Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
8. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG PATAPIJA 

‐ SPOMEN SVETIH APOSTOLA SOSTENA, APOLOSA, TIHIKA, EPAFRODITA,  

ONISIFORA, KIFE i KESARA 

‐ SPOMEN SVETIH 300 MUČENIKA POSTRADALIH U AFRICI od Arijanaca 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA ŠEZDESET SVEŠTENIKA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA KARHIDONSKIH 

‐ SPOMEN SVETE MUČENICE ANTISE 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG DAMJANA, arhiepiskopa Kiparskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KIRILA ČELMENSKOG 

  

 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG PATAPIJA 

  

U  EGIPTU,  na  reci  Nilu,  bejaše  grad,  zvani  Tiva.  U  tome  gradu  rodi  se  blaženi  Patapije. 
Roditelji njegovi behu hrišćani i vaspitavahu svoga sina u pobožnosti i strahu Božjem. A 
kad  postade  punoletan,  Patapije  prezre  sujetu  ovoga  sveta,  ostavi  kuću  svoju,  roditelje  i 
prijatelje,  i  postade  monah.  Udaljivši  se  u  pustinju  Egipatsku,  on  življaše  Bogu, 
podvizavajući  se  u  postu,  molitvama  i  raznovrsnim  pustinjačkim  trudovima.  A  kada  se 
saznade za njega i mnogi stadoše dolaziti k njemu i slaviti ga zbog vrlinskog života, njega 
obuze tuga i muka što mu se narušava usamljeničko molitveno tihovanje i što ga ljudska 
usta hvale. Zato on napusti Egipat i otputova u Carigrad. Jer mišljaše ovaj čudni svetitelj, 
da će se možda lakše skriti od ljudi među ljudima u gradu negoli u pustinji. U Carigradu 
on načini sebi kolibu uz gradski bedem, blizu crkve Vlaherne, zatvori se u njoj i prebivaše 
u molitvenom tihovanju kao u pustinji, neznan ni od koga osim Boga Jedinoga, sa kojim 
razgovaraše neprestanom molitvom. Ali kao što se ne može sakriti grad kad na gori stoji 
(sr. Mt. 5, 14), tako i vrlinski čovek kad dostigne savršenu svetost. Jer sam Bog proslavlja 
one  koji  Njega  proslavljaju,  i  obelodanjuje  radi  koristi  drugima  one  koji  su  se  ispunili 
blagodati  Njegove.  Tako  i  ovaj  bogougodnik,  savršen  u  svetosti  i  prebogat  blagodaću 
čudotvorstva, obelodanjivan i proslavljan Bogom, bi ubrzo pronađen kao blago sakriveno 
u  polju  (sr.  Mt.  13,  44).  Jer  jedan  hrišćanski  mladić,  slep  od  rođenja,  rukovođen  samim 
Bogom,  dođe  kolibi  prepodobnog  oca  Patapija,  i  moli  blaženoga  da  se  pomoli  za  njega 
Bogu:  da  mu  podari  progledanje,  da  bi  video  tvorevinu  Božju,  i  putem  posmatranja 
tvorevine sticao savršenije poznanje o samom Tvorcu, i proslavljao Ga savršenije. Videvši 
veru njegovu, prepodobni se sažali na njega i  reče:  U ime  Isusa Hrista,  koji  daje  slepima 
svetlost a mrtvima život, progledaj! ‐ I tog časa se otvoriše oči sleporođenome i on stade 
videti jasno; i uznese Bogu hvalu i blagodarnost. 

Ovaj isceljeni mladić beše poznat mnogima. Stoga, videvši da je progledao, svi se čuđahu, 
i  pitahu  ga  kako  je  progledao.  A  on  ne  zataji  ime  čudotvorca  i  dobrotvora  svoga,  preko 
koga dobi on isceljenje od Boga. Glas o ovome čudu i slava prepodobnoga pronese se po 
narodu, i od toga vremena mnogi stadoše dolaziti k prepodobnom Patapiju moleći ga za 
njegove molitve. 

Jedan  ugledan  Vizantinac  bolovaše  od  vodene  bolesti,  i  telo  mu  beše  strahovito  oteklo. 
Silne novce on potroši na lekare, ištući od njih isceljenja, i ne dobijajući ga. Čuvši za svetog 
Patapija  on  naredi  te  ga  odnesoše  k  njemu;  i  sa  suzama  moli  on  svetitelja  da  njegovu 
telesnu boljku isceli celebnom blagodaću koju je dobio od Boga. Besplatni lekar najpre se 
usrdno  pomoli za njega Bogu,  zatim  ga oseni krsnim znakom i  pomaza svetim  jelejem,  i 
odmah  sva  voda  isteče  iz  njegova  tela  prirodnim  kanalima,  i  sva  se  iznutrica  njegova 
očisti, i on potpuno ozdravi telom. 

2
Jednog mladića ljuto mučaše zli duh, koji ga gonjaše po gorama i pustinjama, čas bacajući 
ga u oganj i vodu da ga pogubi, čas strovaljujući ga sa visokih i strmih gora u provaliju da 
mu razbije i razmrska sve telo njegovo. I on bi već bio pogubio mladića, da nije sila Božija, 
koja obesiljuje zlu silu vražiju, čuvala stvorenje Svoje od konačne pogibli. Jednom zloduh 
strahovitom brzinom goneći ovoga mladića na obalu morsku da ga baci u more, srete na 
putu  prepodobnog  Patapija  koji,  po  Božjem  naređenju,  radi  toga  beše  i  izašao  iz  svoje 
kolibe  da  stvorenje,  sazdano  po  liku  Božjem,  oslobodi  iz  ropstva  đavoljeg.  A  đavo, 
ugledavši  blaženoga  još  izdaleka,  pojuri  k  njemu  prevrćući  očima,  bacajući  penu, 
škrgućući  zubima  i  preteći  mu  ubistvom.  No  kad  se  približi  k  svetitelju,  on  zavapi:  ʺO, 
nevolje! o, jada! šta je ovo? I ovde opet Patapije! O, šta da radim! kuda da se denem? gde 
da odsada  živim posle tolikih  trudova mojih? Taman  nađoh sebi obitalište,  i evo sad me 
silom  izgone  iz  njega.  Vaistinu  si  strašan,  Nazarećanine,[1]  i  vlast  je  tvoja  svuda  i  nad 
svima! O, kuda sada da krenem? Krenem li u pustinju, ili u grad, ili ma na koju stranu, ti si 
već tamo pre mene, i progoniš me jednim krsnim znakom i jednim imenom tvojim. Ja sam 
pobeđen,  satrven  i  prognan!ʺ  Govoreći  to,  nečisti  duh  baci  mladića  na  vazduh,  i 
čudotvorac  Patapije,  napravivši  rukom  znak  krsta  po  vazduhu,  zapreti  zlom  duhu 
govoreći:  ʺIzići,  nečisti  duše,  iziđi,  i  otidi  daleko  u  pustinju;  to  ti  preko  mene  naređuje 
Hristos, čiju si silu i protiv volje svoje priznaoʺ. 

Kada  to  svetitelj  reče,  đavo  baci  mladića  na  zemlju,  i  izađe  iz  njega  na  usta  kao  dim.  A 
mladić, došavši sebi, plakaše od radosti, i svoje izbavljenje od nečistoga duha pripisivaše 
pre svega Bogu, a zatim i prepodobnom Patapiju. 

Žena  neka  koja  imaše  ljutu  ranu  na  grudima,  ispunjenu  crvima,  i  koju  lekari  prestadoše 
lečiti kao neizlečivu, dođe k prepodobnome i pripavši k nogama njegovim ona ga ridajno i 
svesrdno  moljaše  za  isceljenje.  Svetitelj,  osenivši  ranu  krsnim  znakom,  odmah  je  isceli. 
Učinivši  i  druga  mnogobrojna  čudesa,  prepodobni  otac  naš  Patapije  stiže  k  blaženoj 
končini  svojoj,  i  u  dubokoj  starosti  pređe  k  Bogu,  kome  je  celog  života  svog  divno 
ugađao.[2] I sveto telo njegovo bi česno pogrebeno u crkvi svetog Jovana Preteče, u slavu 
Hrista  Boga  našeg,  proslavljanog  u  svetima  Njegovim,  kome  sa  Ocem  i  Svetim  Duhom 
priliči čast i poklonjenje vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETIH APOSTOLA 

SOSTENA, APOLOSA, TIHIKA, EPAFRODITA,  

ONISIFORA, KIFE i KESARA 

  

3
OVI  su  ovi  sveti  apostoli  iz  Sedamdesetorice,  koji  se  zajednički  praznuju  4.  januara. 
Posebno  praznuje  se  sveti  Apolos  10.  septembra,  Onisifor  7.  septembra,  Kifa  i  Kesar  30. 
marta.  Sveti  Sosten  bi  episkop  u  Kolofonu,  u  Lidiji,[3]  Tihik  ‐  njegov  naslednik  na  istom 
episkopskom  prestolu,  Epafrodit  u  Adrijaniji  Pamfilijskoj,[4]  Kifa  u  Ikoniji,  a  Kesar  u 
Koroni  Peloponeskoj.  Svi  s  plamenom  ljubavlju  bogonadahnuto  propovedaše  Evanđelje 
Hristovo i za Njegovo sveto ime muke pretrpeše i u carstvo večne radosti pređoše. 

  

  

SPOMEN SVETIH 300 MUČENIKA POSTRADALIH U AFRICI 

od Arijanaca 

  

OVI sveti mučenici življahu u vreme Zenona, cara grčkog,[5] U kada Afrikom vladaše, po 
smrti  oca  svoga  Genzerika,  vandaloki  kralj  Gunerik,[6]  arijanac  po  veri.  U  dogovoru  sa 
dva  arijanska episkopa: Kirilom  i  Vilimandisom, Gunerik pokrenu tako strašno i  silovito 
gonjenje  pravoslavnih,  da  ono  prevaziđe  ona  gonjenja  pod  Dioklecijanom  i 
Maksimijanom. Opljačkavši pravoslavne hramove, bezdušni tiranin naredi vojnicima da iz 
svih gradova izgone pravoslavne sveštenike. U to vreme mnoštvo pravoslavnih se sabra u 
jednu  crkvu,  i  u  njoj  tajno  služahu  Božanstvenu  službu.  Doznavši  za  to,  varvari  arijanci 
opkoliše  crkvu,  zapališe  je  pomoću  raznih  gorivih  sredstava,  i  spališe  crkvu  i  sve 
pravoslavne što behu u njoj na molitvi. 

Zatim  kralj  Gunerik  izdade  naređenje:  ubijati  sve  pravoslavne  hrišćane  koji  neće  da  se 
ponovo krste arijanskim krštenjem. Tada oni pravoslavni koji ne mogahu podneti mučenja 
spasavahu se bekstvom, ostavljajući  kuće svoje i imovinu; a oni  jaki  u veri pravoslavnoj, 
dobrovoljno  se  predavahu  na  mučenja.  Tako,  trista  pravoslavnih  hrišćana  u  Karhidoni, 
pošto odbiše arijanske zloverne zahteve, biše posečeni mačem. Sveštenici pak pravoslavni, 
nošeni  plamenom  revnošću  za  pravoslavlje,  postradaše  još  strašnije:  dva  od  njih  biše 
spaljeni; šezdesetorici pak najrečitijih između njih biše jezici iz korena iščupani. No posle 
toga  oni  se  raziđoše  po  svoj  zemlji  grčkoj.  I  gle,  kroz  njih  poče  dejstvovati  velika 
čudotvorna  sila  Božija:  iako  lišeni  jezika,  oni  jasno  i  glasno  propovedahu  istine 
pravoslavne vere, i uništavahu arijanska lažna učenja, (na udivljenje i zaprepašćenje svih 
koji ih gledahu i slušahu. Samo jedan od njih, pavši u telesni greh, bi lišen blagodati Božje, 
i ne mogaše nadalje propovedati svete istine pravoslavne vere. 

U  to  vreme  žena  gradonačelnika  rimskog  Sunilda,  arijanka,  primoravaše  ženu  nekog 
rimskog velmože, po imenu Antisu, pravoslavnu hrišćanku da se ponovo krsti arijanskim 
krštenjem. Antisa to odlučno i neustrašivo odbi. Tada razjarena Sunilda u besu svom spali 
svetu Antisu. Međutim muž svete Antise uplaši se, i dobrovoljno ode i krsti se arijanskim 

4
krštenjem.  A  kada  on  posle  toga  izjaha  na  konju  u  šetnju,  i  nalažaše  se  prema  gradskoj 
crkvi, iznenada senu munja i udari ga grom, i on pade mrtav s konja, sav ugljenisan. Tako 
ga postiže sud Božji pre budućeg, večnog ognja paklenog. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA ŠEZDESET SVEŠTENIKA 

  

POŠTO im jezike odsekoše za Hrista, ovi i nadalje blagovešćahu.[7] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA KARHIDONSKIH 

  

KARHIDONI  postradaše  za  Hrista,  trista  pravoslavnih  vernika,  mačem  posečeni  od 
jeretika arijanaca.1 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE ANTISE 

  

POSTRADALA za Gospoda Hrista, spaljena od arijanaca.[8] 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

DAMJANA,  

arhiepiskopa Kiparskog 

  

OVAJ  Svetitelj  Božji  poznat  samo  Crkvi  na  Kipru.  Praznuje  se  zajedno  sa  naslednikom 
svojim, arhiepiskopom Kiparskim Sofronijem (o kome videti pod 9. decembrom). 

5
  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KIRILA ČELMENSKOG 

  

PRIMIVŠI  monaštvo  u  Novgorodu,  u  manastiru  prepodobnog  Antonija  Rimljanina, 

prepodobni  Kiril  se  radi  usamljeničkih  isposničkih  podviga  udalji  na  goru  Čelmu, 
Olonecka  gubernija.  Tu  se  on  mnogo  potrudi  na  obraćenju  ka  Hristu  plemena  Čudi. 
Spočetka  on  dožive  od  njih  mnoge  nevolje  i  muke;  ali  u  toku  vremena  svojim  krotkim 
poukama on mnoge od njih privede Hristu i oni primiše sveto krštenje; i pred kraj svoga 
života on za novokrštene podiže crkvu Bogojavljenja, a za revnitelje pobožnosti ‐ manastir, 
u  kome  se  on  i  podvizavao  do  svoje  končine.  Prepodobni  Kiril  požive  82  godine  i  tri 
meseca; od toga on provede 52 godine u isposničkim trudovima i pustinjačkim podvizima. 
Prestavio se 1368. godine. Svete mošti njegove počivaju u njegovom manastiru. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Tako  su  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista  najpre  nazivali  Jevreji,  a  po  ugledu  na  njih 
tako su Ga stali nazivati i neznabošci. 

2. Prepodobni  Patapije  upokojio  se  početkom  sedmoga  veka.  U  svetog  Andreja 

Kritskog ima dva Slova na praznik svetog Patapija i povest o njegovim čudesima i 
prestavljenju. Isti svetitelj napisao je i Žitije prepodobnog Patapija. A napisao ga je 
pošto  se  sveti  Patapije  javio  u  snu  svetom  Andreju,  koji  se  spočetka,  slušajući  o 
čudesima  svetog  Patapija,  odnosio  prema  tome  s  nipodaštavanjem  i  nevericom.  ‐ 
Telo  svetog  Patapija  počivalo  je  u  Carigradu  do  15.  ili  16.  veka,  a  onda  je  divnim 
načinom preneto u jednu pešteru u mestu Gerani (Lutraki) kod Korinta, u Grčkoj, 
gde je zatim osnovan manastir prepodobnog Patapija koji i danas postoji. 

3. Kolofon  ‐  drevni  grad  Lidije,  u  severozapadnom  delu  Male  Azije.  Nedavno 

otkrivene razvaline ovoga grada. 

4. Adrijanija ili Adrijaka ‐ grad u Trakiji, nedaleko od Filibe, grada u Makedoniji, koji 
leži na granici prema Trakiji. 

6
5. Zenon ‐ Vizantijski car od 474‐491. godine. 

6. Genzerik ‐ kralj i osnivač Vandalskog kraljevstva u Severnoj Africi. Gunerik, njegov 
sin, carovao od 477‐485. godine. 

7. O  njima  vidi  pod  današnjim  datumom:  Spomen  svetih  mučenika  postradalih  u 

Africi od arijanaca. 

8. O njoj vidi pod današnjim datumom: Spomen svetih mučenika po stradalih u Africi 
od arijanaca.