Иван Александрович Иљин (1883 – 1954 )

БИОГРАФИЈА ИВАНА А. ИЉИНА

Иван Александрович Иљин дошао је на свијет 28. марта 1883. у Москви, као син
адвоката Александра Иљина. Његова мајка, Екатерина Швајкерт (Ekaterina
Schweickert) је била Њемица (Иљинов дјед Јулијус Швајкерт фон Штадион (Julius
Schweickert von Stadion) потиче из Витенберга). Касније је Иљин дједово име
употријебио као псеудоним за једну књигу на њемачком. Након бриљантног
матурирања 1901., Иљин почиње студије на Правном факултету Царског
московског универзитета. На овом факултету су у то вријеме предавали
изванредни професори, као што су Павле Новгородцев и кнез Јевгениј Трубецкој.
Новгородцев, глава тзв. “Московске школе философије права”, сматрао се идејним
сљедбеником патријарха руског либералног конзервативизма Бориса Чичерина.
Јевгениј Трубецкој, чије су идеје биле сродне идејама Новгородцева, о томе пише:
“Чичерин, један од најчувенијих руских зналаца природног права, увијек је
сагледавао постојећи правни поредак са становишта истине. А за њега се истина
изражавала прије свега признањем личности као самосталног циља и слободног
дјелатника у окружењу. ” Након краћег времена, Иљин приступа научној школи
Новгородцева. У њој је владала подстицајна атмосфера, али само за студенте који
су имали наклоности према науци и философији. Иљин се сјећа ових дана:
''Двадесет двије године сам познавао Павела Ивановича. Сјећам га се са његовог
доктората, док је још био доцент. Ми бруцоши смо га нарочито пажљиво слушали;
иако нимсо могли много разумјети, пажљиво смо упијали сваку ријеч: говорио је о
битном, не о чињеницама и средствима; апстрактно, али истовремено и животно;
говорио је о циљевима живота и, у првом реду, о праву научника да те циљеве
истражује и заснује. Око њега, његових радова и предавања, развила се расправа
и борба идеја, која се чак пренијела и у неке часописе.'' (Иљин, 1923-24, стране
370-371) Платон, Русо, Кант и Хегел су била тежишта Новгородцевљеве школе.
Његова предавања о историји философије знатно су утицала на Иљинову свијест.
С друге стране, Новгородцев је наглашавао ''ријетку истрајност у раду и највећу
научну вјеродостојност'' младог Ивана: ''Господина Иљина сам упознао кад је
прешао на други курс и почео под мојим вођством проучавање философије у
класичним дјелима старог и новог вијека. Његов први рад, писан на тему
Платонових политичких идеала, указао ми је на то да у његовој личности пред
собом имам даровитог и темељитог ученика, који се потпуно предавао предмету
наставе. Од тада до краја курса Иљин је спадао у најревносније полазнике наставе
философије''. Положивши испит 25.5.1906, добио је потврду о завршеном првом
степену. То му је дало могућност останка на Универзитету и припреме за
професорски позив. На приједлог кнеза Јевгенија Трубецкоја, Иљин је 22.09.1906.
остао на катедри за правну енциклопедију и историју философије права. 1906.
Иљин је под псеудонимом објавио неколико брошура у Москви и десетак чланака у
Саратову. Истовремено се његови чланци и размишљања о појединим књигама
појављују у московским часописима ''Критички преглед'', ''Московски недељник'' и у
листу ''Руске вијести''. Превео је неколико књига (често са супругом Наталијом
Фокач) са њемачког које су касније издате. По магистратури 1909., Иљин је почео
држати предавања из историје философије права на приватним московским
женским високим правним школама, гдје је водио и семинар на тему ''Општа
методологија правних дисциплниа''. Иљин је, ради стицања звања доцента,
одржао два предавања на Универзитету: ''Идеја личности у Штирнеровом учењу'',
које је одредио Факултет, и ''Питање силе и права као правни проблем'', које је
изабрао Иљин. Оба предавања је Факултет оцијенио као ''одлична''. Уз сагласност
Министарства за високо обазовање, Иљин је стекао звање доцента на Факултету
за правне науке Царског московског универзитета. 1910. Иљин почиње свој први
курс на Универзитету, постаје члан Московског психолошког друштва, објављује
свој први већи научни рад ''Појмови права и силе'' у познатом московском часопису
''Питања философије и психологије''. Крајем 1910. одлази са супругом на студијско
путовање у иностранство ради припреме свог доктората на тему ''Криза
рационалистичке философије права у Њемачкој у 19. вијеку'' и упознавања са
својствима и методиком студија философије права на европским универзитетима.
У једној Новгородцевљевој назнаци наглашава се: ''Г. Иљин се препоручује за
студије на универзитетима у Берлину, Хајделбергу, Фрајбургу, Халеу, Гетингену,
Марбургу и Паризу. Имајући у виду да тема коју је Иљин изабрао подразумијева
упоредо сагледавање историјских и садашњих разрада теоријско-епистемолошких
и друштвено-философских проблема, препоручује му се да, с једне стране, обрати
пажњу на опште курсеве историје философије и теорије сазнања, а, с друге, на
курсеве који су нарочито посвећени философији права и логици друштвених наука.
Као главно, мора чути Зимела и Минстерберга у Берлину, Винделбанда и Ласка у
Хајделбергу, Штамлера у Халеу, Коена и Наторпа у Марбургу, Бутроа и Бугла у
Паризу. У погледу свог будућег професорског рада, г. Иљин би морао обратити
пажњу на методе наставе и нарочито на ток практичне наставе. Стога му се
нарочито препоручује да посећује практичну наставу Винделбанда и Јелинека у
Хајделбергу, Рикерта у Фрајбургу, Штамлера у Халеу и Коена и Наторпа у
Марбургу''. На студијском путовању Иљин проводи двије године. За то вријеме
објављивао је чланке како на њемачком, тако на руском и сакупљао материјале
потребне за своју дисертацију. У љето 1911. Иљин сарађује са Едмундом
Хусерлом ради поимања његових феноменолошких метода. По повратку у Москву,
Иљин наставља свој рад на катедри за философију права и правну енциклопедију,
држи предавања и води семинаре. Године 1915., са још три руска правника, издаје
уџбеник од преко 400 страна ''Основи законодавства'', у којем се говори о ''општем
правном и државном учењу и основном поимању руског државног, грађанског и
казненог права''. На његове изванредне говорничке одлике осврћу се Роман Гул,
Николај Алексејев и Петр Струве: ''... од Грановског, Кудрјавцева, Костомарова,
Чичерина и В. Соловјова руско академско говорништво изгубило је свој сјај, да би
га у живот вратио неупоредив дар И. А. Иљина'' (Струве, 1926). Иљин није био
само говорник, који је истовремено одлично говорио руски и њемачки, него и добар
полемичар. Рођака Наталије Фочак, Јевгенија Герчик, присјећа се година пред
Револуцију: ''Откако су се код нас почели окупљати Иљинови Волошин, Берђајев,
Вјачеслав Иванов, постајало је све горе: Иљин је неуморно ловио све њихове
слабости, тријумфално откривао њихова 'сексуална изопачења'. (...) Способност да
се идеолошки непријатељ мрзи, презире, вријеђа је код Иљина била посебно
изражена и по томе су га Московљани тих година знали...''. Мора се направити
исправка и рећи да је она под ''Московљанима тих година'' подразумијевала
кругове руског естетског препорода (тзв. ''сребрно доба'' руске културе, отприлике
од 1890. до 1917.). Иљин је касније писао да је већ тада схватио искушења нове
руске публицистике и поклапање њених интереса са ''болесном'' сексуалношћу.
Према Иљиновом мишљењу, духовни разврат руске интелигенције је био једна од
основа настанка бољшевизма. Без улажења у детаље, могло би се примијетити да
је при анализи појава овог времена Иљин примјењивао елементе психоанализе
Сигмунда Фројда, којег је лично упознао (1911. су се срели у Бечу). На студијима у
иностранству, тема Иљинове дисертације се измијенила – од ''Криза
рационалистичке философије права...'' у ''Хегелова философија као учење о
конкретности Бога и човјека''. Појавила се 1918. године у два тома, од којих је први
био ''Учење о Богу'', а други ''Учење о човјеку''. 22. фебруара 1914. Иљин је у
Москви одржао предавање ''Хегелово учење о значају шпекулативног начина
мишљења''. Тиме је настављен низ његових текстова о Хегелу, који је касније
служио као основа дисертације. Иљинова дисертација је тумачила земаљско
постојање са два становишта. Прво становиште је апсолутна усамљеност човјека,
друго је апсолутно духовно јединство људи. Право представља тежњу човјека
овом јединству. Свијет је отјелотворење Божије суштаствености; али Бог,
створивши свијет, није могао превладати зло. Само се човјек као више
отјелотворење Божијег бића може супротставити злу и побиједити га. Стога људи
носе апсолутну одговорност за добро и зло овог свијета. Иљинова дисертација је
тако високо вриједнована да му је Правни факултет истовремено додијелио два
академска степена: магистарски и докторски степен државних наука. Одбрана
дисертације, заказана за 19. мај 1918., се одржавала у већ бољшевичкој Москви.
Професори Новгородцев и Трубецкој су сматрани противницима власти. Вече
прије заказане одбране Иљин је посјетио Новгородцева да би га упозорио на
опасност: ''Имам основа за претпоставку да је Ве-Че-Ка већ издао налог за
хапшење и молио сам га да се чува и не ноћи код куће. Мирно ме је саслушао, дуго
одбијајући да преузме неопходне мјере. Коначно је обећао. (...) 19. маја сам знао
већ у 10 ујутро да су му цијелу ноћ претраживали кућу, да није нађен код куће, да
му је породица затворена у свом стану, да су његови научни списи у рукама
комуниста и да су га ''чекали'' у његовом стану. У 14 сати сви сарадници Факултета
су били ту; владала је забринутост и несигурност: није се смјела одржати расправа
у којој би учествовао један од противника (Трубецкој). У два ипо дошао је Павле
Иванович: чио, углађен, у фраку, по који је посебно послао у сопствени опсједнути
стан. Сви су знали у каквој је опасности био и шта је искусио. Са питањима је
почео око три сата, до шест су трајала објашњења. Око седам је расправа
завршена. Његова самоконтрола и духовна снага су били запањујући''. (Иљин
1923/24) Иљин је испрва поздравио Фебруарску револуцију (1917.). Касније,
поставши конзервативан мислилац, није се хтјео тога сјећати као својих
социјалистичких младалачких гријеха. Али године 1917. еуфорија се проширила
међу интелигенцијом у Русији. Многи интелектуалци су почели узимати активно
учешће у политици подржавајући тзв. ''привремену владу''. Међу њима је био и
Иљин, поставши предсједник једног окружног одбора у московској области и
објавивши пет брошура о правном поретку у тадашњој Русији. У брошурама је
између осталог критиковао бољшевике због њихове антиратне и антиродољубиве
пропаганде. Послије октобарског државног удара Иљин је одмах постао активан
противник бољшевистичког режима. Сматрао је веома значајним отпор племства и
студената војној Црвеној гарди (новембар 1917.). У свом чланку ''Излазећим
побједницима'' означио је убијене ''бијеле другове'' побједницима. Овдје је Иљин
развио идеје о којима је размишљао још за вријеме Првог свјетског рата – о праву
на супротстављање злу, о праву ратника и борца на уништење непријатеља, о
моралним проблемима који из тога могу проистећи. Ова разматрања Иљин је
касније довео до краја у књизи ''О супротстављању злу силом''. Ова књига је
довела до расцјепа у руском исељеништву. Мањина је подржала Иљинову
одбрану бијелог покрета и бескомпромисне борбе против бољшевика, нпр. Петар
Струве, Иван Буњин и Иван Шмељев, вођство Руске православне цркве у расијању
(митрополит Антоније Краповицки). Противника је било више: Берђајев, Зинаида
Хипијус, многи лијеви и либерални интелектуалци који су критиковали употребу
Библије за оправдавање рата и борбе. Наравно, нападале су га и присталице
бољшевика – Михаил Кољзов у Москви и Максим Горки у свом писму совјетским
писцима из Сорента – а да при том свој став нису научно поткријепили. Погрешно
је мислити да је овај спор имао чисто академски карактер: ово је заправо била
веома конкретна одлука да ли тражити компромис са новим режимом или се му
покушати силом супротставити. За Иљина је избор био потпуно јасан и он је већ у
октобру 1917. и остварен. Док су генерали Алексејев и Корнилов организовали тзв.
Добровољачку војску на југу Русије (Донска област), Иљин је ступио у везу са
Алексејевом и почео, на потпуно пријатељским основама, сакупљати новац по
Москви за Бијели покрет. При том га је у току 1918. три пута хапсио Ве-Че-Ка.
Љета 1922. комунистичко вођство је донијело одлуку о изгону стотина опозиционих
интелектуалаца. Иљин је ухапшен 6. септембра 1922. (то је био укупно шести пут),
саслушан и изведен пред револуционарни суд. Под пријетњом стријељања у
случају повратка у земљу, Иљин је осуђен на доживотни прогон. Било му је
наложено да отпутује 26. септембра 1922. бродом ''Предсједник општине Хакен''
(једним од тзв. ''философских бродова'') у Штетин, заједно са другим руским
научницима, философима и писцима. Од фебруара 1923. Иљин је почео своју
дјелатност као професор на Руском научном институту (РНИ) у Берлину, који је
добрих десет година био мјесто окупљања руских учених људи. РНИ је дуговао
своје постојање иницијативи и подршци разних њемачких личности. Ту су спадали,
између осталих, и ''Њемачко друштво за источноевропске студије'' и његов
потпредсједник и духовни вођа Ото Хеч (Otto Hoetzsch). У тадашња Иљинова
предавања на руском и њемачком спадају: ''Проблем савремене правне свијести'',
''Философија религије'', ''Учење о правној свијести'', ''Духовни узроци револуције у
Русији'', ''Основни облици правне свијести'', ''Духовна криза и губитак светог'',
''Проблеми философије религије у духу источне Цркве'', ''О свјетским узроцима
руске револуције'', ''О унутрашњим узроцима руске револуције'', ''Судбина руског
сељака'', ''Појмови монархије и републике у свјетлу научне анализе'', ''Руска
револуција као психолошки и друштвени процес'' и многи други. У годинама између
1920. и 1930. Иљин је узео активно учешће у политичком животу, прво оном руске
емиграције, а затим и у тадашњем њемачком. Позната су и његова предавања у
организацији берлинске YMCA (Удружење младих хришћана, Young Men's Christian
Association) о ''Руској религиозно-философској академији'', на Руској политехници у
Винздорфу (Wuensdorf) и др., као и учешће нпр. у богослужењу ''за све мученике и
убијене и совјетској Русији'' (1927.), на свечаном окупљању у сјећање на барона
Петра Врангела (Petr Wrangell) или на окупљању у помен десет година раније
стријељаном адмиралу Александру Колчаку (1930.). У прољеће 1926. Иљин је
учествовао на Руском ванотаџбинском конгресу у Паризу, на којем су
преовладавали припадници конзервативног и монархистичког избјеглиштва у
исељеништву, и одржао свој говор о ''натпартијском монархистичком идеалу''.
Отада је Иљин у цјелокупном руском исељеништву постао познат као идеолог
Бијелог покрета и његове ванотаџбинске војне организације РОВС (Руски општи
војни савез). Од 1926. до 1938. Иљин је одржао скоро 200 предавања у Њемачкој,
Швајцарској, Белгији, Чехословачкој, Југославији и Аустрији. То је за њега био
један прилично мали, али релативно независан извор прихода. Његова предавања
пред њемачким слушаоцима су можда била најважнија и најпосјећенија.
Организовали су их у првом реду удружења куће- и земљопосједника. Најмање
што је било присутно је 300-400 слушалаца, једном у Лајпцигу 3 000, у Диселдорфу
- 4 500, у Берлину - 14 000; у просјеку – око 1 000 слушалаца по предавању. Нека
предавања су објављена као брошуре: ''Развлашћивање у Русији и његово
значење за свијет'', ''Развлашћивање у Русији и борба за приватну својину'',
''Комунизам или приватна својина? Поставка проблема''. Из једног другог низа
предавања, одржаних пред слушаоцима протестантских парохија, састављена је
књига ''Пут духовне обнове'' (Београд 1937.); њемачка верзија је касније објављена
под насловом ''Вјечне основе живота''. У годинама 1927-1930. Иљин је био уредник
и издавач часописа ''Руско звоно'', који је имао за циљ ''службу исконској и великој
Русији'' и задатак ''да дубоко и свестрано обнови дух руског образованог слоја,
ојача руску самосвијест и изабере боље снаге''. Укупно је одштампано 9 бројева,
након чега је усљед новчаних проблема издавање морало бити обустављено.
Након што су у Њемачкој власт преузели нацисти, постепено је сатријевао сукоб
измеђи Иљина и Министарства пропаганде. У годинама 1932-33. Руски научни
институт је био подређен Пруском министарству за науку, умјетност и народно
образовање, који је почетком 1933. именовао пуковника у пензији Армина фон
Рејхера (Armni von Reyher) за новог, комесарског руководиоца РНИ. Рејхер је у
љето 1933. уредио да ово министарство објави Иљинов аналитички текст
''Несташица хране у Русији као посљедица комунистичке пољопривредне
политике'' (45 страна куцаних на машини). Још раније је Иљину пошло за руком да
му Државни уред и Државно министарство унутрашњих послова објаве рад
''Смјернице Коминтерне за бољшевизацију Русије'' (120 страна машином). Али,
крајем августа 1933. РНИ прелази из надлежности Пруског министарства за науку,
умјетност и народно образовање у надлежност Министарства за народну просвету
и пропаганду. Јозеф Гебелс је октобра 1933. опозвао Рејхера и замијенио га
Адолфом Ертом (Adolf Ehrt). Иљинов пријатељ Алексеј Квартиров овако се сјећа
тих дана (иако се мјестимично неке појединости у погледу редослиједа догађаја
бркају): ''У ово вријеме Гебелс је именован за министра народне просвјете и
пропаганде и почео је појачану борбу против Јевреја. За његовог савјетника за
источноевропска питања позван је Ерт, који је прије руске револуције живјео у
Русији и течно говорио руски. Слиједећи општу политику њемачке владе, Ерт је
захтијевао од универзитетских професора да се прикључе антијеврејској
пропаганди и да у том смислу и иступају пред студентима. Ерт се обратио и Иљину
са овим захтјевом. Иљин је одбио да му се повинује. Средином тридесетих година
(у ствари 9. 7. 1934 – Д.Ц.) Иљин је отпуштен са Института. Али, он је наставио
своју философско-књижевну дјелатност и писао као прави ''антикомуниста'' за
разне листове. У почетку су Нијемци његовим радом били задовољни, али су
ускоро примијетили да је много онога против чега је Иљин иступао било уперено и
против националсоцијализма у Њемачкој. Зато су почели критиковати његову
књижевну дјелатност и престали објављивати његове радове, што се значајно
одразило на његов материјални положај.'' (Квартиров, 1983, стр. 135) На овом
мјесту мора се тачније описати Иљинов однос према фашистичкој идеологији. Док
је Иљин 1925-26. био у Италији и писао књигу ''О супротстављању злу силом'',
посматрао је фашистички покрет. Поздравио га је као одговор човјечанства на зов
интернационализма, безбоштво, бешчашће и грамзивост и као природну реакцију
на недостатак воље за моћ и на државно растројство. У Русији је, према
Иљиновом опажању, ова појава изражена кроз Бијели покрет. Истовремено,
опасност по будућност фашизма лежала је у томе што није имао никакве дубоке,
вјерске темеље. Зато је у другим земљама могао ићи за уским партијским
политичким циљевима и заклањати се за родољубиву реторику. Иљин је касније
писао да је нацизам, са својом расистичком теоријом и борбом против Цркве,
попримио управо такав облик. Шта је утицало на Иљинов позитиван утисак у
погледу фашизма? Овакав став је у почетку међу руским исељеницима био веома
распрострањен, нпр. Струве и Берђајев су такође били тог мишљења. Политичка
ситуација почетком тридесетих у Њемачкој била је слиједећа: што деснија странка,
то антикомунистичкији програм. У овом смислу постојала је одређена сличност
између ставова DNVP (под вођством Хугенберга) или NSDAP и Иљинових у
погледу комунизма и Совјетског Савеза. Док је Иљин, који је у почетку имао
позитивна очекивања спрам ''Покрета'', видјео у којем правцу иде Хитлеров
систем, било је прекасно. Од 1928. Иљин је покушавао да упозори њемачке
политичке и интелектуалне кругове: комунизам је смртна опасност. Објављивао је
– по свом изразу, ''у области антикомунистичког просвјећивања'' – књиге и
брошуре, огледе у часописима, чланке у новинама. У прољеће 1930. га је Ото Хеч,
по налогу надлежног уреда, чак опоменуо због чланака изразито непријатељских
према совјетском режиму да се убудуће или одрекне припадности Руском научном
институту или да се при својим јавним иступима држи званичне њемачке политике
у погледу Совјетског Савеза. Показало се да је Иљин наставио са предавањима и
публикацијама у јавности која су ''ишла насупрот Хечове амбиције за
остваривањем плодних научних контаката са академским круговима у Москви''
(Фојгт 1995.). Стога није чудо што за сјајног зналца Русије Иљина није било мјеста
у часопису ''Источна Европа'' који је уређивао Хеч (објављене су само двије мале
рецензије његових радова од 1925. до 1934.), иако је само у времену од 1925. до
1930. ту објављено 40 оригиналних радова совјетских аутора. (Фојгт 1978) Иљин је
био уредник часописа ''Свијет пред провалијом'' и приређивао скоро четвртину
прилога. План и обрада књиге ''Распламсавање пакла'' су такође били његово
дјело, при чему је сaм (под псеудонимом др Јулијус Швајкерт) приредио други
(мањи) дио – ''Настанак бољшевизма из духовне кризе садашњости''. Берлински
издавач Екарт (Eckart-Verlag), који је у то вријеме објављивао већину Иљинових
књига, је добро илустрован материјал одштампао као посебно издање да би се
могло користити на предавањима и курсевима. ''Бољшевичку политику свјетске
моћи'' представио је Иљин под псеудонимом др Алфред Норман (Dr. Alfred
Normann). Предговор је написао чувени ''антикомуниста'', женевски заступник и
предсједник ''Међународног савеза против Треће интернационале'' Теодор Обер
(Theodor Aubert). У њених шеснаест поглавља говори се о циљевима свјетске
револуције, природи Треће интернационале, програму, стратегији, борби за масе,
пропаганди у радничкој класи, покрету штрајковања, дјеловању комунистичке
партије међу дјецом, женама, омладином и сељацима; колоније, војне побуне, рат
и грађански рат, интервенција. То је, у ствари, била енциклопедија совјетског и
међународног комунизма приређена на основу вјеродостојних извора (записници,
односно стенограми са партијских састанака и конференција, чланци и брошуре
комунистичких вођа итд.). Иљиновим текстовима је поклањана стална пажња.
Осим тога, објављивани су прилози у научним часописима, црквеним часописима,
стручним часописима и часописима удружења. Политичка орјентација часописа
који су их објављивали кретала се од центра до листова блиских DNVP-у и NSDAP-
у. Почетком 1938. Гестапо је ставио забрану на сва Иљинова дјела и његова јавна
иступања. Иљин је одлучио да се пресели у Швајцарску, али му је берлинска
полиција забранила излазак из земље. Само захваљујући срећном сплету
околности, Иљин је добио двомјесечну визу и јула 1938. спасио се са супругом
преселивши у Швајцарску. У Швајцарској је Иљин нашао стан у Цоликону (Zollicon),
предграђу Цириха. Уз помоћ свјетски чувеног руског композитора Сергеја
Рахмањинова, Иљин је платио кауцију (4 000 швајцарских франака) да би и по
истеку боравишне дозволе остао у Швајцарској. Али, политичка дјелатност је за
њега у начелу била искључена; било му је дозвољено да држи само предавања
неполитичке садржине, за која је сваки пут морао тражити посебну дозволу
циришке савезне полиције за странце. Иљин је за предавања писао текстове на
њемачком и држао их пред швајцарским слушаоцима у високим народним
школама, за различита културна друштва, за Циришки круг за руску културу и
историју и за друге кругове. За вријеме ратних година (1939-1945) Иљин је одржао
три двосатна предавања и девет циклуса читања у швајцарским народним
школама и универзитетима, у разним културним удружењима, односно круговима
20 предавања, у Циришком кругу за проучавање руске културе и умјетности 26
посебних предавања и два циклуса предавања: ''Главни проблеми философије
религије'' и ''Суштина и особеност руске културе''. Оригинали се чувају у Иљиновој
заоставштини у САД (Courtesy of Special Collections, Michigan State University
Library, East Lansing, Ml 48824-1048). Објављени су тек 1996-97. у Москви. Три
предавања из посљедњег циклуса, и то ''Душа'', ''Вјера'' и ''Историјски развитак'',
чине књигу ''Суштина и особеност руске културе: три размишљања'' (Цирих 1942.,
1. изд.). Иљин је намјеравао да на основу друга три предавања – ''Главни руски
национални проблеми'', ''Историја облика државе'' и ''Руска стваралачка идеја'' –
припреми и другу књигу, али то није урадио (тек је 1997. у Москви објављено
потпуно издање ''Суштине и особености...'' на руском). Од Иљинових предавања
морају се истаћи сљедећа: ''Мир и радост погледа на свијет источног
православља'' (Цирих, 16. 03. 1941.), ''Руска душа у причама и легендама'' (Цирих,
16. 02. 1942.), ''Руско схватање умјетности и умјетничке савршености'' (Цирих,
02.03.1942.), ''Руска поезија'' (Цирих, 31. 03. 1942.), ''О вјечно женском и вјечно
мушком у руској души'' (Цоликон, 15. 11. 1943.), ''Слобода духа у Русији'' (Цирих,
новембар 1943.), ''Стара руска архитектура и фрескопис'' (Цирих, 14. 02. 1944.),
''Кијев, најстарија престоница Русије'' (Цоликон, мај 1944.). Поред тога, Иљин је у
Швајцарској одржао циклус предавања ''Модерна руска умјетничка књижевност'', с
којима је између 1920. и 1930. већ иступао у Европи: ''Достојевски као човјек и
карактер'' (Цирих, новембар 1942.), ''Достојевски као публициста'' (Цирих,
новембар 1942.), ''Достојевски као умјетник'' (Цоликон, март 1943.), ''Гогољ, највећи
руски сатиричар, романтик и философ живота'' (Цирих, 13. 03. 1944.) итд. Ту спада
и Иљинова књига ''Основи умјетничког стварања. О савршеном у умјетности'', Рига
1937. Швајцарски период је Иљину био испуњен напорним радом на свођењу
научних резултата, што је омогућио један срећан случај. Послије једног
предавања, Иљин је упознао швајцарску мецену Шарлоту Барајс (Charlotte
Bareiss), која му је, схватајући значај Иљинових радова и трагедију Русије,
понудила мјесечну испомоћ (500 швајцарских франака) и финансирање
објављивања његових рукописа на њемачком. Овде треба споменути три тома,
повезана јединственим садржајем и намјером. У њима је Иљин покушао, крећући
се од једноставног према сложеном, да одговори на питања која живот поставља
пред сваког човјека. Први је објављен још у Њемачкој: ''Гледам у живот. Књига
размишљања'', Берлин 1938., 1. изд., 199 стр., Берлин 1939, 2. изд., 199 стр. (код
нас преведено као ''Пред буктавим загонеткама Господњим'', прев. В. Јагличић,
Светигора 2001., 220 стр.). Друга два у Швајцарској: ''Појуће срце. Књига тихих
сазрцања'', Берн 1943., 173 стр., и ''Поглед у даљину. Књига увида и надања'',
Цирих 1945, 320 стр. Иљин је сањао да их преради на руски, али је само другу –
''Појуће срце. Књига тихих сазрцања'' – припремио за штампу (објављена у
Минхену 1958., 154 стр.). И књигу ''Аксиоми религиозног искуства'', Париз 1953, на
којој је Иљин радио 33 године, истраживачи сматрају веома значајном. Упркос
забрани политичког дјеловања, Иљинов борбени дух и схватање дужности
философа нису му дозволили да одступи од строго завјереничког рада. Ту спадају
не само контакти са заступником генерала Власова, швајцарским новинаром
Георгом Бришвајлером (Georg Bruehschweiler) (његов приједлог да приступи
''влади'' генерала Власова Иљин је одбио, јер није чак ни посредно хтјео да
сарађује са нацистима), или помоћ избјеглицама које су послије Другог свјетског
рата прогнале власти, него и веома повјерљиве публикације на њемачком у
швајцарској провинцијској штампи (под заштитним именима ''Peter Just'', ''Р. Ј.'', ''К.
Р.'', ''R. K.'', ''Walter Tannen'', ''Hans Grau'' или анонимно) писане по поруџбини
обавјештајне агенције ''Штампа средње Швајцарске'' (''Schweizerische Mittelpresse'')
под вођством Самуела Хаса (Samuel Haas) (од 1944. ''Швајцарско политичко
дописништво''), и на руском, између осталог низови чланака ''О будућој Русији''
(Женева 1940-41.) и ''Наши задаци''. Посљедњи низ је званично објавио РОВС
(париска врховна команда) и дијелио га само члановима (''само за
истомишљенике''), поштом. Укупно је Иљин написао 215 чланака, који су
објављени посмртно у два тома (''Наши задаци'', Париз 1956, 346 и 337 стр.).
Чланци у ''Нашим задацима'' могу се подијелити у три велика дијела: 1. царска
Русија и основи за ''катастрофе'': револуцију и социјализам, 2. суштина револуције
и бољшевизма, 3. пут ка препороду Русије и начин њене државне обнове. Иљин је
често писао о предреволуционарној Русији, о посебним областима њене изградње
и њеног живота (нпр. ''Отаџбина и ми'', Београд 1926., 16 стр., ''О Русији. Три
говора'', Софија 1934., 32 стр., ''Стваралачка идеја наше будућности'', Берлин-
Нарва 1937, 31 стр., Пророчко призвање Пушкина'', Рига 1937., 43 стр., ''Основи
борбе за националну Русију'', Берлин-Нарва 1938., 66 стр., итд.). Критиковао је с
правом њене мањкавости, али је увијек подсјећао на њена достигнућа. Русија се у
току свог развитка постепено ослобађала трвења и требао јој је слободан развој, а
не крвава револуција. Она се ипак десила. Зашто? Иљин је видјео сљедећи
разлог: руска интелигенција није схватила сопствени народ и његову
монархистичку свијест, није га могла ваљано водити и окренула се од сопственог
цара. Народне масе су биле незналачке, дјетиње лакомислене и шкрте. У руском
православљу посљедњих двјесто година недостајало је елемената јачања воље.
Руски национални карактер и руска правна свијест су још били незрели. Опасне
идеје и програми су развијени на западу, и зато су им западне земље – насупрот
Русији – могле пружити вољни, друштвени и организован отпор. У руском
''државном организму'' није било неопходних противотрова за увезене ''микробе''.
Више никад неће бити старе Русије, али прије или касније мора поново настати
државно здрава, обновљена Русија. То ће постићи нови руски човјек, који је
надвладао искушења бољшевизма и примамљивости прошлости и слабости и
непостојаности воље духа, неучвршћену правну свијест, преплављеност
политичког живота мржњом и тежњама ка безвлашћу. По мом мишљењу, Иљин је
био први руски философ (поред Георгија Федотова) који је у оно вријеме сасвим
конкретно представио стање које би могло настати у Русији по слому
комунистичког режима. Он је сматрао да је веома вјероватан хаос и да би прва
посткомунистичка влада могла радити против интереса Русије, чиме би се
повећали јад и биједа становништва. Иљин је предлагао јединствен и моћан облик
државе – диктаторски по обиму овлашћења и национал-либералан у основи – ради
спашавања државе од привредне катастрофе и грађанског рата. Тражио је
политичка ограничења за руководство Комунистичке партије, КГБ функционере и
криминалце (Иљин је овде примјењивао праксу денацификације у Западној
Њемачкој). Поред тога, израдио је сопствену варијанту будућег руског устава и
наглашавао да Русија, у основи узето, није савезна држава. Честа оболијевања и
коначно смрт (21. 12. 1954.) прекинули су Иљиново стваралаштво. На надгробној
плочи на Цоликонском гробљу исклесан је натпис: ''Све осјећао Тако много
пропатио У живот гледао Много сагријешио И мало схватио Хвала Ти, вјечна
Доброто!'' Наталија Фокач и Шарлот Барајс су предузеле све да објаве његова
дјела. У годинама од 1954. до 1962. издата су, између осталих, дјела: ''О значају
правне свијести'', Минхен 1956, 223 стр., ''Пут ка очигледности'', Минхен 1957, 155
стр., ''О тами и просвјетљењу. Књига умјетничке критике: Буњин-Шмељев-
Ремизов'', Минхен 1956, 196 стр., друго допуњено издање ''Пута духовне обнове'',
Минхен 1962, 296 стр. Послије смрти Наталије Фокач (1963.) и Шарлот Барајс
(послије 1965.), њихов задатак је преузео Иљинов ученик и поштовалац Николај
Полторацки. Он је припремио за објављивање Иљинов рад о монархији, на којем је
овај радио 46 година. Године 1909. Иљин је почео разматрати тему ''Моћ и
изградња државе''. Двадесетих је планирао монографију ''О монархији'' и за то
прикупљао литературу. У годинама од 1926. до 1930. одржао је низ предавања и
говора на ову тему. Иљин је 1950. завршио предговор и седам поглавља књиге,
али рад није довео до краја. Полторацки је допунио Иљинов текст одговарајућим
чланцима и текстовима са предавања и објавио их заједно у часопису ''Поновно
рођење Русије'' (Њујорк - Москва - Париз 1978, свеске 1-4) под насловом ''О
монархији и републици''. У годинама потом је објављено и као књига (Њујорк 1979.,
329 стр.). Данас је име Ивана Иљина познато у цијелој Русији. Још до 1989. било је
потпуно другачије. Посљедње издање ''Велике совјетске енциклопедије'', издано у
вријеме комунистичког режима, посветило му је само неколико редова, између
осталог ''религиозни философ, заступник новохегелијанизма, 1922. протјеран из
Совјетског Савеза због контрареволуционарне дјелатности'', и споменуло четири
његова дјела. Из тога није јасно да је Иљин био један од највећих руских
мислилаца и изванредан критичар комунистичке доктрине, приређивач више од
педест књига, односно брошура и стотина огледа и чланака на руском, њемачком и
другим европским језицима. Његова прва објављивања омогућена у доба
''гласности'', настала између краја 1988. и почетка 1989., имала су велики утицај.
Иако су дјела Николаја Берђајева и Семјона Франка већ била позната совјетским
читаоцима, код Иљина су нашли нешто ново. Изгледало је као да је ове текстове
писао наш савременик. На примјер, обрада проблема Совјетског Савеза / Русије –
упркос њиховог описа 1948-1954. у Швајцарској – била је потпуно тачна. Иљинове
бриљантне анализе и предвиђања навела су на помисао неке руске научнике да је
неопходно истражити методолошке основе Иљинових анализа и његов животопис.
По смрти Полторацког, даље објављивање Иљинових радова организовао је др
Јуриј Лисица (Москва). У годинама од 1993. до 1999. московски издавач ''Руска
књига'' је објавио сабрана Иљинова дјела у десет томова (дванаест књига).
Планирано је издавање додатних тридесет томова, од којих се већ појавило
једанаест. У септембру 2000. пуштен је у рад интернет-пројекат ILJIN.RU под
координацијом Владимира Исакова и Данијела Циганкова.

(Овај “Животопис...” је у основи огледа Данијела Циганкова (“Позив, изгон,

судбина: Иван Иљин и Њемачка”, у Архиву за правну и друштвену философију,
Билефелд 2001, том 87, 1. четвртина, свеска 1, стране 44-60). Аутор срдачно
захваљује ... за пријатељску помоћ у годинама 1996-99. при припреми наведеног
огледа.

Побољшања “Животописа...” су учињена у оквиру развојног пројекта “Берлински

период у стваралаштву руског политичког мислиоца и философа Ивана Иљина”
оствареног 2000/2001 под покровитељством Скупштине Берлина и под вођством
професора Карла Шлегела (Karl Schlögel).)

(животопис преузет са http://iljin.ru маја 2004.; касније је ова страна избрисана, а

подаци о И. Иљину се могу наћи на http://iljin.front.ru)

Преузето са сајта руски боготражитељи http://www.bogotrazitelji.co.yu

I Иван Иљин Шта очекујемо од својих

:

пастира?

ШТА ДА ЧИНИ ЦРКВА?

Шта очекујемо од својих пастира?

 У Русији је отпочела велика борба за религијско очишћење и обнову. Треба
предвидети да ће то бити борба велике напетости и дугог даха. Руски човек мора
себи да поврати целосну веру, у којој ће се СРЦЕ И РАЗУМ, САГЛЕДАЊЕ И ВОЉА
– слити у јединствени поток такве снаге да ће се на њега одазвати и ИНСТИНКТ;
тада ће бити нађене нове стваралачке идеје и створиће се нова хришћанска
култура. Од хришћанског пастирства треба да очекујемо савет и помоћ у том
послу. И православно духовништво у себи ће наћи духовну силу, мудрост и
искреност за тај подвиг.

Шта ми, православни Хришћани, желимо од својих пастира? Са каквим

захтевима им приступамо? Чиме они могу заслужити нашу љубав и наше
поверење?

Нећу говорити о богословском образовању и припреми за духовно

пастирство, које треба да буде проникниво и пажљиво у личном општењу. Само по
себи се разуме да духовна лица треба да познају Писмо, и Предање, и читаво
учење Цркве – боље од нас, и да схватају дубље од нас, да би нам помогли у
часовима сумње и у потрази за разумевањем. Они морају владати душевно-
духовном уметношћу пастира, дубоким осећањем и јасним погледом духовника,
који проникниво разуме људску душу и који је способан да јој покаже прави пут у
тешком животном тренутку. Та познања су неопходна, такво искуство је драгоцено;
овде не може бити двоумљења. Али, мени се чини да ми од њих очекујемо више;
оно што је за нас важније од свега то је – истинити и живи еванђелски дух, онај
дух, који нам сведочи о Христовој благодати. Под тим подразумевам: МОЛИТВЕНУ
СИЛУ, ЉУБЕЋЕ СРЦЕ, ЖИВУ ХРИШЋАНСКУ САВЕСТ...

Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од

апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа
Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна
"егзегеза" или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним
пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност
души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута,
слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства,
размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико
сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!

Заиста, нема бољег религијског поучавања, нема дејственијег

проповедничког служења од СИЛЕ И ИСКРЕНОСТИ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ. Јер се
вера снажи и шири не захваљујући логичкој аргументацији, нити од напора
принуђујуће воље, нити од понављања речи и формула, него од ЖИВОГ
ПРИХВАТАЊА БОГА, ОД МОЛИТВЕНОГ ОГЊА, ОД ОЧИШЋЕЊА, УСХИЋЕЊА И
ПРОСВЕТЛЕЊА СРЦА, ОД ЖИВОГ САГЛЕДАВАЊА, ОД РЕАЛНОГ УСВАЈАЊА
БЛАГОДАТИ. Мислим да много зависи од способности свештеника да се
ИСКРЕНО И БЕЗ ОСТАТКА МОЛИ СРЦЕМ, јер ако је о неспособан за то, и моли се
тако У СВОЈОЈ САМОЋИ, онда ће црквена молитва ражизати, очишћавати и
просветљивати срца његових парохијана. Тај пламен усамљене молитве гореће и
у његовом црквеном богослужењу, и у његовој проповеди, и у делима његовог
живота. И ми, његови парохијани, одједном ћемо осетити срцем да се "Сами Дух" у
њему моли "уздисањима неисказаним" (Римљ. 8, 26) и да се ти уздисаји нама
предају на неизрециви начин.

Пастир, коме је својствена та искреност и сила молитве, као да је нека

"неопалива купина" у својој парохији: његови парохијани, каткад ни сами не
примећујући и не уочавајући то, постају саучесници његове молитве; њима се
предаје топлота његове вере; они се присаједињују његовом духовном полету.
Његове поуке се примају на нарочити начин: не само умом, него и срцем, живом
свешћу и часном вољом. Његове беседе носе стваралачко духовно искуство; оне
су прожете живим хришћанским сазерцањем; оне полазе од срца и примају се
свом душом. Чак и обичан сусрет са њим се већ осећа као утеха и охрабрење без
речи.

А у темељу тога лежи извесни религијски закон, према коме ДУБИНА ВЕРЕ
РАСТЕ И СНАЖИ СЕ У МОЛИТВИ, јер молитва је БЛАГОДАТНО УЗНОШЕЊЕ
ДУШЕ БОГУ, које озарава, очишћује и уверава. Ето због чега пастир мора бити
живи извор и жива школа молитве.

Друго, што желимо да нађемо у њему, – то је ЖИВО ЉУБЕЋЕ СРЦЕ. Јер

најбоља хришћанска благовест и утеха потичу од доброте и срдачног схватања.
Док људско осећање сахне и бива заглушено у разумски-апстрактним теолошким
конструкцијама док год ум хладно расуђује и пресуђује, непријатељствује у
споровима и камени се мржњи, све дотле човеку остаје недоступно читаво
откривење Господа Исуса Христа. Људи лишени срца у Еванђељу не поимају
најважније; а схвативши то, не живе по томе и не остварују га. Себичњачка
похлепа човека чини слепим и глувим. "Реке воде живе" (Јн. 7, 38) теку само за
људе који воле; јер љубав човеку отвара вид и слух, – и за Христово откривење, и
за живот и страдање других људи.

Ако свештеник има ту љубав, она се осећа и у његовој црквеној молитви, и у

његовој проповеди, и открива се и у његовим делима. Код онога ко са њим
разговара или му помаже јавља се нарочит осећај: он осећа да је од свог
духовника примио нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да је искусио
СВЕТЛОСТ И ТОПЛОТУ ДУХОВНОГ ОГЊА, да је осетио живу доброту, да се
приближио ономе што је Христос имао у виду када је говорио о љубави. Јер живо
срце има залиху доброте за све: утеху за невољника, помоћ потребитоме, савет за
беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птичице. И просто
општење са таквим човеком неприметно постаје жива школа срдачног саучешћа,
љубавне тактичности, хришћанске мудрости. И све је то прекрасно и благодатно,
јер истински ДУХОВНИК и јесте носилац хришћанског духа, духа љубави и
срдачног сагледања.

Ево и трећег што очекујемо и тражимо од наших пастира, – то је СЛОБОДНА

И СТВАРАЛАЧКА ХРИШЋАНСКА САВЕСТ. Та савест мора живети у њему као
самостална и независна сила, као критеријална мера добра и зла, мера, по којој
бисмо ми сами могли проверавати, исправљати и снажити нашу сопствену савест.
Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као МАЈСТОР
САВЕСТИ, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он
мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора
да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом
наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји
нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и
пресуђивању. Јер савестан хришћанин не преувеличава – ни у потврдном ни у
одричном смислу; његово суђење потиче од смирења које предметно види, али се
изговара са храброшћу и снагом, јер га не изговара он, него ПРЕДМЕТНИ ОГАЊ У
ЊЕМУ. Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не
може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од
властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са
чистим пламеном и кротком светлошћу.

Ми смо сами дужни да му обезбедимо независан и достојанствен живот:

једном заувек смо дужни да ТРЕБУ одвојимо од НАДОКНАДЕ да бисмо и у себи и у
свом пастиру угасили идеју о томе да се молитва "купује" и благодат "продаје"; да
не би било трговине светињом; да би пастир могао да се моли слободно, не
помишљајући о "заради" и да би парохијанин могао да му се обраћа слободно, не
рачунајући ништа што је у вези са сопственим средствима и расходима. Благодан
и новац су супротне природе; Божје дело је недостојно мерити монетом. Дело у
цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и сазерцања; и парохијани
имају обавезу да са свог пастира скину бригу о земаљском, обезбеђујући му оно
што му је неопходно и достојно.

Мислим да се све оно што сам овде рекао не односи само на православне
заједнице и пастире, него и на свештенике СВИХ хришћанских а можда, у
последњој, најдубљој димензији, и не само хришћанских конфесија. У сваком
случају, свуда, где провејава истински Дух Христа, парохијани ће бити срећни ако у
свом пастиру имају живи извор МОЛИТВЕ, ЉУБАВ И И ХРИШЋАНСКЕ САВЕСТИ,
јер ово троје представља најдрагоценије и најснажније повезивање хришћанске
цркве. Мени при том не изгледа да су очекивања која сам исказао превише висока
и тешка за остварење, јер посао свештеника, пастира и духовника није обична
професија, слична осталима, него захтева НАРОЧИТУ ПРИЗВАНОСТ И
НАРОЧИТЕ ДАРОВЕ. Ти дарови нису дати сваком; али онај коме нису дати, не
треба ни да претендује на такво звање. Овде није ствар толико у "знању" и
"умећу", колико "надахнућу"; не толико у обредној усмености, колико у живој пуноти
осећања; не у обављању "треба", него У ДУХУ КОЈИМ СЕ ВРШЕ. Пастир који не
зна за те захтеве и који у њима није оснажио своје срце, – на чему ће учврстити
своју веру и молитву, како ће своје парохијане повести Богу, чиме ће напунити свој
храм, како ће ојачати своју парохију?... Питам и не налазим одговор...

То је оно главно. То је оно најсуштинскије када је реч о будућој религијској

изградњи Русије.

Из књиге Владимира Димитријевића „Шта значи бити хришћанин“ (О

православљу и правоживљу).

Приређивач: "Борба за веру"

II ИВАН ИЉИН:РУСКА МИСАО – ДУХОВНИ СМИСАО
БАЈКЕ

"Она ни на шта не обавезује, никоме ништа не намеће, ништа не захтева.

"Ако ти се не свиди - не слушај"... Она је као цветић, али не вртни, не
намерно израстао и вештачки, већ као пољски цветак који се сам сеје, сам
укорењује, сам листиће истерује и чашке отвара, Божијим сунашцем се
греје, Божијом кишицом измива, Божијом птичицом је опеван, Божијој
пчелици мед свој предаје. И мед је рај - чудесан, миомирисан - не даје се
гордоме умнику, једном од "школованих", већ га пчела подари само
једноставном и мудром пчелару.
+++
Стотине година се скупља тај миомирис у неприметним и непознатим
душама људским, у руским душама које непримећене цветају и незнано
прецветавају на пољима наше отаџбине. Стотине је и хиљаде година томе
недрењу националног духовног искуства, скривеног и развијаног у руским
народним бајкама.
+++
Не слушајте бајку при светлости дана или скептичне и бескрилне свести.
Бајку ваља слушати увече, или ноћу, у зачараној тами која скида са ствари
познати и једнозначни изглед и придаје им нови лик, неочекиван и
тајанствен. Бајку ваља слушати осутоњеном свешћу на граници полусна и
полуободрености. У сусрет бајци треба да се отворе хранилишта и јаме
несвесног, где душа живи младеначки, сједињујући дете са мудрацом; где
опстаје на дечији начин, "глупа", и не стиди се те своје глупости; где је на
дечији начин поверљива и искрена, где беспомоћно пита и двоуми се, где
се беспомоћно плаши и ужасава; где више не измишља "шалу" и не "игра
се", већ се запућује у бајку са свом озбиљношћу и страшћу наде и очајања;
где се већ и не сећа шта је то "игра", јер у суштини то више и није игра,
него живот, сам живот - и борба, и победа, и догађај.
+++
А ми - ако се мучимо, ако тражимо општење са нашим народом, ако
примишљамо наше судбине, ако размишљамо о нашој несрећи, или за
претешки и опасан живот приправљамо нашу децу - седнимо заједно с
Пушкином под зелени храст наше Русије, и нека нам наш мачак мудријаш
започне своје песме и доприча своје бајке.
Реч на вечери руске бајке у Берлину, 3. маја 1934."

III ИВАН ИЉИН: ШТА ЈЕ ОПТИМИЗАМ

Ево шта је, као вода, ваздух и огањ, неопходно савременоме човечанству: здрав,
стваралачки оптимизам. Ми стојимо на прагу нове епохе, нама су потребне нове
стваралачке идеје: морамо, одмах, гледати дубоко и далеко, желети истинито и јаком
вољом и, напокон, веровати да ће нам поћи за руком да обновимо будућност. Морамо
приступити решењу предстојећих задатака са достојанством и спокојем у великој,
стваралачкој усредсређености, јер од успеха наших радова зависи даљи развитак
светске историје. Од нас се захтевају огромни напори, јер је реч о верској, културној,
друштвеној и политичкој обнови.
И ради тога нам је неопходан духовни, истинити оптимизам.
Али у животу се сусреће и неистинити, лажни оптимизам. Недовољно је имати “добре
намере” или “не предвиђати ништа лоше”. Лакомислени весељак увек је
“добронамеран”, а кратковиди и наивни никад не предвиђају ништа. Мало је веровати
у сопствене снаге и знати смирити друге, будући да вера само у себе може наштетити
стваралачком процесу. Оптимизам се не сме свести на “спокојство” по било коју цену,
пошто се он људима не даје од рођења и од здравља, већ стиче духовним сазревањем.
Оптимист не предвиђа успех и срећу у свим приликама; ход историје може донети не
само успон него и пад, и оптимиста не може на то затварати очи. Али управо зато он
остаје оптимист.
Дакле, постоје лажни и духовно истинити оптимизам.
Лажни “оптимист” чува бодрост духа будући човек расположења, предан својим
личним, чисто субјективним стањима. Његов “оптимизам” нема стварне основе. Живи
сам од себе, изван дубоких токова историје и великих светских догађаја. “Оптимист” је
што влада здравим, уравнотеженим организмом и не пати од душевне дисхармоније.
Његов “оптимизам” тиче се њега самога и, можда, његових личних послова. Али на
плану великих догађаја види мало а можда и ништа; ако што и види, онда је то мутно и
оцењује га погрешно. Пред лицем духовних проблема, површан је и лакомислен. Не
види им ни дубину, ни размах, и зато олако замењује очитост за реалност. Стога не
види ни зрака ни знамења Божијих. Зато је његов “оптимизам” физиолошки објашњив
и душевно мотивисан, али конкретно и метафизички неоснован; одговорности за њега
он нема. Такав “оптимизам” је испољавање личне маштовитости, па и заноса, и може
довести до суштинских неспоразума. Његова убеђена глагољања немају већу тежину
од цврчања цврчка...
Сасвим друкчија су збивања у души правог оптимисте. Пре свега његов оптимизам се
не односи на свакодневицу са њеним сплеткама, ћорсокацима и ситницама, њеном
суровошћу и порочношћу. Наиме, свакодневни живот може га оптеретити теже него
бременом, лишавањем и страдањем, али то нимало не утиче на његов оптимизам, јер
на те муке он гледа као на припрему за избављење. Он сагледава духовно стање
човечанства, судбину света, и зна да ту судбину води и одређује Бог, и да нам се она
зато показује као велика и жива стваралачка драма. Ето истинског и најдубљег извора
његовог оптимизма. Он зна да је свет у Руци Божијој, и тежи да се усклади са Њеним
стваралачким моћима, то јест, не само да Је схвати већ да се добровољно доведе у
положај слободног делатника, на располагању те високе и благе Руке (“да буде воља
Твоја”). Он жели да “сарађује” на Божијем Делу и плану, труди се да служи и води,
ослушкује и извршава, желећи оно што одговара вољи Божијој, Његовој замисли, и
идеји... Он види да у свету нараста и плете се Божије ткање, живо ткиво царства
Божијег; одраније усхићен тим ткањем, он се радује на помисао да ће и сам успети да
се удене у њ, као жива нит.
То значи да се његов оптимизам односи не толико на људска дела колико на Божије.
Верује у бљештаву будућност, у ближење Царства, будући да га остварује Бог. Свој
главни задатак види у тачном налажењу само њему назначеног места, и у верном
обављању назначеног му служења.
Сазнавши своје место у замисли Божијој и налазећи своје верно служење, он се труди
да најбоље оствари своје призвање и испуни свој “оптимизам”. Ако зна шта чини, тада
на њега силази спокојна животна радост и духовни оптимизам. Верује у своје призвање
и дело. Себе види као нит у Божијој Руци, зна да се та нит расплиће у Божију тканину
света, и преко тога осећа своју богочуваност. Са молитвом иде у сусрет неизбежним
опасностима живота и спокојно “наступа на Аспиду и на
Василиска”, “на змаја и шкорпиона”, остајући неповредив. Зато проповеда, заједно са
Сократом, да се Божијему слуги никакво зло не може десити...
То значи да прави оптимист никада не прецењује своју снагу. Он није више него једна
од земних нити у Руци великога Творца, која сваког трена може бити прекинута. Али
док живи на земљи, она жели да јача и верно служи. Таквог га покреће воља према
верности и победи. И где песимист потпуно клоне вољом и изгуби се у догађајима, а
лажни оптимист преда својим тежњама и не бори са тешкоћама, прави оптимист се
носи са сваким задатком. Трезвено прати догађаје не подајући се страху и не
преувеличавајући опасност; што истинитије сагледа стварност, тим боље разуме снагу
воље и подршку који се захтевају од њега. Он је слободан и зна своју вредност и моћ,
предан је Делу којему служи, и храни своју животну вољу из Божанственога извора.
Воља и јест дивна и тајанствена сила увек кадра да буде још моћнија и делотворнија но
што се чини. Воља правог оптимисте је дар снаге или вештина самоснажења, жива
бесконачност напора – тако давно и безнадежно тражен “perpetuum mobile” духа.
Истински оптимиста сагледава савремени ход историје, промишља његову суштину и
смисао у плану Божијем, и црпи снагу из бесконачног изворника своје воље, предане
Богу и Њим вођене. Он непоколебљиво верује у победу, и то самога Дела, чак иако се
та победа привремено чини личним “поразом”. Јер, његова је победа оног Божијега
дела којему он служи на земљи. А када га достигне мучење или несигурност, он
молитвено дозива последњи источник своје воље и живота – Бога.
И тада све што му је неопходно бива послано, и он наставља своје служење.

(Иван А. Иљин, Појуће срце – књига тихих сазрцања, Светигора 1998, превео
Владимир Јагличић)

IV ИВАН ИЉИН: О ПОЛИТИЧКОМ УСПЕХУ

Најопасније су оне предрасуде које се прећуткују. То се посебно односи
на политику где предрасуде цветају бујно и неискорењиво. Прву
политичку предрасуду би требало формулисати на следећи начин:
“Шта је политика познато је сваком, и ту нема разговора”...
“Познато је свакоме”... Али, како? Одакле се стиче исправно поимање
свега оног префињеног, сложеног и судбоносног што у себи крије
политика? Да није, можда, то правилно схватање људима својствено “од
природе”? Или им се можда открива у сну? Откуд предрасуда да је
сваком човеку “по себи јасно” што се открива само дубоком, далековидом
и племенитом духу? Није ли управо из ове предрасуде израсла савремена
политичка криза? Не без разлога, човечанство постепено долази до
уверења да је наш век период највећих политичких неуспеха познатих
историји. И можда је време да се из тих неуспеха извуку поуке, и
поразмисли о новим путевима ка спасењу...
Било би занимљиво и поучно добро проучити историју човечанства и
установити какве чињенице, какве претпоставке воде истинском
политичком успеху, и шта чинити да би се он досегао? Искуство је ту
богато и поучно, од древности до наших дана. Ко је, заправо, имао
политички успех? Којим је путевима до њега ишао? Ко, је пак,
доживљавао крах и зашто? Најзад, шта је то “политички успех”, и у чему
се састоји?
Пре свега, ваља рећи да у неодређеној и лако кварљивој области
“политике” неки појединци, па и целе партије, могу имати привидан
успех који је, у ствари, фаталан политички крах. Људи, говорећи о
политици, пречесто подразумевају поступке, залагања и сплетке уз
помоћ којих се осваја државна власт, при чему се не преза ни од каквих
средстава, трикова, подлости и злочина. Неки мисле да је све што се
чини ради државне власти, због ње, око ње и у њено име “политика”,
уопште не повезујући то са садржајем, циљем и вредношћу тих чинова. С
тог становишта најзлонамернија интрига, најодвратнији злочин,
најгнусније владање јесте “политика”, уколико је у питању државна
власт.
Историја познаје људе и партије који су водили прљаву и злочиначку
политику не марећи, па и не помишљајући, на истинске циљеве и
задатке државе, на политичко општење, добро народа, судбину нације,
отаџбину и духовну културу. Они су само хтели власт, желећи једино да
управљају и заповедају. Понекад уопште нису знали шта чинити по
освајању власти. Понекад су отворено изјављивали да их занимају
интереси само једне класе а не народа у целини, или отаџбине. Били су
спремни да жртвују и народ, и отаџбину, и њену слободу и културу у име
освајања власти и њене класне злоупотребе. Понекад су се пак крили
иза “социјалног програма”, да би одмах по освајању власти прешли на
остваривање само својих жеља и интереса. Историја познаје мноштво
пустолова, частохлепаца, грамзиваца и злочинаца који су се докопали
државне власти и злоупотребили је. Треба бити слеп или наиван па та
разбојничка дела назвати Политиком.
Када су се у старој Грчкој, за Пелопонеских ратова, припадници више
класе клели “да ће бити вечни непријатељ народа и да ће му нанети зла
колико им је у моћи” (види код Аристотела и Плутарха), то се не може
сматрати “политичком делатношћу”. Кад су у тој истој Грчкој власт свуда
освајали частољубиви, похлепни и лакомислени тирани, то није Политика
већ њена пропаст. Кад су у Милету демократе, по освајању власти,
купиле децу богаташа и бацале их под бикове, и кад су аристократе,
вративши се, купиле децу сиромаха, премазивале их смолом и живе
спаљивале (види код Хераклита Понтијског), то није никаква Политика,
већ низ срамних злочина.
Кад изучавамо историју “цезара” попут Тиберија, Калигуле, Нерона,
Виталијана, Домицијана, гушимо се од гађења наспрам њихове нискости
и окрутности, разврата и злочинства, и нема тих аргумената који би нас
натерали да њихову делатност сматрамо “политичком” и “државничком”:
она остаје злочиначка и развратничка.
Када у Италији, у 15. веку, на престо долазе тирани – готово да је сваки
град имао свог – њихова злодела могу се само грешком назвати
“политиком”. Нема тог вероломства, суровости, пљачке, светогрђа, да га
нису починили, нити те настраности пред којом су се зауставили. Имена
као Галеацо Марија Сфорца, Феранте Арагонски, Филип Марија Висконти,
Сигисмунд Малатеста, Еверео д’Ангвилари требало би да добију место у
историји светских злочинаца, а не Политике. Јер политика има своје
здраве основе, племените, духовне аксиоме, и свако ко их гази самог
себе сврстава у злочинце.
Робеспјер, Дантон и Мара нису били политичари, већ крвници.
Тоталитарни деспоти и терористи наших дана срамоте политику и
злоупотребљавају државу, и место им је међу параноицима и
дегенерицима, а не политичким владарима.
Ако су такви “имали успеха”, и успевали да освоје власт у држави и
остваре у лични тријумф самовоље и користољубља, то значи само да су
“успели” у приватном животу на несрећу нације и земље, будући да је
народ доживљавао епоху невоља и понижења, па и политичку
катастрофу. С формалног гледишта њихова свакодневна борба и
каријера “политички” су се испољавале, јер су се борили за власт и
освајали је. Али, у суштини, делали су антиполитички и противдржавно.
Као пустолови и каријеристи били су “успешни”, али као “политичари”
изазвали су срамне пропасти, будући да су свој народ уништавали,
држећи га у немаштини, страху и понижењу. Њихово “оруђе” – државни
апарат – имало је политички смисао и државни значај, али им је циљ
поништавао сваки политички смисао и поступци су им били погубни по
државу. Пут којим су ишли можда се њима, па и масама, чинио
“политичким”, али начин делања и све што су чинили и стварали било је
погубно, противдржавно, противдруштвено, противправно и
антиполитично, то јест, извор мржње, неправди, безбројних патњи,
убистава, рушења и распада.
Све ово говори да се Политика не може сагледавати формално и
оцењивати само видљивим. Она није најезда авантуриста нити јурњава
преступника за влашћу. Постоји опште правило према коме се ни једна
људска делатност не одређује употребљеним средствима или оруђем – ни
медицина, ни уметност, ни привреда, ни политика. Све се дефинише и
решава на основу вишег, предметног, животног циља коме та средства
служе. Државна власт само је средство и оруђе намењено вишем циљу, и
ништа више. Дело се одређује оним великим, садржајним задатком, коме
је државна власт позвана да служи и коме стварно служи. Политика није
празна форма нити метод, већ зависи од циља и задатка, будући да они
одређују и форму власти и начин њеног остварења. Политика је
истовремено и садржај и форма. И стога се истински политички успех не
састоји у освајању државне власти по сваку цену, већ у њеној правилној
изградњи и усмерењу ка правом и узвишеном циљу.
Треба дакле разликовати истински политички успех од привидног. Лични
животни “успех” тиранина привидан је. Истински успех је јавни и доноси
процват народног живота. Ко се задовољава унапређивањем личне
каријере на рачун добробити народа и националног живота издајник је
народа, и државни злочинац.
Дакле, шта је то истинска политика?
Она је пре свега служење – не каријера, не лични животни пут,
задовољење сујете, частохлепља и властољубља. Ко то не схвата и не
прихвата није способан за истинску политику, већ само за њено
изопачење, банализовање, карикирање и злочин. И, нека нам не причају
како већина савремених политичара то види “другачије”: ако је и тако,
онда то објашњава све несреће, опасности и гнусобе савремене
“политике”.
Служење претпоставља повишено осећање одговорности и способност да
се, наспрам Дела, заборави на лични “успех-неуспех”.
Истинска политика не служи засебним групама и класама, већ народу у
целини. Она не раздваја људе и не распаљује им страсти, нити их окреће
једне против других, већ их уједињује око онога што им је свима
заједничко. Народни живот је органски: сваки део има потребу за
осталим и служи им, и ниједан их не сме тлачити ни неодговорно
искоришћавати. Сваки појединац је на најреалнији начин заинтересован
за добробит сваког другог; један беспомоћни несрећник све доводи у
положај окрутних издајника. Један сиромах претња је свима, један
окужен заразиће све, и сваки лудак, алкохоличар и наркоман општа је
опасност. Стога права политика утврђује органску солидарност свих са
свима. И зато је истински политички успех достижан само ономе ко живи
органским сагледавањем и мишљењем.
Такав програм свеопште органске солидарности не може свима бити
јасан, а најмање духовно кратковидима и користољубивима. Историја
бележи често бежање маса од праве политике и програма, и њихове
помаме за надриполитичким и противдржавним понудама демагога. У 19.
веку такву рушилачку праксу и политички разврат уобличио је Карл
Маркс, у искључиво класну партију и програм...
Али ово не треба да саблажњава мудре и верне. На њима је да бране
своје схватање и програм и кад им због тога прете изопштење и прогон.
Ваља имати грађанске одважности да се поднесе изолација и прихвати
прогон, то јест, да се помири са личним политичким неуспехом. Ваља
веровати у долазак других времена и другачијих, отрежњених поколења,
кадрих да прихвате такав привидни политички “крах” као истински
политички успех, и да осуде политички разврат.
Но, уколико прави политичар осети разумевање код савременика, дужан
је да поведе борбу и проба да усмери народ на прави пут. Јер политика
је вештина обједињавања људи, то јест налажења заједничког имениоца
разноврсним хтењима. Није реч о томе да се људи “споразумеју и окупе
око нечега”, будући да то могу и око антиполитичког програма и на
противдржавним основама. Споразумевају се наиме и разбојници и
експропријатори, и терористи и трговци децом. Неопходно је политичко
јединство и по форми и по садржају: верно, правно, слободног облика и
општенародно, правично, органско, и засновано на садржају. То је
задатак истинске политике.
Стога је политика вољна вештина – способност друштвеног испољавања
воље. Ваља устројити и веродостојно изразити јединствену свенародну
вољу, али да се тим јединством не протраћи снага заједничке одлуке. Јер
много је примера наизглед успешног “јединства”, без истинске вољне
снаге у себи. После безброј “непожељних уступака” и склапања
неискрених, лукавих “компромиса” и најватренији би наиме почели да се
хладе, само фингирајући “слагање”. Никоме више не било до јединства
нити новог, “шареног” програма, и кад би отпочела градња све се рушило
као кула од карата. Ето зашто је политика вештина заједничког и
одлучног испољавања воље: безвољна политика је или заблуда или
издајство, и увек је извор разочарања и невоља.
Из овога проистиче да нема политике без слободне воље. Истинско
јединство почива на добровољној сагласности: људи не треба да се
обједињују под принудом, из страха, лукавства, или ради узајамног
обмањивања. Што је у политици мање сплетки то је здравија, дубља и
продуктивнија. Комплот превараната, провокатора, диверзаната, речју –
нечасних и неодговорних људи – никада неће изградити ни здраву
државу ни исправну политику. Што је у политици више конспирације то
је у њој више лажи и преваре. Што је јачи утицај тајанствене и
двосмислене закулисе, то је у политичкој атмосфери више лажи, издаје,
користољубља. Немогуће је објединити и усагласити све; то никада неће
успети. Потребно је објединити најбоље, најумније, спремне да
одговорно служе неспутани било каквим закулисним “налозима” и
“забранама”. Таква заједница треба да позове разумну већину друштва и
народа да крене за њом. При том ваља увек имати на уму да та “већина”
није у стању да ствара и саздаје, сагледава и гради политику, већ само
да се одазове на идеју и подржи програм. Одувек је све значајне и
велике реформе смишљала и спроводила у дело предузимљива мањина,
док се већина само саглашавала, учествовала и подчињавала. Ово
нипошто не значи позив на најболеснији и најизопаченији од свих
политичких режима, тоталитарни. Али јесте подсећање да се не
прецењује глас масе у политици, пошто она не живи органским
сагледавањем и мишљењем, доступним једино мањини најбољих, који
треба да је покрену доказивањем и личним примером.
Да би се ово јединство остварило, најбољи људи једног народа – они
који хоће и могу да служе општој органској солидарности – морају се
договорити и усагласити, чврсто збити редове и приступити
обједињавању нације. Уколико најбољи политичари то не учине, урадиће
то противдржавни антиполитичари. Јер, политика тражи најбоље људе –
проницљиве, одговорне, даровите организаторе, искусне ујединитеље
спремне да служе. Свака држава позвана је на одабир најбољих. Народ
који то не оствари иде усусрет смутњама и несрећама. Стога све што
отежава, кривотвори или подрива политичко-предметни одабир
најбољих, свака властољубива завера, частољубиво-партијска сплетка,
поткупљивост, политички непотизам, породична протекција,
придобијање државно неподобних елемената за гласање, прикривање, и
партијско, племенско и верско истицање неспособних штети држави и
води је у пропаст. Ко жели истински политички успех дужан је свим
силама да предметно одабере најбоље људе.
Оно што такав одабир мора понудити народу јесте остварљиви оптимум у
границама опште органске солидарности. Овде се одмах јавља низ
питања: Шта тражити? Какав је наш циљ? У чему је свенародна
солидарност? Како је остваривати? Какве су мере и закони неопходни? Је
ли могуће одмах изразити и остварити “свеопшту правичност”? Као
одговор ваља увек налазити и нудити најбољи од остваривих исхода.
Никад не маштати о максимуму и постављати себи максималне задатке:
из тога неће ништа изаћи осим обмане, разочарања, огорчености и
демагогије. Није нужан баснословни максимум, већ најбоље оствариво.
Значи, трезвени оптимизам!
Даље: политика је немогућа без идеала, али она мора бити и трезвено-
реална. Не може се без идеала – њиме се мора осмишљавати свака мера,
његовим зрацима прожимати и облагорођивати свака одлука, он се мора
призивати издалека, да греје срца изблиза... Политика не сме да се вуче
од случаја до случаја, крпи рупе, нити да се препушта лакоумној
кратковидости, стварајући безидејно и беспринципијелно ћифтинство.
Права политика јасно види свој “идеал” и чува “идеалистичко” обличје.
Истовремено, она мора бити трезвено-реална. Њен “оптимум” не сме
почивати на илузијама нити се преобратити у химеру. Али, томе води
непросвећеност масе и доктринерство полуобразованих демагога. Ништа
није горе него кад слепа догма успе код непросвећене гомиле, и кад се
учврсти терором.
Трезвени и разборити оптимум (описан начелима: “најбоље могуће!” и
“највише остваривог!”) увек узима у обзир све стварне душевне,
привредне, дипломатске и војне могућности датог народа, времена. Тај
оптимум мора бити историјски заснован, утемељен, проницљиво
замишљен, и остварив. Истинска политика истовремено је и
идеалистична и реалистична. Она гледа у даљину, унапред – на деценије
или чак столећа, и не бави се ситном трговином. Усто, одговорна је и
трезвена, и не занимају је утопије и противприродне химере. Насупрот
томе, безидејна политика је плитка, банална и немоћна; она све замара и
свима досађује. Политика химере је самообмана која траћи снаге и
разочарава народ. Права, пак, политика има крупне обрисе, значајна је и
благотоворна; она јача при остварењу и никог не обмањује, већ штеди
снаге и подстиче народно стваралаштво. Њој суди време, а будућа
поколења дају јој за право.
Да би се остварио такав могући оптимум, политици је неопходно што
боље државно уређење и што боље попуњавање места у влади.
Држава је организација власти, али истовремено и организација слободе.
Ова два захтева, као две координате, одређују њене задатке и границе.
Уколико је устројство власти неуспешно, све се распада у нереду и
анархији, а држава нестаје у хаосу. Али ако занемари слободу и престане
да јој служи јављују се принуда, насиље и терор, и држава се претвара у
тамницу. Проблем нестаје ако држава црпи снагу из слободе, и користи
је ради очувања слободе. Наиме, у својој слободи грађани треба да виде
духовну снагу, те да је чувају и траже извор своје духовне слободе и
снаге у државној власти. Слобода грађана треба да буде истински и
моћни источник државне власти.
Власт је позвана да заповеда, а по потреби и присиљава, суди и
кажњава. У држави никад не сме пресахнути импонујућа воља; њен
императив увек мора бити довољно моћан да инсистира на своме, и
изазове повиновање. Али ово господство грађанима мора обезбеђивати,
уважавати, и штитити слободу. Видљива делатност државе –увођење
реда, убирање пореза, законодавство, судство, администрација,
организација војске – не постоји по себи и ради себе, нити се може
одржати као спољни процес. Уколико и постане искључиво спољна, и
сведе се на изнуду, отимање, пресуђивање, кажњавање, хајке и
погубљења, то јест, на механички притисак и притезање с циљем
изазивања страха и глади (као у тоталитарним државама), таква држава
ће се пре или касније распасти. Јер државни живот је израз збивања у
народној души – њених нагона, тежњи, вољних одлука, уважавања,
самоодговорности, повиновања, дисциплине, верности и родољубља.
Држава и политика живе правном свешћу народа и црпу своју снагу и
успех из ње. При том ваља знати да с једне стране стоји правна свест
најбољих људи, а с друге правна свест масе, њеног средњег сталежа.
Ако је та свест очувана, држава живи; ако се она цепа, мути, слаби,
држава пропада. А правну свест чини слободна лојалност.
Зато је задатак сваке праве политике да васпита и устроји националну
правну свест. Васпитавање мора одражавати слободну лојалност, а не
ропство, и учити њој, то јест добровољном чувању и штићењу права.
Стога се прави и мудри политичар брине да државно уређење и састав
владе буду прихватљиви за националну правну свест, и да у њој
изазивају солидарност и спремност на сарадњу. Наиме, уколико је
народна правна свест ауторитарна, демократија неће успети. А,
индивидуалистичка и слободна правна свест неће трпети тиранију.
Бесмислено је наметати монархистичко устројство народу с
републиканском правном свешћу, као што је глупо и погубно народ
монархистичке правне свести увлачити у републику, њему страну и
неприродну. Државно уређење и влада су “функције” унутарњег живота
народа, његовог рађања и испољавања, и одражавају његову правну
свест, то јест историјски насталу самобитност.
Сваки истински политичар зна да државна власт живи захваљујући
слободној правној свести грађана, и да је дужна да тој слободи омогући
да дише и да се исказује. А на народу је да своју слободу испуњава
лојалношћу, и да на владу гледа као на своју и стваралачки је подржава,
мада му она донекле ограничава слободу. Стога истинска државна власт
треба не само да “везује” већ и ослобађа. И, да учи људе добровољном
самообавезивању. Власт “везује” како би грађанима обезбедила слободу,
и ослобађа, како би се они научили добровољном подчињавању и
заједништву.
Но, државна власт нипошто не сме у народу ослобађати зле снаге. Тешко
народу уколико се појави таква власт, при чему је свеједно да ли ће ли
зло ослобађати из глупости или порочности. Слобода није разуздавање
злих, нити право на злодело. Негативне снаге морају се обуздавати и
неутралисати, иначе ће окаљати и уништити слободу. Зло се мора
спутати да би добро било слободно, и без страха могло развијети своје
снаге. Стога права политика ауторитативно спутава и уређује живот, не
би ли тиме ослободила и подстакла најбоље снаге народа.
Али ни сапете снаге зла не ваља уништити. Истинска политика је мудра,
опрезна и штеди све народне снаге. Стога јој је својствена вештина да
штеди и вољу негативне моћи, и злочинцу, зависнику, рушиоцу,
преступнику, разбојнику, бунтовнику и издајнику пружи могућност да се
прихвати нечег ваљаног и целисходног...
То је суштина истинске политике. То је пут ка истинском политичком
успеху.
Политика је вештина слободе, васпитавање субјекта права кадрог
самостално да ствара. Држава која презире, угњетава и одбацује
слободну људску личност јесте тоталитарна. Она је бесмислена,
противприродна и злочиначка, и заслужује да се распадне и пропадне.
Политика је вештина права, то јест умеће стварања јасне, животне и
прилагодљиве правне норме. Држава која доноси нејасне, неразумљиве,
неправичне, двосмислене, неживотне, педантне и мртве законе у народу
поткопава поверење у право и верност, у влади и судству подстиче
самовољу и подмитљивост, и подрива саму себе.
Политика је вештина правичности, то јест умеће уживљавања у
особеност сваког појединца, и његова заштита као личности. Држава која
свима натура неправичну једнакост неспособна је да препозна особеност
– природну неједнакост – живих људи, те зато крши правичност и
нагомилава у народу зла осећања, која ће је кад-тад уништити.
То је суштина праве политике. Она се гради помоћу државне власти и
зато се то оруђе мора одржавати чистим. Јер, кад постане нечасна,
свирепа и похлепна, државна власт заслужује да буде свргнута и срамно
пропадне. Политика пружа човеку власт, али прљав човек који
злоупотребљава власт и самовољно се понаша преступник је пред
народом. Насупрот томе, истински политичар доживљава власт као
служење, обавезу, бреме, настојећи да схвати и усвоји вештину владања.
И све док њом, пред собом и народом, стваралачки не изнађе право
разрешење општих задатака и не ослободи се обавезе, он мора
одговорно и одважно носити то бреме служења – па макар се радило о
сопственом животу и смрти. Државна власт није играрија ни машкаре, да
се маска мења или скида по жељи. Њој је својствена трагичка црта,
будући да се сваког трена може извргнути у трагедију и носиоца власти и
народа. Стога је истински политичар обавезан да ризикује свој живот
попут војника у боју, те кукавице немају места у политици.
Дакле, истински политички успех доступан је само ономе ко се лаћа
посла са одговорношћу и љубављу...
Нема ничег јаднијег од несавесног и неодговорног политичара, будући да
такав жели да буде познат али не и да се посвети свом позиву. Увек
недорастао задатку, он не уме да жртвује ништа своје. Бежећи од
сопствене сенке, такав не може имати политичког успеха.
И нема ништа опасније и штетније од политичара без срца. Лишен
главног органа духовног живота, такав не воли ни ближњега ни
отаџбину, нити зна за верност као одраз љубави. Одан ничему, од самог
почетка он издаје сваки свој подухват, а ка земљи којом управља не
привлачи ништа Божије. Будући циник, он може “успети” у личној
каријери, али никад у истинској политици. Око његовог имена може се
дизати и историјска галама коју глупаци и злочинци сматрају “славом”.
Такав може изазвати неописиве несреће и страдања, али стваралачке
путеве за свој народ он неће наћи.
Историја зна за разне Нероне, Цезаре, Борџије, Маре, али ни они нису
били цењени као данас такви за живота, и после смрти. Савремени људи
изгубили су живо осећање добра и зла, па изопаченост прихватају као
достигнуће, сплетку као умност, свирепост као хероизам,
противприродну утопију као светски “програм”. Наши савременици
заборавили су драгоцене аксиоме политике, права, власти и државе.
“Укинули” су и ђавола, да би му се препустили и поклонили...
И највећи, најсрамнији крах светске историје (Руску револуцију) они
доживљавају као највећи политички успех.
Али, ближи се отрежњење.

поглавље књиге „О супротстављању злу силом”

V ИВАН ИЉИН: О РЕЛИГИЈИ КОЈА

ОДБАЦУЈЕ СВЕТ
„Љубав” сентименталног и противдуховног хедонисте није усмерена од духа ка
духу; она не ставља ни себе ни оног кога воли пред лице Божије; то није сусрет у
божанском; није Његово заједничко искуство и схватање, узајамно учење, бодрење,
васпитавање, давање подстрека и уједињавање два духовна ентузијазма. Не, то је
узајамно слабљење у узајамном животном сажаљевању; то је безвољно одобравање
сентименталног човека који се више од свега плаши да ближњем не причини
„непријатност”; то је бескарактерно, пријатно саосећање које се подједнако излива
и на кротке и на злочинце, и које подједнако штети и једнима и другима. Такво
противдуховно сажаљење недостојно је човека, његовог духа и његовог задатка, јер
је љубав понижавајућа и за оног који воли и за оног који је вољен, ако није, при
свој својој радосној нежности, израз духовне воље за духовним савршенством оног
кога волимо.

То је значење и то су последице сентименталног нихилизма, који су Л. Н. Толстој

и његови следбеници истакли као морално откровење које једино може да донесе
спас.

Једна од најзнаменитијих последица овог морално нихилистичког става јесте

својеврсно практично неприхватање света које „оном који се не супротставља”
служи као поуздани азил и скровиште. Одбацивање спољашњег света, очигледно,
проистиче из моралних разлога, али, у ствари, има корене у нејасној и збуњујућој
религиозној концепцији спољашњег света.

Моралиста, као што смо већ утврдили, води интровертан живот и због тога је
окренут од свега што није његова душа с њеним грешним или честитим
задовољствима. Јасно је да „спољашњи свет” прелази у други план и да његова
реалност бледи. Будући да у свом унутрашњем свету има врховну и једину
вредност (врлину сажаљења и задовољство сажаљевања), морална душа не цени и
некултивише центрифугални смер живота; њој је тешко да напусти свој став и да се
окрене „спољашњем свету”; и ако је принуђена да „узме” нешто „спољашње”,
пристаће само уколико тај материјал има разнежујући, сентиментални, идиличан
карактер. Све друго бива одбачено, тј. осуђено на одстрањивање као „неморално”.

Тиме се и објашњава чињеница да код Л. Н. Толстоја постоје два потпуно супротна

погледа на „природу” и на „људско друштво”, та два велика дела „спољашњег
света”.

Према првом, природа је божанска и благодатна. Њу је створио Бог, она је везана за

њега јер њен закон јесте Његов закон, тако да религија не успоставља само везу
човека са Богом (првим узроком) већ и са „вечним, бесконачним светом”, који је од
њега потекао. Божија воља не само да се не резилази са „вечним, непроменљивим”
законима природе, него се директно с њима поклама; спровођење ових закона
представља испуњење Божије воље. Овај свет покреће љубав: чак и животиње у
њему живе мирно и не повређују једна другу. Јасно да се тело човека, које је
створио Бог и које овога уврштава у састав спољашње природе, не осуђује већ
прихвата: човеку је дат „закон рада” и „закон рађања деце” – закон који је „вечан и
непроменљив”. То је „Божји закон, воља Бога”, који га је у свет послао, и жена која
рађа децу не чини грех, већ „служи Богу”. Веза са природом је призната за
директан услов среће и врлине; победити радом природу јесте прва и несумњива
„човекова дужност”; уједињење људи проглашава се за вишу вредност „која је
доступна људима” „у вишем свету”.
Овом идиличном погледу на спољашњи свет, по коме се све заснива на љубави и
по коме „насиље” једноставно није потребно, супротставља се други – супротан
поглед. Према њему, спољашњи све је свет разлика, непријатељства и егоизма, он
„је сав у лажима и искушењима”, у њему влада „непобитан” „закон борбе за
опстанак и за преживљавање најспособнијег”; овај закон „управља животом
целокупног органског света, те тако и човека који се посматра као животиња” – то
је „за све што је живо вечни” „закон еволуције” који је у исто време, и „супротан
моралном закону”. Моралисти неће прихватити овај свет неслагања, такмичења и
конкуренције, свет који живи изван морала и против морала, који покреће незасит,
немилосрдан бестидан инстинкт, који задовољство тражи у греху и који грешно
ужива у греху. Ма како човек украшавао ово неслагање и овај грех, „борба увек
остаје борба, тј. делатност која у корену искључује хришћански морал који ми
поштујемо”. Зато су сви облици и видови борбе људи неморални и забрањени: и
привредна конкуренција која развија технику и материјалну културу, и борба која
се распламсава због полне љубави, и друштвено-политичка борба за права и власт.

Овакво сагледавање спољашњег света као средине која је дубоко аморална доводи
до проповедања аскетизма, праштања и несупротстављања.

Моралиста је биће које је преплашено и савладано прекомерном, наметљивом,

претенциозном реалношћу сопственог „тела” и његових инстинктивних нагона. Он
те нагоне доживљава као нешто што је усмерено на спољашњи свет, као офанзивне
и нападачке: почев од борбе за храну и породицу, имовину, богатство и власт па
све до агресивности полног инстинкта и његове борбе за превласт. Све то вуче у
„насиље”; све то наводи на „ђавољи пут” и вуче у смртни грех; све то буди у
човеку „животињу” и претвара га у сурову звер; све то долази из „спољашњег
света” и вуче у „спољашњи свет”; све то мора бити сведено на минимум и, у
идеалу, сасвим савладано.

Тако је у природи разливено некакво сладострашће које није у складу са моралом и

не узнемирава човека однекуд са стране, већ живи у њему и све време се у његовој
души буни у облику „грешне похоте”. Ту грешну похоту моралиста поима као
начело зла у самом себи, као вечитог и незаситог непријатеља врлине, који се у
души никада не смирује. Разуме се да морални закон категорички захтева да се она
савлада. Предавање тој „похоти” је „недостојно човека”, „понижавајуће”, срамно и
грешно; „врлина” захтева да човек сажаљева човека, а не да га води у грех кроз
стид и бол уживајући у његовим патњама. Врлина захтева „непорочност” и „полну
невиност”; ступање у брак „не може да потпомогне” „служењу Богу и ближњем”, а
„телесна љубав”, то „служење себи” самом, мора бити замењена „чистим односима
сестре и брата”, па нека због тога и нестане људски род: људи су се, свеједно, већ
навикли на ову идеју, једни кроз религиозно веровање, а други преко научне
прогнозе. Рађање деце допустиво је за сажаљивог моралисту само у случају да он
види да је „све што постоји у животу деце већ обезбеђено”.

Аскетски, у самом себи одбацујући начело „тела” и „инстинкта” као „спољашње”,

„противдуховно”, „насилно” и зло начело, моралиста захтева да се човек што је
могуће мање предаје својој телесности, да њене потребе сведе на најнеопходније и
да сву своју телесну енергију уложи у једини човека достојан, морално частан и
честит физички рад, који никог не повређује и не експлоатише. Радити може само
онај ко физички ради: сваки други „умни” рад је лежан – то је наклапање и превара.
Да би човек био на висини морала, он мора да заборави на било какву
распуштеност и на маске које би је прикриле; он мора да упрости живот и да
поједностави себе. Живот треба упростити и споља и изнутра, тако да се не
појављују ни потребе ни односи који воде човека у „свет насиља”. Треба упростити
културу, друштвену организацију, привреду, услове, одећу и храну, искључити и
одасвуд одстранити елемент спољашњег насиља и коришћења туђег рада: треба
укинути власништво над земљом, најам и закуп, слободно време које је неопходно
за духовно стваралаштво, власт и законе, полну љубав и раскош, фабричку
производњу и новац, лов и једење меса, мешање у туђ живот и војску, једном речју
– све што човеку намеће „искључиво спољашњи” свет природе и друштва. Треба се
спустити на ниво првобитне једноставности, који је „доступан свим људима целог
света”, тако да сви могу да раде само оно што могу, и да свако опслужује себе, и да
се нико не задужује код других, и да нико не омета другог да ради оно што жели да
ради.

У вези с тим одбацивањем света појављује се и захтев за уздржавањем од борбе за

злом, која то зло спречава. Спољашњи свет је огрезао у злу и човек је крајње
ограничен у његовом спознању. Зато он мора из њега да извуче своју вољу,
остављајући да се догоди оно што је неизбежно.

„Питање”, пише Л. Н. Толстој, „шта ја треба да радим да бих се супротставио

насиљу које се дешава пред мојим очима, засновано је на сујеверном убеђењу да
човек има могућност не смао да сазна будућност, него и да је уреди по својој вољи.
За човека ослобођеног тог сујеверја ово питање не постоји и не може постојати”;
„хоће ли употреба насиља и трпљење зла бити корисно или некорисно, штетно или
не – ја то не знам и нико то не зна”… Претпоставимо да „злочинац принесе нож
својој жртви, а да ја у руци имам пиштољ и да га убијем – ја не знам и никако и не
могу да знам да ли би он заиста извршио своју намеру. Он би могао и да не изврши
своју злу намеру, а ја ћу сигурно извршити злочин…” Ма шта се догађало у
спољашњем, друштвеном животу, човек треба да запамти да свако има право да
управља собом и само собом; ово треба запамтити и не треба грешити; о
последицама не треба размишљати зато што нам оне никада не могу бити доступне.

Таква је концепција спољашњег света грофа Толстоја са свим њеним последицама.

Он посматра свет или као Богом створену идилу, и тада одбацује приморавање као
непотребно; или га пак посматра као царство греха и лажи, у коме је приморавање
можда потребно и сврсисходно, али од кога се човек управо због тога мора
окренути, како не би учествовао у његовом оживљавању. Оба објашњења
спољашњег света повезује једна ствар: одбацивање „насиља”, и, психолошки
говорећи, оба директно израстају из моралне потребе да се оно одбаци. „Насиље”
није потребно ако је свет са свим својим законима благодатно проистекао од Бога;
„насиље” је недопустив грех ако је свет огрезао у зло. Сентиментални моралиста
час теши себе космичком идилом, час бежи од света препуштајући га његовој
судбини. Међутим, он у бекству тражи смирење и исправност тог бекства правда
тобожњом заштитом пасивне врлине и свог унутрашњег задовољства. Он се брани
и крије иза позивања на „Божју вољу”.

У складу са тим умирујућим упутствима, иако је „спољашњи свет” огрезао „у зло и

искушења”, иако њиме управљају аморални закони борбе, он ипак има додира и са
„Божјом вољом”. Она се састоји у томе да људи сажаљевају једни друге и да не
размишљају много шта ће од свега тога испасти. Ми „треба да пратимо само она
упутства разума и љубави, која је у нас Он усадио зарад испуњења Његове воље”, а
одлуку о последицама таквог деловања треба препустити Богу зато што су те
последице искључиво „Божје дело”. Бог је ствар уредио тако да сваки човек
одговара само за себе и да нико нема ни „право” ни „могућност да уређује живот
других људи”; „свако има задатак да уређује свој живот и да пази на њега”. И зато
је човек, када види злочин, дужан „да ништа не учини”, остављајући грешника „да
се каје или да се не каје, да се поправи или да се не поправи”, не мешајући се и не
уплићући се у његов унутрашњи свет, у ту сферу Божје надлежности. Такво
уплитање, такво „прелажење границе свога бића” представљало би покушај да се
присвоје Божја права, да се узурпира Божја власт, да се „богохулно” замени Божја
воља као недовољна. Такав покушај је увек једнак „порицању Бога”. Зто, све што ја
могу да учиним за онога кога убијају, за ближњег, јесте да предложим злочинцу да
се задовољи тиме што ће убити мене. Ако се он, пак, не заинтересује за мој предлог
и радије убије своју жртву, мени остаје само да то посматрам као „Божју вољу…”

Такво је практично неприхватање света до ког долази Л. Н. Толстој полазећи од

свог сентименталног морала, нихилистички ригидно идући напред и не
примећујући, при томе, ни потешкоће ни противречности. Кратковид и сумњичав
морални суд продире у саму суштину овог прихватања света, суди, критикује и
одбацује; не дозвољава да се искуси, схвати нити осмисли; не дозвољава ни да се
роди ни да се расцвета другачије, не специфично морално, већ религиозно, научно
или, пак, духовно-морално искуство и схватање. Духовни нихилизам се тако
испуњава нихилистичким односом према инстинкту, чулној љубави и рађању
деце. Моралиста учи да се према животу инстинкта, према његовој живој тајни,
према његовој здравој и духовно значајној дубини, према светињи брака, очинства
и материнства треба односити са истим негирањем као и према животу духа.
Сажаљење које се окренуло од духа и изгубило снагу када је видело туђу патњу,
одбацује и основну снагу живота као грешну и злу, јер види извесну
„немилосрдност” у природи и инстинкту, а не увиђа његову тајанствену моћ и лако
претварање у духовно богатство. Сентименталиста, који је доследан себи, захтева
од „природе” оно што му она не може дати, а не жели и не може да узме оно што
представља њено богатство и дубину. Будући да је навикао да свако савршенство
мери моралним мерилом и да налази испољавање божанског само у жаљењу, њему
једино преостаје да осуди „спољашњи свет” и да се ослободи вољног учешћа у
њему. А и шта би друго могла рећи „врлина” која не види божанско ни у чему
другом осим у себи самој? Ако тежња ка „спољашњем свету” јесте тежња ка
насиљу које удаљава од врлине, тиме је већ изречена пресуда не само спољашњем
свету, који увлачи душу у грех, него и бићу које тежи насиљу. Отуда неизбежни
захтев: окренути се од „спољашњег света” колико год да је он изван човека и
колико год да је скривен у самом човеку, па макар се због тога вратили на ниво
првобитног варварства, духовног слепила, физичке развратности и општег
изумирања.

Ако спољашњи свет „сав у злу лежи” и ако је „вечни” и „неоспоран” закон који
њиме управља – „аморалан”, поставља се питање треба ли се у том случају
окренути од света и побећи од њега како бисмо се спасли? Моралиста ослобађа
човека дужности да учествује у великом процесу природног просветљења и у
великом историјском боју добра и зла, ослобађа га задатка да нађе своје место
ствараоца и заштитника у свету ствари и људи, ослобађа га обавезе да учествује у
ношењу бремена света, ставља му у руке упрошћени образац за суђење свету и
ставља га пред дилему: „или идила или бекство” чиме га учи површном
морализаторком гледању и неодговорном духовном дезертерству. Док учи човека
овој лажној мудрости и праведности он, очигледно, не схвата да његово учење сеје
у душама антирелигиозну надменост и слепило.

Одсуство праве религиозне самосвести дозвољава моралисти да своје слепо

бекство прикрије позивањем на „Божју вољу”. Ако је Бог заиста створио свет,
зашто је онда свет „зао” и „неморалан”? А ако је „зао” и „неморалан”, као то да је
израз „Божје воље”? Ако је Бог створио свет, одакле онда човеку право да позива
на одбацивање света? Ако он бежи од света у коме влада безбожни закон борбе,
откуда онда умирујуће позивање на Божју вољу која управља светом?

Међутим, сентиментални моралиста то не схвата и истиче идеју Божје воље сваки

пут када му је она потребна ради прикривања своје сопствене морализаторске
безвољности. Вољно учешће човека у ношењу бремена света, он проглашава за
„грубо сујеверје”; „права” се вера састоји у томе да се све што узнемирава његову
душу, „спољашње” друштвено зло, припише Божјој вољи. Ова „права” вера тврди
да су свака непобитна злоба и све њене злочиначке манифестације Богом дате и да
би сваки покушај да се та злодела спрече представљао истинско светогрђе. Када би
се ово учење прихватило, показало би се да „Бог” не жели само да људи воле и
жале једни друге, него и да многи људи, не попуштајући пред самилосним
наговарањима других, бесне и чине злочине, физички силујући и убијајући врле,
духовно слабећи људе слабог карактера и децу, и још би се показало да „Бог”
уопште „не жели” да делатност тих сурових ниткова наиђе на организован отпор и
спречавање. „Бог” дозвољава да се злочинци наговарају; дозвољава повећавање
обима њиховог злочина нуђењем нових жртава. Међутим, ако се неко, уместо што
ће увек изнова нудити злочинцима беспомоћне жртве или им препуштати децу да
их духовно кваре, побуни и пожели да прекине њихове неоспорне злочине, онда ће
Бог то осудити као светогрђе и безбожност. Када злочонац повреди неког ко није
злочинац или кад квари дечју душу, онда је то „богоугодно” дело, а када онај ко
није злочинац покуша да омете злочинца, онда то „Богу није угодно”. „Божја воља”
се састоји у томе да нико не повреди злочинце док они повређују оне који нису
злочинци: јер су „по Његовој вољи” сва деца, сви људи слабог карактера и сви
добри људи непобитно и неоспорно стављени на располагање покварењацима и
злочинцима, чија свирепост остаје неприкосновена светиња за све остале људе.
Онај ко ово не схвата и не слаже ссе са таквим објашњењем, те „узима мач”
пристајући да пре погине „од мача”, него да издајнички учествује у победи зла,
бива проглашен за неморалног и нерелигиозног човека, за злочинца који не верује
у Бога.

Прикривајући своју сентиментану безвољност и свој кратковиди нихилизам овом

наказном религиозном конструкцијом, која Богу приписује вољу за злом и за
слободом злочина, моралисти, очигледно, не примећују како их све ово
малограђанско богословство и моралисање доводи до гнезда религиозних
противречности и морално лажних претпоставки. Тако је, с једне стране, „Бог” –
„љубав”, и он тражи од људи узајамно „саосећање” и „уједињење”, а, с друге
стране, он жели злочине и слободу и некажњавање злочинаца. С једне стране, само
добро одговара Божјој вољи и људска воља из ње добија за њу недоступан и
недостижан идеал моралног савршенства, с друге стране, све што се догађа, догађа
се Божијом вољом и злочинац, чинећи зло по Његовој вољи, нема рашта да се
уздржава од својих злочина, али их увек може прикрити истим аргументима којима
моралиста прикрива своју безвољност. С једне стране, човек је дужан да прихвати
Божју вољу као своју („савест”, „саосећање”) и да је испуњава у животу; с друге
стране – човек је обавезан да повуче своју вољу из сфере где почиње „Божја воља”
(„спољашњи свет”, „туђа слобода”). Ово заправо значи да читаво учење о Божјој и
људској вољи постаје жртва противречности и произвољности. Сентиментални
моралиста час „прихвата” Божју вољу – када га то прихватање води пасивном
уживању у сажаљењу, час је „не прихвата” – када би га прихватање довело до
херојског вољног служења. Ово се објашњава тиме да се он не обраћа Богу.
Његовим даровима, искушењима и задацима који потичу од Њега „нити свом
душом својом, ни свим мислима, ни свим својим бићем”, већ само
сентименталношћу свога гладног задовољства и својим безвољним „срцем”. Зато је
он религиозно слеп у комуникацији са „спољашњим светом” и његовом
тајанственом сложеношћу, трагедијом разједињења и вољним задацима, са
његовом суштином које се не може свести ни на идилу ни на безбожну грешност.
Религиозно искусство моралисте је недуховно, безвољно, једнострано и оскудно;
његово „религиозно учење” је производ самодовољног разума који покушава да до
божанског откровења дође преко беспредметног разнеженог жаљења. Сва његова
религија није ништа друго до морал сажаљења. Овај морал и његов болећив
приступ ипак не доносе човеку искуство Божијег савршенства, већ само искуство
људског сажаљења; он види човека који се мучи и откровење своди на саосећање
са том муком. Ово, међутим, не значи да је он прихватио човека преко Бога, него да
је осмислио Бога преко човека; није човека осветлио зраком љубави према Богу,
него је прихватање Бога затамнио сажаљењем према људима који се муче; због
тога је пронашао човека који пати, али није открио какав је његов однос према
Богу, није открио ни свој однос према Богу, ни однос Бога према ономе који пати,
ни према самом себи док безвољно и задовољно ужива. Овај неспоразум он је
покушао да прикаже као Xристово учење.
Ако је ово религија, онда је то религија која не повезује човека са Богом, већ човека
са човеком, и то слабо и лоше; ова религија не повезује дух са духом пред лицем
Божијим, већ душу са душом пред земаљским мучењем; ова веза не ствара се свом
душом и свом вољом, већ само афектом унутрашње разнежености, настаје у
узајамном саосећању према тешкоћама личног живота, али се зато распада у
безвољном одбацивању заједничког бремена припрвом дашку истинског зла. Права
религија почиње са Богом и води прихватању света, а ово учење почиње од човека
и води одбацивању света. Права религија ће вољом прихватити свет, али га неће
прихватити у потпуности јер неће прихватити зло које у њему постоји, и зато ће с
њим водити вољну, херојску борбу. Ово учење не види свет од зла које се у њему
угнездило и зато се окреће и од зла, и од света, и од вољне борбе с њим. Права
религија је стваралачки ентузијазам за добро, то јест за дух и љубав, а ово учење се
формира као практична равнодушност према деловању, зла у свету, према
духовности човека и према његовој судбини на земљи. Права религија прихвата
бреме света као Божије бреме у свету, а ово учење одбацује бреме света и не схвата
да то одбацивање света крије у себи и одбацивање Бога…

Ово су религиозне основе сентименталног морала. Последња његова реч је

религиозна безвољност и духовна равнодушност; у тој безвољности и
равнодушности сентиментални морал губи предметност и снагу религиозне
љубави, не постиже ни њене земаљске задатке и путеве, ни њене облике и
достигнућа у свету.

VI ИВАН ИЉИН: ПРЕТПОСТАВКЕ

СТВАРАЛАЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Онај политички ток који, очито, преовладава у савременом свету морао би бити
именован као “фанатизам формалне демократије”. Фанатизам је зато јер је тај ток своју
лозинку претворио у “исповедање вере”, у “панацеју” (свелек), у “критеријум добра и
зла”, у “предмет слепе оданости и заклетве”; као да се мора бирати само између
тоталитарног режима и формалне демократије, јер ничег више нема (мада у самој
ствари постоји још много штошта друго!). То је фанатизам формалне демократије која
читаво државно устројство своди на форму општег и једнаког права гласа, одвраћајући
се од човекове каквоте и од унутрашњег достојанства његових намера и циљева,
мирећи се са слободом зликоваштва и издајништва, сводећи читаву ствар на видивост
“гласачког листића” и аритметику гласова (количина).
Али, у стварности таква демократија ни од чега не штити; ни од свеопште
поткупљивости, ни од издајничких завера, ни од свеопште експлоатације слабих,
добрих, незнавених и глупих од стране варалица, ни од анархије, ни од тираније, ни од
тоталитаризма. Историја (1914 – 1945) тек што је дала нове сурове лекције, које су
додате претходним (из епохе грчко-римске, из епохе Ренесансе и из револуција новијег
доба). Али, зар фанатик обраћа пажњу на лекције историјског искуства? Колико су се
пута формалне демократије изрођавале, губиле своју стваралачку силу и разарале
државе! И ми, руски патриоти, неопходно морамо да домислимо то питање и да се
договоримо једни с другима.
Демократско устројство није свагда и није увек на месту. Оно има своје неопходне
основе или “претпоставке”: ако их нема, онда нема ничега осим дуготрајног распадања
и пропасти, у име те исте демократије.

Умеће слободе
Прво: народ мора да разуме слободу, да има потребу за њом, да зна да је цени, да уме
да се њоме користи и да се за њу бори. Све то скупа треба да се назове умећем слободе.
Ако га нема – демократија је осуђена на пропаст.
Ствар је у томе што се демократија уопште не састоји у “распојасавању” народа, него у
замени спољашње обавезе, која иде “одозго” – унутарњим самообавезивањем,
самодисциплином. Слободни народ сам зна своја права, самог себе одржава у
границама части и закона; он зна ради чега му је дата слобода: он је испуњава
истинском стваралачком иницијативом – у религији, у локалној самоуправи, у
привреди, у комуникацији, у науци и у уметности. Он неће поћи за нитковима, који га
саблажњавају “допуштеношћу свега”, него ће их принудити да умукну. Он неће
дозволити тоталитаристима да му слободу одузму, него ће је одбранити.
Народ лишен умећа слободе настрадаће од две класичне опасности: анархије и
тираније.
Ако он слободу прихвати као “допуштеност свега”, и ако почне да је злоупотребљава
(да гази све законе, да упада у туђе станове, да отима туђу имовину и убија своје праве
и умишљене непријатеље, да руши, пали и уништава), настаће анархија која ће с
почетка земљу и државу повести у пропаст, да би је потом заменила тиранија – каткад
сопствена, унутарња; каткад инострана, окупаторска.
Ако не схвати да му је неопходна слобода и ако не умедне да се њоме користи, он ће је
предати било ком авантуристи у замену за обећање личне или класне добити. Он ће је
продати оном тиранину који ће умети да распали његове страсти, да
организује свој бестидни кадар, да привуче људе неостваривим плановима и да
“награди” руљу “хлебом и играма”.
Тада ће демократија пропасти. Историја о томе сведочи безброј пута.
Зар није јасно да је прва опасност (анархија) Русију снашла 1917. године, и да је њен
остваритељ био Владимир Уљанов, а да је друга опасност (тиранија) снашла Немачку
1933. године и да је њен остваритељ био Адолф Хитлер.

Правна свест
Друга претпоставка стваралачке демократије је довољно висок ниво правне свести.
У сваком од нас постоје две силе, које су углавном једна другој супротстављене: сила
нагона и сила духа. Нагон – узет сам по себи и необуздан духом – јесте вук у човеку: он
је грабљив, покварен и суров. Али, он је лукавији и превртљивији од шумског вука.
Човек голог нагона не познаје ни веру, ни савест, ни сажаљење, ни част; он се
подсмева части, исмејава доброту, не верује ни у какве принципе. За њега је добро све
оно што му одговара. Он тражи власт и богатство. Он је управо онакав каквим га је, са
дивљењем и усхићењем, описао Фридрих Ниче у свом антихришћанском делу Воља за
моћ, којим нас призива да кренемо ка “врховној звери”, “дивљем” и “злом” човеку са
“веселим грохотом”, са “грубом” и “дивљом нарави”, ка безбожном уживаоцу.
Бездуховном нагону супротставља се дух у човеку, начело срца, разумне воље,
одговорног присуства и савести. Дух се појављује у жеђи са свештеним, у потрази за
Богом, у способности самоконтроле и у делатној љубави. Правна свест једна је од
основних његових пројава: “Ја сам личност са духовним достојанством и правима,
знам шта могу, морам и не смем; и исту такву слободну и одговорну личност ја
поштујем у сваком другом човеку”.
Човек који има здраву правну свест јесте слободни субјекат права; он има вољу за
лојалност (послушност закону), он ће умети да чува и своја и туђа права, обавезе и
забране; он је живи ослонац правног поретка, самоуправе, армије и државе.
Човек лишен правне свести сличан је звери и понаша се као вук. Човек који је кадар да
се покорава само из страха претвара се у вука чим страх отпадне. Човек без осећања
одговорности и части неспособан је како за лично, тако и за друштвено
самоуправљање, те стога није способан ни за демократију.
Ако у народу нема здраве правне свести, демократско устројство ће се претворити у
систем злоупотреба и злочина. Беспринципијелни људи и протуве су подмитљиви,
знају то један о другом и покривају се узајамно; људи чине издају, овајде се тиме и то
зову “демократијом”. Њих и земљу од пропасти може спасти само строги ауторитарни
(нипошто не тоталитарни!) режим.
Самосталност привређивања
Трећа претпоставка је самосталност привређивања грађанина. Под тим не
подразумевам богатство, нити предузимаштво, ни власништво над земљом, него личну
способност и друштвену могућност да своју породицу храниш поштеним, макар и
најамним радом. Слободан грађанин себе у животу мора да осећа као самосталног
трудбеника, који није избачен из живота своје земље него је нагонски укључен у
реалне животне токове. Само онај који се осећа кадрим да буде хранитељ самог себе и
да доноси корист свом народу има основу за независно расуђивање у политици ради
непоткупивог исказивања своје воље и гласања. Он под ногама има извесну
стваралачку укорењеност, а у души истински начин мишљења, који га приводи
исправном поимању државног домаћинства и исправном осећању државних потреба и
нужди. Без овога се демократија претвара у непрекидно гложење неукорењених
супарника: о држави и њеном устројству, о Отаџбини и њеном спасењу не мисли нико,
зато што су сви заузети личном зарадом.
Човек, лично неспособан за поштен рад, јесте професионалац мрачних умећа, опасна
протува, мајстор варалаштва, поткупљиви нитков. Он живи ван правног поретка и
правне свести и зато је политички идиот. После изгубљених ратова, грађанских ратова
и других револуција, у земљи се нађе безбројно мноштво таквих авантуриста одвиклих
од рада, који су као створени за то да разоре и униште сваку демократију. Срећковићи
постају “успешни бизнисмени” (скоројевићи – парајлије); од неуспешних се ствара
готов најамни кадар за све могуће “псеудогенерале”, радикалне партије, инострану
шпијунажу и разбојничке банде.
Човек, који нема друштвену могућност да храни своју породицу поштеним радом,
трагична је појава незапосленог. Он није крив за своју несрећу и често сам ужаснуто
посматра како га дуготрајна незапосленост деморалише и убија. Тешко је обрачунати
се са масовном незапосленошћу, јер њу изазивају сложени узроци: привредне кризе,
пренасељеност, економска заосталост земље, рушилачки ратови и револуције. А ти
узроци бивају лакше уклоњени генијалном иницијативом једног човека, ако се такав
нађе, него парламентарним несугласицама.
Демократија такође страда и од изобиља у земљи и руље, која се одвикла од поштеног
рада и која жуди за подмићивањем, забавом и авантурама. Историчар ће се, свакако,
сетити изрођавања древне римске демократије, распадања италијанске грађанске
заједнице у доба Ренесансе, рата “црвене и беле руже” у Енглеској,
тридесетогодишњег рата у Немачкој и прве француске револуције; он ће се сетити и
седам милиона незапослених у предхитлеровској Немачкој, урачунаће у то стање
неких држава у савременој Европи – и свему овоме ће додати своју прогнозу за Русију
после бољшевизма.
Установивши основне претпоставке живе и стваралачке демократије морамо даље
указати још и на следеће:
Образовање и обавештеност
Постоји минимални ниво образовања и обавештености, без кога било какво гласање
постаје своја сопствена карикатура. Овде није неопходна само елементарна писменост,
која човеку дозвољава да уместо “отиска прста”, умоченог у мастило, словима напише
име и презиме. Овде је неопходно схватање самог изборног процеса и предложених
програма, умно оцењивање кандидата, разумевање државног и привредног устројства
земље и њених нужди, исправно сагледавање политичких међународних и војних
опасности, и, наравно, доступност извора тачних информација.
Баба Авдотја је 1917. године причала о свом учешћу у бирању “Уставотворне
скупштине”: “Ја тамо у месну канцеларију дошла, народа колко оћеш; питају: - Ти,
баба; дошла на изборе? – Ја, ја, на изборе... Која си? Одакле си? – Авдотја
Митрјошкина из Погорелаца, - они записали на артију, ставили ми крст на длан и
рекли: Иди, баба, кући, гласала си; ја дошла кући...” Тако су социјалисти-
револуционари правили своју “већину” и “уставотворне скупштине”... Недовољно је,
такође, и оно “образовање” које прима правилно написан чек од партијског секретара
што сачекује “писмене бираче” пре но што приђу гласачким кутијама...
Постоји ниво необразованости, малообразованости и необавештености при коме не
гласа народ, него руља коју обмањују; из тога се не рађа демократија, него охлократија
(власт непросвећене руље). Треба да се буде сасвим наиван па да се уображава да су,
тобож, они људи које су варалачки заглупљивали 30-40 година, сутра одједном кадри
да постану “свесни грађани”, способни да разаберу шта је државна штета а шта
политичка корист: само треба прокламовати “слободу” и “једнакост” и – сви ће одмах
себе прогласити поборницима републике и федерације, Керенског и Федотова, јер ће
“правилно” схватити “добро” државе...

Политичко искуство
Али и ово је мало: неопходно је политичко искуство, кога ће у будућој Русији бити
лишени и образованији слојеви, и мање образоване масе.
Треба се замислити и себи све јасно представити. Тридесет и четири године су
узастопно глађу, страхом и мучењем одучавали од самосталног мишљења, од
политичке и економске иницијативе, од одговорног решавања, и од јутра до вечери, од
рођења до смрти су људима пунили душе мртвачким и лажним схемама вулгарног
марксизма и подлостима “дијалектичког материјализма”. Какве је грађане, какве
демократе тиме припремала комунистичка власт? Не грађане, него робове
тоталитарне државе; не политичаре, него на смрт уплашене каријаристе; не делатнике,
него чанколизе и достављаче – њих је стварао совјетски режим, људе потпуно лишене
државотворног хоризонта и поштеног – да, управо поштеног – искуства и
самосталног, да, управо самосталног схватања.
Човек који је робијао тридесет година, изморен у оковима, који се одучио од стајања и
ходања – какав би то био учесник спортског надметања? А демократија је управо
политичко спортско надметање... Тог човека под руку треба водити, а не товарити на
њега мехове са десетинама килограма одговорности...
Каква је наивност, каква неодговорност, какво историјско слепило потребно да би се
могло уображавати да навике тоталитарног наредбодавца и тоталитарног роба
могу створити “демократију” која би на нешто личила! Како ниско савремени
“демократи родом из Русије” цене овај режим у који се куну! Године, године морају
проћи до оног часа у коме ће се руски човек опаметити, отрести са себе те
понижавајуће навике и усправивши се, поново пронаћи свој начин живота, своје
достојанство, своју руску самосталност и своју даровиту довитљивост.
Постоји такво политичко неискуство при коме је “народна самоуправа” немогућа, и
при коме демократија може бити једино фалсификована, као за време срамне
“Уставотворне скупштине” 1917. године. Управо на то неки и полажу наде.

Лични карактер, оданост Отаџбини и грађанска храброст

Међутим, права, стваралачка демократија подразумева у човеку још читав низ
својстава и способности без којих она постаје варљиво лицемерје и распродаја
националног наслеђа.
Оном који учествује у демократском устројству неопходни су лични карактер и
оданост отаџбини, црте које у њему обезбеђују одређеност погледа, непоткупивост,
одговорност и грађанску храброст. Ако тога нема, он је пустош, картонска цигла у
зиду, труло брвно, зарђала алка у ланцу, унапред обезбеђени издајник. Демократски
режим у коме такви људи преовладавају не пада само ако нема ко да га гурне.
Бескарактерни људи су неспособни за било какав добар подухват; они само личе на
људе, они су лажне величине. Грађани научени интернационализму грађани су свих
осталих држава само не своје сопствене. Гласачи, који немају дефинисане погледе и
који не умеју да их бране, слични су дечијим балонима, из којих туђи ваздух излази
шумно док се они сами издувају и падају.
А шта рећи о поткупивима? Јер само ће странци имати пара; а сиромаху је и
поткупивост тешко замерати. Човек лишен осећаја одговорности не сме бити пуштен
да се бави ни једним јавним послом: све ће упропастити, а затим ће утећи и сакрити се
у руљи, иза њене многоглаве неумољивости. А грађанска храброст је сушти услов
живота – за сваког демократу, у свакој демократији.
Залуд би било указивати на историју западних народа. Макар због тога што је то
другачија историја. И још због тога што ни један од западних народа није тражио
спасење у демократији после 30-40 година тоталитаризма. И нарочито због тога
што оно што једном народу доноси здравље, другом доноси смрт! И како себе не
питати: зашто демократија тако тешко успева балканским, азијским и јужноамеричким
народима? Да ли је демократија спасавала или уништавала Шпанију? Зашто је
Немачка, која је почела историју своје демократије пре стотинак година, окончала
тоталитарним сломом? Зашто демократски режим, који се спроводи по свим
парламентарним правилима, никако да извуче из јаруге савремену Француску, без
обзира на њено политичко искуство, цивилизованост и грађанскост? У чему се
показала лековитост демократије у савременој Пољској, Чешкој, Мађарској и
Румунији? Зар не треба једном заувек одбацити победнички тон, кад се као аргумент
користи демократско искуство Запада?
И нека се међу емигрантским публицистима не нађе ни један који ће, упркос свему, да
се усуди да нам припише скривену симпатију према тоталитарном режиму. Ми смо
видели леви тоталитаризам и десни тоталитаризам; искусили смо на себи оба та
режима, све до хапшења, саслушања, претњи, забрана, и више од тога. Имали смо
могућност да до дна испитамо оба та режима и са нескривеним моралним и
политичким гађењем односимо се према њима.
Али о демократији мислимо много узвишеније и боље него господа формални
демократи. И тврдимо следеће: земља, лишена претпоставки које су неопходне за
здраву стваралачку демократију, не сме да тај режим уводи док се за њега не створе
основни предуслови. До тога часа увођење демократског уређења може бити само
погибељно за ту земљу.

(Писано 1951. године. Из избора есеја У потрази за праведношћу, Светигора, 2001; с

руског превео Владимир Димитријевић)

VII ИВАН ИЉИН: О ХРИШЋАНСКОМ

НАЦИОНАЛИЗМУ
Културу не ствара један човек. Она је наслеђе многих људи, духовно
међусобно уједињених. Свака двојица пријатеља у свом општењу
образују известан културни ниво, и стварају извесне културне садржаје.
Тако ствари стоје и у свакој породици, у сваком друштву, у свакој
организацији, у сваком сталежу и код сваког народа. Људи се не
уједињују случајно један са другим: њих узајамно привлачи сличност
материјалних и духовних интереса; из те сличности јавља се општење;
дуготрајно општење увећава узајамну сличност, а ако општење има
стваралачки карактер, узраста онда и узајамно привлачење, снажи се
узајамна веза. Тако постепено настаје јединствена и за све заједничка
култура.
Најдубље сједињење људи рађа се из духовне једнородности, из сродног
душевно-духовног устројства, из сличне љубави према једноме и
заједничком, из јединствене судбине, која људе повезује у животу и
смрти, из једнога језика, и из заједничке молитве. Управо такво је
национално јединство људи.
Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од
њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство
људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за
дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и који сваки од
њих преображава у историји и културном стварању. Ето због чега је
хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура
и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и
стваралачком примању.
Сваки народ има инстикт, који му је дат природом (а то значи – и Богом),
и дарове духа, које у њега излива Творац свега. Код сваког народа
инстикт и дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност.
Такође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире;
по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме тугује, плаче и
очајава; по своме се смеши, смеје и радује; на свој начин хода и игра, на
свој начин пева и ствара музику; по своме посматра, сазире и слика; по
своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује; по своме сиротује, твори
милостињу и прима госте; по своме гради домове и храмове; по своме се
моли и поступа херојски; по своме ратује... Он се по своме узноси и не
пада духом; по своме се организује. Сваки народ има другачије,
сопствено осећање правде и правичности; други му је карактер,
другачија дисциплина; другачија представа о моралном идеалу;
другачији политички снови; другачији државотворни нагон. Речју: сваки
народ има другачије и особено душевно устројство и духовно-
стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално-зачету,
национално-порођену и национално-одстрадану културу.
Тако је због природе и историје. Тако је и у инстикту, и у духу, и у свему
културном стваралаштву. Тако нам је свима дато од Бога.
И то је добро. То је прекрасно. И никад није било осуђено у Светом
Писму. Различите су траве и цвеће у пољу. Различито је дрвеће, вода
облаци. “Друга је слава сунцу, а друга месецу, а друга звездама; и
звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). Богат је и
прекрасан врт Божји; изобилан врстама, блиста у облицима, сија и радује
нас многоликошћу. И сваком народу приличи да постоји, и да се
украшава, и да Бога слави на свој начин. И у самој тој разноликости –
већ се поје и узноси слава Творцу. И треба бити духовно слеп и глув да
се то не би схватило.
Мисао да се угаси та многоликост хвале, да се разори то богатство
историјског врта Божијег, да се све сведе на мртав једнолики калуп, на
„униформу“, на једнакост песка, на безличност после духовне
разноликости која је у свету већ просијала, могла би да се роди само у
болесној души, од злобних, завидних грчева, или у мртвом и слепом
мудријашењу. Таква плитка и простачка, противкултурна и сверазорна
идеја била би сушта пројава безбожништва. Извући је из Хришћанства,
из Еванђеља, из Православља – била би сасвим немогућа.
Јер је хришћанство даровало свету идеју личне, бесмртне душе,
индивидуалне по свом дару и одговорности, особене по гресима,
самоделатне у покајању и љубави, то јест идеју метафизичке
својеврсности човека. Према томе – идеја метафизичке својеврсности
народа је само верно и доследно развијање хришћанског схватања.
Преподобни Серафим Саровски говорио је да се Бог о човеку стара тако
као да је он у Њега – једини... То је речено о личном човеку. А о
индивидуалном народу? Зар се Бог о њему уопште не стара? Одбацује ли
га, осуђује и одриче на пропаст? Сваки крин одева у нарочите и
прекрасне хаљине; сваку птицу небеску памти и храни је; и све власи на
глави човековој пребраја – а својеврсност народног живота проклиње,
као начело зла, и одбацује, као грех и мрскост?
Може ли се Хришћанин држати таквог погледа на ствари?
Сваки народ Богу служи како уме – читавом својом историјом, читавом
културом, свим трудом и појањем својим. Један народ служи
стваралачки, и духовно цвета; други – нестваралачки, и духовно куња.
Постоје и такви народи који престају да служе и постају шљака историје;
постоје и такви који се у свом малом и оскудно-беспомоћном служењу
гасе, не достигавши процват. А постоје и такви који своју службу могу да
достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији народ...
И национализам је стога уверење и страствено осећање, истинито по
својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:
- да је мој народ добио дарове Духа Светога;
- да их је примио својим нагонским чувствилиштем, и на свој начин их
стваралачки преобразио;
- да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика,
културотворна дела у будућности;
Да зато мом народу приличи „самостајање“, као залог величине
(Пушкин), и независност национално-државног постојања.
И у том осећању, истинитом и дубоком, хришћанин је у праву и не
подлеже осуди. То осећање обујима сву душу његову и оплодотворава
његову културу.
Национално осећање је љубав према историјско-духовном облику и
стваралачком акту народа.
Национализам је вера у благодатну силу свог народа и зато – у његов
призив.
Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Духа
Светога.
Национализам сагледава свој народ пред Лицем Божијим, сагледава
његову душу, његове таленте, његове недостатке, његову историјску
проблематику, његове опасности и његове саблазни.
Национализам је систем поступака, који проистичу из те љубави, из те
вере, из те воље и из тог сагледавања.
Ето, због чега истински национализам није мрачна, антихришћанска
страст, него духовни огањ, који човека узводи према жртвеном служењу,
а народ духовном процвату.
Хришћански национализам је усхићење од сазирања свог народа у плану
Божијем, у даровима Његове Благодати, у путевима Царства Његовог.
То је благодарење Богу за те дарове; али то је и брига и туга за свој
народ, ако народ није на висини тих дарова.
У националном осећању је – извор духовног достојанства: националног, а
преко тога и свог – личног.
У њему је извор јединства – јер нема дубљег и трајнијег јединства од
онога у духу и пред лицем Божјим.
У њему је и источник праве свести – тог осећања своје правоте у
најдубљој, последњој димензији, осећање своје безусловне привезаности
и везаности, свог дома и своје истинске смелости.
Национализам учи и смирењу – у сагледавању слабости и сломова свог
народа (сетимо се Хомјаковљевих покајних стихова о Русији).
Национализам човеку отвара очи и за националну самосвојност других
народа; он учи да се не презиру други народи, него да се поштују
њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање; јер и они
учествују у даровима Божијим и они су их преобразили на свој начин.
Тако осмишљен национализам учи човека, да је безнационалност
духовна искорењеност и бесплодност; да је интернационализам духовна
болест и извор саблазни; и да је наднационализам доступан само правом
националисти. Јер створити нешто, прекрасно за све народе, може само
онај ко се учврстио у стваралачком акту свог народа. „Светски геније“
увек је и пре свега национални геније; а покушај да се постане „велики“
из интернационализма и пребивајући у његовој атмосфери, давао је и
даваће само тобожње, показне „знаменитости“ или планетарне злочинце.
Залуд је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе“.
Мржња и презир уопште не чине суштину национализма; они се могу
приписати свему, ако је душа човекова зла и завидива.
Истина, постоје националисти, који се предају тим осећањима. Али,
изопачити се може све и злоупотребити се може све. Може се
злоупотребити гимнастика, отров, слобода, власт, знање, реч; изопачити
се може љубав, уметност, суд, политика, чак и молитва; па ипак нико не
мисли да забрани и искорени све то зато што неки људи изопачене
форме примају као једино могуће, а здраве форме уопште не примећују...
Може ли се волети своја Црква а да се не презиру друг вероисповести?
Наравно, може се. И гле, овај хришћански племенити дух могућ је и у
национализму.
Може ли се волети своја породица а да се не гаје, као последице тога,
осећања мржње и презира према другим породицама? И гле, тај
хришћанско-братски дух могућ је и код национално мислећих људи.
Управо тај дух и лежи у основи хришћанског национализма.
При правилном поимању национализма – религијско осећање и
национално осећање не откидају се једно од другог, и не супротстављају
се једно другом; него се стапају и образују некакво животно стваралачко
јединство, из кога и у чијем окриљу израста национална култура.
То не значи да народ постаје предметом религијског обожавања и нити
се идеја Бога низводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и
обожавање истог је – богохулно и грешно. И Бог је изнад свих земних
подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али, народ мора
бити постављен пред лице Божије и његове силе морају бити
облагодаћене одозго. И ако се то савршило и ако је то признато онда
живот његов добија религиозни смисао, а религија себи налази достојно
жилиште у националном духу. Све постојање и сва историја се
осмишљавају као самостално и самосвојно служење Богу: примање
дарова Светога Духа и увођење истих у националну културу. Према томе:
народ није Бог, али сила духа његовог – од Бога је. Пут његове
историјске борбе и његовог страдања – јесте пут усхођења ка Богу. И тај
пут је – драг и свештен за националисту. И осећајући то, он исповеда да
је домовина свештена, да њоме треба живети, да се за њу вреди борити
пред лицем Божијим и, ако треба, и умирати.
Хришћански национализам живот свог народа и достојанство свог народа
промерава религијским мерилом: идејом Бога и Христа, Сина Божијег.
Управо то премеравање хришћанског националисту учи безусловној
преданости и безусловној верности: и оно га учи наднационалном
сагледавању људске васелене и васељенском братству људи. Истинска
васељенскост не само да не пориче национализам, него израста из њега
и оснажује га, јер истински националиста у васељенско братство може да
ступи само као живи представник свог народа и његовог националног
духа.
Онај духовни акт, којим народ ствара своју културу, јесте акт
национални; он ниче у националној историји, има нарочито национално
устројство, ставља свој печат на садржај националне културе. Човек
може да то не примећује; народ може бити несвестан тога. Али, то остаје
и траје. И код сваког народа постоји известан степен духовне зрелости,
на коме он постаје свестан особености свог националног духа и своје
националне културе и схвата да су му одозго дати Дарови и да их је он
примио, усвојио и на свој начин ваплотио. Тада нација схвата свој
религијски смисао, а национална култура се учвршћује на оба (дотада
неосвешћена) религијска корена. Религиозна вера осмишљава
национализам, а национализам себе узводи Богу.
Такве су основе хришћанског национализма.

VIII ИВАН ИЉИН: ВЛАДАТИ МОРАЈУ

НАЈБОЉИ
Прво што морамо учинити кад разматрамо уређење руске државе јесте да
одбацимо хипнозу политичких формула и парола. Препустимо
''верујућим'' демократама да верују у неопходност и ''месијанску'' улогу
таквог режима и ослободимо себе ради непристрасности праћења и
дубљег истраживања. И још: препустимо људима који траже успех у маси
да псују ''аристократе'' или да остану у равнодушној ћутњи према идеји
аристократије као наводно ''реакционарне'', ''контрареволуционарне'',
''старорежимске'', итд. Када мислимо о будућој Русији, онда морамо
остати слободни, потпуно ослобођени бојазни да некоме нећемо угодити
и да нас неко не ''осуди'', били то западноевропејци или наши, домаћи
десни или леви радикалисти. Ми одговарамо Богу и Русији – истином, а
ако се она некоме не допада, тим горе по њих.

Обично ''демократију'', као власт ''омиљених'' људи које је народ

изабрао, и ''аристократију'', као владавину људи ''наследно
привилегованих'' – супротстављају једну другој. То је грешка, коју ваља
увидети и одбацити. Она је чедо политичких страсти, демагогије и
озлојеђености. Владати државом морају најбољи људи земље, а народ
често не бира најбоље, већ ласкавце који му угађају и несавесне
демагоге који га подижу на бунт. Владати државом морају дословце
најбољи, а они неретко произилазе из државних школа и из поколења
образованих слојева народа. Демократија заслужује признање и подршку
само уколико остварује истинску аристократију (то јест, издваја ка врху
најбоље људе): а аристократија се не изрођује и не штети држави једино
уколико у њен састав улазе истински најбоље силе народа.

Уверимо се у то.

''Аристос'' на грчком значи ''најбољи''. Не ''најбогатији'', не ''најстаријег

порекла'', не ''најутицајнији'', не ''најспособнији и најпромућурнији'', не
привилегован, не најстарији узрастом. Већ управо – најбољи: искрени
патриота, државотворни мислилац, политички искусан човек, човек части
и одговорности, пожртвован, паметан, одлучан, организационо даровит,
далековид и образован. Овим својствима могла би се додати и друга, на
пример храбар, предусретљив; али тешко је одбацити макар и једно од
набројаних својстава, и међу најбоље сврстати човека похлепног,
поткупљивог, интернационалисту, нечасног, лишеног државничког
разума и искуства, безвољног глупана, организационог
неспособњаковића или наивног незналицу. Управо најбољи морају
владати у свим државама и при свим режимима. Сваки режим је рђав,
ако владају лоши. Ружно је и противприродно рећи: ''потребна нам је
демократија, па макар били бирани, долазили на власт и владали
безвољни глупани, поткупљиви лопови, нечасне распикуће и томе сличан
социјални олош''. Напротив, неопходно је и праведно одговорити:
''Демократија која не уме издвојити најбоље, не оправдава себе; она
упропашћује народ и државу – и мора пропасти.'' Безумно је у земљи
уводити демократију да би она упропастила државу и народ, како су у
Русији учинили 1917. године. А чему води владавина истински најгорих
људи, то Руси на себи осећају већ, ево, тридесет и другу годину... Сурова
је то школа!

Могуће би било назвати наш захтев политичким аксиомом (то јест

очигледном истином): владати морају најбољи. У препознавању таквих
људи може се начинити грешка, можемо се слагати или не при њиховој
процени, али задатак њиховог препознавања је неспоран и темељан.
Могуће га је изразити у виду лозинке: пут припада часним и умним
патриотама! Тај пут им припада независно од тога из каквог слоја, класе
или партије потичу! Важне човекове одлике су његова политичка
вредност и његова политичка воља; неважни су његово порекло, његова
професија, његова класна и партијска припадност. Важни су његови
природни и умни ресурси, а не његови преци; важна је верност
отаџбини, суштинско усмерење његове воље, а не његова партијска
књижица. Странчарење (свако!) не задовољава све човекове захтеве,
већ их само прикрива или подупире. А карактер човеков стоји пре свега
и драгоценији од свега.

Зато сви избори морају имати у виду јединствен, главни и неопходни

циљ: издвајање најбољих синова народа и стављање политичких питања
њима у задатак. Глупо је и слепо ласкати демагозима који, прикривени
партијским књижицама, јаросно бране интересе некакве класе, слоја и
националне мањине, територијалног округа или просто – свој лични!

Као прво, државни послови траже јединствен, општи, свенародни

интерес, а не појединачну похлепу. Демагог који распаљује страсти
управо због приватног интереса отворено сведочи о својој политичкој
неподобности; он је у политици фалсификатор; он је сличан Циги који
хвали најгорег коња; према наивном и поверљивом народу он иступа у
својству развратитеља деце, човека који згрће лично богатство путем
подвале и лажи.

Као друго, сама његова демагогија сведочи о његовој карактерној

непостојаности: он распаљује страсти да би се истакао и упропастио
државне послове, претварајући их, у најбољем случају, у ствар личне
властољубивости, а у најгорем случају – у ствар свог богаћења. Русија се
може спасити једино издвајањем најбољих људи који истрајавају не на
партијском, и не на класном, већ на народном интересу. Са овим се
морају сагласити сви, и сви се на то имају усредсредити. То треба
разјаснити самом Руском народу пре свих.

За то морају бити предузете све мере, на пример: ослобођење народа од

безначајних партија; увођење гласања по окрузима са истицањем
персоналних, лично свима познатих кандидата; и, основно, израда
својеврсног конкурентског сарадништва државног центра са бирачима.

Демократски избори су само условно целисходно средство за безусловно

праведан циљ (избор најбољих). Ако такав циљ и таква средства почињу
да се сукобљавају, онда условно средство мора уступити место
безусловном циљу. Захтев да владају најбољи односи се на саму
природу, на саму идеју државе; уређење при којем се на власт успињу
најгори биће осуђено од стране живота и срушиће се пре или касније, са
већом или мањом срамотом. Свака држава позвана је да буде
аристократска у нашем смислу речи; и монархија, и диктатура, и
демократија; могло би се са сигурношћу рећи: кад би историјски закони
државе били на политичкој висини, они би издвајали истински најбоље
људе из свих слојева становништва, и тада професионални
револуционари не би имали шта да раде на свету.

Зато је питање ''народних избора'' (по четворогодишњој формули –

свеопште, једнако, директно и тајно бирачко право) питање средства, а
не вишег необоривог циља или догме. То средство у једној држави и у
једној епохи може да се покаже целисходним, а у другој земљи и епохи
мањкавим. Дечје наивно је веровати у то средство као у политичку
''панакеју''. Ни изблиза сваки народ није увек способан да на власт упути
најбоље, уз помоћ таквих избора. Питање треба поставити друкчије:
какав народ, и када, у држави каквих размера, на ком нивоу
религиозности, моралности, правне свести, образовања и богатства, уз
какав изборни систем, у спокојном или бурном периоду живота – одиста
може тај задатак успешно да реши?

Запитајмо се, зато: какве темеље морају поседовати савремене

емигрантске партије да би могле рачунати на то да ће Руски народ –
после сверазорне, духовно опустошујуће и борбено противправне епохе
комунизма, после зацарења у земљи апсолутног сиромаштва (не
рачунајући обогаћене совјетске каријеристе!), после
тридесетдвогодишњег ропства, после одвикавања од самосталног
мишљења, после потпуне и укорењене неупознатости са питањима
политике, привреде и дипломатије, после очврсле навике да се плаши,
краде, цинкари, да спасава свој живот довијањем – умети да спроведе
такве изборе? Ако поседују озбиљне темеље, онда их не треба
одговарати; а ако их не поседују, већ оне који су засновани на нечему
супротноме – онда чему неодговорне програмске пустоловине?

Русији треба такав изборни систем који би јој отворио праву могућност да
нађе и издвоји своје истински најбоље људе како би они дошли на власт.
У тим изборима најбољих људи не могу и не морају учествовати чланови
интернационалне партије, осведочени погромаши и џелати Руског
народа, ''пали'' комунисти, префарбани издајници, итд. А то значи да ти
избори не могу да буду ни општи, ни директни. Најбољим људима могу се
сматрати само они који нису изгубили част и савест, они који су патили,
а не они који су мучили страдалнике. Иначе ће Русија опет бити предата
на милост и немилост политичком шљаму који ће се из црвене боје
префарбати у црну, да би саздала нов тоталитаризам, нову тамницу и
нови распад. Избави нас од тога, Господе!
(Оглед написан 1949. године. Из Иљинове књиге изабраних есеја У
потрази за праведношћу, Светигора, 2001, превод Владимира Јагличића.)

Српски Лист

http://www.srpskilist.org

IX ИВАН ИЉИН: ШТА ЈЕ ТО

ФИЛОСОФИЈА?

Ако руска философија још увек жели рећи нешто значајно, истинито и
дубоко Руском народу и човечанству уопште – после свих
доживљених заблуда и падова – она пре свега мора себе запитати у
чему је њено позвање, шта је њен предмет и који је њен истински пут
(метод)? Она мора да се ужели јасности, части и животности. Она мора
постати убедљив и драгоцен истраживач духа и духовности. Ако се не
замисли, ако не престане да подражава страним, посебно немачким
обрасцима и не покуша отпочети свој руски национални посао из
почетка и из дубине руског националног духовног искуства, онда ће се
она ускоро показати мртвим и непотребним теретом у историји руске
културе.

Пре свега, руски философи морају престати да намерно измишљају

''философске системе''. Философ уопште није обавезан измишљати и
проповедати некакав ''систем''. То је чисто немачка предрасуда од које
нам је давно време ослободити се. Тај задатак припада умишљеним
задацима културе, и не треба фантазирати да се он ''сам од себе''
подразумева. Прво, философија може бити предмет личне фантазије
која развија субјективну тачку гледишта, и тада она није обавезна да
преузима на себе задатак формирања довршно-закругљеног и
унутрашње непротивречног ''система''. Напротив, свако добија право
да фантазира, пратећи своје способности и склоности. Друго
становиште је да је философија конкретно-обавезно истраживање са
конкретно заснованим закључцима. У том случају, она уопште нема
право да се оптерећује систематичношћу и логичком
непротивречношћу, и у том случају сваки философ је обавезан
неизоставно и неуморно да провери истраживани предмет, да га
опише, изложи, представи каквим јесте у стварности. У суштини откуда
смо, од самог почетка, могли знати да ли је предмет који целога
живота испитујемо и истражујемо сам по себи систематичан и живи ли
по законима наше људске логике? Ко нам је дао за право да
максималне захтеве нашег трезвеног рационализма проглашавамо за
законе постојања самог предмета? Откуда та сигурност да предмет
философије постоји и дејствује по правилима које узалуд захтевамо
од нашег рационалистичког погледа на свет? Могуће је, и вероватно
јесте, да је предмет философије разуман, али он може да буде
оразумљен таквом Разумношћу у поређењу са којом је наша
уобичајена ''разумност'' само жалостан неспоразум. Истина, суштинско
постојање предмета не мора се обавезно повиновати и нашем
трезвеном мишљењу. Насупрот томе, ''истина'' коју смо умислили
мора се слагати са ''истинским постојањем предмета'', а не обрнуто:
већ то ''истинско постојање'' бесконачно је дубље, живље, опширније и
богатије него ''системчићи'' које смо измислили. Смешно је мислити да
капа одређује обим главе по својој мери. Каква је то захтевност –
предодређивати духовном предмету својства људскога ума!

Дакле, философ уопште није позван да ''измишља системе''. Довољно

је да учини све могуће како би конкретно промишљао и размишљао. А
градњу система он може спокојно препустити самоме предмету: ако је
његов предмет одиста ''систем'', онда ће га његова философија верно
пренети и приказати, али, ако је предмет неповезана целокупност, тада
ће се то открити и у његовој конкретној философији. Философ-
истраживач не сме давати наредбе предмету, нити га у свом
представљању ''наменски'' изопачавати. Философ који себе замишља
''књиговођом'' који заводи ред или подофициром који појмове тера у
потиљак, смешан је и јадан. Он не сме предупређивати и
предодређивати онај Божји дар који му се даје ради истраживања,
било то ''света'' или ''природе'', ''историје'', ''духа'' или ''уметности''. Он
не може ''указивати пут'' свом предмету; њему није дато да ''зна од
раније'' или да ''зна боље'', нити је позван да изазива расколе или
несагласја предмета својим рационалистичким измишљотинама.
Колико су девијација у философска истраживања унеле такве, унапред
утврђене, догме! Колико је много произвољних ''дефиниција'' и
празних ''конструкција'' одатле проистекло!

Зато, руски философи који желе да кажу своје тачно и вредно

истраживачко слово, морају да се уклоне од наметљиве идеје
''философског система''. Треба часно, одговорно и конкретно
истраживати, а не измишљати и ''конструисати''. Треба остваривати и
извршавати философски ''опит'' и философско ''сазрцање'', а не
формирати у дедуктивном поретку измишљено апстрактно ''здање''. У
философији, као и у свим областима знања, дејствује закон
истраживања: оно најлакше, најнеделатније и што оставља најјачи
утисак на мноштво философа и следбеника јесте дедукција (извођење
система из општег логичког схватања или закона); најтеже,
најскромније и стваралачки најзначније што чини човека истинским
истраживачем је свепрожимна индукција (експериментално описивање
предмета у његовим јединичним својствима). Философ је позван да
проживљава свој предмет у његовој објективној реалности, да
провери доживљене садржаје, да их опише и покаже другим људима.
Притом, он остаје истраживач, потпуно независно од тога излаже ли
своје закључке терминима професионалне философије са мноштвом
''цитата'' и ''примедби'', или у простој форми, обичним речима, не
постављајући отежице пред читаоца, не желећи да га задиви
''залихом'' примедби које ''богате изворе'' набрајају ситним словима
(''петитом'').

Питање о томе да ли је философија наука не вреди решавати ни у

позитивном, ни у негативном смислу. Ако она јесте наука – а она то
може бити – онда је то наука која захтева од човека посебно духовно-
религијско искуство и посебно списатељско умеће. Али, нама је овде
довољно установити да философ поступа правилно ако гледа на свој
рад као на истраживање и самим тим прихвата на себе одговорност
истраживача, вољу за конкретност и бреме доказности. Нека се мане
бриге о томе шта ће из таквог метода произаћи: ''монизам'',
''дуализам'', или ''плурализам'', ''реализам'' или ''идеализам'',
''рационализам'' или ''интуитивизам''. О томе ће касније надугачко и
нашироко распредати и расправљати његови критичари, историчари
или састављачи погребних говора, мада ће бити много боље ако о
овоме буду ћутали. Јер ствар није уопште у томе, већ у конкретној
истинитости његових истраживања. Нека он само захтева од себе
истраживачку часност и тачност, и нека памти своју духовну
одговорност пред Свевишњим и пред својим народом.

То значи да постоји посебно философско искуство и да то искуство

треба разумети и усвојити, а затим га остваривати, јачати и
култивисати. Какво је то искуство и каквим силама човека се оно
остварује?

Указати на те силе значи одредити ''формирање философског чина'',

то јест установити шта човек унутар себе мора постићи са
способностима које је од природе добио.

Формирање философског чина није исто у разним областима

философије. Напротив, философски истраживач ваља да је од самог
почетка начисто с тим да ће морати применити силе и способности
свог бића при различитим изазовима које ће мирити са еластичношћу
и префињеношћу – сагласно захтевима самог предмета. Јер се
предмет философије даје у посебитим и различитим облицима.

Философу његов предмет полази за руком док год постоји осећање да

га се тиче Божији зрак који захтева од њега предузимљивост и
познање. ''Хеуристички'', то јест у ствари тражења и налажења, то
осећање мора руководити њиме, без обзира на то што се у даљем
раду испитивања и истраживања може испоставити како је то осећање
било само илузија. Међутим, оно може и не бити илузија, и тада ће он
појмити да се Божији зрак у суштини даје људима на различитим
путевима и на различите начине. Све такве истинске појаве и
доживљаји могу да буду означени речју ''дух'' и ''духовност''. И ево,
дух ''дише'' у природи, у човеку, а такође и у оном што сам човек сазда
с Божијом помоћи. Тако нам се, на пример, начело ''духа'' – тај сушти
предмет философије – открива у цветићу или у планинскоме ланцу.
Ми га доживљавамо у стању очевидности која нам носи сазрцавајућу
истину. Оно овладава нама доживљајем истинске љубави и савести.
Оно нам се открива у визијама уметничке вештине коју саздаје сам
човек. Ми га пратимо, постижући своју слободу и доживљавајући зов
правне свести и патриотизма. Оно нам сја из избора религијског
откровења. Сваки пут, оно од нас захтева експериментални чин у
сваком наредном покушају осмишљења; и сваки пут морамо тај чин
предузети са осећањем одговорности и великом брижљивошћу.

Онај ко жели да истражи познање истине и да установи шта је тачно

разумевање предмета, посвећује себе проблему очевидности и
приступа теорији познања; он мора остварити и прикупити опширно и
разнолико искуство очевидности. Човек који никада не доживи
очевидност, који не зна како се гради и проверава та својеврсност
доживљаја и како она ''изгледа'' изнутра, у теорији сазнања доћи ће
само до игре мртвим схватањима и до празне конструкције. Уз то,
очевидност се не даје човеку искључиво теоријским мишљењем. Она
се у религији доживљава другачије него у науци, а у уметности среће
другде него у природноме животу. И у различитим наукама, нпр. у
логици, математици, хемији, астрономији, историји, правној науци,
филологији, акт очевидности има различито значење. У сваком
случају, изван тог реално доживљеног и неуморно одабирног искуства
очевидности, теорија познања је мртва и празна. Философ који не
усвоји духовну културу и не поради као истраживач ни у једној науци,
већ у потпуности одриче акт очевидности (у својству скептика,
агностика или нихилисте), за гносеолога (то јест, теоретичара сазнања)
неприхватљив је и неодржив, ма колико хиљада страница прочитао,
написао и штампао традиционалним, професионалним жаргоном
апстрактне мисли. Јер, акт очевидности захтева од истраживача дар
промишљања, притом дар вишестраног промишљања, дар
способности за уживљавање, дубље осећање одговорности, вештину
стваралачке сумње и запитаности, дар упорне воље за додатну
проверу и живе љубави према предмету свог рада.

Дакле, философ мора васпитавати и усмеравати себе према духовној

очевидности.

Слично томе, онај ко жели да се у својству истраживача обрати

моралности, доброчинству и ваљаности, мора пре свега продубити и
проширити своје морално искуство. Моралност не може да буде ни
постигнута, ни представљена у апстрактним формама и
спекулацијама; овде се ствар уопште не своди на теоретска
умишљања и дефиниције појмова. ''Морално'' мора бити реално
проживљено од истраживача. Философ који о љубави, радости,
доброчинству, дугу, добру и злу, о снази и слободи воље, карактеру и
другим сличним предметима расуђује према туђим књигама или према
ономе што је начуо не разуме ништа, већ само понешто уображава на
тему некаквих духовних ''окаменотина'' или ''мумија''.

Морално искуство захтева читавог човека: оно захтева његову љубав,

његову страсност, његове одлуке и дела. Човек мора томе искуству
предати сву своју личност – своју животну снагу, свој животни успех,
своју судбину. Он мора устати пред својом савешћу, мора јој се
подчинити и делатно стати иза ње. Чинећи тако, он пред собом мора
увидети претњу која угрожава живот, погледати смрти у очи и
превладати страх од смрти. Морално искуство не стиче онај ко
непокретно седи у својој соби, ко се предаје празним фантазијама, и ко
је ''дезертер'' свог позвања и дуга.

Ко жели написати ''етику'', тај мора за собом имати живо искуство

љубави, борбе и страдања; он мора познати шта значи очајавати и у
очајању молити се, и још, шта значи имати животни успех и у успеху
сачувати скромност и смирење. Он мора преживети у сопственом
искуству дивну, свезујућу и ослобађајућу силу савесног чина, и знати
да савестан човек ризикује све, кадар да иде право према смрти и да
се сам више од свих чуди свом евентуалном спасењу. Једино ономе
ко преживи то, и све остало са тим повезано открива се природна мера
ствари и људи, само он поима ''предмет етике''.

Дакле, философ мора себе васпитати за савесно делање.

Према томе, истраживач који себе посвети философији уметности

мора у тој сфери прикупити опширно и дубоко искуство сазрцања.
Овде је посебно важно пробити се кроз осећајно-формалну кору
спољашње естетичности посматране појаве, открити себи приступ
према органској саусловљености зрелих уметничких форми и убедити
се у то да субјективни укус ни изблиза није последња реч при оцени
уметничких дела. Притом је веома важно да философ на неки начин и
сам узме учешћа у уметничкоме делу, будући да његово искуство
добија сасвим друкчији вид и друго значење ако покуша самостално
проживети процес настанка ''идеје'', њеног истрајавања, борбе за идеју
предмета, њеног облачења у тканину ликова и процес обретења
уметничке форме. Тек тада ће он промишљати уметност не само
''извана'', већ и ''изнутра''. Сноб који на уметност гледа формално
никада неће постати философ уметности; хладно посматрање или лов
за узбудљивим, дрским, исплативим, популарним или никад виђеним
не могу заменити уметничко искуство. Уметност је узвишено служење
људскоме духу и чиста радост Божанственоме. Зато истраживање
уметности које предузме философ захтева дугу аскетску припрему и
рад на сопственом укусу. Тај укус мора постати облагорођен; он
претпоставља изузетно префињено религиозно срце и читаву културу
уживљавања и сазрцавајућег мишљења.

Дакле, философ себе мора васпитавати за уметничко промишљање и

постизање уметничког искуства.

Ово задобија посебно значење у области религијске философије.

Овде истраживач мора стећи истинско религијско искуство, живо
религијско сазрцање које му дозвољава да се уживи у свако туђе
религијско искуство, како истинско, тако и умишљено, да га дубље
осети и подвргне провери. Истраживач атеист, лишен религиозности,
сакупиће у најбољем случају, попут Вилијема Џејмса, мртву колекцију
туђих доживљаја. Због овога ће фанатички верујућ човек, склон
религијској искључивости, нетрпељив и склон презиру према
иновернима, поступити правилно ако се ограничи на дедуктивно,
вероисповедно богословље, и ако на миру остави до неизмерности
опширно поље туђих (''лажних'') религијских доктрина. Наиме,
истинском истраживачу у области философије религије неопходна је
способност нарочитог промишљања туђих (особито лажних и
изопачених) религијских погледа на свет: то сагледавање мора бити
трпељиво, способно да се уживи у туђ мисаони оквир, психолошки
еластично и спокојно-мудро, јер ће му се само у том случају открити
приступ у оне скривене дубине где се код људи зачиње религиозан
светоназор, и приступ оној дивној разноликости у којој човечанство
прихвата и прелама Божије зраке којима је даровано. Не може
истраживати светлосне и колорне нијансе човек који не разликује боје;
ако сам прихвата само једну боју, а остале одбацује као ''лажне'', шта
он сувислога може рећи о њиховом необичном богатству за које на
људском језику нема ни имена? Срце Божије је веће и шире од
вероисповеднога учења: оно не само да трпи друге вероисповести,
већ још и зна да јединствено-истинска исповест није својствена свим
народима, и да је оскудноме духу боље имати било какво
богосазрцање, него никакво. Ето зашто философија религије захтева
трпељивост, префињеност и срце.

И наравно, пре свега, самостално и истинско религијско искуство.

Разумљиво је, напокон, да и философ права мора да пронађе

сопствено нарочито искуство и предмет да би са њима ступио у
непосредно, истраживачко општење; ради тога он мора предузети
истински практичан чин и систематски га остварити. Тај чин могуће је
означити као здраву и нормалну правну свест. Суштина таквог чина и
његово предузимање могу да буду описани на следећи начин. Сваком
човеку је својствен инстинкт самоочувања са свим његовим страстима
и привлачностима, инстинкт неискорењив и животно неопходан. Али,
његове пристрасности морају имати, и признавати, сопствену границу.
Ту границу поставља им лични дух човеков – најважнија и
најдрагоценија снага човекове личности која свему придаје смисао и
указује на циљ нашег живота. И ево, инстинкт је позван не да буде у
непријатељству са духом, већ да прихвати његов закон и да му се
добровољно потчињава. Тек у зрелом облику душа човекова открива
добровољну послушност закону или, што је исто, ''аутономну вољу за
слободну оданост''. Та воља јест жива основица правне свести. На тај
начин, у животу слободне правне свести учествују све силе човековог
бића: стваралачки инстинкт, љубав и уважавање према ближњима,
љубав према Отаџбини, промишљање које осећа духовну дубину,
лојална воља и формулишућа мисао: све то дише – у животном и
живостваралачком сплету, а притом укорењено у духу који, увек и у
свему, захтева од човека оно најбоље. Три велике аксиоме леже у
темељу здраве правне свести: прво, осећање сопственог духовног
достојанства, друго, способност способног човека за самоуправљање
и уважавање других, и треће, узајмно поверење међу људима. На тим
темељима ће и бити изграђена правна свест будуће Русије.

Јасно је да и философија права није могућа без конкретне правне

праксе.

Дакле, у целини као и свим својим огранцима, философија јесте наука

која израста из духовног искуства. Први њен задатак састоји се у томе
да узгаји и ојача своје практично чињење. Једанпут је Сократ
древноме свету поставио питање: да ли је доброчинство могуће
изучити и одредити? То питање и данас има исто, одсудно значење за
сву философију. Одговор који је он имао у виду и који је покушао да
улије својим слушаоцима у срце имао је истоветно значење као и само
питање да ли човек може истражити суштину доброчинства једино
онолико колико сам њоме буде живео и остваривао је. У том смислу
могуће је рећи да човек који себе утврђује у духу сам за себе постаје
мера свих духовних ''ствари''. Другим речима, философ који жели
успешно истражити свој предмет мора га реално-практично
проживети, и самим тим и остварити. Друкчије се нити може, нити сме:
он мора своју душу и свој живот претворити у орган своје предметне
праксе. Једино поставши и сам оруђем духа он може испитати и
познати његову суштину. То значи да је професионалнији философ
обавезан постојано и неуморно радити на очишћењу, катарзи своје
душе.

Он мора водити доживотну борбу за достизање свог предмета, или,

другим речима, васпитавати себе да би му предмет постао доступан.

На тај начин он мора чистити и јачати свој пут према очевидности,

проверавати је и чинити тачном. Он мора усвојити аскезу силе
просуђивања, изоштрити своје мишљење и привести га истини,
овладати својим страстима, придати свом предузетништву
еластичност, прилагодљивост и разноликост, и стремити
заобручености, не би ли досегао довршни степен сваке своје
делатности.

Даље, он мора јачати свој добросавесни чин и потврђивати га

тачношћу и снагом, уздати се у њега, чистити своју душу њега ради и
предавати му се. Мора делати у животу према савести и из савести, и
зрацима савести васпитавати у себи духовни карактер.

Мора васпитавати и чистити своје естетичко мишљење и свој

уметнички укус. Мора научити да у сваком уметничком делу тражи и
нађе његов скривено-јавни смисао. Мора научити да одржава аскезу
свог естетичког просуђивања и вежба поистовећење у уметничком
стварању са најбољим делима уметности, све док уметност за њега не
постане ''језик богова'' или, боље рећи, Божији хијероглиф.

У религији, он мора да се научи промишљању и молитви. Молитва му

даје духовно укорењење које ће га научити да одбије и оповргне све
аналитичке, скептичне, нихилистичке и ругалачке аргументе
безбожништва. Мора у свом срцу оживети утицај Божијег огња и
сачувати за сав живот што више распиреног жара вере. Тај жар ће пред
њим отворити живу суштину религије и подарити му живи орган за
разумевање свих религија света.

Напокон, он мора расти, јачати, чистити се и продубљивати своју

правну свест. Он мора ту свест сместити у зрак Божији и пронаћи
његове последње, најблагородније и најчистије изворе; та
религиозност ће га приморати да све то потчини вољи за
савршенство. Мора своју правну свест увести у непосредни живот,
делати по њеним начелима, чврсто исповедати њену природу, водити
за њу борбу, ваљано тумачити правне празнине и одговарати на
захтеве праксе. Мора тој правној свести ставити себе на располагање
и постати њено верно оруђе.

Такав је истински пут (или ''метод'') философа. На том путу ће се

обновити и расцветати будућа руска философија. Тада ће она
престати да празњикаво умује и предаје се саблажњивим
конструкцијама. Основно правило тог пута гласи: испочетка бити,
потом делати. И тек онда – оствареним и одговорним бивствовањем, и
делањем можда кроз опасност и уз телесне напоре и муке –
философирати.

X ИВАН ИЉИН: У ПОТРАЗИ ЗА

ПРАВЕДНОШЋУ

Ма колико рушилачка и свирепа била испољавања бољшевичке револуције, ма како

гушила сваку слободу и сваку праведност, не смемо испустити из вида да је руски
народ кренуо за бољшевицима у смутној и беспомоћној потрази за новом
праведношћу. ''Старо'' му се чинило неправедним; ''ново'' је обећавало ''праведност''.
Овоме су допринеле, уосталом, не увек добре побуде, већ и похлепа, осветољубивост,
злоба, частољубље, итд; али због приближавања тим страстима, руски народ је био
сурово, неизрециво кажњен од стране саме револуције. И ево, тачно схватити
револуцију значи схватити је не само као казну зле воље, већ и као заблуду добре
воље. Извести руски народ из револуције успеће само онај ко се врати првоначелној
потрази за правдом и обнови ту стару традицију руске душе и руске историје.
Руски народ мора бити враћен тој потрази. Он мора покајано да схвати заблуде које је
одстрадао – своју сиротост, своју казну и свој грех. Он мора да увиди у
будућности друкчије, нове, стваралачке путеве који одиста воде праведности – путеве
на које указује Хришћанство, али које све до сада човечанство није пронашло и њима
није прошло. Он мора схватити да су управо лоше страсти припремиле његову
експлоатацију, јер оне су осуровиле његово срце, разградиле његов ум, покопале
његову државотворну вољу, и онемоћале његов инстинкт државног самоочувања.
Поставши суров, он је кренуо за безбожништвом, за несавесношћу и неправдом, а они
су једино и могли да га одведу још већој неправди.
Једном ће сви народи схватити да социјализам и комунизам уопште не воде
праведности, већ новој неједнакости и да једнакост и праведност уопште нису једно те
исто. Јер је ствар у следећем:
Људи су од природе неједнаки: они се разликују један од другога – полом и узрастом;
здрављем, растом и снагом; видом, укусом, слухом и разумевањем; лепотом и
привлачношћу; телесним моћима и душевним способностима – срцем и умом, вољом и
фантазијом, памћењем и талентима, добротом и злобом; савешћу и несавесношћу,
образованошћу и необразованошћу, чашћу, храброшћу и искуством. У то се треба
убедити, то треба промислити – једном за свагда, и до краја.
Али, ако људи по природи нису једнаки, онда како може бити праведан захтев да се са
неједнаким људима опходимо једнако – да им омогућимо једнака права и једнаке
стваралачке могућности? Уствари, праведност уопште то и не захтева; напротив, она
захтева да права и обавезе људи, а такође и њихове стваралачке могућности, стварно
одговарају њиховим природним особеностима, њиховим способностима и делима.
Тако, управо праведност захтева да закони штите децу, слабе, болесне и сиромашне.
Управо праведност захтева да способнима буду отворени такви животни путеви који
ће остати затворени за неспособне (''пут части, храбрости, ума и талента''). Порез на
приход установљује праведну неједнакост; напротив, комунистичка ''чланска
књижица'' установљава неправедну једнакост.
Изједначити све и у свему неправедно је, глупо и штетно. Али, то не значи да ће свака
неједнакост бити праведна. Постоје неправедна преимућства (нпр. законска
недодирљивост утицајних чиновника); али постоје и праведна преимућства (нпр. –
радне олакшице трудним женама).
Постоје неоспорне, праведне неједнакости (то јест преимућства, привилегије,
олакшице, забране), али постоје и неправедне. И ево, неретко људи, револтирани
туђим, незаслуженим привилегијама (''то је неправедно''), почињу да се буне против
свих привилегија уопште и захтевају свеопшту једнакост. Тај захтев је неправедан; он
проистиче из суровог, и зато заслепљеног срца, а сурово срце не види људску
разноликост и почиње ''све да своди на заједнички именитељ''.
Али, и мимо тога свеопшта једнакост је штетна и у самом животу; уједначити све
''редом'' (то јест, учинити све једнако образованима, добро одевенима, богатима и
здравима) – немогућно је. Свако намерно-брзо уједначење може да се креће само
''на доле'', снижавајући заједнички ниво (то јест чинећи све људе једнако
необразованима, рђаво одевенима, сиромашнима или болеснима). Томе је и тежила
комунистичка револуција – да не би било капиталиста и ''кулака'' она је све људе
учинила сиромашнима, да не би било професионалне касте научника, она је
професорска места попунила незналицама и брбљивцима и тиме зачињала сверуску
неписменост. И тако су, због комунистичке једнакости, Руси постајали полуболесници,
одрпанци, мученици, сиромаси и незналице – губили све, и нису добијали ништа.
Међутим, искуство револуције је појаснило још и то да су таква уједначења у ствари
просто неостварива. Никакве предузете мере, никакав терор не може учинити људе
''једнакима'' и укинути међу њима природне разлике; људи се рађају, расту и живе
неједнаки по својој природи, а једнако опхођење са неједнаким људима узрокује
једино мучитељску и природно неприродну неправду. Револуционарно уједначавање
''на доле'' води томе да најгори људи (каријеристи, симуланти, халапљивци,
бескичмењаци, несавесници, поткупљивци, ловци у мутном) избију испред и на врх, а
најбољи људи се гуше и трпе свакакав прогон (по речима Шмељова: ''Шљам је на врху,
као пена, а праведнике ће затући камењем''). Као резултат, најгори се регрутују у нов,
привилегован слој (''партију'') и узрокују нову, супротну неједнакост – беспомоћност
осиромашеног народа пред свемогућим партијским чиновником, политичким
подобницима, и џелатом.
Отуда је већ јасно да праведност не само да не захтева једнакост, већ напротив: она
захтева животно-неопозиву, конкретну неједнакост. Треба се опходити са људима не
тако као да су они једнаки по природи, већ онако како то захтевају њихова стварна
својства, особине и дела – и то ће бити праведно. Треба добрим људима (часним,
паметним, талентованим, неграмзивим) поверавати више права и стваралачких
могућности него рђавим (нечасним, глупим, неталентованим, похлепним) – и то ће
бити праведно. Треба на људе налагати различито бреме обавеза: на јаке, богате и
здраве – веће – а на слабе, болесне и сиромашне – мање – и то ће бити праведно. Ако
два човека наоко изврше исти злочин, али га један изврши из злобе, а други из
лакомислености, онда праведност захтева за њих не једнаку, већ различиту казну. И
тако ваља поступати у свему.
Тако и ми морамо осмишљавати руску историју. Ослободити сељаке од зависности
требало је не зато што су сви људи једнаки, већ што је привилегија власништва над
душом била неправедна, штетна за живот и понижавајућа за обе стране. Спровести
аграрну реформу Столипина требало је управо зато да би се сељаци ослободили од
принудне, аритметичке једнакости у задрузи, и да би се у њима ослободили
стваралачки, од природе неједнаки радни потенцијали. Заменити у име једнакости
животне, конкретно засноване и зато праведне привилегије, повезане са
образовањем, организационим талентом и искуством, и поставити на чело руске
државе привредне незналице, комунисте и неталентоване ''активисте'' – могли су
само револуционари заслепљени класном мржњом, а штетне последице те ере
вапију до неба већ више од тридесет година. Само из зависти или мржње могуће је
захтевати уместо праведности нову, супротну неједнакост и хвалити је као највише
достигнуће. ''Ево како ће бити, газдарице'', говорила је угљарка маркизи у време једне
од француских револуција – ''сада ће сви бити једнаки: ја ћу да се возим у вашој
карети, а ви ћете да тргујете угљем''... Уствари, праведност захтева управо животно-
неопозиву, конкретну неједнакост: у једном случају привилегије, у другом лишавање
права; у једном случају казне, у другом опроштај; у једном случају пуну власт, у
другом беспоговорно повиновање. И док људи не схвате то, док буду настојали,
следећи француску Декларацију о људским правима, да траже свеопшту једнакост, они
неће схватити нити остварити праведност.
Једнакост је наиме једнолична. Она не рачуна са животном сложеношћу и људским
разликама. Зато је и апстрактна, формална и мртва. Она не види живог човека и не
жели да га види.
Праведност је многолика. Она зна да је живот бескрајно сложен и да једнаких људи на
свету нема. И баш зато она није ни апстрактна ни формална, већ конкретна и животна.
Она види живог човека и труди се да га сагледа прецизно, и конкретно с њим да
општи.
Једнакост захтева формална правила, и њима удовољава. При том, поборници
једнакости замишљају да просто, формално праћење тих правила води праведности.
Уствари, доследно и мртво законодавство увек води неправедности (''Summum ius –
summa iniuria'').
Напротив, праведност је немогуће било наћи, било остварити на основу формалних
правила, јер она захтева живо сагледање разноликог живота. Зато је немогуће
замислити тако праведне законе који би одговарали за сва времена и народе; али је
немогуће и обезбедити праведно уређење било какве земље искључиво силом закона.
Сваки закон је апстрактно правило. Никакав закон не може да улови и предвиди сву
пуноћу и све разноликости живота. Зато он неизбежно само условно изједначава људе,
повезујући их са познатим, апстрактно наведеним својствима и њиховима делима (ако
се таквим покажу у стварности – нпр. ''мушкарац'', ''тог узраста'', ''телесно здрав'',
''душевно нормалан'' – или ''који је украо'', ''који је ударио'', ''који је убио'', ''који је
дезертирао'', итд.) – те прописује уобичајена пуномоћја, обавезе или казне. Али, између
закона и живог човека стоји још и примена закона (административна или судска), то
јест подвођење конкретног животног случаја под апстрактно правило. И управо ту и
треба зачети истинско царство праведности.
То ни изблиза не значи да условно-изједначавајући закони не служе праведности; али
од њих не треба захтевати сувише. Од закона треба захтевати:
1) Да не производе неправедне привилегије – попустљивост, бесудну заштиту,
бесправност, угњетавање, али и неправедну једнакост;
2) Да неједнакост коју узрокују не наруши праведност;
3) Да уводе такве начине примене права (у управи, самоуправи и судству) који, с једне
стране, бране од произвољне и неконкретне примене закона, а са друге захтевају од
чиновника, уче их, и остављају им могућност да свуда уносе поправке у складу са
принципом праведности.
Јер праведност се не обезбеђује општим правилима; она захтева и праведне људе. Она
захтева не само задовољавајуће законе, већ и живу људску потрагу и стваралаштво.
Ако у земљи нема живог и праведног правног поретка, њој не могу помоћи никакви,
чак ни најсавршенији закони. Ту су потребна не ''правила'', већ тачна усмереност душе
– неопходна је воља за праведношћу. Ако ње нема, онда ће и најбољи закони које је
написао мудрац или геније само прикривати отров извршене неправде.
Треба да схватимо да се праведност не даје у готовом виду и да се не добија на рецепт,
већ да се стваралачки тражи, свенародно одстрадава и ураста у живот. Нема готовог
праведног уређења које само треба увести (''анархија'', ''социјализам'', ''комунизам'',
''кооперација'', ''фашизам'', ''корпоратизам'', итд.). Безнадежне и ружне су све сличне
наде и обећања. Праведно у једној земљи може се показати неправедним у другој.
Праведно у једној епохи може се касније претворити у вапијућу неправду.
Праведност је велики и вечно свенародни задатак који је неразрешив по принципу ''од
сада па до века''. Тај задатак је сличан самом животу који вечно мрси своје нити и
узлове, и вечно захтева њихово размршавање. Размрсити те нити, и развезати те узлове
морају не сами закони и не сами владаоци, већ читав народ заједно, у непрекидно
стваралачком тражењу и напору.
(Превод: Владимир Јагличић; Иван А. Иљин, У потрази за праведношћу, Светигора,
2001. Чланак написан 1950-тих година, пред смрт аутора)

XI ИВАН ИЉИН: ДЕНАЦИФИКАЦИЈА ЈЕ

ОБЛИК СМРТИ
О вери Сви верујемо: (…) Али, у шта заправо верују они који не верују у Бога и
који отуда себе сматрају „атеистима” уопште или „безбожницима”? Они верују у
најразличитије небожанствене силе и околности. (…) Постоје људи који то
признају и отворено заговарају: „ја хоћу земаљску срећу, уживање и спокојство, јер
је то најважније у животу” (хедонизам); „ја у животу тражим новац и власт”
(мамонизам); … „цела ствар састоји се у томе да се одважно загосподари
земаљским добрима и неограничено ужива у њима” (бољшевизам)… Постоји
одређени духовни закон који господари људским животом. Према том закону човек
постепено постаје истоветан с оним у шта верује. (…) Тако је увек било. Ако човек
верује само у чулна уживања, прихватајући их за нешто најважније у животу,
волећи их, служећи им и предајући им се – он се сам постепено претвара у чулно
биће, у тражитеља земаљских задовољстава, у сладострасну животињу, и то ће се
испољавати на његовом лицу, у начину ходања, светлеће из његових очију и
управљати његовим поступцима. Ако човек верује у новац и власт, онда његова
душа постепено усахњује у халапљивој прождрљивости, у хладној жудњи за
влашћу; искусни посматрач ће све то уочити у његовом погледу, у његовом говору,
и неће погрешити очекујући од њега одговарајуће поступке. Ако поверује у класну
борбу и завидљиву једнакост, онда ће он убрзо постати професионални завидљивац
и мрзитељ и у његовом ће погледу до изражаја доћи окорела злоба, а у поступцима
политичка озлојеђеност, итд. Закон поистовећења кроз веру манифестује се и на
путевима добра, већ и на најнижим ступњевима живота и вере; истинску снагу и
пуноћу постиже управо код верујућих људи. Ако човек верује у Бога или у
божанско начело које се манифестује у земаљским појавама и збивањима, онда
божански садржај постаје за њега центар живота, стање које је увек пристуно у
души. Није све достојно вере: Вреди живети само за оно и вреди веровати само у
оно због чега и ради чега се вреди борити и умрети. Јер смрт је истински и највиши
критеријум свих животних садржаја. Довољно је само применити овај критеријум,
са свом потребном озбиљношћу и у свом његовом дубоком значењу, и осветлити
њиме било који животни садржај – и његова истинитост и убедљивост ће се
открити пред нашим очима. Смрт пред нас поставља питање о оном најважнијем, о
основама нашег земаљског постојања, о личном животу у његовој целини. (…)
Вреди ли да живиш онако како живиш и да верујеш у оно у шта верујеш? Ако
вреди, онда вреди за то и борити се и умрети! Јер оно због чега не вреди умрети
није достојно ни живота ни вере! Знање вере: Права ученост не одводи од Бога,
него к Њему. Прави научник одлично схвата да се „научна” слика света све време
мења, усложњава, продубљује, улази у детаље, не пружајући никада ни потпуну
јасност ни јединство… Зна да су његове „дефиниције”, „објашњења” и „теорије”
само несавршени покушаји приближавања живој тајни материјалног и душевног
света. О продуктивности науке нема спора – о њој сведоче целокупна савремена
техника и медицина. Али што се тиче њених теоријских истина и могућности
њиховог доказивања, ту наука плови морима проблематичног и тајанственог.
Овуда пролази граница између научника и полуобразованог човека. Прави научник
зна докле се простире његово знање, па је отуда духовно скроман… Многи прави и
велики научници гајили су и гаје живу веру у Бога; њихов поглед није био
заслепљен оним што је већ познато и стечено, него је остајао прикован за тајне
свемира и богатства која оне скривају. Сасвим је другачија ствар с
полуобразованошћу. Такав човек не уме да истражује и спознаје, он уме само да да
„разуме” оно што је просто и површно и – да памти. Он живи од научених формула
од којих у глави постаје све површно и просто; он прихвата све као „јасно” и зато
умишља да је, пошто му је све јасно, позван да све „објасни” другима. Ето откуда
код полуобразованих људи толика претенциозност и неодговорност стекавши без
напора своју површну јасност, не научивши се у раду ни сазнању ни одговорности
ни скромности, они гледају навише а не наниже, не гледају у дубину него у
апстрактну празнину где је све лако, лакомислнео и неукорењено. Они сами не
стварају ништа већ све позајмљују од других, преузимајући, подражавајући,
прихватајући и понављајући. Не мало је оних код којих и само читање књига
поприма истоветан значај; „они и читају само зато да би имали право да не мисле
својом главом”. Неретко они бирају себи једног човека који за њих постаје
„ауторитет”, „учитељ” и „вођа”… Такви полуобразовани фанатици верују свом
„учитељу” с истом лакомисленом неоснованошћу са којом врују у свемоћ мисли и
у своју умишљену „науку”. Тајанствена дубина материјалног и духовног света
остаје за њих недоступна и целокупно њихово гледање на природу и људе показује
се као предмет њиховог сујеверја. Што је баналнији њихов поглед на свет, тим
фанатичније верују у њега. А према религији се односе с презиром и
непријатељством и не слутећи да управо вера верујућих може да буде и одговорна
и озбиљна и дубока. То је извор савременог милитантног атеизма. О патриотизму
Отаџбина: Онај који говори о отаџбини подразумева (свесно или несвесно) духовно
јединство свога народа… Сваки народ је позван да прихвати своју природну и
историјску „датост” и да је духовно преради, превлада, одухови на свој начин,
пребивајући у свом, особеном национално-стваралачком акту. То је његово
неускративо, природно, свето право и, у исто време, његова историјска,
општечовечанска и, што је најважније, религиозна обавеза. Он нема духовно право
да се одрекне те обавезе и тог позвања. А ако се једанпут одрекне – онда се
духовно дезинтегрише и пропада, историјски силази с лица земље. Сваки народ
добија од природе и Духа Божијег. Сваки народ је позван да прихвати и природу и
Дух; и Духом да одухови и себе и природу. То одуховљење код сваког народа
протиче на особен начин и треба да буде самостално. Национална духовна култура
јесте својеврсна химна испевана Богу у историји или духовна симфонија која
историјски одзвања Творцу свега.(…) И та музика духа је особена код сваког
народа, и та музика духа јесте Отаџбина… Отаџбина (је) нешто од Духа Божијег;
национално доживљени, однеговани и у земаљске послове преточени дар Духа
Светога. Није могуће угасити ову светињу у себи. Њу треба живети. Њу треба
стваралачки и достојно чувати у себи. Њу не треба препустити другим народима да
је поробе и погазе. За њу се вреди борити и умрети. И сваки хришшанин, увидевши
то, појмивши то – позван је не да се одазове на искушења празног и лицемерног
интернационализма, већ да одважно и часно постави пред себе све проблеме који
доводе у забуну његову хришћанску свест, и да потражи њихово разрешење у духу
истинског, духовног патриотизма. Национални геније: живот народног духа налази
у ставралаштву генија свој концентрисани и зрели израз… Геније преузима и носи
бреме свога народа, бреме његових несрећа, његових тражења, његовог живота…
Генију је дата моћ за којом су чезнуле и ради које су се мучиле читаве генерације у
прошлости, и из те моћи исходи и исходиће духовна помоћ и радост читавих
генерација у будућности. Он учи своју браћу духовној победи, он им показује како
они сами могу постати духовни победници. Стваралачко достигнуће генија указује
пут онима који воде полустваралачки живот; њима предстоји само да усвоје ту
творевину и то ставралаштво, да се уметнички поистовете с њима и у том
васпостављању они ће наћи за себе ону духовну слободу без које би били осуђени
на чамотињу… Геније ставља свој народ пред лице Божије и изговара за њега и у
његово име символ његове предметне вере, његовог созерцања, знања и воље. Тиме
он открива и учвршћује национално духовно јединство, оно велико духовно „Ми”
које означава саму суштину Отаџбине. Геније је онај стваралачки центар који
обликује духовни живот и довршава духовно стваралаштво свога народа. Идеја
нације: Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са
духовним поимањем отаџбине, јер национализам је љубав према духу свога народа
и при том управо према његовој духовној особености… На том путу љубав према
отаџбини спаја се с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног
духа, у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја
знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости
да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна
достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач о
каквом је певао Пушкин. Да се ми заувек разумемо: Није могуће волети отаџбину, а
не веровати у њу, јер је отаџбина жива духовна снага. Волети свој народ и веровати
у њега… не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима и,
можда, манама. Сматрати свој народ оличењем апсолутног и највећег савршенства
на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност…
Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији, већ трезвено
созерцава и види с крајњом објективношћу. Волети свој народ не значи ласкати му
или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и
неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву
умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију
величине. Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на
недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским
спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он
непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној
висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: „Туђа
земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом
покудом.” Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори већ
и светли. Границе и опасности националне душе: Сме ли се о њима ћутати…
позивајући се на то да критика „осујећује самоосећање народа” и сугерише му
„неповерење у властите снаге”? Различите су критике. Постоји иронична, злобна,
неправедна, нихилистичка и рушилачка критика – тако критикују непријатељи.
Али постоји и срдачна, брижна, васпитна, продуктивна критика, чак и кад је
гневна; то је ставралачка критика, тако критикују одани пријатељи. Таква критика
ништа не „осујећује”, а „сугерише” мужевност и вољу за превладавањем својих
слабости. Тако се критикује своје, вољено – не одвајајући се од њега, већ
пребивајући у њему, у сливености и поистовећењу с њим… Отаџбина није
психологија стада: У таквом сливању и поистовећењу превладава се она душевна
расцепканост (психички „атомизам”) у којој су људи приморани да живе на
земљи… То превладавање друштвеног атомизма не састоји се, међутим, у томе да
човек престаје да буде самостално, особено и затворено биће („монада”). Не,
уобичајени начин бивствовања, од природе му дат, очуван је. Али напоредо с тим
настаје снажно стваралачко јединство људи у општем и заједнички ствараном
окриљу, у националној духовној култури где смо сви једно, где су сва блага наше
отаџбине (и духовна и материјална и људска и природна и религиозна и економска)
једна за све нас и заједничка свима нама, и творци духа, и „културни посленици”, и
уметничка дела, и станишта, и песме, и храмови, и језик, и лабораторије, и закони,
и територија… О денацификацији: Денационализујући се, човек губи приступ
најдубљим кладенцима духа и светом огњу живота, јер су ти кладенци и тај огањ
увек национални: у њима су уграђени и живе читави векови свенародног рада,
патњи, борбе, созерцања, молитви и мисли. Код Римљана је прогонство означавано
речима: „забрана воде и ватре”. И заиста, човек који је изгубио приступдуховној
води и духовном огњу свога народа постаје одрођени изгнаник, обескорењена и
јалова скитница по туђим духовним друмовима, обезличени интернационалиста.
Тешко њему и његовој деци: прети им опасност да се претворе у историјски песак и
смеће. Национална обезличеност је велика несрећа и опасност у животу човека и
народа. Против ње је неопходно борити се упорно и надахнуто. А ту борбу треба
водити од детињства. Болесни и стваралачки национализам: Кажу да национализам
води ка међусобној мржњи народа, издвајању, „провинцијализму”, умишљености и
кулрурном застоју. Али све се то односи на болесни, дегенерисани, изопачени
национализам и апсолутно се не дотиче духовно здраве љубави према свом
народу… По тој методологији свему се може упутити приговор и све се може
одбацити: довољно је само приписати болесне манифестације здравом телу и што
је могуће сугестивније описати последице неразборитих злоупотреба уколико би се
то дело уопште могло и назвати злоупотребом. Злоупотребити се може све — не
само отров већ и здрава храна, не само рад већ и сан, не само глупост већ и памет…
Постоји дакле дубоки, духовно истинити, стваралачки национализам кога треба
усађивати људима од раног детињства. Не интернационално, него наднационално:
Неопходан је дакле трећи пут на којем ће човечанству поћи за руком да очува свето
начело отаџбине и да у исто време одоли искушењу како болесног национализма,
тако и сверазарајућег интернационализма… И само пробуђена и ојачана
национална духовност – отаџбина као организам националне духовне културе –
може бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се
човеку открива свељудско братство, братство свих људи пред лицем Божијим, али
то братство неће бити интернационално него наднационално. Потребно је једном за
свагда повући јасну границу између интернационализма и наднационализма.
Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам,
духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у
духовном погледу нико, жели одмах да постане „свечовек”, а то му не полази за
руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино
духовно и национално самопотврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном
интернационалисти није „свечовечанство” већ елементарна животна низина која не
нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање… У тој
низини он ће и пронаћи ниво за свој вољени „интернационализам”. Тако руски
националист који не жели руски дух остаје Рус по устројству свога тела и душе,
свога свесног и несвесног, али је то „рускост” најнижег, најгорег, елементарно-
примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној „рускости” биће
лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако
бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других
нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав
анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је
заборавио свој матерњи језик и дух, а туђи није научио, него живи попут некаквог
интернационалистичког „Тарзана”… Наднационализам нипошто не пориче
национализам и патриотизам, него сам израста из њих. Наднационалиста није нико,
он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се
уздигне на висину са које се пред њим открива свечовечански духовни хоризонт.
Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке
туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у
духу свог народа… Наднационализам је доступан само правом националисти: само
је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се
њоме, не склизне у духовну обескорењеност… Да би се братимило, потребно је пре
свега бити, и то бити сам по себи, бити пред лицем једног Оца. Да би се братимило,
потребно је не стидети се свог националног бића већ га носити с поносним
духовним достојанством. Ето зашто је такозвани „хришћански
интернационализам” вештачка измишљотина, сентиментална и лажна, и зашто
сваки пут када се она истиче треба питати: не истиче ли се због тога да би један
народ могао успешније разбити, освојити и покорити други народ?… Онај, дакле,
који се одрекао свог индивидуалног духовног лица (свеједно да ли се ради о човеку
или о народу) не успиње се на некакав виши степен општег, него ишчезава са
историјске сцене… Национализам је права и истинска љубав личног „ја” према
оном за њега јединственом националном „ми” које га једино може уздићи до
великог општечовечанског „ми”. ^овек може да нађе оно општечовечанско само на
овај начин: да продуби своје духовно-национално окриље до оног нивоа на коме
обитава духовност схватљива свим вековима и свим народима. Држава Јединство
човека и његовог народа – национално и патриотско јединство – обично поприма
облик правне повезаности и испољава се у виду државног јединства. Стога
нациоализам и патриотизам живе у души у најтешњој вези са државотворном
правном свешћу. Инстинкт, дух и осећање права, допуњавајући с узајамно, стварају
у души ону целовиту, мужевну и морално прекрасну енергију неопходну за јуначку
одбрану отаџбине; у исто време, та енергија не дозвољава човеку да падне у стање
завојевачке похлепе. Та енергија је манифестовање „природне правне свести”.

(Из књиге Пут духовне обнове, Београд, 1998)

Информациони центар „Коментар“