materije-energije, ne samo da nestaje sama (svaka) optost i nunost fizike,
nego i sama osnova logike i matematike! Kako e se dati sintetiko jedinstvo
matematike, logike, utemeljiti optost i nunost logike, matematike izvan, nezavisno od
svake fizike?
Iako su za Aristotela, matematiki oblici, dodue, nepromenljivi, oni se ne mogu
odvojiti od opaaja ula, fizike stvarnosti. Sline su teze Kantove transcendentalne
filozofije. Kako e se i po kojoj osnovi, utemeljiti matematika, logika izvan svakog okvira
iskustva? Ako se realitet pojmova jedino moe potrditi sadrajima ulnog opaajima a
matematikih pojmova istim opaajima, kada nestanu svaki tragovi opaaja (pa ak i
onih posrednih pomou instrumenata teleskopa, mikroskopa, spektroskopa, fotografske
ploe.., koji pojaavaju nae neposredne predstave), uopte, tragovi svake vidljive fizike,
kako moe ostati (na emu e se temeljiti) ta zadnja sintetika osnova logikomatematika optosti i nunosti prirodne nauke? To jest, ako nestane svaka orijentacija
prostora, vremena, sadrina (bilo kojeg, kakvog kvaliteta, modaliteta), poznatog oblika
materije, energije, kako mogu ostati da vae opti i nuni zakoni (bilo koje, kakve
relacije, kvantiteti) prirodne nauke, pa ak i logike, matematike?
U svakom sluaju, kada se praosnova sve fizike daje po logiko ontolokoj nunosti
logike, matematike, mora se dati utemeljenje optosti i nunosti te nerelativne logike
ili nerelativne matematike pre sve relativne fizike (promenljivih oblika prostora
vremena, materijeenergije). ta su onda ti matematiki (tanije, logiko-aritmetiki)
apsolutni kvantitativnio odnosi i kako su oni mogui? Da li su ti brojni odnosi i njihove

harmonije, neharmonije neki kvantiteti po sebi, pre svih ostalih relativnih fizikih
veliina, neke prvostepene nerelativne (apsolutne) fizike veliine, ili ak kao kod
Pitagorejaca metafizike veliine.
Meutim, moderna nauka nema jedno takvo utemeljenje matematike, logike, ni kao
posebnih nerelativnih fizikih veliina, naspram relativnih, ni kao metafizikih veliina.
Za Platona i Aristotela je sasvim oigledno matematiki oblici, veliine, kvaniteti ne
mogu biti po sebi, meutim u modernoj nauci i kad se apstrahuju od prostora, vremena,
svakog oblika materije i energije (u potpunosti odvoje od ulnosti), oni vae i dalje kao
starije neralativnosti, apsolutnosti! Meutim, kako e se iz prasingulariteta,
nerazlikovanog jednog, pre bilo kojih kakvih kvalitete, modaliteta, dati bilo koje kakvo
kretanje, nestajanje, nestajanje, mnotva, izvoditi ne samo fizike veliine, nego i
matematike-logike apsolutne relacije, bilo koji, kakvi logiko-matematiki-fiziki opti
i nuni zakoni, svi mogui kvantitativni praodnosi (problem koji je uoio ve elejac
Parmenid a u svojim aporijama razvijao njegov uenik Zenon)?
Bez osnove bilo kojeg, kakvog prakvaliteta (ontolokog), ne mogu se praviti bilo koje
kakve matematike razlike po kvantitetu, kvantitativne razlike, razlike fizikih veliina,
ili logike po kvaliteu, relaciji i modalitetu. Zato je Aristotel, tek iz svoje sveobuhvatne
etvorostruke uzronosti starije metafizike utemeljio osnove fizike.
Kako se uopte moe govoriti o nekakvoj logiko-ontolokoj-optosti i nunosti pre
prostora-vremena-materije (svakog poznatog oblika) enerije? Zar nije sintetika osnova
te geometrije, aritmetike data prema kontinuumu prostora-vremena-materijeenergije, vezane za tu i takvu bilo koju kakvu (prostorno-vremensko-materijalnu
fiziku), a ona iza (prostorno-vremenske-materijalne-energetske) osnove sve fizike ne
moe vie biti utemeljena ni ta optost i nunost matematike, nego mora izai iz (bilo
koje, kakve) optosti i nunosti i biti data po starijoj stvarajuoj slobodi neke starije
metafizike.
Kada se kae da se ne zna ta je pre te osnove prostora-vremena-materije (svakog
poznatog oblika) energije poznate fizike, tu se u stvari samo izbegava da se kae da bez
te osnove poznate fizike (prostora-vremena-materije-energije) ne vai optost i
nunost logike i matematike! Da je ta logiko-matematika optost i nunost nuno
vezana uz tu, i takvu osnovu fizike (kao prazna forma uz slep opaaj i obrnuto), pa
prema tome nikakva optost i nunost (ne samo iste teorijske matematike fizike,
zakona matematike fizike, nego ak i optost i nunost logike, matematike) ne
vai po sebi, nije apsolutna, nego svako hipotetiko podruje bilo koje, kakve fizike po
sluajnosti, mogunosti mora pretpostaviti svemogunost cretio ex nihilo
stvarajue slobode!
Ne samo da matematika, logika nema ta dalje da trai, nego kada nema ni fizike, nema
vie ni matematike ni logike, pa prema tome nikakve vie (po prostoru, vremenu,
materiji-energiji) zadatoj optosti i nunosti, prirodnih zakona, bivstvenosti prirode,
pogotovu optosti i nunosti prirode, nego sada sve ide iz jedne nadlogike,

nadmatematike, nadsaznajne ex nihilo osnove stvarajue slobode, gde starija

mogunost (svemogunost) daje tek osnovu bilo koje, kakve opte, posebne, pojedinane
opte i nune ili mogue ili sluajane stvarnosti, bistvovanja prirode, prirodnosti
prirode; pa ak i osnovu prvo logike, matematike, pa i fizike, hemije, biologije itd.
Optost i nunost se moraju razumeti u potpunosti: zato su takve kakve su i zato
pored njih postoji sve to mnotvo kretanja, nastajanje, nestajanje, sva mogua
raznovrsnost i supstancijalna pojedinanost? A da bi utemeljilo, objasnilo tako neto
(supstancijalna pojedinanost, posebnost, razliitost), nuna je pretpostavka apsolutne
volje i stvarajue slobode - Boga pre bia. Zapravo, svaki raun ili miljenje, ili bilo kojim
prirodni proces biolokog stvaranja, rasta, odranja, svrhovitog kretanja, deavanja
mora bit utemeljen iz nekog starijeg jedinstva. Poredf toga, svako nepokretno stanje,
aritmetiko-geometrijski egzaktan odnos ili odreena pojedinana slika, predstava, za
neki proces u miljenju, voljno logiku sintezu, unutranje kretanje, slobodu
pretpostavlja najstariju sintetiku praonovu jedne slobodne vlastitosti.
U emu se temelji ta svemogunost (miljenja, rauna, svakog biolokog ili mehanikog
kretanja, delovanja) u ivom u neivom sistemu?
Ako se apsolutnost matematike temelji na apsolutnosti logikog, na emu se zasniva
apsolutnost logikog; svejedno da li se posmatra po apsolutnoj, nepromeljivoj
prostorno-vremenskoj osnovi, ili relativizovanoj prostorno-vremenskoj-materijalnojenergetskoj promeljivoj osnovi? im neki sistem po nunosti, bilo kakvom prirodnom
zakonu, procesu ima kretanje, on ukljuuje slobodu, jer se svako kretanje mora na kraju
shvatiti po logikom a samo logiko po apsolutnoj volji i stvarajuoj slobodi. Kako bi se
uopte shvatila, utemeljila apsolutnost matematikih, geometrijskih zakona, optost i
nunost logike, matematike? Bilo koje, kakvo relativizovanje moe se utemeljiti samo na
starijoj nadmatematikoj, nadlogikoj, nadsaznajnoj svemogunosti. To na kraju trai da
se svaka nunost opet shvati po starijoj stvarajuoj slobodi, jedinstvo opte i nune
prirode po jednom Bogu, stvarajuoj slobodi u Bogu. Da se jedinstvo logike shvati po
jednoj starijoj volji, nunost po starijoj slobodi, i priroda, jedinstvo zakona prirode po
stvarajuoj slobodi, njstarijem Bogu. Da se shvati sama osnova loginosti logike, zakona
logike, pa i svaka druga nunost matematikih, fizikih, hemijskih, biolokih zakona u
proistorno-vremensko-energetskoj prirodi, i sama priroda koja je do sada shvatala po
nunosti, shvati po smislu, odnosno po stvarajuoj slobodi. Tek kada se sami zakoni i
prirodna nunost utemelji u starijoj slobodi, mogue je samo stvaranje (zapravo svako
mogue deavanje), sama bivstvenost bivstvovanja, jer se ni kretanje, ni stvaranje ne
mogu shvatiti bez slobode.[10] U stvarajuoj slobodi jedino imaju razlog da jesu to to
jesu, pa ak i nunost u njima samima, svejedno da li je ona pshiholoka, bioloka,
hemijska, mehanika, tek ima utemeljenje.
U svakom sluaju, mnogo se pre taj apsolutni smisao slobode trai za razumevanje
svakog postojanja, utemeljenje logiko-matematike ili prirodne, bioloke nunosti,
svake vrste kretanja, nastajanja, nestajanja nego to se obratno, neka matematika
logika, prirodna nunost trai za shvatanje, razumevanje, utemeljenje supstancijalne
pojedinanosti i stvarajue slobode. Svakako da utemeljenje stvarajue eh nihilo

slobode u apsolutnom smislu nije isto kao i pravo izbora izmeu ve postojeih stvari.
Ve Aristotel svako prostorno-vremensko-mehaniko kretanja u prirodi utemeljuje
najstarijim duhovnim, kretanjem, svrhu svakog nastajanja, nestajanja najstarijom
svrhom-delom samom po sebi Boijeg venog ivota, bia.

Komentar

U savremenoj fizici autoritet nerelativne (euklidske) geometrije pomera se ka

nerelativnoj aritmetici n dimenzija, gde su prostor i vreme samo promenljive meu
ostalim relativnim fizikim veliinama. Kvantna fizika svaki mogui oblik postojanja
svodi na beskonano raznovrsne odnose koliine kretanja poslednjih, potpuno
nevidljivih, neuhvatljivih esticatalasa bez stalnog oblija, brzine, poloaja, identinih
sa istom praenergijom. Opet, kada nestanu svi poznati oblici prostoravremena
materijeenergije i svejedno da li u kvantnoj teoriji neodreenosti mikrofizike ili u
prvobitnoj pra-taci pre svakog poznatog oblika materije, energije makrofizike
(astrofizike) izgubi na kraju svaki oslonac opaaja, pa ak i onih posrednih pomou
instrumenata koji pojaavaju nae neposredne predstave (teleskopa, mikroskopa,
spektroskopa, fotografske ploe... ) i relativizuju ne samo svaki kvalitet, modalitet,
nego i sami opti i nuni odnosi, zakoni poznate fizike, kako mogu ostati da vae
nerelativni opti i nuni kvantitativni odnosi aritmetike?
Zapravo, uvek ostaje Kantovo pitanje: Kako je, uopte, mogua bilo kakva apsolutna
osnova opte i nune matematike, nauke, kada tek ista subjektivnost utemeljuje
svaku optu i nunu pojavnu objektivnost? U stvari, kada se tvrdi da se ne moe znati ta
stoji pre svakog oblika prostoravremenamaterije energije poznate fizike, tu se
izbegava da se jasno kae da kada nestane svaka fizika da onda vie ne vai ni sama
matematika!
Matematika je nuno vezana uz neku (bilo koju, kakvu) osnovu fizike (kao prazan pojam
uz slep opaaj i obrnuto). I ve je reeno da kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti
kontinuuma prostoravremenamaterijeenergije , opte i nune relacije svake fizike,
da tada vie ne vae ni opti i nuni kvantitativni odnosi matematike (pa ni oni u osnovi
makro ili mikro fizike), nego se sa tim podrujima svemogue take pre prostora,
vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike ili sluajnosti, neodreenosti
kvantne fizike zapravo skae u nadmatematiku, nadsaznajnu creatio ex nihilo
stvarajuu slobodu, vraa u svemogunost starije metafizike!
U svakom sluaju, mnogo se pre ta stvarajua sloboda od nita, ka bilo emu, svemu
trai za utemeljenje svake mogue logiko-matematike ili svake fizike, bioloke
nunosti kretanja, nastajanja, nestajanja, postojanja, nego to se, obratno, prirodna
nunost, ili neka sama po sebi matematika, trai za utemeljenje starije creatio ex
nihilo stvarajue slobode od nita ka bilo emu, svemu.

Naune i ontoloke kategorije

Istraivanje veze naunih i ontolokih kategorija (datih jo u etvorostrukoj

uzronosti na poetku Aristotelove Metafizike) svakako je zadatak jedne
fundamentalne Filozofije nauke. U stari, prvo treba razmotriti odnos gramatikih i
logikih kategorija, ili kategorija jezika i kategorija logike. Zatim osnovnih pojmova,
sudova, zakljuaka pravila, zakona logike i osnovnih ontolokih uzroka: formalnog,
materijalnog, pokretakog, i svrhovitog. U novije vreme tim sutinskim
problemom najvie se bavio Hegel. Da bi reio problematian odnos Boga i prirode i
problem stvaranja, Hegel je, naizgled, Aristotelovu tetradu osnovnih uzroka svojom
dijalektikom prvo prevodio u trijadu, a zapravo apsolutnim duhom po sebi i za sebe u
Boiju logiku monadu.
U stvari, oigledno je da kategorijalni sklop savremene nauke, iz te Aristotelove
etvorostruke uzronosti prihvata samo dva prauzroka: materiju i kretanje; a dalje
ta dva uzroka svodi na kraju na monadu jedne apsolutne energije sa svim razliitim
oblicima (kvantitativni pristup). Druga dva uzroka oblika i svrhe (gde je svakako, vie
prisutan kvalitativni pristup), savremena fizika oigledno zanemaruje, smatra samo
kao drugostepene pojave i prihvata jedino dva prva uzroka: stvarnu diadu materijekretanja u jednoj zamiljenoj monadi praenergije. Po njima ostala dva uzroka svoju
istinu prividnog oblika i svrhe imaju samo antropocentristiki, iz ljudskog ugla ili ugla
neke druge vrste, oblika ivih bia.
Ta matematika interpretacija fizike, Aristotelovu tetradu prvo svodi se na diadu
(materijeenergije), zatim trai, pretpostavlja prvobitni singularitet jedinstvene
praenergije, jedinstvenog polja, za monistiki kontinuum (svih moguih promenljivih)
materije-energije-prostora-vremena.
U stvari, savremena nauka, i naunost uopte se tako unapred nalazi u nemoguem
zadatku, unutar sebe protivurenom stanovitu! Naime, ona svakako u tim
matematiko-fizikim obrazcima koristi svest, logiku u objanjavanju makro, mikro
sveta, fizike prirode; trae fizikim zakonima sutinske prouzroke logiku kosmosa,
opti i nuni red, poredak sveta a samu svest, glavu, logiku sveta, prirode (kosmiki
um, logos, najvie jedinstvo tog reda, poretka) za sve oblike materije, energije makro,
mikro sveta, datog u etvrtom, nunom uzroku sveobuhvatne svrhe, svrhovitosti u
Aristotelovoj tetradi po definiciji objektivne (nesvrhovite) nauke iskljuuje ve na
poetku!
Ustvari, ako prirodna nauka unapred odbacuje teleoloki uzrok, ona ne mora (ne treba)
uopte ni da trai, objanjava tu sveobuhvatnost kosmikog delovanja u makromikrosvetu; da dokazuje jednu jedinstvenu logiku neive prirode, ili svrhu ivog sveta,
ili ljudske svesti, miljenja!

Ne radi se samo o tome, da li se iz ljudskog ugla (nae konane svrhe, smisla) uopte
moe, ima pravo objanjavati svet, ivot, ovek, naa svest pa da se takvom
objanjenju ima pravo prigovoriti da je antropocentrino nego da li se bez nekog (bilo
kakvog) doslednog gledita, neke same po sebi sveobuhvatne svrhe, jedne
neprotivurene jedinstvene logike za svu materijuenergijuprostorvremebrzinu, sve
oblike makro, mikro sveta, uopte moe davati bitno objanjenje, neto sutinski
objasniti, objanjavati?!
Ako se taj svrhoviti uzrok nema pravo posmatrati iz ljudskog (ili bilo ijeg
jedinstvenog) prirodnog stanovita, niti kroz hipotetiki apsolutni duh, Boiju logiku,
opet se, svejedno, neka jedinstvena logika prirode, najvii kosmiki logos, delo uma iz
nekog (bilo kojeg, kakvog loginogb) ugla mora traiti, davati. A za tako neto,
najvii prirodni zakon, jedinstveni logos, opti i nunired, poredak prirode za svako
kretanje, uoblienje (sve oblike materijeenergijeprostoravremenabrzine) makro,
mikro sveta, mora se, opet, ukljuiti neka sutinska (sveobuhvatna) svest, logika, svrha.
To jest, ako se na bilo koji nain pretpostavlja, trai neki logos, zakonitost iz bilo kojeg
ugla, stanovita, bilo kakve stvari, pojave, dogaaja u prirodi, u njenom nastajanju, ili
sadanjem, buduem delovanju, onda mora postojati i neki teleoloki uzrok.
Zapravo, bez obzira na to da li taj sveobuhvatni, stvarnologiki uzrok antropocentriki,
ljudski, ili Boiji, ili samo jedinstveni logos prirode, nekakava svrha, logika samog
zakona, delovanja po sebi, deavanja najmanjih, najveih stvari, pojava mikro, makro
sveta, neki jedinstveni, neprotivureni uzrok, ili ugao gledanja, naunog posmatranja
koji ge iznosi, predoava, mora da postoji. Ili, ako takvog uzroka nema, nema ni potrebe
da se trai objanjenje, niti da postoji nauka; tanije nauka tada nije ni
mogua, nema nikakvog smisla, i nita ne treba ni da se objanjava. To jest, ako
ovek, bilo koji ivi stvor ima (neku) glavu, zato je ne bi imala i sva pojedinana,
posebna, opta svekokolika priroda!? Zato ne bi postojala glava prirode, u samoj
prirodi, nad svakim njenim najmanjim, najveim oblikom, delom, kao i nad samim
ovekom, u samom oveku? Svakako da i u samom oveku, pre njegovog saznajnog bia,
kao i u svakoj stvari, postoji, stvarajue znanje jedno sa samim (njegovim, njihovim)
biemdelom, po kome ovek (svaka stvar, bie) jeste to to jeste.
To jest, ako se uvek daje samo jedan delimian pogled, po odnosu nekih fizikih veliina
jedan zakon, ili na osnovu iskustva naih ula, ili pojaanih opaaja usavrenim
insrumentima zahvata samo delimina stvarnost, zato se uopte govori, upotrebljava
neka apsolutna sintetika celina, pojam prirode, kosmosa?

[1] Imanuel Kant, Kritika istog uma, Bigz, 1976, Napomena, str 105.
[2] Svakako, ni Kantovo praosnovno Ja mislim nije mogue po sebi, nego mora
pretpostaviti starija istu volja i jednu Ja=Ja istu vlastitost. Za vie pogledati sajtu:
www. filozof.rs rad: ista volja i u Kantovoj kritici istog uma./Naela
praktine logike
[3] ak i Platon iz optih i nunih sudova razuma, uma, matematike, dokazuje venost
due. I na prvi pogled izgleda da jedan veno isti razum, um, veni sudovi matematike i
opti i nuni pojmovi, ideje dokazuju venost jedne iste due, a u stvari, samo
samooigledna ista volja, ista vlastitost jedne vene i neponovljive due, potvruje
optost i nunost razuma, uma, logike, opte i nune pojmove, ideje nauke, matematike!
Ako najstarije sintetiko utemeljenje iste subjektivnost pre svake objektivnosti nije
dato kroz istu volju i jednu istu vlastitost, nita nema utemeljenje. Na kraju i za samog
Platona, svaka dua je, kao i svaka ideja, opet supstancijalna pojedinanost!
[4] Za iru razradu ove teme pogledati na sajtu rad: Tomislav Novakovi, ista volja i
Kantovoj kritici istog uma/Naela praktine logike
[5] O ovoj temi bie vie rei na pri kraju rada u posebnom odeljku: kvantitativna i
kvalitativna logika
[6] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 987 b
[7] Verner Hajzenberg, ak, ide dotle da tvrdi da je Platonova fizika izloena u Timaju,
koja najstarijom aritmetiko-geometrijskom logiko-ulnom osnovom pravilnih
poliedara konstruie sve osnovne elemenate, kao principa sveg prirodnog nastajanja,
postojanja, u svakom sluaju vie lii na moderne postavke o strukturi atoma, ili
matematike interpretacije savremene fizike, nego Njutnova, u kojoj se sve sloene
stvari (masa, sila, ubrzanje, prostor, vreme) uzimaju onako kako ih vide naa ula.
[8] Na primer, temperatura poveavanjem moe prei iz hladnoe u toplotu, ili gustoa
u razreenost, tvrdoa u mekou i obrnuto, itd.
[9] Evolucionizam ne primeuje da u svom objanjenju nastanka, odranja ivog pre
prvostepene borbe za opstanak najjae jedinke, vrste ve od najjednostavnijeg do
najsloenijeg organizma ivog, pretpostavlja hipersocijano, hipermoralno jedinstvo
razliitih funkcija u eliji, zajednici elija u organima, ili organa u organizmu unutar
svake jedinke, vrste, koje daleko prevazilazi najvie organizovane socijalne, moralne
jedinke bilo koje zajednice vrste ivog (mrava, pela...), po naelu svi za jednog,
jedan za sve! U stvari, ta socijalna veza, starijeg udruivanja povezivanja po
jedinstvu razlika, suprotnosti postoji ve u svakom atomu, molekulu neivog, a
kamoli kod sloenih molekula ivog! Ne radi o tome da li ta osnova borbe za opstanak
izmeu jedinki, vrsta postoji, jer oigledno postoji, nego da ne uzima u obzir da to
starije socijalno, moralno naelo postoji istovremeno sa borbom za preivljavanje,
opstanak. Da se nikako ne moe sve svesti na borbu za opstanak i preivljavanje,

irenje najjae jedinke, vrste, nego je to hipersocijalno, hipermoralno naelo, kao

prvostepeno u samoj sutini svakog neivog, ivog i kao daleko starije oigledno
pretpostavlja u ovom evolucionistikom, izvedenom. To jest, ako borba za opstanaka
najjae jedinke, vrste mora nuno unutar svake jedinke vrste podrazumevati potpuno
suprotno hipermoralno, hipersocijalno naelo svi za jednog, jedan za sve ne samo
unutar ivog, nego i neivog, ta borba izmeu jedinki, vrste i ideologija sebinog gena
ne moe nikako biti prvostepeno naelo koje se moe apsolutizovati do jedne
fundamentalne teorije.
[10] Dodatak Epikura Demokritu, Leukipu sa sluajnim skretanjem atoma (Marksova
disertacija) menja samo nain kretanja, a i dalje ne prihvata nikakav sutinski,
teleoloki, svrhoviti uzrok samog nastajanja, nestajanja povezivanjem, razdvajanje
atoma. Meutim, to ne moe biti samo jedno dodatno sluajno skretanje naspram
nunosti kod Demokrita, nego naspram sve optosti i nunosti treba iz stvarajue
slobode jasno utemeljiti pranaelo supstancijalne pojedinanosti. Po Aristotelu, taj
sutinski uzrok celovite svrhe dolazi tek sa Anaksagorom. Po Sokratu (Platonu) ak ni
sa Anaksagorom.