Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
7. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG AMVROSIJA, episkopa Mediolanskog 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ATINODORA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAVLA POKORNOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA POSTNIKA 

‐ SOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GRIGORIJA ĆUTLjIVOG, ili Gornjačkog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NILA STOLOBENSKOG, Novgorodskog 
Čudotvorca 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANTONIJA SIJSKOG, novog čudotvorca 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AMUNA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA PRAVOSLAVNIH HRIŠĆANA 

‐ SPOMEN SVETE MUČENICE FILOTEJE, postradale u Rumuniji 

‐ SPOMEN SVETE MUČENICE PRAVOSLAVNE RIMLjANKE 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA NEOFITA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA DOMETIJA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA ISIDORA, AKEPSIMA i LEONA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA GAJA i GAJANA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA DVA SVEŠTENIKA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA PRISKA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA MARTINA 
‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA NIKOLAJA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG IGNjATIJA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA, postnika Pečerskog 

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

AMVROSIJA, episkopa Mediolanskog 

  

SVETI Amvrosije beše znamenita roda; otac mu beše carski namesnik Galije[1] i zvaše se 
Amvrosije. Iz ljubavi prema sinu on mu nadenu svoje ime. Po veri on beše neznabožac, a 
supruga mu hrišćanka. 

Svetom  Amvrosiju,  dok  još  beše  u  kolevci,  bi  predskazano  kako  će  on  u  svoje  vreme 
darovati  Crkvi  Hristovoj  ogromnu  duhovnu  sladost.  To  predskazanje  dogodi  se  na  ovaj 
način:  jednom  odojče  Amvrosije  ležaše  u  kolevci  na  otvorenom  vazduhu  i  spavaše  sa 
otvorenim  ustima;  odjednom  dolete  roj  pčela,  spusti  se  na  njega,  i  moglo  se  videti  kako 
pčele ulaze u usta odojčetu, i izlaze otuda, ostavljajući med svoj na jeziku njegovom; kada 
to vide dojkinja, ona htede da otera pčele, bojeći se da ne naškode detetu, ali Amvrosijev 
otac, koji je sve to posmatrao, zabrani dojkinji da to uradi, pošto je želeo da vidi čime će se 
završiti to čudo. I gle, nakon malo vremena pčele se digoše, poleteše uvis, i izgubiše se iz 
očiju. To zaprepasti detinjeg oca, i on reče: Ako ovo dete odraste, biće nešto veliko među 
ljudima. 

Tako,  dok  Amvrosije  još  bejaše  u  povoju  Gospod  pokaza  da  će  se  na  budućem  sluzi 
Njegovom ispuniti u svoje vreme reči Svetoga Pisma: Dobre reči su saće meda, a sladost 
njihova je isceljenje duše (Prič. Solom. 16, 24). Jer taj roj pčela predstavljao je slatkorečive 
pouke  i  spise  svetoga  Amvrosija,  pomoću  kojih  je  on  kasnije  izgrađivao  u  ljudima 
duhovno saće, zaslađujući srca ljudska i uzdižući ih od zemlje k nebu. 

2
Zatim,  kada  Amvrosije  odraste  u  dečaka  i  življaše  u  Rimu  sa  majkom  već  udovicom  i 
sestrom koja se bejaše zavetovala čuvati svoje devičanstvo, dogodi se jednom da on vide 
gde  episkopu  celivaju  ruku.  Došavši  kući,  on  kao  u  šali  pruži  ruku  svoju  ukućanima 
svojim  da  je  celivaju,  govoreći:  ʺCelivajte,  jer  ću  i  ja  biti  episkopʺ.  A  ovo  kroz  njega 
govoraše Duh Sveti, predskazujući ono što se ima zbiti, no ukućani, ne znajući da blagodat 
Božija što življaše u njemu priprema njega za episkopski čin, ukoravahu ga kao da govori 
besmislene reči. 

Posle  smrti  svoga  supruga,  majka  svetog  Amvrosija  preseli  se  u  Rim  i  dade  njemu  i 
njegovom  bratu  Satiru  najsavršenije  obrazovanje,  a  sestra  njegova  ‐  devstvenica  razvi  u 
njemu  ljubav  prema  devstvu.  Pošto  izuči  retoriku,  nauku  besedništva,  Amvrosije  i  sam 
postade  čuven  govornik,  silan  u  reči.  On  štićaše  na  sudu  ugrožene,  pomagaše  tlačene, 
izobličavaše  one  koji  činjahu  nepravdu,  doprinošaše  donošenju  pravičnih  presuda.  Zbog 
blagorazumnosti  njegove,  glavni  gradonačelnik  Rima  Prob  uze  ga  za  svog  savetnika. 
Zatim  Amvrosije  bi  postavljen  za  carskog  namesnika  Rimskih  oblasti:  Ligurije[2]  i 
Emilije.[3] U to vreme u gradu Mediolanu[4] umre episkop Avksentije arijanac, koji držaše 
ovaj  arhijerejski  presto  posle  pravoslavnog  episkopa  Dionisija  koji  preminu  u  zatočenju. 
Među pravoslavnima i jereticima arijancima nastade velika raspra i borba, pošto su i jedni 
i drugi želeli da na upražnjeni arhijerejski presto dovedu episkopa svoga veroispovedanja. 
Ti neredi i metež trajahu dugo među žiteljima u Mediolanu. Doznavši za to, gradonačelnik 
Rima  Prob  posla  Amvrosiju  nalog  da  otputuje  u  Mediolan  i  smiri  tamošnji  metež,  pri 
čemu mu poruči ovako: ʺOtidi tamo i postupi ne kao sudija već kao episkopʺ. 

Doputovavši  u  Mediolan,  Amvrosije  ode  u  hram  gde  se  vršio  izbor  episkopa  i  stade 
krasnorečivo  savetovati narod da  se smiri  i složi. Utom jedno  odojče, koje još ni  govoriti 
nije moglo, iznenada viknu isred naroda: ʺAmvrosije ‐ episkop!ʺ 

Čuvši  to,  sav  narod  koji  se  nalažaše  u  crkvi  prihvati  reči  odojčeta  i  poče  gromoglasno  i 
jednodušno klicati: ʺAmvrosije ‐ episkop! Amvrosije ‐ episkop!ʺ 

Tako, po dejstvu blagodati Božje odojče, kome još nije bilo vreme da progovori, progovori, 
i obe protivničke strane, pravoslavni i arijanci, smiriše se i složiše se da im Amvrosije bude 
episkop, iako on još ne beše prosvećen svetim krštenjem već samo oglašen. 

Slušajući klicanje naroda Amvrosije izađe iz crkve, i da bi pokazao da je nedostojan tako 
velikoga čina sede na sudištu i stade, protiv svog običaja, bez milosti mučiti krivce. A to 
on uradi, da bi građani, videvši njegovo nemilosrđe, omrznuli ga i izgubili volju da im on 
bude  episkop.  Međutim  narod  ne  prestajaše  klicati,  želeći  da  Amvrosija  ima  za  svog 
episkopa. Amvrosije to odbijaše na sve moguće načine, izjavljujući da je on veliki grešnik, i 
usto  još  nekršten.  Na  to  svi  mu  odgovarahu:  ʺGreh  tvoj  neka  bude  na  nas!ʺ  ‐  jer  oni 
znađahu da sveto krštenje očišćuje čoveka od svih grehova. 

3
Smućen,  Amvrosije  se  vrati  doma  i  namisli  da  napusti  svoju  dužnost  i  da  se  oda  životu 
ubogog  skitača,  kao  što  su  tada  radili  mnogi  od  jelinskih  filosofa.  Ali  on  bi  ometan  i 
sprečen  da  ovu  svoju  nameru  privede  u  delo.  Tada  on,  da  bi  izbegao  episkopski  čin, 
izmisli drugo lukavstvo: naredi da mu javno dovode u njegov dom razvratne žene, eda bi 
ljudi,  videvši  to,  omrznuli  ga  i  odbacili  kao  bludnika.  Međutim  narod  još  upornije 
izjavljivaše: ʺNeka greh tvoj bude na nama, samo ti primi krštenje i episkopstvoʺ. 

Videći  da  se  ni  na  koji  način  ne  može  odupreti  narodnoj  želji,  Amvrosije  odluči  da 
pobegne iz grada. I on noću, krišom od svih, izađe iz grada i krenu ka gradu Ticinu,[5] i 
smatraše  da  je  daleko  odmakao  tim  putem.  Međutim  u  osvitku  dana  on  se  obrete  kraj 
kapije istog grada Mediolana, zvane Rimska. A to se dogodi zato što Bog, koji pripremaše 
Amvrosija  za  Svoju  vaseljensku  Crkvu  kao  neku  tvrđavu  protiv  neprijatelja  i  kao  neku 
kulu  protiv  jeretičkog  zloverja,  omete  Amvrosiju  bekstvo  i  Svojom  silom  vrati  ga  s 
preduzetog  puta.  Kada to  doznadoše  Mediolanski građani,  oni  stadoše čuvati  Amvrosija 
da  ne  pobegne.  U  isto  vreme  oni  uputiše  molbu  caru  Valentinijanu  Starijem,[6]  da  on 
naredi Amvrosiju da se primi episkopskog čina. Car se obradova tome što osobe koje on 
postavlja  na  svetovne  državne  dužnosti  bivaju  birane  za  visoke  duhovne  činove. 
Obradova  se  i  glavni  eparh  grada  Rima  Prob,  jer  se  ispuni  njegovo  proročanstvo  o 
Amvrosiju,  koje  on  izreče  šaljući  Amvrosija  u  Mediolan,  i  naređujući  mu  da  pri 
savetovanju  naroda  postupa  ne  kao  sudija  već  kao  episkop.  No  dok  žitelji  Mediolana 
očekivahu  povratak  svojih  izaslanika  k  caru  i  carev  odgovor,  Amvrosije  opet  pobeže  i 
sakri  se  na  imanju  jednog  dostojanstvenika  Leontija.  Ali  kada  dođe  carevo  naređenje, 
Leontije obelodani da je Amvrosije kod njega, i odvede Amvrosija u Mediolan k narodu. 
Tako,  nigde  se  ne  mogaše  sakriti  onaj  koga  Bog  namisli  postaviti  na  stepen  episkopstva, 
ʺkao grad na vrh goreʺ i ʺkao sveću na svećnjakʺ,[7] i učiniti ga pastirem slovesnih ovaca 
Svojih. 

Tada  Amvrosije,  uverivši  se  da  je  Božja  volja  da  on  bude  episkop,  pokori  se  carevom 
naređenju i narodnoj želji. Ipak on ne hte da ga krsti arijanski episkop, već izjavi želju da 
bude  kršten  od  pravoslavnog,  pošto  se  veoma  čuvaše  zloverja  arijanskog.  I  krstivši  se 
Amvrosije  prođe  za  nedelju  dana  sve  crkvene  činove,  a  u  osmi  dan  bi  rukopoložen  za 
episkopa  na  neiskazanu  radost  svega  naroda.[8]  Na  rukopoloženju  njegovom  beše 
prisutan i sam car, kao što to kazuje Teodorit,[9] i radosno uputi Bogu ove blagodarne reči: 
Blagodarim  Ti,  Svemoćni  Gospode,  Spasitelju  naš  što  čoveku,  kome  ja  poverih  telesni 
život podanika, Ti poveri duše, i time pokaza da je moje mišljenje o njemu bilo pravilno. 

Nekoliko  dana  posle  toga,  sveti  Amvrosije  u  iskrenom  razgovoru  sa  carem  izobličavaše 
neke  nepravilnosti  koje  se  čine  u  gradskim  sudovima.  Car  mu  odgovori:  Odavno  mi  je 
poznata opravdana smelost tvoje reči; i ja ne samo ne ometoh tvoj izbor za episkopa nego 
ga i potpomagah. Stoga ispravljaj pogreške naše, kao što nalaže Božanski zakon, i isceljuj 
nepravde duša naših. 

4
U početku svoga episkopovanja  sveti Amvrosije moli Rimskog papu Damasa,[10] da mu 
pošalje  u  pomoć  blagorazumna  čoveka,  po  svome  nahođenju.  Papa  mu  posla  sveštenika 
Simplicijana.  Ovog  sveštenika  sveti  Amvrosije  poštovaše  kao  oca  i  držaše  se  njegovih 
saveta.[11]  Vođenje  kućnih  poslova  svojih  sveti  Amvrosije  poveri  svome  bratu  Satiru,  a 
sam  se  potpuno  posveti  crkvenih  poslovima,  svakodnevno  vršeći  bogosluženja  i 
poučavajući narod iz Svetoga Pisma. 

Sveti  Amvrosije  ulagaše  mnogo  truda  oko  duhovnog  napredovanja  crkvenoga  klira. 
Živeći  među  njima,  on  im  davaše  primer  kako  sjediniti  u  sebi strog  podvižnički  život  sa 
dužnostima  pastira  Crkve.  On  beše  muž  velikog  uzdržanja,  dugih  bdenja  i  radosnog 
trudoljublja. Spavao je malo; radio je i molio se Bogu neprestano; postio je sve dane izuzev 
subote  i  nedelje.  Strog  prema  sebi,  on  beše  dobar,  ljubazan  i  predusretljiv  prema  svima. 
Siromasi  imađahu  u  njemu  zaštitnika  i  prijatelja.  On  se  radovao  s  radosnima  i  plakao  s 
plačnima. Kada bi mu ko ispovedio svoj greh, on je toliko plakao da je i samog pokajnika 
pobuđivao na suze. 

Brinući se o kliru, sveti Amvrosije beše veliki ljubitelj i pokrovitelj monaštva. Mnogo truda 
on ulagaše oko uređenja ženskih manastira, tako da tri godine posle njegovog posvećenja 
za episkopa,  u  Mediolan se stadoše sticati devstvenice  sa raznih strana:  iz  Placencije,[12] 
Bolonje,[13] pa čak i Mavritanije.[14] 

Nakon nekoliko godina sveti Amvrosije otputova u svoj zavičaj, grad Rim. Tamo on zateče 
među  živima  svoju  sestru  sa  jednom  od  davnašnjih  robinja  njihove  kuće;  a  majka  se 
njegova već beše upokojila. Kada mu one celivahu ruku, svetitelj se osmehnu i reče robinji: 
ʺEto,  ti  i  celivaš  episkopovu  ruku,  kao  što  sam  ti  nekada  govorioʺ.  ‐  Tako  se  i  ispuni 
njegovo proročanstvo, o kome je bilo reči gore, kada je on kao dečak pružao svoju desnu 
ruku domaćima svojim i govorio: ʺCelivajte, jer ću i ja biti episkopʺ. 

Za  vreme  boravka  svetog  Amvrosija  u  Rimu  jedna  ugledna  žena,  koja  je  živela  s  one 
strane  reke  Tibra,  zamoli  svetitelja  da  odsluži  Božanstvenu  liturgiju  u  njenom  domu. 
Doznavši za  to  druga  žena,  silno raslabljena, naredi  da  je odnesu  tamo; i  kada  se dotače 
kraja  rize  svetitelja  Božjeg  koji  se  u  to  vreme  molio,  i  celiva  rizu,  ona  tog  časa  ustade 
zdrava. I pronese se glas o tome čudu po celome Rimu. 

Posle smrti cara Valentinijana Starijeg, skiptar Zapadnog Rimskog carstva primi njegov sin 
Gracijan.[15]  Kada  se  Gracijan  pripremaše  za  rat  protivu  Gota,[16]  on  moli  svetog 
Amvrosija da za njega pismeno izloži ispovedanje svete vere. Svetitelj napisa za cara delo 
ʺO  veriʺ,  koje  se  sastojalo  iz  pet  knjiga,  predskaza  mu  pobedu  nad  neprijateljima,  i 
blagoslovi  njegove  zastave  na  kojima  beše  ispisano  ime  Hristovo.  I  Gracijan,  sa 
blagoslovom i molitvama ugodnika Božjeg, odnese sjajnu pobedu nad Gotima. 

Carica  Justina,  žena  umrlog  cara  Valentinijana  Starijeg,  a  maćeha  Gracijanova,  bejaše 
arijanka,  i  mrzijaše  svetog  Amvrosija,  i  činjaše  mu  pakosti.  Tako,  kada  u  Sirmiji  umre 

5
episkop,  Justina  otputova  tamo  sa  željom  da  na  episkopski  presto  postavi  svoga 
jednoverca  ‐  arijanca.  Tamo  doputova  i  sveti  Amvrosije,  jer  taj  grad  pripadaše  njegovoj 
pastvi.  Ne  obzirući  se  na  ženski  gnjev,  on  željaše  da  za  episkopa  bude  izabran  jedan 
pobožan  čovek,  po  imenu  Anemije.  I  jednoga  dana  kada  se  svi  sabraše  u  crkvu  i  sveti 
Amvrosije zauze svoje  mesto na amvonu, carica  Justina, koja se takođe nalažaše  u crkvi, 
posla  jednu  arijanku:  da  uhvati  episkopa  za  odeždu  i  da  ga  odvuče  sa  njegovog  mesta  i 
dovuče do mesta gde stajahu žene, pa da žene svojim rukama izbiju episkopa i izbace iz 
crkve. I kada ta bestidna žena drsko priđe svetom Amvrosiju da izvrši što joj je naređeno, 
svetitelj joj reče: Iako sam nedostojan čina koš nosim, ipak ti ne treba da podižeš ruku na 
koga od Božijih jereja. Boj se suda Božjeg, da te ne snađe neočekivano zlo. 

Ove reči svetog Amvrosija stvarno se ispuniše na toj drskoj ženi: jer sutradan izjutra ona 
iznenada umre, i sveti Amvrosije sam je sahrani, uzvraćajući na taj način dobrom za zlo. 

Uplašeni  ovim  čudom,  arijanci  i  carica  Justina  ne  usudiše  se  više  protiviti  se  svetom 
Amvrosiju  da  posveti  za  episkopa  pravoslavnog  čoveka.  I  tako  sveti  Amvrosije,  bez 
ikakvih ometanja posvetivši za episkopa onoga koga je želeo, vrati se u Mediolan. 

Jednom  dva  komornika  cara  Gracijana,  koji  behu  arijanci,  izraziše  želju  da  javno  pred 
narodom  vode  spor  sa  svetim  Amvrosijem  po  pitanjima  vere,  u  ovom  slučaju:  o 
ovaploćenju  Gospoda  Isusa  Hrista.  U  naznačeno  vreme  sveti  Amvrosije  ih  s  narodom 
očekivaše u crkvi. On beše gotov da se pre s njima, pošto imađaše u sebi Duha Božija. Ali 
ti arijanci komornici, budući gordi, i da bi naneli uvredu svetitelju, ne dođoše na raspru, 
nego usedoše na konje i izjahaše iz grada u polje. A kad dojahaše na jednu uzvišicu, konji 
se pod njima iznenada poplašiše, i komornici arijanci se strovališe u provaliju i izdahnuše 
u  strašnim  mukama.  Svetitelj  pak  Božiji  Amvrosije,  ne  znajući  ništa  o  ovom  njihovom 
slučaju,  dugo  ih  čekaše.  I  kada  najzad  vide  da  oni  ne  dolaze,  uziće  na  amvon  i  izgovori 
narodu svoju poznatu pouku, koja se počinjala rečima: ʺStaram se, braćo, da odužim dug, 
ali nema mojih jučerašnjih poverilaca...ʺ[17] 

Ubrzo  posle  toga  car  Gracijan  bi  na  prevaru  ubijen  u  Galiji  od  strane  pobunjenog 
vojskovođe  Maksima.[18]  Na  carski  presto  u  Rimu  stupi  tada  Valentinijan  Mlađi  sa 
svojom  majkom  Justinom.  Ali  pošto  vojskovođa  Maksim  već  beše  zavladao  Španijom  i 
Galijom,  to  beše  nemoguće  suprotstaviti  mu  se.  Zbog  toga  carica  Justina  arijanka  bi 
prinuđena da se obrati svetom Amvrosiju sa molbom da otputuje k Maksimu i posreduje 
kod  njega,  i  izmoli  mir  od  njega  prema  mladom  sinu  njenom.  Pastir  dobri  otputova  k 
pobunjeniku,  jer  bejaše  gotov  da  i  dušu  svoju  položi  za  ovce  svoje.  Svojim  mudrim  i 
smirenim rečima sveti Amvrosije tako usavetova Maksima, da ovaj ne krenu te godine na 
Italiju već ostade u Galiji. 

Međutim Justina za takav trud svetitelja Božjeg uzvrati mu neblagodarnošću: ne prestajući 
neprijateljstvovati  protiv  njega,  ona  posla  svetom  Amvrosiju  zahtev  u  ime  sina,  da 
sabornu  crkvu  u  Mediolanu  i  sve  riznice  njene  preda  arijancima.  No  svetitelj  Božji  se 
6
junački  usprotivi  carskom  naređenju.  On  odgovori:  Što  pripada  meni,  to  ne  zabranjujem 
caru;  za  njega  gotov  sam  i  zdravlje  svoje  žrtvovati;  ali  ono  što  pripada  Bogu,  to  dati  ne 
mogu; niti car ima pravo da to uzima. 

Posle  toga  Justina  posla  odred  vojske  u  ime  cara,  sa  naređenjem  da  crkvu  otmu  silom  i 
episkopa oteraju iz nje. Kada narod ču za to, sleže s k crkvi, i zatvori se unutra zajedno sa 
svojim  svetim  episkopom  Amvrosijem,  i  ne  puštaše  vojnike  unutra.  Tri  dana  vernici 
provedoše zaključani u crkvi, pevajući i slaveći Boga. Oni se snažno suproćahu arijancima, 
i  ne  dadoše  da  im  proteraju  episkopa  i  oduzmu  crkvu.  A  sveti  Amvrosije  na  carevo 
naređenje  odgovaraše  ovako:  Ja  dobrovoljno  neću  izaći  iz  crkve  i  ostaviti  je,  niti  predati 
vucima tor ovaca Hristovih, niti prepustiti bogohulnicima crkvu Božiju. Ako je slobodno 
mene  ubiti,  onda  neka  budem  ovde,  unutar  crkve,  proboden  mačem  ili  kopljem.  Takvu 
smrt ja ću primiti rado i s ljubavlju. 

Kada  caricu  Justinu  izvestiše  o  tome,  ona  se  postide,  ali  i  uplaši  junačkog  protivljenja 
pravoslavnih,  i  više  se  ne  usudi  otvoreno  voditi  borbu  protiv  Crkve.  No  stideći  se  svog 
poraza, ona tajno posla najmljenog ubicu u dom Amvrosijev, da ubije svetitelja. Zločinac 
uđe  sa  isukanim  mačem  u  episkopovu  spavaonicu,  i  kada  podiže  ruku  da  mačem  udari 
svetog  ugodnika  Božjeg,  ruka  mu  se  tog  trenutka  sasuši  i  on  je  ne  mogaše  spustiti  dole. 
Uhvaćen, on priznade od koga je i radi čega je poslan. Međutim sveti Amvrosije, budući 
nezlobiv, isceli mu sasušenu ruku, i otpusti ga s mirom.[19] 

U  to  vreme  Bog  otkri  u  viđenju  ugodniku  Svom  Amvrosiju  mošti  svetih  mučenika 
Protasija  i  Gervasija,  koje  su  počivale  u  zemlji.  Kada  ove  svete  mošti  biše  otkopane, 
dogodiše se mnoga čudesa. Tako, slepac jedan po imenu Sevir samo se dotače odeće svetih 
mučenika,  odmah  progleda;  takođe  mnogo  nečistih  duhova  bi  izgnano  iz  đavoimanih 
ljudi. 

Međutim  u  carskom  dvoru  mnogi  arijanci,  zajedno  sa  caricom  Justinom,  smejahu  se  i 
rugahu  se  Božjoj  blagodati  koju  Gospod  naš  Isus  Hristos  darova  svetoj  Crkvi  kroz 
proslavljenje  Svojih mučenika.  Arijanci govorahu  da  episkop Amvrosije iznajmljuje  ljude 
za  novac,  te  se  prave  đavoimani,  pa  ih  dovodi  na  grob  mučenika  gde  se  ti  tobož 
besomučenici  isceljuju,  i  onda  veliča  i  slavi  u  narodu  ta  lažna  čudesa.  Dok  dvorski  ljudi 
govorahu  i  raznošahu  takve  besmislice,  iznenada,  po  Božjem  dopuštenju,  na  jednoga  od 
njih  napade  đavo  i  stade  ga  mučiti.  Strahovito  mučen,  taj  čovek  zapomagaše,  i  vikaše: 
ʺOvo što se dogodi sa mnom, neka se dogodi sa svima koji hule svete mučenike i sa onima 
koji ne veruju u Trojičino Jedinstvo, u koje nas uči verovati Amvrosije!ʺ 

Svi  se  prisutni  zaprepastiše,  ali  umesto  da  se  pokaju  i  poveruju,  oni  dohvatiše  mučenog 
čoveka i udaviše bacivši ga u jezero. Neko pak drugi iz sredine zločestivih arijanaca ušavši 
u crkvu zateče svetog episkopa Amvrosija gde poučava narod. I vide taj arijanac da anđeo 
Božji  šapuće  nešto  na  uvo  Amvrosiju.  Ovo  viđenje  obelodani  da  sveti  episkop  javlja 
narodu  reči  koje  mu  anđeo  našaptava.  Videvši  to,  arijanac  se  odmah  prisajedini 
7
pravoslavlju,  i  blagodaću  svemogućeg  Boga  on  postade  zaštitnik  one  vere  koju  je  ranije 
gonio. 

Međutim  carica  Justina  ne  prestajaše  sa  neprijateljstvom  prema  svetitelju  i  paštaše  se  da 
mu  što  više  napakosti.  Tom  zlorađenju  svom  ona  nađe  pomoćnika  u  ličnosti  velmože 
Jevtimija.  Pridobivši  ovog  velmožu  poklonima,  ona  ga  nagovori  da  episkopa  Amvrosija 
tajno  uhvati  i  odveze  u  neku  daleku  zemlju  na  zatočenje.  Trudeći  se  da  ispuni  caričinu 
želju,  Jevtimije  sazida  sebi  kuću  u  blizini  crkve,  da  bi  lakše  izveo  svoj  plan  o  otmici 
svetitelja  Božijeg.  On  spremi  i  naročita  kola,  da  na  njima  odveze  svetog  Amvrosija  u 
zatočenje.  Ali  po  odluci  Božjoj:  Zloba  njegova  obrati  se  na  glavu  njegovu,  i  nepravda 
njegova pade na glavu njegovu (Psal. 7, 17). Jer baš u onaj dan, u koji Jevtimije nameravaše 
uhvatiti  svetog  Amvrosija,  iznenada  stiže  carevo  naređenje  da  Jevtimije  smesta  bude 
poslat  u  zatočenje.  I  Jevtimije  bi  odvezen  u  zatočenje  na  onim  kolima  koja  on  nesrećnik 
beše spremio za zatočenje svetog Amvrosija. 

Kada pobunjenik Maksim ponovo poče vršiti ratne pohode protivu Italije, Justina se opet 
pomiri  sa  svetim  Amvrosijem,  i  zajedno  sa  sinom  svojim  moli  ga  da  ponovo  otputuje  k 
pobunjeniku  i  posreduje  kod  njega.  Nezlopamtljiv,  sveti  Amvrosije  ode  k  Maksimu,  ali 
ovoga  puta  njegovo  posredovanje  kod  neosetljivog  i  gordog  pobunjenika  ostade  bez 
ikakvog  uspeha.  Videvši  njegovu  neumoljivost,  sveti  Amvrosije  projavi  svoju 
neustrašivost: prokle ga javno pred svima kao ubicu koji je na prevaru ubio svog nevinog 
gospodara, i odluči ga od svete Crkve. Maksim prodre u Italiju i uzimaše grad za gradom. 
Mladi  car  mu  se  ne  mogaše  odupreti  i  pobeže  sa  majkom  u  Solun,  u  Grčku,  k  Istočnom 
caru ‐ Teodosiju Velikom,[20] da ište od njega pomoć. Teodosije sabra vojsku, krenu protiv 
Maksima, i pobedi ga. Maksim bi ubijen:[21] njegova smrt bi odmazda za nevinu krv cara 
Gracijana. Međutim carici Justini ne bi  suđeno da  dočeka  ovu  srećnu  pobedu, pošto  ona 
po  dolasku  svom  u  Grčku  ubrzo  umre.  A  sin  njen  Valentinijan  posluša  savet  cara 
Teodosija i prisajedini se pravoslavlju. 

Posle  smrti  Justine  dogodi  se  da  jedan  vračar  bi  izveden  na  sud  i  mučen.  Za  vreme 
mučenja  on  vikaše  i  govoraše  da  njega  više  muči  anđeo  hranitelj  svetog  Amvrosija  nego 
dželati.  A  kada  ga  upitaše  zbog  čega  ga  muči  anđeo,  vrač  dade  ovakvo  objašnjenje:  ʺZa 
života  carice  Justine,  želeći  da  svojim  vradžbinama  izazovem  kod  Mediolanskog  sveta 
mržnju protiv njihovog episkopa Amvrosija, ja se u ponoć popeh na krov njihove crkve, i 
tamo prinošah žrtve đavolima. Međutim, ukoliko sam se ja više starao da pomoću zlih čini 
izazovem  kod  ljudi  mržnju  protivu  episkopa,  utoliko  više  je  na  moje  oči  rasla  njihova 
ljubav i odanost prema  njihovom pastiru i bujao  napredak njihove pravoslavne vere. Ne 
znajući  šta  da  više  preduzimam,  ja  sam  stao  slati  đavole  u  dom  Amvrosijev,  da  ubiju 
Amvrosija; ali me zli dusi obavestiše da oni ne mogu da priđu ne samo k episkopu nego ni 
k vratima doma njegova, pošto iz tih vrata suklja oganj i opaljuje ihʺ. 

8
Eto  šta  izjavi  vrač  u  vreme  mučenja,  jer  sveti  Amvrosije  zaista  beše  strašan  đavolima. 
Tako, jednom prilikom neki ljudi povedoše đavoimanog dečaka k svetom Amvrosiju. I još 
na  putu  ka  gradu  Mediolanu  đavo  izađe  iz  dečaka,  i  dečak  zdrav  dođe  k  arhijereju 
Božjem. I ovaj dečak ostade prilično dugo kod svetog Amvrosija. Zatim kada dečak krenu 
iz Mediolana u svoje rodno mesto, i kada bi na onom mestu gde đavo ranije iziđe iz njega, 
đavo  ga  opet  napade  i  stade  ga  mučiti.  I  kad  zaklinjači[22]  upitaše  zlog  duha  zašto  nije 
mučio dečaka u Mediolanu, on im odgovori: Bojao sam se Amvrosija, i zato ne stigavši do 
Mediolana  ja  pobegoh  iz  ovog  dečaka,  i  čekah  ga  na  istom  mestu  na  kome  i  izađoh  iz 
njega. I kad ga ugledah da se vraća natrag, ja ponovo uđoh u njega. 

Posle  pogibije  pobunjenika  Maksima  car  Teodosije  doputova  u  Mediolan,  a  sveti 

Amvrosije se u to vreme nalažaše u Akvileji.[23] I dogodi se tada ovakva stvar. U jednom 
gradu  na  Istoku  hrišćani  spališe  jevrejsku  sinagogu  zato  što  su  Jevreji  ismevali  monahe. 
Poglavar  Istoka  izvesti  o  tome  cara;  car  odmah  izdade  naređenje  da  episkop  toga  grada 
sazida Jevrejima novu sinagogu. Doznavši za to naređenje, sveti Amvrosije napisa pismo 
caru,  pošto  lično  nije  mogao  odmah  otići  k  caru.  U  tom  pismu  on  dokazivaše 
nepravednost careve odluke, i moljaše cara da povuče svoje naređenje i ne izloži hrišćane 
ruglu Jevreja. No car ne pokloni pažnje Amvrosijevom pismu. Tada arhijerej Božji, vrativši 
se  u  Mediolan,  javno  izobliči  cara  u  svojoj  propovedi  u  crkvi  pred  svima.  Obraćajući  se 
caru, sveti Amvrosije mu od lica Božija reče: ʺJa sam te izveo iz ništavila i načinio te carem. 
Ja sam neprijatelja tvog predao tebi u ruke i pokorio ti svu vojsku njegovu. Ja sam carski 
presto  podario  potomstvu  tvome.  Ja  sam  učinio  te  si  ti  bez  muke  odneo  pobedu,  a  ti 
neprijateljima  mojim  daješ  povoda  da  likuju  nada  mnomʺ.  ‐  Dirnut  ovim  rečima,  car 
Teodosije izmeni svoju odluku i povuče svoje naređenje o zidanju Jevrejima sinagoge od 
strane hrišćana. 

U to vreme dogodi se i druga stvar: u Solunu narod ustade protiv vojvode Boteriha,[24] i 
ubi ga. To silno razgnjevi cara i on posla vojsku na taj grad, i bi tom prilikom ubijeno do 
sedam  hiljada  ljudi.  Pri  tome  mnogi  izgiboše  nevini,  pošto  vojnici  upavši  u  grad  ne 
tražahu  učesnika  u  ubistvu  vojvode,  nego  ubijahu  po  ulicama  gradskim  sve:  i  stare,  i 
mlade, pa čak i decu. 

Kada  za  to  ču  sveti  Amvrosije,  veoma  se  ožalosti,  i  pravednim  gnjevom  gnjevljaše  se  na 
cara  za  takvo  nerazumno  krvoproliće.  I  jednog  prazničnog  dana,  kada  car  toržestveno 
gredijaše u crkvu, arhijerej Božji neustrašivo izađe k njemu pred crkvu, zabrani mu da uđe 
u  crkvu  i  izobliči  ga  zbog  nepravednog  krvoprolića  sledećim  rečima:  ʺNe  treba,  care,  da 
pristupiš  svetom  Pričešću  sa  vernim  hrišćanima,  pošto  si  izvršio  takav  pokolj  a  nisi  se 
pokajao. Jer kako ćeš primiti Telo Hristovo rukama, okrvavljenim nevinom krvlju? i kako 
ćeš Krv Gospodnju piti ustima, preko kojih si izdao naređenje za svirepi pokolj ljudi? ‐ Car 
na  to  reče:  I  David  sagreši,  izvršivši  ubistvo  i  preljubu,  pa  ipak  ne  bi  lišen  milosrđa 
Božijeg.  ‐  Episkop  odgovori  caru:  Ako  si  podražavao  Davida  u  gresima  njegovim, 
podražavaj ga onda i u pokajanju. 

9
I  vrati  se  car  u  svoj  dvorac,  smućen,  žaleći  zbog  greha  svog.  I  uskoro  potom  on  privede 
sebe  u  pokajanje,  naloženo  mu  od  svetitelja:  i  kajaše  se  on  javno,  kao  običan  čovek, 
bacajući  se  ničice  na  zemlju  pred  crkvom,  i  stojeći  zajedno  sa  ostalim  pokajnicima,  i 
prolivajući  obilne  suze.  Međutim  nastupi  praznik  Hristova  Rođenja,  i  car  Teodosije  u 
suzama seđaše u dvorcu i razmišljaše kako je slugama i prosjacima otvorena crkva Božja, a 
njemu  i  u  ove  dane  nije.  Neki  Rufin,  ministar,  naročito  blizak  caru,  doznavši  za  razlog 
carevih  suza,  otrča  k  svetom  Amvrosiju,  da  ga  privoli  skinuti  epitimiju  s  cara.  Za  njim 
krenu u crkvu i sam Teodosije. Svetitelj Božji ga spočetka primi surovo i, znajući prgavost 
njegovu,  zatraži  od  njega  da  izda  zakon,  po  kome  bi  presude  smrtne  i  presude  o 
oduzimanju imanja postajale izvršne nakon 30 dana po izricanju. Car pristade, i bi pušten 
u crkvu. U crkvi on pokaza znake dubokog pokajanja: čupaše sebi kosu, udaraše čelom o 
pod,  i  zalivaše  pod  potocima  suza.  Posle  toga  sveti  Amvrosije,  najzad,  dopusti  caru  da 
pristupi  svetom  Pričešću.  Car  uđe  u  oltar,  pošto  je  mislio  da  se  pričesti  zajedno  sa 
sveštenoslužiteljima; no sveti Amvrosije posla k njemu arhiđakona s naređenjem da čeka 
Pričešće pred oltarom sa ostalim mirjanima, jer, ‐ reče svetitelj ‐, porfira dodeljuje carsko 
dostojanstvo a ne svešteničkoʺ. Car smerno posluša episkopovo naređenje, i iziđe iz oltara, 
rekavši:  ʺTakav  je  običaj  u  Carigradu,  da  se  car  pričešćuje  zajedno  sa  sveštenicima  u 
oltaruʺ.  I  čekaše  car  Teodosije  vreme  Pričešća  sa  ostalim  narodom  u  crkvi.  Docnije  pak, 
kada se nalažaše u Carigradu, car ne uđe u oltar da se pričesti; patrijarh Nektarije[25] ga 
upita, zašto on, ne po carskom običaju, van oltara čeka sa prostim narodom Pričešće, ‐ on 
uzdahnuvši odgovori: Nisam znao  razliku između  cara i  episkopa,  a sada  znam,  naučen 
od učitelja istine Amvrosija, koji jedini zaslužuje nazivati se episkopom. 

Slava svetog Amvrosija širila se na sve strane. Tako, u Mediolan doputovaše iz Persije dva 
veoma učena mudraca. Pošto su mnogo slušali o mudrosti svetog Amvrosija, oni zaželeše 
da  se  lično  osvedoče,  i  doputovaše  k  njemu  sa  mnogo  spremljenih  pitanja  da  čuju 
svetiteljev odgovor po njima. Oni dugo razgovarahu s njim, i divljahu se dubini njegovog 
bogoslovstvovanja  i  visini  uma.  I  izjaviše  oni  pred  carem,  da  su  jedino  radi  Amvrosija 
preduzeli toliki put, pošto su hteli da vide njega i želeli da se nauživaju mudrosti njegove. 

Po  odlasku  cara  Teodosija  iz  Italije  u  Carigrad,  car  Valentinijan  Mlađi  bi  ubijen  u  gradu 
Beču po nagovoru starešine njegovih telohranitelja Arbogasta. Posle njega na carski presto 
bi  doveden  nasilnik  Evgenije,[26]  koji  samo  po  imenu  beše  hrišćanin,  a  po  svojim 
unutrašnjim  naklonostima  ‐  idoloslužitelj  i  ljubitelj  neznabožačkih  sujeverja  i  vradžbina. 
On, želeći da se dopadne Rimskom senatu, u kome većina behu idolopoklonici i služitelji 
demona,  naredi  da  se  otvore  idolski  hramovi  i  da  se  vrše  demonska  žrtvoprinošenja.  A 
kada se on nalažaše na putu za Mediolan, sveti Amvrosije, ne želeći da vidi takvoga cara 
koji  se  licemerno  izdaje  za  hrišćanina  a  ustvari  je  pokvareni  neznabožac,  otputova  iz 
Mediolana  u  Bononiju,[27]  a  zatim  u  Florenciju,  u  oblasti  Tuskiji.[28]  Sklanjajući  se  od 
nepravednog vlastodršca, sveti Amvrosije se nije bojao njegove zloće nego se gadio susreta 
sa njim. On je neustrašivo pisao Evgeniju, savetovao ga, i pretio mu sudom Božjim, ali nije 

10
mogao  usavetovati  surovog  vlastodršca.  Boraveći  u  Florenciji,  ugodnik  Božji  življaše  u 
kući  jednog  pobožnog  i  pravovernog  muža,  po  imenu  Decenta,  čiji  sin  Pansofije,  mali 
dečak,  bejaše  mučen  nečistim  duhom.  Sveti  Amvrosije  isceli  dečaka  molitvom  i 
stavljanjem ruku. Ali posle nekoliko dana taj se dečko iznenada razbole i umre. A majka 
njegova, žena pobožna, puna vere i straha Božija, uze svoje mrtvo čedo, odnese ga u sobu 
svetog Amvrosija i, pošto svetitelj ne beše tamo, položi čedo svoje na njegovu postelju, pa 
ode.  Kada  se  sveti  Amvrosije  vrati  u  svoju  sobu,  on  ugleda  na  svojoj  postelji  mrtvog 
dečaka. Tada svetitelj zatvorivši vrata stade na molitvu, pa zatim kao nekada prorok Jelisej 
priđe postelji, naže se nad dečaka, i dunu na njega. Dečak vaskrse, i svetitelj ga dade majci 
njegovoj živa. 

Zatim  se  sveti  Amvrosije  vrati  u  Mediolan  na  svoj  episkopski  presto,  pošto  Evgenije  već 
beše otišao iz Mediolana u rat protiv cara Teodosija. Izlazeći iz grada, on se bednik hvalio 
da  će,  kada  se  kao  pobednik  vrati  iz  rata,  crkvu  Mediodansku  pretvoriti  u  konjušnicu  a 
sveštenoslužiteljima  opasati  sablje.  Ovaj  svepakosnik  ne  ostvari  to,  jer  pogibe  u  ratu, 
pobeđen od cara Teodosija. Svetitelj pak Božji Amvrosije svečano srete blagočestivog cara 
Teodosija  kao  pobednika,  no  Teodosije,  pripavši  k  nogama  svetitelju,  pripisivaše  svoju 
pobedu njegovim molitvama. 

Kratko  vreme  posle  toga  car  Teodosije  mirno  skonča;[29]  carstvovavši  bogougodno  on 
pređe  u  beskonačno  Carstvo  Hristovo,  a  zemaljsko  carstvo  dobiše  posle  njega  sinovi 
njegovi:  Arkadije[30]  na  istoku,  Honorije[31]  na  zapadu.  Za  carovanja  Honorija  sveti 
Amvrosije obrete mošti svetih mučenika Nazarija i Keloija,[32] o čemu prezviter Pavlin[33] 
piše ovo: 

U to vreme Amvrosije prenese u crkvu svetih Apostola mošti svetog mučenika Nazarija, 
koje behu pronađene u vrtu izvan grada. Mi videsmo u grobu, gde su ležale mučenikove 
mošti, krv koja kao da je tek sada istekla; a glava sa kosom i bradom tako celosna, kao da 
je  ovog  časa  u  grob  položena;  lice  pak  mučenikovo  tako  svetlo,  kao  da  je  maločas 
umiveno. I šta ima tu čudnovatog, kada je sam Gospod u Svom Evanđelju obećao: ʺdlaka s 
glave vaše neće poginutiʺ (Lk. 21, 18). I mi osetismo takav miomir koji je prevazilazio sve 
mirise.  Pošto  mošti  svetog  mučenika  Nazarija  prenesmo  do  kola  i  položismo  na  njih,  mi 
odmah sa svetim Amvrosijem pređosmo k moštima svetog mučenika Kelsija, koje ležahu 
na istom mestu. Od vlasnika tog vrta mi saznadosmo, da im je od predaka zaveštano: ne 
ostavljati  to  mesto  i  čuvati  ga  iz  naraštaja  u  naraštaj,  pošto  su  velika  blaga  položena  u 
njemu. I zaista su to velika blaga: njih ni moljac 1ni rđa ne kvari, ni lupeži podkopavaju u 
kradu (Mt. 6, 20). Čuvar njihov je Gospod, i obitalište im je nebeski dvori: njima ‐ kojima 
Hristos beše život a smrt dobitak (Flb. 1, 21). A kada mošti svetih mučenika biše unesene u 
crkvu  svetih  Apostola,  sveti  Amvrosije  izgovori  narodu  pouku.  I  gle,  neko  iz  naroda  u 
kome beše nečisti duh povika govoreći: ʺMene muči Amvrosije!ʺ ‐ A svetitelj, obraćajući se 
na njegovu stranu reče: ʺOnemi, đavole! Ne Amvrosije nego vera svetih i tvoja zavist muči 
tebe,  pošto  vidiš  da  ljudi  uzlaze  onamo  otkuda  si  ti  zbačen.  A  Amvrosije  ne  ume  da  se 

11
nadima  gordošćuʺ.  ‐  Posle  ovih  reči  svetoga  Amvrosija  đavo  umuče,  bacivši  ničice  na 
zemlju čoveka kojim vladaše. 

Glas  o  svetom  Amvrosiju  dođe  do  carice  Markomana[34]  Fridigilde,  i  ona  uputi  molbu 
svetitelju da je nauči veri u Hrista. Svetitelj joj napisa  opširnu pouku o hrišćanskoj veri i 
ubedi je u istinitost hrišćanstva. Fridigilda privede i ovoga muža Hristu, i usavetova ga da 
sklopi ugovor o miru sa Rimskom carevinom. Silno želeći da vidi svoga učitelja ‐ svetoga 
Amvrosija,  Fridigilda  potom  otputova  u  Mediolan,  ali  svetitelj  već  beše  otišao  ka 
Gospodu. 

Sveti  Amvrosije  beše  pun  plamene  revnosti:  molitva  njegova  beše  neprestana  i  danju  i 
noću,  delanje  njegovo  ognjeno,  čak  je  sam svojom  rukom  pisao  knjige,  izuzev  kada  ga  u 
tome spreči bolest. On beše prepun briga o svima crkvama u eparhiji, i toliko se truđaše u 
vršenju  poverenih  mu  Bogom  dužnosti,  da  su  posle  njegove  smrti  pet  episkopa  jedva 
mogli  obavljati  te  poslove.  Staranje  pak  njegovo  o  ništima,  ubogima  i  zarobljenima  beše 
neiskazano: sve što  je imao,  trošio je na njih. Tako  on odmah  po  rukopoloženju  svom  za 
episkopa,  sve  svoje  zlato,  srebro  i  ostalu  imovinu  razdade  na  ukrašavanje  crkava,  na 
prehranu ništih i siročadi i na otkupljivanje roblja; samo jedan neznatan deo svoga imanja 
on  odvoji  svojoj  sestri  za  izdržavanje,  a  sebi  ne  ostavi  ništa  da  bi,  oslobođen  svake 
imovine,  mogao  lakše  sledovati  Hristu  Gospodu  svome,  koji,  bogat  budući,  nas  radi 
osiromaši,  da  se  Njegovim  siromaštvom  obogatimo  (sr.  2  Kor.  8,  9).  Ugodnik  Božji 
Amvrosije beše svima ove:[35] on se radovao s radosnima, plakao s plačnima. 

Dostigavši  duboku  starost,  sveti  Amvrosije  provide  svoj  odlazak  k  Bogu  i  reče  svome 
kliru:  ʺJa  ću  samo  do  Uskrsa  ostati  s  vamaʺ.  ‐  A  gorespomenuti  prezviter  Pavlin,  pisac 
ovoga Žitija, kazuje još nešto što sam dožive i svojim očima vide. On piše: ʺNekoliko dana 
pre  no  što  će  se  razboleti,  sveti  Amvrosije  se  bavljaše  tumačenjem  43.  psalma,  a  ja  pisah 
ono što on govoraše, pošto on sam zbog starosti i slabosti ne mogaše pisati mnogo. I kad 
pritom pogledah na njega, ja iznenada ugledah oganj oko njegove glave u obliku štita; taj 
oganj,  povijajući  se  postepeno,  uđe  u  usta  njegova,  i  lice  njegovo  postade  belo  kao  sneg. 
Videći  to  ja  se  prepadoh,  i  od  straha  ne  bejah  u  stanju  da  pišem.  No  zatim  lice  njegovo 
ponovo  dobi  svoj  obični  izgled.  Ja  to  ispričah  blagočestivom  đakonu  Kastulu,  a  on,  sam 
pun blagodati Božje, objasni mi da sam to ja video Duha Svetoga koji je u vidu ognja sišao 
na našeg episkopa, kao nekada na svete apostoleʺ. 

Kada  vojskovođa  Stilihon[36]  ču  da  se  sveti  Amvrosije  smrtno  razbole,  reče:  ʺItalija  će 
propasti, ako taj svetitelj umreʺ. ‐ I posla Stilihon k bolesnome svetitelju ugledne građane 
Mediolanske,  za  koje  je  znao  da  ih  sveti  Amvrosije  ljubi,  da  oni  umole  svetitelja  da  on 
izmoli  sebi  od  Gospoda  produženje  života  na  zemlji  radi  dobra  drugih.  Sveti  Amvrosije 
odgovori na to: Ja nisam među vama živeo tako, da bih se stideo živeti dalje; no smrti se ja 
ne bojim, jer imamo dobroga Gospoda. 

12
U  vreme  kada  sveti  Amvrosije  ležaše  bolestan,  jednom  seđahu  podaleko  od  njegove 
postelje  pored  samih  vrata  sobnih  đakoni:  Kastul,  Polemije,  Venerije  i  Feliks.  Oni 
razgovarahu  među sobom  šapućući  tako tiho,  da  su samo  oni  mogli čuti taj razgovor.  A 
razgovarahu  oni  o  tome  ko  će  posle  svetog  Amvrosija  biti  episkop;  pritom  spomenuše 
prezvitera Simplicijana. Odjednom sveti Amvrosije koji ležaše daleko od njih podiže glas, i 
kao da učestvuje u njihovom razgovoru, triput ponovi: ʺon je star, ali bodarʺ. ‐ Tim rečima 
on potvrdi da će Simplicijan posle njegove smrti primiti episkopstvo. 

U vreme bolesti svoje sveti Amvrosije, moleći se, vide Gospoda našeg Isusa Hrista gde ide 
k  njemu  lučezarna  lica  osmehujući  se  sa  mnogo  ljubavi.  Svetitelj  to  kaza  episkopu 
Lavdijskom  Vasijanu[37]  koji  u  to  vreme  seđaše  pored  njega.  A  kada  se  približi  čas 
razlučenja duše svetog Amvrosija od tela, prezviter Honorat koji se odmaraše u gornjem 
delu kuće ču triputa glas odozgo koji mu govoraše: ʺUstani brzo i pohitaj k Amvrosiju, on 
će  ovoga  časa  otićiʹʹ.  ‐  Prezviter  ustade,  uze  Prečiste  Tajne  i  spusti  se  dole  k  bolesniku.  I 
sveti  Amvrosije  pomolivši  se,  i  pričestivši  se  Božanskim  Darovima,  predade  svetu  dušu 
svoju  u  ruke  Gospoda  svog  na  osvitku  Vaskrsa,  4.  aprila  397.  godine.[38]  Česno  telo 
njegovo  bi  položeno  u  velikoj  Mediolanskoj  crkvi,  a  sveta  duša  njegova  predstade  sa 
Angelima  prestolu  Svete  Trojice,  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha,  Jednoga  Boga,  kome  slava 
vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA ATINODORA 

  

SVETI  mučenik  Atinodor,  iz  Sirske  Mesopotamije,  od  rane  mladosti  provodio  monaški 
život. Dostavljen kao hrišćanin, on bi uhvaćen i doveden pred carskog namesnika Elevsija, 
pred  kojim  on  i  ispovedi  svoju  veru  u  Gospoda  Hrista.  Zato  on  bi  osuđen  na  žestoke 
muke: rastezahu ga između dva stuba, sve delove tela opaljivahu mu svećama; zatim mu 
stavljahu  usijanu  đulad  ispod  pazuha,  oštre  igle  zavlačahu  mu  u  nozdrve,  rasprostirahu 
ga po užarenom gvozdenom tepihu, koji se na čudesan način ohladi; potom ga ubaciše u 
usijanog  bakarnog  vola,  i  podvrgavahu  ga  mnogim  drugim  mučenjima;  no  u  svima  tim 
mukama sveti mučenik ostade nepovređen, čuvan Angelom Božjim. Videći takva čudesa 
na  svetom  mučeniku  mnogi  neznabošci  pristupiše  veri  u  Hrista:  najpre  njih  pedeset,  a 
zatim  još  trideset.  Najzad  sveti  mučenik  bi  osuđen  na  posečenje  mačem.  No  čim  dželat 
pristupi  svome  poslu,  on  se  spotače  i  pade  kao  mrtav,  i  ruka  mu  se  sa  mačem  iščupa  iz 
ramena.  Posle  toga  niko  se  više  ne  usudi  da  pristupi  svetom  mučeniku..Tada  se  sveti 
mučenik  pomoli  Bogu  i  predade  dušu  svoju  u  ruke  Gospodu,[39]  od  koga  primi  venac 
mučeništva. 

13
  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAVLA POKORNOG[40] 

  

RODITELjI prepodobnog Pavla behu dosta imućni, i odmalena brižljivo obučavahu svoga 
sina Svetome Pismu. Kada Pavle postade punoletan, u njega se javi želja da ostavi svet. I 
on stupi u jedan od manastira svoga zavičaja. Tu on primi božanski i angelski čin monaški. 
I podvizavajući se u svima vrlinama, on prevaziće svu bratiju svoga manastira, i postade 
sasud Svetoga Duha, te činjaše velika i divna čudesa. 

Jednom  prilikom  prepodobni  Pavle  učini  jedno  neobično  čudo,  koje  obelodani  kakvo  se 
veliko i uzvišeno delanje vrši potajno u njegovoj duši. Naime: zajedno sa drugom bratijom 
on kuvaše u kazanu smolu. Kada se smola rastopi i uzavri, i ključajući poče naglo da kipi i 
da  se  preliva  preko  ivice  od  kazana,  tada  blaženi  Pavle,  nemajući  pri  ruci  ništa  čime  bi 
mogao  promešati  smolu,  zasuče  rukave,  zavuče  ruku  u  smolu,  promeša  je,  i  ključanje 
smole najednom prestade. Ruka pak svetitelja ostade čitava i nepovređena, i bez ikakvog 
traga i znaka da je bila u vreloj smoli; čak se blaženi ni u licu ne izmeni ni najmanje. Videći 
to čudo, bratija se zaprepasti, i jedni od njih zaključiše da je prepodobni Pavle bogonosan 
monah, a drugi ne verovahu da je on takav. Sam pak Pavle smatraše sebe za prah i pepeo, 
i nazivaše sebe psom smrdljivim. 

Kroz izvesno vreme prepodobni Pavle bi poslat na jedno poslušanje podalje od manastira. 
I dok prepodobni odsustvovaše iz manastira na tom poslušanju, starešina manastira sazva 
bratiju i  provede  s njima  mnogo dana u  strogom postu i molitvi.  I uputiše Bogu  ovakvu 
molitvu: Gospode, premda smo nedostojni, ipak nam otkrij onoliko koliko mi to možemo 
shvatiti, do kakvog je stupnja savršenstva stigao brat naš Pavle, i na kom je stepenu vrline. 
‐  I  Bog  koji  ispunjuje  želje  onih  koji  Ga  se  boje,  ispuni  njihovu  molbu.  Jedne  noći  kada 
bratija spavahu, dejstvom Božjim oni biše uzneseni u raj, prekrasan i čudesan. Nalazeći se 
tamo  oni  se  od  miline  topljahu  u  neiskazanoj  miomirisnoj  radosti  koja  ih  odasvud 
ispunjavaše. I dok se oni divljahu tom čudesnom prizoru, i doživljaju svom, pred njima se 
odjednom ukaza monah Pavle i pozdravi ih pavši ničice pred njih. Bratija ga otpozdraviše 
i moliše da im objasni šta je to gde se oni nalaze i što vide. Pavle im sa velikom smirenošću 
odgovori:  To  što  vidite,  braćo,  jeste  raj  Božji,  i  sve  se  ovo  zbi  vas  radi,  jer  u  svesrdnim 
molitvama svojim vi uzaželeste doći onde gde sam došao i ja. Uzmite odavde iz raja ko šta 
hoće, što se kome dopada, pa idite s mirom; a na posao, na koji sam bio poslan, pošaljite 
drugoga  brata,  pošto  me  više  videti  nećete.  ‐  Oprostivši  se  s  Pavlom,  bratija  se  udaljiše, 
uzevši  iz  svetoga  raja:  ko  ‐  cvetić,  ko  ‐  grančicu,  ko  ‐  miomirisne  listiće,  ko  ‐  prekrasnu 
biljčicu ili travčicu. 

14
Probudivši se iz sna i sabravši se, bratija ispričaše jedan drugome svoje viđenje i radosno 
slavljahu  Boga.  Pri  tome  jedan  pokazivaše  cvetić  što  je  uzeo  iz  raja,  drugi  grančicu,  treći 
govoraše o nadzemaljskom mirisu rajskog bilja, četvrti držaše u rukama prekrasno lišće. I 
sva se bratija radovahu i slavljahu Boga za milost kojom obasu slugu svog Pavla. 

Blaženi  pak  Pavle,  ostavivši  ono  poslušanje  na  koje  beše  poslat,  otputova  u  Jerusalim. 
Pošto tamo poseti sva sveta mesta i pokloni im se, on otputova na Kipar. Tamo on uziće na 
jednu visoku goru, i provede nekoliko godina podvizavajući se u usamljeništvu. Ali pošto 
se  glas  o  svetom  životu  njegovom  pronese  svuda  po  okolini,  i  mnogi  počeše  dolaziti  k 
njemu, to se on ukloni odatle i otputova u okolinu Carigrada, i tamo se nastani. Provodeći 
bogougodni život, tu se on udostoji čuti, kao nekada Bogovidac Mojsije, glas koji mu reče: 
ʺIzidi, Pavle, na ovu goru, i umri na goriʺ.[41] 

I blaženi Pavle, izišavši po naređenju Božjem na visoku goru, zvanu Parigorija, pokloni se 
Bogu; i poživevši na njoj malo vreme usnu u Gospodu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA POSTNIKA 

  

PREPODOBNI  otac  naš  Jovan  podvizavao  se  mnogo  godina  u  lavri  svetog  Save 
Osvećenog  za  carovanja  Anastasija.[42]  Mnogo  postradao  od  jeretika  ‐  patrijarha 
Aleksandrijskog  Jovana,  koji  ga  primoravao  da  priđe  jeresi  monofizitskoj;  od  njega  i 
progonstvo doživeo. U Halkidonu ga jeretici bace u tamnicu; i on provede u njoj dvadeset 
dana bez hleba i bez vode. I kad ga zatekoše u tamnici živa, jeretici ga izvedoše iz tamnice, 
i bijući ga prognaše iz grada. I on, došavši u lavru svetoga Save, satvori mnoga čudesa, i 
lavove ukroti. On i knjige pisao protiv jeresi. I s mirom se prestavio ka Gospodu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GRIGORIJA ĆUTLjIVOG, ili Gornjačkog 

  

SVETI Grigorije Isahist, ili Ćutljivi, poreklom je sa Balkana. Po svetogorskom predanju, a i 
po mnogim slovenskim i srpskim Sinaksarima, on je bio poreklom 

15
Srbin.  Rođen  je  krajem  13.  ili  početkom  14.  veka.  Bio  je  učenik  Svetog  Grigorija  Sinaita  i 
Svetog  Romila  Ravaničkog,  kojega  je  i  Žitije  napisao.  Osnivač  je  Svetogorskog  manastira 
Svetog  Nikolaja  Čudotvorca,  poznatog  zbog  njega  pod  imenom  Grigorijat.  Kasnije  je 
prešao  u  Srbiju  i  od  Svetog  Lazara,  kneza  Srpskog,  dobio  manastir  Ždrelo  u  Bravičevu 
(kasnije nazvan manastir Gornjak), u kojem i danas počivaju njegove svete mošti. Iz njime 
napisanog  Žitija  Sv.  Romila  Ravaničkog,  kao  i  iz  drugih  starih  knjiga  saznajemo  još  o 
životu i podvizima prepodobnog Grigorija Ćutljivog i ovo što ćemo dalje izneti. 

Početkom  četrnaestog  veka  došao  je  na  Balkan  sa  Sinajske  Gore  prepodobni  otac  naš 
Grigorije  Sinait.[43]  Nastanivši  se  u  Svetoj  Gori  Atonskoj,  u  skitu  zvanom  Magula, 
naspram  Filotejevog  manastira,  on  tu  steče  dosta  učenika  među  monasima  željnim 
isihastičkog  života,  to  jest  molitveno  tihovateljskog  (ili  ćutljivog)  života  po  Bogu  i  radi 
Boga.  Odatle  je  prepodobni  Grigorije  prešao  sa  grupom  svojih  učenika  u  pusto  i 
nepristupačno  mesto  zvano  Hrenteli  između  današnjih  manastira  Simonopetre  i  Svetog 
Pavla.  Tu  je  osnovao  nekoliko  kelija,  no  nije  se  tu  duže  zadržao.  Zbog  čestih  napada 
Turaka, morao je otići iz Svete Gore. Posle obilaska Carigrada i nekih drugih mesta, on se 
sa  svojim  učenicima  nastani  u  mestu  zvanom  Parorija  u  Trakiji,  na  granici  između 
Vizantije  i  Bugarske.  Tamo  je  osnovao  veliki  manastir  i  stekao  mnoštvo  učenika.  U  to 
vreme  njegov  učenik  postade  i  prepodobni  otac  naš  Romilo,[44]  koji  sa  jednim  svojim 
duhovnim  bratom  zvanim  Ilarion,  ostade  kod  velikog  Sinaita  sve  do  njegovog  blaženog 
usnuća  u  Gospodu  (koje  bi  27.  novembra  1346.  godine).  Tada  se  prepodobni  Romilo  i 
Ilarion presele iz Parorije u oblast zvanu Zagora, blizu Trnova (u Bugarskoj), gde su se i 
pre toga podvizavali. Tu Sveti Romilo zamoli Ilariona da ga primi kao svoga poslušnika, 
našto  Ilarion  jedva  pristade,  ispunjujući  tako  volju  Božju  i  usrdnu  molbu  brata  svoga. 
Kada potom pobožni car Bugarski Jovan  Aleksandar (1331‐1371. g.) oslobodi spomenutu 
Paroriju  od  napadaja  lopova  i  razbojnika,  onda  se  Sveti  Romilo  sa  svojim  duhovnikom 
Ilarionom vrati u Parorijsku omiljenu mu pustinju i nastani se opet tamo. 

Upravo u ovo vreme k njima dvojici dođe iz Carigrada ovaj prepodobni Grigorije Ćutljivi, 
o kome je ovde reč. Već u Carigradu, a možda i pre toga, u Svetoj Gori ili i negde drugde, 
prepodobni Grigorije beše čuo za velikog Grigorija Sinaita i beše postao njegov učenik. No 
kako  se  Sinait  preseli  ka  Gospodu,  Grigorije  zato  i  dođe  kod  Svetog  Romila  da  bude 
njegov učenik, jer je čuo za njegove vrline i isihastički bogougodni život. O tome nam sam 
Grigorije govori u Žitiju Svetoga Romila koje je napisao. ʺU to vreme, veli on smireno za 
sebe, i ja najbedniji među monasima dođoh iz Carigrada na to mesto (u Paroriju), i čuvši 
za  njihovo  vrlinsko  življenje  i  savršeno  podvizavanje,  sagnuh  glavu  i  podčinih  se  starcu 
Ilarionu, kojemu je bio podčinjen i sam Prepodobni Romiloʺ. 

Ovde u Paroriji podvizavao se prepodobni Grigorije uz Svetog Romila, dok na te krajeve 
nisu  napali  bezbožni  Agarjani.  Tada  su  oni  obojica  sa  svojim  starcem  Ilarionom  morali 
otići  ponovo  u  Zagoru.  Potom  je  Sveti  Romilo  otišao  na  Svetu  Goru,  a  prepodobni 
Grigorije  i  Ilarion  ostali  su  u  Zagori.  Po  upokojenju  pak  starca  Ilariona,  Sveti  Grigorije 

16
otide  i  sam  u  Svetu  Goru,  i  potraživši  i  našavši  Svetog  Romila  sa  smirenjem  se  njemu 
podčini kao svome duhovnom ocu. I življahu oni u podvizima i vrlinama u mestu zvanom 
Melana, u blizini Velike Lavre Svetog Atanasija Atonskog. O ovom njihovom zajedničkom 
životu  i  podvizima  opširnije  govori  sam  prepodobni  Grigorije  u  spomenutom  Žitiju 
Svetog Romila, ali govori tako da on iz prevelikog smirenja svog iznosi samo vrline Svetog 
Romila, a za sebe kaže kako je tobože imao grehe i strasti, i kako ga je prepodobni Romilo 
ispravljao u tome i poučavao pravom životu. 

Pošto  prepodobnim  ocima  Romilu  i  Grigoriju  počeše  dolaziti  mnogi  monasi  i  posetioci, 
radi  duhovne  koristi  i  pouke,  oni  se  udaljiše  u  još  pustinjskiji  kraj  Atonske  Gore  i  tamo, 
načinivši  sebi  kelije,  nastaniše  se.  Ne  prođe  zatim  mnogo  vremena  a  Agarjani  ubiše 
Srpskog  despota  Jovana  Uglješu,  koji  u  ovo  vreme  štićaše  i  pomagaše  Svetu  Goru.[45] 
Tada  među  monasima  u  Svetoj  Gori, a i  među hrišćanima  u okolnim krajevima,  nastade 
veliki strah i metež, jer se bojahu od opakih Turaka i njihovih bezbožničkih nasilja. Jer dok 
življaše ovaj blagočestivi vladar Srpski, on ljubljaše i štićaše Svetogorske monahe, a mnoge 
njihove  manastire  on  pomagaše  i  obnavljaše,  kao  što  to  i  do  danas  svedoče  i  potvrđuju 
mnogi  Svetogorski  manastiri,  koji  ovoga  Uglješu  smatraju  za  svoga  drugog  ktitora. 
Blagočestivi Jovan Uglješa postade tada dobrotvor i ktitor manastira Vatopeda, Hilandara, 
Simonopetre,  Svetog  Pavla,  pa  i  samoga  manastira  Svetog  Nikole,  nazvanoga  Grigorijat, 
koga  započe  najpre  sveti  i  veliki  Grigorije  Sinait,  a  konačno  ga  ustroji  ovaj  prepodobni 
Grigorije Ćutljivi. 

Jer kada uskoro po pogibiji blagovernog vladara Uglješe, Sveti Romilo napusti Svetu Goru 
i pređe u Albaniju, u mesto zvano Avlona (to jest Valona), a potom odatle pređe u Srbiju, 
kod  blagočestivog vladara Srpskog Sv. kneza Lazara, u tamošnji manastir Ravanicu,  gde 
se  uskoro  i  upokoji[46],  ovaj  Sveti  Grigorije  ostade  u  Svetoj  Gori  i  podvizavaše  se  u 
usamljenoj keliji, na četvrt sata daleko od njegovog današnjeg manastira Grigorijata. Tu se 
on podvizavaše u usamljenom molitvenom tihovanju i bogougodnom ćutanju, zbog čega 
je kasnije i nazvan Ćutljivi. Iako o tome danas nemamo sačuvanih pisanih podataka, jer je 
manastir Grigorijat potom dva puta doživljavao velike požare,[47] najverovatnije je da je 
Sveti Grigorije u ovo vreme svoga boravka u Svetoj Gori ustvari postao konačni osnivač i 
ktitor  današnjeg  manastira  Svetog  Nikolaja  Čudotvorca,  podignutog  između  manastira 
Simonopetre  i  manastira  Svetog  Pavla,  blizu  onih  kelija  gde  se  ranije  podvizavao  onaj 
veliki Grigorije Sinait sa svojim učenicima.[48] 

Međutim,  u  Svetoj  Gori  prepodobni  Grigorije  nije  mogao  ostati  dugo  vremena,  jer  su 
bezbožni  Agarjani  ponovo  napadali  na  hrišćanske  narode  i  krajeve,  sve  do  Svete  Gore. 
Jedini gada moćni hrišćanski vladar bio je blagočestivi knez Srpski Lazar, koji je vladao u 
severnijim  krajevima  Srbije,  sa  prestonicom  u  Kruševcu.  Njegova  se  pobožnost  i 
crkvoljubivost  pokazala  u  mnogim  stvarima,  a  naročito  u  bogougodnom  radu  njegovom 
na  pomirenju  zavađene  Srpske  i  Carigradske  Crkve  (1375.  godine).  Beše  tada  takođe 
postala  poznata  i  monaholjubivost  Svetog  kneza  Lazara,[49]  jer  on  postade  drugi  ktitor 

17
manastira Hilandara i još nekih drugih manastira na Svetoj Gori. U njegovoj pak zemlji, u 
slobodnoj  Srbiji,  Lazar  beše  podigao  svoju  divnu  zadužbinu  manastir  Ravanicu,  gde  je, 
kao  što  smo  videli,  hristoljubivo  primio  pre  neku  godinu  Grigorijevog  duhovnog  oca, 
Svetog  Romila.  Lazar  je  uz  to  ʺmnoge  gore  i  humove  svoje  države  ispunio  obiteljima 
monaških žilištaʺ, kako za njega pišu tadašnji povesničari, pa je to njegovo monaholjublje 
postalo poznato na daleko. Sve je ovo bilo poznato i prepodobnom Grigoriju, pa se zato on 
reši da dođe sa svojim učenicima kod blagočestivog kneza Lazara u Srbiju i nastani se u 
njegovim mirnim i spokojnim krajevima. 

Godine 1379. Lazar beše oslobodio i umirio od tamošnjih buntovnika i neprijatelja severni 
kraj  svoje  države,  zvani  Braničevo,  kada  baš  u  to  vreme  stiže  kod  njega  iz  Svete  Gore 
prepodobni  Grigorije,  sa  više  svojih  učenika  i  monaha,  koji  potom  postadoše  poznati  u 
Srbiji  kao  podvižnici  ʺSinaitiʺ.  Oni  dobiše  takav  naziv  zato  što  su  svi,  kao  i  sam 
prepodobni  Grigorije,  bili  ranije  učenici  onog  velikog  Grigorija  Sinajskog,  o  kome  je  već 
bilo reči na početku. 

Prepodobni Grigorije zamoli kneza Lazara da mu da neko mirno i usamljeno mesto, gde bi 
se  mogao  posvetiti  molitvenom  bezmolviju  i  bogorečitom  ćutanju.  Blagočestivi  knez  mu 
tada dade tiho i usamljeno mesto u Ždrelu braničevskom, u podnožju Homoljskih planina 
na  levoj  obali  reke  Mlave.[50]  Iznad  reke  u  steni  beše  jedna  pećina,  gde  se  prepodobni 
Grigorije nastani i tamo molitveno tihovaše. Ovu pećinu on pretvori u crkvu koju posveti 
Svetom Nikolaju Čudotvorcu, kome beše posvećen i manastir Grigorijat u Svetoj Gori. No 
uskoro  zatim  blagočestivi  knez  pomože  Prepodobnome  da  ispod  ove  pećine  podigne 
divnu crkvu manastira Ždrela, koju zajednički posvetiše Vavedenju Presvete Bogorodice. 
Tako bi osnovan novi manastir prepodobnog Grigorija, koji i do danas postoji u Braničevu 
pod imenom Gornjak.[51] Osnivanje novog manastira bi zatim potvrđeno i od svjatjejšeg 
patrijarha Srpskog kir Spiridona, kao što o tome govori drevna povelja koja se do nedavno 
čuvala u manastiru Gornjaku. U toj povelji patrijarh Spiridon kaže: ʺPriide ko smireniju mi 
čestnjejšij  vo  inocjeh  starec  kir  Grigorij  i  so  svojimi  blagogovjejnimi  inoki  ...  Vidje  že 
smirenije  mi  zapisano  i  utverždeno  gospodinom  Knjazom  (Lazarom)  onoje  mjesto,  rekše 
cerkov Presvjatija Bogorodici, so seli i so ljudmi i so vsjem velikim i malim, čestnjejšemu 
vo  inocjeh  starcu  kir  Grigoriju  Sinaitu  i  jegovim  kalogerom.  Starec  bo  kir  Grigorije  so 
svojimi  kalogeri  potrudisja  o  vozdviženiji  i  sozdaniji  hrama  togo  (Vavedenija  Presvjatija 
Bogorodici), i o inih veščej, s pomoščiju gospodina knjaza Lazaraʺ.[52] 

Tako  je  Sveti  Grigorije  Ćutljivi,  kasnije  nazvan  i  Grigorije  Gornjački,  produžio  svoje 
bogougodne  podvige  u  Srbiji, sve  do  svojeg  blaženog  upokojenja  u Gospodu.  Ostali  pak 
došavši  sa  njime  iz  Svete  Gore  monasi  Sinaiti  nastanili  su  se  po  drugim  krajevima 
Lazareve države, i u Srbiji su do danas poznati mnogi manastiri koje su oni osnovali, jer su 
mnogi od tih Sinaita bili potom proslavljeni od Boga svetošću života i darom čudotvorstva 
i netruležnosti. 

18
Nije poznato tačno kada i gde se upokojio ovaj prepodobni Grigorije. Po nekima, on se pre 
svoga upokojenja vratio ponovo na Svetu Goru u svoj manastir Grigorijat, i tamo se mirno 
prestavio u Gospodu, oko 1406. godine. Njegove su svete mošti ostale u Grigorijatu sve do 
1761.  godine,  kada  su  ih,  prilikom  tadašnjeg  velikog  požara,  monasi  uzeli  i  preneli  u 
Srbiju,  u  njegov  manastir  Gornjak.  Po  drugima  pak,  prepodobni  Grigorije  upokojio  se  u 
manastiru  Gornjaku,  i  pogreben  je  pokraj  gornje  pećinske  crkvice  u  Gornjaku.  Njegove 
svete  mošti  prebivale  su  neko  vreme  u  tom  manastiru,  pa  su  onda  tokom  dugih  vekova 
turskog  ropstva  prenošane  i  na  druga  mesta,  u  manastir  Oreškovicu,[53]  u  manastir 
Vojlovicu u Banatu[54] i po drugim mestima. 

Tako  je možda  deo  moštiju Sv. Grigorija  dospeo  i u njegov  manastir  Grigorijat  na  Svetoj 
Gori, odakle je posle taj deo opet vraćen u manastir Gornjak. 

Danas  se  svete  mošti Svetog  Grigorija  nalaze  u  njegovom  manastiru  Gornjaku  Za  vreme 
Drugog svetskog rata, zbog opasnosti od Nemaca, one su bile prenete u sabornu crkvu u 
Požarevac, ali su posle rata opet vraćene u Gornjak. Ove 1977. godine iguman manastira 
Grigorijata  iz  Svete  Gore,  arhimandrit  Georgije,  obratio  se  pismom  episkopu 
Braničevskom  i  manastiru  Gornjaku  sa  molbom  da  podare  njegovom  manastiru  deo 
moštiju  Svetog  Grigorija,  kao  ktitora  manastira  Grigorijatskog.  (Jer,  u  starom  Sinaksaru  i 
Službi ktitoru manastira Grigorijata Prepodobnom Grigoriju, stoji da je on ʺiz Srbije došaoʺ 
i osnovao na Sv. Gori njihov manastir Svetog Nikolaja, a to potvrđuje i opšte svetogoroko 
predanje i stari slovenski Sinaksari). 

Na ovu molbu manastira Grigorijata odgovorio je episkop Braničevski i manastir Gornjak 
tako što je deo svetih moštiju Svetog Grigorija iz Gornjaka dostavio manastiru Hilandaru, 
sa  molbom  da  ih  o  prazniku  Vavedenja  (ove  1977.  godine)  preda  svečano  bratiji 
Grigorijatskoj,  koja  dođe  na  praznik  u  Hilandar,  što  je  zaista  tako  i  učinjeno.  Inače, 
manastir Grigorijat slavi blaženi spomen prepodobnog Grigorija 7. decembra (sutradan po 
Svetom Nikoli), a to je i dan upokojenja Prepodobnoga koji se slavi u manastiru Gornjaku, 
i pod kojim se spominje u starim Prolozima i Sinaksarima. Još i po ikonama prepodobnog 
Grigorija, koje se nalaze u manastiru Grigorijatu i u manastiru Gornjaku, vidi se da je to 
jedan  i  isti  Svetitelj.  Njegovim  svetim  molitvama  neka  Gospod  i  nas  pomiluje  i  spase. 
Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NILA STOLOBENSKOG,  

Novgorodskog Čudotvorca 

19
  

PREPODOBNI Nil rodio se u jednom selu Novgorodske oblasti. Ko mu behu roditelji, nije 
poznato; zna se samo da je postrižen u manastiru Pskovske oblasti, zvanom Kripecki.[55] 
Iz tog manastira on pređe u šumovitu pustinju Rževskog okruga, i tamo se nastani blizu 
reke  Čeremhe.[56]  Tu  se  on  hranio  biljem  i  hrastovim  žirom,  provodeći  vreme  u  postu  i 
molitvi. To đavo ne mogaše gledati, zato ga stade krvnički napadati: pretvaraše se u razne 
zverove  i  svakovrsne  gmizavce,  koji  kao  strašila  navaljivahu  na  prepodobnoga  i  danju  i 
noću,  besneći  i  urlajući  i  šišteći,  eda  bi  prepodobni,  .  zaplašen,  napustio  pustinju.  No 
prepodobni  molitvama,  kao  mačem,  odgonjaše  sva  ta  iskušenja  i  zlobne  napasti  vraga, 
ograđujući telo svoje krsnim znakom i moleći se neprestano Bogu. U takvim pustinjačkim 
podvizima prepodobni Nil provede petnaest godina. 

Jednom posle duge molitve prepodobni zadrema i ču glas koji mu govoraše: ʺNile, izađi 
odavde i idi na ostrvo Stolobnoje; na njemu uzmoći ćeš spasti seʺ. ‐ Ovo naređenje ispuni 
prepodobnoga velikom radošću, jer po tome on poznade da Gospod nije prezreo moljenja 
njegova.  I  stade  se  prepodobni  raspitivati  za  to  ostrvo  kod  hristoljubivih  ljudi  koji 
dolažahu  k  njemu.  Oni  mu  kazaše  da  se  to  ostrvo  nalazi  na  jezeru  Seligeru,  udaljenom 
sedam kilometara od grada Ostaškova, u Tverskoj oblasti. Prepodobni krenu tamo, i kad 
stiže na ostrvo beše radosno poražen njegovom lepotom. Obišavši celo ostrvo, on nađe da 
je ono izvrsno za usamljenički život. Na ostrvu tom bejaše gora i velika šuma. Uzišavši na 
goru,  prepodobni  molitvom  zablagodari  Bogu  što  mu  ukaza  ovo  mesto,  i  reče:  Evo, 
Gospode pokoja mog, evo obitališta mog zanavek. 

Tu na gori sveti podvižnik iskopa sebi pećinu, u kojoj provede prvu zimu. Posle toga on 
načini  sebi  keliju  i  crkvicu.  I  provođaše  on  na  ostrvu  život  silno  se  podvizavajući  u 
molitvama i u postu i u trudovima; a hranjaše se biljem i jagodama što rastijahu na ostrvu, 
i  povrćem  koje  sam  proizvođaše  obrađujući  zemlju.  No  đavo  i  tu  neprestano  ratovaše 
protiv prepodobnoga, i činjaše mu razne pakosti. Tako, đavo se jednom prilikom pojavi sa 
čitavim pukom demona i opkoli keliju prepodobnoga kada ovaj svršavaše molitvu svoju; 
opasavši  keliju  konopcima,  đavo  uz  strahovitu  viku  prećaše  da  je  strovali  u  jezero,  no 
svetitelj molitvom svojom razagna svu tu demonsku vojsku. 

Isto tako i pakost ljudska beše nemoćna u svome vojevanju protiv ugodnika Božjeg. Tako 
jednom  seljani  što  življahu  u  blizini  Stolobnoga  ostrva  namisliše  da  oteraju  svetitelja  sa 
ostrva;  zbog  toga  posekoše  drva  i  zapališe  šumu,  smatrajući  da  će  požar  doći  i  do  kelije 
svetiteljeve  i  sagoreti  je.  Videći  zapaljenu  šumu,  svetitelj  stade  na  molitvu,  i  blagodaću 
Božjom požar se iznenada ugasi, te i ne dođe do gore, a pakosnici se sa stidom i sramom 
vratiše kućama svojim. 

No đavo, ukoliko više poraza doživljavaše od svetitelja, utoliko besnije napadaše na njega. 
Jednom kada se prepodobni nahođaše na poslu izvan kelije, razbojnici napadoše na njega i 
preteći mu zahtevahu od njega da im da svoje blago. Svetitelj im reče: Eno ga u uglu moje 
20
kelije; idite i uzmite ga! ‐ A u tom uglu bejaše ikona Presvete Bogorodice sa Predvečnim 
Bogomladencem.  Razbojnici  uđoše  u  keliju,  i  iznenada  oslepiše.  Gada  oni  sa  suzama 
stadoše  moliti  svetitelja  da  im  oprosti.  Svetitelj  se  pomoli  Bogu  i  razbojnici  progledaše. 
Posle  toga  svetitelj  ih  pouči  spasenju  duše,  i  zapovedi  im  da  nikome  ne  pričaju  to  što  se 
dogodilo.  Razbojnici  tako  i  uradiše,  ali  po  prestavljenju  svetoga  Nila  oni  podrobno 
ispričaše ove. 

Za  svoj  podvižnički  život  prepodobni  Nil  dobi  od  Boga  blagodatni  dar:  proviđati  u 
ljudima  tajna  dela  njihova  i  grešnike  izvoditi  na  put  spasenja.  Jedan  čovek,  oskvrnavljen 
telesnim grehom, dođe k svetitelju. Svetitelj ga izobliči zbog greha, i poučivši ga da više ne 
čini taj greh, otpusti ga s mirom. Od toga vremena taj čovek steče strah Božji, i poživevši 
bogougodno skonča. 

Bogobojažljivi žitelji koji se u blizini ostrva bavljahu ribolovom, poštujući svetitelja, slahu 
mu ponekad ribu. Jednom oni poslaše ribu njemu po jednom svom drugu koji beše učinio 
preljubu.  Svetitelj,  providevši  Duhom  Svetim  da  je  ovaj  ribar  oskvrnavljen  preljubom, 
zatvori  pred  njim  prozorče  i  ne  primi  od  njega  ribu.  Ovaj  ribar  vrati  se  k  drugovima  i 
ispriča im šta mu se dogodilo. Oni onda poslaše ribu po drugome ribaru, i prepodobni je s 
radošću primi, blagoslovi ribara i otpusti. 

U  drugo  vreme  jedan  čovek  stade  na  ostrvu  seći  šumu  za  građenje  kuće,  no  odjednom 
strahovito zagrme i ču se glas koji zabranjivaše seći šumu. Međutim taj se čovek ne uplaši 
već natovari kola građom, ali konj ne uzmože maći kola s mesta. Videći ovo čudo, čovek se 
uplaši i ode obećavši da nikad to više činiti neće. 

Prepodobni  se  podvizavaše  na  ostrvu  Stolobnom  dvadeset  sedam  godina,  i  pred  svoje 
prestavljenje iskopa sebi raku i ostavi u nju mrtvački sanduk, i svaki dan odlažaše tamo i 
plakaše nad njim zbog grehova svojih. I kada prepodobni oseti da mu 

  

se  približava  kraj,  on  moli  Gospoda  da  ga  udostoji  pričešća  Svetim  Tajnama.  I  ispuni  se 
molitvena  želja  svetiteljeva.  Na  ostrvo  dođe  iguman  Nikoljskoga  manastira  Sergije  i 
pričesti  prepodobnog  Nila  Svetim  Tajnama.  Posle  toga  prepodobni  uđe  u  svoju  keliju, 
satvori  uobičajene  molitve,  i  uzevši  kadionicu  okadi  svete  ikone  i  svu  keliju;  zatim, 
oslonivši  se  rukama  na  drvene  štapove  na  kojima  se  obično  odmarao  od  telesne 
premorenosti,  on  se  prestavi  ka  Gospodu  1554.  godine  sedmoga  decembra.[57]  Bogu 
našemu slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

21
ANTONIJA SIJSKOG,  

novog čudotvorca 

  

SELjAČKO dete iz mesta Kehte, u Dvinskoj oblasti; svetovno mu ime Andrej. Odlikovao 
se  lepotom  i  velikim  umnim  sposobnostima;  brzo  izučio  knjigu.  Omiljeno  mu  zanimanje 
bilo malanje ikona. Stupio u brak, ali mu supruga umre kroz godinu dana. On se zamonaši 
u  Pahomijevoj  pustinji,  na  reci  Keni.  U  manastiru  on  se  pokaza  obrazac  smirenosti  i 
poslušnosti;  pre  svih  je  odlazio  u  hram  na  molitvu;  upražnjavao  strogo  uzdržanje,  i 
neprestano  imao  u  srcu  sećanje  na  smrt  i  poslednji  sud.  Posvećen  za  jeromonaha,  on  je 
nepropustljivo vršio bogosluženja, i neumorno obavljao sve manastirske poslove. Pošto je 
voleo usamljenost, prepodobni se Antonije nakon nekoliko godina povuče na sever, i kraj 
reke  Sije  osnova  manastir,  u  kome  bi  iguman.  Ukrasivši  svoj  život  velikim  uzdržanjem  i 
trudoljubljem,  prepodobni  Antonije  se  mirno  prestavi  1556.  godine,  ostavivši  zaveštanje 
manastirskoj bratiji: da žive u miru, uzdržanju, trudu, i da pomažu bedne i nevoljne. Svete 
mošti njegove počivaju u njegovom manastiru. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AMUNA 

  

ŽIVEO i podvizavao se u Nitrijskoj pustinji. Prestavio se u miru.[58] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA PRAVOSLAVNIH HRIŠĆANA 

  

ONI dok slavljahu Boga u hramu biše ognjem sažeženi. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

FILOTEJE,  

postradale u Rumuniji 
22
  

OVA  sveta  mučenica  Hristova  postrada  za  Gospoda  ovoga  1060.  godine  u  Valahiji, 
današnjoj Rumuniji. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE PRAVOSLAVNE RIMLjANKE 

  

POSTRADA za Hrista u Rimu u ognju opaljena. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA NEOFITA 

  

POSTRADAO za Hrista bačen u more. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA DOMETIJA 

  

MAČEM posečen postradao za Hrista. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA ISIDORA, AKEPSIMA i LEONA 

  

POSTRADALI za Gospoda Hrista u ognju spaljeni. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

23
GAJA i GAJANA 

  

U OGNjU sažeženi za veru u Hrista. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA DVA SVEŠTENIKA 

  

POSTRADALI za Gospoda Hrista testerom prestrugani. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA PRISKA 

  

SVETI Prisk postradao za Hrista umoren glađu. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA MARTINA 

  

POSTRADAO za Gospoda sekirama iskasapljen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA NIKOLAJA 

  

POSTRADAO za Hrista sažežen u ognju. 

  

  

24
SPOMEN PREPODOBNOG IGNjATIJA 

  

U MIRU se prestavio. Počiva u blizini Vlahernske crkve (u Carigradu). 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA,  

postnika Pečerskog 

  

SVETE mošti njegove pokoje se u Antonijevoj pešteri u Kijevu. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Pod nazivom Galija u starom svetu podrazumevala se vrlo prostrana zemlja; ona je 
obuhvatala:  današnju  Francusku,  Belgiju,  deo  Holandije,  Nemačku  s  one  strane 
Rajne  i  veliki  deo  Švajcarske.  Pored  toga  otac  svetog  Amvrosija  bejaše  carski 
namesnik i Španije. Osim svetog Amvrosija on imađaše kćer Marcelinu, stariju od 
Amvrosija, i sina Satira. ‐ Sveti Amvrosije rodio se oko 340. godine u gradu Triru, 
gde su tada živeli njegovi roditelji. 

2. Ligurija  ‐  oblast;  njene  granice  prema  Galiji  sačinjavali  su:  reka  Varus  i  primorski 
Alpi,  na  jugoistoku  prema  Italiji  reka  Makra,  na  severu  reka  Padus,  na  jugu 
Ligurijski zaliv. Na taj način Ligurija je obuhvatala današnju južnu Francusku, deo 
severozapadne  Italije,  Nicu,  Đenovu,  Južni  Pijemont  i  zapadni  deo  Parme  i 
Piačence. 

3. Emilija  ‐  pokrajina  Galije,  između  Ligurije  i  Flaminije,  u  srednjem  delu  današnje 

srednje Italije. 

25
4. Mediolan,  današnji  Milano,  drevni  grad  takozvane  Cizalpiske  Galije,  ili  današnje 
severne  Italije,  centar  nauke  i  umetnosti.  Danas:  Milano  glavni,  mnogoljudni  grad 
Italijanske oblasti Lombardije. 

5. Ticin  ‐  drevni  grad  u  Cizalpiskoj  Galiji,  na  glavnom  putu  iz  Rima  u  Galiju;  sada 
Pavija;  značajan  grad  severne  Italije  kraj  reke  Tičino,  nedaleko  od  njenog  uvora  u 
Po. 

6. Valentinijan I ili Stariji ‐ car Zapadne Rimske carevine, carovao od 364‐375. godine. 

7. Mt. 5, 14. 15. 

8. To je bilo 7. decembra 373. godine. Tada je sveti Amvrosije imao 34 godine. 

9. Teodorit, episkop Kirski, ‐ crkveni istoričar petoga veka. 

10. Rimski papa od 366‐384. godine. 

11. Simplicijan imao ogroman uticaj na obrazovanje svetog Amvrosija u stvarima vere. 
Osim toga, sveti Amvrosije je revnosno čitao i izučavao dela svetih Otaca; bio je u 
vrlo  bliskim  prijateljskim  odnosima  sa  svetim  Vasilijem  Velikim.  On  je  preveo  iz 
neznaboštva  u  hrišćanstvo  blaženog  Avgustina.  Velikih  sposobnosti,  i  sa 
izvanrednim  poznavanjem  svetovnih  nauka,  sveti  Amvrosije  je  za  kratko  vreme 
pokazao  izuzetne  uspehe  i  u  hrišćanskoj  nauci.  Dela  koja  je  napisao  svrstavaju  ga 
među znamenite Oce i Učitelje Crkve. 

12. Placencija  ‐  sada  Piačenca  ‐  rimska  kolonija  u  Cizaloiskoj  Galiji  (današnja  severna 
Italija). 

13. Bolonja  ‐  glavni  grad  Italijanske  provincije  onoga  vremena,  na  putu  iz  severne  u 
srednju Italiju; jedan od centara Italijanske obrazovanosti i trgovine. 

14. Mavritanija ‐ rimska provincija na severu Afrike; sada: Fec, Maroko i zapadni deo 
Alžira. 

15. Gracijan bio ocu svom Valentinijanu I savladar od 367. godine, a od 375‐383. godine 
carovao sam. 

16. Goti  ‐  mnogoljudni  narod  Germanskog  porekla,  obitavao  s  one  strane  Dunava; 
delio se na Ostgote (= Istočne Gote) i Vestgote (= Za padne Gote). 

17. I  tako  dalje,  kao  što  stoji  napisano  u  knjizi  svetog  Amvrosija;  ʺO  ovaploćenju 
Gospoda Isusa Hristaʺ. 

18. To je bilo 383. godine. 

26
19. To  je  bilo  385.  godine  pred  Uskrs.  Nešto  slično  dogodi  se  i  naredne,  386.  godine, 
kada Justina nagovori  Valentinijana  da  izda  zakon  u korist arijanaca; i potom oko 
Uskrsa  ustroji  tako  žestoko  gonjenje  protiv  svetog  Amvrosija,  da  se  on  zaključa  u 
crkvi,  i  prostrevši  se  pred  oltarom,  moljaše  pomoć  s  neba.  Narod,  bojeći  se  da 
svetitelja  ne  uzmu  silom,  okruži  ga,  i  moljaše  se  s  njim  i  danju  i  noću  u  crkvi. 
Svetitelj Božji zabavljaše u to vreme narod čitanjem i tumačenjem Svetoga Pisma i 
pevanjem  psalmova  i  pesama.  Od  toga  vremena  bi  svetim  Amvrosijem  u 
Mediolanskoj,  a  zatim  i  u  svoj  Zapadnoj  Crkvi  zavedeno,  po  ugledu  na  Istočnu 
Crkvu,  takozvano  antifonsko  pevanje,  to  jest  pevanje  za  dve  pevnice.  Međutim 
vojnici,  poslani  od  carice  Justine  stadoše  puštati  narod  u  crkvu,  ali  mu  ne 
dozvoljavahu  da  izlazi  iz  crkve.  I  sami  vojnici  behu  tako  poraženi  pevanjem 
pravoslavnih,  da  i  sami  oko  crkve ponavljahu to  pevanje. U to  vreme pevahu se i 
uzvišene  himne  svetog  Amvrosija  u  slavu  Presvete  Trojice.  Molitve  vernih  biše 
uslišene, i sveti arhipastir ostavljen usred svoje pastve. 

20. Teodosije Veliki ‐ car Istočne Rimske carevine; docnije prisajedinio pod svoju vlast i 
Zapadnu; carovao od 379‐395. godine. 

21. Godine 388. 

22. U staroj hrišćanskoj Crkvi postojala je niža crkvena dužnost zaklinjača. Ta dužnost: 
izgoniti  zle  duhove  iz  đavoimanih,  poveravana  je  nižim  crkvenoslužiteljima  sa 
ciljem, da se pokaže prezir Crkve Hristove prema ništavnoj sili đavola. Zaklinjači su 
bili  dužni  izgovarati  zapretne  ili  zaklinjatelne  molitve,  i  nad  oglašenima.  Sada  te 
molitve, koje prethode tajni svetog krštenja, čita sam sveštenik koji vrši krštenje. 

23. Akvileja  ‐  znatan  trgovački  grad  na  reci  Natisoni,  nedaleko  od  obale  Jadranskog 
mora. 

24. Boterih ‐ gradonačelnik Soluna, prijatelj cara Teodosija Velikog. 

25. Sveti Nektarije ‐ patrijarhovao u Carigradu od 381‐397. god. 

26. Evgenije ‐ neznatnog porekla, bio skeretar cara Valentinijana II, posle čijeg ubistva 
Arbogast ga uzvede na presto. No Teodosije Veliki istupi sa svojom vojskom protiv 
Arbogasta, pobedi ga i naredi mu da pogubi Evgenija. 

27. Bononija  ‐  veoma  poznat  grad  u  severnoj  Italiji;  danas  ‐  Bolonja,  glavni  grad 
istoimene pokrajine, poznat kao centar obrazovanosti i žive trgovine. 

28. Tuskija = Etrurija, drevna oblast srednje Italije, severno od Rima. ‐ Florencija, grad 
na reci Arni, čuven po razvijenosti nauka i umetnosti. 

29. Godine  395.  Sveti  Amvrosije  odao  poštovanje  uspomeni  Teodosija  Velikog 
posmrtnom rečju. 
27
30. Arkadije ‐ car Istočne Rimske carevine, carovao od 390‐408. godine. 

31. Honorije ‐ car Zapadne Rimske carevine, carovao od 390‐423. godine. 

32. Spomen njihov praznuje se 14. oktobra. 

33. Prezviter  Pavlin  ‐  učenik  i  sekretar  svetog  Amvrosija  Mediolanskog,  koji  kasnije 
napisa  njegovo  Žitije  na  molbu  učenika  njegovog,  blaženog  Avgustina,  episkopa 
Iponijskog. 

34. Markomani  ‐  germansko  pleme;  živelo  u  Češkoj  i  često  vršilo  pustošne  upade  u 
pogranične krajine Rimske carevine. 

35. Or. 1 Kor. 9, 22. 

36. Stilihon ‐ znameniti vojskovođa Zapadne Rimske carevine na dvoru cara Honorija, 
koji  ju  je  nekoliko  puta  spasavao  od  propasti;  poreklom  Vandal;  no  kasnije,  bez 
obzira  na  usluge  učinjene  državi,  on  bi  oklevetan  kao  tobožnji  izdajnik,  i  po 
naređenju cara ubijen. 

37. Lavd ‐ grad u severnoj Italiji, između Mediolana i Kremona; sada Lodi Vekio. 

38. Crkva  praznuje  svetog  Amvrosija  7.  decembra,  dan  u  koji  je  on  posvećen  za 
episkopa, verovatno zato što dan njegovog upokojenja pada na  sam Uskrs. ‐ Sveti 
Amvrosije  napisao  je  mnoga  dela  visoke  vrednosti:  jedna  se  odnose  na  tumačenje 
Svetoga  Pisma,  druga  na  dogmate  svete  vere,  treća  izlažu  moralna  načela 
evanđelskog  života.  Sve  knjige  ovog  svetog  oca  pune  su  svetih  misli,  svetih 
osećanja,  svetih  raspoloženja,  svetih  pouka,  svetih  vapaja;  kroz  njih  se  liju  svete 
božanske  sile,  koje  svaku  pobožnu  dušu  dižu  iznad  svega  grehovnog  i  smrtnog  i 
prolaznog,  i  uznose  u  večno  carstvo  Hristove  čudesne  i  čudotvorne  ljubavi  i 
radosti. 

39. Oko 304. godine. 

40. ʺPokorniʺ  što  i  ʺposlušniʺ;  naziv  dat  prepodobnom  Pavlu  zbog  njegovog  dubokog 
smirenja i potpunog odrečenja od svoje volje. 

41. Sr. 5 Mojs. 32, 48. 49. 50. 

42. Car Anastasije Dikor carovao od 491‐518. godine. 

43. Prepodobni Grigorije Sinait (1255‐1346. g.) spominje se 6. aprila, gde videti njegovo 
opširno Žitije, koje je napisao njegov učenik Sv. Kalist, patrijarh Carigradski (1350‐
1363. g.). 

28
44. Opširnije  o  Sv.  Romilu  Ravaničkom  videti  u  njegovom  Žitiju  (pod  16.  januarom), 
napisanom od ovog prep. Grigorija Ćutljivog. 

45. Jovan  Uglješa  Mrnjavčević,  Srpski  despot  u  Seru,  poginuo  je  od  Turaka  u  bitci  na 
reci Marici 26. septembra 1371. godine. 

46. Sv.  Romilo  Ravanički  upokojio  se  oko  1376.  godine.  Njegov  sveti  grob  i  danas  se 
nalazi u manastiru Ravanici kod Ćuprije. 

47. Ovi veliki požari u manastiru Grigorijatu bili su 1500. i 1761. godine. 

48. Možda je već tada ovaj prepodobni Grigorije bio postao učenik Svetog Sinaita i sa 
njim se tada podvizavao na tom mestu, da bi se kasnije vratio i podigao konačno na 
tom mestu manastir Grigorijat, koji će svetogorsko predanje zato i vezati za njegovo 
sveto ime. 

49. Opširno Žitije Sv. kneza Lazara videti pod 15. junom. 

50. Kod  pobožnog  naroda  u  Homolju  i  oko  Mlave  i  danas  postoji  predanje  da  su  se 
prepodobni  Grigorije  i  car  Lazar  sreli  prvi  put  razgovarajući  na  jednom  mestu 
preko reke Mlave. Kako je Mlava na tom mestu veoma šumela te se oni nisu mogli 
preko  reke  dobro  čuti,  prepodobni  Grigorije  se  tada  pomolio  da  prestane  buka  i 
nastane  tišina,  i  njegova  molitva  bude  uslišena.  Mlava  na  tom  mestu  prestane  sa 
šumom, pa se to mesto oko manastira Gornjaka i danas naziva Tišina. 

51. Manastir  Gornjak  na  reci  Mlavi,  između  Žagubice  i  Petrovca,  ranije  se  nazivao 
Ždrelo, a tek od 18. veka nazvan je Gornjakom. 

52. Ova  povelja  potiče  iz  godine  1379.  Njen  poslednji  prepis  nestao  je  iz  manastira 
Gornjaka za vreme Drugog svetskog rata, kada je nestala i druga povelja data tada 
manastiru od strane cara Lazara. 

53. Mošti  Sv.  Grigorija  u  manastiru  Oreškovici  spominje  u  prvoj  polovini  16.  veka 
svetogorski  prota  Gavrilo  Hilandarac  u  Žitiju  Sv.  Nifona  II,  patrijarha 
Carigradskog. 

54. Mošti  Sv.  Grigorija  Sinaita  spominju  se  u  manastiru  Vojlovici  kod  Pančeva  1771. 
godine.  Pre  toga,  1733.  godine,  prilikom  jednog  pregleda  manastira  Gornjaka  od 
strane  egzarha  Beogradskog  mitropolita,  zabeleženo  je  da  u  Gornjaku  postoji 
ʺgrobnica  Grigorija  Sinaitaʺ.  Najverovatnije  je  da  se  radilo  o  prenošenju  pojedinih 
delova  moštiju  Sv.  Grigorija,  jer  i  danas  sačuvane  mošti  njegove  u  Gornjaku  jesu 
uglavnom samo delovi. 

55. Manastir  Kripci  ili  Kripecki  nalazi  se  na  dvaestak  kilometara  od  grada  Pskova; 
osnovan je prepodobnim Savom u petnaestom veku. 

29
56. Reka Čeremha nahodi se u Valdajskom okrugu, protiče kroz pustinju prepodobnog 
Nila. Do danas postoji u gustoj šumi crkvica i kelija prepodobnoga Nila. 

57. Na mestu podviga prepodobnoga Nila jeromonah German osnovao je 1594. godine 
Nilov  Stolobenski  manastir.  Česne  mošti  prepodobnoga  Nila  otkrivene  27.  maja 
1667. godine. 

58. Po svemu sudeći ovo je isti onaj prepodobni Amun koji se praznuje 4. oktobra.  

30