Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
20. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA IGNjATIJA BOGONOSCA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG FILOGONIJA, episkopa Antiohijskog 

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG DANILA II, arhiepiskopa Srpskog 

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG JOVANA KRONŠTATSKOG ČUDOTVORCA 

‐ SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA DEČAKA JOVANA, krojačkog šegrta 

 
STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

IGNjATIJA BOGONOSCA 

  

U  VREME  kada  Trajan  stupi  na  rimski  presto,[1]  u  Antiohijskoj  crkvi  beše  episkop  sveti 
Ignjatije, i po nazivu i stvarno Bogonosac, koji primi episkopski presto posle svetog Evoda, 
prejemnika svetog apostola Petra.[2] 

O ovom božanstvenom Ignjatiju Bogonoscu priča se da dok je on još bio dete , a Gospod 
Isus  Hristos  živeo  na  zemlji  s  ljudima  i  učio  narod  o  Carstvu  Božijem,  jednom  roditelji 
Ignjatijevi  stajahu  među  narodom  i  slušahu  Božanske  reči  koje  izlažahu  iz  Spasiteljevih 
usta, imajući sa sobom i svoje dete Ignjatija. Pogledavši na njih, Gospod pozva k sebi dete 
Ignjatija, postavi ga usred naroda, zagrli ga, i uzevši ga na ruke reče: Ako se ne povratite i 
ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko; i koji primi takvo dete u ime moje, mene 
pri ma (Mt. 18, 3.5). 

Tako sveti Ignjatije bi nazvat Bogonoscem zato što je bio nošen rukama ovaploćenog Boga. 
No ne manje on bi nazvat Bogonoscem još i zato što Boga nošaše u srcu svom i u ustima, 
budući  sasud,  sličan  izabranom  sasudu  svetom  apostolu  Pavlu,  da  pronese  ime  Božije 
pred narode i careve. On najpre beše učenik svetog Jovana Bogoslova, zajedno sa svetim 
Polikarpom,  episkopom  Smirnskim.[3]  Zatim  odlukom  svih  svetih  apostola  on  bi 
postavljen za episkopa u Antiohiji, gde se najpre pojavi naziv: hrišćanin (D. A. 11, 26). 

Primivši  upravljanje  Crkvom,  sveti  Ignjatije  ulagaše  mnogo  truda  i  napora  u 

propovedanju pobožnosti, pokazujući u svemu apostolsku revnost. Ovaj sveti jerarh prvi 
uvede antifonski način pojanja u crkvi, tojest pojanja za dve pevnice tako da kad pojanje 
na jednoj strani prestane na drugoj počinje. Takav način pojanja otkri se svetom Ignjatiju 
među angelima na nebu. Jer on, udostojivši se Božanskog otkrivenja, vide angelske horove 
gde pevaju naizmenično: kad je jedan hor pevao, drugi je ćutao, a kad je drugi pevao, prvi 
je  slušao;  kad  je  jedan  završavao  pesmu,  drugi  je  počinjao;  na  taj  način  angelski  horovi 
proslavljahu Svetu Trojicu, kao predajući jedan drutom pesmopjenije. 

Dobivši  takvo  otkrivenje,  sveti  Ignjatije  zavede  takav  poredak  pojanja  sveštenih  pesama 
najpre  u  svojoj  Antiohijskoj  crkvi,  a  odatle  ovaj  krasni  poredak  bi  primljen  i  u  svima 
crkvama.  I  beše  ovaj  bogonosni  arhijerej  divan  upravljač  crkvenih  činova  i  savršeni 
služitelj  Hristovih  tajana;  a  docnije  on  postade  i  mučenik,  dat  zverima  na  pojedenje,  o 
čemu će biti reč dalje. 

U  teškom  ratu  sa  Skitima[4]  car  Trajan  odnese  pobedu,  Smatrajući  da  je  neprijatelje 
pobedio  uz  pomoć  svojih  neznabožačkih  bogova,  Trajan  namisli  odati  im  blagodarnost 
prinoseći  im  žrtve  po  svoj  carevini  svojoj,  eda  bi  bogovi  i  ubuduće  blagopolučno  vodili 
njegove  ratove  i  carovanje.  Tada  nastade  silno  gonjenje  hrišćana.  Jer  car  doznade  da 

2
hrišćani  ne  samo  ne  pristaju  prineti  žrtve  neznabožačkim  bogovima,  nego  i  hule  na  njih 
obelodanjujući njihovu lažnost; zbog toga on izdade naređenje: svuda ubijati hrišćane koji 
se ne pokoravaju njegovom naređenju. 

Kada pak ovaj car krenu u drugi rat protiv Jermena i Persijanaca, on se zadrža u Antiohiji. 
Tada  sveti  Ignjatije  Bogonosac  bi  optužen  pred  carem  zato  što  on  Hrista,  osuđenog 
Pilatom  na  smrt  i  raspetog  na  krstu,  poštuje  kao  Boga  i  propisuje  zakone  o  čuvanju 
devstvenosti, o preziranju bogatstva i svakog uživanja. Čuvši to Trajan pozva svetitelja, i 
pred svim senatom svojim, reče mu: Ti, zvani Bogonosac, ti li se protiviš našem naređenju 
i  kvariš  svu  Antiohiju,  vodeći  je  tragom  Hrista  tvoga?  ‐  Da,  ja!  odgovori  božanstveni 
Ignjatije. ‐ Car upita: Šta znači taj naziv ʺBogonosacʺ? ‐ Svetitelj odgovori: Onaj koji u duši 
svojoj  nosi  Hrista  Boga  jeste  Bogonosac.  ‐  Car  upita:  Ti,  dakle,  nosiš  Hrista  tvoga  u  sebi 
samom?  ‐  Svetitelj  odgovori:  Stvarno  nosim,  jer  je  pisano:  ʺuseliću  se  u  njih,  i  živeću  u 
njimaʺ (2 Kor. 6, 16). ‐ Car na to reče: A mi, šta misliš, ne nosimo li svagda bogove naše u 
svesti našoj, i nemamo li ih kao pomoćnike protiv neprijatelja? ‐ Bogonosac odgovori: Avaj 
meni,  ti  idole  nazivaš  bogovima!  ustvari,  Jedan  je  Istiniti  Bog,  Sazdatelj  neba  i  zemlje  i 
mora  i  svega  što  se  nalazi  u  njima,  Jedan  Gospod  Isus  Hristos,  Sin  Božji  Jedinorodni,  i 
carstvu Njegovom neće biti kraja. Kada bi ti, care, poznao Njega, onda bi i porfira tvoja i 
venac i presto tvoj bili još jači. 

Ignjatije! reče car, ostavi to što govoriš, i poslušaj moje: ako želiš da mi učiniš prijatnost i 
da  te  uvrstim  u  prijatelje  svoje, onda  s  nama  prinesi  žrtvu  bogovima,  i  odmah  ćeš u  nas 
postati  prvosveštenik  velikoga  Zevsa[5]  i  nazvaćeš  se  otac  senata.  ‐  Svetitelj  odgovori: 
Kakva  mi  je  korist  biti  prvosveštenik  Zevsov  kada  sam  ja  prvosveštenik  Hrista,  kome 
svaki dan prinosim hvalu, i trudim se vasceloga sebe prineti na žrtvu Njemu i postati nalik 
na dragovoljnu smrt Njegovu. ‐ Car upita: Kome ti hoćeš prineti sebe na žrtvu: onome koji 
od Pontija Pilata bi prikovan na krst? ‐ Svetitelj odgovori: 

Neka  budem  žrtva  Tome  koji  prikova  na  krstu  greh,  i  sruši  pronalazača  greha  đavola,  i 
satre krstom svu silu njegovu. ‐ Car na to reče: Izgleda mi, Ignjatije, da ti nemaš zdrav um i 
pravilno  rasuđivanje;  jer  se  ti  ne  bi  tako  prelastio  hrišćanskim  spisima,  kada  bi  dobro 
shvatio kako je velika korist pokoravati se carskim naređenjima i sa svima prinositi žrtve 
bogovima.  ‐  A  Bogonosac,  ispunivši  se  još  više  neustrašivosti,  reče:  Daj  me  zverima  na 
pojedenje! raspni me na krstu! predaj me maču, predaj ognju, ja nikad neću prineti žrtvu 
demonima. Ne bojim se smrti, niti ištem zemaljska vremena blaga, već jedino želim večna 
blaga  i  staram  se  na  sve  moguće  načine  da  pređem  ka  Hristu  Bogu  mome  koji  je 
blagovoleo umreti za mene. 

Tada članovi senata, želeći izobličiti Ignjatija za zabludu, rekoše: Eto ti kažeš da je Bog tvoj 
umro. Kako onda može pomoći kome umrli, i to umrli sramnom smrću? Naši pak bogovi 
besmrtni su i smatraju se besmrtni. ‐ Bogonosac odgovori: Gospod moj i Bog Isus Hristos 
nas radi postade čovek i našega radi spasenja dobrovoljno primi raspeće na krstu, smrt i 

3
pogrebenje,  zatim  vaskrse  u  treći  dan  oborivši  i  srušivši  vražiju  silu,  i  uziđe  na  nebesa, 
otkuda siđe, podižući nas iz pada i opet nas uvodeći u raj, iz kojega mi besmo izbačeni, i 
darova nam blaga  veća od onih koja smo ranije  imali.  A od bogova, koje vi poštujete, ni 
jedan ne učini ništa slično; budući sami zli i bezakoni, i počinivši mnoge ubistvene stvari, 
oni ostaviše bezumnim ljudima samo nekakvu ništavnu predstavu o svome božanstvu. A 
kada potom opade s njih pokrivalo laži, pokaza se šta su oni bili, i kako sramno završiše 
oni svoje postojanje. 

Kada sveti Ignjatije izgovori to, car sa senatom, bojeći se da on svojim rečima još više ne 
posrami njihove bogove, naredi da ga odvedu u tamnicu. Sam pak car svu noć nije spavao 
razmišljajući  kakvom  bi  smrću  lišio  Ignjatija  života.  I  smisli  da  ga  osudi  na  pojedenje 
zverima,  smatrajući  tu  smrt  za  najstrašniju.  I  sutradan  on  obavesti  o  tome  senat;  svi  se 
složiše sa tim, samo savetovaše caru da Ignjatija ne preda zverima u Antiohiji, da ne bi on, 
postradavši  mučenički  za  svoju  veru,  postao  još  slavniji  među  svojim  sugrađanima,  i  da 
drugi, gledajući na njega, ne bi utvrdili sebe u hrišćanstvu. Zbog toga, govorahu oni, treba 
Ignjatija  okovana  u  lance  odvesti  u  Rim  i  tamo  predati  zverima;  jer  tamo  će  za  njega, 
izmučenog  dugim  putovanjem,  kazna  biti  još  teža;  i  od  Rimljana  niko  neće  saznati  ko  je 
on, nego će smatrati da je poginuo jedan od zločinaca; i neće ostati ni najmanje sećanje na 
njega. ‐ Ovaj savet bi po volji caru, i on izreče presudu o Ignjatiju: da Ignjatije bude predat 
zverima na pojedenje u Rimu za vreme praznika, u amfiteatru, pred očima svega naroda. ‐ 
Tako svetitelj bi osuđen od neznabožačkih bezbožnika, da bude na gledanje i anđelima i 
ljudima (sr. 1 Kor. 4, 9). 

Bogonosni  Ignjatije,  čuvši  za  ovakvu  smrtnu  presudu  njemu,  gromko  uskliknu: 
Blagodarim Ti, Gospode, što me udostoji da posvedočim savršenu ljubav prema Tebi i što 
blagoizvole  okovati  me  u  gvozdene  lance  onako  kao  apostola  Tvog  Pavla.  ‐  I  s  velikom 
radošću primi on na sebe okove kao neku prekrasnu bisernu ogrlicu: skupoceni nakit, sa 
kojim je on želeo vaskrsnuti u budućem životu.[6] 

Car  s  vojskom  ode  u  rat,  a  božanstveni  stradalac,  okovan  u  teške  okove,  bi  predat 
desetorici  surovih  i  nemilosrdnih  vojnika,  i  upućen  u  Rim.  Izlazeći  iz  Antiohije,  on  se 
usrdno pomoli za Crkvu i poveri svoje stado Bogu. Svi verni plakahu zbog njega i gorko 
ridahu,  a  neki,  vezani  za  njega  prevelikom  ljubavlju,  krenuše  sa  njim  na  put.  Došavši  u 
Selevkiju, nedaleko od Antiohije, vojnici sa svetim Ignjatijem sedoše na lađu, koja je imala 
ploviti pored obale Male Azije, i posle duge i opasne plovidbe stigoše u Smirnu. Tu sveti 
Ignjatije  srete  i  pozdravi  svetog  Polikarpa,  božanstvenog  apostola,  episkopa  Smirnskog, 
svog saučenika, i s njim se uteši bogonadahnutim razgovorom, radujući se zbog svojih uza 
i dičeći se svojim okovima. Jer šta je moglo biti za njega bolji ukras ako ne ti lanci u koje on 
beše okovan za Gospoda svog? Vide se on takođe i sa ostalim episkopima, prezviterima i 
đakonima, koji se sticahu k njemu iz Asijskih crkava i gradova želeći da ga vide i da čuju 
iz  usta  njegovih  božanstvene  reči.  Rečju  i  primerom  utvrđujući  hrišćane  u  veri,  on  ih 
savetovaše da se najviše čuvaju od raznih jeresi i da se strogo drže apostolskog predanja. 

4
Pritom sveti Ignjatije moljaše svetog Polikarpa i uopšte svu Crkvu, da se pomole za njega 
da ga zubi zverova što pre razreše od tela, te da izađe pred lice mnogoželjenog Gospoda. 
No videći ih veoma smućene i protivne njegovoj smrti i odvajanju od njih, on se uplaši da 
se i hrišćani u Rimu na sličan način ne smute i ne usprotive njegovom predavanju zverima 
i ne načine neku smutnju tome, i da, možda, ne dignu ruke na one kojima beše naređeno 
da  ga  predadu  zverima  na  pojedenje,  te  mu  time  zatvore  otvorena  vrata  mučeništva  i 
mnogoželjene  smrti.  Stoga  on  reši  da  im  uputi  molbu,  da  se  oni  pomole  za  njega  da  se 
njegov  stradalački  put  ne  preseče,  nego  da  ga  zverovi  što  pre  rastrgnu  i  on  pređe  ka 
ljubljenom Vladici svom. I pisa im on ovako: 

ʺIgnjatije  Bogonosac,  episkop  svete  Božije  Crkve  što  je  u  Antiohiji,  pomilovane 
veličanstvom  Svevišnjega  Boga  Oca  i  Jedinorodnog  Sina  Njegovog  Isusa  Hrista,  Crkvi 
osvećenoj i prosvećenoj voljom Boga satvorivšeg sve potrebno veri i ljubavi Isusa Hrista, 
Boga i Spasa našeg, Crkvi što je u Rimskoj oblasti, koju i pozdravlja u ime Oca Svedržitelja 
i  Isusa  Hrista  Sina  Njegova,  želi  mnogo  radovati  se  u  Isusu  Hristu,  Bogu  našem.  Moleći 
Boga  ja  dobih  ono  što  sam  mnogo  želeo:  da  ugledam  vaša  česna  lica.  Sužanj  za  Hrista 
Isusa, ja se nadam da vas celivam, ako bude volja Božja da se udostojim potpuno ostvariti 
svoju nameru. Postavljen je dobar početak: samo da mi je dobiti blagodati da bez prepreke 
dovedem do kraja svoj udeo. Jer bojim se ljubavi vaše, da mi ona ne naškodi. Vama je lako 
učiniti što hoćete, ali meni nije lako stići k Bogu, ako se vi sažalite na mene. Ja želim da vi 
ugaćate ne ljudima nego Bogu, kao što mu i ugađate. Jer niti ću ja ikada moći imati takvu 
zgodnu  priliku  da  stignem  k  Bogu,  niti  vi  učiniti  bolje  delo  nego  ako  oćutite.  Jer  ako 
budete ćutali odnosno mene, ja ću postati Božji; ako pak ukažete ljubav telu mome, onda 
ću morati ponovo stupiti na poprište ovoga života. Dajte mi ono što je najbolje za mene: da 
budem  prinesen  na  žrtvu  Bogu  sada  kada  je  žrtvenik  već  gotov;  i  vi  tada  sastavite 
ljubavlju hor i zapevajte hvalu Ocu zbog Hrista Isusa što je blagovoleo privesti episkopa 
Sirije sa istoka na zapad, da bude svedok stradanja Hristova. Divno je za mene: iz sveta ‐ 
zapada zaći k Bogu, i zasijati u Bogu ‐ istoku. Vi nikada nikome zavideli niste, i druge ste 
učili  tome.  Želim  da  delom  potvrdite  ono  što  preporučujete  u  svojim  poukama.[7]  Samo 
molite  da  mi  Gospod  podari  i  unutrašnje  i  spoljašnje  sile,  da  ja  ne  samo  govorim  nego  i 
želim,  i  da  ne  samo  nazivam  sebe  hrišćaninom  nego  to  i  u  samoj  stvari  budem.  Jer  ako 
stvarno  budem  hrišćanin,  onda  se  mogu  i  nazivati  hrišćanin,  i  samo  ću  tada  biti  istinski 
verni  kada  me  svet  ne  bude  više  video.  Ništa  vidljivo  nije  večno:  jer  ono  što  se  vidi, 
vremeno je; a ono što se ne vidi, večno je (2 Kor. 4, 18). Hrišćanin, kada ga mrzi svet, voli 
ga Bog. Jer je Gospod rekao: Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a pošto niste 
od  sveta,  nego  vas  ja  od  sveta  izbrah,  zato  mrzi  na  vas  svet  (Jn.  15,  19).  Ja  pišem  svima 
Crkvama, i svima kažem, da dragovoljno umirem za Hrista, ako me samo vi ne sprečite. 
Molim  vas: ne zadržavajte  me  neblagovremenom  ljubavlju; ostavite me  da  budem  hrana 
zverima, te da pomoću njih stignem k Bogu. Ja sam pšenica Božja: neka me samelju zubi 
zverova, da bih postao čist hleb Hristov. Bolje je: pomilujte te zveri da mi postanu grob i 
ništa ne ostave od moga tela, da posle smrti ne bih bio kome na teretu. Tada ću biti pravi 

5
učenik  Hristov,  kada  svet  ni  telo  moje  ne  bude  više  video.  Molite  Gospoda  za  mene,  da 
preko  zverinjih  zuba  postanem  čista  žrtva  Bogu.  Ovo  vam  zapovedam  ne  kao  Petar  i 
Pavle: oni su apostoli, a ja osuđenik; oni su slobodnjaci, a ja sada rob; no ako postradam, 
postaću  slobodnjak  Hristov,  i  vaskrsnuću  u  Njemu  slobodan.  Sada  okovan  Hrista  radi, 
učim  se  ne  želeti  ništa  svetsko  i  sujetno.  Od  Sirije  pa  sve  do  Rima,  na  suvu  i  na  moru, 
danju i noću borim se sa zverima, okovan od deset leoparda, tojest od odreda vojnika, koji 
postaju  gori,  ako  im  činiš  dobro.  Međutim  od  uvreda  njihovih  ja  izvlačim  veoma  velike 
pouke; ali se time ne opravdavam. O, da se ne bih lišio uživanja od zverova, spremljenih 
za mene u Rimu! Molim se da se oni halapljivo bace na mene, da me odmah rastrgnu, a ne 
kao  što  uradiše  sa  nekima:  uplašiše  ih  se  i  ne  darnuše  ih.  Ako  pak  zverovi  ne  budu 
dobrovoljno hteli da me raskinu, ja ću ih silom primorati na to. Oprostite mi, ali ja znam 
šta  mi  je  na  korist.  Sada  tek  počinjem  biti  učenik  Hristov,  kada  ništa  od  vidljivog  i 
nevidljivog  ne  želim,  da  bih  Hristu  stigao.  Oganj,  krst,  čopori  zverova,  sečenja,  kidanja, 
lomljenje  kostiju,  drobljenje  udova,  razmrskavanje  celoga  tela,  i  sva  đavolska  mučenja 
neka  dođu  na  mene,  samo  da  Hrista  dobijem!  Ništa  mi  ne  koriste  zadovoljstva  ovoga 
sveta,  ni  carstva  ovoga  veka;  bolje  mi  je  umreti  za  Hrista  Isusa  nego  carovati  nad  svom 
zemljom. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). 
Gospoda Isusa Hrista želim, Sina Istinoga Boga i Oca; Njega ištem, Njega koji za nas umre 
i vaskrse. Prostite mi, braćo! ne smetajte mi da otidem k životu: jer Isus je život vernima. I 
nemojte  mi  želeti  da  umrem:  jer  život  bez  Hrista  jeste  smrt.  Hoću  da  budem  Božiji: 
nemojte me predavati svetu. Pustite me k Čistoj Svetlosti: otišavši tamo biću Božji čovek. 
Dopustite mi da podražavam stradanja Hrista Boga mog. Ko Njega ima u sebi, neka shvati 
šta ja želim, i neka se sažali na mene, znajući čime sam obuzet. Knez ovoga sveta hoće da 
me  rastrgne  i  da  mi  dušu  upropasti  uništivši  moju  čežnju  za  Bogom  i  ustremljenost  k 
Bogu.  Zato  neka  niko  od  vas  tamo  ne  pomaže  njemu.  Naprotiv,  sa  mnom  budite  Božiji. 
Nemojte prizivati Hrista, a svet pretpostavljati Hristu. Zavist neka nema mesta u vama. I 
ako bih vas čak ja sam lično stao moliti da me izbavite od smrti, vi me nemojte poslušati. 
Naprotiv, verujte i držite se ovoga o čemu vam sada pišem. Evo ja živ pišem vam, goreći 
od ljubavi i želje da umrem za Hrista. Moja se ljubav raspela na krstu, i u meni nema ognja 
koji ljubi stvari ovoga sveta, nego voda živa[8] koja teče unutra u meni govori mi: ʺidi ka 
Ocuʺ. Ne uživam ja u prolaznoj hrani, ni u slastima ovoga života. Hleba Božija hoću, hleba 
nebesnoga, hleba života, koji je telo Isusa Hrista, Sina Božija, rođenog u poslednje vreme 
od  semena  Davidova  i  Avraamova.  I  pića  Božija  želim,  ‐  krvi  Njegove,  koja  je  ljubav 
neprolazna i život večni. Neću više da živim životom ljudi. A to će biti, ako vi ushtednete. 
S Hristom se razapeh; i ja više ne živim, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 19‐20). Kratkim 
pismom molim vas: ne ometajte me, verujte mi da ljubim Isusa koji radi mene bi predat. 
Čime ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao? (Psal. 115, 3). Sam Bog Otac i Gospod Isus 
Hristos  otkriće  vam  da  istinu  govorim.  Molite  se  zajedno  sa  mnom:  da  nameru  svoju 
ostvarim  Duhom  Svetim.  Ovo  vam  napisah  ne  po  telu  nego  po  volji  Božijoj.  Ako 
postradam,  znači:  vi  ste  me  zavoleli;  ako  se  ne  udostojim,  znači:  vi  ste  me  omrznuli. 
Spominjite  u  molitvama  svojim  Crkvu  Sirijsku,  kojoj  je  sada  mesto  mene  pastir  Hristos, 

6
koji  je  rekao:  Ja  sam  pastir  dobri  (Jn.  10,  11.  14).  On  će  se  starati  o  njoj  i  ljubav  vaša  k 
Njemu. A ja se i stidim nazvati se jednim od njenih pastira, jer sam nedostojan, pošto sam 
poslednji  među  njima  i  kao  neki  izrod.  No  ako  stignem  k  Bogu,  onda  ću  pomilovanjem 
Njegovim biti nešto. Pozdravlja vas duh moj i ljubav crkava koje me primahu u ime Isusa 
Hrista  ne  kao  prolaznika.[9]  Jer  i  one  Crkve,  koje  se  ne  nalažahu  na  putu  moga 
stranstvovanja,  izlažahu  mi  na  susret  u  grad.  Pišem  vam  ovo  iz  Smirne  preko  blaženih 
Efešana.  Pored  mene  je  sa  mnogim  drugima  i  Krok,  milo  mi  stvorenje,  koji  iz  Smirne 
putuju u Rim radi slave Božije. Svi su oni dostojni Boga i vas: treba da ih u svemu utešite. ‐ 
Ja vam napisah ovo u deveti dan septembarskih kalenda[10] to jest 23. avgusta.[11] Budite 
zdravi svagda u trpljenju Isusa Hrista. Aminʺ. 

Ovu poslanicu blaženi Ignjatije posla ispred sebe po nekim Efeskim hrišćanima koji su ga 
pratili a koji otputovaše kraćim putem u Rim. Kroz neko vreme i sam sveti Ignjatije, vođen 
od  vojnika,  iziđe  iz  Smirne  i  doputova  u  Troadu.  Iz  Troade  svetitelj  otplovi  u  Neapolj 
Makedonski, pa pešice pređe Filipopolj u Makedoniju, posećujući usputne crkve, učeći u 
njima,  savetujući  i  sokoleći  bratiju,  i  svima  nalažući  da  budu  bodri  i  trezveni.  A  kada 
pređe Epir, sveti Ignjatije u Epidamni sede na lađu, otilovi Jadranskim i Tirenskim Morem 
u Italiju i iskrca se u pristaništu Port, nedaleko od Rima. Vojnici su žurili u Rim. Međutim 
hrišćani, na glas o prispeću Antiohijskog episkopa, skupiše se i sretahu ga puni radosti ali 
i duboke tuge. Neki su se nadali da će nagovoriti narod da se odrekne krvavog pozorišnog 
prizora:  smrti  pravednoga  muža.  Ali  sveti  Ignjatije  ih  preklinjaše  da  iz  ljubavi  prema 
njemu  oni  to  ne  čine,  i  preklonivši  kolena  zajedno  sa  prisutnom  braćom  moljaše  se 
Gospodu Hristu za crkve, za prestanak gonjenja i za umnoženje ljubavi među verujućom 
braćom. Zatim sveti Ignjatije bi odveden u Rim, i predat sa carskom naredbom gradskom 
eparhu.  A  ovaj,  videvši  Bogonosca  i  pročitavši  carevu  naredbu,  odmah  naredi  da  se 
pripreme zveri. 

Nastupi i praznični dan, i sveti Ignjatije bi doveden na gledalište, a sabra se i sav grad na 
tu priredbu, jer se svuda beše pronela vest da će episkop Smirnski biti bačen pred zverove. 
Postavljen na gledalištu, svetitelj se svetla lica obrati narodu, ponoseći se junačkom dušom 
i  radujući  se  što  prima  smrt  za  Hrista,  i  gromko  reče:  ʺRimljani!  vi  posmatrate  ovaj  moj 
podvig!  Znajte,  ja  primam  ovu  kaznu  ne  zbog  nekog  zločina,  i  osuđen  sam  na  smrt  ne 
zbog nekog bezakonja, već zbog Jedinog Boga mog, prema kome sam obuzet ljubavlju i za 
kojim  nenasito  čeznem.  Jer  ja  sam  pšenica  Njegova,  i  biću  samleven  zubima  zverova,  da 
bih bio za Njega čisti hlebʺ. 

Čim to svetitelj reče, na njega biše pušteni lavovi. Jurnuvši odmah, oni rastrgoše svetitelja i 
pojedoše, ostavivši samo tvrde kosti njegove. I ispuni se svetiteljeva želja: da mu zverovi 
budu  grob.  Bog  tako  dopusti  po  želji  ugodnika  Svog.  Jer  mogaše  Bog  zatvoriti  usta 
lavovima  pred  njim,  kao  pred  Danilom  u  jami  i  pred  svetom  Teklom  na  gledalištu,  radi 
slave Svetog Imena Svog. Ali On to ie učini voleći više da ispuni želju i molbu sluge Svoga 

7
nego  da  proslavi  svemoćnu  silu  Svoju.  ‐  Takav  bi  svršetak  svetog  Ignjatija  Bogonosca, 
takav podvig njegov, takva ljubav njegova k Bogu. 

Kada  se  završi  priredba,  onda  verni  što  behu  u  Rpmu  n  kojima  svetitelj  beše  pisao  iz 
Smirne,  i  neki  od  onih  što  behu  doputovali  s  njim,  sabraše  preostale  kosti  svetog 
mučenika, i neutešno plačući za njim položiše ih česno na naročitom mestu izvan grada u 
dvadeseti dan meseca decembra 107. godine. 

ʺMi koji svojim očima videsmo ovo, ‐ izjavljuju opisivači mučeništva svetog Ignjatija ‐, svu 
noć  provedosmo  doma  u  suzama  i  s  metanijima  i  molitvom  moljasmo  Gospoda  da  pas 
uteši u ovoj tuzi. A kada zatim malo zaspasmo, neki od nas videše kako se sveti Ignjatije 
pojavi među nama i grljaše nas, drugi ga videše gde se moli za nas, a neki ga videše gde 
sav okupan u znoju, kao posle teške borbe i posla predstoji Gospodu. S radošću videvši to 
i  shvativši  snoviđenja,  mi  otpevasmo  hvalu  Bogu,  davaocu  blaga,  uzveličasmo  svetoga 
muža  i  zabeležismo  dan  i  godinu  njegove  končine  zato,  da  bismo,  sabirajući  se  u  dan 
mučeništva njegovog, opštili s podvižnikom i sjajnim mučenikom Hristovimʺ. 

Saznavši o končini svetog Ignjatija, o njegovoj junačkoj hrabrosti, i kako je on bez ikakvog 
straha  i  s  radošću  išao  na  smrt  za  Boga  svog  Hrista,  cara  Trajana  obuze  žalost  zbog 
mučenika.  Usto  čuvši  za  hrišćane  da  su  to  ljudi  dobri  i  krotki,  žive  u  uzdržljivosti,  vole 
čistotu, uklanjaju se od svakog rđavog dela, imaju besprekorno življenje, i ni u čemu nisu 
protivni  njegovom  carstvu,  samo  ne  pristaju  da  imaju  mnoge  bogove  već  štuju  Jedinoga 
Hrista, Trajan naredi da ih više ne ubijaju nego da ih ostave da žive na miru. 

Posle toga česne kosti svetog Ignjatija Bogonosca biše svečano prenesene u Antiohiju[12] 
na zaštitu grada, na isceljenje bolesnika, i na veselje svemu stadu ovoga pastira, a u slavu 
Boga, u Trojici Jednoga, od svih slavljenoga vavek. Amin. 

O svetom Ignjatiju Bogonoscu neki kazuju i ovo: Kada ga vođahu na pojedenje zverovima 
i  on  neprestano  imađaše  u  ustima  ime  Isusa  Hrista,  neznabošci  ga  upitaše  zašto  on 
neprestano ponavlja to ime. Svetitelj odgovori, da on u srcu svom ima napisano ime Isusa 
Hrista, pa zato ustima ispoveda Onoga koga u srcu svom svagda nosi. A kada posle toga 
svetitelj  bi  pojeden  od  zverova,  onda  se  kraj  preostalih  kostiju  njegovih  sačuva,  po  volji 
Božijoj,  celo  srce  njegovo,  ne  darnuto  od  zverova.  Našavši  ga,  neznabošci  se  opomenuše 
reči svetoga Ignjatnja, rasekoše srce na dve polovine, želeći da se uvere je li istina ono što 
je  on  govorio.  I  nađoše  oni  na  obema  unutrašnjim  stranama  rasečenog  srca  zlatnim 
slovima  napisano  ime:  ʺIsus  Hristosʺ.  Tako  sveti  Ignjatije  beše  Bogonosac  i  po  imenu  i  u 
stvarnosti,  svagda  noseći  u  srcu  svom  Hrista  Boga,  bogomislenim  umom  kao  perom 
napisanog. 

  

  

8
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

FILOGONIJA,  

episkopa Antiohijskog 

  

BLAŽENI  Filogonije  se  od  ranog  detinjstva  posveti  izučavanju  Svetoga  Pisma,  i  zato  od 
samoga  početka  bi  posvećen  Bogu.  Pored  toga  on  izuči  vrlo  temeljito  i  sve  ostale  nauke. 
No vođen i rukovođen svetim učenjem, on jače od sunca zasija čistotom i svetošću svoga 
življenja. 

Filogonije  imađaše  ženu  i  decu.  Advokat  po  zanimanju  on  stalno  posećivaše  sudnicu: 
tamo on svagda zaštićivaše ljude kojima je nepravda učinjena, i istupaše protiv ugnjetača i 
silnika braneći udovice i siročad, nište i uboge. I sijaše život njegov vrlinama. Posle smrti 
pak svoje supruge on bi postavljen za episkopa.[13] U to vreme iako gonjenja hrišćana od 
strane  neznabožaca  behu  prestala,  u  Crkvi  beše  veliki  nemir,  izazvan  od  strane  jeretika. 
Blaženi  Filogonije,  kao  pastir  dobri  budno  čuvaše  svoju  pastvu  i  svojom  mudrošću 
otklanjaše  od  nje  razne  smutnje,  odbijajući  i  razbijajući  jeretičke  neistine  i  zablude.  Zbog 
toga je sveti Zlatoust udostojio naročitih pohvala svetog Filogonija.[14] 

Tako  blaženi  Filogonije,  vodeći  angelski  život  na  zemlji  i  bogougodno  napasajući 
povereno mu stado, u miru se prestavi i otide ka Gospodu.[15] 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

DANILA II,  

arhiepiskopa Srpskog 

  

SVETI  srpski  arhiepiskop  Danilo  živeo  je  i  delao  u  vreme  srpskih  kraljeva:  Milutina  i 
Stefana  Dečanskog,  i  cara  Dušana.[16]  Vlastelinski  sin,  ostade  jedinac  u  svojih  znatnih  i 
bogatih roditelja,[17] pošto mu pomreše braća i sestre još za njegova detinjstva. Kao dete, 
Danilo moljaše roditelje da ga dadu učitelju da se uči knjizi, ali oni, ucveljeni smrću svoje 
dece,  nisu  hteli  da  njihovo  jedinče  iznurava  sebe  učenjem.  Međutim  mališak  ostade 
uporno  pri  svojoj  želji,  i  umoli  jednog  rođaka  svog  da  ga  tajno  od  roditelja  odvede  k 
učitelju.  Darovit  i  vrlo  prilježan,  Danilo  ubrzo  postade  najbolji  učenik,  i  prevaziđe  sve 
svoje vršnjake i drugove u školi, tako da mu se svi divljahu. Roditelji pak njegovi spočetka 

9
veoma tugovahu, no kada doznadoše gde se nalazi njihov sin i kako je napredan u učenju, 
primiriše se i prepustiše se u svemu volji Božjoj. 

Međutim  u  dečaka  Danila,  uporedo  sa  čežnjom  za  znanjem,  stade  se  bujno  razvijati  i 
čežnja ka celomudriju, čistoti, postu, bdenju, molitvi, k vrlinama kojima se odlikuju zreli 
ljudi.  Podvizavajući  se  u  tim  vrlinama,  on  se  poče  mnogo  interesovati  podvižničkim 
životom. Voleo je da se sreta sa monasima, ukazivao im je dužno poštovanje, stupao je s 
njima u razgovore o monaškom životu. I uskoro u njemu se razgore želja da i sam postane 
monah.  I  on  često  moljaše  Boga  da  ga  udostoji  monaškog  čina.  Mnogo  slušajući  o 
čudesima  u  svetom  gradu  Jerusalimu  i  u  Svetoj  Gori  Atonu,  on  već  u  takom  uzrastu 
sagorevaše od želje da poseti ta sveta mesta. Ali za to još ne beše nastupilo vreme. 

Kada Danilo postade punoletan, kralj Milutin ga uze na svoj dvor, pošto beše doznao za 
njegove izvrsne osobine. Kralj ga zavole, i držaše ga blizu sebe, i ukazivaše mu posebnu 
pažnju.  No  Danilo  se  ne  pogordi,  nego  se  i  na  dvoru  držaše  skromno  i  smireno, 
neprekidno čeznući za monaškim životom i čekajući od Boga zgodnu priliku da tu svoju 
čežnju ostvari. 

Blagočestivi  kralj  Milutin  često  je  putovao  po  svojoj  zemlji,  obilazeći  crkve  i  manastire, 
klanjajući  se  svetinjama  i  razdajući  bogatu  milostinju.  Na  jednom  od  takih  putovanja  u 
sviti blagočestivog kralja nalazio se i Danilo. Za vreme boravka u manastiru Svete Trojice, 
Sopoćanima, Danilo se zbliži sa jednim bogougodnim starcem monahom, i u razgovoru s 
njim  otkri  mu čežnju duše  svoje za  monaškim  životom,  i moli ga da mu pomogne da  tu 
čežnju  ostvari.  I  kada  se  kralj  i  njegova  svita  posle  bogosluženja  povukoše  na  odmor  i 
počinak, hristočežnjivi mladi vlastelin se tajno, noću, iskrade iz manastira sa spomenutim 
starcem, monahom, i vođen ovim pobeže u manastir svetog Nikole, u Končul, na reci Ibru. 
Tu  iguman  toga  manastira  Nikolaj  zamonaši  begunca  sa  kraljevog  dvora  davši  mu  ime 
Danilo. 

Davno  željan  monaštva,  Danilo  se  svom  dušom  dade  na  ispunjavanje  monaških  zaveta; 
revnosno  posećujući  zajedno  sa  drugima  crkvena  bogosluženja  i  u  toku  dana  radeći  sve 
manastirske  poslove,  Danilo  se  noću  nasamo  predavao  bdenju,  bogorazmišljanju  i 
neprestanoj molitvi. Molitva, suze umilenja i pokajanja, post i drugi podvizi ubrzo učiniše 
te Danilo postade obrazac za druge monahe. Glas o njegovim podvizima pronese se na sve 
strane.  Dođe  taj  glas  i  do  ondašnjeg  arhiepiskopa  Srpskog  Evstatija.[18]  On  ga  pozva  k 
sebi, jer mu behu potrebna prosvećena i pobožna duhovna lica. I mnogo puta arhiepiskop 
pozivaše  k  sebi  Danila,  ali  on  nikako  nije  hteo  da  ostavi  omiljeno  mu  mesto  svoga 
podvižništva. To primora arhiepiskopa te se obrati kralju Milutinu, da on naredi monahu 
Dajnilu da se odazove zahtevu arhiepiskopovu. Kralj savetova prepodobnome Danilu da 
ispuni  volju  preosvećenoga,  i  pisaše  mu  ovako:  ʺTi  si  se  svagda  odlikovao  odanošću  i 
poslušnošću  mojoj volji;  postupi i sada  po mome  zahtevu  i želji. Uostalom, ti  sam  dobro 
znaš, je li pohvalno ne slušati arhiepiskopa. On me je više puta i opravdano molio o tomeʺ. 

10
Tada  prepodobni  Danilo,  u  Nadi  da  ga  Bog  neće  lišiti  Svoje  blagodatne  pomoći,  reši  da 
otide  k  arhiepiskopu.  Uzevši  blagoslov  od  igumana  i  oprostivši  se  sa  bratijom  svoga 
manastira,  on  otputova  k  arhiepiskopu  Evstatiju,  čiji  se  dvor  nalazio  u  manastiru  Žiči. 
Arhiepiskop ga primi sa velikom ljubavlju i rukopoloži za jeromonaha, i zadrža na svom 
dvoru. 

Nalazeći  se  pored  arhiepiskopa,  prepodobni  Danilo  produži  svoj  podvižnički  monaški 
život,  napredujući  u  vrlinama.  U  isto  vreme  on  obavljaše  razne  naloge  arhiepiskopove  i 
dužnosti u upravnim poslovima crkvenim. Ličan i rečit, on imađaše ʺdar od Gospoda da 
mudro i pametno govori pred carevimaʺ, po reči proroka Isaije. Tako provede on godinu i 
po dana pored arhiepiskopa. 

Međutim  prepodobnog  Danila  ne  napuštaše  njegova  davnašnja  plamena  želja:  da  vidi 
Svetu  Goru,  i  u  njoj  manastir  Hilendar,  zadužbinu  svetog  Stefana  Nemanje  i  sina  mu 
Svetoga  Save,  u  kojoj  su  se  oni  podvizavali,  i  ostavili  je  svome  potomstvu  kao  nebesku 
dragocenost.  Veoma  voleći  i  ceneći  ovu  svetu  zadužbinu,  kralj  Milutin  je  carski  obnovi  i 
proširi.  Usto  na  molbu  ondašnjeg  Hilendarskog  igumana  Kirijaka,  Milutin  podiže 
nedaleko  od  manastira  na  samoj  morskoj  obali  pirg,  utvrđenu  kulu  sa  crkvom  Svetoga 
Spasa,  radi  zaštite  manastira  od  morskih  razbojnika.  No  iguman  Kirijak  uskoro  umre. 
Arhiepiskop  Evstatije  i  kralj  Milutin,  u  brizi  da  izaberu  dostojnog  prejemnika,  sazvaše 
duhovni sabor radi savetovanja, i sabor jednodušno izabra jeromonaha Danila za igumana 
Hilendarskog. 

Izbor  prepodobnog  Danila  za  igumana  Hilendarskog  pada  u  mučno  i  teško  vreme  ne 
samo za Svetu Goru Atonsku već i za svu Grčku carevinu, Vizantiju. U to vreme Turci su 
se već kretali ka Carigradu; nastojavali su da se iz Azije morem prebace i u Evropu. Grčki 
carevi su preduzimali sve mere za zaštitu hrišćana od nevernika. Pri tome starali su se i za 
pomoć sa strane. Tako je kralj Milutin pomagao grčkome caru Androniku Starijem protiv 
Turaka  u  Aziji.  Zatim  grčki  car  bi  prinuđen  da  pribegne  stvaranju  najamničke  vojske;  u 
tom  cilju  on  uze  Španske  Katalonce.  No  najamnička  vojska  ne  hte  se  držati  ugovora,  i 
uskoro stupi u vezu s Turcima, i postade ljuti protivnik pravoslavnog hrišćanskog carstva. 
Oni  su  pljačkali,  rušili  i  palili  kuće  po  celom  Balkanskom  poluostrvu.  Po  obalama  pak 
grčkih mora harali su morski razbojnici, osobito Venecijanski. Ovi suvozemni neprijatelji, 
Katalonci, i morski ‐ prvenstveno Venecijanci, ne ostaviše na miru ni Svetu Goru Atonsku. 
Preuveličani  glasovi  o  bogatstvima  Svetogorskih  manastira  privlačahu  razbojnike,  koji  u 
divljačkim  naletima  ne  šteđahu  stanovništvo,  već  ne  gledajući  ni  na  zvanje  ni  na  uzrast 
ubijahu,  pljačkahu,  odvođahu  u  ropstvo.  Od  tih  razbojnika,  iako  hrišćana  ‐  latina,  ne 
ostade poštećena ni srpska svetogorska lavra ‐ Hilendar. 

Eto,  u  tako  teško  vreme  prepodobni  Danilo  bi  naznačen  za  igumana  u  Hilendaru.  Kralj 
Milutin  i  arhiepiskop  Evstatije  ispratiše  igumana  Danila  sa  bogatim  darovima  za  svetu 
Hilendarsku lavru. Stigavši u Hilendar iguman Danilo se predade još strožijim duhovnim 

11
podvizima,  provodeći  život  u  najdubljem  smirenju  i  isposničkom  molitvenom 
podvizavanju. Pri tome on doživljavaše mnoga iskušenja i napade od zlih duhova, koji se 
na sve moguće načine paštahu da ga ometu u njegovim molitvenim podvizima, naročito 
noćnim, navodeći na njega razne strašilne i strahotne privide. No sve to on savlađivaše i 
pobeđivaše  svesrdnom  molitvom,  bogomudrim  pošćenjem,  trpljenjem,  oslanjanjem  na 
Boga,  i  primoravanjem  sebe  na  sve  veće  i  veće  podvige.  Lični  primer  igumana  i  njegove 
tople  krasnorečive  pouke  podražavahu  i  širahu  među  manastirskom  bratijom 
jednodušnost, slogu, međusobnu ljubav i revniteljsku radost u podvizima. 

Tako prođe dosta vremena. No nastupiše nove prilike koje zahtevahu od igumana Danila 
nove  podvige:  zaštitu  Hilendarske  obitelji  od  spomenutih  razbojnika,  koji  pustošahu  i 
razarahu svu Svetu Goru. U utvrđeni i uređeni Hilendarski manastir behu se zbegli mnogi 
mirjani, tražeći tu sebi krova, zaštite i prehrane. Sve manastirske zalihe behu stavljene na 
raspoloženje gladnim ljudima. No kada zaliha nestade, svi stadoše trpeti glad. Najzad, u 
opsednutom  manastiru  počeše  i  ljudi  i  stoka  umirati  od  gladi.  Neki  zbog  toga  rešiše  da 
beže iz opsednutog manastira; ali pri pokušaju bekstva neprijatelji ih pohvataše, pa neke 
od  njih  ubiše  a  neke  u  ropstvo  odvedoše.  Međutim  iguman  Danilo,  jak  verom  i  hrabar 
nadom u Boga, ne padaše duhom. Neprijatelj je činio silne napore da prodre u Hilendar: 
mnogo puta je pokušao da razvali manastirsku kapiju, ili da probije bedeme; često puta je 
strelama  zasipao  manastir,  ali  nikako  nije  uspevao  da  se  uvuče  u  manastir.  Prepodobni 
Danilo  je  hrabro  branio  manastir  i  junački  podnosio  rat  i  glad,  sav  oslonjen  na  Gospoda 
neprestanom  molitvom.  Tako  on  izdrža  tri  i  po  godine  u  utvrđenom  manastiru, 
opsednutom od neprijatelja. A kada neprijatelj jedno vreme odstupi od manastira, brižljivi 
i  dalekovidni  iguman  Danilo  reši  da  spase  manastirske  dragocenosti.  Zato  on  najpre 
osigura dalju zaštitu i odbranu manastira sa onima što ostaju, a sam sa nekolicinom bratije 
uze sveštene utvari i dragocenosti, i krenu u Srbiju da ih tamo skloni, da ih se neprijatelj 
ne bi dočepao ako mu Hilendar padne u ruke. Na tom putu prepodobni Danilo se probijao 
kroz krajeve, zauzete i opustošene od neprijatelja. No pomoću Božjom, provlačeći se kroz 
svakovrsne opasnosti, on blagopolučno stiže u ondašnju srpsku prestonicu, grad Skoplje, 
predade kralju sve crkvene dragocenosti, i ispriča mu sve muke i nedaće koje neprijatelji 
zadaju Svetoj Gori. Kralj Milutin s radošću primi igumana Danila, i divljaše se kako se on 
sa  tolikim  blagom  probio  posred  samih  neprijatelja  i  stigao  živ,  i  zdrav.  Pritom  kralj 
svesrdno i s brižnom ljubavlju moljaše prepodobnoga oca Danila da ostane kod njega dok 
sadašnje opasnosti ne minu Svetu Goru i put koji vodi ka njoj. Ali prepodobni nikako ne 
pristajaše da boravi van Svete Gore, gotov da odmah krene natrag uzdajući se u milost i 
pomoć Božiju i opominjući se reči Gospodnje, da se ne treba bojati onih koji ubijaju telo a 
duši  ne  mogu  ništa  učiniti.  Kao  dobar  podvižnik  on  beše  rešen  pregrpeti  sve  oskudice  i 
bede, pa i samu smrt, ali ne ostavljati poverenu mu obitelj. 

12
Stoga se prepodobni sa mnogo ljubavi oprosti s kraljem i krenu natrag u Svetu Goru. Na 
tom  obratnom  putu  on  dožive  mnogobrojne  opasnosti,  ali  ga  iz  sviju  njih  spasavaše 
naročito promišljanje Božje o njemu i bogodana mu mudrost. 

Stigavši najzad u Hilendar, prepodobni ga zateče pred padom: jer branioci manastira dugo 
već  vremena  opsednuti  stradahu  od  gladi  i  žeđi,  i  već  behu  gotovi  da  se  predadu 
neprijateljima. Prepodobni Danilo odmah posla neke svoje iskusne i vične ljude, te se oni 
nekako probiše do mora, kupiše lađu pšenice, i dostaviše je manastiru. Zatim prepodobni 
najmi  u  okolini  Svete  Gore  naoružane  vojnike  za  zaštitu  Hilendara  od  neprijatelja.  A 
neprijatelji, čuvši da se iguman Danilo vratio u Hilendar i sabrao tamo vojnike, ne usudiše 
se da  te  godine napadnu manastir, nego  se rasejaše  po  svoj  Svetoj  Gori, svuda  harajući i 
pljačkajući. A kada  se,  po  opustošenju Svete  Gore, varvari vraćahu natrag, i  jedan odred 
njihov  prolažaše  u  blizini  Hilendara,  vojnici  što  se  nalažahu  u  Hilendaru  stadoše  moliti 
prepodobnoga Danila da im dopusti da napadnu neprijatelja. Prepodobni beše protiv toga 
ne  želeći  ih  izlagati  opasnosti  i  ranama.  Međutim  oni,  uzdajući  se  u  Gospoda  i  Prečistu 
Bogorodicu i u molitve prepodobnoga, načiniše zasedu na vrlo zgodnom mestu za napad, 
i tu iznenada napadoše na prolazeće varvare. Mnoštvo neprijatelja bi ranjeno, pobijeno, i 
mnogo  ih  vezanih  u  manastir  dovedeno,  i  mnogo  oružja  i  dragocenosti  zaplenjeno. 
Prepodobni  Danilo  vide  u  tome  očiglednu  pomoć  Božju,  uznese  plamenu  blagodarnost 
Bogu,  a  zaplenjene  dragocenosti  posla  na  poklon  kralju  Milutinu  po  nekolicini  vernih 
slugu. 

Posle toga prepodobni se ponovo dade u stroge monaške podvige, provodeći svo vreme u 
molitvi,  postu i bogorazmišljanju. Za svoje vrline,  velike trudove i mudrost  on kod  sviju 
steče veliku ljubav i poštovanje. 

Nakon nemnogo vremena pronese se vest po Svetoj Gori da se varvari ponovo spremaju 
da izvrše napad na Hilendar, sa namerom da ovoga puta potpuno svrše sa njim. Pohlepni 
na  bogatstvo  Hilendara,  oni  su  žudeli  da  ga  se  ma  na  koji  način  dokopaju.  Prepodobni 
Danilo,  doznavši  o  tome  i  očekujući  sebi  smrt  od  varvara,  ode  u  ruski  manastir  svetog 
Pantelejmona  k  svome  duhovnom  ocu  da  se  vidi  i  porazgovara  s  njim.  Tamo  se  on  sa 
svojim duhovnim ocem izdvoji u visoki manastirski pirg (= kulu), i provede s njim nasamo 
u razgovoru ceo dan i noć. Međutim neprijatelji nađoše sebi pomoćnike: potkupiše zlatom 
dva  hilendarska  služitelja,  koji,  zavedeni  đavolom,  obećaše  predati  im  prepodobnog 
Danila u ruke. I dok prepodobni boravljaše u Ruskom manastiru, neprijatelji smisliše da se 
zajedno  sa  potkupljenim  slugama  uvuku  na  neki  način  u  Ruski  manastir  i  uhvate 
prepodobnoga Danila. Zato oni noću odoše Ruskom manastiru. Potkupljene sluge stadoše 
kucati  na  manastirsku  kapiju,  moleći  da  ih  puste  unutra  radi  viđenja  sa  prepodobnim 
igumanom  Danilom  povodom  nekih  manastirskih  poslova.  Ali  se  oci  pobojaše,  i  ne 
pustiše ih sve do jutrenja. 

13
Prepodobni  Danilo,  obavešten  o  njima,  zamoli  da  ih  puste  k  njemu.  Kao  povod  svog 
dolaska  sluge  navedoše  neki  izmišljeni  razlog.  Nezlobiv  i  prostosrdačan,  prepodobni  im 
poverova.  No  u  praskozorje,  kada  prepodobni,  hodeći  pored  manastirskog  pirga,  čitaše 
Časove, ugleda u daljini kao neko jato ogromnih ptica. A kada se razvide, pokaza se da su 
to  čete  varvara.  Halačući,  oni  opkoliše  manastir  i  svim  silama  navaljivahu  da  probiju 
ma1nastirske  bedeme.  Najzad  provališe  unutra,  i  počeše  divljački  pljačkati  i  uništavati. 
Pritom  zahtevahu  da  im  predadu  igumana  Danila,  inače  će  manastir  do  temelja  srušiti  i 
spaliti. I stvarno, oni zapališe hram i kelije. Zatim naslagaše silna drva, daske i slamu oko 
pirga u kome se skrivao prepodobni, pa zapališe. Plamen se stade visoko dizati; sluge što 
behu  u  kuli  sa  prepodobnim,  strelama  zasipahu  s  kule  varvare,  i  mnoge  raniše  i  ubiše. 
Tada zaverenici koji behu sa tim slugama, počeše nagovarati ostale sluge da prepodobnog 
Danila predadu u ruke neprijateljima, da bi na taj način spasli svoje živote. No pronicljivi i 
prozorljivi  iguman  podvižnik  oseti  i  shvati  tu  izdajničku  zaveru,  i  mudro  se  snađe:  na 
vrhu  kule  bejaše  crkva,  ključeve  od  nje  prepodobni  uze  tajno,  pozva  sve  u  crkvu  da  se 
pomole  Bogu  i  da  se  oproste  među  sobom  pošto  su  na  domaku  smrti;  sam  pak  u  duši 
svojoj  neprestano  prizivaše  Gospoda  u  pomoć.  Kada  uđoše  u  crkvu,  onda  sluge,  verne 
prepodobnome,  na  ugovoreni  znak  iznenada  razoružaše  zaverenike,  pa  sa  prepodobnim 
Danilom  izađoše  iz  crkve  zaključavši  izdajice  u  njoj.  Međutim  plamen  već  dosezaše  do 
vrata; prepodobni naće malo vode i nešto vina, izli ih na oganj, te tako umanji silu ognja. 
Utom Gospod pokaza k njima milost Svoju: odjednom sa vrha Atona dunu silan prohladni 
vetar,  koji  stade  razgoniti  dim  i  gasiti  oganj,  i  svojom  svežinom  spase  od  nepodnošljive 
vrućine one što se nalažahu u kuli. Tako to trajaše do podne, kada neprijatelji izađoše iz 
manastira  i  rasporediše  se  da  ručaju.  Odjednom  među  njima  nastade  neka  pometnja  i 
uzbuna:  oni  dohvatiše  svoje  oružje,  poskakaše  na  konje,  i  brzo  odjuriše  od  manastira. 
Prepodobni Danilo sprva smatraše da je posredi neka njihova nova zamka ili lukavstvo, i 
ne  napuštajući  kulu  usrdno  vapijaše  ka  Gospodu.  Međutim  prođe  dosta  vremena  a 
neprijatelji se ne vraćahu. Najzad svetitelj doznade da su glavne starešine varvara ostavili 
Svetu  Goru  sa  svojim  vojnicima,  pa  su  zato  i  Oni  što  su  harali  i  zulumili  po  Ruskom 
manastiru  i  držali  u  opsadi  kulu  napustili  to  i  pobegli.  Doživevši  sve  to,  prepodobni 
uznese blagodarnost Bogu za takvo čudesno spasenje svoje. 

Ostavivši Ruski manastir, prepodobni Danilo sa svojom duhovnom decom i saputnicima 
uputi  se  u  svetogorski  Ksiropotamski  manastir  Svetih  Četrdeset  Mučenika,  što  je  na 
morskoj obali. Taj manastir je u svoje vreme bio mnogo pomognut Svetim Savom, prvim 
arhiepiskopom Srpskim. Tu prepodobni Danilo upisa sebe i svoje roditelje u manastirski 
pomenik.  I  pošto  provede  tamo  nekoliko  dana  u  molitvi,  on  se  vrati  u  svoj  manastir 
Hilendar. 

Posle  pustošenja  i  pljačkanja  Svete  Gore  u  toku  tri  i  po  godine  od  strane  pljačkaških 
latinskih  krstaša,  u  Svetoj  Gori  se  stade  postepeno  vaspostavljati  spokojstvo  i  redovan 

14
monaški život. Na očišćenju Balkana od ovih varvara zajedno su radili grčki car Andronik 
i srpski kralj Milutin. 

Kada se na Svetoj Gori zacari ponovo tišina i spokojstvo, prepodobni Danilo, uvek željan 
usamljennčkog  podvižničkog  molitvenog  tihovanja,  reši  da  se  povuče  sa  igumanskog 
položaja.  Tako,  za  igumana  Hilendarske  obitelji  bi  postavljen  njegov  učenik  Nikodim,  a 
oʹn  se  povuče  u  keliju  svetoga  Save  na  Kareji,  gde  se  u  svoje  vreme  podvizavao  u 
molitvenom  tihovanju  sam  sveti  Sava,  i  ostavio  vlastiti  Tipik  za  življenje  u  toj  njegovoj 
molčalnici. Prepodobni Danilo se svom dušom predade podvižničkom življenju po Tipiku 
svetoga  Save:  s  velikim  usrđem  i  ljubavlju  on  sve  vreme  provođaše  u  molitvi,  pošćenju, 
svenoćnom stajanju, metanijima, pesmopjenijima, i ostalim svetim podvizima, za kojima je 
čeznuo još od rane mladosti. Veliki i nepodražljivi behu njegovi monaški trudovi: strogim 
postom on moraše telo svoje; provodeći sve noći u molitvenom bdenju, pojanju psalama i 
metanijima, on do samog rasvitka ne davaše sebi ni najmanjeg odmora. Takim životom on 
steče  dar  obilnih  suza.  Mnoge  napade  i  lukavštine  priređivaše  mu  đavo  u  vreme  tih 
podviga;  ali  svetitelj  tada  skidaše  sa  sebe  krst  koji  je  uvek  nosio  na  prsima,  ograđivaše 
njime sebe sa verom i molitvom, i tako uništavaše i razvejavaše time sva lukavstva vražija. 
To  beše  njegovo  uobičajeno  oruđe  i  oružje  u  iskušenjima  i  napadima  na  njega  od  strane 
demona.  Prepodobni  sijaše  svojim  vrlinama,  tako  da  mnogi  monasi  Svete  Gore  stadoše 
dolaziti k njemu radi duhovne utehe i saveta. 

U  vreme  kada  se  prepodobni  Danilo  podvizavaše  u  Karejskoj  isposnici,  u  njegovoj 

otadžbini  Srbiji  nastade  rat:  protiv  kralja  Milutina  ustade  njegov  brat  Dragutin,  sa 
namerom da pomoću Ugarskoga kralja otme presto Milutina i na njega posadi svoga sina 
Urošicu.  Milutin  se  nađe  u  velikoj  opasnosti.  Bojeći  se  upada  neprijatelja,  on  smesti 
dragocenosti  svoje  u  manastiru  Banjska.  Ali  on  ne  imaćaše  poverljiva  čoveka,  kome  bi 
poverio  čuvanje  tih  dragocenosti.  Utom  episkop  Banjske  umre.  Tada  se  misao  kralja 
Milutina  zadrža  na  vrednom  Danilu,  bivšem  igumanu  Hilendarskom.  I  on  stade  slati  k 
njemu  u  Kareju  jednog  izaslanika  za  drugim,  pozivajući  ga  k  sebi.  Sav  predan 
usamljeničkim  podvizima,  prepodobni  Danilo  dugo  se  otkazivaše.  Ali  ga  neodstupne 
molbe  kraljeve  najzad  primoraše,  te  on  reši  da  ostavi  omiljeno  mesto  svoga  molitvenog 
podvižničkog tihovanja i samovanja. A zašto ga je kralj zvao, prepodobni nije znao. Kralj 
se neiskazano obradova dolasku svetoga Danila, obasu ga velikom ljubavlju, i uskoro mu 
u četiri oka podrobno ispriča svoju muku i neophodnu potrebu da se on, Danilo, primi za 
episkopa Banjske i da uzme pod svoju upravu manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde su 
smeštene  dragocenosti.  Ovaj  kraljev  predlog  i  molba  i  zahtev  silno  ogorči  prepodobnog 
Danila,  i  on  uporno  odbijaše  to  ne  želeći  se  rastati  sa  omiljenom  Svetom  Gorom  i 
tamošnjim podvižničkim molitvenim tihovanjem. 

Ali  kraljevi  razlozi  i  molbe,  i  stvarno  težak  položaj  kraljev,  prinudiše  najzad 
prepodobnoga da pristane, naročito kada mu kralj obeća da će ga, ako se pomoću Božjom 
srećno vrati iz rata, otpustiti u Svetu Goru. 

15
Tako  sveti  Danilo  bi  iosvećen  za  episkopa  Banjske  i  postavljen  za  nastojatelja  manastira 
svetoga Stefana. Tamo kralj tajno od svih uruči prepodobnome sve dragocenosti, i krenu 
sa vojskom protiv brata, iako to ni najmanje želeo nije. Po volji Božjoj rat se srećno svrši po 
kralja  Milutina.  Sveti  Danilo  bi  posrednik  ‐  mirotvorac  među  braćom:  izmiri  kralja 
Dragutina  i  Milutina;  ubedi  Dragutina  da  se  nasvagda  odrekne  pothvata,  uvredljivih  za 
hrišćanska osećanja. 

Posle toga episkop Danilo stade uporno moliti kralja Milutina da ga otpusti u Svetu Goru. 
Mada  kralj  pokušavaše  na  sve  moguće  (načine  ubediti  prepodobnoga  da  ostane  u 
otadžbini,  ovaj  nikako  ne  hte  na  to  pristati,  i  otputova  u  ljubljeni  Hilendar.  Tamo  se 
nastani  u  spomenutom  pirgu,  i  ponovo  se  predade  svojim  milim  pređašnjim  podvizima 
monaškim  sa  nepodražljivom  revnošću.  Kao  svagda,  tako  osobito  sada,  on  se  posvećuje 
čitanju i izučavanju knjiga Svetoga Pisma. A to čitanje i izučavanje Svetoga Pisma beše svo 
ograđeno  i  prožeto  molitvom,  postom,  bdenjem,  smirenoumljem,  radosnim 
samomučenjem, i ostalim svetim podvizima. Kroz sve to u svetog episkopa ‐ podvižnika 
pojača  se  njegova  davnašnja  želja  da  otputuje  u  Svetu  Zemlju  i  pokloni  se  tamošnjim 
hrišćanskim  svetinjama.  Smatrajući  da  je  sada  najzgodnije  vreme  za  to,  on  se  stade 
spremati za put. 

Za  tu  svetiteljevu  nameru  saznade  u  Srbiji  kralj  Milutin,  i  veoma  se  ožalosti,  jer  mu  je 
episkop Danilo i sada, u 1316. godini, kao i do tada bio veoma potreban kao čovek u koga 
je on imao potpuno poverenje i čije je savete visoko cenio. I kralj stade uporno prizivati k 
sebi  preosvećenog  Danila  i  moliti  ga  da  odloži  svoje  nameravano  putovanje  u  Svetu 
Zemlju i dođe u Srbiju, i tako i ovom prilikom dokaže ljubav i odanost k njemu. 

Ne  znajući  kraljeve  namere,  sveti  Danilo  ispuni  usrdne  kraljeve  molbe  i  po  treći  put 
doputova u Srbiju. Kralj se veoma obradova dolasku episkopa Danila i odlučno mu izjavi 
da ga više neće pustiti od sebe, pošto mu je potreban kao nastavnik i savetnik. Preosvećeni 
Danilo,  videći  da  ništa  ne  pomažu  ni  otkazi  ni  molbe,  sa  tugom  za  omiljenom  Svetom 
Gorom  smerno  reče:  ʺNeka  je  za  sve  blagosloveno  ime  Gospodnjeʺ.  Pošto  pak  Banjska 
episkopija  beše  ukinuta,  kralj  uputi  episkopa  u  arhiepiskopiju  k  arhiepiskopu  Srpskom 
Savi  III,  koji  mu  dodeli  u  svome  domu  keliju,  kao  budućem  svom  prejemniku,  jer  kralj 
Milutin, nagovarajući episkopa Danila da se vrati u Srbiju, obeća mu presto svetoga Save. 

Arhiepiskop  Sava  III  uskoro  umre.  Na  arhiepiskopski  presto  bi  uzdignut,  verovatno  po 
preporuci  svetoga  Danila,  njegov  učenik,  hilendarski  iguman  Nikodim,[19]  koji  je  sijao 
pobožnošću i vrlinama, a sveti Danilo bi postavljen za episkopa Humskog, 1317. godine. 

Najzad, stari kralj Milutin se razbole, i posle kratke bolesti u svom dvorcu u Nerodimlju, 
izdahnu  na  rukama  svetoga  Danila,  20.  oktobra  1320.  godine.  Sveti  Danilo,  kao  njegov 
bivši  duhovni  otac,  uze  učešća  u  sahrani  kralja  u  njegovoj  zadužbeni,  manastiru  svetog 
Stefana u Banjskoj, saglasno davnašnjoj želji pokojnoga kralja. 

16
Posle  kralja  Milutina  na  presto  stupi  njegov  sin,  sveti  Stefan  Dečanski.[20]  Odmah  posle 
svog krunisanja on prizva i približi sebi episkopa Danila, koga je iz mladosti svoje zavoleo 
i cenio kao mudrog savetnika njegovog oca, a naročito kao svog pomoćnika i zaštitnika u 
teškim  nevoljama.  Blagodareći  zauzimanju  i  posredovanju  episkopa  Danila  Stefan 
Dečanski  je  oslobođen  iz  zatočenja  u  Carigradu  i  konačno  pomiren  sa  ocem,  kraljem 
Milutinom. 

Sada,  preosvećeni  Danilo  postade  novome  kralju  prvi  učitelj,  savetnik  i  pomoćnik.  U 
početku svoje vladavine Dečanski se nađe u mnogim teškoćama, kako unutrašnjim tako i 
spoljašnjim.  Novi  kralj  se  morao  braniti  od  unutrašnjih  neprijatelja  i  suparnika  svojih: 
svoga  brata  od  strica  Vladislava,  sina  kralja  Dragutina,  i  svoga  rođenog  brata  po  ocu 
Konstantina. Isto tako valjalo je braniti i sebe i Srbiju i od spoljašnjih neprijatelja. Bugarski 
car Mihail otera od sebe svoju ženu Nedu, sestru Stefana Dečanskog, i rađaše na zbliženju 
i  savezu  sa  Grcima  protivu  Srba.  Stefan  Dečanski  je  morao  i  da  se  oružjem  brani  i  da 
pribegava mirnim pregovorima. Za takve pak pregovore ne beše tada čoveka sposobnijeg 
od  episkopa  Danila.  Kralj  Dečanski  poveri  episkopu  Danilu  vođenje  tih  pregovora  i  sa 
bugarskim  carem  Mihailom  i  sa  grčkim  carem  Andronikom  Mlađim.  I  on  obavi  te 
pregovore sa potpunim uspehom. 

No vršeći razna kraljeva poslanstva i obasipan ljubavlju i pažnjom i počastima od strane 
kralja,  episkop  Danilo  nije  mogao  zaboraviti  svoje  omiljeno  usamljeničko  podvizavanje  i 
molitveno  tihovanje  u  Svetoj  Gori.  Zato  on,  posle  ovih  uspešno  izvršenih  poslanstava, 
otputova  opet  u  Svetu  Goru.  No  u  vreme  tog  njegovog  odsustvovanja,  u  Srbiji  umre 
arhiepiskop Nikodim, 13. maja 1324. godine. Kralj Stefan Dečanski odmah stade pozivati 
iz Svete Gore svetoga Danila, ne izveštavajući ga ništa o svojoj nameri, samo ga pozivajući 
da mu dođe radi savetovanja. Prepodobni Danilo se odazva pozivu i dođe u Srbiju. Tada 
Sabor sve zemlje Srpske, sazvan kraljem, jednoglasno izabra 14. septembra, na Krstovdan, 
1324.  godine  episkopa  Danila  ʺza  arhiepiskopa  svih  Srpskih  i  primorskih  zemaljaʺ.  U  to 
vreme episkopu Danilu beše pedeset godina. 

Stupivši na presto svetoga Save, arhiepiskop Danilo se svom dušom svojom predade radu 
na  dobro  Crkve  svoje  tako  voljene  otadžbine.  Sam  stub  i  primer  pobožnosti,  mudrosti  i 
revnosti, on bogomudro vladikovaše: dizaše i ukrašavaše crkve, prosvećivaše pastvu svoju 
evanđelskom  prosvetom,  svuda  i  svime  radeći  na  tome  da  duše  svoje  pastve  sačuva  od 
raznih  zabluda  i  utvrdi  u  večnoj  Istini  Hristovoj.  Zato  je  mnogo  radio  na  prosvećivanju 
sveštenstva  i  širenju  svetih  i  sveštenih  knjiga.  Sav  se  zalagao  da  se  bogosluženje  vrši 
pravilno i blagoljepno. 

Sveti  Danilo,  u  svojoj  raznovrsnoj  delatnosti  evanđelskoj,  išao  je  stopama  svetoga  Save  i 
njegovih najboljih naslednika. Nastavljao je što su dobri i revnosni arhiepiskopi započeli, i 
ispravljao  što  su  slabi  pokvarili.  Milutinov  pomagač,  on  kao  da  se,  nehotice,  takmičio  sa 
svojim kraljem u množini, lepoti i bogatstvu zadužbina. Spomenuti samo najvažnije, biće 

17
dosta. Podigao je u Peći hram Bogorodice Odigitrije ‐ Putevoditeljke, s dva mala hrama u 
njoj,  svetom  Jovanu  i  svetom  Arseniju,  gde  je  nabavio  grčke  knjige  i  osigurao  službu 
grčkim monasima. Sagradio je crkvicu svetog Nikole kraj svoje velike zadužbine. Smislio 
je  i  izveo  ispred  Pećskih  hramova  krasnu,  ikonopisanu,  pripratu  s  patosom.  Sazidao  je 
pirg,  s  crkvicom  svetog  Danila  na  vrhu  i  sa  zvonima,  s  Primorja  mučno  dovezenim. 
Završio  je  prekinutu  obnovu  Žiče,  opustelu  od  Kumana,  pokrio  ju  je,  digao  je  stub, 
ikonopisao trpezariju i podigao jednu drvenu zgradu. Mudar i rečit, imao je dara i veštine 
za  svako  zemaljsko  delo.  Graditelj  i  saditelj,  sveti  arhiepiskop  je  pravio  od  pustoši  i 
divljine  pitomu  i  uljuđenu  zemlju.  Pri  svakom  poslu  je  neodstupno  stajao,  dok  ga  nije 
dovršio.  Osim  velikih  zadužbina,  on  je  još  u  Magliču  obdario  crkvu  svetoga  Đorća, 
podigao  je  palate  i  sagradio  kelije.  U  Jelšici  je  podigao  crkvu  svetog  Mihaila  i  dvor.  U 
Lizici  je  obnovio  crkvu  svetoga  Save.  Sve  svoje  zadužbine  opkolio  je  vinogradima, 
voćnjacima i vrtovima. Gde nije stigao podići crkvu od kamena, gradio ju je od drveta. 

Sveti  arhiepiskop  Danilo  znamenit  je  ne  samo  kao  pobožni  podvižnik,  crkveni  i  državni 
radnik, nego i kao veoma prosvećen čovek i pisac. Njegov prisni učenik, koji je i napisao 
njegov Život, svedoči da je Danilo bio veoma načitan, mnogo voleo knjigu i brinuo se za 
širenje knjige u Srbiji. Kao pisac on je ostavio čuveno delo: ʺŽivoti kraljeva i arhiepiskopa 
srpskihʺ. 

Neumoran u službi Bogu do kraja života, smiren monah i hrabar ratnik, dubok mislilac i 
okretan  državnik,  iskren  isposnik  i  ʺiskusan  delima...  svetovnoga  životaʺu  oduševljen 
umetnik  i  savestan  književnik,  pun  misli  o  nebeskom  životu  i  potpuno  predan 
obrađivanju  zemlje,  sav  na  nebu  dušom,  i  sav  na  zemlji  sa  nebeskom  Istinom,  sveti 
arhiepiskop Danilo mirno se upokojio u Gospodu u vreme cara Dušana noću između 19. i 
20. decembra 1337. godine. 

Veliki  monah,  veliki  podvižnik,  veliki  jerarh,  veliki  trudoljubac  i  veliki  rodoljub,  svet 
dušom i umom i srcem, on se još za života udostojio od Gospoda dara čudotvorstva. Na 
prestolu  svetoga  Save  kao  arhiepiskop  proveo  četrnaest  godina  i  tri  meseca.  Njegovim 
molitvama, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i nas grešne, i udostoj nas svom dušom služiti 
Tebi kroza sve vekove. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

JOVANA KRONŠTATSKOG ČUDOTVORCA 

  

18
EVO  drugog  Svetog  Nikolaja  Čudotvorca:  po  sili  vere,  po  sili  molitve,  po  sili  ljubavi,  po 
sili milostivosti, po sili svih svetih evanđelskih vrlina, i stoga po sili čudotvorstva. Da, isti 
svemoćni  Gospod  Hristos  je  i  u  Svetom  Nikolaju  Čudotvorcu  i  u  Svetom  Jovanu 
Kronštatskom  Čudotvorcu.  Večito  je  sveistinita  blagovest  i  u  jednom  i  drugom:  ʺIsus 
Hristos je isti juče i danas i vavek (Jevr: 13, 8). Isti On ‐ Svečudesni Spasitelj, i isti Njegovi 
Svetiteljiʺ: Apostoli, MučeNici, Ispovednici, Besrebrenici, Prepodobnici, Pravednici, jer On 
‐  Svečovekoljubivi  živi  i  dela  u  svima  njima  i  kroza  sve  njih  u  sva  vremena,  pa  i  u  naše 
vreme. A Sveti Jovan Kronštatski je, tako reći, naš savremenik, upokojio se 20. decembra 
1908. Svetootački  pravedan i sav  hristonosac,  On apostolski sveto živi i dela i čudotvori. 
Njegova  vera,  apostolski  sveta,  silna  i  svemoćna,  čini  apostolska  čudesa.  On  prohodi 
ogromnu  zemlju  Rusku,  čineći  bezbrojna  i  neiskazana  čudesa.  Njemu  se  sa  svih  strana 
Rusije  obraćaju  za  pomoć,  za  isceljenja,  za  savet.  Često  puta  on  nema  kad  ni  da  pročita 
bezbrojne  telegrame,  pisma,  molbe,  kojima  mu  se  obraćaju  za  pomoć.  On  ih  na  svetoj 
proskomidiji  blagoslovi,  moleći Gospoda  da  ispuni  molbe  molilaca;  i  na  njegove  molitve 
bivaju isceljenja po ogromnoj zemlji Ruskoj. Eto, o takvom je Svetiteʺ lju Božjem reč. Nema 
sumnje,  njegova  pomoć  s  neba  potrebna  je  svima  nama  ljudima  koji  živimo  u  ovom 
izgubljenom raju što se zemlja zove. 

Sveti  otac  Jovan  Iljič  Sergijev,  docnije  nazvan  Kronštatski,  po  mestu  svoga  svešteničkog 
službovanja, rodio se 19. oktobra 1829. godine (po starom kalendaru) u siromašnom selu 
Suri,  Arhangelska  gubernija,  na  krajnjem  severu  Rusije.  Njegovi  roditelji,  Ilja  i  Teodora, 
bili  su  siromašni,  ali  veoma  pobožni  i  čestiti  ljudi.  Otac  mu  je  bio  pojac  i  služitelj  pri 
mesnoj  crkvi  svetog  oca  Nikolaja,  sagraćenoj  od  drveta  u  XVII  veku,  u  kojoj  su  sasudi, 
zbog siromaštva, bili od olova. Pošto je od rođenja bio veoma slab i davao utisak da neće 
dugo živeti, roditelji požure i odmah ga krste. Na krštenju dadu mu ime Jovan, po imenu 
svetog Jovana Rilskog, čiju uspomenu Crkva proslavlja toga dana. Posle krštenja mališan 
se brzo oporavi i očvrsne. 

Kad  mu  je  bilo  6  godina,  on  jednoga  dana  u  sobi  vide  Božjeg  anđela,  koji  je  blistao 
nebeskom svetlošću, i veoma se uplaši. Ali mu anđeo reče da se ne plaši, jer je on njegov 
anđeo čuvar, koji će ga svuda pratiti, čuvati i spasavati od svake opasnosti, i sa njim će biti 
u toku celog njegovog života. 

Mali Vanja (tako su ga roditelji zvali od milošte) uvek je sa ocem odlazio u crkvu i zavoleo 
crkvene knjige i službe. Kasnije je češće govorio da je svu svoju pobožnost pocrpeo čitajući 
bogoslužbene knjige. 

Živeći u surovim uslovima krajnje materijalne oskudice, on se još od detinjstva upoznao sa 
nemaštinom  i  nevoljama  koje  ona  donosi.  To  je  na  njega  uticalo  da  bude  zamišljen, 
pribran,  povučen  u  sebe  i  saosećajan  prema  siromašnima  i  stradalnicima.  Dečje  igre  i 
razonode,  svojstvene  deci  njegovog  uzrasta,  njega  nisu  privlačile.  Njegovo  srce  gorelo  je 

19
ljubavlju prema Bogu, crkvi i bogosluženju. Pomažući ocu u crkvi, on je uz njega učio da 
čita i piše, ali mu je to teško išlo. 

Kad je stasao za školu, a ove u selu nije bilo, roditelji skupe poslednju paru i upišu ga u 
parohijsku školu u Arhangelsku. Iako je voleo školu i knjigu, učenje mu je teško išlo: teško 
je shvatao i pamtio. To ga je mučilo i podsticalo da se moli Bogu za pomoć, osobito noću, 
kad su njegovi drugovi spavali. Posle jedne takve tople molitve, Gospod je izlio na njega 
izobilne  darove  svoga  Svetoga  Duha  i  on  je  posle  toga  postao  najbolji  učenik  u  svom 
razredu. O tome on svedoči u svome dnevniku ʺMOJ ŽIVOT U HRISTUʺ: ʺJa sam voleo da 
ustajem na molitvu noću, kad svi spavaju, kad je tišina. Najviše i najčešće sam se molio da 
mi Gospod podari svetlost razuma na utehu mojih roditelja. Tako, jedno veče, kad su svi 
zaspali, ja sam opet pao na kolena i počeo da se molim vatreno. Ne znam koliko sam se 
molio, ali me je nešto svega potreslo. U tom trenutku kao da je neka zavesa spala sa moga 
uma i očiju, i namah mi je bilo u glavi jasno sve što je učitelj toga dana predavao. Na duši 
mi  je  laknulo  i  umesto  dotadanje  tuge,  obuzela  me  je  radost.  Po  svršetku  molitve  legao 
sam  i  zaspao  tako  mirno  i  spokojno,  kao  nikad  dotle.  Čim  se  jutro  ukazalo,  ustao  sam, 
dohvatio  knjige  i  počeo  da  čitam.  Na  moju  veliku  radost,  čitao  sam  lako,  shvatio  sve 
pročitano  i  mogao  da  prepričam.  U  učionici  mi  se  nije  sedelo  onako  kao  pre:  sve  sam 
shvatao  i  pamtio.  Učitelj  je  dao  zadatak  iz  aritmetike.  Ja  sam  ga  izradio  i  učitelj  me 
pohvalio.  Brzo  sam  napredovao  u  učenju  i  od  poslednjeg  po  uspehu  izbio  među  prve. 
Dalje mi je bivalo sve lakše. Učilište sam završio kao jedan od najboljih i bio sam preveden 
u seminariju (bogosloviju). 

Seminariju u Arhangelsku završio je kao prvi u razredu i primljen je kao državni pitomac 
u Petrogradsku duhovnu akademiju. 

Za vreme školovanja u Akademiji umre mu otac i mati mu ostane bez sredstava za život. 
To ga je mnogo ožalostilo i bacilo u brigu kako da pomogne majci. Razmišljajući o tome, 
njemu padne na um da se prihvati prepisivanja lekcija svojim imućnijim drugovima i tako 
dođe do novca, kojim bi pomogao majci. Dok su njegovi drugovi noću spavali, on se bavio 
prepisivanjem i tako zaraćivao po 10 rubalja mesečno, koje je sve slao majci. 

Za vreme studija u Akademiji on je pomišljao da se po završetku zamonaši i kao misionar 
ode među neznabošce u Sibir, ali je Promisao Božji imao drugi plan sa njim. Razmišljajući 
o  svome  budućem  služenju  Crkvi  Hristovoj  on  jedne  večeri  zaspi  i  u  snu  vidi  sebe  kako 
kao  sveštenik  služi  u  hramu  svetog  apostola  Andreje  Prvozvanog  u  Kronštatu,  u  kome 
dotle  nije  bio.  Time  mu  je  Bog  ukazao  polje  njegove  pastirske  delatnosti.  Volja  Božja  je 
htela da on posluži Crkvi kao parohijski sveštenik. Saglasno takvom svom planu Gospod 
udesi  te  Jovan  po  završetku  Akademije  uzme  za  suprugu  Jelisavetu,  kćer  protojereja 
kronštatskog, i njemu ponude parohiju pri hramu svetog apostola Andreja Prvozvanog. U 
braku on je sa suprugom živeo kao sa sestrom, devičanski. 

20
12.  decembra  1855.  godine  rukopoložen  je  za  sveštenika  i  upućen  na  dodeljenu  mu 
parohiju. Kad je stupio u hram svetog apostola Andreja, on je stao zadivljen, jer je to bio 
hram koji je on u snu ranije video. 

Grad Kronštat, sa tvrđavom, nalazi se na ostrvu Kotlino, udaljenom od ušća reke Neve 26 
kilometara, zatvara pristup Petrogradu i smatra se njegovim predgrađem. Ovo predgrađe 
bilo  je  mesto  administrativnog  progona  iz  prestonice  poročnih  ljudi  (skitnica,  pijanica  i 
drugih).  Ovi  ljudi  smeštali  su  se  izvan  grada,  u  zemunice  i  kolibe,  vukli  se  po  ulicama, 
prosili i pijančili. Sem ovih, u Kronštatu je bilo mnogo i fizičkih radnika u pristaništu, koji 
su  vršili  pretovare  sa  velikih  morskih  lađa  (koje  zbog  plitke  vode  nisu  mogle  doći  do 
Petrograda)  u  manje,  ruske,  i  sa  ovih  u  veće,  inostrane  lađe.  I  ovi  radnici  sa  svojim 
porodicama  naseljavali  su  se  oko  grada.  Ljudi  su  pijančili,  a  žene  sa  decom  živele  u 
krajnjoj oskudici, gladi i hladnoći. 

I odjednom, po Božjem Promislu, usred toga duhovnog mraka zablistao je sjajni zrak Božje 
milosti i ljubavi u licu oca Jovana. Novi mladi sveštenik, otac Jovan, počeo je da posećuje 
te  kolibe  i  zemunice  i  bedne  udžerice.  On  je  tešio  napuštene  majke,  zabavljao  i  milovao 
njihovu  decu,  dok  su  one  prale,  pomagao  novčano,  učio  i  savetovao  pijanice.  Svu  svoju 
platu razdavao je bednicima; a kad bi mu nestalo novca; skidao je sa sebe haljinu i obuću i 
bez njih se vraćao kući. 

U početku ovi grubi i surovi ljudi, koje je društvo prezrelo i odbacilo, nisu mogli da shvate 
plemenite pobude njihovog pastira, pa su na njega gledali popreko i čak neprijateljski. Ali 
njegova neobična dobrota, samopožrtvovanje i materijalna pomoć otvorili su im oči da u 
njemu  vide  Božjeg  poslanika  i  svoga  prijatelja,  dobrotvora  i  spasioca.  0  tome  duhovnom 
preporodu  pastve  potresno  svedočanstvo  pruža  ispovest  jednog  zanatlije:  ʺKad  je  otac 
Jovan došao u Kronštat, meni je bilo 22‐23 godine. Sad sam starac, ali se vrlo dobro sećam 
svog prvog susreta sa baćuškom (ocem) Jovanom. U mojoj porodici bilo nas je četvoro: ja, 
žena i dvoje dece. Ja sam radio i pijančio, a porodica gladovala. Žena je bila prinuđena da 
krijući prosi. Stanovali smo u bednoj kolibi. Jednog dana vraćam se iz grada polupijan, i 
vidim  u  svojoj  kolibi  mladog  sveštenika,  sedi  i  na  krilima  drži  moga  sinčića,  nešto  mu 
umiljato priča, a dete ozbiljno sluša. U tom trenutku baćuška je ličio na Hrista sa ikone koji 
blagosilja decu. Ja sam hteo da ospem grdnju na baćušku, ali njegove blage i ozbiljne oči 
obuzdale su me, i umesto besa mene je obuzeo stid. Ja sam oborio oči, a on, osećam, gleda 
u mene, direktno u dušu, i poče da govori. Ne smem sve da ponovim šta je tom prilikom 
izgovorio.  Rekao  je  da  je  moja  kolibica  raj,  jer  gde  su  deca,  tamo  je  uvek  i  toplo  i  lepo,  i 
ovaj  raj  ne  bi  trebalo  menjati  za  dim  krčme.  On  me  nije  okrivljavao,  nego  me  je 
opravdavao  i  prijateljski  savetovao.  Ja  sam  ćutao  i  slušao.  Njegove  reči  duboko  su  se 
urezale u moju dušu i izvršile prelom u mome životu. Po njegovom odlasku ja sam dugo 
ćutao,  gotov  da  zaplačem.  Žena  ćuti  i  gleda  na  mene.  Od  toga  časa  ja  sam  postao  drugi 
čovekʺ ... 

21
Saparosi oca Jovana, sveštenici Andrejevskog hrama, ne samo nisu imali razumevanja za 
ovakvu  pastirsku  delatnost  oca  Jovana  nego  su  ga  duže  vremena  ismejavali  i  u  zlobnoj 
nameri  primećivali  njegovoj  supruzi:  ʺTvoj  dobričina  i  danas  se  bosonog  vratio  kućiʺ. 
Njima  je  smetalo  i  to  što  je  on  svu  svoju  platu  razdavao  sirotinji,  pa  su  kod  eparhijske 
vlasti udesili da se njegova plata ne daje njemu nego njegovoj ženi. Ali Gospod nije hteo 
da liši svoga slugu mogućnosti da i dalje čini dobra dela. Po Božjem Promislu postavljen je 
za  veroučitelja  u  Realnoj  gimnaziji  sa  mesečnom  platom,  kojom  je  mogao  slobodno 
raspolagati. I on je i dalje činio dobra dela. 

I  pored  velike  zauzetosti  poslovima  u  parohiji,  on  je  punih  25  godina  vršio  dužnost 
veroučitelja.  Od  prvog  dana  svoga  rada  u  gimnaziji  on  je  osvojio  srca  dece,  koja  su  sa 
najvećom radošću dočekivala njegove časove. Njegove pouke disale su takvom silom vere, 
da  je  svaka  reč  duboko  prodirala  u  dušu.  Njegova  predavanja,  puna  roditeljske  ljubavi, 
upijala  su  se  u  dušu  doživotno.  Njegova  plamena  vera,  koja  je  izvirala  iz  svake  njegove 
reči,  prenosila  se  i  na  decu,  zagrevala  njihova  srca  i  pokretala  na  takmičenje  u  dobru: 
učenju, poslušnosti prema roditeljima, nastavnicima i starijima, druželjublju i uzajamnom 
bratskom  pomaganju,  urednom  pohađanju  crkve  i  bogosluženja,  dobročinstvima, 
urednom obavljanju svih svojih dužnosti, obuzdavanju i savlađivanju svojih zlih  nagona 
itd. 

Svi njegovi  učenici, od kojih  su  mnogi  dospeli  kasnije na  najviše položaje u građanskoj  i 

vojnoj službi (lekari, inženjeri, sudije, advokati, državni savetnici, generali, admirali itd.), 
u svojim sećanjima na svoje đačko doba govorili su da su im od svih školskih časova bili 
najprijatniji  i  za  formiranje  njihovih  ljudskih  karaktera  najkorisniji  časovi  veronauke  oca 
Jovana.  To  potvrđuje  i  zahvalna  gramata  đačkih  roditelja,  predata  ocu  Jovanu  prilikom 
napuštanja veroučiteljske službe u gimnaziji. U njoj se veli: 

ʺTi deci nisi predavao suvu sholastiku, nisi im izlagao mrtvu formulu ‐ tekstove i izraze, 
nisi od njih zahtevao samo da napamet nauče lekcije; Ti si u prijemčive duše sejao samo 
životvorne reči Božje. 

Mnoštvo dece prošlo je kroz svetu školu Tvoju. Mnogi Tvoji učenici nalaze se na raznim 
stepenima  i  zvanjima  u  službi  Cara  i  Otadžbine,  i  svi  oni,  nadahnuti  Tobom  i  Tvojim 
svetim  opštenjem  sa  njima,  pamte  Tvoju  ljubav,  pouke,  Tvoje  časove,  i  svi  oni 
blagosiljajući  Te,  sa  pobožnošću  sećaju  se  onih  nezaboravnih  časova,  koje  su  proveli  s 
Tobom. 

Ti  sam,  ne  primećujući  to,  svojom  plamenom  ljubavlju  prema  Bogu  i  beskrajnim 
milosrđem  prema  ljudima,  svojom  živom  rečju  zapalio  si  u  svojim  učenicima  svetlost 
istinskog Bogopoznanja, a svojim svetim primerom i milosrđem ispunio si njihova mlada 
srca strahom Božjim, verom, nadom u Boga i ljubavlju prema Njemu i prema svojoj braći. 

22
Neka zahvalnost nas, očeva i matera, bude kao mirna molitva k Bogu za Tebe, da On izlije 
na Tebe od svoga svesvetog prestola toliko duhovne radosti, koliko si nam Ti pružio utehe 
u našoj deci, u njihovom dobrom ponašanju i uspesimaʺ. 

U  njegovoj  pastirskoj  brizi  i  staranju  prvo  mesto  zauzimala  je  gradska  nezaposlena 
sirotinja,  koju  je  on  svim  raspoloživim  sredstvima  pomogao.  Ali  kako  ta  njegova 
pojedinačna  pomoć  nije  bila  u  stanju  da  radikalno  reši  ovaj  gorući  problem,  on  1872. 
godine preko gradskog lista ʺKronštatski vesnikʺ učini dva apela na sve ljude dobre volje, 
da  svojim  prilozima  omoguće  podizanje  ʺDoma  trudoljubljaʺ,  u  kome  bi  nezaposleni 
dobili  zaposlenje  i  još  jevtinu  hranu  i  prenoćište.  U  ovim  apelima  on  je  verno  i  slikovito 
izneo teško stanje gradske sirotinje kao i koristi koje bi ostvarenje njegovog plana donelo. 

Bog je blagoslovio njegovu plemenitu nameru, te je njegov apel našao na povoljan odziv. 
Skupljenim  prilozima  podignuto  je  četvorospratno  zdanje  ‐  prvi  u  Rusiji  ʺDom 
trudoljubljaʺ, koji je osvećen 12. oktobra 1882. godine. 

Ko god je želeo, mogao je u ʺDomu trudoljubljaʺ da dobije posao, na primer: da lepi kese, 
trli  konoplje  itd.,  i  kao  nagradu  dobije  zdravu  i  situ  hranu,  izvesnu  novčanu  nagradu  i 
skromno ali čisto prenoćište. 

U sastav ʺDoma trudoljubljaʺ ulazile su sledeće ustanove: 1. Radionica za obradu konoplje, 
u  kojoj  je  tokom  godina  radilo  do  25.000  radnika.  2.  Ženska  radionica  koja  je  imala  tri 
odeljenja:  modno,  za  izradu  veša  i  vezova.  3.  Obućarska  radionica  u  kojoj  su  se  dečaci 
obučavali obućarskom zanatu pod rukovodstvom iskusnog majstora. 4. Narodna kuhinja 
u  kojoj  su se  za  neznatnu  cenu  izdavali  obedi,  a  prazničnim  danima  davali  besplatno  za 
nekoliko stotina osoba. 5. Noćno utočište koje je iz davalo prenoćište za 3 kopejske (pare). 
6 Besplatno prihvatilište siromašnih žena. 7. Besplatno ambulantno lečilište. 8. Nedeljna i 
praznična predavanja ‐ tumačenja Evanđelja i ruske istorije. 9. Besplatna narodna osnovna 
škola.  10.  Večernji  kursevi  ručnog  rada.  11.  Kurs  ženskog  rada.  12.  Besplatna  dečja 
biblioteka  pri  osnovnoj  školi.  13.  Besplatna  čitaonica.  14.  Nedeljna  škola.  15.  Crtački 
kursevi. 16.  Utočište za  siromašne  i  dečje obdanište. 17. Drugo utočište za maloletne oba 
pola. 18. Vangradski Dom milosrđa koji je nosio ime oca Jovana i služio za utočište deci u 
toku leta. 19. Dom Andrijevskog parohijskog starateljstva u kome se svake godine na ime 
pomoći sirotinji izdavalo nekoliko hiljada rubalja. 

U Domu je bila uređena i domaća crkva, posvećena svetom Aleksandru Nevskom. 

Šest godina kasnije, 1888., uspelo je ocu Jovanu da podigne trospratni dom od kamena za 
prenoćište. 

ʺDom trudoljubljaʺ sa ovim zgradama ‐ to je bio čitav grad, pun žive i smišljene aktivnosti. 
Starateljstvo  Doma  sačinjavala  su  lica  iz  svih  društvenih  klasa.  Meću  njima  nije  bilo 
nikakve  podele,  svi  su,  kao  jedna  složna  porodica,  zajednički  radili  na  suzbijanju  bede  i 

23
nemaštine u društvu. U svom poslu starateljstvo se nije rukovodilo nikakvim partijskim ili 
sebičnim ciljevima: činilo je dobro svima potrebitim, bez obzira na narodnost i veru. 

Iako je ovolike zgrade podigao, otac Jovan je i dalje stanovao u maloj skromnoj kućici, gde 
se u njegov stan ulazilo kroz kuhinju. 

On je bio neumoran trudbenik i graditelj. Na njegovu inicijativu, ili njegovim sredstvima i 
uz njegovu pomoć, podignute su mnoge crkve i manastiri. Najčešće se sve to započinjalo 
bez  pripremljenih  sredstava.  Ali  je  bilo  dovoljno  samo  da  se  među  osnivačima  ili 
pokretačima nađe ime oca Jovana, ili da se on za nešto zauzme, da on neko delo blagoslovi 
‐ potrebna sredstva pristizala su sa svih strana, i preduzeta akcija završavala se uspešno i 
onda,  kad  su  za  okončanje  bili  potrebni  milioni  rubalja.  Tako  je  u  Petrogradu  podignut 
manastir  dvanaestorici  svetih  Apostola,  a  od  naroda  prozvan  ʺJovanovskiʺ,  čija  je 
izgradnja koštala milion i po rubalja. 

Sredstvima oca Jovana podignut je u njegovom mestu rođenja, selu Suri, ženski manastir i 
škola. Zatim crkva u Arhangelsku i ženski manastir u Jaroslavskoj guberniji, Pored ovoga, 
sredstvima  koja  su  mu  poštovaoci  stavljali  na  raspoloženje  pomogao  je  zidanje  mnogih 
crkava i manastira širom Rusije. 

Otac  Jovan  bio  je  retka  pojava  među  ljudima,  duhovni  gorostas,  sasud  pun  izobilne 
blagodati Božje, koja se preko njega izlivala na sve ljude. U njegovom karakteru zapažaju 
se  mnoge  izuzetne  crte,  koje  ga  izdvajaju  od  ostalih,  običnih  ljudi.  To  su:  molitvenost, 
asketizam, siromaštvo, smirenje, krotost i ljubav. 

Molitvenost. Otac Jovan bio je veliki molitvenik. U svojim molitvama Bogu on se obraćao 
kao  što  se  sin  obraća  svome  ocu:  sa  velikom  slobodom  i  čvrstom  verom  da  će  dobiti  što 
moli.  Skoro  uvek  molio  se  klečeći  i,  najčešće,  svojim  rečima,  naglašavajući  neke  od  njih, 
prema prilikama i potrebama. Molio se pribrano, verno, svim svojim bićem i snagom, da 
su  mu  često  graške  znoja  oblivale  lice  i  suze  kapale  iz  očiju.  Za  vreme  molitve  on  je 
duboko ponirao u duh i smisao svake reči. Na taj način njegova molitva nije bila šablonsko 
i  mehaničko  ređanje  reči  već  izliv  srca  i  duše,  celog  bića  njegovog.  Molitva  mu  je  bila 
duhovna hrana, bez koje on nije mogao ni danju ni noću. Često je dobar deo noći proveo u 
šetnji  po  bašti,  pevajući  poluglasno  psalme  i  molitve.  Pored  svakodnevne  večernje  i 
jutrenje,  služio  je  svakog  dana  i  svetu  Liturgiju.  Za  vreme  bogosluženja,  osobito  svete 
Liturgije,  on  je  duhom  svojim  prosto  goreo,  kao  oganj.  Lice  mu  je  sijalo  nebeskom 
svetlošću  i  zračilo  svetlost  i  toplotu.  On  se  tada  duhom  svojim  uznosio  na  nebo,  pred 
presto  Svevišnjega,  u  društvo  anđelskih  sila.  Ovakva  blagodatna  izmena  kod  njega  je 
nastupala obično na Liturgiji, posle čitanja Simvola vere i reči: ʺStojmo smerno, stojmo sa 
strahomʺ...  Svojom  molitvom  i  ovakvom  blagodatnom  izmenom  on  je  veoma  snažno, 
često  i  potresno,  delovao  na  prisutne:  njima  se  kosa  podizala  uvis  i  žmarci  strujali  kroz 
telo, gledajući ga i slušajući njegove plamene molitve. 

24
Njemu  je  molitva  bila  nasušna  potreba.  ʺJa  se  gasim,  umirem  duhovno,  kad  ne  služim 
nekoliko dana u hramuʺ, govorio je on, ʺi plamtim, oživljavam dušom i srcem, kad služim, 
prinuđavajući sebe na molitvu, ne formalnu, nego aktivnu, duhovnu, iskrenu, plamenu. Ja 
volim da se molim u hramu Božjem, u svetom oltaru, pred prestolom i žrtvenikom, jer se 
u  hramu  čudno  menjam  blagodaću  Božjom.  U  molitvi  pokajanja  i  umilenja  spadaju  sa 
moje duše okovi strasti i ja osećam takvu lakoću, kao da umirem za svet i svet za mene sa 
svima svojim dobrima. Ja oživljavam u Bogu i za Boga, i sav proniknut Njime ja postajem 
jedan duh sa Njim. Ja se osećam kao dete, utešeno na krilu matere. Srce moje puno je tada 
nadnebeskog, slatkog mira. Duša se prosvetljuje nebeskom svetlošću; sve vidiš svetlo, na 
sve  gledaš  pravilno,  prema  svemu  osećaš  prijateljstvo  i  ljubav,  i  prema  samim 
neprijateljima, i rado ih izvinjavaš i opraštaš im! O, kako je blažena duša sa Bogom! Crkva 
‐  to  je  pravi  zemaljski  raj!  Kakvu  slobodu  imaš  prema  Gospodu  i  Bogorodici!  Kakvu 
krotost,  smirenje  i  nezlobivost  osećaš!  Lakvu  ravnodušnost  prema  zemaljskom!  Kakvu 
plamenu  želju  prema  nebeskim  nasladama!  Jezik  ne  može  iskazati  ono  blaženstvo  koje 
osećaš, kad Boga imaš u srcu svome! S Njim sve zemaljsko ‐ prah je i trulež. 

Treba  i  protiv  svoje  volje  prinuđavati  sebe  na  usrdne,  osećajne,  promišljene  molitve  i 
poklone  ‐  neminovno  i  poklone!  To  je  potrebno  protiv  gordosti  naše,  koja  se  gnjezdi  u 
dubinama srca. Gordost ne voli klanjanjeʺ... 

Od  mnogih  kraćih  molitava  oca  Jovana  navešćemo  samo  ovu:  ʺGospode,  ime  Ti  je  ‐ 
Ljubav:  ne  odbaci  mene  zabludelog  čoveka.  Ime  Ti  je  ‐  Sila:  ukrepi  mene  iznemoglog  i 
palog. Ime Ti je ‐ Svetlost: prosveti dušu moju, pomračenu životnim strastima. Ime Ti je ‐ 
Mir: umiri uzburkanu dušu moju. Ime Ti je ‐ Milost: ne prestaj da me miluješʺ... 

Asketizam. Druga crta njegovog karaktera je asketizam, ispoljen u umerenosti u jelu i piću 
i  strogom  držanju  svih  postova.  Jeo  je  vrlo  malo.  Osim  supe  od  kokošije  iznutrice  ‐ 
nikakvo meso nije okušao. Umesto mesa, u njegovoj se kući za vreme mrsa upotrebljavala 
riba:  haringa,  mladica,  moruna  i  čorba  od  ikre.  Nekoliko  kašika  čorbe  ili  supe  i  dva  ‐  tri 
parčeta ribe ‐ njemu je bilo dovoljno. I kad je na stolu bilo više jela, on ih se nije doticao. 
Sredom i petkom ni ribu nije jeo i sve je postove strogo držao. Za vreme uskršnjeg posta 
ribu su zamenjivale pečurke. On je na post navikao još kao dete u roditeljskoj kući. 

Siromaštvo ‐ je treća crta njegovog karaktera. On se rodio kao siromah i takav je i umro, 
iako  su  u  toku  njegovog  života  milioni  rubalja  prošli  kroz  njegove  ruke.  Sve  što  je  od 
svojih poštovalaca i zahvalnih za isceljenje dobivao, odmah je to razdavao siromasima ili 
potrebitima oko sebe, ili pomagao dobrotvorne ustanove i zidanje crkava i manastira. Od 
mnogobrojnih  primera  razdavanja  tek  primljenih  novčanih  suma  osobama  oko  sebe 
navešćemo nekoliko. 

U  Vologdi  neka  bedno  odevena  žena  priđe  ocu  Jovanu  i  zatraži  milostinju.  On  iz  džepa 
mantije izvadi tek dobiveni koverat sa  novčanicama  i pruži  joj. Malo posle  ona se vrati  i 

25
uzbuđeno mu rekne: ʺBaćuška (oče), vi ste se verovatno prevarili, ovde je hiljadu rubaljaʺ. 
‐ No, pa šta je s tim? To je tvoja sreća, idi i zahvali Bogu, odgovori joj on. 

Prilikom  posete  Kijeva  (1893.  godine)  njemu  je  posle  svete  Liturgije  u  dvorskoj  crkvi 
supruge velikog kneza Nikolaja Nikolajevića Starijeg uručen paket sa novčanicama, a on 
ga odmah da mladoj devojci pred sobom. Ova se zbunila i rekla: ʺJa sam vam prišla radi 
blagoslova,  a  ne  radi  novcaʺ.  Na  to  joj  je  on  odgovorio:  ,  Uzmi,  tebi  će  uskoro  biti 
potrebnoʺ. I zaista, ona se ubrzo verila i novčana pomoć dobro joj je došla. 

Istom prilikom, okružen masom naroda, dobio je od jedne dame koverat sa novčanicama, 
a on ga odmah preda ženi do sebe. Darodavka se prepala ʹi uzviknula: ʺOče Jovane, tamo 
je velika suma novca!ʺ On joj odgovori: ʺTi oi dala meni, a ja dajem kome ja hoću. Ako ti je 
žao, uzmi svoj paket natrag i odlazi!ʺ Ona se trgla i počela da se izvinjava. 

Za vreme jedne opšte ispovesti u Andrijevskom hramu u Kronštatu jedna žena preda mu 
koverat  sa  novčanicama,  a  on  ga  odmah  da  ženi  pred  sobom.  Darodavka  je  bila  veoma 
iznenađena  ovim  njegovim  postupkom,  pa  je  pokušala  da  uhvati  njegovu  ruku  i  zadrži, 
uzviknuvši: ʺBaćuška, pa tu su tri hiljade rubalja!ʺ A on joj odgovori: ʺNjoj je baš toliko i 
potrebnoʺ. Jedan bogataš preda ocu Jovanu paket sa 15.000 rubalja. U tom trenutku priđe 
mu devojka i zamoli pomoć za spremu. On joj pruži tek primljeni paket, ne znajući koliko 
novca  ima  u  njemu.  Videvši  to  bogataš  mu  napomene  da  je  u  paketu  15.000.  Na  to  otac 
Jovan mirno odgovori: ʺNjoj je potrebnoʺ. 

Prilikom posete jednom bogatom trgovcu u Petrogradu, ovaj na rastanku tutne ocu Jovanu 
u  ruku  koverat  sa  novčanicama.  U  tom  trenutku,  pre  nego  što  će  se  popeti  u  kola,  pred 
njegove  noge  padne  neki  siromašak  i  zatraži  milostinju.  Bez  ikakvog  kolebanja  i 
razmišljanja  otac  Jovan  pruži  mu  tek  primljeni  koverat.  Trgovac,  zaprepašćen,  uzvikne: 
ʺBaćuška,  šta  učiniste?  Tamo  je  dve  hiljade  rubalja!ʺ  ‐  ʺTo  je  njegova  srećaʺ,  odgovori 
mirno otac Jovan. 

Smirenje,  krotost  i  ljubav  ‐  sačinjavaju  sledeće  crte  njegovog  karaktera.  Iako  je  bio 
obdaren  izvanrednim  i  velikim  Božjim  darovima:  prozorljivošću  (vidovitošću)  i 
čudotvorenjem, on je bio veoma smiren i krotak i pun ljubavi prema Bogu i ljudima. Uvek 
pristupačan  i  ljubazan  u  ophođenju  sa  svima  i  pun  saosećanja  prema  nevoljnicima  i 
paćenicima, on je vazda bio gotov da svakome pritekne u pomoć čime god može, danju i 
noću,  ne  štedeći  nimalo  sebe.  Njegova  ljubav  nije  pravila  razlike  među  ljudima  nego  je 
obuhvatala i dobre i zle, i prijatelje i neprijatelje. 

Kad su mu neki prigovorili što oko sebe trpi rđave ljude, on je odgovorio: ʺKada Spasitelj 
nije  terao  od  Sebe  preljubočince  i  grešnike  i  pored  Sebe  trpeo  Judu  izdajnika,  zar  ja 
nedostojni  da  ne  sledujem  Njegovom  primeru.  Ja  sam  isto  tako  grešan  čovek,  kao  i  vi. 
Grešim sam i kajem se. .. Čuvajte se gordostiʺ... 

26
Staranje o bolesnicima i grešnicima ‐ pokajnicima. Od prvog dana svoga službovalja na 
parohiji,  otac  Jovan  je,  posle  bogosluženja,  najveću  brigu  poklanjao  bolesnicima  i 
nevoljnicima.  Čim  bi  saznao  za  nekog  bolesnika,  hteo  je  da  ga  poseti,  ne  čekajući  poziv. 
Posećivao  je  sve,  pa  i  one  obolele  od  zaraznih  bolesti.  Pored  utehe  i  moralnog 
potkrepljenja,  pružao  im  je  i  blagodatnu  pomoć,  a  često  i  materijalnu.  Znajući  iz  svetog 
Evanđelja  da  su  gresi  najčešći  uzročnici  telesnih  bolesti,  on  je  nastojao  da  se  bolesnik 
pokajanjem  prvo  izmiri  sa  Bogom,  potom  se  molio  za  njegovo  ozdravljenje  i  sve  to 
zapečaćivao  svetim  Pričešćem.  Za  svoj  trud  on  ne  samo  nije  zahtevao  nikakvu  nagradu 
nego je i  odbijao  da primi ponuđeno. On  se držao reči Spasiteljeve: ʺZabadava ste  dobili 
(blagodat  moju),  zabadava  i  dajiteʺ  (Mat.  10,  8).  A  Bog,  koji  je  spor  na  gnjev  a  brz  na 
milost, izlivao je preko oca Jovana blagoslov i milost svoju na bolesnike, te su ozdravljali. 
Glas o čudesnim isceljenjima po njegovim molitvama brzo se razneo po Kronštatu, potom 
Petrogradu  i,  najzad,  po  celoj  Rusiji,  pa  i  van  njenih  granica.  Po  njegovim  molitvama 
događala  su  se  nečuvena  čudesa:  slepi  su  progledali  posle  umivanja  osvećenom  vodom; 
uzeti  su  ustajali  i  hodili;  umno  poremećeni  i  demonom  posednuti  dolazili  su  k  sebi  i 
isceljivali se; patnici od neizlečivih bolesti, kojima i najčuveniji lekari nisu mogli pomoći, 
ozdravljali su. 

Njega  su  počeli  da  zovu  bolesnicima  prvo  u  Kronštatu,  potom  u  Petrogradu,  Moskvi, 
Harkovu i drugim gradovima. Ko nije mogao da ode u Kronštat, obraćao mu se pismom 
ili telegramom i molio njegovu molitvenu pomoć. Lakši bolesnici, koji nisu bili vezani za 
postelju,  hrlili  su  u  Andrejevski  hram,  u  kome  je  on  služio.  Slava  velikog  molitvenika  i 
čudotvorca  privukla  mu  je  mase  i  zdravog  sveta,  koje  su  želele  njegov  blagoslov,  pa  su 
radi toga ne samo ispunjavale hram za vreme bogosluženja, nego su ga pratile svuda, gde 
god bi ss pojavio: na ulici, u privatnim domovima, na železnici, lađi. Zbog navale mase da 
mu priđe na ulici nekoliko puta život mu je bio u opasnosti da ga uguše, svale na zemlju i 
izgaze. Pa kad je zbog ovoga bio prinuđen da se ulicama kreće u kolima, (fijakeru), masa 
sveta  opkoljavala  je  kola,  ʺkao  pčele  košnicuʺ,  navaljivala  na  kola,  penjala  se  na  papuče 
kola,  vešala  na  njih,  samo  da  bi  ga  videli,  dobili  njegov  blagoslov,  ili  mu  poverili  svoje 
nevolje,  predali  mu  svoje  napisane  molbe  ili  novac.  Isto  se  dogaćalo  na  železničkim  i 
parobrodskim  stanicama.  Zbog  toga  je  često  puta  i  policija  morala  da  posreduje,  da 
obezbeđuje njegov život i krči mu put kroz masu. Ali i tada masa naroda često je probijala 
kordon  policije  i  tada  je  nastajala  neopisiva  gužva.  Pravo  je  čudo  kako  je  u  takvim 
slučajevima  izvukao  živu  i  čitavu  glavu.  Blagodat  Božja  ga  je  štitila  ‐  to  je  jedino 
objašnjenje. 

Radi njegovog udobnijeg putovanja do Moskve, njemu je, po odluci ministra saobraćaja, u 
brzom  vozu  uvek  stavljen  na  raspoloženje  jedan  kupe  I  klase,  a  za  putovanja  dalja  od 
Moskve  i  čitav  vagon,  koji  se  dodavao  redovnim  kompozicijama  u  pravcu  njegovog 
putovanja. 

27
Njegova slava velikog molitvenika i čudotvorca bila je za njega veliki i težak krst: otkako 
se  pročuo  u  narodu,  on  više  nije  imao  svog  ličnog  života;  narod  mu  nije  davao  mira  ni 
danju  ni  noću,  ne  samo  u  crkvi,  na  ulici  i  na  putovanjima  nego  i  u  njegovom  domu;  od 
naroda nije imao sna ni odmora. Za veliko je čudo kako je on taj preteški krst nosio ‐ punih 
pet decenija! On je taj krst shvatio kao volju Božju i bez roptanja se povinovao. A blagodat 
Božja krepila ga je i davala snage da istraje u podvigu. 

Pored  bolesnika,  veliki  teret  predstavljali  su  za  njega  grešnici  ‐  pokajnici.  On  je  u  svojim 
besedama  pozivao  narod  na  pokajanje,  pošto  smo  svi  grešni  pred  Bogom,  a  narod  se 
odazivao i hrlio mu na ispovest. Kako je pokajnika iz dana u dan bilo sve više, on nije bio 
u mogućnosti da ih sve pojedinačno ispovedi, čak ako bi to bez prestanka činio dan i noć. 
Andrejevski  hram  u  Kronštatu  za  vreme  službi  bio  je  tako  prepun,  da  stope  praznog 
prostora u njemu nije bilo, iako je u hram moglo stati 7.000 osoba. Zbog toga je otac Jovan 
bio  prinuđen  da  zavede  opštu,  zajedničku  ispovest,  kako  se  to  praktikovalo  u  prvim 
vekovima hrišćanstva (do kraja IV veka). 

Za vreme ispovesti on bi stao na amvon i počeo molitve. U prepunom hramu zavladala bi 
potpuna  tišina.  Njegov  glas  odjekivao  je  snažno  i  prodirao  u  duše  prisutnih,  zatim  bi 
ubrzo  počeo  da  podrhtava  i  grca,  a  iz  očiju  bi  potekle  suze:  on  je  oplakivao  grehe  svih 
prisutnih. Njegova topla ljubav i suze razmekšavale su i najtvrđa srca i izazivale uzdahe i 
plač:  ridanje  i  jecaj  ispune  sav  hram.  Pri  kraju  čina  ispovesti  on  pozove  prisutne  da  se 
utišaju i zapita da li su se pokajali i da li žele da se poprave. Na njihov pozitivan odgovor, 
on  zapovedi  da  sagnu  glave.  U  grobnoj  tišini  on  podigne  epitrahilj,  raširi  ga  nad 
prisutnom masom, kao da njime pokriva glave svih prisutnih, i pročita razrešnu molitvu. 
Narod,  radostan  što  je  oslobođen  teškog  bremena  greha,  gledao  je  tada  sa  zahvalnošću 
svoga  dobrog  pastira,  čije  je  lice  sijalo  nadzemaljskim  sjajem.  Takve  ispovesti  pamte  se 
celog života. 

Gospod  je  svoga  vernog  slugu  obdario  mnogim  blagodatnim  darovima,  od  kojih  se 
naročito ističu dar prozorljivosti (vidovitosti) i isceljivanja bolesnika. 

Prozorljivost  je  takav  blagodatni  dar  duhovnog  vida  za  koji  ne  postoji  granica  između 
prošlosti i budućnosti niti tajne u duši i srcu čoveka: on podjednako jasno vidi ono što se 
dogodilo  u  prošlosti  i  što  će  se  zbiti  u  budućnosti,  jasno  čita  tajne  srca,  kao  iz  otvorene 
knjige; za njega ne postoji ni granica koja deli ovaj vidljivi svet od nevidljivog, duhovnog. 

Ovaj  dar  otac  Jovan  je  projavio  bezbroj  puta,  što  potvrđuju  svedočanstva  mnogih  osoba 
direktno  pogođenih  ili  očevidaca.  Sve  poznate  slučajeve  nije  moguće  navesti,  jer  bi  to 
iznelo čitavu knjigu. Navešćemo nekoliko. 

1.  Prilikom  jednog  dolaska  u  podvorje  Leušinskog  manastira  u  Petrogradu  on  uveče 
odsluži svenoćno bdenije, a sutradan rano ustane da prošeta obalom reke Neve i nadiše se 
svežeg  jutarnjeg  vazduha.  Sa  njime  je  bila  i  igumanija  manastira.  U  šetnji  ih  sustigne 

28
pogrebna  povorka  nekog  pijanice.  Otac  Jovan  počne  da  se  krsti  i  rekne  igumaniji:  ʺAh, 
kako je strašna smrt pijanice!ʺ ‐ ʺVi ste znali pokojnika?ʺ zapita ga igumanija. ‐ ʺNisam, ali 
vidim demona kako se raduje pogibiji njegove dušeʺ, odgovori on. 

2. Oca Jovana pozovu u jednu kuću da odsluži moleban. Po svršetku domaćica mu pruži 
koverat sa novčanicama, ali on nije hteo da primi nego joj naredi da taj koverat sa novcem 
preda sutradan prvome koga sretne na ulici. 

Žena sutradan porani i iziđe na  ulicu. Očekivala je da  će naići neki  radnik ili siromašak. 

Ali na ulici nije bilo nikog. Ona je produžila HOA I sretne jeDnog oficira. Nije smela da ga 
zaustavi  nego  produži  dalje.  Ali  na  ulici  nigde  nikog.  Posle  izvesnog  kolebanja,  ona  se 
vrati natrag i požuri da stigne oficira. Zamoli ga da stane i ispriča mu svoj slučaj. Oficir joj 
tada otkrije da se nalazi u veoma teškoj situaciji: žena mu je ozbiljno bolesna, a on nema 
novca za lekove. Pošao je u založni zavod da založi poslednju stvar i tako dođe do novca 
za  lekove.  Žena  mu  je  tada  pružila  koverat  sa  novcem,  koji  je  on  primio  kao  dar  Božji  i 
zahvalio Bogu i darodavki. 

3. Jednom u Petrogradu srodnici nekog bolesnika više puta su molili oca Jovana da dođe i 
pomoli se za isceljenje bolesnika. To je bilo za vreme bele nedelje, pred uskršnji post. Ali 
otac Jovan, zauzet drugim, hitnijim poslovima, nije dolazio. Bolesnik se tada našali i rekne 
da otac Jovan sad negde jede palačinke, pa zato ne dolazi. I kad su već izgubili nadu da će 
doći, otac Jovan naiđe. Ušavši u stan, on se uputi pravo u sobu bolesnikovu, kao da mu je 
raspored odaja u stanu bio dobro poznat, iako dotle tu nije bio. Prišavši postelji bolesnika, 
on je kao u svoje izvinjenje rekao: ʺPalačinke ja nisam ni okusioʺ. To je prisutne kao grom 
porazilo. 

4.  Za  vreme  molebna  u  jednoj  porodici  bila  je  prisutna  i  neka  žena,  tužno  raspoložena. 
Otac  Jovan  izvadi  iz  novčanika  2.000  rubalja  i  pruži  joj,  rekavši:  ʺUzmi  ovo,  trebaće  ti!ʺ 
Njoj je predstajala operacija i novac joj je zaista bio veoma potreban. 

Istovremeno  nekom  čoveku  pored  sebe  pružio  je  manju  sumu.  Njemu  su  bila  potrebne 
cipele, a on nije imao novca da ih kupi. Od oca Jovana dobio je taman toliko koliko koštaju 
nove cipele. 

5. Za vreme službe u crkvi kadetskog korpusa u Moskvi uđe u oltar jedan mlad oficir, da 
bi  video  oca  Jovana.  U  tom  trenutku  otac  Jovan  prenosio  je  svete  Darove  sa  prestola  na 
žrtvenik.  Kad  ih  je  preneo,  prišao  je  mladom  oficiru  i  poljubio  mu  ruke.  Svi  prisutni  u 
oltaru  bili  su  time  veoma  iznenađeni  i  zbunjeni.  Niko  nije  znao  zašto  je  otac  Jovan  to 
učinio. Nije znao ni oficir. I on se veoma iznenadio i zbunio. Među prisutnima počelo se 
šaputati da to predskazuje neki budući događaj u životu mladog oficira, možda će on biti 
sveštenik.  Čuvši  to,  oficir  se  počne  smejati.  Njemu  na  pamet  nije  dolazilo  da  bude 
sveštenik.  Pa  ipak  ‐  dogodilo  se.  On  se  kasnije  zamonašio  u  čuvenoj  Optinskoj  pustinji  i 
pod imenom Varsonofija bio poznat kao veliki podvižnik. 

29
6.  Otac  Jovan  dao  je  blagoslov  udovom  kapetanu  Aleksejevu  da  stupi  u  Duhovnu 
akademiju i prorekao mu da će Po završetku Akademije biti episkop u njegovom roDnom 
kraju,  u  Arhangelsku.  Proroštvo  se  ispunilo.  Završio  je  Akademiju  1892.  godine, 
zamonašio se i kao monah Mihej izabran za episkopa arhangelskog. 

7.  Poznati  profesor  Kazanskog  univerziteta  Aleksandar  Ivanovič  Aleksandrov  primi 

pismo od jedne prijateljice po rodice sa pozivom da dođe i prisustvuje molebnu u njihovoj 
kući, koji  će služiti otac Jovan Kronštatski.  Profesoru se  ovaj  poziv nije dopao.  Njemu se 
učinilo  da  je  to  uvreda  za  njega  da  ide  na  moleban  koji  će  služiti  njemu  nepoznat 
sveštenik. Ali kad se približio naznačeni u pismu čas, on se predomisli i pođe. Došavši do 
kuće  svojih  poznanika,  on  nađe  da  su  vrata  glavnog  ulaza  zaključana.  On  je  znao  da 
postoji i sporedan ulaz i uputi se tamo. Vrata sporednog ulaza bila su širom otvorena. On 
uđe, ali u prvim odeljenjima ne zatekne nikoga. To je bio dokaz da je služba počela i on se 
uputi  ka  sredini  stana.  Došavši  do  odaje  u  kojoj  se  vršila  služba,  on  ne  uđe  unutra  nego 
stane iza otškrinutih vrata. Otac Jovan služio je moleban i svi prisutni bili supogruženi u 
molitvu. Po svršetku molebna svi su redom prilazili krstu i ruci oca Jovana. Kad su se svi 
izređali,  otac  Jovan  okrene  se  vratima  i  zapita:  ʺA  šta  je  sa  profesorom,  zašto  on  ne 
prilazi?ʺ 

Domaćica  se  žurno  uputi  vratima  i  iza  njih  nađe  zbunjenog  profesora,  čiji  su  obrazi  bili 
crveni kao rak. 

Kad  je  profesor  ušao,  otac  Jovan  mu  je  primetio:  ʺVi  se,  profesore,  kanda  bojite  krsta?  A 
gle, vi ćete uskoro doživeti da svima poDnosite krst da celivajuʺ. 

Zbunjeni profesor, na koga su pogledi svih prisutnih bili upereni, prišao je krstu i celivao. 

Posle  nekog  vremena  žena  ga  napusti  i  dođe  do  razvoda  braka.  On  se  zamonaši  i  bude 
rektor  Kazanske  duhovne  akademije,  a  potom  i  episkop.  Kao  episkop  teško  se  razboli  i 
pismom  zamoli  oca  Jovana  da  se  pomoli  za  njegovo  ozdravljenje.  Posle  nekoliko  dana 
dobije od oca Jovana odgovor da mu je molba uslišena. I zaista, on se oporavi i ozdravi. 

8.  Jedan  trgovac  iz  centralne  Rusije  dođe  kod  oca  Jovana  u  Kronštat  i  posle  Liturgije  u 
Andrejevskom hramu priđe da celiva krst u ruci oca Jovana. Pored oca Jovana stajao je tas 
na koji su verni spuštali svoje priloge za siromahe. Kad je naišao trgovac, otac Jovan zgrabi 
sa  tasa  poveću  sumu  novca  i  pruži  trgovcu.  Ovaj  je  odbio  da  primi,  govoreći  da  je  on 
imućan čovek i može i sam da priloži na tas. Ali je otac Jovan uporno navaljivao da primi, 
govoreći:  ʺUzmi  trebaće  tiʺ.  Trgovac  nije  smeo  više  da  se  protivi  i  uzeo  je.  Kad  se  vratio 
kući, saznao je strašnu vest: njegovi magacini sa robom izgoreli su i on je ostao bez ičega. 
Pomoć  koju  je  dobio  od  oca  Jovana  dobro  mu  je  došla  i  omogućila  mu  da  produži  sa 
radnjom. 

30
9.  Godine  1899.  Vladimir  Stepanovič  Evlampijev,  zastavnik,  bio  je  svedok  sledećeg 
događaja na stanici Brest ‐ Litovsk. 

Šestogodišnji sinčić njegovih poznanika bio je oboleo od difterije i mesni lekari izjavili su 
da je stanje obolelog beznadežno. 

U to vreme roditelji ovog dečaka doznaju da će otac Jovan proći vozom kroz ovu stanicu, i 
kojim vozom i u koje vreme. 

Mati  dečaka  rekne  mužu  da  će  poći  na  stanicu  i  zamoliti  oca  Jovana  da  se  pomoli  za 
ozdravljenje  njihovog  sina.  Muž  joj  odgovori  da  će  ona  teško  uspeti  da  se  probije  kroz 
masu sveta do oca Jovana i da bi masa mogla da je prignječi i udavi. Zato je bolje da on 
pođe. Žena ga je molila da povede i nju sa sobom, ali on nije pristao nego je pošao sam, 
dodavši da je i inače sve uzaludno i beskorisno. 

Kad je voz stigao, zastavnik je video kako je otac Jovan izišao iz vagona i uputio se pravo 
ocu  obolelog  dečaka  i  rekao  mu:  ʺZašto  i  ženu  nisi  sa  sobom  poveo,  kad  te  je  ona  toliko 
molila?ʺ 

Otac detinji toliko se zbunio, da nije znao šta da odgovori. 

Ali otac Jovan ga je preduhitrio, rekavši: ʺNeka, ništa ne mari, idi, sin je tvoj zdravʺ. 

I zaista, sin je ozdravio. 

10. Muž jedne dame u Petrogradu dugo je bolovao, ostao bez službe i umro, ostavivši ženu 
u  krajnjoj  bedi  sa  četvoro  maloletne  dece.  Vlasnica  stana,  i  sama  sirota,  tražila  je  od 
udovice  da  uredno  plaća  kiriju,  preteći  sudom  i  isterivanjem  na  ulicu  iz  stana.  Gladna  i 
onemoćala deca tražila su hrane; drva nije bilo a ni posla. 

ʺNajbolje će biti da svršim sa sobomʺ, mislila je nesrećna žena. ʺTada će siročiće prihvatitiʺ. 
Razmišljajući  gde  i  kako  naći  izlaz  iz  očajnog  položaja,  ona  još  jednom  reši  da  potraži 
posla  u  jednoj  kući,  pa  ako  i  taj  pokušaj  ne  uspe,  da  se  ne  vraća  svome  stanu.  Lutajući 
besciljno  ulicama  i  jedva  se  držeći  na  nogama,  ona  primeti  gomilu  bednika  oko  fijakera 
koji je stajao na ulici pred jednom kućom. 

ʺDa li nije tu otac Jovan?ʺ sinulo joj je u glavi. U tom času vrata kuće se otvore i na njima se 
pojavi  otac  Jovan.  On  je  brzo  preleteo  pogledom  po  okupljenoj  masi,  zatim  prišao  ovoj 
ženi i predao joj kesu punu novca. 

Iznenađena i presrećna, ona, kao na krilima, poleti svome stanu. Novca u kesi bilo je i za 
kiriju,  i  za  kupovinu  drva  i  namirnica.  A  posle  dva  dana  stigao  je  povoljan  odgovor  na 
njenu davnašnju molbu o prijemu njene dvoje dece u prihvatilište. A ubrzo i ona je našla 
službu. 

31
11.  Jedna  pobožna  porodica  u  Moskvi  pozove  u  posetu  oca  Jovana.  U  toj  porodici  bio  je 
student,  koji  nije  verovao  u  Boga  i  podsmevao  se  na  račun  ʺpopovaʺ.  Kad  je  otac  Jovan 
stigao, on se prvo obrati studentu, rekavši: ʺVama je neophodno da se danas ispovedite i 
pričestiteʺ. 

Prodorni pogled oca Jovana i ubedljive reči delovale su na studenta i on je poslušao savet. 

Posle nekoliko dana umro je naprečac. 

Otac Jovan provideo je skoru smrt mladića, koga je prvi put u životu video, sažalio se nad 
pogibijom  koja  je  pretila  njegovoj  duši  i  spasao  ga  ispovešću  i  pričešćivanjem  Svetim 
Tajnama, iako ga je ovaj ismejavao. 

12. Dva pitomca Vojne akademije u Petrogradu čuvši o prozorljivosti oca Jovana, reše se 
da odu u Kronštat i provere. ʺAko je on zaista prozorljiv, znaće sa kakvim smo namerama 
i željama došli u Kronštatʺ. 

Kako  su  rešili,  tako  su  i  učinili.  U  Kronštat  su  stigli  i  ušli  u  Andrejevski  hram  za  vreme 
svete Liturgije. Po svršetku ove, oni, zajedno sa prisutnima, priđu da celivaju krst u ruci 
oca Jovana. Kad su oni došli na red da celivaju sveti krst, on im je uskratio, rekavši: ʺVi ste 
došli da me iskušate, za vas nema blagoslovaʺ. 

Pitomci su bili preneraženi i duboko se kajali zbog svoje drskosti. 

Ovo je ispričao jedan od te dvojice, potonji kapetan u Sevastopolju. To se dogodilo 1900. 
godine. 

13. Jedno društvo za kartaškim stolom reši se da iskuša oca Jovana, pa pošlju po njega da 
dođe radi ispovesti i pričešća jednog ʺbolesnikaʺ. 

Otac  Jovan  odbije  poziv,  rekavši  da  se  ne  radi  ni  o  kakvom  bolesniku,  nego  o  dokonim 
ljudima za kartaškim stolom,  

14.  Jedan  učitelj  matematike  I  petrogradske  klasične  gimnazije  oboli  od  tuberkuloze  i 
lekari mu posavetuju da ode u Kairo (Egipat) i tamo provede neko vreme. On izračuna da 
bi mu za put i lečenje bilo potrebno 5.000 rubalja, a on ih nije imao. U nevolji, reši se da 
ode u Kronštat do oca Jovana i zatraži njegovu pomoć. Po dolasku u Kronštat, on se uputi 
kući oca Jovana. Tu zatekne mnogo sveta. Našavši jedno prazno mesto u odaji, on sedne i 
reši  se  da  sačeka  svoj  red.  Nije  mnogo  vremena  prošlo,  a  u  tu  odaju  uđe  crkvenjak  oca 
Jovana  i  saopšti: ʺBaćuška zove učitelja koji  je došao iz Petrogradaʺ. Bolesnik je pomislio 
da  se  to  na  njega  ne  odnosi,  pa  je  ćutao.  Ali  se  crkvenjak  ponovo  pojavi  i  zapita:  ʺKo  je 
ovde učitelj iz Petrograda?ʺ 

Bolesnik se javi i pođe za crkvenjakom. Otac ga sretne i zamoli da mu podrobno kaže šta 
mu je potrebno. 

32
Kad  mu  je  bolesnik  rekao,  otac  Jovan  počeo  je  da  se  moli  Bogu,  obraćajući  Mu  se  kao 
prisutnom  sabesedniku:  ʺGospode,  Ti  vidiš  da  je  on  bolestan  i  da  mu  je  potrebno  5.000 
rubalja, daj mu ihʺ. Posle toga otpustio je bolesnika. 

Vrativši  se  kući,  bolesnik  je  bio  umoran  od  puta  i  preživljenog  uzbuđenja,  pa  je  odmah 
legao da spava. 

Sutradan  razbudio  ga  je  služitelj  iz  gimnazije  i  rekao  da  ga  zove  direktor  zbog  nekog 
hitnog i važnog posla. On se brzo spremi i pođe. 

Direktor  mu  je  rekao  kako  je  bio  kod  barona  Budberga,  upravnika  carske  kancelarije. 
Baronu je potreban pedagog, koji bi pratio njegovog bolesnog sina u Kairo, i da je direktor 
njega preporučio baronu. Pri tom je učitelju dao svoju vizit kartu i preporučio da odmah 
ode do barona. Učitelj posluša i ode. Došavši u kancelariju, on preda direktoru vizit kartu i 
bude preko reda primljen kod barona. 

Baron mu je ponovio svoj predlog da prati njegovog sina u Kairo i dodao da on sada ima 
mnogo izdataka i može učitelju za put da ponudi samo 5.000 rubalja. 

Poražen čudesnim zbivanjima i van sebe od radosti, učitelj je primio predlog, otputovao sa 
baronovim sinom u Kairo i vratio se otuda zdrav. 

15.  Jedan  bogati  oficir  provodio  je  bezbrižan  i  raskalašan  život,  pijući  i  trošeći  nemilice 
novac sa sličnim sebi. Imovina se brzo topila i smanjivala. Jednog dana, ne govoreći nikom 
ništa, on se peške uputi ocu Jovanu u Kronštat. Stigavši tamo, on uđe u Andrejevski hram, 
u kome je služio otac Jovan. Po svršetku Liturgije, oficir izađe iz hrama i nađe se u masi 
sveta  na  ulici,  u  trenutku  kad  je  otac  Jovan  izašao  iz  hrama  na  bočna  vrata  i  seo  u  kola, 
koja su ga tu čekala i odmah pošla. Kad su se približili gomili u kojoj je ovaj oficir stajao, 
otac Jovan zaustavi kola i po imenu pozove iz mase ovog oficira. Kad mu je ovaj prišao, 
otac Jovan mu je rekao: ʺTi si iz tolike daljine doputovao, sedi u kola, ići ćemo kod mene, 
nužno  mi  je  da  s  tobom  porazgovaramʺ.  Posle  tih  reči,  posadio  je  oficira  pored  sebe  i 
povezao. Usput mu je rekao da je dobro učinio što je došao i dugo ga savetovao da ostavi 
piće, pušenje i raskalašni život. Oficir ga je poslušao (Ovo je ispričao sin toga oficira). 

16.  Ulicama  Kronštata  išla  su  dva  druga,  kolege  po  službi,  jedan  religiozan  a  drugi 
nevernik. Prvi je bio veliki poštovalac oca Jovana, pa je predložio svome drugu da pođu u 
crkvu  na  Liturgiju  i  saslušaju  propoved  oca  Jovana.  Međutim,  njegov  drug  se  veoma 
kritički  i  sumnjalački  odnosio  prema  ocu  Jovanu  i  čudima  koja  je  on  činio,  pa  je  odbio 
predlog  rekavši  da  ne  veruje  narodnim  pričama  o  ocu  Jovanu.  Ali  na  navaljivanje  svoga 
druga  ipak  pristane,  rekavši:  ʺNešto  novo  i  interesantno  sigurno  neću  videti  ni  naći,  ali 
kad navaljuješ, poći ću da vidim kako on izvodi svoju komedijuʺ. 

Kad  su  stigli  u  hram,  Liturgija  je  bila  pri  završetku.  Oni  stanu  po  strani.  Odmah  potom 
kroz  masu  sveta  prilazi  im  crkveni  tutor,  poslat  od  oca  Jovana  iz  oltara,  i  saopštava 

33
neverniku da ga otac Jovan poziva u oltar. Ovaj, veoma iznenađen, ali priseban, počeo je 
da uverava tutora da je posredi greška, jer baćuška njega uopšte ne zna niti može znati, i 
da on sigurno zove nekog drugog. Tutor se vrati u oltar, ali se ubrzo opet pojavi i priđe 
neverniku,  rekavši:  ʺPa  vaše  je  ime  tako  i  tako  a  prezime  tako  (tačno  je  rekao  i  ime  i 
prezime), prema tome baćuška vas zoveʺ. 

Iznenađen do krajnosti, nevernik je osetio ledenu strug kroz telo. U krajnjoj pometnji, on 
se obrati svome drugu za savet: ʺŠta da činim, da idem ili ne?ʺ ‐ ʺPa jasno je da baćuška 
tebe zove. Idi, pa ako je neki nesporazum, objasniće seʺ. 

Zbunjen i bled u licu, nevernik se, i mimo svoje volje, kao po nekoj neophodnosti, uputi za 
tutorom u oltar. 

Samo  što  su  ušli,  njemu  brzo  prilazi  otac  Jovan  i  obraća  mu  se  sa  pitanjem:  ʺDakle,  mili 
moj, reci, molim te, kako ti se dopada moja komedija, da li je dobro izvodim?ʺ 

Kad je čuo ovo pitanje, nevernika je obuzeo trepet i užas, noge su počele da mu klecaju, on 
je pao na kolena i počeo da moli za oproštaj. Otac Jovan ga je podigao i rečima vere, kroz 
koje je provejavala topla ljubav, poučio i vratio na put istine. 

17.  Jedna  porodica  u  Petrogradu  pozove  oca  Jovana  u  posetu.  U  očekivanju  njegovog 
dolaska,  pored  članova  porodice,  iskupi  se  i  mnogo  drugih.  U  to  vreme  u  ovoj  porodici 
gostovala je jedna dama, razočarana u životu, koja nije verovala ni u Boga ni u čuda oca 
Jovana.  Ona  nije  želela  ni  da  vidi  oca  Jovana,  niti  da  ga  čuje.  Zato  se  povuče  u  jednu 
zabačenu sobicu prostranog stana, sedne na krevet i počne da se zanima ručnim radom. 

U to stigne otac Jovan kolima. Njega pred ulazom dočekaju svi članovi porodice, koji su se 
bili  okupili,  u  nameri  da  mu  priđu  za  blagoslov.  Ali  se  dogodilo  nešto  neočekivano  i  za 
prisutne neshvatljivo. Umesto da se pozdravi sa njima i da ih pojedinačno blagoslovi, on 
žurnim  korakom  prođe  mimo  njih,  uputi  se  u  stan  kroz  splet  mnogih  odeljenja  u 
prostranom stanu uđe u sobu, u koju se bila povukla ona dama. Videvši oca Jovana, ona se 
toliko prepala, da joj se učinilo, kao da se sva soba sa predmetima u njoj počela da okreće. 
Međutim otac Jovan mirno je seo pored nje i počeo da pobija njeno neverovanje i očajanje, 
da  govori  o  Božjem  milosrđu  i  Promislu,  o  pokajanju  i  veri.  Govorio  je  dirljivo,  toplo.  i 
ubedljivo i savetovao da se vrati veri i nadi. Dirnuta njegovim rečima, ona se rasplakala, a 
srce njeno ispunilo se blagodatnom toplinom, koja uvek prati čovekovo obraćenje Bogu. 

Pošto  je  tako  u  duši  ove  razočarane  žene  zapalio  svetilnik  vere  i  duhovnog  života,  on  je 
potom izvršio molitvu, radi koje je bio pozvan u ovu porodicu. 

18.  U  Andrejevskom  hramu  u  Kronštatu  služio  je  neko  vreme  sa  ocem  Jovanom  đakon 
Mihail. Njegov tast bio je sveštenik više  godina  pri istom hramu sa  ocem  Jovanom.  Otac 
Jovan mnogo je voleo obadvojicu. Na zauzimanje oca Jovana đakon Mihail rukopoložen je 
za  sveštenika  i  postavljen  za  starešinu  hrama  i  veroučitelja  II  kadetskog  korpusa  u 

34
Petrogradu. Sa njim je u Petrograd prešao i njegov tast, koji je bio zašao u godine, ali još 
bodar  i  krepak.  Prilikom  svojih  dolazaka  u  Petrograd  otac  Jovan  je  često  posećivao  ovu 
porodicu. 

Jednom, Na Veliki četvrtak, Oko 9 sati izjutra, kada se sveštenik Mihailo spremao da pođe 
u crkvu, neko je zazvonio na glavnim vratima. Otac Mihailo pođe i otvori vrata. Na njima 
se ukaza otac Jovan. Sveštenik Mihailo obradovao se i u isto vreme iznenadio poseti oca 
Jovana u to vreme. Otac Jovan rekao mu je da je došao radi oproštaja sa njegovim tastom. 
Stari sveštenik nije bio bolestan, nego samo malaksao, kao i svi stari ljudi njegovih godina. 
Posle  kratkog  zadržavanja,  otac  Jovan  je  otišao.  Starčev  zet,  sveštenik  Mihailo,  otišao  je 
posle  podne  u  svoju  crkvu,  da  služi  veliko  bdenije.  Kad  se  vratio  kući,  zatekao  je  tasta 
mrtva. 

19. Jedan sveštenik iz unutrašnjosti Rusije naslušao seo ocu Jovanu, pa dođe u Kronštat i 
zajedno  sa  ocem  Jovanom  odsluži  ranu  Liturgiju.  Otac  Jovan  je,  po  svome  običaju,  čitao 
brzo molitve, povišujući i spuštajući ton s vremena na vreme.Kad je ovaj sveštenik to čuo i 
video, pomislio je u sebi: ʺPa i ti služiš, kao i mi svi, i ne razlikuješ se mnogo od nasʺ. 

Na to mu je otac Jovan odmah glasno odgovorio: ʺA šta si ti mislio? Ja sam isti, kao i svi 
viʺ. 

20. Vladimir Vasiljevič Stepanov bio je poštanski činovnik, ali je iz nekih razloga želeo da 
promeni struku. Preko nekih lica, bliskih ocu Jovanu, on uspe da se sastane sa njim, izloži 
mu svoju želju da bude sveštenik i zatraži njegov blagoslov. 

Otac Jovan mu objasni težinu dužnosti i odgovornosti duhovnog pastira u vremenu koje 
dolazi, i dajući mu blagoslov, rekne mu: ʺDobro, bićeš sveštenik. Rukopoložiće te episkop 
Serafimʺ. To je bilo 1907. godine. 

Ipak,  Vladimir  je  produžio  poštansku  službu.  Godine  1914.  učestvovao  je  u  ratu  protiv 
Nemačke.  Dugo  vremena  o  njemu  nije  bilo  nikakvih  vesti.  Neočekivano  on  se  svojima 
javio pismom iz Sibira i izvestio ih da se na njemu ispunilo proroštvo oca Jovana: od marta 
1919. godine on je sveštenik u selu Spaskovu, blizu* Tomska, a rukopoložio ga je episkop 
Serafim.  Iz  Sibira  kasnije  prešao  je  u  oblast  Urala,  a  potom  severnog  Kavkaza. 
(Svedočanstvo njegove braće). 

21. Jedan čovek u godinama, poklonik svetih mesta, zatraži od oca Jovana blagoslov pred 
pokloničko putovanje u Svetu Goru. 

Otac  Jovan  ga  blagoslovi  i  rekne:  ʺPođi  na  Aton,  u  Andrejevski  skit,  tamo  ćeš  put  da 
pravišʺ. 

35
Kad  je  stigao  u  Andrejevski  skit,  on  izrazi  želju  da  ga  prime  u  bratstvo.  Iguman  Josif 
odbije  ga  rekavši,  da  u  bratstvu  imaju  odviše  monaha  i  da  im  novi  nisu  potrebni.  On  je 
između poklonika odbio mnoge i mlađe od njega, sposobnije za sve vrste poslova. 

‐ ʺAli mene je k vama poslao otac Jovan Kronštatskiʺ, rekne poklonik. 

‐ ʺA da li ti znaš neki zanat?ʺ zapita iguman. 

‐ ʺJa sam zidar i mogu kamen da tešem i put pravimʺ. 

‐  ʺAko  si  zidar,  ti  si  nam  potreban.  Nama  je  potrebno  da  izgradimo  put  od  Skita  do 
vodeniceʺ. 

‐  ʺBaćuška  Jovan  tako  mi  je  rekao:  ʺPođi  na  Aton,  u  Andrijevski  skit,  tamo  ćeš  put  da 
pravišʺ. 

Nbvi  poslušnik  prihvatio  se  posla  i  za  godinu  dana  izgradio  put  u  serpentinama  do 
vodenice,  po  kome  mogu  i  automobili,  ako  bi  ih  bilo,  tako  da  saobraćaju,  kao  i  stočna 
zaprežna kola. 

Po završetku puta, zidar se razboleo, otišao u bolnicu i u njoj umro kao monah, proživevši 
u manastiru dve godine. 

22.  Godine  1893.  moj  desetogodišnji  sinčić  oboli  od  šarlaha.  Meni  pođe  za  rukom  da  ga 
smestim  u  bolnicu  princa  oldenburškog  u  zasebnu  zgradu.  Bolnička  oprema  bila  je 
prekrasna a takva i nega bolesnika. Lečenje se sprovodilo pod nadzorom direktora bolnice, 
čuvenog profesora Rauhfusa, specijaliste za dečije bolesti. 

Ali  uprkos  svim  najboljim  uslovima  i  lečenju,  surova  bolest  uzimala  je  sve  više  maha  i 
pretila bliskom katastrofom. 

Jednog  teškog  dana  negovateljica  me  nagovori  da  izađem  na  čist  vazduh  i  prošetam 
ulicama. 

Ja sam poslušala i izašla. Išla sam pravo, kao automat, ništa me nije interesovalo. Podalje 
od mene prošla su kola i ja sam pre dušom osetila nego očima videla da je u njima bio otac 
Jovan  Kronštatski,  i  odjednom  mi  sinula  misao:  eto  kome  se  treba  obratiti  molbom  za 
pomoć. Ali kako? Tražeći načina, došla sam do kraja ulice i skrenula u drugu. Malo dalje 
videla  sam  na  trotoaru  veliku  gomilu  naroda.  Došavši  do  nje,  zapitala  sam  zašto  se  taj 
narod skupio, šta se desilo? 

‐ ʺOvde je došao otac Jovan Kronštatski i služi moleban u kući mesaraʺ, odgovorili su mi. 

Tako neočekivana divna prilika da se sretnem sa onim o kome sam dotle mislila, porazila 
me  je.  Misleći  brzo,  došla  sam  do  zaključka  da  moram  doći  do  njega  i  umoliti  ga  da  se 
pomoli za moga sina, ali ja sam bila daleko od ulaza u kuću mesara, a da se proguram do 

36
njega  kroz  tako  gustu  gomilu  ‐  nije  bilo  moguće.  A  i  da  preduzmem  ma  šta,  već  je  bilo 
kasno. 

U tom času masa se zatalasala. Iz kuće u kojoj je bio otac Jovan izašla je gomila, potisnula 
masu  koja  je  tu  stajala  i  čekala  i  napravila  prolaz  do  kola  oca  Jovana,  koji  se  odmah 
pojavio. Njega su vodili pod ruke. Na njegovom svetom licu titrao je radosni osmeh i on je 
ljubazno bacao pogled na masu. 

Došavši  do  polovine  trotoara,  on  se  okrenuo  na  našu  stranu  i  doviknuo  mi:  ʺA  i  vi  ste 
ovde!ʺ  Izašavši  iz  zatvorenog  kruga,  on  se  uputio  u  mome  pravcu.  Masa  se  razdvojila  i 
omogućila mi da mu priđem i uzbuđeno reknem: ʺBaćuška, blagoslovite, moj sin je opasno 
bolestan, na samrti!ʺ 

On  me  je  blagoslovio  i  rekao  nekoliko  utešnih  i  ohrabrujućih  reči,  koje  ja  u  onom 
uzbuđenju nisam zapamtila. Ja sam mu celivala ruku, i on je otišao. 

Šta je sve preživela moja duša pri ovom čudesnom susretu sa ocem Jovanom, ja ne mogu 
rečima iskazati. Jedino što sam shvatila i zapamtila njegove reči, meni upućene: ʺA i vi ste 
ovde!ʺ Ono što je nemoguće bilo meni ‐ da mu priđem, njemu, prozorljivcu, bilo je lako da 
izađe  u  susret  želji  duše  namučene  matere  zbog  stradanja  sina,  koja  prosi  njegovu 
molitvenu pomoć. 

Vrativši se u bolnicu, saznala sam da je temperatura sina opala, što je lekare i negovateljicu 
bacilo u novu brigu. Međutim, ja sam bila spokojna. I stvarno, to je bila poslednja brižna 
noć.  Stanje  sina  komplikovalo  se  samo  zbog  njegove  velike  slabosti,  ali  kriza  je  prošla 
srećno  i  6n  se  počeo  oporavljati.  Čim  mu  se  povratio  normalan  san,  oporavljenje  je  brzo 
napredovalo.  Kako  se  kasnije  pokazalo,  bolest  nije  ostavila  nikakvih  posledica 
(Svedočanstvo detinje matere). 

23.  U  gradiću  Aleksinu,  Tuljska  gubernija,  živela  je  dobra  i  pobožna  porodica  Gorškova: 
Petar Antonovič Gorškov i supruga mu Aleksandra. Ona se razboli i moskovski profesor 
naće da je operacija neophodna. 

Kao verujuća žena, ona ode u Kronštat i obrati se ocu Jovanu za savet. Pošto je sasluša, on 
joj  rekne:  ʺNa  operaciju  nemojte  pristati.  Ako  me  poslušate,  poživećete  i  obe  kćeri  udati. 
Ali na operaciju nemojte ići; u protivnom, u dvadeseti dan posle operacije umrećeteʺ. 

Po  povratku  kući,  ona  sve  ispriča  svome  mužu.  Ali  profesor  Snjegirev  i  njegove  kolege 
počeli su da nagovaraju muža da ubedi ženu u potrebu operacije. Oni su rekli mužu da će 
suprugu uskoro izgubiti, ako se ne operiše. O rečima oca Jovano oni su se sa podsmehom 
izrazili. 

Najzad, i žena se saglasi i ode u Moskvu na operaciju. Operacija je uspešno obavljena i ona 
se počne oporavljati. 

37
Nastupio  je  dvadeseti  dan  i  doktor  Snjegirev  došao  je  da  je  poseti  i  pregleda.  Posle 
pregleda on izjavi: ʺVi ste se dobro oporavili i kroz nedelju dana možete preći u privatni 
stan. Pozovite k sebi jednu kćer, da vam bude veselije u tućem graduʺ. 

Ona  zahvali  doktoru  i  zamoli  bolničku  sestru  da  napiše  telegram  njenom  mužu.  Kad  je 
telegram  poslat,  ona  je  rekla  milosrdnoj  sestri:  ʺOtac  Jovan  rekao  mi  je  da  ću  umreti  u 
dvadeseti dan, a ja se tako dobro osećam i uskoro ću napustiti klinikuʺ. 

Kad je izgovorila ove reči, opustila je glavu na jastuk. 

Sestra  je  primetila  da  se  u  licu  izmenila  i  da  joj  je  pozlilo.  Brzo  je  pozvala  doktora 
Snjegireva. Kad je ovaj došao sa drugim lekarima, ona je već bila mrtva. 

U razmaku od jednog sata njenom mužu poslat je drugi telegram, u kome ga izveštavaju, 
da njegova supruga nije više među živima. 

Umrla je u dvadeseti dan posle operacije, kako joj je i predskazao otac Jovan. 

O ovom slučaju saznao je posle sav grad Aleksin. 

  

* ** 

  

Iz navedenih primera jasno se vidi da je Gospod otkrio ocu Jovanu buduću sudbu lica koja 
su  mu  se  obraćala,  kao  i  ono  što  se  događalo  daleko  od  njega,  šta  je  ko  mislio,  rekao  ili 
učinio. 

Na kakav je način Gospod sve to činio i otkrivao ocu Jovanu, nama, grešnim ljudima, nije 
to dato da znamo, ali fakta su očigledna, neosporna. Duh Sveti otkrivao je ocu Jovanu da je 
njegova molitva uslišena, što mu je omogućavalo da na pisma i telegrame, u kojima su ga 
molili da se pomoli za bolesnike, proročki odgovara: ʺOzdravićeʺ. 

Jedino što mi možemo i treba da činimo, jeste da smireno proslavljamo Boga, koji je dao 
takvu vlast čoveku, i da poštujemo ovog Božjeg ugodnika i proroka. 

Pored  dara  prozorljivosti,  otac  Jovan  imao  je  i  dar  isceljivanja  bolesnika,  čak  i  onih 
najtežih, kojima lekari nisu mogli pomoći. Njegova raznovrsna čudesna isceljenja tako su 
mnogobrojna,  na  hiljade,  da  ih  ovde  ni  deseti  deo  nije  moguće  citirati,  navešćemo  ih 
dvadesetak. A prethodno nekoliko reči o tome kako je do tih isceljenja došlo. 

O tom Božjem daru on je na sastanku sa sveštenicima u Nižegorodu 1901. i Sarapulu 1904. 
godine  otvorio  svoju  dušu  i  ispričao  kako  je  to  isceljivanje  bolesnika  započelo.  Tom 
prilikom on je rekao: 

38
ʺU vašim dušama, braćo saslužitelji, nesumnjivo se javlja pitanje, kako se ja usuđujem da 
putujem po celoj Rusiji, da se molim za toliko mnoštvo, koji prose moje molitve. Možda će 
neko to nazvati drskošću... No ja, braćo, ne bih se rešio na tako veliko delo, kad na njega 
ne  bih  bio  pozvan  ozgo  ...  Evo  kako  je  počelo.  Neko  se  u  Kronštatu  razboleo.  Prosili  su 
moju molitvenu pomoć. Kod mene je bilo pravilo: ničiju molbu ne odbijati. Ja sam se počeo 
moliti,  predajući  bolesnika  u  Božje  ruke,  proseći  od  Gospoda  da  se  na  njemu  izvrši 
Njegova  sveta  volja.  Ali  neočekivano  dolazi  mi  jedna  starica,  koju  sam  ja  odavno 
poznavao.  Ona je bila duboko verujuća, bogobojažljiva, živela po hrišćanskim načelima i 
život  provodila  u  strahu  Božjem.  Dolazi  mi  ona  i  uporno  zahteva  da  se  molim  za 
bolesnika, i to za njegovo.ozdravljenje. Sećam se, ja sam se tada od takvog zahteva skoro 
uplašio:  ʺKako  mogu,  mislio  sam,  da  imam  takvu  slobodu?ʺ  Međutim,  starica  je  čvrsto 
verovala  u  moć  moje  molitve  i  uporno  nastojala  na  svome.  Ja  sam  tada  pred  Gospodom 
ispovedio svoje ništavilo i svoju grešnost, video u tome volju Božju i počeo da prosim od 
Gospoda isceljenje bolesnika. I Gospod mu je poslao svoju milost ‐ on je ozdravio, a ja sam 
zahvalio Gospodu za tu milost. 

Isceljenje  se  ponovilo  i  drugi  put  posle  mojih  molitava.  Tada  sam  ja  u  tome  video  volju 
Božju,  novo  poslušanje  dato  mi  od  Boga  ‐  da  se  molim  za  one  koji  od  mene  to  budu 
zahtevali. Sad i ja znam, a i drugi pričaju, da se događaju isceljenja po mojim molitvama. 

Osobito  su  poražavajuća  isceljenja  besomučnika,  demonom  posednutih,  teških 

stradalnika.  Takvi  bolesnici  obično  su  veoma  nemirni:  izgovaraju  strašne  hule  i  reči  bez 
veze  i  smisla,  pljuju,  ritaju  se  i  otimaju  od  svojih  pratilaca.  Kad  ih  privode,  oni  uvek 
zatvaraju  oči.  Ali  ja  zapovedam  da  otvore  oči.  Ponekad  više  puta  moram  da  ponovim: 
ʺOtvori oči!ʺ Pri tom ja upravim svoj pogled na njega, i kad on otvori oči, ja, gledajući mu 
u oči, govorim: ʺImenom Gospoda našeg Isusa Hrista zapovedam ti, duše nečisti, izađi iz 
njega!ʺ  i  blagosiljam  krstom  bolesnika.  Bolesnik  dolazi  k  sebi,  smirava  se  i  počinje  da  se 
moli. Ja ga tada pričešćujem Svetim Tajnama, od kojih je pre toga svim silama bežao. Pošto 
se iscele, takvi bolesnici ne sećaju se šta su u svome besnilu govorili. Iz toga je jasno da oni 
u besnom stanju nisu projavljivali svoju volju, nego volju demonsku, protivnu volji Božjoj. 

Često  zli  duhovi  dugo  zadržavaju  svoju  vlast  nad  bolesnicima,  dugo  se  opiru  i  kroz 
bolesnike  govore:  ʺMi  smo  se  u  njemu  nastanili,  odavno  smo  zadobili  vlast  nad  njimʺ 
(bolesnikom). Ali sila Božja, od koje zli duhovi drhte, pobeđuje ih. 

O, braćo moja, nama je mnogo blagodati dano od Boga, i ako mi sačuvamo ovaj dar Božji, 
mi smo nepobediviʺ .. . 

1. Monahinja Jovanovskog manastira u Petrogradu Jevsevija, čija je dužnost bila da radi u 
kuhinji, na neki veliki praznik, kad su u manastiru očekivali dolazak oca Jovana, tako se 
rđavo  osećala,  da  nije  mogla  ustati  iz  postelje.  Kad  je  otac  Jovan  došao,  saopšte  mu  o 
njenoj bolesti. On se uputi k njoj i rekne joj: ʺMati Jevsevija, danas je veliki praznik, zašto ti 
ležiš?ʺOna  odgovori  da  je  glava  toliko  boli,  da  ne  može  da  se  podigne  iz  postelje.  Otac 
39
Jovan položi svoju ruku na njenu glavu, i bol odmah prestane. Ona se u tom trenutku oseti 
zdravom, ustane iz postelje i ode u kuhinju da sprema ručak. 

2.  Druga monahinja  istog manastira, čije  je ime  pripovedačica ovog  događaja  zaboravila, 

ali  ju  je  lično  znala,  bila  je  kažnjena  od  igumanije  time  što  joj  je  oduzeta  dužnost  koju  je 
dotle  vršila.  Tako  je  bez  dužnosti  (ili  poslušanija,  kako  se  to  kaže)  provela  skoro  godinu 
dana,  a  onda  se  razboli  i  legne  V  postelju.  Jednog  dana  naiđe  u  manastir  otac  Jovan  i 
zapita  igumaniju  da  li  su  sve  sestre  na  svojim  poslušanjima.  Igumanija,  začuđena  ovim 
pitanjem, odgovori da jesu sve. 

‐ ʺA monahinja N. (i spomene njeno ime) na kakvom je poslušanju?ʺ zapita on. 

Igumanija odgovori da nju bole noge. 

Tada  se  otac  Jovan  uputi  ovoj  bolesnoj  monahinji  i  rekne  joj.  ʺVreme  je  da  ideš  na  svoje 
poslušanjeʺ. 

Monahinja se odmah oseti zdravom, bolovi u nogama iščeznu tako brzo i potpuno, kao da 
ih nikad nije bilo. Posle isceljenja vršila je dužnost vratarice. 

3. Otac sveštenika Vasilija Šustina u Petrogradu umirao je od tuberkuloze grla. Lečio ga je 
profesor Simanovski i rekao da će živeti još deset dana. 

Pošto je porodica Šustina bila bliska ocu Jovanu, pošalje mu telegram u Kronštat i zamoli 
da dođe. On se odazove i dođe. Videvši bolesnika, uzviknuo je: 

‐ ʺŠto mi niste rekli da je on tako ozbiljno bolestan?Ja bih doneo Svete Darove i pričestio 
bih ga.ʺ 

Bolesnik je ćutao i tužno gledao oca Jovana. A otac Jovan, zamislivši se malo, zapita ga: 

‐  ʺVeruješ  li  da  ti  ja  silom  Božjom  mogu  pomoći?ʺBolesnik,  pošto  nije  mogao  da  govori, 
potvrdno je klimnuo glavom. 

Otac Jovan zapovedi mu da otvori usta, i triput krstoobrazno dunu. Onda je udario rukom 
po stočiću sa lekovima. Svi staklići slete sa stola i razbiju se. Zatim zapovedi da se bolesnik 
preveze kod njega u Kronštat radi Pričešća. Bez obzira na hladnoću i opasnost učinjeno je 
po njegovoj zapovesti. 

Kad se bolesnik vratio kući, profesor Simanovski došao je da ga poseti i veoma se začudio, 
kad mu je pregledao grlo: sve rane u grlu bile su zarasle. 

ʺOvo je nevićeno, ovo je pravo čudo!ʺ izjavio je on. 

4. Sestrica spomenutog sveštenika Vasilija Šustina u svojoj sedmoj godini života oboli od 
boginja po licu. Otac Jovan pogladi unakaženo lice devojčice, i bolest iščezne bez traga. 

40
5.  Otac  Jovan  stigne  u  Moskovsku  duhovnu  seminariju  u  Trojice  ‐  Sergijevoj  Lavri 
udaljenoj od Moskve šezdesetak kilometara uoči hramovne slave. Sutradan posle Liturgije, 
koju  je  sa  rektorom  i  osobljem  služio  i  otac  Jovan,  stigne  telegram  iz  Moskve  da  je  tamo 
preminuo mitropolit.  Rektor odluči da  posle  ručka  sa ocem Jovanom pođe  u Moskvu na 
sahranu mitropolita. 

Ali posle ručka rektor se naglo razboli. V to vreme vladala je epidemija kolere. Rektor oseti 
jake bolove u stomaku, od kojih nije mogao da ustane iz postelje. Otac Jovan o tome ništa 
nije  znao.  Prema  ranijem  dogovoru,  on  se  posle  ručka  spremi  za  put.  A  kad  je  video  da 
rektora nema, zapitao je šta je sa njim. 

Odgovorili su mu da je rektor teško oboleo i da leži u svojoj sobi. 

Otac Jovan uputi se bolesniku i ušavši zapita ga: ʺŠta je s vama? Vi mnogo patite?ʺ 

‐ ʺUmiremʺ, odgovorio je rektor, arhimandrit Antonije. 

‐  ʺKoještaʺ,  odgovorio  je  otac  Jovan  i  položivši  ruku  na  glavu  arhimandrita,  dodao: 
ʺUstajte i hajdemo!ʺ 

Rektor  je  osetio  da  ga  je  bolest  trenutno  ostavila.  Ustao  je  potpuno  zdrav  i  krenuo  sa 
svojim  isceliteljem  u  Moskvu,  gde  je  učestvovao  u  sahrani  mitropolita,  prešavši  za 
njegovim kovčegom više od deset kilometara. 

6.  Operski  pevač  u  Moskvi  Hohlov  razboli  se  od  zapaljenja  pluća.  Lečili  su  ga  čuveni 
moskovski  profesori  i  najzad  rekli  njegovoj  supruzi:  ,  ;Mi  smo  učinili  sve  što  je  u  našoj 
moći, ali mi nismo bogovi i dužni smo da vas predupredimo:vaš će muž umreti i sve što 
možemo učiniti to je da mu produžimo život za 3‐4 danaʺ. 

Kad su se profesori razišli, bolesnik je jedva prošaputao: ʺotac Jovanʺ. Iz ovoga su ukućani 
shvatili  njegovu  želju  da  se  obrate  ocu  Jovanu  za  njegovu  molitvenu  pomoć.  Iz  daljeg 
razgovora  o  tome  saznalo  se  da  se  otac  Jovan  nalazi  u  Moskvi.  Našli  su  ga  na  stanici  i 
zamolili da dođe. On se odazove i dođe. Kad je naišao, zatekao je drugove bolesnikove iz 
opere kako se naglas smeju. 

Kad  je  otac  Jovan  počeo  da  se  moli,  sasvim  drugo  nastrojenje  obuzelo  je  prisutne;  u 
mnogih pojavile su se suze. A otac Jovan molio se otprilike ovako: ʺGospode, Ti si rekao 
da  ćeš  učiniti,  ako  ma  šta  zaištemo  u  ime  Tvoje,  i  da  će  nebo  i  zemlja  proći,  a  reči  Tvoje 
neće proći, a da se ne ispune. Zato Ti se moLim, u ime samoga Sina Tvoga Gospoda Isusa 
Hrista, oprosti ovom sluzi svome sve grehe njegove, hotimične i nehotične, i isceli gaʺ. 

U glasu oca Jovana osećala se sila vere i nade u Boga. Pošto se pomolio, osenio je bolesnika 
krsnim znakom i rekao mu: ʺA sad zaspi!ʺ i otišao. 

41
Posle toga bolesnik je zaspao i proveo u snu neprekidno 36 sati. Za to vreme profesori koji 
su ga lečili i obilazili mislili su da je on pao u letargičan san. Kad se bolesnik probudio i 
profesori ga pregledali, konstatovali su da je potpuno zdrav. 

7.  Sinčić  Mihaila  Aleksijeva  Suvorina  u  Petrogradu  oseti  jak  bol  u  grlu.  Otac  pozove 
čuvenog  dečjeg  doktora  Rusova.Ovaj  dođe,  pregleda  bolesnika  i  rekne  ocu:  ʺVaš  sin 
oboleo je od difterije i nema mu spasa, jer je grlo pocrvenelo.ʺ 

Otac  uputi  telegram  ocu  Jovanu  i  zamoli  ga  da  dođe.  Otac  Jovan  se  odazove,  dođe  i 
pomoli  se.  Posle  molitve  on  pomiluje  oolesnika  i  rekne  ocu:  ʺNišta,  ništa,  ne  brinite, 
ozdravićeʺ. 

I stvarno, dečak je ozdravio. ʺTo je čudo ravno vaskrsenju mrtvacaʺ, rekao je otac dečakov. 

8.  Petogodišnja  devojčica,  sestričina  poručnika  Pronjina  u  Petrogradu  prignječila  je  palac 
na  ruci  vratima  fijakera  i  sasvim  ga  razmrskala.  Lekar  je  preporučio  da  se  palac  odseče. 
Drugog lana nastalo je trovanje krvi i lekar je rekao da će se morati odseći ruka do lakta. 
Devojčica je neprestano plakala od jakih bolova. Kad je lekar odvio zavoj, osetio se težak 
zadah. 

Neočekivano  otac  Jovan  došao  je  kod  suseda.  Otac  devojčice  otrči  i  zamoli  ga  da  dođe. 
Iako je bio mnogo zauzet, zbog hitnog slučaja, on se odazove i dođe. Odslužio je moleban i 
rekao da operacija nije potrebna i da će povreda proći. Po odlasku oca Jovana, otac detinji 
nastojao  je  na  operaciji,  ali  majka,  koja  je  čvrsto  verovala  rečima  oca  Jovana,  nije  se 
saglašavala.  Devojčica  je  zaspala  i  dugo  spavala.  Sutradan  došao  je  lekar  i  skinuo  zavoj. 
Otoka  nije  bilo  niti  se  osećao  neprijatan  zadah.  Samo  je  osušena  žilica  visila  kao  končić. 
Žilicu su odrezali i devojčica je ozdravila. Trovanje krvi je iščezlo i lekar je izjavio da je to 
čudo. 

9.  Za  vreme  gimnastičke  vežbe  jedan  učenik  paževskog  korpusa  zadobio  je jak  udarac u 
glavu  i  posle  toga  opasno  se  razboleo.  Lečili  su  ga  svi  mogući  lekari  i  profesori,  ali  bez 
uspeha. Majci su saopštili da nade na ozdravljenje nema, i da će u najboljem slučaju, ako 
ne  umre,  ostati  idiot.  Mati  tada  ode  u  Kronštat,  nađe  oca  Jovana,  i  on  sa  njom  dođe 
bolesniku, pomoli se i rekne da će njen sin ozdraviti. I stvarno, njemu odmah bude bolje i 
on se ubrzo potpuno oporavi, na opšte čuđenje svih lekara. 

10.  Brodski  kapetan  Aleksejev  nalazio  se  sa  brodom  u  pristaništu  i  spremao  za  letnju 
plovidbu.  Jednog  dana  on  se  po  završetku  vežbi  broda  na  moru  spuštao  po  mostiću  u 
radnički  čamac,  kojim  je  hteo  da  se  iskrca  u  pristaništu.  Tom  prilikom  on  se  oklizne  i 
padne u čamac, ali tako nesrećno, da mugvozdena šipka sa strane čamca, koja drži veslo, 
probije  vilicu  i  pomeri  zube.  Dok  je  čamac  došao  do  pristaništa,  njemu  sva  glava  toliko 
otekne,  da  mu  otok  potpuno  zatvori  oba  oka,  i  on  ništa  nije  mogao  videti  niti  govoriti. 

42
Javili  su  njegovoj  ženi.  Kad  je  ona  stigla,  savetovali  su  joj  da  potraži  nekog  lekara.  Žena 
nije poslušala, nego ga odmah odveze u crkvu, gde je otac Jovan završavao večernje. 

Postradalog kapetana s teškom mukom priveli su do oltara, gde ga je otac Jovan susreo sa 
krstom u ruci. Bolesniku su pomogli da klekne na kolena. Otac Jovan pokrio mu je glavu 
epitrahiljom  i  počeo  dugo  da  se  moli  pred  svetim  prestolom  za  ozdravljenje  i  spasenje 
postradalog vojnika. Za vreme te duge molitve otok je iščezao, oči se otvorile i postradali 
mogao> je jasno da zahvali baćuški za njegove molitve. 

Pri izlasku iz oltara postradali kapetan oseti kako mu se povređeni zub klati u vilici. On se 
nehotice okrene ocu Jovanu i požali: ʺA zub?ʺ 

Otac Jovan pogladi ga rukom po obrazu i rekne: ʺNije to ništa, proći ćeʺ. 

Po  odlasku  u  penziju,  kapetan  Aleksejev  ostao  je  udov  i  po  blagoslovu  oca  Jovana 
zamonaši  se,  dobije  ime  Mihej  i  stupi  u  Duhovnu  akademiju.  Po  svršetku  Akademije 
postavljen je za episkopa Arhangelske eparhije. Ovo je on sam o sebi posvedočio. 

11. Jedinica kći velikog moskovskog fabrikanta šećera u svojoj osamnaestoj godini oboli od 
tuberkuloze  i  lekari  joj  proreknu  smrt  kroz  tri  dana.  Galopirajuća  tuberkuloza  brzo  je 
rušila  mladi  život.  Tada  je  bolesnica  zamolila  roditelje  da  pozovu  oca  Jovana 
Kronštatskog. Pozovu ga, i on dođe. Čim ga je videla da ulazi u njenu sobu, ona se brzo 
spustila sa kreveta pred njegove noge i očajnički kroz suze zavapila: ʺBaćuška, ja hoću da 
živim, a doktori su rekli da ću umreti!ʺ 

‐  ʺI  živećeš,  zašto  plačeš?  Samo,  isceljenje  ne  treba  prositi  od  lekara  koji  su  te  osudili  na 
smrt, nego od toga lekaraʺ, i tom prilikom ukazao na ikonu Spasitelja Hrista, koja je visila 
na zidu. 

Posle  toga  on  je  počeo  da  se  moli,  toplo  i  usrdno,  da  su  se  graške  znoja  pojavile  na 
njegovom  licu  i  čelu.  Po  završetku  molitve,  on  se  okrenuo  srodnicima  i  rekao:  ʺJa  ovde 
nemam više poslaʺ. 

Majka, obuzeta očajanjem, prišla mu je i kriknula: ʺŠta, baćuška, ona će da umre!ʺ 

‐ ʺAma neće, ona je potpuno zdravaʺ, odgovorio je mirno on. 

Devojka se brzo oporavila i potpuno ozdravila. Umrla je u 76. godini. 

12. Moja mlađa sestra Marija rodila se kao bogalj. Jedna njena ruka i noga bile su zgrčene i 
nisu se mogle ispraviti.Nikakvi lekovi i lekari nisu mogli pomoći. Svima nama nametao se 
zaključak: ili smrt, ili bogalj kroz ceo život. 

Tada je naša porodica donela zaključak da zatraži pomoć od oca Jovana. On je došao, ušao 
u  gostinsku  sobu  i  počeo  da  služi  moleban.  Po  završetku  molebna  ušao  je  u  sobu 

43
dvogodišnje  sestrice,  prišao  dečjem  krevetiću,  pogladio  je  rukom  po  glavi,  nasmešio  se  i 
izašao, ne rekavši ništa, i otišao. 

Sutradan, kad je mati prišla krevetiću dečjem, zatekla je dete potpuno zdravo: ruka i noga 
ispravile su se i pokretale, kao da nikad nisu bile ukočene. Majčinoj radosti nije bilo kraja 
(Svedočanstvo general‐majora Vasilija Ivanoviča Ignatijeva). 

13. Evdokija Nikolajevna Pastuhova, rodom iz grada Orla, mnogo godina patila je od jake 
glavobolje.  Lečila  se  kod  lekara,  ali  joj  ovi  nisu  mogli  pomoći.  Stalno  je  sa  sobom  nosila 
fenacetin  i  uzimala  čim  je  glava  zaboli.  Jednom  otac  Jovan  poseti  njihovu  kuću,  baš  u 
vreme  kad  je  nju  glava  bolela.  Ali  ona,  zauzeta  kućevnim  poslovima,  nije  imala  kad  da 
misli na sebe. 

Tek kad je on polazio iz njihove kuće, ona mu spomene o svojoj bolesti. 

‐ ʺA da li te često boli glava?ʺ zapita on. 

Ona mu je objasnila. 

Tada on položi svoju ruku na njenu glavu, i bolovi odmah prestanu, i nikad se više nisu 
ponovili (To je ona sama ispričala piscu biografije oca Jovana). 

14.  U  gradu  Arhangelsku,  posle  molebna  u  kapeli  svetog  oca  Nikolaja,  žena  jednog 
imućnog  čoveka  ostala  je  da  kleči  na  kolenima  i  počela  zubima  da  grize  ikonu  svetog 
Nikolaja  na  stočiću.  Počeli  su  da  je  opominju  i  odvraćaju,  ali  se  ona  nije  dala  smiriti. 
Najzad, nasilno su je odvojili i odveli kući. 

Njen muž nije žalio sredstva na lekare i lekove, ali od njih nije bilo nikakve pomoći. 

Slučajno  je  u  Arhangelsk  stigao  otac  Jovan.  Muž  bolesnice  zamoli  ga  da  dođe,  i  on  se 
odazove. Kad je stigao, zapitao je muža: ʺUmeš li da se molišʺ? i potom ga pozvao da se 
zajedno  pomole.  Po  završetku  molitve,  ušao  je  u  sobu  bolesnice,  položio  ruku  na  njenu 
glavu i otišao. 

Bolesnica je zaspala, a kad se probudila, bila je potpuno zdrava. 

15.  Neka  žena  dovede  u  ʺDom  trudoljubljaʺ  u  Kronštatu  sinčića,  kome  su  se  noge  bile 
oduzele i on nije mogao da ide.Obragila se ocu Jovanu za pomoć. 

‐ʺPo veri tvojoj neka ti budeʺ, rekao je on, i dečak je ozdravio i prohodao. Majka je plakala 
od radosti, vodeći svoga sinčića za ruku. 

16.  Godine  1934.  kneginja  Jusupova,  koja  je  tada  živela  u  Parizu,  ispričala  je  svešteniku 
Viktoru  Iljenku  o  svojoj  teškoj  bolesti  i  čudesnom  isceljenju  na  molitve  oca  Jovana,  a 
sveštenik Iljenko izvestio je o tome pismom autora biografije oca Jovana I. K. Surskog. 

44
Godine 1884. imala sam 23 godine, pričala je kneginja. U braku sam bila Arugu godinu i 
postala mati voljenog deteta. Preda mnom je bio najsrećniji život. U to vreme ja sam čula 
za oca Jovana, da je on čudan molitvenik i da njegova molitva isceljuje. 

Takve priče o njemu na mene su veoma delovale i ja sam tražila priliku da se sretnem sa 
njim. Mislili smo da ga iozovemo da u našoj domaćoj crkvi odsluži Liturgiju, ali na tome je 
i ostalo, pošto sam se ja teško razbolela i tri nedelje lebdela između života i smrti. 

Moja bolest bila je veoma komplikovana, sa temperaturom do 42 stepena i plavim pegama 
po telu. Lekari nisu mogli da odrede koja je bolest bila u pitanju i nazvali su je ‐ tifusom 
naročite  forme.  Kasnije  je  konstatovano  da  je  posredi  bilo  trovanje  krvi  u  teškoj  formi, 
izazvano prevremenim porođajem. 

Lečio  me  je  profesor  Botkin,  kao  rođenu  kćer,  ali  je  bio  uveren  da  mi  nema  spasa.  Ja  u 
početku nisam verovala da je moje stanje bilo beznadežno, ali sam sa produženjem bolesti 
sve više dolazila do saznanja svoga teškog položaja. Po čitave dane i noći nisam zaklapala 
oči i mnogo sam mislila o smrti. Ali želja za životom bila je u meni tako jaka, da ja, iako 
nisam znala otkuda bi mi došlo spasenje, nisam očajavala i nadala se da neću umreti. Pri 
kraju  treće  nedelje,  jedne  besane  noći,  lik  oca  Jovana,  koga  ja  nikad  nisam  videla, 
odjednom se pojavio u mojoj svesti i nije me napuštao čitave noći. U rano jutro ja svome 
mužu saopštim želju da vidim oca Jovana. Moj muž se odmah opusti sprat niže do mojih 
roditelja, da im saopšti moju želju. Međutim, moj otac ga je presreo rečima: ʺSvu noć sam 
sanjao oca Jovana i hoću da ga pozovem da dođe i pomoli se s namaʺ. 

To  jutro  primljeno  je  anonimno  pismo,  u  kome  se  preporučuje  da  se  pozove  otac  Jovan 
mojoj postelji. 

Poslali su starog slugu u Kronštat po oca Jovana. On se odazvao i došao. Pri ulazu sreo ga 
je profesor Botkin i uzbuđeno rekao mu: ʺPomozite nam!ʺ To je sve u kući začudilo, pošto 
je on bio poznat kao nevernik. 

Kad  je  otac  Jovan  položio  svoju  ruku  na  moju  glavu,  ja  sam  odmah  osetila  neobično 
umirenje.  Potom  je  on  sa  mojim  mužem  kleknuo  na  kolena  pred  ikonama  i  počeo  da  se 
moli. 

Njegova molitva bila je poražavajuća i teško je preneti utisak koji je ona proizvodila. On je 
prosio od Gospoda moje isceljenje, i ne samo prosio nego i zahtevao. Molio se tako topAO, 
da se i moj duh sa rečima njegove molitve uznosio Bogu. U tom trenutku ništa zemaljsko 
za mene nije postojalo. 

Posle  molitve,  on  mi  je  prišao,  progovorio  nekoliko  reči  i  odlazeći  rekao:  ʺOna  neće 
umreti!ʺ To je duboko potreslo moga muža, pošto su svi lekari smatrali da mi nema spasa. 

45
Posle ove posete u mojoj bolesti nije nastupila neka osobita promena, ali sam ja u duši bila 
potpuno  spokojna.  Kroz  nekoliko  dana  moji  se  reše  da  ponovo  pozovu  oca  Jovana.  On 
dođe i sedne na moj krevet i dugo mi je i ubedljivo govorio da se ja, bez obzira na ishod 
bolesti, pripremim za nov život pričešćivanjem Svetim Tajnama. Ja sam mu rekla da sam 
nameravala postiti pred Uskrs i pričestiti se. On je tada još vatrenije počeo da me ubeđuje, 
da  iako  je  Uskrs  blizu,  ne  treba  odlagati,  nego  da  se  odmah  pričestim.  On  će  otići  da 
donese sveto pričešće. Ja sam pristala, i on je otišao. Do njegovog povratka prošlo je oko 
dva sata, koji su mi se učinili čitava večnost. 

Po njegovom povratku, ja sam se ispovedila i pričestila sa svetim osećanjem u duši. Meni 
se  tada  činilo  kao  da  je  sve  zemaljsko  za  mene  umrlo,  da  ja  odlazim  u  raj;  mene  je  svu 
ispunilo  osećanje  dubokog  spokojstva,  mira,  radosti  i  uopšte  svega  što  duša  može  da 
doživi kao vrhunac sreće, ali što je teško i nemoguće iskazati ljudskim rečima. 

Tada sam zaspala, prvi put posle tronedeljnog bolovanja, i spavala spokojno šest časova. 
Kad  sam  se  probudila,  osećala  sam  se  potpuno  zdravom.  Temperatura  je  spala  na  37 
stepeni.  Profesor  Botkin,  videvši  takvu  poražavajuću  promenu,  dugo  je  ćutao  gledajući 
me. A onda dve suze skotrljale su se niz njegove obraze. ʺTo nije naše deloʺ, rekao je on. 

Kroz nedelju dana ja sam ustala iz postelje. 

Odonda  je  prošlo  ravno  pola  veka,  ali  sve što  sam  onda  preživela  tako  je sveže  u  mome 
sećanju, kao i prvog dana, i kroz sav moj život ostavilo je dubok trag u mojoj duši. 

17. U Varšavi (koja je onda bila u Ruskoj državi) živela je kći sveštenika Marija Matvejevna 
Dubrovska.  Njen  vid  počeo  je  da  slabi.  Izvršena  je  operacija,  koja  joj  je  spasla  samo  levo 
oko.  Desno  se  oko  sve  više  zamračivalo  i  najzad  ni  na  njega  ništa  nije  videla.  Išla  je 
lekarima  u  Kijev  i  Vitebsk,  ali  joj  oni  nisu  mogli  pomoći;  naprotiv,  rekli  su  joj  da  će 
potpuno oslepeti. 

U takvom beznadežnom stanju, ona jedne noći u snu vidi kako u njenoj sobi na zidu visi 
ikona Ožalošćene Majke Božje, a u sobu ulazi sveštenik, u kome je ona odmah prepoznala 
oca Jovana Kronštantskog. On skide sa zida ikonu Božje Matere, blagosilja njom bolesnicu 
i govori joj da pođe u Petrograd i tamo nabavi ovakvu ikonu. ʺIskrena molitva Gospodu 
spašće te i Gospod će te iscelitiʺ rekao joj je otac Jovan. 

Ovaj  san  na  nju  je  snažno  delovao,  i  ona  je  odmah  otišla  u  Petrograd  i  Kronštat,  gde  se 
javila ocu Jovanu. 

On se pomolio, dao joj da celiva časni krst, blagoslovio je ikonom Ožalošćene Majke Božje, 
umio njene oči svetom vodicom, i u tom času dogodilo se veliko čudo Božje: bolesnica je 
odmah progledala, magla je spala sa njenih očiju i ona je jasno videla sva lica i predmete 
oko sebe. Posle toga ona je jasno videla i mogla da čita i radi. 

46
18. Godine 1900. pukovnik artiljerijski A. D. Golovačev, sa službom u Petrogradu, oboli od 
najjačeg reumatizma celog tela i ležao je kao proštac. Sav trud lekara da ga spasu ostao je 
uzaludan. 

Tada  se  obrate  ocu  Jovanu  i  zamole  ga  da  dođe  i  pomoli  se  za  bolesnika.  Čim  se  raširio 
glas o dolasku oca Jovana, masa sveta iskupila se pred ulazom u kuću, i kad je on stigao, 
ušla je sa njim u stan bolesnog pukovnika. 

Otac Jovan, mada u godinama, ali veoma bodar i živahan, skine bundu, okrene se ikoni i 
počne da se moli. Njegova molitva proizvodila je potresan utisak. ʺTi ćeš dati Gospodeʺ, 
ponavljao  je  on  sa  takvom  sigurnom  verom,  da  su  svi  osećali  da  će  njegova  molitva  biti 
uslišena. 

Posle molebna, otac Jovan osvetio je vodu, dao bolesniku da pije od nje i blagoslovio ga. 

Od  toga  dana  bolesnik  se  počne  oporavljati  i  potpuno  ozdravi,  tako  da  nikad  više  nije 
patio od reumatizma. Produžio je vojnu službu i doterao do čina general‐lajtnanta. Umro 
je od zapaljenja pluća 1932. godine u 73. godini života. 

19.  Sedmogodišnji  sinčić  Aleksandra  Petroviča  Mišnina  u  gradu  Caricinu  od  rođenja  je 
hramao na levu nogu. Roditelji su ga vodili Na lekoviti morski pesak u Saki, ali ništa nije 
pomoglo.  Avgusta  1901.  godine  u  grad  je  na  prolazu  svratio  otac  Jovan  Kronštatski  i  u 
mesnoj crkvi služio svetu Liturgiju. 

Pri izlasku iz crkve njega presretne majka sa hromim sinčićem, držeći ovoga za ruku. Otac 
Jovan zaustavi se, položi ruku na glavu dečaka i zapita majku šta mu je. Kad mu je majka 
rekla, on rukom pogladi dečaka po glavi, podigne oči k nebu i glasno izgovori: ʺGospode 
svemilostivi,  blagoslovi  obolelog  Aleksandra!ʺ  prekrsti  ga,  da  mu  da  celiva  svoj  naprsni 
krst, položi krst na glavu dečaka i rekne materi: ʺMolite se, i Gospod će pomoći po vašim 
molitvamaʺ. 

Trećeg dana, na opšte čuđenje svih, dečak je prestao da hramlje i više ga noga nikad nije 
zabolela  (Ovo  je  posvedočio  očevidac,  konjički  kapetan,  koji  je  pre  1941.  godine  žive  u 
Beogradu). 

20.  Godine  1903.  živeo  je  u  manastiru  Sofonjevska  pustinja,  u  Kurskoj  guberniji,  jedan 
siromašak  paralitičar,  koji  nije  mogao  da  ide  nego  je  puzio.  Otac  Jovan  dođe  u  manastir 
radi osvećenja zvona, izlivenog u njegovu čast i sa njegovim likom. Tom prilikom on isceli 
ovog  paralitičara,  koji  je  posle  tako  išao,  kao  da  nikad  nije  bolovao  (Svedočanstvo 
jeromonaha Nikandra, koji je pre 1941. godine živeo u manastiru Kovilju, u Bačkoj). 

Ukoliko se glas o ocu Jovanu, kao velikom Božjem ugodniku i čudotvorcu, sve više širio, 
utoliko su mu sa svih strana prostrane Rusije, i inostranstva, sve više obraćali molbama za 
blagoslov i isceljenje od bolesti, u većini slučajeva takvih gde lekari i medicina nisu mogli 

47
pomoći. Ko nije mogao do dođe k njemu, ili da ga pozove sebi, obraćao mu se pismom, ili 
telegramom ‐ u hitnim slučajevima. A njegova molitva isceljivala je i na daljini, kao da je 
prisutan. Od mnoštva takvih isceljenja navešćemo nekoliko. 

1.  Godine  1885.  služio  je  u  katedralnom  hramu  u  Irkucku  sveštenik  Nikolaj  Popov  ‐ 
Kokoulin. Njegov četvoromesečni sinčić ‐ prvenac smrtno se razboli i lekari prestanu da ga 
leče, smatrajući da je njegovo stanje beznadežno i lečenje besciljno. Otac detinji napiše ocu 
Jovanu pismo i zamoli da se pomoli za isceljenje deteta. Posle nekoliko dana dete potpuno 
ozdravi. 

2. Godine 1887. u Petrogradu se razboli žena glumca M.N. Pravdina. Bolest je bila teška i 
pretila je smrt. Ocu Jovanu upute telegram za pomoć. Od njega stigne odgovor: ʺJučesam 
se pomolio za vasʺ. 

I  zaista,  od  časa  kad  se  on  pomolio,  bolesnici  je  bilo  bolje  i  ona  je  ubrzo  ozdravila.  Tim 
povodom  otac  glumčev,  po  narodnosti  Nemac,  rekao  je:  ʺNajbolji  doktor  u  Rusiji  je  otac 
Jovan Kronštatski: pomaže, a pare ne uzimaʺ. 

3.  Godine  1887‐1888.  oboli  u  Stavropolju  Darija  Ivanovna  Tkačeva  od  zapaljenja  pluća  i 
trbušnog  tifusa.  Ona  je  rodila  osamnaestoro  dece,  od  kojih  je  desetoro  bilo  živo.  Kad  se 
razbolela imala je 40 godina. Lekari konstatuju da je njeno stanje beznadežno i odbiju da je 
leče. 

Njen muž pošlje telegram ocu Jovanu za molitvenu pomoć. On odgovori: ʺMoliću se u tom 
i tom času, molite se i vi!ʺ 

Po  prijemu  telegrama,  muž  zapali  kandilo  i  sveće,  i  sa  decom  klekne  na  kolena  i  počne 
čitati molitve iz molitvenika. 

Ona ozdravi i doživi 86 godina. 

4. Žena kapetana Perekrestova, koji ni u šta nije verovao, posle porođaja oboli od groznice. 
Doktor  izjavi  da  jojmože  pomoći  samo  čudo.  Majka  posavetuje  kapetana  da  pošalje 
telegram ocu Jovanu u Kronštat. On se na majku žestoko naljuti i izbrecne: ʺŠta se mlatite 
sa kojekakvim glupostima, zar se može spasti čovek koji umire?ʺ 

On je mnogo voleo svoju ženu i pozove profesora Slučevskog. Ovaj pregleda bolesnicu i 
rekne: ʺMi  smo nemoćni da pomognemo. Ovde zemaljski lekari ništa ne  mogu da učine, 
ovde samo nebeski lekar može da spaseʺ. 

Kad je lekar otišao, Perekrestov je uzviknuo: ʺBože moj, šta da se čini!ʺ 

Majka mu odgovori: ʺEto, sam si rekao: ʺBože moj!ʺ Pošlji telegram ocu Jovanuʺ. 

On je malo postojao ćuteći, a potom žurno izašao. Otišao je na poštu i predao telegram. 

48
Sutradan dođe lekar i zapita: ʺJe li živa?ʺ 

Mati odgovori: ʺŽiva i normalno dišeʺ. 

Lekar  je  pregledao  bolesnicu  i  rekao:  ʺJa  sam  zadivljen  ‐  ona  je  spasena!ʺ  Otrčali  su  po 
profesora Slučevskog. On je došao, pregledao bolesnicu i rekao isto. 

Tada je od oca Jovana stigao telegrafski odgovor: ʺMolim se, molite se i viʺ. 

Bolesnica  se  sasvim  oporavila,  a  njen  muž  postao  je  verujući  i  vrlo  pobožan  čovek.  Nije 
propuštao nijedno bdenije ni Liturgiju. Posle toga zajedno sa ženom išao je u Kronštat, da 
zahvali ocu Jovanu. 

5.  Godine  1889.  u  poznatoj  porodici  u  Moskvi  obole  dva  deteta  od  difterije.  Odmah  su 
preduzete lekarske mere da se bolest spreči, ali se ona uprkos tome proširi i pojača. Lekari 
predlože  operaciju  grla.  Roditelji  dece,  pošto  su  izgubili  nadu  u  pomoć  lekara,  pošalju 
telegram  ocu  Jovanu  u  Kronštat  i  zamole  njegovu  molitvenu  pomoć.  Primivši  telegram 
izjutra,  pre  Liturgije,  on  se  na  Liturgiji  pomoli  za  bolesnu  decu.  To  je  bilo  oko  9  časova 
izjutra. A od ovog časa stanje zdravlja kod oba deteta krene na bolje. 

Kad su se lekari u dva sata posle podne okupili radi vršenja operacije, konstatovali su da 
se stanje toliko popravilo, da je operacija izlišna. 

Kroz tri‐četiri dana deca su potpuno ozdravila. 

6.  Godine  1889.  u  gradu  Tuli  živeo  je  Nikolaj  Ivanovič  Krasnov.  On  je  držao  stovarište 
piva.  Dobivao  ga  je  u  buradima,  pa  ga  je  prelivao  u  flaše.  Pivo  se  nalazilo  na  dedu  u 
podrumu. Razlivajući pivo u flaše, on se jednog letnjeg dana prehladi. Kako je bio veoma 
snažan i krepkog zdravlja, on nato nije obratio pažnju, misleći da to nije ništa i da će proći. 
Ali se prevario. U početku dobije zapaljenje pluća, koje pređe u galopirajuću*tuberkulozu. 

Kao bogat čovek nije žalio sredstva. za nabavku lekova, ali ništa nije pomoglo, iako su ga 
lečili najbolji lekari. On je sagorevao na očigled svih njih. Tako je prošlo nekoliko meseci. 
Žena nije znala šta da čini, već je počela da ga priprema za smrt. 

Ali u to vreme neko posavetuje ženu da se molbom obrati ocu Jovanu za pomoć. Ona to 
učini. I dogodi se čudo. 

Od  časa  kad  je  otac  Jovan  primio  pismo  i  pomolio  se,  bolesniku  je  bilo  bolje  i  za  kratko 
vreme potpuno je ozdravio. 

7. Protoprezviter ruske crkve u Ženevi Sergije Orlovu svome pismu I. K. Surskom, autoru 
biografije oca Jovana, od12. oktobra 1932. godine, opisao je čudesno isceljenje svoje starije 
sestre, umno poremećene, molitvama oca Jovana. 

49
Sestra je bila udata za sveštenika, koji je služio na parohiji u Zarajskom srezu, Rjazanske 
gubernije.  Ona  iznenada  oboli  od  mirnog  ludila.  Lekari  nađu  da  je  bolest  neizlečiva.  Po 
njihovom savetu nju smeste u dom takvih bolesnika. Naš otac, sveštenik, obrati se pismom 
ocu Jovanu i zamoli njegovu molitvenu pomoć. Otac Jovan odgovori ljubaznim pismom, u 
kome  je  rekao:  ʺSaD  ću  prineti  Bogu  toplu  molitvu  za  isceljenje  bolesnice  i  verujem  u 
milost Božjuʺ 

Uoči prijema ovog pisma kod naših roditelja bio je zet, muž bolesnice, pri povratku od nje, 
i ispričao kako lekari njeno stanje smatraju beznadežnim. 

Drugog  dana  je  sam,  kao  sveštenik,  došao  roditeljima  i  zatekao  oca  potpuno  spokojnog, 
uverenog u ispunjenje reči oca Jovana i ʺjavljanje milosti Božjeʺ. 

Sledećeg dana otac primi pismo od glavnog lekara iz doma umobolnih, u kome ga poziva 
da odmah dođe, ne rekavši zbog čega. Moj otac odmah krene sa radosnim predosećanjem 
čuda. I stvarno, drugog dana on se vrati kući sa bolesnicom potpuno zdravom. 

Lekar koji ga je pozvao rekao mu je: ʺVaša kći od toga i toga dana tvrdi da je ona svesno 
saznala  o  isceljenju  od  svoje  bolesti  i  da  je  potpuno  zdrava,  pa  moli  da  se  vrati  u  svoju 
porodicu.  Ona  se  ponaša  potpuno  mirno  i  razumno.  Ali  ja  se  bojim  da  je  otpustim  u 
porodicu  ‐  da  nije  to  kod  nje  lukavo  pretvaranje  ‐  ali  teško  mi  je  da  je  ostavim  u  ovim 
okolnostima.  Da  li  vi  možete  da  je  uzmete  kod  sebe  i  desetak  dana  pažljivo  bdite  nad 
njom, pre nego što je otpustite u porodicu?ʺ 

Uveren u svršeno čudo, otac je doveo bolesnicu i ispričao šta mu je rekao doktor. Mi deca 
nekoliko dana i noći bdeli smo nad njom. Ona je to primećivala i zbog toga bila žalosna. 
Posle tri‐četiri dana otac je sa porodicom odslužio zahvalni moleban Bogu i otpustio bivšu 
bolesnicu  njenoj  kući.  Ona  više  nikad  nije  obolela.  Živa  je  i  danas  u  Zarajsku,  u  Rusiji,  i 
proslavlja Gospoda i čudotvorca oca Jovana ‐ završava prota Orlov svoje pismo. 

8. Godine 1894. general‐lajtnat I. K. fon Burzi, komandant Bobrujske tvrćave, doživi treći 
nervni udar i teško oboli. Lekari su predupređivali porodicu da će treći udar, ako naiđe, 
biti smrtonosan. Pregledavši bolesnika, oni izjave da je stanje njegovo beznadežno. 

Njegova mala kći, koja je u porodici slušala razgovore o isceljenjima bolesnika molitvama 
oca Jovana, bez znanja starijih, šetajući po gradu sa guvernantom, zamoli ovu da je sačeka 
pred poštom. Ona uđe unutra i novcem od svoga džeparca plati telegram ocu Jovanu. U 
telegramu je napisala: ʺPomolite se za taticu. Ana komandantovaʺ. Tako su je u gradu svi 
zvali. 

General je dotle 11 dana i noći bio bez svesti. Posle poslatog telegrama došao je k svesti i 
ubrzo potpuno ozdravio (Ovo je autoru biografije oca Jovana saopštila sama Ana, koja je 
pre 1941. godine živela u Pančevu, kod Beograda). 

50
9.  Ekaterina  Antonova  imala  je  od  detinjstva  srčanu  manui  često  bolovala.  Godine  1894‐
1895.,  kad  joj  je  bilo  30  godina,  ona  se  teško  razboli  i  mesecima  je  ležala  u  postelji, 
održavajući se veštački u životu pomoću kiseonika. 

Njen muž Nikolaj bio je pobožan čovek. On je više puta pozivao sveštenika radi ispovesti i 
pričešća bolesnice, i to ju je podržavalo. 

Lekari su priznali da je njeno stanje beznadežno i otkazali dalje lečenje. Posle toga pozovu 
profesora  Dobroklonskog.  Kad  je  on  video  u  kakvom  se  stanju  bolesnica  nalazi,  on  se 
naljuti što su ga zvali, rekavši da je njoj potreban sveštenik a ne lekar, jer su njeni časovi 
izbrojani. 

Tada se muž reši da pošalje telegram ocu Jovanu. 

Ubrzo po odašiljanju telegrama, bolesnica se povratila, osetila se bolje i potpuno ozdravila. 
Posle toga poživela je više od 20 godina i imala još troje zdrave dece. 

10.  Moj  deda  po  majci  služio  je  u  Petrogradskoj  duhovnoj  konzistoriji  i  u  našu  kuću  i 
kancelariju  navraćao  je  otac  Jovan  po  službenim  poslovima.  Naša  porodica  pratila  je  sa 
pobožnom  pažnjom  njegov  neobičan  život  još  od  prvih  godina  njegovog  svešteničkog 
službovanja. 

Ja  sam  se  rodila  u  isti  dan  i  mesec  kad  i  otac  Jovan  19.  oktobra  1876.  godine.  U  mladim 
godinama mnogo sam se interesovala i čitala knjige filosofskog i racionalističkog pravca i 
mnogo  razmišljala  o  pitanjima  života  i  smrti.  U  glavi  mi  se  mutilo  i  vrzmale  mračne  i 
budalaste  misli.  Jednom,  pod  uticajem  tih  rđavih  knjiga,  u  meni  se  javi  misao  o 
samoubistvu.  U  mojim  rukama  našao  se  pištolj  malog  kalibra.  Ja  prislonim  cev  na  čelo  i 
okinem. Izgubila sam svest i kao da sam se svalila u bezdan, u kome sam ostala pune tri 
nedelje. Dok sam telom ležala nepomično na samrtnom odru, moj duh bludio je po haosu 
nekih raznobojnih malih svetova. Lekari su pokušali sve što je bilo u njihovoj moći da me 
povrate u život, ali bez uspeha. Moji roditelji u svome očajanju pošlju telegram ocu Jovanu 
u Kronštat da se pomoli za mene. Od njega stigne odgovor: ʺMolim se, ostaće živa!ʺ 

Toga dana ja sam došla k sebi i progledala. Dugo sam se oporavljala, dok nisam potpuno 
ozdravila. Tada sam kod svoje matere primetila veliku promenu. Ona je sasvim izmenila 
način života, počela je da posti sredom i petkom i nije propuštala nijednu crkvenu službu. 
Često  je  postila  i  primala  pričešće  iz  ruku  oca  Jovana.  Takav  život  moje  majke  snažno  je 
delovao i na mene, i  ja  sam  se potpuno izmenila i  rešila  da svoj život  posvetim  Bogu. U 
svojoj 24. godini ja sam se odlučila da se zamonašim. Tu moju odluku blagoslovio je otac 
Jovan  (Ispovest  monahinje  Marije  Rodevič,  koja  je  pre  1941.  godine  živela  u  manastiru 
Svete Bogorodice, Crkvenice, Pečenjevce, kod Leskovca, u Srbiji). 

51
11. Godine 1899. moja devetogodišnja kći Pelagija oboli od difterije. Lekar se dugo trudio 
da spase dete od smrti, ali su svi njegovi napori bili uzaludni. Odlazeći jednog dana, on mi 
je rekao: ʺVaša kći teško će preboleti ovu bolest, budite gotovi na sveʺ. 

Izgubivši  nadu  u  pomoć  lekara,  ja  požurim  na  poštu  i  predam  telegram  ocu  Jovanu, 
proseći njegove molitve za isceljenje bolesnice. 

Kad je sutradan došao lekar i pregledao grlo bolesnice, rekao je radosno: ʺDragi baćuška i 
matuška,  vaša  kći  je  potpuno  isceljena,  ali  ja  sam  svestan  da  ee  to  nije  dogodilo  mojom 
medicinskom  pomoću,  nego  je  ona  čudesno  spasena  od  smrti.  Recite  otvoreno  šta  ste 
činili?ʺ 

Ja odgovorim da sam telegramom prosio molitve oca Jovana Kronštatskog. 

‐ ʺDa, on je veliki ugodnik pred Bogomʺ, rekao je lekar (Pismo protojereja Filipa Luzgina 
autoru biografije oca Jovana, od 22. aprila 1939). 

Pored pravoslavnih, ocu Jovanu su se obraćali za pomoć i inoverni. On je i njima izlazio u 
susret. 

Navešćemo nekoliko slučajeva isceljenja inovernih. 

1.  Godine  1890.  živeli  smo  u  Šuvalovskom  parku,  nekoliko  kilometara  od  Petrograda  na 
železničkoj pruzi za Finsku. Meni je u to vreme bilo 6 godina. Maja meseca vraćao sam se 
vozom  iz  grada  i  tom  prilikom  kroz  prozor  vagona  upadne  mi  u  desno  oko  varnica  iz 
lokomotive, posle čega nastane užasno zapalenje. Lekari profesori trudili su se marljivo da 
mi spasu vid, ali uzalud. Nastupilo je potpuno slepilo. Sećam se i sad kako su me mučili 
snažnim lampama ‐ projektorima, kojima su ispitivali unutrašnjost oka. Zbog međusobne 
veze nerava, ja izgubim i levo oko. Lekari se reše da izvrše operaciju i odvoje nepovređeno 
levo  oko  od  desnoga  i  tako  spasu  vid  na  ovo  oko.  Sa  zavojem  na  očima  vozili  su  me  na 
kolima. 

Izjutra,  pre  doručka,  otac  me  je  obično  izvozio  do  malog  jezera  pod  brdašcem  zvanim 
ʺParnasʺ. Tu, u gustoj senci, skidao mi je zavoj sa očiju, i ja sam tada video samo mutnu 
zelenu svetlost. 

Jedne  nedelje,  uoči  operacije,  otac  me  je,  po  običaju,  oko  10  časova  izvezao  tamo.  Posle 
bavljenja  oko  pola  časa,  krenuli  smo  natrag  našoj  vili.  Nama  je  u susret  išla  gomila  ljudi 
oko 15‐20 sa sveštenikom u sredini. Videći me sa zavojem preko očiju, sveštenik se odvojio 
od gomile i prišao nam. Otac moj, luteran, nije znao da je to bio otac Jovan Kronštatski. 

‐ ʺKakav je to bolesnik?ʺ zapitao je on. 

‐  Bolesnik,  baćuška.  Dogodila  se  velika  nesreća,  dečak  je  oslepeo,  upala  mu  varnica  od 
uglja u oko, odgovorio je otac. 

52
‐ ʺNišta to nije, ozdraviće!ʺ rekao je sveštenik i brzim pokretom skinuo mi zavoj sa očiju. 

Ja sam pred sobom spazio omanjeg mršavog sveštenika kako odlazi sa gomilom ljudi. Vid 
je moj bio savršeno jasan i takav je ostao kroz sav moj život. 

Kad smo se vratili kući, otac je uzbuđeno ispričao mojoj majci šta se dogodilo. Odjednom, 
ja sam bacio pogled kroz prozor i u vrtu susedne vile Popova spazio gomilu naroda i pred 
njom sveštenika. 

‐ Mama, to je taj baćuška! uzviknuo sam ja. 

‐  ʺPa  to  je  otac  Jovan  Kronštatskiʺ,  odgovorila  je  ona,  koja  je  bila  pravoslavna  i  vrlo 
pobožna. 

Moje svedočanstvo važno je zato, što su svi srodnici očevi bili luteranske vere. 

Posle moga isceljenja vera u oca Jovana Kronštatskog bila je bezgranična. Moj otac ostavio 
je  zaveštanje  da  se  sahrani  po  pravoslavnom  obredu  (Svedočanstvo  A.  Šneura, 
generalštabnog pukovnika, pismo od 21. februara 1937. godine iz Tunisa). 

2.  Školska  omladina  u  Kronštatu  bila  je  dobro  obaveštena  o  podvižničkom  služenju  oca 
Jovana.  Njegove  večernje  službe  u  Andrejevskom  hramu  privlačile  su  vaspitanike 
Mornaričkog  inženjerskog  učilišta.  Po  završetku  ovoga,  ja  sam  primljen  u  drugi  flotski 
ekipaž. 

Soba  u  kojoj  sam  živeo  prozorima  svojim  gledala  je  na  ulicu,  u  kojoj  se  nalazio  ʺDom 
trudoljubljaʺ (podignut na inicijativu oca Jovana) sa prostranom domaćom crkvom. 

Jednog  jutra  probudila  me  je  larma  naroda,  koji  je  bio  zakrčio  svu  ulicu  ispred  ʺDoma 
trudoljubljaʺ. S velikim naporom jedva sam uspeo da uđem u crkvu, kad je otac Jovan sa 
amvona pozvao narod da se zajedno sa njim pomoli za nesrećnog slepca, koji je smireno 
stajao pred carskim vratima. 

‐  ʺOvo  je  slep  luteran,  brat  naš  u  Hristu,  pomolite  se  svi  zajedno  za  njega!ʺ  pozvao  je 
baćuška. 

Počele su molitve tako glasne, da se ništa nije moglo razabrati. 

Usred te galame ču se uzvik: ʺProgledao! . .. Progledao!ʺ U tom času reka mase zahvatila 
me je i ponela ka izlazu na ulicu, gde sam tek mogao da dođem k sebi od radosti, koja je 
sve prisutne bila zahvatila i ošamutila. (Uspomena generala A. Eljšina, bivšeg komandanta 
XX  armijskog  korpusa  u  I  svetskom  ratu,  grad  Sietl,  država  Vašington,  Sjedinjene 
Američke Države). 

3.  U  Petrogradu  je  živela  jevrejska  porodica,  čija  je  četrnaestogodišnja  kći  bila  teško 
obolela.  Lekari  su  je  lečili  i  digli  ruke  od  nje.  Njene  drugarice  iz  gimnazije  preporuče 

53
njenim  roditeljima  da  pozovu  oca  Jovana.  Jevreji  nisu  smeli  da  se  na  to  usude,  ali  na 
navaljivanje Rusa pošalju telegram. Otac Jovan odgovori: ʺDoći ćuʺ. 

Pred dolazak oca Jovana babe i tetke sakriju se, a pred njega izađu samo roditelji i brat. 

Otac Jovan zapita da li je to sva porodica? 

Njemu odgovore da ih ima još, ali ne smeju da izađu, pošto su jevrejske vere. 

‐ ʺJedan je Bog za sve, i ukoliko se više njih bude molilo za bolesnicu, utoliko će biti boljeʺ, 
rekao je on. 

Posle ovih njegovih reči došli su svi. 

Otac Jovan se molio, položivši svoje ruke na bolesnicu. 

Posle  ove  posete,  otac  Jovan  je  još  dvaput  posetio  ovu  bolesnicu,  koja  se  oporavila  i 
potpuno ozdravila. 

Sva  porodica  primila  je  pravoslavnu  veru  i  poštovala  oca  Jovana  kao  svetitelja 
(Svedočanstvo  njene  drugarice  iz  gimnazije,  koja  se  udala  za  njenog  brata  i  do  1941. 
godine živela u Beogradu). 

4.  Pred  svoju  smrt  u Livadiji  car  Aleksandar  III  pozvao  je  bio  oca  Jovana  k  sebi  i  ovaj  je 
ostao  pored  cara  sve  do  njegove  smrti  (Posle  careve  smrti,  otac  Jovan  je  izjavio:  ʺJa  sam 
mrtve  vaskrsavao  ali  cara  nisam  mogao  da  isprosim  od  Gospoda.  Neka  na  svima  bude 
Njegova sveta volja!ʺ). 

Pored  cara,  kao  ađutant,  nalazio  se  general  Abacijev.  Jedna  dama  zamoli  generala  da  joj 
omogući  viđenje  sa  ocem  Jovanom.  Radi  toga  general  porani  u  5  časova  i  pođe  do  oca 
Jovana, koji je stanovao u jednoj manjoj kući u vrtu. Na maloj kapiji, kroz koju se ulazilo u 
vrt,  već  se  bila  skupila  gomila  sveta,  U  kojoj  je  bilo  i  Tatara,  koje  policija  nije  puštala 
unutra. 

Na stepenicama pred kapijom plakala je jedna Tatarka. Policija nije razumevala šta je ona 
govorila, ali je general razumeo, jer je bio rodom sa Kavkaza. On je od Tatarke čuo da je 
dovezla bolesnog muža, koji leži u kolima na putu. Molila je generala da je pusti muli (na 
tatarskom: svešteniku) Jovanu. 

General je zatekao oca Jovana na jutarnjoj molitvi i preneo mu molbu Tatarke. Otac Jovan 
naredi da mu dovedu Tatarku. 

Preko  generala  otac  Jovan  zapita  Tatarku  da  li  ona  veruje  u  Boga?  Kad  je  od  nje  dobio 
potvrdan odgovor, rekao je: ʺMolićemo se zajedno, ti se moli po svome, a ja ću se moliti po 
svomeʺ. 

54
Po završetku molitve, blagoslovio je Tatarku, prekrstio je i otpustio. Sa Tatarkom izašao je 
i  general  Abacijev.  Na  zaprepašćenje  ženino  i  njegovo,  bolesni  muž  Tatarke  išao  im  je  u 
susret potpuno zdrav. 

5.  U  Harkovu  je živeo advokat, Jevrejin  po  narodnosti, Mihail  Vladimirovič Mihailovski, 

čija  je  osmogodišnja  kćer  obolela  od  šarlaha.  Lečili  su  je  najbolji  lekari,  ali  je  sve  bilo 
uzalud. Jednog dana lekari izjave da je stanje bolesnice beznadežno i da se treba pripremiti 
za najgore. 

Očajanju  roditelja  nije  bilo  kraja.  U  takvom  duševnom  stanju  otac  čuje  da  je  u  Harkov 
doputovao sveštenik Jovan Kronštatski, o čijim je čudesima ranije slušao. On brzo izađe iz 
kuće, uzme kola i pođe ka ulici koja od železničke stanice vodi prema sabornom hramu. 
Na uglu univerzitetske ulice ok spazi gomilu sveta, koja se tiskala oko oca Jovana. On siđe 
s  kola,  probije  se  kroz  gomilu  i  padne  pred  noge  oca  Jovana,  govoreći  kroz  suze:  ʺSveti 
oče, ja sam, Jevrejin, ali te molim ‐ pomozi mi!ʺ 

Otac Jovan zaustavi se i zapita šta moli. 

‐ ʺMoja jedinica kći umire. Pomoli se Bogu i spasi je!ʺ 

Otac  Jovan  položi  svoju  ruku  na  njegovu  glavu,  podigne  oči  k  nebu  i  počne  da  se  moli. 
Kroz minut rekne mu: ʺUstani i idi s mirom kući svojoj!ʺ 

Kad  je  Mihailovski  s  kolima  prilazio  kući,  na  balkonu  ga  je  čekala  radosna.  žena  i 
doviknula mu da je njihova kći živa i zdrava. Ušavši u kuću, on je zatekao bolesnicu kako 
razgovara  sa  lekarima,  koji  su  joj  pre  jedan  sat  proricali  smrt,  a  sad  ne  razumeju  šta  se 
desilo. 

Devojka je posle toga primila pravoslavlje. Hteli su i roditelji, ali se tome usprotivio ded te 
devojke, Jevrejin, petrogradski advokat (Svedočanstvo doktora medicine Petra Zahareviča 
Dulina, Beograd, Takovska, 13). 

6.  Stanovnik  francuskog  grada  Havra,  Kire,  sišao  je  suma.  Žena  ga  smesti  u  dom 
umobolnih u Parizu. Nikakvo lečenje nije pomoglo i lekari su savetovali ženi da ga uzme 
iz bolnice. Njegova supruga pročita u francuskim novinama o ocu Jovanu Kronštatskom i 
u  svome  očajanju  napiše  mu  pismo  na  koje  uskoro  dobije  odgovor.  U  njemu  otac  Jovan 
obaveštava molilju da je ispunio njenu molbu, pomolio se za ozdravljenje njenog muža, i 
šalje mu svoje pismo sa fotografijom, a njoj šalje svoj blagoslov, priziva na nju milost Božju 
i preporučuje da se moli i uzda u milost presvete Bogorodice. 

Ubrzo  posle  ovog  odgovora  stanje  zdravlja  obolelog  popravilo  se  i  lekari  ga  otpuste  iz 
bolnice kao potpuno zdravog. Po izlasku iz bolnice on je produžio svoje ranije zanimanje. 

7. Nekoliko studenata svetovnih nauka reše se da odu u Kronštat i sami se svojim očima 
uvere  u  ono  što  se  priča  o  ocu  Jovanu  i  čudesima  koja  on  čini.  Oni  su  kod  oca  Jovana 
55
proveli dva dana i ono što su tada doživeli opisali su u knjizi: ʺDva dana u Kronštatu kod 
oca Jovana Kronštatskogʺ. 

Oni su prisustvovali bogosluženju oca Jovana u Andrejevskom hramu i bili očevici brojnih 
isceljenja. Jedno od takvih je isceljenje žene jednog Tatarina. 

Ocu Jovanu prišao je Tatarin i rekao: ʺŽena moja teško boluje i niko joj ne može pomoći. Ja 
sam čuo da je tvoj Bog veći od Alaha ‐ pomoli se da ona ozdraviʺ. 

‐ ʺKlekni sa mnom, pa ćemo se zajedno moliti! Ponavljaj za mnom reči molitve!ʺ rekao mu 
je otac Jovan. 

Klečeći  na  kolenima  on  i  Tatarin  zajedno  izgovaraju  reči  molitve.  Dugo  su  se  molili. 
Najzad, baćuška je ustao i otpustio Tatarina. 

Nije  prošao  ni  jedan  sat,  a  Tatarin  se  vratio  i  uzbuđen  pao  na  kolena  pred  baćuškom  i 
radosno kliknuo: ʺŽena moja je ozdravila! Ja i sav moj dom primamo pravoslavlje!ʺ 

Ono  što  je  ova  grupa  studenata  videla  u  Kronštatu  delovalo  je  na  njihovu  duše  tako 
duboko, da su svi, sem jednoga, za svoj životni put izabrali sveštenički poziv. 

Ovih isceljenja bilo je mnogo. Mnogo bi nam prostora zauzelo da ih sva navodimo. 

Osobito  su  potresna  bila  isceljenja  besomučnih  osoba.  Od  mnogobrojnih  primera 
navešćemo nekoliko. 

1.  Srodnica  moje  žene  u  Petrogradu  oboli  od  potpunog  duševnog  rastrojstva,  koje  se 
naročito  ispoljavalo  u  netrpeljivosti  prema  svemu  svetome;  bolesnica  je  mrzela  crkvu, 
sveto pričešće i molitvu. Bolest se toliko komplikovala, da je bolesnica legla u postelju, a 
njeni ukućani morali su stalno da bde nad njom, da ne bi u nastupu ludila podigla ruku na 
sebe. Krst, koji je o vratu nosila, više puta je zbacivala sa sebe, pa su joj ga morali skinuti, 
jer je postojala opasnost da se njime zadavi. 

Tetka  moje žene,  znajući za njen negativan  stav  prema pozivu i  dolasku oca  Jovana, bez 

njenog  znanja  obrati  se  ocu  Jovanu  sa  molbom  da  poseti  bolesnicu  i  pomoli  se  za  njeno 
ozdravljenje. 

Na  opšte  čuđenje  svih  u  kući,  bolesnica  je  u  dan  i  čas  dolaska  oca  Jovana  došla  u  stanje 
osobitog uzbuđenja, potpuno jasno i određeno na daljini osetila njegov dolazak i govorila: 
ʺEno ga sprema se oblači se, ideʺ. A posle nekog vremena počela da se dere na sav glas: 
ʺNe treba, ne treba!ʺ 

U tom trenutku zaista je naišao otac Jovan, brzo skinuo bundu, uputio se bolesnici, položio 
ruku  na  njenu  glavu  i  snažnim  glasom  rekao:  ʺImenom  Božjim  zapovedam  ti  raba  Božja 
Marija, ućuti!ʺ 

56
Bolesnica  je  odmah  ućutala,  umirila  se  i  na  zapovest  oca  Jovana  obukla  se  i  sela  u 
naslonjaču. 

Otac Jovan odslužio je moleban. Bolesnica je prvi put posle bolesti počela da se moli. Posle 
molitve otac Jovan pričesti je svetim Hristovim Tajnama. Bolesnica je bila isceljena, što je 
potvrdio i otac Jovan rečima: ʺEto, raba Božja Marija, sad si po milosti Božjoj spasenaʺ. 

Ovaj  potresni  slučaj  tako  je  snažno  delovao  na  prisutne,  da  su  mnogi  plakali 
(Svedočanstvo  gardijskog  pukovnika  Evgenija  Mihailoviča  Žilkina,  Pančevo,  kod 
Beograda). 

2.  Godine  1882.,  kad  mi  je  bilo  10  godina,  bio  sam  jedne  nedelje  na  Liturgiji  u 
Andrejevskom  hramu  u  Kronštatu.  Posle  Liturgije,  dok  se  još  prisutni  nisu  bili  razišli, 
uveli  su  poludelog  snažnog  seljaka,  koga  je  obuzdavala  desetina  takvih  snažnih  ljudi. 
Priveli su ga do leve pevnice i držali za ruke. Lice poludelog bilo je obliveno znojem, a oko 
usta gusta bela pena. Ja priđem bliže, da bih video isceljenje. Uskoro iz oltara izađe otac 
Jovan i zapovedi da bolesnika privedu bliže njemu. Iz grla bolesnika čuli su se jasni zvuci, 
kao kukurikanje petla, i on se silno naprezao da se otme od svojih čuvara. Otac Jovan uzeo 
je  epitrahilj  i,  držeći  ga  nad  glavom  bolesnika,  počeo  da  čita  molitve.  Bolesnik  je  pao  na 
kolena  i  počeo  da  se  smirava  i  potpuno  se  umirio.  Kad  ga  je  otac  Jovan  osenio  znakom 
krsta, on je ustao, sav okupan u znoju, i počeo sam polako da se udaljava. Za njim su pošli 
seljaci koji su ga doveli. 

Na  sve  prisutne  ovo  isceljenje  proizvelo  je  snažan  utisak  (Svedočanstvo  Evstafija 
Andrejeviča Koveskog, pukovnika Saspijskog puka). 

3. Za vreme putovanja oca Jovana 1890. godine iz Arhangelska u Moskvu na jednoj stanici 
priveli  su  mu  ženu,  35‐40  godina  starosti,  koju  su  s  mukom  držala  dva  snažna  čoveka. 
Žena je bila zgrčena i sa iskolačenim očima. Crte njenog lica odražavale su njeno strašno 
duševno  stanje.  Uz  pomoć  još  dva  snažna  čoveka  priveli  su  je  ocu  Jovanu.  Tada  je  ona 
počela da laje, kao pas, tako brzo i prodorno, da je uši parala. Otac Jovan položi svoju levu 
ruku na njenu glavu, a desnom je stade osenjavati krsnim znakom i polako i razgovetno 
poče da čita molitvu: ʺDa vaskrsne Bog i raspršte se neprijatelji Njegovi i da pobegnu od 
lica Njegova koji Ga mrzeʺ. 

Ali  lajanje  nesrećne  žene  nije  prestajalo,  nego  se  još  pojačavalo,  a  sa  tim  se  pojačavao  i 
zvonki glas oca Jovana. 

Mi  smo  stajali,  što  bi  rekli,  ni  živi  ni  mrtvi.  Nastupio  je  strašan  trenutak,  kosa  na  glavi 
počela da se diže. 

Lice oca Jovana odavalo je ogromni duhovni napor, čelo njegovo bilo je obliveno znojem. 
Osećalo  se  da  se  u  tom  trenutku  vodi  veoma  teška  nevidljiva  borba  dve  suprotne  sile  ‐ 
borba  dobra  sa  zlom.  Ali,  slava  Bogu,  lajanje  bolesnice  postepeno  se  stišavalo  i,  najzad, 

57
prestalo. Ona je duboko uzdahnula, kao da se nešto iščupalo iz njenih usta i u magnovenju 
se  isnravila.  Lice  njeno  za  tren  oka  se  izmenilo,  prosvetilo,  i  ona  se  sa  radosnim  plačem 
bacila pred noge svoga iscelitelja, krstepi se i zahvaljujući Bogu. 

To se dogodilo na očigled svih nas saputnika (Uspomene V. I. Popova). 

4.  Jednog  dana  za  vreme  svete  Liturgije  u  Andrejevskom  hramu  u  Kronštatu  osam  ljudi 
priveli  su  besnog  čoveka,  koji  je  bio  tako  snažan  da  je  kidao  veze  i  lance  u  koje  su  ga 
sputavali. Otac Jovan u odeždama uputio se pravo bolesniku. Ovaj se oteo od onih koji su 
ga  držali  i  poleteo  ka  ocu  Jovanu.  Izgledalo  je  da  će  ga  ubiti.  Ali  otac  Jovan  spokojno  je 
položio ruke na njegovu glavu i počeo da se moli. Bolesnik se umirio. Nečista sila ostavila 
ga je i otac Jovan pričestio ga. Bio je potpuno isceljen (Svedočanstvo episkopa bogučarskog 
Serafima). 

5.  Jednog  dana  priveli  su  ocu  Jovanu  besomučnu  ženu,  koja  ga  je  strašno  vređala,  ne 
podnoseći  njegovo  prisustvo.  Nju  je  držalo  nekoliko  ljudi.  Otac  Jovan  kleknuo  je  pred 
svetim ikonama i pogruzio se u molitvu. 

Bolesnica je sipala strašne hule, proklinjala ga i ismevala, i njega i Boga, ali malo po malo 
utišala se i izgubila svest. Kad je otac Jovan ustao sa molitve, sve lice njegovo i glava bili 
su  obliveni  znojem,  kao  da  je  poliven  vodom.  Prišao  je  bolesnici  i  blagoslovio  je.  Ona  je 
tada  otvorila  oči,  rasplakala  se  i  pala  pred  noge  baćuške.  Bila  je  veoma  iznurena,  ali 
potpuno zdrava. 

Na  sve  prisutne  ovo  isceljenje  delovalo  je  veoma  potresno  (Pismo  Stepana  Pavloviča 
Buračka, kapetana I klase, Pančevo, kod Beograda). 

6. Bila sam očevidac kad su tri snažna čoveka, obliveni znojem, priveli ocu Jovanu u hram 
besomučnu ženu. Otac Jovan izašao je iz oltara u srednji deo hrama, a oni su mu je priveli. 
Ona je počela  da  pljuje  na njega  i na krst.  Tada  je baćuška  rekao: ʺPomolite se, braćo, za 
nju!ʺ i sam je pao na kolena i počeo da se moli. Tada se iz njenih usta oteo krik: ʺNeću da 
izađem!ʺ A baćuška mu je odgovorio: ʺIzaći ćeš!ʺ posle toga ona se utišala, počela da plače 
i celiva krst i ruku baćuške. Sutradan se pričestila i otišla potpuno zdrava. 

Ovakvih  isceljenja  bilo  je  mnogo  Na  molitve  oca  Jovana  (Svedočanstvo  gospođe  Nikitin, 
Koprivnica, Jugoslavija). 

7. U crkvu je uletela besomučna žena i počela da viče i luduje. Otac Jovan priđe joj, ali se 
ona baci na njega, savije ga do zemlje i povuče nekoliko koraka. Otac Jovan bio je veoma 
bled u licu, ali je nije puštao iz ruku. Strašnim glasom iz basa ona je dovikivala: , Ja sam 
star  ...  ona  je  smrtni  greh  učinila,  neću  da  izađem!ʺ  Ali,  naposletku,  počela  se  smirivati  i 
opet iz basa zapitala: ʺKuda da idem?ʺ A baćuška, sa pobedničkim osmehom, odgovorio 
mu  je  tiho:  ʺU  bezdan!ʺ  Time  se  isceljenje  završilo  (Svedočanstvo  napred  spomenute 
monahinje Marije Rodevič iz manastira Svete Bogorodice, kod Leskovca). 

58
8.  Jednom  su  ocu  Jovanu  priveli  ženu,  demonom  posednutu,  koja  se  pri  hodu  služila  i 
nogama  i  rukama,  kao  životinja.  Otac  Jovan  kropio  ju  je  svetom  vodom  i  zapovedio 
demonu da izaće, ali je bolesnica dugo odgovarala: ʺNeću da izađem!ʺ 

‐ ʺHoćeš, hoćeš, izaći ćeš!ʺ uporno je zapovedao otac Jovan i prineo joj krst da celiva. 

Bolesnica se odjednom umirila, kao da je zaspala, potom se trgla, Došla k sebi i počela da 
zahvaljuje Bogu za isceljenje. 

Pored bezbrojnih isceljenja prisutnih i odsutnih bolesnika, otac Jovan se javljao i na daljini, 
u  snu  i  na  javi,  i  isceljivao  one  koji  su  tražili  njegovu  pomoć.  Od  više  takvih  slučajeva 
navešćemo samo četiri. 

1.  Godine  1902.  srela  sam  se  u  vozu  sa  inteligentnom  Jevrejkom,  koja  je  putovala  iz 
Harkova u Kronštat. Na moje pitanje o razlogu tako dalekog putovanja, ona mi je ispričala 
sledeće: 

ʺIdem  da  zahvalim  ocu  Jovanu  Kronštatskom  za  isceljenje  moje  kćeri,  koja  je  bila  na 
samrti.  Profesori  su  joj  prorekli  smrt  i  odbili  da  leče.  Tada  milosrdna  sestra,  videći  moj 
neopisivi  užas,  predloži  da  pošaljem  telegram  ocu  Jovanu  Kronštatskom,  on  će  pomoći. 
Telegram je odmah bio poslat. Posle nekoliko časova istog dana ja ulazim u sobu bolesnice 
u  našoj  kući  i  na  svoje  veliko  čuđenje  spazim  pored  postelje  svoje  kćeri  pravoslavnog 
sveštenika,  stoji  i  moli  se.  Ja  sam  zbunjena  stala,  kao  ukopana.  Po  završetku  molitve, 
sveštenik  se  okrenuo,  i  ne  pogledavši  me  uputio  se  vratima.  Po  izgledu  ličio  je  na  oca 
Jovana, čiju sam sliku videla kod milosrdne sestre. 

Ja sam s poštovanjem pošla za njim da ga ispratim. Ali kad sam izašla u predsoblje, tamo 
nije bilo nikog, pa ni u dvorištu. Ja sam zapitala poslugu koga su pustili unutra, ili iz kuće 
napolje, ali sam dobila odgovor da niko u kuću nije ušaa niti iz nje izašao. 

A  kći  moja  počela  se  brzo  oporavljati  i  ubrzo,  na  čuđenje  lekara  i  svih  ukućana,  sasvim 
ozdravila. 

Ja  sam  Jevrejka,  ali  idem  u  Kronštat,  da  odslužim  zahvalni  moleban,  zahvalim  baćuški 
Jovanu i priložim svoju žrtvu za njegove dobrotvorne potrebeʺ (Saopštila luteranka, udova 
pravoslavnog inženjera iz Poltave). 

2. Seoski crkveni tutor Pavel Semjonovič Voronov bolovao je od raka na želucu. Izgubivši 
nadu  u  pomoć  lekara,  on  se  početkom  februara  1895.  godine  obrati  ocu  Jovanu  da  se 
pomoli za njegovo ozdravljenje. 

Drugog dana uveče, kad je ostao sam u sobi, pojavi se pred njim nepoznati mu sveštenik, 
svela i blaga lica, gologlav, u gornjoj svešteničkoj haljini sa širokim rukavima i blistavim 
krstom  na  grudima,  stane  kod  vrata  i  sa  očiglednim  saosećanjem  upre  pogled  u  teškog 

59
bolesnika. Pojava je bila tako stvarna, da se bolesnik, malaksao od teških stradanja, obratio 
molbom nepoznatom mu svešteniku da svojom molitvom prekrati njegove patnje. 

Samo što je bolesnik izrekao svoju molbu, vizija je iščezla, a on se odmah bolje osetio i brzo 
oporavio. 

Posle  Uskrsa,  polovinom  aprila,  on  se  uputi  u  Kronštat,  da  lično  zahvali  ocu  Jovanu  na 
isceljenju od teške bolesti. 

Po dolasku u Kronštat, on odsedne u ʺDomu trudoljubljaʺ i pozove k sebi oca Jovana. Kad 
je otac Jovan ušao u sobu, bivši bolesnik odmah je u njemu prepoznao onog blagodatnog 
sveštenika, koji mu se javio i iscelio ga. 

Posle  ovoga  Voronov  je  poživeo  još  14  godina  i  mirno  se  upokojio  27.  januara  1909. 
godine. 

3.  U  gradu  Voznesensku,  Hersonska  gubernija,  u  nemačkoj  porodici  Majš,  luteranske 

veroispovesti,  devojčica  od  8  godina  oboli  od  difterije.  Njeno  stanje  bilo  je  veoma 
teško.Lekari  ništa  nisu  mogli  pomoći.  Roditelji  su  bili  očajni.Neko  od  pravoslavnih 
posavetuje  im  da  se  telegramom  obrate  ocu  Jovanu  Kronštatskom.  Uveče  mu  pošlju 
telegram, a sutradan dobiju od njega odgovor da će učiniti što može. 

Devojčica, pošto se probudila, ispričala je roditeljima da je kod nje dolazio sveštenik, koga 
ona dotle nije videla, i opiše njegovu spoljašnost. 

A  još  pre  toga  poznanici  su  doneli  njenim  roditeljima  fotografiju  oca  Jovana.  Kad  su 
devojčici  pokazali  ovu  fotografiju,  ona  je  uzviknula:  ʺBaš  taj  sveštenik  bio  je  kod  mene, 
prišao mome krevetu i rekao: ʺOzdravićeš!ʺ 

I devojčica je stvarno brzo ozdravila. 

O  ovom  slučaju  saznali  su  svi  u  gradu  (Svedočanstvo  Ivanovne  Dubeljštajn,  žene 
pukovnika, Beograd, ulica Svetog Save, 30). 

4. Svastika moga brata Jelisaveta Georgijevna učila je u Harkovu. U višim razredima ona 
se  razboli  i  izgubi  moć  govora  ‐  onemi.  Najbolji  profesor  u  Harkovu  i  inostrani  čuveni 
specijalisti  nisu  mogli  pomoći,  i  najzad  priznali  svoju  nemoć.  Liza  je  bila  prinuđena  da 
prekine školovanje i živi kod roditelja. 

Roditelji  su  bili  očajni.  Ubedivši  se  u  nemoć  nauke,  majka  Lizina  napiše  ocu  Jovanu 
Kronštatskom i zamoli da se pomoli za Lizu i isceli je nebeskom silom. Baćuška odgovori 
da će se pomoliti, da ne treba padati u očajanje, jer je milost Božja neizmerna. 

60
To je bilo nekako pred Uskrs. Jednog dana, posle ručka, svi se raziđu po svojim sobama. I 
Liza je otišla u svoju sobu, kao i dotle, nema i tužna. I dok još nisu zaspali, začuo se snažan 
i u isto vreme radostan glas Lize: ʺMama, mama!ʺ. 

To  je bilo  tako  neočekivano. Svi  su poleteli u njenu sobu. Ona,  kao u nekoj ekstazi i  van 

sebe,  progovori:  ʺSad  je  u  moju  sobu  ušao  jedan  sveštenik,  blagoslovio  me  i  rekao  da 
snažnim glasom pozovem mamu, i ja sam pozvalaʺ. 

Po njenom opisu sveštenik je ličio na oca Jovana Kronštatskog. 

I Liza i njeni srodnici bili su potreseni čudom i toplo zahvalili Bogu i ocu Jovanu. 

Liza  je  posle  toga  bila  potpuno  zdrava,  završila  gimnaziju  i  udala  se  (Iskaz  generala 
Ponomareva). 

Bilo je i pokušaja obmanjivanja oca Jovana, ali su obmanjivači doživeli kaznu Božju. 

Jedan student ispričao je sledeće: 

1. Nas trojica živeli smo u jednoj sobi. Naše bezverje navelo nas je da smislimo prevaru i 
ismejemo  oca  Jovana.  Jedan  od  nas  napravi  se  bolestan  i  legne  u  krevet,  a  mi  zdravi 
zamolimo oca Jovana da dođe i pomoli se za ozdravljenje tobožnjeg ʺbolesnikaʺ. Kako smo 
se dogovorili, tako i učinimo. 

Otac Jovan dođe i videvši ʺbolesnikaʺ u krevetu, rekne mu: ʺSad ti ja nisam potreban, ali 
ću biti uskoroʺ. Potom se pomolio i otišao (novac od nas nije uzeo, jer smo ga predupredili 
da nemamo). 

Po njegovom odlasku tobožnji ʺbolesnikʺ hteo je da ustane, ali nije mogao. Neka nevidljiva 
sila prikovala ga za krevet. Mi u početku nismo poverovali. Mislili smo da se on pretvara i 
šali, ali smo se uverili da se ne šali. Rešili smo da počekamo dandva. Prošlo je i tri dana, a 
njemu sve gore i teže. 

Videći šta smo učinili, nas dvojica pođemo do oca Jovana, priznamo svoje delo i sa suzama 
zamolimo za oproštaj. 

Otac Jovan lepo nas je primio, oprostio nam i otpustio s mirom. Po povratku u svoj stan, 
zatekli smo druga zdrava i na nogama. 

Ova  lekcija  dobro  nam  je  poslužila  za  sav  život  i  učinila  religioznim  i  verujućim  (Pismo 
pukovnika Mihaila Dimitrijevića Timofejeva). 

2.  Prilikom  jednog  dolaska  oca  Jovana  u  svoje  selo,  priđe  mu  jedan  seljak  i  zatraži  25 
rubalja, da leči svoju bolesnu kobilu (koja je bila zdrava). Otac Jovan pruži mu ih bez reči. 

Ali kad se seljak vratio kući, na svoj užas zatekao je kobilu mrtvu. 

61
On  se  gorko  pokajao,  vratio  ocu  Jovanu  i  priznao  da  ga  je  prevario,  kobila  mu  je  bila 
zdrava, ali sad je uginula. Otac Jovan ga pouči i oprosti mu. 

Pored  dara  isceljivanja  bolesnika,  otac  Jovan  imao  je  od  Boga  i  vlast  nad  epidemijama 
zaraznih bolesti i stihijama prirode. 

Tako  je  svojom  molitvom  suzbio  epidemiju  kolere  u  jevrejskom  naselju  u  gradu 
Novomoskovsku, zatim pomor stoke u Novgorodskoj guberniji. 

Za vreme suše u svome kraju izmolio je kišu, a drugom prilikom, kad je usled duge letnje 
suše izbio veliki šumski požarʺizmolio je kišu, koja je pomogla narodu da ugasi požar. 

Krajem  1908.  godine  počeo  se  u  Kronštatu  gasiti  veliki  svetilnik  Crkve  Hristove,  otac 
Jovan, koji je jarko svetleo 53 godine. 

10. decembra odslužio je poslednju Liturgiju. Posle toga snaga ga je izdala. Dan smrti Bog 
mu je otkrio na petnaest godina ranije. Pao je u postelju i u njoj ostao do smrti. Sveštenici 
su  mu  svakog  dana  donosili  sveto  pričešće.  18.  decembra  počeo  je  povremeno  da  gubi 
svest, što je bio znak da je kraj blizu. Ipak, pričestio se ovog i sledećeg dana. Videći da smrt 
svakog časa može da nastupi, sveštenici porane i u osvit 20. decembra, još za noći, odsluže 
svetu  Liturgiju  i  pričeste  ga.  Posle  pričešća,  on  u  7  časova  i  40  minuta  mirno  ode  ka 
Gospodu u osamdesetoj godini života. 

Njegovo  telo  prevezeno  je  u  Petrograd  i  sahranjeno  u  grobnoj  kapeli,  unapred 

pripremljenoj, u suterenu hrama Jovanovskog ženskog manastira. 

U  prenosu  i  pogrebu  njegovog  tela  učestvovala  je  ogromna  masa  naroda  i  veliki  broj 
sveštenika. 

Posle  njegove  sahrane,  masa  sveta,  iz  svih  krajeva  prostrane  Rusije,  hrlile  su  na  njegov 
grob, tražeći od njega pomoći i leka u svojim nevoljama i bolestima. 

A  Gospod  Bog  proslavio  je  svoga  ugodnika  i  posle  njegovog  prelaska  u  večni  život 
mnogim  čudesima,  koja  su  se  događala  na  njegovom  grobu.  U  manastirskim  knjigama 
zapisano je više od hiljadu takvih čuda, proverenih i od nadležnih potvrđenih. A koliko je 
ostalo nezabeleženih ‐ to jedini Bog zna. 

Od tih čudesnih isceljenja i javljanja navešćemo samo dva‐tri. 

1.  Pokojni  admiral  Vladimir  Fedorovič  Ponomarev,  kao  komandant  krstarice  ʺAdmiral 
Makarovʺ prvi je pritekao u pomoć stanovnicima grada Mesine, na Siciliji, posle strašnog 
zemljotresa 28. decembra 1908. godine. 

Spasavajući unesrećene, on se zarazi tifusom i po carevoj zapovesti njega prebace u Pirej, u 
Grčkoj, u tamošnju bolnicu. 

62
Dva meseca moj muž lebdeo je između života i smrti, sa temperaturom preko 40 stepeni. 
U očajanju, ja pošaljem telegram svojoj materi u Petrograd da na grobu oca Jovana odsluži 
moleban za ozdravljenje moga muža. Ona to učini 3. marta. 

U noći između 3. i 4. marta kod bolesnika nastupi prelomna kriza. A posle nekoliko dana 
dobijem  od  matere  pismo  i  u  njemu  listić  sa  venca  oca  Jovana,  na  kome  je  bio  naznačen 
datum molebna: 3. mart 1909. 

Muž  je  ozdravio,  napustio  bolnicu,  i  posle  mesec  i  po  dana  vratili  smo  se  u  Petrograd 
(Iskaz njegove supruge Aleksandre). 

2. Vratar doma u kome je živeo otac Jovan rado je primao novčane nagrade, često velike, 
od onih koji su dolazili ocu Jovanu, da bi ih propustio u dom i omogućio im da se vide sa 
ocem Jovanom. 

Skupivši  tako  poveću  sumu,  on  posle  smrti  oca  Jovana  pođe  u  Petrograd  u  nameri  da 
tamo  otvori  trgovinu.  Ali  se  dogodi  ono  čemu  se  nije  nadao:  usput  mu  novac,  kao 
nepravedno stečen, ukradu. 

Kad je on to po dolasku u Petrograd primetio, nesrećni i maloverni srebroljubac odluči da 
se udavi u morskom kanalu. Došavši sa tom namerom do kanala, on se osvrne oko sebe i 
ne videvši nikoga oko sebe, on se baci u vodu. Ali ga neka sila odjednom izbaci iz vode i 
on  pored  sebe  spazi  oca  Jovana,  koji  mu  strogo  rekne:  ʺNe  čini  to,  greh  je!ʺ  i  odmah 
iščezne. 

Poražen takvom čudnom pojavom baćuške Jovana iz zagrobnog sveta, spaseni utopljenik 
uzvikne kroz suze zahvalnosti: ʺSad i ja verujem da je otac Jovan ‐ svetitelj!ʺ 

Strast  srebroljublja  ostavila  ga  je  i  on  se  odao  podvigu  doživotnog  putnika  i  skupljača 
dobrovoljnih priloga za crkve. 

3. U gradu Kazablanki, Maroku, živi ruski arhimandrit Varsonofij, koji je ispričao kako je 
jednom za života posetio oca Jovana i zatražio od njega nešto za uspomenu, ali ga je otac 
Jovan odbio.  Posle  svoje telesne  smrti otac Jovan javi  se svojoj  sekretarici,  devojci  koja  je 
sebe bila posvetila njemu na službu, i naredi joj da jedan rukopis, i pri tom kaže koji, preda 
arhimandritu Varsonofiju. 

Otac  Jovan  bio  je  retka  pojava  među  pastirima  Crkve  Hristove:  sasud  prepun  Božje 
blagodati.  Bio je ne samo veliki molitvenik, podvižnik, neumorni trudbenik i čudotvorac 
nego  i  veliki  mislilac  i  plodan  duhovni  pisac.  Njegova  književna  dela  iznose  4.500 
štampanih strana, podeljena u 6 tomova. 

Prva  tri  toma  sadrže  njegove  besede  i  pouke,  četvrti  i  peti  tom  sadrže  njegov  čuveni 
dnevnik ʺMoj život u Hristuʺ, a šesti tom ‐ ʺMisli o bogosluženju Pravoslavne crkveʺ. 

63
Njegov dnevnik ʺMoj život u Hristuʺ preveden je 1897. godine  na engleski jezik i postao 
ručnom knjigom mnogih verujućih članova Anglikanske crkve ‐ Engleza i Amerikanaca. 

Za divno je čudo kako je otac Jovan uspeo, pored svoje tolike zauzetosti, još i da piše. Jer 
otkako  se  pročuo  kao  veliki  čudotvorac,  on  je  veliki,  ako  ne  i  najveći  deo  vremena 
provodio na putu, u vozu ili na lađi. Kući se vraćao kasno, retko kad pre ponoći, a već u 6 
časova  izjutra  on  je  služio  ranu  Liturgiju.  On  je  misli  svoje  i  duhovne  doživljaje  beležio 
prilikom putovanja ili po povratku kući, pre nego što legne u postelju. On je spavao vrlo 
malo,  dva‐tri  sata,  retko  kad  više.  Običan  čovek  takav  podvig  ne  bi  mogao  izdržati  tako 
dugo ‐ punih pet decenija. Ali blagodat Božja krepila ga je, davala mu snage i teško breme 
činila lakim. 

Teški dani koji su ubrzo posle njegove telesne smrti nastali u svetu i Rusiji (prvi svetski rat 
1914‐1918. i revolucija u Rusiji 1917., a zatim drugi svetski rat 1941‐1945) omeli su Rusku 
crkvu da oca Jovana kanonizuje i unese u spisak bogougodnika koje Crkva proslavlja. Ali 
je  to  učinila  Zagranična  Ruska  crkva  u  Sjedinjenim  Američkim  Državama  1.  maja  1964. 
godine  i  odredila  da  se  kao  svetitelj  proslavlja  19.  oktobra  i  20.  decembra.  U  tu  svrhu 
napisana mu je i štampana Služba sa Akatistom. 

Gospode  Svemilostivi,  molitvama  svežalostivog  oca  našeg  svetog  i  pravednog  Jovana 

Kronštatskog pomiluj i nas grešne. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

DEČAKA JOVANA,  

krojačkog šegrta 

  

BLAŽENI  Jovan  beše  sa  ostrva  Tasa,  iz  sela  Mariesa.  U  četrnaestoj  godini  svojoj,  kao 
dečak, on bi doveden u Carigrad i dat jednome hrišćaninu da kod njega uči krojački zanat. 
Jednoga dana majstor posla Jovana da kupi konac kod nekog Jevrejina. Jovan se posvađa 
sa  tim  Jevrejinom.  Utom,  pošto  beše  podne,  hodža  po  svom  običaju  stade  vikati  sa 
minareta. Čim hodža prestade, pogani Jevrejin stade vikati ka hodži i ostalim agarjanima: 
ʺNe čujete li kako ovaj dečko vređa vašu veru i vaše svetinje?ʺ ‐ Turci odmah poverovaše 
rečima Jevrejinovim, dohvatiše dečaka i nemilostivo izbiše, pa ga pred vezira odvedoše; i 
svedočahu kako je dečko vređao veru njihovu. Dečko se kunijaše da to nije istina, i da ga je 
Jevrejin oklevetao. Videći malog dečaka, veziru se sažali, i reče mu: ʺHajde poturči se, pa 
ću ti dati mnoga blaga i načiniću te bogatašem, i stalno ćeš biti blizu mene, i uživaćeš sve 
počasti i slasti ovoga životaʺ. 
64
Ovakim  primamljivim  obećanjima  vezir  je  hteo  da  dečaka  odvoji  od  vere  Hristove.  No 
ovaj  blagočestivi  dečko  Gospodnji  odgovori  veziru:  ʺJa  se  nikada  neću  odreći  preslatkog 
Gospoda  mog  Isusa  Hrista,  makar  me  stavili  na  hiljade  i  hiljade  muka!  makar  mi  svu 
carevinu vašu poklonili!ʺ 

Kada vezir uvide, da je dečko nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, on naredi da mu se 
odseče  glava.  Gradonačelnik  uze  maloga  Jovana,  odvede  na  gubilište,  i  predade  ga 
dželatu.  Dželat  strašilno  zamahnu  mačem,  ali  jedva  dotače  Jovanov  vratić,  samo  da  vidi 
da li će se Jovan uplašiti. Ali se Jovan ne samo ne uplaši, nego s radošću očekivaše da mu 
mač  odrubi  glavu.  Kada  to  dželat  vide,  on  s  gnjevom  zamahnu  silno  mačem  i  spusti  ga 
silovito na dečakov vratić, i odseče mu glavu. 

Tako blaženi dečak mučenik primi od Gospoda venac mučeništva. Noću pak dođoše neki 
pobožni hrišćani, uzeše sveto telo svetog mučenika i sahraniše. Njegovim molitvama neka 
se i mi udostojimo Carstva Nebeskoga! Amin.[21] 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Car Trajan carovao od 98. do 117. godine. 

2. U ta vremena Antiohija, veleljepna prestonica Sirije, beše u Rimskoj carevini najveći 
grad  posle  Rima,  i  imađaše  oko  dvesta  hiljada  stanovnika.  ‐  Sv.  apostol  Petar 
upravljao Antiohijskom crkvom od 47‐57. godine, prejemnik njegov sv. Evod do 68. 
godine, sv. Ignjatije Bogonosac od 68‐107. godine. 

3. Spomen svetog Polikarpa praznuje se 23. februara. 

4. To je bilo 106. godine. 

5. Zevs ili Jupiter ‐ glavni neznabožački Bog Grka i Rimljana. 

6. O tome sveti Ignjatije govori u svojoj Poslanici Efescima 

7. Sveti Ignjatije govori ovde o slavi umreti za Hrista. 

8. Voda živa ‐ Duh Sveti, koji pobuđuje i ukrepljuje na mučeničku smrt. Sravni: Jn. 4, 
10; 7, 3. 

65
9. Tojest s takom ljubavlju kao da Ignjatije beše njihov vlastiti episkop. 

10. Tako se računalo po rimskom kalendaru. 

11. Godine 107. 

12. Prenos moštiju svetoga Ignjatija praznuje se 29. januara. 

13. Posle smrti svoje žene, blaženi Filogonije bi silom uzet odstrane naroda iz njegovog 
advokatskog zvanja i za njegovu pravednost i pravičnost postavljen na episkopski 
presto. 

14. Pohvalnu reč svetom Filogoniju sveti Zlatoust izgovorio 386. g. 

15. Upokojio se oko 323. godine. 

16. Kralj Milutin vladao od 1282. do 1321. godine; praznuje ss 30. oktobra. ‐ Sveti Stefan 
Dečanski vladao od 1321. do 1331. godine; praznuje se 11. novembra. ‐ Car Dušan 
vladao od 1331. do 1346. kao kralj, a od1346. do 1355. godine kao car. 

17. Godina, mesto rođenja i svetovno ime svetog arhiepiskopa Danila ne znaju se. 

18. Evstatije II bio srpskim arhiepiskopom od 1286. do 1304. godine. 

19. Spomen njegov Crkva praznuje 11. maja. 

20. Stupio  na  presto  6.  januara  1321.  godine.  ‐  Spomen  njegov  praznuje  se  11. 
novembra. 

21. Blaženi mučenik ‐ dečak Jovan postrada 20. decembra 1652. god.  

66